Bora Stankovic

Charmed · Malo ~ mače ~

XII

U zoru, kada su svi bili polegali da se odmore, Marko, sada već svekar, kome su takođe bili namestili, neopažen se diže i siđe dole. Krišom Magdu zamoli da mu dovede konja. Samo ga Sofka opazi. Istrča za njim.

- Kuda, tato?

Marko se zaradova usled te njene pažnje a i uplaši da se zbog toga drugi gore ne probude.

- Ćuti, ćeri! Sada će tata da se vrati! Idem da naredim kod kuće.

Morao je to. Nije smeo novoga prijatelja da odvede onako, pošto je znao da kod kuće niko ne zna i nije ništa spremno. Zato je on cele noći, pored svega pića i veselja, jednako morao da se drži, čuva, da bi, eto kao sad, pre no što svane, otišao kući, spremio i tamo udesio i posle došao po prijatelja da ga vodi k sebi, na dalju čast i dalje veselje.

Zato i on, kad se oseti na alatu, kad iziđe iz kapije, drhćući iz sve snage, pođe slobodno, srećno, što se ne prevari, što se ne ispuni njegova sumnja, da nikada Sofka, i tolika i takva lepota, neće poći za njegova sina, još manje ući u njegovu, seljačku kuću, i biti njegova snaja. I on, ni sada još nikako ne verujući u to, od sreće, nije na konju mogao da se smiri. Alat, začuđen tom njegovom nemiru u sedlu, a zbog jako zategnute uzde i njegovih grčevito stegnutih kolena u slabine, poče propinjući se od bola, da okreće k njemu svoju glavu kao da ga pita i vidi šta mu je gazdi. Ali Marko samo položi ruku na alatovo čelo, na grivu, između ušiju, i čisto stidljivo, kao umirivajući ga promuca:

- Ćuti, alate!

I pusti mu dizgin. Alat pojuri grizući uzdu i izmahujući njom, a pazeći da svoje zadnje noge mnogo ne izbacuje u stranu, da ne bi Marka naglim kretanjem svojih sapi u sedlu drmao i druskao. Poleti kao ptica pokraj mahala ka njihovoj ulici. Modrina zore i svež, još vlažan vazduh poče da ih šiba. Tek se svanjivalo. Iz kuća po mahalama razlegali su se na sve strane petli. Upaljene sveće videle su se iz pojedinih soba i štala. Rubovi dolina ocrtavali su se na nebu i gubili jedno u drugom.

Marko ulete na otvorenu kapiju koja je, kao uvek kad bi on bio u varoši, a ne bio kod kuće, nekud noću otišao, morala cele noći otvorena da stoji.

Arsa ga prvi vide, i preplašen odjuri unutra, u kujnu, kod gazdarice, da je probudi:

- Gazdarice, gazda!

Uto Marko dojaha do praga kujnskog. Stana, njegova žena, iziđe i pridrža mu konja.

On još s konja, skidajući se, pruži joj ruku.

- Celivaj!

Ona ga celiva, ali se trže uplašeno i poče da blene.

- Kaži dragička!

- Pa... dragička - poče Stana, snebivajući se i čudeći se.

- Snahu imaš!... - ali, kao da mu to ne beše dovoljno, zastade i gledajući je odozgo, svetlo, nastavi:

- Snahu imaš, što ceo svet nema, Sofku, hadži- -Trifunovu unuku. Ali ne znaš ti - okrenu se on ljutito, kad vide da ona ne samo što se ne zaradova, već se i uplaši.

Brzo uđe u onu veliku sobu i otuda se ču kako viče:

- Da se namesti! Što god ima, sve da se donese. Sve da se skine s tavana.

Arsa poče kao bez duše, od straha, da donosi i uz pomoć Staninu da namešta. Marko je stajao, gledao i sam naređivao Arsi šta će gde da se namesti i kako.

- Tu... Tako... Još... - I onako, u čizmama, pojasima, sa silavom i gunjom, saginjao se i, začudo, sam svojom rukom, a ne nogom, nameštao je i doterivao asure, pokrovce, govoreći:

- Tako... To ovde... Tako... Daj još... Sve donesi!...

Pošto namestiše sobu i pošto je Marko još jednom pregleda, čizmama utapka, naročito krajeve, oko zidova, da ne štrči ispod ćilimova slama novih rogoža. I pošto još jednom zapreti Arsi da sve uredi a osobito da se ona, gazdarica njegova, odmah obuče kao što treba, i spreme sve za doček, brzo i to peške ode, vrati se kod Sofkinih, da otuda dovede prijatelja, efendi-Mitu.

Stana, tek kada on ode, kad ostade sama, uvide da je zaista sve to istina. I onda se sasvim uplaši. Ali Arsa joj ne dade. Silom, donoseći joj haljine gonio ju je da se oblači. Naročito je pazio da, po običaju svom ne veže i obesi o pojas onaj seljački nožić sa nekim starim, zarđalim ključićima. Ona se oblačila, ali nikako nije mogla još sebi da dođe i nikako nije verovala u sve ovo.

Ali, kada docnije, pošto se sasvim razdani, pošto sunce uveliko ogreja, odozgo počeše da se čuju svirači, i već ovamo kod njih da se viđaju mahalska deca kako ispred svirača jure, i kad, sigurno na taj glas svirke, iz komšiluka, tobož zbog vode sa njihovog bunara, počeše da dolaze žene, ona, kao da se sakrije, pobeže, uđe u kuću. I tamo u kujnu, da li od radosti, sreće, ili ko zna zbog čega, briznu u plač.

Arsa međutim istrča da širom otvori kapiju i da tamo na njoj dočeka novog prijatelja.

Stana ih, jedva se držeći na nogama, brišući suze, a jednako osvrćući se i krijući se, da je toliki svet, koji odjednom ispuni dvorište, ne vidi i spazi kako plače - dočeka u kujni. Marko, kada je vide takvu smušenu, ne samo što se, po običaju, ne naljuti i ne zgranu na nju, nego smejući joj se, kao da je izvede iz zabune, poče je dirati:

- Ne plači, babo! Da te nije žao što si postala baba?

I efendi-Mita joj priđe, poljubi se sa njom.

- Kako si, prijateljice? Jesi rada prijateljima?

Ona je samo mucala:

- Kako da ne, kako da ne!

I dok su njih dvojica tamo u sobi na pokrovcima sedeli, Arsa im iznosi od svake sorte rakije da probaju koja će im se dopasti, pa da im posle tu toči i donosi, ona ovamo, u kujni, nije mogla od ognjišta da se makne. Još više je zbunjivala svirka ispred kuće a najviše navala sveta: komšiluka, dece, i starih žena, što počeše, kao na svakoj proševini, da pune kuću čestitajući:

- Srećno, srećno, tetka-Stano!

Od Cigana, koji bi joj potražio da štogod pije, svakome je po punu okanicu, onako kako bi dohvatila, davala sa tepsije, po kojoj ih je Arsa bio naređao. A međutim, mada je znala da to treba, i baš je to najviše i plašilo, osećala je kako nikako ne može da se sagne, da kafu na ognjištu pristavi i skuva, još manje da slatko iznese i posluži, ili bar da uđe tamo k njima, u sobu, i, kao što je red, sa novim prijateljem se razgovara: pita za zdravlje snahe i nove prijateljice koje istina nije još poznavala, ali koje su joj sad toliko mile i drage, kao da su joj rođene.

A Marko, kao da je znao kakva je ona sada, ponovo iziđe, da je ohrabri.

- De, šta ti je?

I što nikada, pomilovao je po njenoj uskoj, gotovo sedoj glavi.

Nju to još više potrese:

- Oh, ne mogu, bre, Marko!

I to reče takvim glasom, sa takvim sjajem u očima, kao ko zna pre koliko godina, valjda celog života jedanput, valjda još u početku braka, prve bračne noći, ako joj je tako milo i potreseno izletelo to: "oh, bre, Marko", pa eto tek sada, posle tolikih godina. I od sreće dohvati Markovu ruku, prinese je svome licu i poče je ljubiti, osećajući kako je prsti njegovi miluju.

- De, de... - i samoga Marka to teknu i razdraga. - Pa drži se, ne podaj se... - hrabreći je vrati se u sobu.

Charmed · Malo ~ mače ~

XIII

Posle proševine, sve se do sitnica doznalo o njima: naročito o njemu, gazda-Marku. Odskora su se bili doselili iz Turske. Ali, kao da nisu ni živeli, tako se za njih ovamo gore, oko crkve i u pravoj varoši, malo znalo, kao i za ceo taj njihov kraj dole. Znalo se samo da je ispod crkve, da vodi na drum, i da pored tekije i preko vinograda izlazi na granicu. Njihovo selo bilo tamo u Turskoj, odmah iza manastira Svetog oca. Kuće sve od kamena, čak i krovovi od kamenih ploča. A njihova kuća najveća, u sredini sela, gotovo kao neka kula, pošto je i celo selo proizišlo iz te njihove kuće. Govorilo se da je sama njihova kuća čitav sprat u manastiru podigla, česme popravljala i sve što trebalo davala manastiru, a naročito svoje ljude iz bratstva, sela, da zajedno sa kaluđerima brane manastir. Jer su nadaleko bili čuveni, naročito preci Markovi, kao "kačaci". Turčin, koji bi zapao međ njih, u njihov atar, selo, više se ne bi video živ. Asker, ma koliki bio, retko da se otuda vraćao, a da nije bivao ili prepolovljen ili gotovo sav uništen. A već kajmakam ili spahija za kakav danak, desetak, nije smeo ni da priviri. Jedino što su oko toga njihovog kao gradića, a ne sela, bila unaokolo udaljena nekolika arnautska sela.

A to bogatstvo njihovog sela i njihove kuće umnožio je najviše isti ovaj gazda Marko, kada je, posle oca, preuzeo starešinstvo. On je bio i pismen. Otac ga kao oženjenog (a oženio ga, po običaju, rano, dečkom) dao u manastir, da uči. Ali ga dugo nije zadržao: bojao se da mnogo ne "preuči", razneži se i ode u varoš. Utom otac ubrzo umro, te on preduzeo kuću voditi. Počeo jače da se druži sa Arnautima i da prodaje stoku za tursku vojsku.

Ali jedno sve pokvari. Marko i neki čuveni Ahmet, Arnautin, poglavica najvećeg i najjačeg fisa, pored interesa što su imali da njihove kuće i fisovi budu u ljubavi, jer niko onda nije bio u stanju da na njih udari, i lično su se njih dvojica voleli. I to se voleli toliko, da su se on i Ahmet, iako ovaj Arnautin, tuđe vere, u manastiru pred kaluđerom pobratimili i to pijući iz rasečenih ruku krv jedan od drugog. Otada za njih dvojicu nije bilo vere, ničega. Markova kuća za Ahmeta je bila slađa, prijatnija nego njegova rođena; kao što opet za Marka u Ahmetovoj kući nije imalo ni harema ni ičega skrivenog.

A obojica su bili lični, naočiti i silni. Kada bi ostali nasamo, gledajući se, osećali bi kako od zadovoljstva i sreće zatrepere. I uvek su bili zajedno, po trgovini, po saborima, čak i po manastirima i veseljima. Ceo kraj, celu čuvenu Pčinju njih dvojica su nosili i imali u svojim rukama. Koliko bi puta Marko, baveći se po godinu dana na putu, kad bi došao, prvo svraćao tamo, kod Ahmeta, pobratima, i kod njega presedeo, odmorio se i tek onda došao kući. A znalo se da nijedan Ahmetov bajram, veselje, radost njegove kuće i njegova bratstva, ne može biti bez njega, kaogod i ovamo kod Marka opet bez Ahmeta, ili koga od njegovih ukućana.

Ahmetov sinovac, Jusuf, gotovo odraste u Markovoj kući. Za njega se znalo da ga Ahmet, pošto nije imao dece, najviše voli i da njega sprema sebi za zamenika. A da ga je najviše voleo, videlo se po tome što ga kod "pobratima" ostavljao, nešto stoga što je bliže bio manastir, da bi mogao češće ići i tamo učiti, a najviše da se kod Marka i njegovih, kao kud i kamo pitomijih, svetskijih, što više prilagodi, nauči, upitomi i spremi za starešinstvo i vođstvo bratstva. I niko nije bio pažen i voljen kao taj već "njihov Jusuf", "Jusufče" kako su ga svi zvali. Za sve Markove bratstvenike bio je on kao neko vuče, neko divlje mladunče koje oni treba što više da pripitome, što više da mu ugode. I svaki mu je činio, ugađao, više nego svojemu.

Ali posle se videlo šta je. Marko je imao sestru, i to jedinu, koju je, hoteći da je poštedi, da se ne bi udala za kakvog njihovog seljaka i bila izložena teškom seljačkom i planinskom životu, odvojio i ostavio kod kuće. I čak poslao je da i ona uči u manastiru. Docnije, nije je tako brzo udavao, jednako merkajući kakvu za nju zgodnu priliku. I ona je posle, kao jedina ženska koja je večito bila kod kuće, čak i za vreme najvećih poljskih radova, najviše se sa tim Jusufčetom i zabavljala. Ona ga poučavala svemu: i čitanju, oblačenju i govoru. I mogli su naočigled, pred svima, da se ljube, pa ipak nikome ne bi mogla da padne rđava misao. Prvo što je ona od njega bila starija, a i što je to bila Markova, "batina" sestra, koja im je, u odsustvu njegovom, bila starešina. A drugo što se znalo da sama ona vrlo dobro zna kakav bi zbog toga lom i nesreće nastale.

Ali jedne godine, kada se Marko vratio, ona je toliko bila bremenita da nije smela da se pojavi. Marko, kad čuo, jedva, na molbu i plač svih, na komade svojom rukom što je ne iseče.

I ne smiri se, dogod mu ne javiše da su je na konjima - a sve krišom noću - u neki ženski manastir odveli, i ne pokazaše pramen njene odsečene kose i parče od crne joj kaluđerske rize.

Ali na užas i trepet bratstvenika, videlo se kako on, bata im, Marko, čisto žali. I to ne toliko sebe, koliko Ahmeta pobratima, jer za Jusufčića zna se da mora biti mrtav; ali, daj bože, da se na tome zaustavi, a da ovi njegovi i samoga Ahmeta sa kućom ne unište.

Uzalud Ahmet, preneražen, ceo fis dovukao k sebi da mu Jusufčića dan i noć čuvaju i paze. Krišom ga noću odvodili u druga plemena, samo da Markovi ne doznaju gde je.

Ali to ništa nije pomoglo. Najmlađi iz bratstva Markova, još neogarena, detinja lica, kao da je ispod zemlje išao, tako neopažen prošao sva arnautska sela, našao selo i kuću u koju su bili odveli Jusufčića. Ne zna se kako se popeo na krov, kako je ceo dan presedeo skriven u badži, trpeći da ga davi i guši dim sa ognjišta. Samo, kad ovi uveče sa Jusufčićem zaseli oko ognjišta da večeraju, naoružani, sa puškama preko krila, i sa stražom ispred kuće, ovaj odozgo, kroz badžu, upao posred ognjišta. U mraku i zaprepašćenosti svih odsekao Jusufčiću glavu. I onda dočekan od svojih, praćen njima, halačući, dojurili svi ovamo i gore, na kuću, pobili mrtvu Jusufčićevu glavu, te njome oprali greh i sramotu sa kućnog starog i kamenog slemena.

Odmah Marko, ne sebe radi, nego da sačuva jedinca sina a i bratstvu budućeg vođu i starešinu - ženu i sina preveo ovamo. Kupio ovu kuću. Navukao otuda sa sela sve ono bogatstvo, istina, sirovo ali veliko: grdne denjkove ćilimova i ponjava, brašna, vune, vina, a od stoke samo kućne krave, kućne konje, sa kojima su se bili, naročito žena mu i sin, kao srodili. A sam on, kao ne mogući da se odvoji sasvim otuda, a i stoga što bi bez njega sva rodbina bila potučena i upropašćena od Ahmetovog bratstva, zakupio nekoliko hanova koji su bili po granici, koji su više služili za šverc, krađe i pušBiiiiP između Aranuta, nego za trgovinu, da bi iz tih hanova držao Aranute u škripcu, strahu.

Ovamo kući, u varoš, retko bi dolazio. Ako bi došao u godini tri, četiri puta. Čak i preobuka slala mu se od kuće, pa i to ne često. Obično subotom, kad bi dolazile rabadžije, da na svojim teškim, volovskim kolima za hanove prenesu espap, kao: veliki grumen soli, kace pune zejtina, gasa, ali uvek najviše baruta i olova i oružja.

Ovde je jednako sedela njegova žena, Stana, sa onim slugom, Arsom, koji se već nije smatrao kao sluga, jer je kod njih bio i odrastao.

