Poezija by Eladan

Eladan · Odomaćeni član

Epilog

Ono sto je započelo pevom moralo je biti svršeno savršenom tišinom.
I jecaše gorko Dedal nad svojim palim mladencem koga više nema. Oblepljen kapljama živog voska što kapaše sa Ikarovih krila i koji mu se, vreo i tečan, primao kože u brazdama, sažižući je i sjedinjujući se sa njom, dok mu je oko kao u šaci zdrobljeno jaje kroz suzni kanal curilo niz nos (žumance zenice na slini beonjače), on je licio na skvrčeni, ugasli deo voštanice. Taj dogoreli deo, paljen za živog u ovoj tek porti - na Zemlji, u trenutku gašenja našao se obreten negde u vremenu, tamo gde gasnu sveće paljene za mrtve. U intervalu izmedju njenog paljenja i gašenja nestao je život onog kome je bila namenjena.
Nad Dedalovom glavom visoko stajaše kao žig utisnuto Sunce koje se upravo oslobodilo vremena, toliko zamišljeno da mu se ucinilo predalekim da bi postalo oreol.
Pavši na kolena, ruku opuštenih niz telo kao da će svakog trenutka oteći od njega, on stajaše povijen onako kako se savija znak pitanja.
Pod njim skupio se Zemljin šar u obliku tačke.
Greška... negde se potkrala greška...
Bilo je, u stvari, isuviše grešaka.

?

Eladan · Odomaćeni član

Ekloga: čaktar i jezik

Hteo bih čaktar za jezik,
da bi glas moje pesme bio
zvonak, i jasan, i dalekodopirući,
i melem da bude za ona brda i dole
moje, ostarele i daleke.

Da opevam neskazanu radost
popaska na zelenim brežuljcima
u svetao, sunčan dan.
Da opevam neumoljivu tugu
prijavka u letnji suton blag
kad je rumen sanjiva, a sporo dolazi san.

Da opevam iscepkanu budnost sna -
pastir u noći pod mesečinom,
kad je vedro kao oko i mraz steže sve.

Hteo bih čaktar za jezik,
a imam samo jezik ovaj mucavi,
i u glavi zapisanu melodiju
da mi melem bude za srdobolju
sto je bolujem u odsustvu

Eladan · Odomaćeni član

Za sve prognane, lutalice, one koji su otrgnuti iz svog zavičaja:

Tamo daleko
"Kako ćemo pjevati pjesmu Gospodnju
u zemlji tudjoj?"
(Ps. 137.)

Tamo sam rodjen.
Tamo se uvek radjam.
Tamo kroz jedan prozor
svet izgleda drugačiji...
Ne umem
da ispričam kakav.
To tamo mi
sa srcem sraslo
kao trud uz bukvu.
Tamo mi raste
krivi babak za sina
i dvoroga vila za moje unuče.
Tamo moja majka
ima ranu na srcu,
i moja baba ima istu.
I zbog nje ja tamo
najbolje umem
da plačem.
Suze teške
kao balta
od kantara.

Eladan · Odomaćeni član

Na mrtvi čvor

Donese jednom otac štenca sa puta;
bile jedne od onih nasih ferija na selu;
baba odmah iznela konac da ga izmeri,
a potom konac za šporet vezala -
"Da ne ide od kuće nikud " - kaže.

Po svu dugu godinu nas nosilo
negde u onoj svojoj majušnoj glavici,
a onda predosećalo sve nase dolaske;
dočekivalo nas pred kućom ustreptalo,
ugibajući se celim bićem k'o kakva ribica -
Niko nikog nije s tolikom radošću sretao.

Desetak godina bilo kod nas,
a kad je uginuti htelo (neznani ga k'o pseto otrovali)
mi ne bili tu; Ono dozvalo babu iz kuće, cvileći.
Otišlo s praga. Još jednom pogledalo molećivo,
i pustilo suzu "isto k'o ono čeljade", k'o da kaže:
"Ja ne bih, al' ovog puta zbilja moram da odem".
...Ostao konac na šporetu vezan.

Kad ti jednom, tako, pristignem majko,
ništ ja, malaksao od mizantropskih otrova,
dočekaj me svojim melemnim očima
i onim krstićem na rumenom desnom obrazu,
krstićem kao u jabuci upisanom.
Neka se desi (Usud!) da ti u ruci klupko predje bude.
Izmeri me i veži za šporet na mašnicu.
Il' još bolje - na mrtvi čvor!

Potvrdi još dva-tri puta,
da se nikad,
nikad,
nikad ne maknem odande.

