~Ljubav poznatih~

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ĐURA JAKŠIĆ

Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila-i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."

Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…

A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi,

al' za Milom srce tuži…"

Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…

Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;

"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.

Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".

Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.

"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…

A šta je bilo sa Milom?

Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".

"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"

Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.

Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.

Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!"- orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',
- Ma se rast'o bela sveta -
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? -
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

1.

Još od davnina kružila je Banatom legenda da su Jakšići iz Srpske Crnje poreklom od onih starih junačkih beogradskih Jakšića. Bez obzira na istinitost ove legende, Đurin otac Dionisije-Dina Jakšić, veoma je bio ponosan na svoje poreklo. To je bez sumnje uticalo na mladog Ðuru Jakšića u formiranju njegove patriotske svesti, koja će se odraziti na njegov rodoljubivi opus u poeziji, a isto tako i u slikarstvu.

Sveštenički poziv u kući Jakšićevih u Srpskoj Crnji imao je višedecenijsku tradiciju. Pop Lazar Jakšić, nemajući dece, usvojio je svog sinovca Dionisija. Dina, kako su ga zvali, želeo je da i njegov sin Đura, koji se rodio 27. jula 1832. godine, nastavi tu tradiciju.

Koliko je Ðurin otac bio strog i ozbiljan čovek, toliko je majka Hristina bila mekog srca, nežna i osećajna. Bila je takođe iz svešteničke porodice i umela je lepo i umilno da peva, tako da se njena pesma razlegala sokakom, a seljani koji su prolazili tuda, zastajali su da je slušaju. Brižno se brinula o desetoro dece, a naročito o svom prvencu Đuri. Starala se da joj Ðura ne zaostane u učenju i radu od ostale seoske dece. Kasnije, službujući po zabitim selima Srbije, sećao se tog banatskog detinjstva, s bolom, kao kroz maglu nazirući to porodično ognjište, ognjište od koga ni ugarak ni žiške nije ostalo.

U velikoj, nacionalno mešovitoj varoši Segedinu, Ðura je pošao u gimnaziju. U gimnaziji su nastale njegove prve nevolje. On, kome je bio namenjen sveštenièki poziv i dostojanstvo, već u prvom razredu gimnazije bio je jedan od najgorih đaka. Zbog toga ga je otac strogo kažnjavao, dajući ga dva puta na izučavanje trgovačkog zanata. Prvi put je stao za trgovačku tezgu u varošici Hacfeld, a drugi put u Kikindi. Oba puta je pobegao kući u Crnju, preklinjući oca da mu oprosti i da ponovo pokuša u gimnaziji i da će marljivo učiti.

Dionisiju Jakšiću bilo je jasno da mu sin nije ni za sveštenički ni za trgovački poziv, jedina dva ugledna zanimanja među Srbima u Vojvodini. Zbog toga se zabrinuo za sudbinu svoga sina jer je shvatio da se neće snaći u građanskom svetu srpskog vojvođanskog društva. Ni paor ni građanin, teško će se probijati kroz život kako zna i ume.

U to vreme, negde oko 1846. godine, Ðuru je zahvatilo jedno novo nadahnuće. Dok je išao u treći razred segedinske gimnazije, počeo je da posećuje jednu slikarsku školu. Ta večernja škola crtanja ulila je nadu ocu Dini. Možda bi njegov sin Đura mogao da posane "moler". Moler je tada kod vojvođanskih Srba bio opšti naziv za slikare, odnosno molere od zanata. Proizilazio je iz toga što su se mnogi slikari bavili oslikavanjem crkava - ikonopisanjem. Od te profesije moglo se kako-tako živeti, mada nije uživala društveni ugled kod građanskog staleža toga doba. "Još kada bi se dobro oženio i dobio u miraz koje jutro zemlje - razmišljao je Đurin otac - moglo bi se dobro živeti." Da bi usavršio svoje slikarsko znanje, Đuru je otac dao na zanat kod majstora Dunajskog u Temišvar. Taj Slovak bio je jedan od najpoznatijih slikara u Banatu. Temišvar je tada bio centar banatskih Srba, a koliko je Ðura savladao slikanje, svedoći pohvala u temišvarskom nemačkom listu. Na kraju godine dobio je pohvalu banatskog vladike Lonovića, kao najbolji od pet stotina đaka. To je učvrstilo nameru u Đurinom ocu da se Ðura sasvim posveti slikarstvu. Tada je u Pešti postojala Prva ugarska akademija, slikarska škola na višem nivou, koju je vodio Napolitanac Marastoni. U tu akademiju pošao je i Ðura u jesen 1847, a u njoj su studirali, svojevremeno, i Katarina Ivanović, Vuletić, Imbriković, Janković, Perlaska i mnogi drugi.