A Stana, kako prvi put došla ovamo, u kuću, takva i ostala. Već je bila stara. Suva, visoka, sa uskim licem, mirnim, gotovo belim očima i ustima. Mada je imala čime celu kuću da namesti, ipak ništa nije činila. Još su stajali denjkovi vezanih stvari: ćilimova, jastuka, pokrovaca. Trebalo je samo jedan dan, pa da se kuća sva ispuni. Ali ona, uvek, tobož kao od velikog posla, nije mogla. Sve se kao kanila. Svaki dan se brižno pitala: kad će već po kući da razmesti, a opet bi ostavljala i odugovlačila. Sve se kao nečem nadala. A izgledalo je da se najviše nadala da će se opet vratiti u selo, mada je bila sama uverena da je to nemogućno. I zato nikako se nije mogla da "povaroši", da se pomiri i uživa u kuću. Večito je bila sama, i kao odbačena od nečega. Dolazile bi joj komšike, od njih neke, isto tako kao i ona, doseljenice iz Turske. I ona bi išla k njima, ali samo to i više ništa. Ni s jednom da se istinski sprijatelji. A od celog odela, po kome bi se moglo da sudi da je u varoši, samo što je nosila anteriju i to skupocenu, svilenu, ali opet je ispod nje virio kraj njene dugačke, debele seljačke košulje. Jednako se još zabrađivala žutom, prostom i jakom šamijom, jednako opasivala futom, o kojoj je visilo nošče sa nekoliko ključića od raznih sanduka. I jedino što je, mesto u opancima i bosa, išla u papučama i vunenim belim čarapama. Pa i to, koliko se puta zaboravi i počne da vezuje opanke, dok ne bi, smejući joj se, Arsa podviknuo:

- E, ej, gazdarice, nismo u Pčinji.

I da joj nije bilo još toga Arse, ko zna šta bi bilo od nje, onako same. On joj je bio sve, i selo i varoš. On je išao po varoši, po čaršiji, i onda sve njoj ovamo do sitnica pričao. Ona je od njega saznavala kakva je čaršija, kakvi dućani, espapi, mehane, naročito Šareni han, gde dolaze iz Turske Turci i njini seljaci. Svakoga od njih Arsa bi redovno dovodio ovamo kod nje, i oni bi se posle s mukom, gošćeni i čašćeni, mogli od nje da odvoje, i da joj naodgovaraju na njena silna zapitkivanja o svemu.

I bar da joj sina Tomču, kada ovaj počne rasti, Marko ostavljao kod nje, možda bi joj bilo drukčije. Ali, čim Tomča odrastao malo, prešao desetu godinu, on ga - kao bojeći se opet da čak ovamo, u varoš, Ahmetovi po njegovu glavu ne pređu - počeo voditi sa sobom i posle ga gotovo nikako od sebe i ne puštao. Samo na Božić ili Uskrs dolazio bi s njime. I tako ona nikada sina da se nagleda, nikad ne može makar noću, u spavanju, da ga izljubi. A i on, dečko, pa već kao otac. Nema još dvanaest godina, a već počeo nož da nosi i sa dva pojasa da se opasuje, i da se na nju izdire, zapoveda joj i nikako joj ne da da ga mnogo ljubi i miluje. Jedino što bi joj pokatkad sam dolazio; to bi bilo kojom subotom, kada bi, mesto oca, došao sa rabadžijama da espap uzmu. Pa i to bi morao odmah sutra rano da se vraća.

Koliko puta, kada joj ga po toliko meseci on nikako ne pošlje niti joj ko drugi - a to je najviše plašilo - donese kakvu vest o njima, ona, ne mogući da izdrži, počne Arsu, kao da je on kriv, da pita i da ga kao kori:

- Oh, što ne šalje to dete? Što ga toliko drži kod sebe? Malo se on krvi sa tom prokletijom (Arnautima), nego i ono dete.

Arsa bi počeo da se kao buni, ljuti što ona njega pita.

- Pa šta znam ja, gazdarice? Znaš ti gazdu.

Ali odmah bi okrenuo da je hrabri: kako će ga sigurno poslati ove subote, jer otkada nisu ništa pazarivali. A da je to sigurno, da će ove subote ko od njih doći, zna i po tome što je on tobož čuo kako su ovih dana imali tamo mnogo posla, mnoge mušterije, i sve su istrošili od espapa. Ali bi tada, sigurno osećajući koliko laže, i Arsa prekidao, ostavljao je i kao bežao od nje.

Ona, i ne slušajući ga, jer je uvek od njega takve odgovore i dobivala, vraćala bi se presamićena u kuću, hukćući:

- Oh, što ga ne šalje?... Pa bar da jave... Izedoše me!

Charmed · Malo ~ mače ~

XIV

Na glas da se Sofka isprosi, cela varoš, siteći joj se, odahnu. Dakle jednom već i to se i sa njom svrši, i da su oni sami boga molili, pa ne bi im tako ispalo za rukom da se ona ovako uda, u takvu seljačku kuću i za takvog mladoženju, još dečka, koga će morati da uči kako da se opasuje i umiva. I pošto nikog nije gledala, niko njoj nije bio ravan i dostojan nje, naposletku i pravo je da tako i svrši. Bar da se zna! Neka se vidi da i ona nije baš onakva i tolika, za kakvu se izdavala. Zatim, po običaju, i pored toga, počeše u potaji razna pričanja, ogovaranja.

Ali ukoliko su ogovaranja, priče išle i širile se, utoliko je ovamo kod Sofke jednako bila širom otvorena kapija, dvorište navek počišćeno, i gore nameštene sobe nisu mogle da se naprimaju istog tog užurbanog i radoznalog sveta, osobito ženskinja. Ali Sofka je sve to znala unapred i junački izdržavala. Znala je kakva će zapitkivanja, zadirkivanja biti, a sve iz potaje da se dozna i vidi da li je zaista ona srećna, da li ga zaista voli, takvoga muža, još dete! Znala je da će najmasnija i najdrskija peckanja biti od njenih tobož intimnih nekadanjih drugarica i vršnjakinja. I zato je bila obučena u raskošno odelo, u teške, crvene kao krv šalvare, sa velikim žutim kolutima od srme oko džepova i nogavica. Na prsima joj uvek bila ona niza dukata, poklon od Marka, koja joj je cela prsa pokrivala i koja je, kao što je Sofka i znala, svakoga najviše i zaprepašćivala. Dočekivala ih je sve sa užagrenim očima i kao krv rumenim ustima, čak i navlaš obojenim, jer je znala da će te njene užagrene oči i rumena usta tumačiti se da su sigurno, kao kod svake verenice, od ljubavi i sreće.

Uveče Sofka, zamorena tim dolascima, ispružila bi se po minderluku koji je bio u isto vreme i krevet. Magda u siniji, gotovo klečeći ispred nje, služila bi je jelom, da bi Sofka zbog toga morala ma štogod da jede, jer inače nije ništa od jela uzimala.

Posle večere cele noći Magda bi kod nje podremala, tobož da joj je na usluzi, a u stvari čuvajući je. Jer Sofka, pored svega što se upinjala, ne podavala, ipak, ipak, svake noći kao da je bila u groznici. Ne zna koje je već doba, tek osećala bi oko sebe kako je sva vrela. Iz usta počeo bi da je pali dah. Okretala bi glavu prozoru, i tamo na nebu, međ oblacima, odmah bi tako jasno i istinski videla kako se ocrtava i izdiže on. Jak, visok, sa jakim rukama. I onda on počinje k njoj da dolazi. Uzima je na svoje ruke, i, ne sagibajući se, toliko je snažan, prinosi je sebi, i ljubi je, tako da bi mu čak i vrh od nosa osećala.

Tada bi đipila. Unezverena, izvan sebe od straha, hvatala bi Magdu za ruku i pokazivala joj na prozor i na nebo.

- Magdo, vidiš li?

Magda, kao sve to unapred znajući, da li iz iskustva ili iz verovanja, vradžbina, odmah bi joj kvasila čelo vodom i mokrim peškirom vlažila usne. Sofka bi se brzo osvešćavala, i da bi od Magde to sakrila, kao od stida, okretala bi se ničke i naređivala joj:

- Magdo, pokrij me. Hoću da spavam!

A sutra, danju, Sofka već nije žalila sebe, jer bi gledala kako je sobom, svojom žrtvom i onim svojim noćnim mukama, bar ostale usrećila. Kuća se povratila i dobila onaj njen nekadašnji stari, sjajni, toliko čuveni izgled: uništena, umirena i svečana. Otac joj u pola novom odelu, a nije hteo sasvim novo da načini, da se ne bi kazalo da je to od Sofkinih para, što je od svekra dobila. Po ceo dan bi bio kod kuće, po bašti i sve nadgleda, doteruje. Najviše se zadržava u podrumu, u kome su već ležala burad od pića, što mu prijatelj Marko poslao i što on svakog dana ponovo traži, kad bi mu se koje piće dopalo. Oko ručka on već postaje nestrpljiv što ručak nije gotov. Sam ide u kujnu, obilazi oko ognjišta, proba od jela i naređuje Magdi ili materi, kako će se koje jelo zapržiti, koje parče mesa za njega ostaviti i bolje se ispeći... Mati opet, jednako obučena u svečano, glave ne diže od spremanja kolača, tucanja šećera, prženja kafe: po kujni ne može se proći, a da se ne nagazi na koje zrno šećera ili kafe. Od preostalih tatlija, kolača i lokuma, što se nije moglo da pojede, dolapi, rafovi i prozori donje sobe pretrpani. A to sve zbog njega, oca. Njemu se uvek dopadnu ti kolači, a ne mogući sve da ih pojede, naređuje da se ostali ostave, pa će ih on sutra pojesti. A to opet nikada nije činio. Pošto mu se sutra neki novi kolači i pite dopadnu, to onda opet naređuje da od njih ostave za njega, za sutra. I to se toliko dana gomilalo, da uskoro počela cela kuća, osobito dole, kujna, i ona velika soba, da zaudaraju na onaj težak, masan zadah, pun zagušljivosti, teškoće, ali nekako sladak, razdražljiv.

A opet celog dana ne može Sofka da se odbrani od darova i poklona što joj otud svekar Marko jednako šalje. On posle proševine prestao da ide od kuće u han i selo. Sigurno sada kuću i sve žurno sprema za svadbu. I onda celog dana ovamo šalje darove i slatkiše za nju. I svako veče, u mrak, čisto krijući se, i sam kao osećajući da nije u redu, ali ipak svakog bi dana dolazi. Odozdo sa kapije čuo bi se njegov pun glas:

- Gde je moja Sofka?

I silinom, punoćom i razdraganošću tog svog glasa ispunio bi celu kuću, čak ovamo gore, do Sofke.

Ona, zadižući šalvare, da joj ne bi smetale, a i kosu sklanjajući iza vrata, potrčala bi odozgo k njemu:

- Evo me, tato.

I ljubila bi ga u ruku.

On bi joj davao dar izgovarajući se kako tobož išao tako po čaršiji, pa mu slučajno palo u oči, a osobito kakve minđuše, i eto kupio za nju. I posle čašćenja i gošćenja sa ocem, čak i večere i posle nje duboko u noć sedenja, on odlazeći i praćen Sofkom sa svećom do kapije, uvek u potaji, krišom, da ga ne bi ko čuo, pitao bi je:

- Da ti ne treba para? Da ti da tata?

- Imamo, imamo, tato.

- Ama ne to. Nego za tebe, da svoje pare imaš, pa ako ti što treba, što zaželiš, da kupiš sebi.

Dalje je ne bi ni pitao, i Sofka bi, ljubeći ga na rastanku u ruku, osetila u šaci dukat.

Charmed · Malo ~ mače ~

XV

I za sve vreme otkako se isprosi, pa ni na sam ispit, kad prvi put vide mladoženju svog, Tomču, koga i ne zapamti, jer joj je jedva dopirao ispod pazuha, nikako se Sofka ne zaplaka.

I tek uoči svadbe, u subotu, kada po običaju sa svima devojkama i mladim ženama iz rodbine i komšiluka ode u amam, da se iskupa i spremi za sutrašnji dan, za venčanje, prvi put što se tamo zaplaka.

Ceo amam bio je zakupljen. Mati i druge joj tetke i stare žene ostale su kod kuće. Jedino što je pošla baba-Simka, čuvena trljačica, koja će tamo Sofku kupati. Njoj je to bio zanat. Bila se isprva poturčila, pobegavši za Turčinom. Docnije, kada je ovaj napustio, služila je po haremima, a kad ostarela, vratila se ovamo. I otada jednako svaku udavaču ona tamo u amamu kupa i "trlja".

Govorilo se kako ona zna mađije: kako kupajući udavače ona ih i uči, daje im kao neke čini, kako će se sutra, na dan venčanja, i posle venčanja, muževima što više dopasti i ući im u volju.

Zato je Sofka sa tom baba-Simkom i pošla. Mati joj je imala samo što više jela, pita i kolača da ispošlje u amam, čime će se one tamo častiti i gostiti. I zaista je sve to odavno, još pre ručka, po sluškinjama, zajedno sa preobukama, bilo odneseno. A Sofka kad pođe, onda se samo poneše darovi: peškiri, čarape, čime će se amamdžika i ostalo osoblje darivati. To, uvijeno u bošču, ponese baba-Simka.

Ispraćene i odgledane sa njine kapije čak do na kraj ulice, ušle su u onu usku, krivu ulicu koja je, vodom izlokvana, bila navek puna kamenja, te se nije moglo da ide u gomili, skupa, već u redu, jedno za drugim. Na kapijama žene, devojke ustajale su i, znajući da to ona, Sofka efendi-Mitina, ide u amam, radoznalo su iščekivale da je vide. Simka, srećna, kao da joj je ovo najbolja preporuka za njen zanat, jer eto i oni, efendi-Mitini, pozvali je da im Sofku kupa, a kamoli neće drugi, niži, sirotniji od njih, sa svakom se starijom ženom zdravila, razgovarala i zastajkivala.

A i ove same su je zaustavljale, kao da je to njena radost i slava, što se Sofka udaje. Svaka ju je predusretala:

- O, srećno, srećno, baba-Simka!

Ona, radosna, odgovarala je:

- Hvala, hvala, dabogda uskoro i ubrzo i vaša devojka!

Sofka, ogrnuta u novu, skupocenu, nevestinsku koliju, dar od svekra, išla je u sredini. Bilo joj je prijatno. Znala je da sve u nju gledaju. Nova čohana kolija, mada je toplo zaogrtavala i grejala je, ipak ju je stezala u plećima i oko kukova. Znala je da joj se sigurno sada snaga zato jače ispoljava, vidi. Oko vrata uzdignuta jako nežno i meko milovala joj je vrat.

Penjući se tom uskom ulicom i približavajući se amamu i onom ćošku za koji su morale da zađu i odatle pravo čaršijom naviše da odu u amam, Sofka je znala da će, kao uvek, na tom ćošku oko dućana biti skupljenih momaka, neženjenih, i drugog sveta. Naročito ih je tu u dane, subotom, kada se znalo da ženske idu na kupanje. A sve moraju tu da naiđu. Znala je da će ih sada sigurno biti i više. Jer još i pre, kao devojka, kada bi ona i mati idući na kupanje tu naišle, odmah bi se osetio međ njima pokret, jer njih dve bile su obučene u najlepše, najskupocenije odelo. I nije se znalo kome više da se dive, koja je lepša, da li mati ili ona, Sofka. A sada, kad ide kao udavača, bila je uverena da će se što više skupiti, da bi je što bolje gledali, podsmehujući se i sažaljevajući je što eto i ona već mora da se uda, istina za najbogatijeg gazdu ali još seljaka, tek što se doselio, i to za muža koga nije ni znala i koji je bio još dete. I to ona, ona! Zato Sofka, približujući se sa ostalim, nije se, kao druge udavače, plašila od tog gledanja, već je, ne gledajući ni u koga, išla mirno, polako. Ostale su, naročito mlade devojke, šiparice, crveneći od radoznalih, čisto zazornih pogleda kao kroz šibu prolazile i bežale naviše ka mostu i amamu, tako da je baba-Simka, kad je videla da će sa Sofkom gotovo sama ostati, morala da ih glasno zove.

- More, šta se rasturate? - zaustavljala ih da bi, kao što je red, običaj, sve zajedno stigle pred amam, koji se odmah više mosta video. On je bio okrugao, sa starim kamenovima a pri dnu, okolo, sav memljiv i vlažan. Gore, ispod samog krova, prozori sa rešetkom, da se ne bi moglo kroz njih iz čaršije tamo unutra gledati. Krov polegao, širok i sav crn. Jedino u sredini gore, gde su bila stakla kroz koja je u amam dolazila svetlost, video se kreč, malter. Oko amama svuda voda, naročito od one amamske česme, iz koje se amam vodom puni a koja se posle ovamo u čaršiji i oko amama razlevala. Više amama opet je nastajala čaršija i čuvena ciganska mahala, sa visokom, starom sahat- -kulom. Otuda su već dopirali zvuci ćemaneta, dahira, i bubnjeva koje su tamo cigani svirači, po svojim kolebama probali i doterivali, da budu gotovi, i, čim padne mrak, počnu otuda da se rasturaju ovamo po varoši.

