~Ljubav poznatih~

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao već užasno propalog.

Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja. Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim srcem.

Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito - ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."

Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela - tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana - tako je opisuje Vrangelj.

Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak "veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao.

Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete. Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski šalje Vrangelju pisma puna očajanja.

"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"

"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja propatio."

"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"

A nšto ranije, u pismu od 23. marta:

"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"

Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.

"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega voli više od mene! Ja neću reći - neka je! Ja još ne znam šta će biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24 god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju poslednju misao - čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"

"Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.

24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo general ađutantu.

Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.

Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.

"Ona me voli - u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to žena!"

27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

* * *

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60-ih godina Apolinarija Suslova.

"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno, posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage."

S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog razgovora:

"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od četrdesetih godina.

- Vi ste tada, sigurno imali šesnaest - rekao je on.

- Ne, dvadeset i tri."

Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost. Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.

U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:

"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i patnje."

I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine, počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"

Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.

U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže vreme čekala.

Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro neizdrživo. I najzad - duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.

- Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?

Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može popraviti.

- Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.

U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smešten) - hteo je da joj bude što bliže - kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.

- Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? - i ne diže se sa kolena.

Jedva čujno je zazvučao njen odgovor - "ne".

- Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?

- Pa on mene ne voli.

- Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?

- O, ne…

I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.

Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.

- Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.

Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić-stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog naroda.

Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti.

Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.

- Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije njen muž.

- Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.

- Znači, ona je umirala?

- Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala da ga volim.

- Zašto ste 'prestali da ga volite'?

- Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."

Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

* * *

Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih.

Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.

Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kćerima došla rođacima u Petrograd.

Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka. Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija - tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi mlađe - šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom putu".

Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri prepirke izražavali krajnje poglede.

- Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad Dostojevski. - Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;

- Puškin je zaista zastareo za naše vreme - mirno je primećivala sestra, znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puškinu.

Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."

Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "

"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim bićem… - Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe… Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu, pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."

Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život, odreći se ličnih osećanja.

Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.

A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca-robijaša.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

JOVAN DUČiĆ

Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.

Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.

U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.

Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.

Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:

Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…

Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…

Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.

Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:

Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.

Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.

Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

* * *

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.

Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.

Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!

Likovanje "Malog žurnala"

Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:

Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.

Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.

Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:

"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."

Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:

Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.

Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:

Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.

I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.

Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

* * *

Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik)

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

HALIL DŽUBRAN

Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)

Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)

Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posje iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

SEĆAM SE

Sećam te se i znam da si setna i tužna…

Bili smo mladi i poletni kada smo se sreli i istinski zavoleli. Mislili smo tada da će život da nam pruži sve što može dati. Kao veliki zalog i jamstvo naše ljubavi, stekli smo decu. Od tri sinčića, jedan nas mališan ubrzo ostavi. Tuzi nasoj nije bilo kraja.

Ja sam robovao svome vojničkom pozivu koji sam neizmerno voleo, a ti si se sva posvetila deci. Prolazile su nam tako godine i sa njima rasle nase nove potrebe i nevolje. Naša sreća ne beše dugog veka. Prođe nam i bez mnogo radosti i bez smeha, a da je nismo ni osetili kako valja.

Došao je potom rat, koji i za pobedioce, a kamoli za pobeđene, nosi sa sobom pustoš. Nad Stipom se spustilo vlažno i sumorno aprilsko veče 1941. godine, pošto je sunce zašlo krvlju obojeno. Stanovnici grada brižno su otišli na počinak, ne sluteći ipak, kakvo krvavo jutro ima da im se rodi. Tužno je šumorila Bregalnica, pevajući, ko zna koji put pesmu svoju. Nad gradom zlosutno su graktali vrani i gavrani. U sumrak ovoga dana, na vratima našeg doma, rastanak nam beše nem. Bez reči. Stisak ruke, dugi pogled i poslednji pozdrav…

Za te nastaše gorki i čemerni dani. Od tada, pa evo sve do danas, sudbina se svirepo igra sa nama. Ja zamenih ropstvo izgnanstvom, a ti ostade u svome ropstvu… Kraj patnjama našim ne može se sagledati. Niko i ničim ne može nam nadoknaditi ono što smo, bez svoje krivice, nepovratno izgubili. Jedanaest mučnih, teških i krvavih godina. I ko, osim Boga zna, koliko će ih još biti.

Ostala nam veza jedino kroz pisma. Kroz njih kazujemo jedno drugom svoje misli, želje, boli, tugu. A vreme nezadrživo prolazi… i mi sa njime.

Kažeš da ti je teško, preteško, oborile se na te, nesretnicu, goleme brige. U samoći kršiš svoje ruke i uzdišeš. Isplakala si svoje lepe oči i u njima nema više suza. Sve ćeš tužnija biti. Silne, olovne brige pritisle i tebe i mene. I množe se svakim danom.

Veliš da si slomljena od bola i skrhana od želja i tuge. Okružena zlobnim i pakosnim dušama. Mržnja, podlost, pakost, zavist i zloba, tako su svojstveni čoveku. To i ja dobro znam i na sebi osećam.