Međutim, već sledeće 1848. počela je Mađarska revolucija i Đura je bio prinuđen da napusti Peštu i vrati se u Srpsku Crnju. U to vreme mu je umrla i majka. U Crnji koja mu je bila nekada tako draga, Đura se osećao neprijatno izgubljenim strancem. Tu ga je čekao samo grob njegove majke i tuga. Noću je krišom odlazio na majčin grob. Da bi se spasao čamotinje, na tavanu skriven, satima crta.

U proleęe 1848. otac ga je poslao čuvenom srpskom slikaru u Veliki Bečkerek - Konstantinu Danilu. U njegovim bogatim raskošno nameštenim sobama vladao je dubok mir. Tu je živeo sa svojom ženom Sofijom Deli, koju je upoznao još 1827, kada je radio portret spahije Stefana Koročanjija u Velikom Bečkereku. Pričalo se da je poreklom Rus. Sin Suvorovljevog vojnika i Srpkinje i da mu je otac držao malu sitničarsku radnju. Izradio je čuveni ikonostas u pančevačkoj crkvi, zašta je dobio 4.000 forinti u srebru. Brzo se pročuo kao dobar portretista i od rasipnih mađarskih spahija zaradio toliko da je mogao da kupi veliku kuću sa baštom u Velikom Bečkereku. Njegova bašta bila je nadaleko poznata po retkom rastinju i dobroj negovanosti.

Nežna bela, krhka, sa zavodljivim očima, žena Konstatina Danila zbunjivala je Đuru. Posebno je izbegavao njen pogled. Strah da ne učini nešto nepromišljeno, pri razgovoru s njom obarao bi pogled.

- Da li se Vi mene plašite - upitala je jednom. Ðura se zacrveneo i pobegao. Imao je samo šesnaest godina. Taj kratkovidi i rano osedeli čovek, pokazao se kao prijatan sagovornik. U kući se govorilo nemački, pa je Đura usavršio znanje ovog jezika. U velikoj Danilovoj biblioteci, najradije je čitao Bajrona. Impresionirao ga je Bajronov život, koji je žrtvovao za slobodu malog, porobljenog, grčkog naroda. U slikarstvu Đura više nije hteo da bude samo "moler" koji je radio po tuđim prohtevima. Uticaj njegovog učitelja na njega bio je sve veći. Želeo je da postane pravi veliki slikar. Ugledao se na Danila svog učitelja. Danima spokojnog života u kući Konstatina Danila bližio se kraj. U daljini se čula grmljavina mađarskih topova.

Ðura tad, kao ni mnogi Srbi, nije shvatio cilj revolucije Lajoša Košuta. On je shvatio borbu protiv Mađara kao borbu za slobodu. Pred očima je samo video kako gore srpske kuće. Znao je samo za mađarske spahije koji su izrabljivali srpskog seljaka. Mađari su tada uzdrmali vekovni feudalni poredak Habzburške monarhije. Srbi su, zavedeni obećanjima Beča da će poraz Mađara značiti slobodu za Vojvodinu, stali na stranu Austrije. Predvođeni hrvatskim banom Jelačićem sa dobrovoljcima iz Srbije, pod komandom Stevana Petrovića Knićanina, lavovski su se borili protiv Mađara.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

2.

To se pokazalo kao velika prevara u liku Bahovog apsolutizma koji je posle Revolucije 1848. godine zaveo austrijski ministar i predsednik vlade Bah. I ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za bečku monarhiju, bilo im je uskraćeno.

I Jakšić je pristupio narodnoj vojsci, boreći se hrabro u društvu Laze Zubana kod Mokrina. Rovovi raskaljani od kiše, puni vode. Vatra se nije smela ložiti, umoran i neispavan vratio se kući u Crnju. Tu ga zatiče novi udar, oca su po dostavi komšije Nemca odveli Mađari. Kuća im je bila zaplenjena sa svim stvarima. Đura i pored zabrane natovari stvari na kola pa sa malom braćom krenu put Temišvara. Nije mogao da pređe preko reke jer su Srbi u odstupanju srušili most. Ostavio je braću i sam, čamcem, prešao preko Tamiša. Kasnije, kada je prelazio Dunav kod Surduka, video je u daljini sela kako gore.

I eto, obreo se sam samcit u Beogradu, ne znajući kome da se obrati. Lutao je hladnim i pustim ulicama. Padao je sneg, naišle su gospodske saonice, zveckajući praporcima prolazile su mimo njega. "Što ne paziš", viknuo je kočijaš, zamahnuo i udario ga bičem posred lica. Krv je šiknula slivajući se niz pohabani šinjel. Osećao se usamljenim i nemoćnim.