Ispred amama dočeka ih sama amamdžika. I pošto je Sofka poljubi u ruku i darova je košuljom, ona prvo nju uvede unutra i odvede je u čelo, na najlepše mesto, gde je bio prostrt dušek, dok su svuda okolo po minderluku bile asure. Pod je patosan pločama. U sredini gorela je obešena lampa, jer je od visokih ograđenih prozora bilo malo svetlosti. Jedino što je bilo još svetlosti, to je dolazila od onog velikog kupa žara, koji se crveneći žario i svetleo i oko koga su se sušili pištimalji. Za Sofkom uđoše i ostale. I čim se za njima zatvoriše i zaključaše amamska vrata, sve, osetiše se zatvorene, sasvim se oslobodivši, brzo, veselo počeše da se penju po minderluku i da se svlače. Ubrzo se amam zašareni svučenim haljinama, ispuni se razgovorom, kikotanjem, radosnim uzvicima od žurbe.

I poče i pre kupanja: golicanje, smeh, nabacivanje haljinama jedne na drugu, silom svlačenje i otkopčavanje nekih koje su se stidele, jer su tek sada prvi put dolazile u amam. Naročito od mladih žena, skoro udatih, nije se moglo opstati. One su prve bile svučene, prve gotove. Svaku devojku su jurile, zadirkivale. Ubrzo pa lupa nanula Ciganki koje su išle i raspremale, lupa vrata amamskih i njinih tokmaka, obešenih drvenih ćutuka koji su po vratima, prilikom zatvaranja, padali odozgo udarajući ih i pritiskujući ih, da što bolje stoje zatvorena - sve se to izmeša i poče da bruji... Neke, već gotove, svučene, ne mogući čekati, sa nanulama u rukama, trčale su bose po pločama, da što pre uđu unutra, a otuda se vraćale vrišteći, prskane hladnom vodom od drugih koje su pre njih ušle. I sve, kao da im je baba-Simka bila sve i sva, otac, mati, njoj su se obraćale, tužile jedna na drugu. Pokoja tek, vrišteći, otuda istrči.

- Teto, mori, vidi ove! Ne može od njih da se prođe!

Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće i druga i viče:

- Baba-Simka, strina-Pasa svu me modricom načini! Svu me izujeda!

Iz amama opet dopire strina-Pasin grleni glas, glas mlade, male, pune žene i tek sada, posle udadbe, sasvim razvijene:

- Sama je kučka. Ne može da izdrži kad se vidi kako je lepa, pa se sama ujeda i štipa.

Sofka, sa baba-Simkom do sebe, onako odvojena, na najlepšem mestu, na dušeku koji je pokriven belim novim čaršavom, svlačila se. Ali nekako sporo. Ona je odavna za sve ovo znala. I onda, čim se isprosila, unapred je znala da će sve ovo biti: cela njina svadba, i one proševine, i kitke, i darovi, i ono skupljanje muških na ćošku, gledanje, i sada ovo u amamu. Znala je kako će i sada, kao i nekada, isto ovako kroz visoke prozore jedva dopirati svetlost, tamo u dnu treptati onaj veliki kup žara, ispod minderluka biti hladnoća od vlažnih ploča, tamo na ulazu stajati testije hladne vode, poređani redovi nanula i Ciganke u mokrim haljinama, suve, crne, sa svetlim očima i belim zubima. A iz prvog amama će dopirati toplota, para i ona zagušljiva amamska ustajalost...

Znala je i to da je sada, kada uđe, neće više gledati kao pre, kada je sa materom dolazila, još neisprošena (onda je sve izdaleka čisto zaobilazile, diveći se njenoj lepoti), već da će je sad sasvim drukčije gledati. Kao da je nikad nisu videle. Sada će sve, kada počne da se svlače, krišom jedva iz potaje, iščekivati da se sasvim svuče, te da je što više mogu gledati, motriti joj svaki deo tela, svaki njen pokret. A sve to stoga što se sutra udaje, ide mužu. Za sve to Sofka je znala i bila prema tome unapred odavno ravnodušna.

Ali kada vide da se sve svukle, gotovo sve otišle u amam, a do njenih nogu jedina ostala baba-Simka, pa i ona već gotova, opasana pištimaljem i sa velikim nanulama na suvim nogama, i čisto zaklanjajući svojim usahlim telom bakarne boje Sofku od radoznalih pogleda, pušeći razgovarala sa amamdžikom i, sa nekom nasladom, mešala turske reči - Sofka čisto pretrnu, jer se nije nadala da će joj sada sve to ovoliko i ovako doći. I iz straha da to ko ne opazi da se zato ona tako sporo svlači što se boji, i onda kao sažaljevajući je, da ne počnu dolaziti po nju da je ohrabre, ona brzo, odjednom, baci sa sebe i ostalo odelo i užurbano pozva Simku:

- Hajde, teto!

Ciganka, kojoj amamdžika brzo namignu i koja je naročito zato stajala i čekala, brzo Sofki donese lepe, šarene "sedevske" nanule i ponizno ih navuče na njene male, rumene noge. Zatim pođe ispred Sofke da joj otvori vrata. Sofka, kao tresući se od jeze, glavom zabaci kosu. Oseti kako joj se ona po leđima i dužinom tela zatalasa, i nežno je pomilova. Nožnim prstima jače držeći nanule da joj se slučajno ne iskliznu, uputi se vratima. Prva vrata, teška, puna vlage, stara, pri dnu sva istrulela, otvori joj Ciganka. Ona sa Simkom uđe. I kada ču kako veliki "tokmak" po vratima lupnu, zatvarajući ih za njom, kad oseti paru, vlagu od vode i sapunice a iz amama urnebesne klike, kikotanje, zvečanje tasova, zapljuskivanje vode, ona opet pretrnu, opet, kao što se nije nadala, dođe joj teško, tužno. Ali se trže i sama otvori druga vrata i uđe u amam.

Isprva se nije moglo od pare ništa da vidi. Jedino je odozgo kroz zrakasta stakla dolazila svetlost i osvetljavala sredinu, "teršene", a okolo po svodovima, po "kurnama", gde je bio potpun mrak, gorela su kandila i mrko crveno osvetljavala. Iz čepova šuštala je voda padajući u kamena, mramorna, četvrtasta korita. Na sredini teršena jedva se nazirala izvaljena tela i oko njih ili po njima već slepljeni pramenovi vlažnih, dugih crnih kosa.

Čvrsto, visoko, uputi se ona svojoj kurni koja se poznavala i po dvama kandilima i po crvenom zastoru na ulazu, ali je baba-Simka zadrža i šanu joj:

- Sofke, prvo na teršenu da se iznojiš i ispariš.

Ona skrenu. Sve koje su ležale, radosno, dirajući je, dočekaše je i načiniše joj u sredini mesta. Ona se pope, leže. Ali ne kao ostale, na leđa, komotno, već ničke, sakrivši prsa i podbočivši čelo na preokrenut tas. Ugrejana ploča pekla ju je. Ali njoj je bilo hladno. U prstima stisnutih ruku, u grlu, osećala je jed, gorčinu, i to na samu sebe. Što da joj je sada ovako? Što, kada je sve znala, ipak da joj sada dođe ovoliko teško? Što da je vide i gledaju kako njoj nije milo, ne raduje se. I još kada Simka sede do nje prekrstivši noge i jednako pušeći i pijući rakije, što joj amamdžika beše poslala, i to ne, da i ona, kao ostale, leži, da se pari, već da čeka kada će Sofka biti gotova, pa da je kupa, trlja. I ta blizina baba- -Simkina dođe joj još teže. A znala je da sada nastaje i teže i gore. Jer sada će ponova nastati veselje, pevanje. I to, kao uvek, sve će pesme biti o ljubavi, čežnji, mesečini...

I zaista, uskoro to i bi. Žene su oko nje još ležale i parile se, ali devojke već počeše. Ne mogu više da izdrže ležanje, toplotu. Počeše opet po kurnama, oko čepova, i tamo po pločama izvaljujući se jedna drugoj u krilo, da se pljuskaju. A iz krajnjih tamnih kutova, gde se od pare nisu mogle da vide, počeše glasno da pevaju tad novu pesmu:

Žali, diko, i ja ću žaliti.

Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se. I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama. I one počeše da se umivaju, polivaju vodom, pevajući zajedno sa njima. Žene su se poznavale po jačini i širini glasova. Voda otuda iz kurni, od mnogih polivanja, poče u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena. A pesma sve jača, strasnija. I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega - i one, videći kako joj je teško, sažaljevaju je, i da bi je utešile, pevaju te pesme o rastanku. Hoće da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i međ njima ima koje su isto tako nesrećne, tužne, venu. A Sofka je znala da to kod nje nije. I zato joj još teže padalo.

Gotovo sama, poklopljena ničke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osećala je kako je para guši, kako zajedno sa parom guta reči tih pesama. A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujući svaki čas ulazile i izlazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju. A pesma, zvuk tasova sve jači, sve bešnji. Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeći od drugarica koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom telu, otrča ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu:

Da znaš, diko, da znaš, diko

kako venem za te.

Pa odjednom prekinu i, kao da se ona sutra udaje, poče da žali, nariče:

Jao, jao, je l' te, diko, žao,

Je l' te žao, što se rastajemo?

- Teto, hajde!

Sofka se diže. Osećala je da neće moći izdržati, da će pući.

I, kada uđe u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeći se za glavu, čisto pade do česme i grunu u plač. Simka, kada to vide, brzo se okrete i nedajući Ciganki da i ona uđe, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirač, kako se ne bi ništa videlo.

Ciganka ostade spolja držeći čvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeći se, misleći da se zato kriju što će Simka sada Sofki, trljajući je i kupajući, davati mađije, čari za muža.

A, međutim, Sofkinim odlaskom žene i devojke kao da se sasvim oslobodile. Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su. Amam bruji. Čak i amamdžika ušla. I ona obučena, sa pletivom o vratu, zagledala se. A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka. Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva. Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveči:

Jao, jao, je l' te, diko, žao?

Je l' te žao što se rastajemo?

Rastajemo, a...

I ne mogući više od sevdaha, baci tas od sebe. Tas zveknu, odskoči i zvečeći otkotrlja se. Sve se prenuše uplašeno da ih amamdžika za to lomljenje posuđa ne grdi. Ali se i ona, stojeći onako na ulazu, beše zanela, gledajući u onu.

Međutim, ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. Umalo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puče joj sve pred očima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i, bol; da ovo što ona eto sada plače kao nikada, jer je ni rođena mati ne vidi da se pred njom ikad zaplaka a kamo ovoliko kao što sad plače, da čisto oseća kako joj se srce čupa i snaga raspada - da sve to nije zbog toga što polazi za nedragog, već da je zbog drugog nečeg što je veće, gore. Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da će doći ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada već je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle venčanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida...

Kida samu sebe.

- Uh, uh, teto, teto!

Grčeći se, ugurivajući se u Simkino krilo, u njena sparuškana nedra, plakala je, vila se Sofka obezumljena. Njeno sasvim razvijeno, kao od mramora rezano, raskošno telo, iznojeno, okupano, blještalo je i prelivalo se u lepoti i punoći.

Baba-Simka ju je kupala. Polako, znalački, svojom rukom sa već kao pergamenat otvrdlom kožom prelazila je po njoj, po njenim leđima, plećima, oko prsiju, da bolje istrlja, te da sutra ti delovi na venčanju jače, istaknutije, lepše joj stoje. A na Sofkin ovoliki plač, grcanje, nije obraćala pažnje. Bila se sama zanela tolikom Sofkinom lepotom kakvu odavna nije imala prilike da vidi, te je čisto kao tešeći sebe što i njoj biva sada teško, i gledajući Sofku kako plače, sama sebi govorila i samu sebe kao hrabrila:

- Eh, sigurno mi je ovo prvina.

Kao što joj zaista nije bila prvina, naročito sada, u poslednja vremena. Nijedna nije bila srećna. Nijedna da je polazila za drago. Gotovo sve su ovako kao Sofka plakale, jadale se, ronile suze... Ali koja vajda!

I bojeći se da će se sada, kada se amam smiruje, jauk i plač Sofkin sigurno čuti, pa da bi ga kao zaglušila, ona se glasno sa svima ispred njine kurne razgovarala, zadirkivala, šalila. I kada se Sofka, sasvim pribrana, umirena, diže naposletku i iziđe iz kuće, Simka joj ništa ne reče. Činila se da ništa ne zna.

Na Sofkino:

- Hajdemo, teto! - ona samo što odgovori.

- Hajde, Sofke!

I to njeno "hajde Sofke" tako se slagalo sa Sofkinim glasom. Bilo je u njemu neko saučešće, uteha, ali i hrabrost i rešenost: pisano je, nema se kuda, i onda - hajde, da se ide tamo kud se mora. I to saučešće u njenom glasu Sofku toliko trnu, ohrabri, da sasvim umirena, iziđe iz amama smelo i sa osmehom.

Ove ovamo po minderlucima, oblačeći se, nisu mogle još da se ohlade od kupanja. Iz mintana, jeleka, virila su njina topla prsa, crveni, jedri vratovi sa uznemirenim, nabreklim i oznojenim žilama. Sve su još jednako bile razuzurene, nikako da se priberu, ohlade. Svaki čas su leteli iz ruke u ruku beli peškiri kojima su brisale znoj sa čela, zavlačile ih među prsa, ispod pazuha, i otuda ih izvlačile mokre i sasvim presavijene od znoja. Onda su ponovo drugi, suvi peškir uzimale, jedna drugu molile da je obriše gde ona sama ne može, po leđima ili ma gde. A usled tog međusobnog trljanja, opet je nastalo zadirkivanje, golicanje, bežanje i valjanje po haljinama. Opet se ceo amam ispuni mirisom, njinih čistih okupanih i strasnih tela. Iz samog amama, kurne, jednako je ovamo na mahove, kako bi se vrata otvorila, dopirala para i toplota, i to tako jasno otuda na mahove pahtala, da je izgledala čisto kao nečiji uzdah, kao od onih tamo mramornih ploča koje kao da žale za njinim lepim telima koja su dosada po njima ležala...

I ta se toplota i para otuda ovamo sve više mešala sa svetlošću sveće i malo hladnijim vazduhom, i sve više punila vlagom i tamom ceo amam. A to ih je, izgleda, još više dražilo, opijalo i znojilo. Sve veća je i veća cika i jurenje nastajalo.

Ali to sve odjednom prestade, kada se Sofka pojavi. Sve se k njoj okrenuše i sve je kao u jedan glas, zadirkujući je, dočekaše:

- O, nevesto! nevesto! Ah, Tomčo! Ah, pusti sine! Pogle, kakvu će sutra da grli!

- More, đuvendije! - iz svega grla viknu tetka-Simka. I da bi, kao što je red, sada posle kupanja nastala što veća šala, smeh, veselje, okrete se amamdžiki: - A mori, što gledaš, šta stojiš tu? Što otuda (spolja, iz čaršije) ne pusti njih nekoliko, da ove đuvendije umire?...

- O, o... tetka-amamdžike, pusti Vaski onoga njenog Ristu. Eno ga dreždi i čeka pred amamom na mostu.

- A tebi Jovana! - odazva joj se uvređen i srdit Vaskin glas.

- Mitu, Mitu puštajte! - odjeknu s drugoga kraja od one raskalašene snaške, i videlo se kako besno baca pogled na istu onu crnomanjastu devojku koja je kupajući se pevala i bacala tas. Besno grleći je, dirala je: Mitu, Mitu ovoj puštajte! - I odjednom zapeva:

Mito more, Mitanče,

Crkni mi, pukni, dušmanče,

Mito more, Mito, Mito!

I to "Mito" sve prihvatiše i počeše sa toliko čežnje, strasti, ludila da pevaju i izgovaraju, da i sama amamdžika, razdragana, smešeći se, morade da ode, još jače da pritvori spolja amamska vrata, da se tamo, u čaršiji, ne bi čulo i oko amama počeli da skupljaju muški.

Simka već beše obučena i sela u čelo astala. Ispred nje je već stajalo staklo rakije, kisela grožđa, krušaka i paprika. Oko nje počeše i ostale da se ređaju, osvežavajući se voćem i ostalim slatkišima.

I Sofka je grabila da bi bila brzo gotova. Siđe i ona, sede među njih. Počeše i nju da služe, i, na iznenađenje svih, ne samo što poče jesti, nego ispi i nekoliko čaša rakije, a jednako sa onim zadržanim osmehom na ustima, s očima malo stisnutim i obrvama jedva primetno nabranim, kao smejući se svima i sve ih sažaljevajući...