Eladan · Odomaćeni član

Sledeću pesmu sam posvetio mom kumu Vladimiru kao mali znak zahvalnosti za sve što je uradio i što će uraditi za mene

Postavka

Odlaskom osudjujemo sebe na stranstvovanje.
Svesno.
Ponekad se bojim da bismo to mogli i zavoleti,
kao što smo znali zavoleti
mnoge jos nagnjile plodove drveta poznanja.
Stranstvujući zbiramo slike:
slike glasova, slike slika, slike prilika,
tankom linijom sna pravimo skice,
pohranjujemo mirise različitih ljubavi
u fine urne boje šljivovog drveta,
lakirane, kao u med umočene...

Srce je muzej retkih vrednosti.

Ponekad su noći tesne. Kao koža.
Ja, slikar unutrašnjih murala,
ja, s Mikelandjelom zakrvljen brat
što na krhkim skelama sećanja
oslikava svoje zapuštene fasade,
oživljava zamrle naseobine u sebi,
ukrašava kapelu za svoj pokojni san,
kao ojadjena majka umrlo čedo
postavljam na noge mrtvu prirodu:
sa zida našu staru ikonu Arhangela
Mihaila pod nafreslim staklom,
dedin džepni sat zaustavljen na večnost,
zapaljen tamjan; u dimu dani i godine spojeni sa mirisom,
slavski kolač - majčin hleb prelomljen
i moje svo detinjstvo u mrvicama.
Ja, slikar zaboravljenih murala
postavljam
mrtvu prirodu koja diše;
Tad sam vazduh; negde postoji
i bỉlo.

Eladan · Odomaćeni član

DA-LI
(Vizija)

Sebe videh kao balon, srcem usidren
u kamenu kuću s nebom u plavim prozorima.

Praznoglav lelujam na nekim visinama
(O, kako je sve prenaduvano;
kako je sve naduvano!),
i vetrovi me zdušno potržu i vuku,
ali sidro moćno - srce, NE-DA
da me otrgnu i odnesu predaleko od pogleda
ćutljive kamene kuće s nebom u plavim prozorima.

Sebe videh kao balon, srcem usidren,
ili me to mrtav Dali, možda, jednom u meni živog
naslikao.

Eladan · Odomaćeni član

Jedan susret sa nostalgijom
(Pesma sa tri upitnika)

U polutami studentske sobe
on je očvrslim jagodicama iznudjivao
melodije zapretane u koordinatama
metalnih žica i usnulih pragova,
iznudjivao pod prašinom ovostranog zapretane
u meni nepisane mape introspekcije.

I bila je jedna pesma,
srcem u grlu patinirana:
"Stani, stani, Ibar vodo,
Ibar voooodo,
kuda žuris tako..."

1. Taj reski gitarski estem
da l' srcu prepreke stvara
u trci ovoj s preponama,
il' žustre probode čini?

2. U autognozijskom lavirintu
oslepljen Tezej - ja,
za čim to neodredjenim bolujem:
a) za njegovim Kraljevom
b) il' mojim nečim, zelenim i dalekim?
Postavljam tezu:
- Amorfan bol
pretakan u različite sudove
ne gubi ništa od svoje ukupne zapremine.
Weltschmertz, gospodo,
Weltschmertz mora ostati neokrnjen!

Isuviše
klupko je odavno zamršeno.
Slepi Tezej zatočenik lavirinta
osta.

3. Možda iz solidarnosti sa njim
to sklapam oči sada,
il' skrivam kao zmija noge vešto?

Gospode,
i u mraku me lako pronalazi,
ona,
imenom NOSTALGIJA.

Eladan · Odomaćeni član

Na domak
[Odziv (lozinka je u srcu)]

Kad budem nadomak rodnoga sela
sa onog ću ćuvika iz mozga
viknuti svoje ime.
Brdo-brdu, do-dolu
(to ovde savršeno funkcioniše
od pamtiveka);
i čuću odziv,
i čuću glas svoj sa onih strana,
i znaću:
tamo ću naći davno izgubljenog sebe.

Eladan · Odomaćeni član

Mona Liza u mom selu
(Jednom reče Bog i vise puta čuh...
Ps.62.)

Ispeh se na vis - na vetrometinu,
da drhtim i ježim se sa travkama
što iz kamena duge vratove pomaljaju.
Kao i pre (?) stotina leta
na istom mestu, na istom vetru...

Oblaci se razmileli posle kiše.

Kamen s pogledom uprtim u nebo
svojom nepomičnošću otkriva
njihove nevidljive pute,
a svojom ćutljivom mudrošću
meri njihovu prolaznost.

Naizgled odsutan, sve zna, sve sluti.

Preko ramena čvrstog njegovog
puštam spor, širok pogled
dole na dolinu kud Morava teče,
u stopu praćena maglama
i krivudavom, belom cestom:

Da Vinči u izmaglici preži.