Posle nekoliko dana zaposlio se na nekoj građevini kao nosač maltera i od toga se hranio nekoliko nedelja. Zatim se zaposlio na jednom poljoprivrednom imanju u okolini Beograda. Mislio je na nezbrinutu braću i na one koji ginu na vojvođanskim poljima. Nije mogao da izdrži, prešao je Savu i prijavio se kao dobrovoljac u legiju Drištrikčana. Sa odredima bana Jelačića krenuo je kroz Bačku raskaljanim putevima. Posle krvave i izgubljene bitke kod Kiš-Heđeša jedva se dokopao Beograda spasavajući glavu. Danju je spavao po trskama i ševaru, a noću putovao. Carska Rusija nanela je poražavajući udarac revolucionarima i tako spasla Austriju od poraza.

Ðura je ponovo u Srpskoj Crnji. Zahvaljujući Nemcima, koji su vodili udvoričku politiku, Crnja nije bila popaljena. Jedva ga je otac prepoznao izgladnelog u iscepanom šinjelu. I Ðura je zapazio da mu je otac osedeo i ostareo. Onako onemoćao po ceo dan je sedeo u stolici za ljuljanje, udubljen u svoje misli. I Ðura nikuda nije izlazio iz kuće, svu jesen je presedeo crtajući i slikajući događaje iz minulih bitaka. Tištalo ga je ono što je preživeo i ratna stradanja i uzaludne pogibije i to što kao izbeglica u Beogradu i Zemunu nije dobio nikakvu pomoć. Slikao je grozničavo, želeo je da sve zabeleži na slikarskom platnu. A kada je dovršio slike - uništio ih je, on sam. Učinile su mu se blede prema onome što je stvarno doživeo. Stvarnost je prevazišla moć umetnika. Otac je stajao i posmatrao šta Đura radi. Bilo mu je teško, želeo je da Đuri obezbedi buduænost.

- Ideš u Beć - rekao je. - Ideš da učiš slikanje.

U Beću se Đura kretao u društvu srpskih studenata, koji su najveći deo vremena provodili po kafanama, diskutujući o patriotizmu, otadžbini i slobodi. Beč je i od ranije bio kulturno stecište Srba u inostranstvu. Tu su se susretali Srbi iz Srbije i Srbi iz Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Tu je Ðura upoznao ljude koji će u periodu koji sledi biti nosioci kulturnog preporoda Srba kako u otadžbini tako i u dijaspori: Jovana Jovanovića Zmaja, Đorđa Popovića - Daničara, Mihaila Polit-Desančića, slikara Stevu Todorovića i Novaka Radonjića. Tu se nalazio i mlađani Branko Radičević, mada već jednom nogom u grobu. Zatim veliki Vukov saborac Đura Daničić i ideolog mladih Srba Svetozar Miletić.

Ali Ðura nije u Beču upisao niti akademiju niti kakvu drugu slikarsku školu. Samo je obilazio muzeje i galerije i gledao dela velikih majstora. Njegov boravak u Beču nije bio uzaludan, kako su mnogi istraživači njegovog slikarskog rada umeli da kažu. U Beču je upoznao Zmaja koji će odigrati presudan uticaj na njegovo književno odnosno pesničko stvaralaštvo. Zahvaljujući svom poznanstvu sa urednikom Letopisa Jovanom Subotićem, Zmaj je u broju 86 Letopisa, pod pseudonimom Osijan objavio svoje prve pesme. Pod Zmajevim uticajem počeo je i Đura da piše pesme. Krišom, da Ðuro to ne zna, Zmaj je sa svojim pesmama poslao u Letopis i neke Ðurine pesme. Bilo je to veliko iznenađenje za Ðuru, i razume se silna radost, kada je u sledećem 87 broju Letopisa 1852. ugledao svoje objavljene pesme.

Iako su te pesme bile mladalački nesavršene i ličile na mnoge objavljene pesme drugih pesnika, to objavljivanje bilo je veliki podstrek za Đuru, jer je Letopis bio vodeći književni časopis kod Srba. Od tada će pero, a ne kičica biti presudna alatka u Đurinom životu. Uskoro je Ðura morao da napusti Beć da bi se odazvao na služenje vojnog roka. Zahvaljujući ocu, koji je na jedvite jade sakupio hiljadu forinti za otkup vojnog roka, Đura nije morao u vojsku. Umesto u vojsci, obreo se u Minhenu gde se ovog puta ozbiljno prihvatio izučavanja slikarstva. Ali u Minhenu je ostao samo pola godine pa se već krajem 1853. vraća kući. Otac više nije imao novca, a postojala je mogućnost da u obližnjem Karlovu izradi ikonostas za crkvu. Posao nije dobio, prota Vlahović, čiji je glas bio presudan, opredelio se za slikara Nikolu Aleksića.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

3.