Charmed · Malo ~ mače ~

XVI

U polumrak vratile se iz amama. I sve dok su prolazile čaršijom, prelazile onaj most, uvijene, pognute i krijući se jedna uz drugu, išle su mirno. Čim se izgubiše iz vida čaršiji, opet počeše da se pogurkuju i obaziru. A već kada kao namirisaše Sofkinu ulicu, sve pojuriše. Svaka je trčala da što pre stigne. Baba-Simka ih s mukom zadržavala, dok naposletku ne diže ruke od njih i gotovo samo sa Sofkom ostade. Ali Sofka je toliko bila umorna da ništa od toga nije primećivala. Samo kad sagleda kuću i već ispred kuće upaljena dva fenjera koja su gorela i treštala, kao neka dva crvena strašna oka, a između njih se lelujao venac od šimšira i velikih belih ruža kojim je bila okićena kapija - njoj cela kuća, naročito zbog toga šimšira, kao da zamirisa na nešto pokojno, mrtvačko. Na krovu, koji je prepokriven sad, sigurno od onog novca dobivenog za nju, padoše joj u oči nove ćeramide, koje su jasno odudarale od starih, crnih, mahovinom već obraslih, crveneći se, kao da su od mesa, kao - a to nije mogla da pojmi otkud joj dođe i zašto - kao da su od njenog mesa, od nje same. Ona se sva strese. Ali se pribra i sa baba-Simkom uđe ne na kapiju, jer će odsada na nju ulaziti samo svatovi, zvanice, gosti, nego iza kuće kroz komšijske kapidžike.

U kući je već sve bilo uzrujano, izmešano, i vrilo od sveta. U kujni je krkljalo jelo u velikim loncima, i svuda masna para; iza kuće buktao je veliki oganj, treštao razgoren žar, na kome se okretali i pekli prasci i jaganjci; iz one komšijske kuće, odmah preko bašte, gde je sada ograda bila izvaljena, da bi se moglo u nju komotno ići, jednako su dotrčavala deca, sluškinje, jednako se tamo vukle haljine, jastuci, jorgani, kolije, jer će se noćas tamo sva deca nositi da spavaju.

A ovamo po kući sve žene, osobito mlađe, bile su tako lepo obučene, sve u stajaća ali većinom tanka, svilena providna odela. Jer, sutra, zaboga, treba da se pokažu svatovima novoga prijatelja, da se vidi kakva je Sofkina rodbina. Sve su bile u dugačkim svilenim anterijama a povezane čajkama sa raznim nakitima; a skoro obojenih, masnih i crnih kosa, navučenih obrva, nabeljena lica, osobito podbradaka i grla. Podbraci i vratovi bili su sasvim otkriveni. I to tobož zbog posla, trčkaranja po kući, a najviše i zbog toga što su znale da zasada, ovoga večera, neće dolaziti nijedan stranac, tuđ čovek, već će sve biti njini, iz rodbine, i nemajući od koga onda da se kriju, zato su sve bile slobodne, više ovlaš obučene, a čisto su uživale u toj svojoj otvorenoj, komotnoj nakićenosti i lepoti. I kao da nisu bile matore, neke gotovo već stare, već kao da su devojčice, tako su se od te svoje otkrivenosti i slobode bile razdragale. Svaki su čas otuda iz kujne istrčavale sa vriskom i vrelim licem. Svaki čas su silazile u podrum gde je bilo piće, i oko bunara već je uvek pokoja hladila lice i glavu.

Sofka se svemu tome nije ni čudila. Znala je da će one, kao na svima svadbama, veseljima, tako i sada biti takve. Kao da će ove noći biti sa drugima, a ne sa svojim muževima, tako će biti lude. Trista će čuda od besa i strasti činiti. I docnije, što piće bude jače, njeni muževi pijaniji, zagrejaniji i one će sve raspaljenije, sve strasnije bivati, kao da se sa tim svojim muževima, s kojima su već toliku decu izrodile, tek tada prvi put u životu vide, kao da se prvi put tada zavole i zaljube jedno u drugo. I cele noći biće sve gore, sve bešnje. Svaka će gledati da bude što luđa, što vatrenija, da tim, tom svojom velikom ljubavlju prema njemu, svom mužu, kao podiže mu i daje neki veći ugled i cenu.

Jer eto svaka od njih počela već oko ognjišta da izdvaja od jela i začinjava ga onako, kako njen voli. Neke čak donele od svoje kuće brašna i masla, jer zna da njen najradije od toga brašna voli; neke opet u testijama od svojih vina, jer boji se da će, ako drugo vino, jače piće pije, kao što je lud, trista čuda načiniti, a ovamo od tog, njegovog vina, na koje se navikao, ništa mu neće biti. I tako svaka. Svaka će gledati sebe, da što više ugrabi od veselja, sreće. Nijedna se neće obazreti na nju, Sofku, još manje da joj bude bar blagodarna, što eto njoj, zbog njene udaje i svadbe, ima da zahvali za to svoje veselje i radost. I tek će onda, po običaju, u zoru, kada počnu dolaziti gosti, kada treba Sofka da se oblači i bude spremna za venčanje, tek će se onda nje kao setiti. Iskupiće se oko nje, i kao kajući se što su je noćašnjim svojim tolikim, od srca, kao samoživim veseljem, zaboravili, počeće, češljajući je i kiteći, da plaču, nariču oko nje.

Ali zato ipak na njih Sofki nije bilo krivo. Znala je da im je to jedino, kada budu svadbe i slave, što i one mogu da se sasvim odvoje od rada, briga, dece, i osete život. I tada, pošto se i pre same svadbe dugo radi, dugo sprema, onda se, kad već i ona dođe, sve zaboravlja, baca, potpuno se predaju jelu, piću, i veselju. I to čine nešto zbog toga što im je kao jedino tada dopušteno, a nešto i zbog samih sebe - same se tom udajom i ženidbom zagreju. Valjda ih ona podseti na njine udadbe, kada se one venčavale. I onda na tim udajama drugih, one, od razdraganosti što im se nade ispunile, pošle za onoga kojeg su volele i želele, sada se kao kaju što su onda bile tako lude, stidljive i uzdržljive; neke valjda od bola i tuge što im se nikad one nade nisu ispunile, nepošle za dragoga, niti će ikada osetiti šta je drago i milo - postaju toliko lude i besne.

Zato je njih Sofka sa osmehom gledala odozgo kako im lica od pića i od razdraganosti došla rumena, vrela, i to od onog tamnog ženskog rumenila; kako im se očešljane kose sve više razvijaju i u neredu, viticama, padaju oko vratova; anterije i pojasi im se već olabavljuju i okreću u stranu, i kako već ne mogu više da izdrže. Što više dolazi i pada mrak, one bivaju sve unezverenije. Ne mogu da dočekaju, kada će već jednom sasvim mrak da padne (mada je bio pao), sasvim otpočeti veselje. Otkada su već sve sveće po sobama i fenjeri ispred kuće i po dvorištu upaljeni, odavno se oseća jak i silan miris jela i pečenja; odavno je već i prašina počela od njinog silnog trčanja da se diže, koleba, a još ništa ne počinje. Jer, još svirači ne dolaze, a dok oni ne dođu, dotle ništa nema. I, zaista, što već ti svirači ne dolaze? Jer ako se ovako još čeka, neće se moći izdržati, možda će se pre toga neka od njih već opiti, već zasititi i onda - našta tolika radost, tako dugo čekanje i žudnja... I zato, kada se već jednom ču odozgo svirka, cela se kuća pokrenu, sve polete na kapiju, s uzvikom:

- Eto čalgidžija!

Svirači su zaista dolazili. Čuo se čak i zvon čampara od čočeka, i vika dečurlije, što je skakala ispred njih. Dole u dvorištu, što se svirači više približavali, sve više se dizala graja:

- A, babo, babo!...

To se odnosilo na mater koja je, onako uzrujana, izgledala da se zgranula od radosti. Nije znala šta će, jer eto i to dođe. Dođe da sada, kao svaka mati, koja dočeka ovo veselje, mora prva oro da povede.

Naposletku i svirači uđoše. Pokloniše se pred Todorom i zbiše se i stadoše do zida uz kapiju. Čočeci skidoše čampare, pa i oni pristojno stadoše. Aščika brzo tada priđe Todori, pokloni joj se:

- Srećno, babo!

I predade joj sito, puno šećera, leblebija i ostalih šećerlema, koje će ona uz igru drugom rukom oko sebe prosipati i bacati, da bi tako pun, sladak i raskošan bio novi bračni život njenoga deteta.

Svirači zasviraše. Todora poče... Ali, da li kao od radosti, ili od zbunjenosti što je sve u nju gledalo, pomete se. Poče da greši. Brzo, smejući se, uhvatiše se do nje druge i počeše da je popravljaju. I ona se brzo trže, popravi. Poče da igra, vodi, zanosi i onom drugom rukom iz sita oko sebe, naširoko po dvorištu, po kući, čak i preko kuće da baca šećer i leblebije.

Mrak otpoče bivati sasvim gust; fenjeri počeše jače da svetle; kuća osvetljena i puna toplote od ljudi, ženskinja, njina odela, mirisa, poče kao da se kreće i nija. A oro nikako nije prestajalo. Sve se jače širi, razvija. Poče da opasuje svu kuću i puni celo dvorište. Već su okolni komšijski zidovi načičkani susedima, osobito devojkama koje su dovedene da tako preko zida gledaju Sofkinu svadbu. Na kapiji ulaz je već bio zakrčen. Već i tuđi momci iz cele varoši počeli da dolaze i hvataju se u oro...

A sve to odozdo jednako je gledalo ovamo gore, na nju. I Sofki se učini da, pored nje, najviše gledaju u ono iza nje na doksatu, u njene spremljene i raspoređene darove koje će sutra nositi mladoženji: svilene jorgane, dušeke i jastuke. Osobito kao da su gledali u onaj crven, svilen, svadben, za dvoje, širok jorgan. Sofki se učini kao da je gola, jer tako poče, ne znajući ni sama zašto, samu sebe da zagleda, kao da se uveri da li zaista na sebi ima odela, da joj štogod ne fali. Ali brzo se seti da to ne sme dopustiti, osobito, da je taj tuđi svet, načičkan oko zidova i na kapiji, tako gore usamljenu gleda, i po tome doseti se kako je njoj sigurno teško, i onda da je počne žaliti. Brzo zabaci šamiju i siđe. Glasno, kao u inat nekome, ču se kako ona reče:

- Hajde da igramo!

- Mlada, mlada hoće da igra! - I sve se skleptaše oko nje, osobito strine joj, tetke. Sigurno srećne što se time pokazuje Sofka viša, jer eto hoće sama ona da igra, a ne kao ostale udavače, koje se tek moraju tražiti, izvlačiti iz kutova.

Svirači počeše. Čočeci, kao u počast, ispred same Sofke stadoše, da je prate u igri. I Sofka jednim pogledom ispod očiju odmeri sve. I pošto svoju donju vlažnu i vrelu usnu stisnu, da joj se gornja kao i obrazi uzdigoše, nadmeše, povede kolo. Ali kako! Znala je da je noga neće prevariti. Znala je da će je sada najviše gledati, najdrskije piljiti u nju; da će svaki njen pokret, svaki deo njenog tela, bilo noge, bilo koleno, kukove, koji će joj se u igri pojavljivati iz haljina, sve to sada dovoditi u vezu sa sutrašnjicom, sa tim njenim mužem, prvom bračnom noći. Osobito znala je da će je muškarci, tuđinci, koji su je retko viđali, sada proždirati pogledima. I zato, sa očima uprtim u svoja prsa, kolena i vrhove nogu, pusti celu sebe u igru. Prvo kao pokleknu, odskoči i odmah zatim poče okruglo, toplo da se nija i kreće po svirci.

Ostale jedva dočekaše tu njenu razdraganost, te i one počeše još veselije i bešnje, osobito čuvena i strasna igračica, tetka-Pasa. Ona, čim spazi Sofku kako zanosi, igra, čisto surevnjiva, odmah se do nje uhvati. Ali i ostale tetke, mati joj, ne dadoše da se ona sa Sofkom nadmeće. Sve se oko nje uhvatiše, i počeše s njom da se nadmeću. To bi zgodno za Sofku, te se neopažena povuče i ostavi ih da se utrkuju u igri: zagrljene, gotovo jedan korak u korak, jedan pokret u pokret, jedan skok u skok. Uskoro dvorište im postade tesno, svirka jaka i silna, čočeci tamni i razdraženi...

Charmed · Malo ~ mače ~

XVII

U samu noć dođe kući i efendi-Mita, obrijan i očešljan. I, kao što je red, običaj, tako je i on dockan došao, kada je bio siguran da su dotada žene ovamo već bile sve posvršavale što treba: i ono kupanje Sofkino u amamu, slaganje darova njenih po doksatu, dočekivanje svirača, igranje prvoga ora, prosipanje šećera. I onda posle toga, zna se, dolazi "njegovo" tj. dedina dužnost, da sada, kada počnu muški gosti dolaziti, on sam ih dočekuje.

I zato, kada dođe, pošto pogleda kujnu, bogato obdari aščiku, Cigane, a najviše baba-Simku, povuče se gore. Žene odahnuše. Znalo se da više neće silaziti, već će, ako mu što treba, odozgo naređivati. On se izgubi gore u osvetljenim sobama. Sigurno je pregledao postavljene velike, okrugle sofre. I mada su tada već bili u modi astali, ipak je naredio da se, po starinski, postave sofre, jer je znao da ih niko, sem njih, nema niko takve široke i velike, niti onako, za tridesetoro, dugačke, jednostavne peškire preko kolena, niti iko ima onakve i za onoliko sveća zlatne i srebrne čirake.

Posle se ču kako odozgo viknu:

- Magdo!

Kao uvek, tako i sada nije zvao neposredno: "ti, Magdo, Todoro", jer bi to bio za njega kao neki posao, poniženje, već tako uopšte samo ime spomene, pa onda neka drugi, koji čuju, zovu toga koga on traži.

Magda uzlete. Ču se kako joj zapoveda: da onu sofru u čelu još jače povuče, oko nje više jastuka naređa, da ne bi iz one druge sobe pirkalo i ko nazebao. A po tome se već sigurno znalo da će on tu sedeti i da za sebe tako i uređuje. Posle naredi da se sveće u čiracima bolje razrede, bolje nameste: gore, na doksatu ispred vrata, da se iznese i obesi još nekoliko fenjera, da bi stepenice bile bolje osvetljene; da se posle tamo, uza zid doksata, donesu klupe i astal, za kojim će svirači sedeti. A za njega da se donese tronožna stolica, sa malim, od same vune rastresenim jastukom, na kome će on sada, gore, uvrh stepenica, morati da sedi dočekujući goste. I u isto vreme da mu se donese ona njegova rakija, koju je još od jutros naredio da se hladi, i mnogo duvana, i to pravljenih cigara, jer neće imati kada da ih savija, a moraće da puši mnogo, brzo. I prvo to za njega što treba da se donese, pa tek onda da se radi i ovo drugo šta je naredio.

Posle se vide kako on tamo sede, i to ne onako kako je hteo, nego kako je znao da treba sada, na svadbi, sedeti. Sede, da ga svetlost od fenjera u licu zapljuskuje, te da se, onako naslonjen ramenom i laktom o pervaz doksata, vidi ceo, da se vidi i ona njegova uzdignuta ruka sa zapaljenom cigarom među prstima, a sva razgolićena usled zavrnutih rukava, ispod nje naniže po pervazu doksata poređan duvan, rakija i meze...

Mislio je o sebi: kako će sada morati silom da pije, da bi se brzo opio, te mogao da čini ono što mora, kao svaki otac. A kako mu sve to teško pada! Kako bi on sve to ostavio, bacio, i zaprepašćujući sve, kao što to njemu i dolikuje, otišao daleko, daleko, daleko... Jer, našta lagati? Našta sve ovo? Našta da on dočekuje goste, ljubi se sa njima, kada njega ne veseli ništa: ni ti gosti, rodbina, ni to jelo, piće, sedenje sa njima, veselje, pevanje i tobož radovanje?! Ali se moralo. Nije se imalo kuda. I zato sada on, da bi mogao da laže, da se pretvara, morao je tu rakiju ispred sebe, ispod ruke, sve više da ispija i cigaru za cigarom da puši i baca. Svaki čas ustaje sa stolice, opet seda, skršta noge. Svirače još nije hteo zvati k sebi gore, jer bi mu bili u blizini i zaudarali bi mu onom svojom neopranošću i masnoćom ciganskom; zato naredi da odozdo iz dvorišta sviraju. Svirači, znajući ko je on, izdvojiše se samo oni koji su sigurno znali svirati. I počeše, i to ne običnu pesmu, već pesmu njihove kuće koja se uvek pevala, kada se ko od njih udavao ili ženio:

Hadži-Gajka, hadži-Gajka devojku udava,

Em je dava, em je dava, em je ne udava!

I kako mu razdragano dođoše kao neka uteha reči i ta pesma o njinoj kući! Da zaista, niko se od njih nije ženio ni udavao drukčije do ovako! I sam on, kad se venčavao, venčavao se više onako, ne istinski, ne radi sebe, već drugoga: oca, kuće, sveta radi... Pa eto i sada, on svoju Sofku, - zar je udaje od sveg srca? - nego što mora!...

I zato mu sada dolaze tako tačne, tako tužne reči te njihove pesme koju su Cigani odozdo jednako ponavljali:

Hadži-Gajka, hadži-Gajka devojku udava,

Em je dava, em je dava, em je ne udava!