I kao da mi neko, nekim magičnim pokretom
za kamen njegovo platno zadenu,
kao da to već videh iza Djokondinih ledja...
Bojažljiva Mona Liza pomalo zazire
od ovog plavičastog pejzaža -

kamen se zagonetno smeši.

Eladan · Odomaćeni član

Aždaja i seljački sin

Aždajo gadna, grdobo,
neizbrojivim me okom streljaš.
Onaj sam što večno
pred streljačkim strojem stoji
i ne umire
zbog postojanja male razlike
izmedju mene i tebe -
izmedju kažiprsta u vazduhu
i lažiprsta na obaraču.
(Drhtim da ovu razliku ne potreš.)
Glave ti ne mogu prebrojati,
ni jezike kojima se koristiš.
Za tu sam pakosnu matematiku
nepismen.
Aždajo, rugobo,
noću na sebe oblaciš
svetleću odeždu, blještavilo,
lažni sjaj,
no pred zoru za sobom
ostavljaš slinav trag po ulicama.
Danju na mene sukljaš
plamen čadjav i plav,
zapaljen katran, goruće deponije;
gmazu, ipak trbuh vučeš
nisko, pripijen uz zemlju.
Amputirano Antejevo stopalo,
srcem osećaš i samo ponavljaš
otkucaje podzemnog.
Aždajo podlosti,
aždajo laži,
aždajo zlobo,
pitaš me - reći ću ti:
Pod planinom je selo,
u selu kuća sa srcem,
nad kućom govorljiv gaj,
nad gajem raspušten vetar
obilazi groblje predaka.
Tamo je moja snaga.

Mozes da se premetneš u ma šta -
ne možeš mi ništa.

Ja sam seljački sin.
Jednom sam i jeo zemlju
s pogledom uprtim
u nebo.

Eladan · Odomaćeni član

Na strmeni

Nemoj sa mnom, zlato, tu igru skrivanja,
tu igru pogadjanja koju obično
činimo s onima u koje smo zaljubljeni,
kad ne znamo, a hteli bismo postati bliski
(Iako ja nisam više siguran
dal' to su mi oči od sebe bile sklopljene
il' zastorom tvojih šaka prekrivene),
jer mada sam ti i ledjima okrenut znam:
ti si Sunce moga rodnog kraja -
jedino sunce koje iz mene ishodi.

Na strmeni sam sam, pomalo egzistentan
u svim tim stvarima; u rasporedu, boji i sadržaju.
Jesen je, znaš, a ja u jesen bivam podložniji,
gubeći time nešto od svoje prozirne celovitosti.
Ti maznim mi palčevima vrat masiraš,
finim efleražom, kružnim pokretima pršljene razmičeš
(Ostalih dva puta po četiri prsta
levo su i desno na mojim ramenima,
u prisnom dodiru kao da urastaju)
kao slepi vajar što štedro uliva život
u zamrle guke vlažne ilovače gline.
(Ah, kasni Dega - blagoslov bolesti!)

- Mmm... Sada je već bolje... Dišem... Prija
- Da, dugo me zaista nije bilo...
- A, onaj hrast na brdu su posekli, vidiš...

Pogodjen krikom ptice nad sobom
kao nehotično odozgo ispuštenim kopljem
naglo spoznajem dubine rana;
drugim očima, oštrijom dioptrijom vidim:
podamnom njiva i strn, i na gomili tikve.
U uglu. Skrajnute. Zelene i žute, Oble.
Uzidane u svoje senke kao u malter.

Iz moždine novoiznikla tikvina vreža
izvita u znak pitanja il' oblik
na ujed spremljene zmije (a isto je)
povraća cvet - mirisan, bajkovit šešir...
(Jer tek sto je bila zanela, a ni znala nije)
Nataknut na čelo, klizi niz nos, oči mi sklapa,
jedinstvena emotivna hauba,
uvodnik u polja virtualne stvarnosti...

Snevam li - kući sam opet...?

Eladan · Odomaćeni član

Gravidna voda

U rodni kraj prispeh u smiraj dana.
Poznojesensko drhtavo sunce -
umorni hodač po žici, istrajavao je
na ivici pada, na opuštenoj liniji bregova.
Malo stado žutih kao vosak krava
gonilo je pred sobom svoje izdužene, kose
senke niz padinu.
(Reminiscencija - ringišpil - kružno cirkulišu ideje:
sedam je njih gojnih na broju i sedam mršavih senki)
Uzdrhtah sa zvonom na kravi predvodnici.
Davno iskrivljen ekser odbi se
o opustele, utihle svodove duboko u meni...
Uzdrhtah.
(Mirna je voda progutala zvezdu -
kapnuli agnec;
Gravidna voda poradja ružu)