Međutim, ko hođe da se kaje, taj mora da živi i da podnosi sve tegobe života bez roptanja. Život i nije ništa drugo do neprekidna borba. Ostaje nam još jedino da se nadamo i verujemo. Da verujemo čak i u neverovatno. Ko se nada taj se i bori. Ko se bori taj i pobeđuje. Nada i vera neka su nam kao žižak u mraku muke.
Prođoše nam u nevolji i nesreći dani, nedelje, meseci, godine, decenije. Uđosmo uveliko u jesen života. Pitaš me da li ćemo se ikada sresti posle ovoga dugoga i mučnoga bespuća? Teško je reći. Sudbina ljubomorno čuva svoju tajnu. Sećam te se…

I danas, ja te volim ne samo od svih žena više, no i jedino. I rasteš u mojim očima sve veća, lepša i milija. Ovde nema cveća koje si ti mnogo volela, a koje sam ti ja nekada tako rado i često brao i donosio. U ovoj zemlji, rekao bih, cveće i nema naročitog mirisa, kao što mnogi stanovnici ove daleke i hladne tuđine, nemaju osećaja. Sebična tuđina od koje tuga bije. Ovde je sve drukčije nego kod nas. Sve…

Spekla mi se i osušila duša od pregolemih briga. Ali moje srce još nije klonulo. A duša mi je čvrsta i ne plaše je muke. Na kraju,j a bih mogao ponoviti za se reči pesnika:

"…Moj krov škripi. Stara slama stenje,

Zub vremena čini svoje.

Ogolelo klenje i jasenje:

Jesen briše moje perivoje…"

Sećam te se…

I znam da si setna i tužna…

Ali u mojoj si duši večno ista…

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

POL ELIJAR

Otac Clement-Eugene Grindel bio je knjigovođa, a majka Jeanne-Marie Cousin krojačica. Kasnije je otac napustio knjigovodstvo i poleo se baviti prodajom nekretnina što je u ono vreme bio vrlo unosan posao, i što objašnjava stanovito blagostanje roditelja Grindel. Politički nazori roditelja bili su levo orijentisani. Godine 1916. Pol Grindel uzima devojačko prezime bake po majci (Elijar) kao svoje umetničko ime. Studije u Parizu mora prekinuti zbog bolesti (tuberkuloze) te odlazi na lečenje u švajcarski senatorijum u Davosu. Tamo ostaje oko dve godine. Piše pesme, publikuje u raznim časopisima, izdaje dve male zbirke: Premiers poemes i Dialogues des inutiles, koje je kasnije uništio. Među bolesnicima upoznaje mladu Ruskinju kojom će se oženiti 1917. godine i godinu dana kasnije dobiti kćer Sesil. To mu je prva žena, u književnim krugovima dobro poznata Gala. Elijar će i kasnije više puta odlaziti na lečenje u razne senatorijume. U ratu 1914. - 1918. sudeluje u prvim linijama. Posle rata sarađuje s dadaistima, a zatim, uz Andre Bretona postaje centralni autoritet nadrealističkog pokreta kojem će u svom pesničkom stvaranju i nepisanoj poetici ostati veran do smrti. Danas je smatran najvećim nadrealističkim pesnikom. Godine 1924. bezi neočekivano iz Pariza a njegovi najbliži misle punih sedam meseci da je negde misteriozno poginuo, ali se isto tako neočekivano opet vraća. Bio se ukrcao u Marselju i zatim mesecima krstario po Tihom okeanu, da zaboravi, da sredi misli, da se snabde hrabrošću i verom u sebe. Godine 1926. stupa u Komunističku partiju, a 1929. upoznaje Mariju Benz, poznatu pod nadimkom Nusch. Godine 1933. isključen je iz Partije, ali se u nju ponovo vraća 1942. kada Francuska proživljava kritične dane svoje borbe protiv Hitlerovih okupatora. Sudeluje u drugom svetskom ratu kao poručnik, godinu dana kasnije priključuje se Pokretu otpora sve do konačnog sloma fašistickih snaga. Nakon toga, do smrti Nusch, sudeluje u svim manifestacijama za mir, za demokratski poredak, za proglašenje republike u Italiji, putuje u prijateljske zemlje kao što je Jugoslavija, piše većinom političku poeziju. Nakon Nuschine smrti nastupa klonulost, iscrpljenje, recidiva tuberkuloza, povlačenje iz društvene aktivnosti kroz dve godine. Zatim opt putovanje u Meksiko gde upoznaje Dominique Lemor, svoju treću ženu, kojom se oženio godinu dana pre nego što je umro od angine pektoris.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

JOHAN VOLFGANG GETE

Johan Volfgang Gete (Johan Wolfgang Goethe) rođen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni. Otac mu je poticao iz zanatlijske porodice. Kraj sve svoje prozaičnosti, pokazivao je sklonosti za umetnost. Geteova mati, poreklom iz patricijske porodice, bila je puna topline, fantazije, vedrine i aktivnosti.