Baci im dinar i viknu dole ka kujni:

- Žene, rakiju za čalgidžije!

Svirači, zaradovani ne toliko njegovim bakšišom, koliko što su ga pesmom zadovoljili - a znalo se kako je njemu teško ugoditi - još jače i slobodnije počeše. I same žene odahnuše videći ga raspoloženog. Jer zbog njega dotada nisu smele da se pojave. I koja bi baš morala poslom pored njega da prođe, prolazila bi, ali izbegavajući ga, da možda ne opazi na njoj nešto: kako je ili neobučena, ili nepovezana kako treba, i počne je grditi. A tada, videći kako se on raspoložio, časti svirače, oslobodiše se i one. A i on kao da je znao za to. Stoga je namerno tako i radio. Više se pravio da je veseo, nego što je u stvari bio, da bi dole žene bile slobodnije. Zato je više pio i naređivao sviračima šta da sviraju, i to ne one pesme, koje su bile lično njegove, nego ove, svakidašnje, za koje je znao da ih svi ostali vole. Čak poče odozgo sa sviračima da razgovara, naravno turski. Poče pojedine da raspoznaje. Opazi i poznade staroga Musu koji, na njegovo iznenađenje, eto još je živ, i sa svojim šupeljkom međ rukama i pognutom glavom, uvijenom starim prljavim ženskim šalovima, da mu ne bi ozeble oči, na koje je jedva gledao, sedi prekrštenih nogu, i to u kraju, pozadi sviju. A njega uvek sobom vode, ne da im pomaže u svirci, nego da, držeći tako svoju šupeljku ispred sebe, pred svetom izgleda kako i on svira, te da bi posle imao i on prava na jelo i piće.

- Musa, jesi ti, Musa? - čuše Cigani kako ga odozgo poče oslovljavati efendi-Mita.

Oni, radosni što ih zbog njega ne grdi, počeše onoga muvati, da se što pre osvesti, ustane, odazove. Ovaj, kad se osvesti, đipi unezvereno:

- Ja, gazda, ja...

- Možeš li? - dobroćudno ga poče pitati efendi-Mita. - Kako si? Imaš li rakije?

Staklo sa rakijom, koje su dotada njegovi od njega krili, jedva mu davali pokoju čašu, sad mu celo utrapiše u ruke.

- Imam, imam, gazda! - tresući rukama poče pokazivati staklo.

- E dobro, pij! Pa kada nestane, traži još.

Svirači, srećni, nastaviše sasvim slobodno i lepše da sviraju. Poče se osećati ona sloboda koja je tako nužna za veselja i svadbe. A da bi to još više bilo, efendi-Mita reši se još više da se spusti, da sasvim siđe i pomeša se sa svima njima. I to sve ne radi sebe, već radi njih, da bi oni bili veseliji. A naposletku i treba, pošto će ovo biti njegovo prvo i poslednje veselje sa njima. Pa onda neka bude potpuno, celo! Zato poče odozgo da silazi, a najviše usled dosta popijene rakije, da odlazi u kujnu i tamo sa ženama da se razgovara. I da bi se one još više oslobodile, i sasvim otpao sa njega onaj ugled, poštovanje a s tim i strah, udari i u malo masnije izraze i zadirkivanja. Tako je i sa devojkama činio. Devojke opet, koje su pre od njega često bežale i drhtale od straha pred njim, posle njegovih tih neslanih reči i šala sasvim oslobodivši se, postadoše još nestašnije i raskalašenije.

Sve se oslobodi i pojuri. Sve, osobito devojke, koje su tako žudne bile veselja i ora, oslobodivši ga se, kao da ga i nema, tako su pored njega istrčavale, vitlale se, ne bojeći se više nijedna, da li joj se nisu slučajno šalvare smakle i bedra, polovine joj se vide više nego što treba, i da joj nije jelek i mintan sasvim zakopčan. Čak i sam on koliko je njih, kad bi prošle pored njega, zaustavljao. I srećan što ga se ne boje, ne strahuju, obgrljivao bi pokoju oko stasa i metao joj ruku na bedra, a osobito na jedar joj kuk. One se nisu trzale, plašile, osećajući tu njegovu laku ruku, sa već sparuškanim dlanom. Ali je za njega to bila najveća sreća, a osobito kada bi video kako neka, usled njegova sve jačeg pritiska po tom njenom čvrstom, nabijenom, još muškom rukom netaknutom bedru, počinje da se zaboravlja, počinje da oseća kako je ta njegova, iako stara, sparuškana ruka, ipak muška, i zbog toga njoj namah u oči jurne mlaz svetlosti a na usnama joj izbije dah i strast, i onda se brzo golicavo izvija od njega i beži.

U tom počeše već i gosti da dolaze.

Brzo, gotovo nadušak, ispuni se cela kuća. Gore muški i međ njima u čelu on, efendi-Mita. On nije mogao mnogo da izdrži i onako gore, na vrhu stepenica, sve da dočekuje i sa svakim da se zdravi i ljubi. Samo je sa prvima, pa je odmah zajedno sa njima i on zaseo za sofru. I posle jedva nastade i večera, i to večera odugovlačena, teška, sa svima mogućim zdravicama, čorbama i začinima i tek jedva u neko doba ako se pređe na ono pravo jelo, pravu večeru. I kao što je red, sve je to praćeno svirkom i pesmom svirača sproću njih, na doksatu, ali ne svirkama i pesmama kratkim, burnim, koje čoveka presecaju, razdragavaju i pomeraju sa mesta, već znanim i naročitim za te večere, "za slatko jedenje", drugim, tihim, monotonim, koje čoveka umiruju, zanose, kao uspavljuju, te se može spokojno, sa nasladom, polako i raskomoćeno da jede i pije...

Charmed · Malo ~ mače ~

XVIII

Sofka, sklonjena u onu komšijsku kuću preko bašte, sedela je u maloj sobici na krevetu do prozora, da bi mogla otuda, kroz bašte, sve ovamo videti. Oko nje, po podu, bila su poređena deca, mala, još na sisi, koju matere nisu mogle, zbog čestog dojenja, kod svojih kuća ostaviti, već su sva bila ovde pokupljena i uvijena u pelene, da bi, tako odvojena, udaljena od svadbene larme i vreve, mogla mirno da spavaju. Zato je Sofka, znajući da će u toj sobi biti najmirnija, jer, zbog te dece, neće smeti kao po drugim sobama svaki čas i ma ko ulaziti i izlaziti, i došla ovamo. Samo je Magdi kazala da će ovde biti.

I zaista, kao da se dugo odmarala i spavala, dremuckajući naslonjene glave na ruku uz prozor, slušajući tiho disanje dečje, udišući onaj miris kojim je bila soba ispunjena iz njinih, još mlečnih pluća i usta, iz njinih stisnutih i uz obraze naslonjenih ručica, oznojenih glavica sa retkom kosicom i još mekim temenjačama. I sve je to oko Sofke mirisalo nekako slatko opijajući, kao na pravu travu, prvu prolećnu vlagu. I čisto joj teško padao taj mlečni dečji zadah oko nje, a još teže ona huka i vreva iz njine kuće. Čisto joj dođe da i odavde beži. Utom uđe Magda, šuškajući polako, misleći da Sofka uveliko spava. I Sofka, samo da joj nije bilo sada tako teško, oćutala bi, načinila bi se da spava, ali nije mogla, već joj se javi:

- Šta je, Magdo?

Mora da joj je u glasu bilo nešto toliko tužno, kada se Magda čisto prenerazi i poče oko nje uplašeno da obleće.

- Pa zar, Sofkice, ti ne spavaš i ne odmaraš se? A ja mislila...

- Ne...

- Ao! Pa ti nisi ni jela, mori, ništa - pljesnu se Magda, dosetivši se da zbog gladi možda Sofka ne može da zaspi, jer se seti da ona, otkako je došla s kupanja, pa evo čak ni dosada, ništa nije jela.

- Pa hoćeš da ti donesem? Da idem i donesem štogod?

- Neću! Ne! - vrati je Sofka.

- A da piješ nešto? Uzmi, mezeti makar štogod. Uzmi, prvo jedi nešto, pa onda pij...

- Neću, neću da jedem! - odsečno, čisto gadeći se pri pomili na jelo, odbi je Sofka.

- Pa onda da donesem da piješ nešto?

I ode natrag, ali setno, zamišljeno, jer po tom Sofkinom odbijanju jela značilo je da hoće da pije ne vina nego rakiju. I po tome je Magda videla koliko mora da je Sofki teško, kad eto hoće da pije rakiju koju dotle nije tražila.

Magda se brzo vrati i donese. Ali da se ne bi poznalo, niti iko mogao da pomisli da je to rakija, nasula je u testiče od vode, u čije grlo, da bi što više izgledalo da je voda, bila je uturila lišće. Sofka nateže testiče. Sa nabranim obrvama, mrdajući ustima, strese se od rakije koja ju je pekla; ali, rešena, sa pouzdanjem, poče piti i osećati kako je po grudima pali, žeže.

I gle, kako joj odmah bi drugačije, kao nekako lakše. Pesnica ruke, podbočene o koleno, poče postajati čvršća. Cela joj se snaga poče kretati. Poče osećati ispod sebe kako joj postelja, krevet, biva vreo, čisto ne može da sedi, a u prsima srce joj jako i slobodno bije... Ponovo nateže testiče i opet se ne pokaja, jer još jače oseti snage i vreline. Kroz nozdrve joj dopire noćni hladan vazduh. Bašta poče da joj se nija, noć sve lepša, određenija, kao i ona svirka, pesma:

Hadži-Gajka, mori, hadži-Gajka devojku udava.

Em je dava, mori, em je dava, em je ne udava!

I Sofka oseti da već nastupa i dolazi ono, kada ni ona više ne može ostati ovde, ovako mirna i usamljena. I stoga, sve više pijući rakiju, poče se spremati i za to. Jedino što joj glava zanosila i oči joj gorele. A to, mislila je, sve je zbog straha. Bojala se, kada već počnu mladoženjini gosti dolaziti a ona će morati da ide tamo i dočekuje ih, pa pošto će je svi veselo, razdragano gledati, iščekujući da vide kakva je ona, te, ako je i ona vesela, srećna, da se i oni još više vesele, više piju, pevaju; bojala se da ona tada baš ne poklekne, ne pokaže se dovoljno srećna, vesela.

I zaista ne posrnu, pokaza se kako treba. Oko ponoći, kada Magda kao bez duše dotrča k njoj i javi:

- Idu mladoženjini! - ona se odmah diže, i pođe sa Magdom.

I idući preko bašte, čula je kako otud trčeći i jureći svi viču:

- Prijatelji idu!

I mada je bilo osvetljeno, ipak su svi nosili sveće i jurili kapiji da još bolje osvetle ulaz. I zaista su to bili oni, "prijatelji" i dolazili ovamo u pohodu! Čula se čas zurla, čas ćemane, i varoška, i seljačka svirka.

Uskoro se poče da poznaje u sredi njih Marko, svekar. Ispred njega momci na motkama nose fenjere, te se vidi kako oko njega idu njegovi, većinom sve seljaci. I svi se tiskaju oko njega. A on u sredini, sa zaogrnutom kolijom, zavaljenom šubarom, razgrnuta vrata i prsiju, te mu se beli nova, svilena, sa čipkama košulja, sigurno Sofkin dar. Nije mogao čekati, nego da pokaže koliko mu je Sofka mila i draga, odmah navukao tu košulju.

- Prijatelji moji! - čuje se kako viče okrećući se oko sebe. - Neka me čuju! - naređuje sviračima, da jače, više sviraju.

Nastade rukovanje, ljubljenje. Seljaci, sve oko Marka i jedan uz drugoga, kao plašeći se ovolike kuće, osvetljene, pune sveta, i to varoškoga, "golemaškoga" sveta. Jedino se on, Marko, ne buni. Sav radostan, čuje se kako rukujući se viče:

- Jeste radi gostima, prijatelji?

- Kako da ne, kako da ne! - zaglušuje ga sa sviju strana.

Dolaze do stepenica. On zastade gledajući gore, gde ga prijatelj, efendi-Mita, gologlav, jedva držeći se, opkoljen hadžijama i ženama, čeka - i poče da viče:

- Gde je moja Sofka?

- Evo me, tato! - dotrča Sofka do njega i poljubi ga u ruku. On kao da oseti kako Sofkin poljubac zapahuje na kupanje, i, sav srećan, ostade držeći ruku na njenoj glavi, kosi. Sofka osećajući vrelinu i težinu njegove ruke po svojoj kosi, poče da se ugiba, dok je on drugom rukom zavlačio u onaj dubok džep i otuda ponovo čitavu pregršt novca počeo da joj daje. I Sofku već stid od tolikih darova i čisto poče da se nećka:

- Dosta, tato!

- Sve će tebi tata!

I sa njom poče da se penje, pustivši da ga ona vodi. Tobož on ne zna put, ne zna stepenice, pa ne bi znao kuda da se uputi. Nato svi zapljeskaše:

- Tako, svekre, tako, tako!

Sofka ga poče voditi. Prvo ona korakne, na gornju stepenicu stane, pa onda se okrene k njemu držeći ga za ruku, stoji i čeka, dok i on to isto učini, a oseća kako sve više u oznojenoj joj ruci prsti njegove ruke drhte i čisto je grebu, sigurno zbog sada potkresanih nokata. On, gledajući u nju kako ga sa pažnjom, milošću, naočigled sviju, vodi, drži ga za ruku, od sreće čisto se zanosi. Da li da je još daruje? I ponova počinje rukom oko džepa, ali ona to ne da, već krišom, licem, očima daje mu znak da to ne čini. On zbog toga, zbog te njene intimnosti, još je srećniji. Ne zna šta će. Okreće se svome grnetaru, koji ga u korak prati, i grca, muca:

- Alile, de, sinko!

Alil, poluciganin, u belim čakširama, sa čalmom, dugačka nosa, prosed ali visok, dugih ruku, dugih laktova, počne da izvija i trepti grnetom. I prateći ih svirkom, zajedno se i on za njima penje.

Gore ih dočekuju. Efendi-Mita sa svima se ljubi. Ali Markovi seljaci još nikako da se oslobode, nikako da se odvoje sasvim od njega i da podalje posedaju na iznesene stolice i jastuke. Već se svi zbili u gomilu, i svi oko njega, Marka, svog "bate".

A Sofkini opet, radi njih, da bi pred njima pokazali koliko oni vole i cene svoga novog prijatelja, tog njihovog "batu", svi su se utrkivali u služenju, obletanju oko Marka. Todora ga je jednako služila, svojom rukom dodavala čaše, meze. Morao da joj dopusti da mu sama ona skine koliju. Počeše već i da je peckaju:

- A, Todora, babo, babo, mnogo ti oko novoga prijatelja!

Marko, sedeći na stolici, u čelu, sa rukom na kolenima, gologlav, uzdrhtalog grla i usta, nije znao kome više da se zahvali. Da li Todori, priji, koja jednako oko njega obleće i čija ga toplina i jara iz njenih još zdravih krupnih prsiju čisto u čelo udara, ili Sofki, svojoj, ako bogda sutra, snaji, koja ga jednako dvori, klečeći mu uz koleno, pravi mu cigare i, paleći ih, sama mu ih meće u usta; da li opet svome Alilu grnetaru koji, klečeći podalje od njega, izvija i svira kao nikada dotle. I Marko, ne mogući više izdržati, a ne znajući šta će od radosti i sreće, skoči i, sa rukama pozadi, priđe Alilu:

- Alile bre, zemlja da igra, tako da sviraš!

Alil, čisto kao uvređen, odgovori:

- Gazda-Marko, svirka moja, obraz moj!

I klečeći, još više se saže. Poniknu grnetom dodirujući njime pod, tako da kao ispod zemlje poče da se razleva svirka, čuveno "teško oro".

- Todora, Todora! - povikaše svi.

I na iznenađenje svih - jer su znali, da, ma koliko navaljivali, mučno će ona pristati, osobito pred mužem i ostalima, starijim, da igra i to baš sad, i to čuveno "teško oro", - ona odmah poče, i to kao nikada dotle, tako slobodno, razdragano. Svi počeše da pljeskaju, starci da se izvaljuju da bi je što bolje videli. Efendi-Mita, izvan sebe, poče u dvorište da baca čaše, prosipa vino.

Charmed · Malo ~ mače ~

XIX

Sutra sunce zateče čočeke preobučene u bela odela i nabeljene, i to mnogo, utrpano, da bi se sakrile bore i umor na licu od noćašnjice. Dvorište je još mirisalo na proliveno piće i jelo, a osobito po pragovima i stepenicama. U bašti od onoga jučerašnjeg velikog ognja jedva se podizao i rasplinjavao okvašen, ugašen dim koji je već mirisao na đubre.

Dole do kujne, u onoj velikoj sobi, Sofka je već spremna i obučena čekala. Na njoj je bila sama svila. Ali ni šalvare, ni njena gotovo gola prsa, pretrpana nizama i dukatima, nisu mogla od dugačkog i gustog nevestinskog vela sasvim jasno da se vide. Jedino što se ispod toga vela videlo kako joj blešti grlo, vrat i podbradak sa ustima. Usta joj se nikako nisu mogla da smire. Jednako je gutala pljuvačku. Pokatkad počela bi da oseća kako joj i pored sveg naprezanja i upinjanja, iznenada, odjednom zaigraju kukovi. A nije smela da sedne, odmori se. Osećala je kako joj znoj na prsima kao graške izbija, valja se i između dojaka, niz onu dubodolinu, pada, kaplje. A ništa nije sada sa sobom smela raditi, osobito oko svoga tela, jer je znala da, kad bi počela ili da namešta kosu, razgrće šalvare da bi slobodno mogla kročiti, ili kad bi se ta sada oznojena prsa počela brisati, da bi svaki odmah s podsmehom pomislio kako se ona eto sprema, doteruje za muža. Zato je morala sasvim ukrućena da stoji i da bude ukočena, ukipljena.

Sve što se sad oko nje po kući, dvorištu, događalo, za nju nije postojalo. Ona je jedino znala i mislila samo na to: kakva će biti, kad pođe, prekorači prag i pojavi se pred svatovima i svetom. Zato joj i samo vreme brzo prođe. Ona huka, graja, dočekivanje svatova, njini pucnji pušaka, kao neko halakanje, topot konja, krckanje samara i, po bašti, i od konja i od ljudi, u tišmi rušenje ograde, gaženje cveća - otuda nijedna bašta posle udadbe ne može se po dve tri godine nanovo podići i sasvim zazeleniti - sve se to oko nje tako brzo zbi. Samo se trže pred izlazak, kada dojuriše tetke i strine, i plačući, praštajući se od nje, počeše je grliti, ljubiti i kititi najviše cvećem po kosi.

Utom uvedoše devera: mlad, visok i, videlo se, naročito odeven i ukrašen seljak, a tamo kroz kapiju grnuše izmešani i mladoženjini i Sofkini svirači i čočeci sa svirkom i pesmom:

Hadži-Gajka, more, hadži-Gajka devojku udava.

Mati joj poslednja dotrča, poče da je ljubi i jeca:

- Sofke, Sofkice!

Ali Sofki su čelo i usta već bili hladni, te se ona brzo i nemo sa materom poljubi i pođe, iziđe iz sobe.

Prekorači prag, ali sunce, sjaj i graja je zapljusnu. Veo joj se zakači za prag, i to joj dobro dođe. Zastavši, malo okrenuta u stranu, sa uzdignutom rukom kao braneći se od toga sunca, sveta i graje, čekala je da joj otkače veo, i utom oseti kako se pribira, snaži. Jer, stojeći tako na pragu znala je da je celom tom svetu dala vremena da je već ovako upola dovoljno vide, te da se posle ne preneražuju i začuđuju, kada se ona sva k njima okrene. I to bi. Ona, i tako poluokrenuta, čim se pojavi, ču opšti žagor i dah. Osobito se ču kako njegovi, svekrovi seljaci, iznenađeni, zaradovani i čisto ponosni zbog te njene tolike lepote, počeše sebi a naročito njemu, svekru, svome bati, kao da čestitaju:

- Ah, bato! ah, bato!

Kao svakada nisu odmah mogli da joj otkače taj veo, svi su hteli i grabili se.

I tako, zastavši na pragu, ona se sasvim pribra, i kad bi gotova, brzo se okrenu i sve, i svatove, i okolni svet, mirno, jasno i sa osmehom pogleda i kao pozdravi klimnuvši glavom. Izlazeći na kapiju oseti samo kako joj lice i kosu dodirnu onaj venac od šimšira i drugog cveća, već osušenog, gotovo sparuškanog od fenjera, i to je zadahnu nekim zagušljivim mirisom kao na tamjan i sveće. Ali i od toga se ona brzo otrese, jer vide kako je ispred nje ulicom, pa čak tamo do crkve, sa obe strane bilo puno sveta. Sve se kapije crnile, ispunjene ženama, osobito devojkama koje su iz sviju krajeva varoši i mahala sišle.

Polako i umorno je išla. Daleko ispred nje igrali su i vili se čočeci, praćeni, opkoljavani gomilom dece. Ali Sofka je znala kako niko ne gleda u te čočeke, nego svi odmah ovamo, pravo na nju upiru poglede i, propinjući se izdaleka, trude se da je što bolje vide i da sve na njoj do sitnica zapaze. Svi hoće da vide da li je zaista onako lepa, onako obučena i okićena kako se mislilo. I zato Sofka, pored svega što je znala da ne treba da se žuri, da treba polako da ide, ipak, i protiv svoje volje, poče da ide brzo, gotovo je devera ona vodila a ne on nju. A što se više približavala kraju ulice, prilazila samoj crkvi, sveta, gužve, sve je više bivalo, sve se više oko nje stešnjavalo, crnelo. Uz to se još zvona sa crkve počeše mešati sa svirkom, hukom, te joj poče sve teže bivati. A pored ove gužve i tišme ispred nje, dosađivala joj još i ona svatovska huka iza nje. Znala je da to za njom idu njeni: tetke, strine, a iza ovih njini muževi, svi u dugim čohanim kolijama a plitkim cipelama, kratkih nogavica od čakšira, da bi im se oko članaka videle njine, hadžijske, bele čarape. I svi oni, njeni, zajedno jedno uz drugog, da se time odvoje od ostalih svatova, osobito od svekrovih, od onih seljaka na konjima. A iza sviju ide on, svekar joj. Radosno se on na alatu, u novom sedlu, isprsuje i hoće sve ispred sebe da gleda: i čočeke, i nju, Sofku, kako se spram sunca u oblaku od svile i zlata svetluca, a opet ne može da se nasluša svirača koji, kao poslednji, moraju oko njega da idu, moraju silno da sviraju i pevaju, da bi mogli čak i čočeci tamo ispred Sofke da ih čuju i po taktu da igraju. Odmah uz njega njegov verni Alil. On, onako u čalmi, suv, ide s alatom nogu uz nogu svirajući u grnetu. Marko, od radosti, svaki čas mu lepi dukate po čelu i čalmi. Ovi njeni, hadžije, okreću se neki zlobno, drugi s podsmehom, gunđaju međ sobom "seljak", "kerpič", ali ipak zato svi ga glasno pitaju:

- Svekre, na ćev li si?

- Kako da ne, kako da ne! - čuje Sofka kako im odgovara, a sigurno ponovo Alilu lepi novac.

Ispred crkve od prosjaka, dece i zaludna sveta ne može da se priđe. Crkva, onako široka, na stubovima, sa tremom oko sebe, starim krovom, starim direcima, nagorelim od mnogih sveća, patosana onim širokim ispucanim pločama i sa mračnim, na svod, gvozdenim prozorčićima, poređanim do ispod samog krova, izgledala je tako hladna, kao skamenjena. A još mrtvija joj dođe crkva kad uđe u portu, a ispred nje potrčaše popovi crneći se i šušteći u svojim mantijama, dugim kosama, zaudarajući onim njinim mirisom na duvan, burmut i vosak.

Ali u samoj crkvi joj bi bolje. Valjda što ona vreva i svirka presta, a ona, odvedena pred dveri, osta sasvim sama. Tada prvi put u životu, tako pred dverima, u sredini crkve, oseti ona celu crkvu oko sebe, svu njenu širinu, visinu, osobito njene visoke svodove kao čak u nebo, sa počađavelim tamnim slikama, sve iz Strašnoga suda. Ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se visok ikonostas, okićen poređanim kandilima i ispunjen ikonama. To su bile sigurno one najvažnije sa najvećom moći isceljenja i čudotvorstva. I dokle ju je iz ikonostasa, ramova od slika i drvoreza čisto gušio miris na crvotočinu, buđu, tamjan i pokapane sveće, dotle ju je opet iza nje onaj prostran pod, patosan pločama i sa vlažnom, trulom prašinom, hladno obuhvatao i punio jezom. Sunca, svetlosti, niotkuda nije bilo. Jedino iz oltara, iznad časne trpeze, bio je veliki okrugao otvor i kroz njega je silno u snopovima prodirala svetlost. A izgledalo je da je to navlaš tako udešeno da bi pojanje, služenje službi ovamo što svečanije, što jasnije i potresnije bivalo.

Sofka prvi put u životu vide jasno ispred sebe, kroz dveri, časnu trpezu i onu mrtvu, tako hladnu, tako staru razvijenu plaštenicu, i oko nje poređane putire, krstove, čirake sa upaljenim svećama. Iza sebe slušala je kako se svatovi kreću, premeštaju s noge na nogu, čekajući a ne smejući ni da kašlju, ni da slobodno dišu. "Njeni" s jedne strane, poređani u stolove, a "njegovi", svekrovi, s druge strane, zbijeni, i tamo čak do samoga ulaza. Poče osećati kako je bole noge, osobito listovi, valjda od toga nemog, ukočenog stajanja.

U ruke joj uguraše upaljene kumovske sveće i do nje, tako isto pred dveri, takođe sa upaljenim svećama, dovedoše njega, mladoženju. Ispod očiju, kroz krajeve očne, ona ga poče gledati. Posle ispita sada prvi put ga vide celog. Isto onako mali, sa već širokim prsima i razvijenim vilicama i podbratkom, ali ramenima i ručnim kostima još detinjim. Osobito mu je bila sniska, do kože ošišana detinja kosa iznad ispupčena čela. Mada je imao najskuplje čohane čakšire i svilene pojaseve, ipak, videlo se da se u njima gubi. Ni kukovi, ni kolena mu se ne vide. Džepovi sa kolutima gajtana sasvim se izgubili u trbuh i pojas, i jedva su mu virili.

Ali ispred njih, u oltaru, poče već da se širi tamjan i začuše se praporci na kadionici. Na donja uska vrata do pevnice iziđe klisar noseći nalonj i venčane, iskićene, srebrne krune. Na to se ču žagor svatova koji sigurno nagrnuše tamo oko postavljenog nalonja.

I onda odjednom i to tako iznenada da Sofku čisto u čelo udari, te joj glava klonu, otvoriše se dveri sa sveštenikom u zlatnoj odeždi koji, čisto uživajući u toj zaprepašćenosti, silno, glasno zapeva:

Mirom Gospodu pomolim sja!

I posle, kada je od dveri povedoše natrag sa mladoženjom, ona je kroz trepavice samo u njega gledala. Samo je njega osećala, kako joj dopire do ispod pazuha. I nikako nije mogla kolena da mu sagleda tako je on sitno išao pored nje.

Služio sam prota i svi sveštenici i đakoni, pa i klisari sa grobljanske crkve. Svi su oni bili tu, jer se već načulo ko je on, taj njen svekar, gazda Marko, i kako će sada sam dukat padati. I zato, da bi što više kao opravdali taj silan novac što će od njega dobiti, nije se smelo sa venčanjem brzo svršiti. Morala da bude prava, istinska služba, bez skraćivanja. Sofka ču kako otpočeše njeni, poređani tamo u stolove, da odgovaraju na jektenija. To je bilo njino, njine kuće i familije kao pravo, odličje.

Ali ovamo oko nje sveće su sve više gorele, i od njih sve je gušći zadah bivao, a sama je ona sve više okružavana i potiskivana od svatova. Osobito se propinjali njeni: tetke, strine, koje su jednako, ne toliko u nju, koliko u njega, mladoženju, gledale i piljile, bodro motreći kako ga Sofka drži za ruku, kako se muči da mu malu detinju ruku zadrži u svojoj. I to držanje mladoženjine ruke bilo je za nju najteže. Osećala je kako njegovi ukočeni, uplašeni prsti samo leže u njenoj ruci, te ona mora jako da ih steže da bi ih mogla držati. Srećom bili su preko njinih ruku prebačeni darovi, basme i svile, te se nije moglo videti njeno neprekidno upinjanje: čim oseti kako od njegovih prstiju sve po jedan manje i manje ostaje u njenoj ruci, dok ne ostane samo jedan, ona onda mora ponova celu njegovu šaku da hvata.

Jedini kao da se tome dosećao svekar Marko, jer ga je videla kako se on sve više i jače probija između svatova i izdiže se na prste da bi ga ona videla i time je kao ohrabrio. Ali što se više odužavalo venčanje, molitve, pevanje, oko njih sve zagušljivije bivalo, mladoženja se sve više umarao. Sve mu se jače znojila ona ruka u njenoj. Sofka je osećala kako sve mučnije, sve teže, jedva zadržava njegovu oznojenu ruku. Odjednom učini joj se kako ne može više, jer mu toliko klize prsti iz sada i njene već oznojene ruke, da će još pre svršetka venčanja morati da mu ispusti ruku, i razdvoje se. I eto, sad će se njoj desiti ono što se nijednoj pri venčanju nije dogodilo: da se sve pokvari, jer tim razdvajenjem ruku, padanjem svatovskih darova između njih na pod, prekida se bračna veza. Oseti kako joj od straha i užasa poče crkva da se vrti.

Ne znajući već šta će, odjednom podiže glavu i pogleda svekra tako očajnički da se ovaj prenerazi i zanese se od straha. Pomisli da je ona uzalud sebe mučila i gonila, ali sada, pred svršetak, kada će da se zaključi bračna veza, ne može da izdrži, hoće da odustane od ovakve svoje neprilike, ovog muža, zato ga sada tako očajno gleda, moleći za oproštaj, što će ga eto obrukati, osramotiti. Ali Sofka mu mimikom odreče da nije to, čega se boji, već pokaza svoje rame i ispruženu ruku. On, sav srećan, što nije ono, doseti se. I Sofki on dođe tako drag i mio što poznade da ju je razumeo, jer vide kako on brzo pozva crkvenjaka i šanu mu nešto. Crkvenjak proti, prota, davši sveštenicima znak, odmah otpoče:

Isaije, likuj!

Sofka upijajući nokte u mladoženjine prste, da bi ih održala u svojoj ruci, izdrža u obilaženju oko nalonja i jedva dočeka da iziđe iz crkve.

Ne žaleći što vide kako se njeni sa svojim sviračima odvojiše i odoše, ona čisto odahnu kad poče savijati i silaziti drugim delom čaršije, ka mladoženjinoj kući. Dakle prođe i to što je bilo najgore, najteže za nju, to izlaganje pred svetom u crkvi, na dogled, podsmeh svih.

I što je još više ohrabri, to je, što oseti kako Marko sada ide odmah iza nje. Sjahavši s konja i smatrajući za dužnost da on sada ima da je oko nje, da je on vodi, išao je peške odmah iza nje, šireći oko sebe laktove i kao braneći je da je drugi ne potiskuju. I to nju čisto tronu. Okrenu se i sa osmehom mu zablagodari. On, potresen, razdragan, samo promuca, hrabreći je:

- Ne boj mi se, Sofke! Ne boj mi se, kćeri... Tata će sve...

Čaršija, kojom su silazili, sve se više ispred njih širila i gubila, pošto se tu i završavala. Mada je ovde iz svih ulica kuljao svet, da ih vidi, ipak nije se gušilo, nije bilo tišme. Kao svaki kraj varoši sve je bilo prostrano, razbacano. Iz sredine same čaršije jasno se naziralo kako po ulicama, iza kuća, štrče plastovi sena, slame. Gore, u vazduhu, kao neke grdne ptice vezane užetom za svoje dugačke vratove, crnili su se đermovi od prostih, tek skoro iskopanih bunara. U vazduhu, pored svežine, onolike prostornosti, osećao se onaj vonj od balega, đubrišta, pomešan sa mirisom na presno: na mleko, sireve, i plastove suve kudelje.

Charmed · Malo ~ mače ~

XX

Ispred mladoženjine kapije Sofka oseti kako joj ništa ne bi neobično. Još manje da joj bi onako teško i strašno, kako se bojala. Čak joj se ne učini neobična ni sama kapija. Bila je to velika, teška i jaka kao grad. Više je sigurno koštala nego sama kuća koju ona poče kroz kapiju da nazire onamo, u kraju, i preko onolikog dugačkog dvorišta.

Još manje je neprijatno dirnu, niti se strese, kako se bojala, kada ispred kapije vide svekrvu i poljubi je u ruku, na svojim obrazima oseti njene usne, hladne, uzdrhtale, a posute već belim maljama. Čak, naprotiv, bi joj milo kad vide kako se svekrva, obučena u novo, varoški - a opažalo se da je i silom, jer je sve na njoj bilo tako široko i zgužvano - od nje toliko uplaši i unezveri, valjda zbog njene lepote i nakićenosti, da nije mogla reč da kaže. Sofka, da bi je ohrabrila, ponovo je u ruku poljubi, našta ova od sreće, zahvalnosti, promuca:

- Hvala vi! - I od radosti poče rukavom od košulje, seljački, sasvim zaboravljajući se, da briše suze. I po tome "vi" a ne "ti kćeri, čedo", Sofka vide koliko se ona nje plašila. Ne da je samo strepila, nego je bila sigurna da će Sofka, kad dođe i vidi je ovako prostu, uvučenu, suvu, čisto prokleti sudbu što joj dosudila da takvu svekrvu ima. A sad, ne samo da to ne bi, nego evo Sofka sada nju i dvaput i to pred svima, naočigled sviju, poljubi u ruku, i to tako usrdno, od srca, da ova, ohrabrujući se, srećna, poče da se oslobođava i da Sofki zahvaljuje mucajući:

- Hvala, čedo, hvala, kćeri!...