U Geteovom vaspitanju bio je presudan racionalizam epohe prosvećenosti, ali isto tako i Rusoova ljubav prema prirodi i harmonicni uzor antičke umetnosti. Studirao je, po očevoj želji, pravo i bio zaposlen kod suda u Veclaru, odakle je, na poziv hercoga Karla Augusta, prešao na njegov dvor u Vajmaru, gde je bio predsednik suda i ministar. U vajmaru se sprijateljio sa Šilerom.

Geteove misli i stvaranja proističu iz doživljaja. Mnogi likovi žena iz njegovih dela potekli su iz njegovih susreta sa zenama i njegovih ljubavi prema njima: Lote u "Verteru", Grethen u "Faustu", Klarica u "Egmontu", Dorotea i druge. Puno životno osećanje omogućavalo je Geteu, i pored uskog i filistarskog morala tog doba, da nađe sebe. U "Rimskim elegijama" opisuje kako je, držeći draganu u zagrljaju, na njenim leđima skandirao takst svojih stihova. Njegovi odnosi sa Frederikom Brion u Zezenhajmu, sa Lili Seneman u Frankfurktu, Minom Herclib ili Šarlotom fon Stajn dali su materijala ogovaranjima i klevetanju. Naročito je Geteu upisivano u greh što je "visoko obrazovanu, tanano osećajnu, oduševljeno zaljubljenu baronicu istisnula jedna obična devojka iz fabrike". Tom "devojkom iz fabrike" Kristinom Vulpius, svojom saputnicom kroz mnoge godine, koju vise društvo nije htelo da prima, oženio se Gete prkoseći svojoj okolini.

Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne plaši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."

Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reči bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti… Još više svetlosti!"

Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.

(umro je u 83-oj godini)

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar, 28. avgusta (ujutru) 1782.

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemamo mnogo želje, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!

Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom.

Ajzenah, 28. juna 1784.

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gete.

Februara 1789.

Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni.

Gete.

Belvedere, 1. juna 1789.

Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.

Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.

I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?

I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.

Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…

Gete.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

VINSENT VAN GOG

PISMO IZ ARLESA

(Vincent van Gogh (1853- 1890), Žuta stolica, ulje na platnu)

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati. Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje. Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu. Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti. Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila. Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu. Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne. Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao. Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon. Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline. Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako. Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama. Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu. Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti. Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad. Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se. Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati. Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli. Vratio sam se svojoj slici. Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo. Sve je valjalo raditi nanovo. Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju. Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim. Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san. Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo. Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti. Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka. Već slutim da si razočaran i zbunjen. Pitaš se šta ja, zaboga, mislim… Zar bi to iko želeo kupiti? Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana. Oprosti mi, Theo, grešnome. Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim. Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

Život prema meni bio je veoma darežljiv, i veoma mi je drago to, da JA VOLIM. Moj život i moja ljubav su jedno. "Ali ti se moraš suočiti sa rečima - ne, nikada, nikada", bio je tvoj odgovor. Staro momče, ja na te reči "ne, nikada, nikada", gledam kao na kockicu leda koju moram pritisnuti uz svoje srce da bi se ona rastopila…

Vincent Van Gogh čuveni francuski slikar ovo pismo napisao je svom bratu Theu, opisujući mu njegovu strast prema rođaci Kee. Iako je Vincent mislio da će se prelomiti povodom pitanja njegove ljubavi, ona nikada nije odustala od svoje pozicije i njenih reči "ne, nikada, nikada".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

NIKOLAJ GOGOLJ

Nikolaj Gogolj (1809-1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.

(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.

Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"

Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

HEINRICH HEINE

Osam godina Hajne je bio prikovan za postelju koju je nazivao svojom "madrac-grobnicom". Progresivna paraliza zahvatila mu je udove i mišiće lica zajedno sa očnim kapcima koje je mogao otvarati samo prstima. Pre nego što će se razboleti, uoči jednog dvoboja, ozvaničio je jednu vezu oženivši se prostom i neobrazovanom Evgenijom Mira, prodavačicom cipela, a prijateljima je dao do znanja: "Napisao sam testament: sav imetak ostavljam Evgeniji, ali samo pod uslovom da se preuda. Želim da se na svetu nađe bar još neko ko će svakog dana zažaliti za mnom i reći: "Zasto je siroti Hajne morao da umre, inače me ne bi zapala njegova udovica¨

Bližio mu se kraj. Kraj njegove postelje, Evgenija je molila boga da samrtniku oprosti grehe, kad je ovaj prekide: "Budite bez brige, draga moja, oprostiće, to mu je posao." Kada ga je lekar dan uoči smrti pitao ima li neku želju, odgovorio mu je: " Imam. Pošto mi žena spava, ne budite je, nego mi sa stola donesite cveće koje je danas kupila. Obožavam cveće. Stavite mi ga na grudi. " Lekar je poslušao. " Cveće! Cveće! Kako je priroda lepa!"