I onda se sasvim privi uza Sofku. I držeći je za ruku, ne kao svekrva, starija od nje, nego kao sestra, nikako Sofku nije ispuštala.

Svatovi na to, svi srećni, zagrajaše:

- Ja, svekrva, ja, svekrva, već ne pušta snaju!

Marko, i sam razdragan time, hoteći da je uplaši, poče da je dira i kao oturuje od Sofke.

- Ja, šta ćeš ti, mori, ovde? 'Ajde tamo...

- Nemoj, Marko! - Sva srećna, videći da se on šali, uzviknu ona i još više se pribi uza Sofku, hoteći time da je i ona, onako slaba i uska, kao brani i štiti od navale svatova koji, zbijeni na kapiji, počeše da se tiskaju, guše, jer niko pre nje nije smeo da uđe. A iznad Sofke na pragu bilo je namešteno korito sa vodom, koje, po običaju, Sofka ne sme da prekorači, dogod svekar ne baci u njega dar, novac, i ne obeća koji će deo od imanja, koje parče njive, koji dućan biti snajin, za njenu ličnu upotrebu i svojinu. I zato počeše da viču, nestrpljivi, što se ne može ući:

- Svekre! Šta daješ, svekre, za snaju?

- Sve, sve... - poče on.

- Ne sve, nego: šta i koliko?

- Ama sve!

- Zar i hanove? - kao kušajući ga pitaju neki.

- I hanove, i sve! - Pa se okrenu i viknu ženi:

- Idi, mori!

- Šta?

- Idi i donesi "ono"!

I pokaza joj glavom na kuću, na malo sopče u kome su zaključani u kovčegu ćemeri sa novcem. Ona ostavi Sofku i potrča. Ali ispred nje već istrča Arsa. Znao je da će se ona tamo oko otvaranja sanduka zbuniti i zadocniti, zato istrča ispred nje i uze od nje ključić. I zaista, dok ona stiže do kuće, on već otuda iznese jedan ćemer. I onako presamićenog, crnog predade joj ga. Ona ga odnese Marku. Marko, nestrpljivo, da se jednom već svrši, zubima iskida kožu i, nagnut nad koritom, sa uzdignutim ćemerom više glave, da svi vide, da se svi zgranjavaju, poče iz njega sipati novac u korito. Počeše tupo šušteći i sekući vodu da se prelivaju stare medžedije, duble, i meke ćošalije, već zarđale, poluzelene.

- Na, na! Sve!... - Sipao je Marko i čisto brektao od sreće, zadovoljstva, zbog tolikih ubezeknutih, začuđenih uzvika na ovoliko zlato koje u koritu, iz vode, spram svetlosti poče da se preliva, zasenjuje i, kao neki živ oganj, da gori i blješti.

Zatim, jednako brekćući od sreće, nikako ne mogući da se nagleda nje, Sofke, a jednako je hrabreći: "Ne boj mi se, Sofke! Ne boj mi se, kćeri!" - pruži joj ruku da prekorači korito i uđe. Sofka kroči i, vođena njim, pođe. Ispred njih je išao Arsa sa ispred sebe uzdignutim koritom. Iz korita su neprestano kao snop, žar, treptali zlatni zraci novca u vodi, po kojoj je plivao sparuškan i crn prazan ćemer.

Marko ju je vodio. I sam valjda osećajući da će kuća, naročito ona mala, jedino okrečena sobica, na Sofku učiniti težak utisak, išao je ispred nje kao hoteći sobom da zakloni kuću. Išao je poklecujući jednom nogom i naslanjajući se sav na nju, da, ako Sofka posrne, on, tako poduprt, može odmah da je zadrži, digne. I što god je bliže kući dovodio, Sofka je osećala kako je sve uzbuđeniji. Čisto ne veruje svemu ovome, osobito njoj, Sofki, da je zaista sada ovo ona, da zaista on nju ovamo, kod sebe, u svoju kuću uvodi. Očima je gutao, i jednako izvinjavajući joj se, hrabrio:

- Ne boj mi se, Sofke, ne boj mi se, kćeri!

I kad je dovede do same kuće, praga kujnskog, on je onda predade ženama da one tamo u kujni još neke običaje posvršavaju, a on, odahnuvši od silnog tereta briga, poče da brekće, odmara se. Ali, ne mogući da čeka dok se u kujni običaj sa Sofkom svrši, pa da bi i on mogao ući, poče da viče:

- 'Ajde, žene! Dosta, ne vračajte mnogo! Jer, kosu ću da vam počupam.

Od radosti baci šubaru, svuče kratku čohanu koliju i sa srećnim obrijanim i svetlim licem sa podvaljkom i ustima koja su mu igrala od radosti, osta samo u svilenom mintanu. Svež, jak, sa novom raskopčanom ogrlicom oko vrata, u novim čohanim čakširama. I kada Sofka iz kujne iziđe i uđe u ono sopče da se tamo kao odmori, on se brzo seti i zavrćući rukave pojuri u kujnu kod aščike:

- Daj, da okusi štogod.

- Ko? - pogleda ga u čudu aščika.

- Sofka! Zar dete da ne jede ništa, da mi je gladno?

- Posle će ona! - uvređena što joj se u njen posao meša, odbi ga aščika. - Znam ja, posle će ona. Sa deverom zajedno da jede, kad gosti budu jeli...

- Kako posle? Zar dete da je gladno, pa da ne jede? - preseče je Marko tako da ova umuče.

I sam on u tanjiru najlepše delove od pečenja odnese Sofki.

Otuda od Sofke rastera sve žene, osobito one iz Turske, koje sigurno sada prvi i poslednji put dolaze u varoš, a koje se bile načetile oko nje i uvukle sa njom da se, i u onako malom sopčetu, nije moglo ni da pomakne. A od cele svoje rodbine od tolikih žena, izabra jednu, najmlađu.

- Ti, Milenijo! Samo ti da si tu sa Sofkom i da je dvoriš. A ti, Sofke, što god zaželiš, samo njoj kaži. A ove druge nemoj da puštate. Šta da vas prljaju i da se samo tu vuku! Tamo neka su. Eno im soba, dvorište, ora... a za onu, svekrvu, za nju, Sofke, nemoj ni da pitaš. Još manje što od nje da očekuješ. Sada od nje ni sam bog neće znati šta da radi. Ona je ionako brljiva, pa još sada...

Milenija, sva srećna a i uplašena da "snaška" njome neće biti zadovoljna, jer možda je ona neće znati dobro uslužiti, gotovo kleče do Sofkinih nogu i, pošto dva i više puta, i to pred samom Sofkom, opra ruke da bi je uverila kako su joj čiste, poče je služiti i nuditi onim pečenjem što Marko donese.

- Uzmi, snaškice, uzmi, okusi...

Od silne sreće što je njoj ovo u deo palo a ne mogući da se nagleda Sofke, njene lepote, odela, onolikog zlata, svile, ona je sa strahom, jedva primetno dodirivala koji kraj, vrh od Sofkinih haljina, i topeći se od sreće kad vide kako Sofka uzima i jede, zahvaljivala joj je:

- Hvala, snaškice! Okusi, uzmi još!

I Sofka je, njoj u hatar, uzimala i jela. Ali, više je pila, nego jela. Iz velike, od pola litre čaše, od starinskog jedva opranog i oribanog, toliko debelog stakla, ona je žedno pila vino pomešano sa vodom. Milenija videći kako Sofki to godi - a ne, kako se oni bojali, da će biti gorda - do suza tronuta na tu Sofkinu ljubav ponova bi je nudila:

- Hvala, snaškice, hvala... Uzmi, uzmi još. - I klečeći do Sofke držala je na prstima uzdignute ruke tu veliku čašu do samih Sofkinih usta, dakle da nema ništa da se trudi, ni saginje.

I Sofka oseti kako još nikada u životu nije videla ovako suncem opaljeno i otvrdlo ali toliko nežno lice, kao sada u te Milenije. I to je bilo toliko naivno, ropsko i srećno, puno blagodarnosti, što se daje i njemu da živi. Od njenog odela, prostog, ali novog, jake fute i debele joj košulje na prsima, zapahivao je miris na lan, konoplje i na one visoke planinske trave. A opet, baš ispod te njene krute košulje, ispod njene opečene suncem glave i iza nažuljanih joj i žutih ruku, pomaljala se i belila kao mlekom nalivena tako nežna i slaba njena snaga.

Kroz prozore toga sopčeta vide Sofka kako na bunaru poje konje njini svatovi seljaci. I kao ova Milenija kod nje, tako i oni tamo, svi su bili u grubim i novim kolijama, čije su im uzdignute krute jake, a opšivene modrim širitima, dopirale čak do vrha ušiju i činilo da im se jače vide njihove oštre glave, a sada za svadbu navlaš kratko, čisto ošišane, i to ne glatko, podjednako, nego kako gde, kao na basamake. I svi sa velikim, zimskim šubarama, u kratkim čakširama, sigurno krojenim i šivenim kada su se oni ženili, i zato su im jedva do kukova dopirale. Ali zato opet od kukova do pazuha svi u kožnim, bogatim, izreckanim i okićenim silavima, sa jataganima, raznim kratkim puškama, noževima, i oko sebe obešenim kamdžijama. I svi, ne mnogo razvijeni, većinom mali, kratki. A ko je opet od njih bio razvijen, taj je bio i suviše, suviše dugačak i krupan. Takvi su im bili i konji koje su pojili ispred bunara. Zdepasti, ali tankih nogu i, začudo, čisto kao čovečijih, tako okruglih, pametnih očiju a suviše dugačkih i gustih griva i repova. Sofka je videla kako ih oni ne poje kao drugi. Dovodeći ih do kamenog korita bunarskog, oni, kao da to nisu konji već ljudi, pokazujući im na korito, govorili bi svakome:

- Pij bre!

I pošto ovaj, dugo pijući i roneći u korito, podigne glavu mljeskajući masnim brnjicama, iz kojih s obe strane cure mlazevi vode, i počne gledati gazdu svojim zasićenim očima, ovaj bi mu onda, zabacujući uzdu više glave o unkaš, govorio:

- E sad idi! - I, zaista, konj bi na jednu stranu odlazio dole, u štalu, a on gore, iza kuće, pod venjake, međ ostale goste. Iako je vrelina, sunce tek što ne prži, svi oni, tako stegnuti, pretrpani tim kolijama, sa tim silavima, čizmama, ipak se ne raskomoćuju, jer to je sve za njih znak gospodstva. Sofka vide kako za njima ovamo ispred nje počeše da promiču sluge sa velikim novim bakračima pića, i to punim do vrha, a bez čaša, stakleta, nego sa velikim zemljanim buklijama, kojima će tako zahvatati i služiti ih. Otuda, ispred hladnjaka, poče ovamo da dopire silan žagor, ne razgovor, smeh, zdravice, nego kao neko ratničko halakanje, nadvikivanje:

- A, dedo! Nazdravi, dedo! Zdrav si mi! - Živ si mi! - Aha!

A sa tim halakanjem, usklicima, nastaje sve veći šum, kretanje, zveckanje mamuza, jatagana, krckanje novih silava, tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor. I oni, i ova kuća, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krućim i čak do peta dugačkim novim košuljama, a opet svaka sa oko pasa obešenim nožićima, lancima; pa onda one njihove ispred kuće i po motkama prebačene bisage, uzde, uzengije, a dole onaj veliki oganj, oko koga su se okretala i cvrčala čitava telad - sve joj se to učini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili, da se odmore, pa opet nekud, daleko, neznano kud krenu se i pođu... I učini joj se, čisto kao u pričama i pesmama, kao da je ona neka čuvena lepotica, pa odvedena u kulu i tamo skrivena. A ovi Markovi, danju plandujući i krijući se, a noću sklanjajući se od mesečine i vedrine, dugo putujući, pronašli je, i pošto kulu osvojili, porušili, nju ugrabili i sada sa njom eto ovde stali da se odmore. Zato tamo ispod hladnjaka niko sada i ne sedi, ne raskomoćuje se, već svi, onako naoružani, u silavima, čizmama i stojeći, piju, jedu. A to joj se još više pričini, kad posle, od pića kao malo oslobodivši se, počeše ovamo oko njene sobe da se kupe, da bi nju što više mogli gledati. I Sofka poče jasno da razabira, kako čim Milenija od nje izađe, nju ispred vrata svi opkoljavaju, mole je:

- Milenija, Milenija! Ne zatvaraj sasvim vrata, mori! Ostavi ih malo, da bi mogli da gledamo našu snaškicu...

A Milenija, uinat, ispred nosa im svom snagom zatvara vrata, grdeći ih:

- Hajd'! Ne dosađujte!

Charmed · Malo ~ mače ~

XXI

I na sreću svoju, Sofka poče osećati kako je sve čisto draži i biva joj prijatno. Oseti kako bi i ona rado jela ta njihova jela, osobito one njine pogače, zastruge sira, a ne ovo, što su za nju brižljivo kuvali i Milenija joj donosila.

Otuda, ispod hladnjaka, što god je dan više odlazio, svet se sa okolnih zidova sklanjao a oni sve više ostajali sami, sve jače, sve bešnje počinju da preovlađuju samo njine seljačke svirke i pesme. Sve bešnji bat nogu od njinih teških, jakih igara, jednoliko, u širokim skokovima cupkanje i silno udaranje pete o petu speknutih čizama sa mamuzama; onda zveckanje na ženskinjama od teških i dugačkih do ispod pojasa niza od posrebrenog starinskog novca; jak šum od lomljenja u okretanju njinih krutih i jakih sukanja. A iznad svega toga ono njino natpevanje između muških i ženskih, naizmence. I to ponavljanje istoga stiha sa zapušenim jednim uvom, da bi im glasovi bili što silniji, jači, kao da su u selu, u planini, gde treba čak preko brda glas pesme da dopre i razgovetno se čuje. I što je noć bivala jača, oni su postajali sve slobodniji, silniji. Sigurno, sasvim opivši se i oslobodivši se, počeše ovamo i kod nje da dolaze i ne pitajući da li je slobodno. I to prvo starci, dede, koji zbog svoga starešinstva kao najviše prava imaju, pa onda mlađi. Isprva su dolazili pojedince, kao da joj se predstave, rukuju se i daruju je, a posle u grupama jednako jedan za drugim, da uskoro vrata od sopčeta ostaše sasvim otvorena. Ali svi joj ipak prilaze sa nekim strahom, znajući da joj time dosađuju. Ali videlo se da najviše strepe od Marka, svoga "bate", jer dolazeći, jednako su se uplašeno obzirali da ih on možda otuda iz dvorišta, ispod hladnjaka, ne vidi. Na njihovu sreću on se beše u početku, tamo zaneo, pijući i zdraveći za trpezom. Ali, kada ovi kod Sofke počeše u grupama da dolaze i zbog toga tamo trpeza ostade gotovo prazna, on se tek tada doseti, i Sofka zaista ču kako on, iz straha da se ovi nisu sasvim kod nje obezobrazili i obrukali ga, viknu zaustavljajući:

- A bre, ne tamo!

Na to svi ovamo ispred Sofke pobegoše uplašeno prošaptavši:

- Bata se ljuti!

Ali tada se Sofka diže i sama učini ono što je osećala da treba da učini. Sama pođe k njima. Već je bio prvi mrak. Uza stranu kuće o sniskoj streji i direcima bile su obešene i poređane lampe da bi se videlo ići tamo, njima, pod hladnjak. Tamo opet, okačeni o hladnjak, lelujali su se dugački gvozdeni fenjeri, sa svojim teškim, masivnim, crnim i zarđalim dnom koje, kada bi fenjeri odozgo pali, čisto bi probili trpezu. Ispod hladnjaka ležali su izvaljeni na jastucima ili sedlima. Dole ukraj zida bili su prekrštenih nogu i u red poređani svirači, zurlaši, bubnjari, a sproću njih, ovamo do kućnog zida, klečale su žene, već zasićene jelom i pićem.

Kada Sofku ugledaše gde k njima dolazi, svi, i najpijaniji, kao zastidevši se, zadržaše čaše u ruci, a žene poustajaše uplašene. Ali ona vide kako se Marko brzo diže i, da bi je sprečio da ovamo, k njima, pod hladnjak ne ulazi, potrča k njoj. Videlo se kako mu se od straha kolena u čizmama klate, kako mu se pojasi usled sedenja zbrčkali, te mu cela prsa, trbuh izišao. I zaprepašćeno i uplašeno, da niko ne čuje, čisto poče da potiskuje uzdignutim rukama:

- Ne, kćeri, ne, Sofke. Ne ovamo. Prosti su, pijani su.

- Ako, ako, tato!

- Ne, ne... šta ćeš ti? Nemoj ti ovamo. Nisi ti za ovamo...

Ali Sofka ne dade.

- Hoću, hoću tamo... Zašto? Hoću ja! - I sva srećna, jer zna koliko ga time iznenađuje, smešeći se, poče da mu se unosi u lice.

- Hoćeš i voliš? - Marko poče da se nadnosi nad nju i da razrogačuje oči, upinjući se da iz Sofkina lica dozna, uveri se, da li je to uistini: da ona njega, njegove, voli i zato sada hoće i ona da je sa njima, a da to nije tek reda radi.

Sofka vide to i da bi ga odjednom presekla, sasvim razuverila, kao uvređena tom njegovom sumnjom, poče čisto plačno da ga kori:

- Zašto, tato, za kakvu me ti držiš? Zar da ne volim, zar bih ja ovamo i dolazila i udala se?

- Ne, kćeri! - I sasvim uveren da ih zaista ona voli, od neizmerne radosti, Marko se okrenu njima tamo, za trpezom, svima, a najviše najstarijem u čelu sofre, starom i gotovo slepom deda-Mitru:

- Deda-Mitre, i vi svi, bre, spremajte dar, jer evo snaška "vašega bate" ide da vas dvori!

Svi oni na to, što eto ona, Sofka, kao svaka seljanka, dolazi da ih dvori, od radosti, sreće, podignuvši se, čisto ničke klanjajući se ispred nje, dočekaše je. Žene, sve zaradovane, i tim Sofkinim dolaskom sasvim oslobođene, počeše da se okupljaju oko nje. Počeše da joj pomažu u "dvorenju" koje se sastojalo u tome da svakoga, pre no što mu pruži čašu, bukliju, poljubi u ruku, zatim da, stojeći ispred njega, čeka dok popije, i pošto ga ponova poljubi u ruku, uzima od njega da nasluži drugom. Dvoreći sve i ljubeći u ruku, Sofka je osećala kako joj usta dodiruju njine tvrde, čvornovate ruke; kako je njini brkovi, brade, kose, dodiruju po licu, i kako je kroz njene šalvare, jeleke od svile čisto bodu krute, dlakaste haljine njine. Žene, sasvim oslobođene, počeše Sofku iz početka bojažljivo, posle sasvim slobodno gladiti rukama po plećima, ramenima i njenim razvijenim kukovima, naslađujući se njinom oblinom...

Charmed · Malo ~ mače ~

XXII

A sama je bila kriva. Znala je da ne treba. Ali se posle sama kao zagrejala, zaboravila, jer, izmešana s njima, jednako dvoreći ih, osećala je: kako oni, zbog toga njenog silaženja međ njih, izjednačavanja sebe sa njima i tim oturivanjem svega što je imala hadžiskoga, varoškoga, bivaju sve slobodniji, srećniji. Ne znaju šta će od sreće. Onako stari, padaju pred njom i kao deca zahvaljuju joj na tom njenom silasku međ njih. Ispijaju iz njenih ruku najveće bokale naiskap. Sada su svi svoji. Svi su jednaki i onda mogu, kako oni znaju, da se vesele...

Zato su posle, ne strepeći da će to kome biti dosadno, jednako zahtevali od Cigana da im sviraju i pevaju jednu istu njihovu pesmu:

Slavuj pile, more, ne poj rano,

Ne budi mi, more, gospodara!

Oh, ne poj rano!

I samo to, ništa više. Ali zato je onda to bilo tako silno; tako jako pištala, sekla zurla, bio bubanj, da su se sveće gasile, a oni, ne znajući šta će od besa, noževima i jataganima iz silava bacali se na Cigane i sekli im bubnjeve. Žene su bežale od njih a sve se oko nje, Sofke, i kao iza nje krile, sklanjale, znajući da niko ne sme ovamo da se baci. Svekar joj, Marko, nikako kao ne mogući da veruje da je zaista ona, Sofka, sada srećna, nije mogao da je se nagleda, kako ona zajapurena a predano, od srca, svakoga od njih dvori i slobodno se, bez stida, kao kod svoje kuće, kreće. Pušta da joj se pri sagibanju sve, i pleća, i kukovi, ocrtavaju, da joj se teška kosa u gustim kurjucima na vratu zavaljuje, te da se ispod njih sasvim jasno pomalja svež i ružičast, kao naliven vrat. A taj njen vrat njega, Marka, čisto u teme, u mozak bije i seče. I ne mogući više izdržati da je gleda kako dvori, sve služi, i da se ne bi umorila, posadi je do sebe. Sofka, sedeći do njega, sasvim se oslanjajući laktom o njegovo koleno, ne dade da se primeti kako se umorila, već, na zavist svima, a u najveću počast njemu, svome svekru, tati, poče samo njega da dvori. Oslanjajući se o njegovo koleno izdizala se da bi onom drugom rukom, zanoseći je oko njega i kao obgrljavajući ga, mogla do samih mu usta čašu prinositi. To je dočekivano od svih krikom i urnebesom. Cigani do neba izvijali su zurlama. Marko im je bacao čitavu kesu novaca. Odjednom on đipi i pozva je:

- Sofke, čedo, hajde...

Nije znala kuda će s njom, ali ipak pođe. Vide kako on ispred nje, čisto se poturajući, ide, a ispod temena beli se njegov kratak, širok vrat. Ali kada vide kako se on uputi pravo njenom sopčetu, ona se sa osmehom doseti šta hoće. Sigurno će opet iz onih sanduka, gde su novci, kakav dar, kakva niza dukata. Zato Sofka, ne žureći se, pusti Marka ispred sebe. Prolazeći pored kujne ču kako i odande takođe dopire graja, sigurno od slugu. A pored toga, mada su ga ostale sluge uplašeno zadržavale, zaustavljale, ispade pred nju Arsa.

- Snaške, i ja sam, i ja sam...

I dalje nije mogao. A ona je znala šta on hoće sa tim. Hoće sigurno da joj da na znanje, da ona zna za njega, kako je on, njihov sluga, Arsa. Sofka smejući se, blago ga predusrete.

- Znam, znam, Arso.

I u tom stiže u sopče s Markom. Vide kako on iza vrata, gde je bio mrak, i gde su im stajali oni sanduci, ne rukama ili ključem, već teškom i okovanom potpeticom od čizme, sa mamuzom, gazi i skida katanac. Od besa, što ne može odmah da se katanac otkine, on ga izbi čizmom, zajedno sa bravom. I Sofka vide kako on, kad je oseti do sebe, i to ovako nasamo, u uglu sobe a još opkoljenu onim poređanim i naslaganim darovima, osobito uvijenom uza zid bračnom posteljom, sa onim crvenim, širokim jorganom, jastucima, čistim, belim, mirišljavim, ne može oči od nje da odvoji. Pokazujući na sanduk sa razbijenom bravom jedva govori:

- Eto, evo, sve, kćeri, sve je tvoje. Otvori, i uzmi. I sve... Ti ćeš od njega ključ imati. Ti šta hoćeš, kome hoćeš, kako hoćeš, čuvaj, daj, rasipaj... Sve je tvoje.

- Znam, znam, tato.

- Ali jedno samo, Sofke, Sofke.

I Sofka oseti neki njegov drugi glas, u kome nije bilo: ni "kćeri", ni "čedo", već samo: Sofke. I to tako strasno, ludo, da se Sofkin vrat, vratne žile od takvoga njegovoga glasa ukočiše i sva ona poče da trne. I zaista to bi, jer on, nadnoseći se nad nju, poče strašno da drhti i da muca:

- Sofke, Sofke, samo jedno. Istinu samo.

I da bi je bolje u oči gledao, i što jasnije iz njih video da li će mu istinu kazati, uhvati je za rame. Ruka mu vrela utonu u njeno meko i oblo rame. I gušeći se, poče da je moli:

- Kaži, kaži... Nije istina, nije istina da zaista, istinski, ti voliš sve nas.

I nju obuze neka vrsta ludila, lude razdraženosti, gledajući toliku njegovu ljubav. I ona, iz sažaljenja, da ga umiri, uteši, jasno, raskalašno i kao predajući mu se, poče ga uveravati:

- Volim, volim, tato. Sve vas volim.

- Ama baš sve?

- Sve, kuću, tebe, a najviše tebe.

Ali tada klonu. Oseti kako iz one njegove ruke pojuri u nju i čisto je preseče tako jaka vrelina, i, sa njom, tako neko čudno, nikada dotada neosećano osećanje. Na užas oseti kako joj se ispod njegove ruke odjednom, silom, protiv njene volje, poče polovina da uvija, i prsa joj, kao živa, tako uzdrhtaše i poleteše. Ču samo kako Marko, čisto bežeći iz sobe od nje, tamo međ svojima, sa nekom strašnom nasladom, slutnjom, nadom, kao lud viče i zapoveda:

- Kapiju bre zatvarajte, kapiju zamandaljujte, da niko, niko... Ah! Ah!

Charmed · Malo ~ mače ~

XXIII

I posle nastade najgore, najcrnje. Kako prve noći uđoše u onu veliku sobu koja je svojom veličinom polovila kuću, nikako se više otuda nije izlazilo. Cigani se ređali. Morali jedni druge da odmenjuju. A "slatka" velika večera nikako da počne. Jednako su goreli i treštali ognjevi po kujni, ispred kuće i oko kuće, i čak ovamo oko štala gde je bila stoka i sa njom sasvim stari, babe i starci, koji nisu mogli da izdržavaju. Cele noći videlo se kako na te ognjeve padaju užeženi "vršnici", zaklapajući okrugle tepsije sa napečenim pitama i raznim pečenjima. Sve su to bili "darovi" koje otuda, sobom, iz sela, svaka kuća ponela, da sada na toj slatkoj večeri prikažu. Piće se jednako u velikim kotlovima iz podruma dovlačilo i tu u kujni do zidova ređalo, ostavljalo, da bi bilo na domaku ruke, da se ne bi svaki čas u podrum silazilo. Tako su onda iz njih mogle i žene koje su bile oko tih svojih peciva, krišom, koliko su htele, da piju. I zato je svuda oko tih ognjeva čija je svetlost osobito noću toliko bleštala, da se i sam krov kućni prozirao, jednako bila graja, smeh, kikot i sve je bešnje, silnije bivalo. I sve to, ta tolika svetlost, sa tolikim ognjevima, praskanjem, bleštanjem poče da je plaši. Kao da pod nogama ne oseća zemlju, odozgo nije zaklopljena kućnim krovom, dimnjakom, već kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kreće, ide, i sve veće biva. I još kada su počeli da pozivaju starce koji su tamo iza kuće, poređani uza zidove, ležali, odmarali se, da dođu ovamo u veliku sobu, za sofru, Sofki se učinilo da ih ne zovu što bez njihovih zdravica i blagoslova ne mogu oni da otpočnu tu njihovu slatku, veliku večeru - zar je njima sada do jela! - nego, kao da se ne može bez njih, tih staraca, bez njina prisustva i odobrenja, otpočeti ono što oni misle sa njom da rade. I zato onda onoliki urnebes, graja, krici od veselja, kad i starci počeše da dolaze. Ulazili su u kolijama, pogureni, polako, sitna, duga, zborana lica. Ne mogući posle spavanja da se sasvim umiju, brisali se peškirima. Sofka ih je tamo za sofrom dočekivala, ljubila u ruku i dvorila sa velikom čašom, koju su oni morali, pre no što u čelo sofre zasednu, svi naiskap da ispiju. Iz kujne već se unose ti "darovi", te njine pečene pite, pečenja, gibanice, od kojih je silna mast curila. Pri unošenju svakog tog dara, na sav bi se glas kazivalo čiji je, od koga:

- Ovo je od deda-Mitrinih!... Ovo od ujka-Stošinih!... Ovo od baba-Staninih, tetka-Magdinih...

A međutim sve se više i kujna, s onom silnom vatrom, vrelinom, i njina ovamo velika soba spajala, sjedinjavala, i svi oni sve više bivali razgolićeni, sve su više haljine od sebe odbacivali. Kod žena već su se sasvim pomaljali iznad sukanja i futa trbusi, nadmeni od mnogog jela i pića; videla se njina poluotvorena prsa, kod neke sparuškana, a kod nekih još sveža, jedra, strasna. A kod sviju njih goli, oznojeni vratovi i podvaljci bili su obojeni raznim bojama od šamija i šalova, te su zbog toga još čudnije izgledale. Muški opet bili su sve razuzdaniji. Svi odavno bez silava, pojaseva i čizama, i golih, kosmatih prsiju, i izuvenih nogu. I što se više pilo, nazdravljalo, i tamo u kujni, oko kuće, i ovamo, u sobi, za trpezom, sve više su se međ sobom mešali, kao sjedinjavali. Nije se biralo ko će gde da sedne, gde da se izvali. Ni muž kod svoje žene, ni žena kod svoga muža, nego gde se našlo, gde se moglo. Ne osećali se bolovi od susednih laktova u prsima, od tuđih, ne muževljevih kolena međ skutovima. I sa užasom Sofka je gledala kako je sve to počelo da postaje, da se stapa u jedno. Svi muški pretvaraju se u jednog muškog, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku. Ni staro, ni mlado, žena, snaja, strina, ujna ili kakav rod. Samo se znalo za muško i za žensko, i onda jedna mešavina: stiskanje, štipanje, jurenje oko kuće i krkljanje. Toliko je to išlo da je ona mala, pitoma Milenija, sigurno ne mogući više da izdrži tamo po dvorištu i po kutovima najezdu tolikih njih, koji su je jurili, pobegla otuda ovamo i počela da se krije oko Sofke i trpeze. A bila je sva izlomljena, izujedana, a opet sva srećna i obamrla od silne naslade. I javno, na sav glas, sklanjajući se iza Sofke, gotovo luda od sreće, cerekala se i molila Sofku:

- Ne daj me, snaškice! Ne daj me, slatka bila. Ne daj me, jer ovi me naši svu... - i pokazivala je na gotovo gola prsa i izgužvane fute i jeleke.

A na to niko da se postideo, pocrveneo, već su joj se svi smejali, osobito žene i to stare, sasvim u godinama, jer ona je bila najmlađa međ njima, pa zato sada mora najviše od muških i da "pati". Čisto razdragano, kao sećajući se kad su one bile tako najmlađe u familiji, pa tako na ovim veseljima, svadbama bivale od svih muških najviše jurene, milovane i ljubljene, na sav glas razdragano, dirale su Mileniju:

- A Milenijo! Ah ti, mori, maznušo! Ti bajagi nećeš! Ti li?

A to je počelo Sofku da užasava, puni jezom i strahom, jer joj tada bi sasvim jasno da je ova svadba, ova njihova slatka večera u noći, i ono jednako traženje da je tamo kapija što više zatvorena, što jače zamandaljena, da bi oni ovamo bili odvojeniji, skriveniji - sve to kao neki njihov određeni, odavno očekivani dan i vreme. Pa ne samo da im je ovo sada kao prvi put što se tako izopijali i sasvim zaboravili, nego da je to njihov običaj na ovim njihovim svadbama. U tome se i sastojala njihova veselja. Jer, jednako odvojeni od kuća i rastureni sa stokom po planinama, pašnjacima, te njihove svadbe bili su jedini dani kad su se sastajali, viđali jedno drugo, pa čak i svoje žene. I onda, dobro nahranjeni, a već isuviše od silnih toliko uzdržavanih, radom ubijanih strasti, čežnje, tada bi sasvim padali, sasvim se zaboravljali ne mogući ništa razabrati, ništa razlikovati, ni rod, doba, godine. Otuda onda one neverovatne priče, glasovi o njima, "seljacima". Sofki tada bi jasno što nikad od Magde nije čula kakvu dobru reč o tamo njenim sinovima, snajama na selu; pa ona Magdina večita uzrečica, kada bi je pitali za te seljake: "More, manite ih, seljaci, šta drugo oni znaju". I onda ono, u šta Sofka dotada nije mogla da veruje, ona priča o njihovom čuvenom čivčiji deda-Velji, za koga se pričalo da je sa svim snajama živeo. Tada Sofki bi jasno ono silno rađanje dece, mada muževi veći deo života provedu na pečalbama, i ona onolika sličnost među njima. Svi, iz celoga sela, kao da su od jednoga oca, matere, od jedne kuće, a ne iz čitavoga kraja. I onda one jezovite priče, za koje se u varoši znalo, verovalo, ali se o njima ne vodilo računa: kako svi oni, seljaci, da bi što više radne snage imali, ženili svoje sinove još kao decu, uzimali za njih odrasle devojke, već, dosta u godinama, sposobne za svaki rad. I to se radi oduvek, s kolena na koleno. Niko to ne smatra za uvredu, greh; ni docnije, kada sinovi porastu. Ništa to nije. Imaće i oni, sinovi kad, imaće i oni svojih snaja...

I Sofka tada, na užas svoj, vide da je - ne čeka, ne da će možda to i s njom biti, nego da je to svršeno, to se već zna, jer eto počeše, kao čestitajući Marku, na Sofku padati masne zdravice, zadirkivanja i smeh...