Nije mogao da ostane kod kuće, otac mu je prebacivao nerad u Beču. I tako, u jesen 1855. obreo se u Velikoj Kikindi, gde se nadao da će kod bogatih građana moći da nađe uhlebljenje kao moler. Nastanio se kod trgovca Save Prekrajskog, koji mu je savetovao da se oženi.

- Žena bi ti - govorio je Prekrajski - donela nešto miraza, pa bi te njena rodbina pomogla. A takvih ima u Velikoj Kikindi.

Ðura nije slušao svog savetodavca, već je po ceo dan slikao iščekujući narudžbinu. Bogatim i obesnim građanima i nije bilo do slika, već su se međusobno gložili oko raspodele unosnih činovničkih mesta u magistratu. Plašili su se neke nove revolucije ili bune koja bi ugrozila njihov miran život i imovinu. Od slikarskih radova najviše su tražili ikone svetaca, ali su više voleli da kupe na vašaru šarene i jeftine što su ih slikali neki moleri. Bogatiji građani želeli su da imaju svoje portrete okačene po primaćim sobama. Ali Đura ni u tom poslu nije imao sreće, izradio je samo nekoliko portreta kojima mušterije nisu bile zadovoljne. Opet mu je preotimao posao pomenuti Nikola Aleksić, isti onaj kome je prota Vlahović poverio oslikavanje crkve u Karlovu. On je više umeo da ugodi bogatim srpskim trgovcima, koji su zadovoljni svojim životom pronalazili sebe na Aleksićevim slikama. Sve što se tražilo nije mu polazilo za rukom, materijalne koristi od svog slikarstva nije video. Počeo je da slika za sebe, zatvorivši se u svoj atelje, i tamo provodio čitave dane. Nije razmišljao o potrebama malograđanske sredine, nego na dela velikih majstora koje je video u Beču, Minhenu i Pešti. I dalje je sanjao da postane veliki slikar, poklanjajući svoje slike za ručak ili večeru.

O tome piše svom prijatelju Ðorđu Popoviću Daničaru, uredniku "Danice", 28. maja 1856, pravdajući se da nije imao novac da mu ranije pošalje pismo: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti na molovanje, al' sam se ljuto prevario. Ja nisam za ove ljude, niti su oni za mene: razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnjetavajući. Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakosni. Ako još dugo moram ovde ostati dešperiraču."

Da bi prebrodio usamljenost u Velikoj Kikindi, Ðura se sve više bavi poezijom. Ponovo se latio pera i pisao pesme. Još luta u stihu, traži sopstveni izlaz, ali iz pokušaja da napiše sonet govori da je postao sigurniji u izražavanju svojih osećanja. U tim mladalačkim pesmama oseća se uticaj velikog mađarskog pesnika Šandora Petefija. Te pesme je objavljivao u "Sedmici", uvek tražeći od Đorđa Popovića da ih dorađuje, ako mu se učini da je to potrebno. Krajem 1856. godine Đura odlazi u Novi Sad, centar srpske kulture, srpsku Atinu. Ali se tu nije mnogo zadržao iako je imao uslove za život. Teško je podnosio društveni život i dolazio je u sukobe sa prijateljima. Više nije morao da moluje ikone pa je sa velikim žarom slikao legendarne narodne junake: Kraljevića Marka, Obilića, Strahinjića Bana, Starinu Novaka. Te slike je radio za veliku salu kafane "Kamila". Tu salu su nazvali Miletićeva, jer su se sa Svetozarom Miletićem tu sakupljali svi napredni ljudi Vojvodine.

Na žalost, većina od tih slika je nestala u vreme komesarijata zloglasnog Majtenjija. Tada je bila zatvorena Matica srpska, a Svetozar Miletić bio prognan. Đura je žarko želeo da pređe u Srbiju, nadajući se da će mu tamo biti bolje, ako ni zbog čega tamo vladaju Srbi, a ne Nemci i Mađari. Ali baš tamo ga je čekalo trnje.

Ðura koji ni sam nije sanjao da će postati učitelj, obreo se u aprilu 1857. u crnorečkom selu Podgorac, u vlažnoj seoskoj školi koja prokišnjava pa ga je od toga stalno bolela glava. Tamo je stigao na preporuke svojih novosadskih prijatelja. Već na prvom koraku osetio je teško stanje u Srbiji. Nije bilo hleba, već se hranio kačamakom. On piše Đorđu Popoviću Daničaru 20. maja 1857: "Danaske u Krajini otpravljam učiteljsko zvanije, na svašta čoveka nužda natera… Bolovao sam od 21. aprila do sada… Nemoj ti da me prokuneš zbog onih 15 forinti", dodaje on na kraju pisma.

Već na početku učiteljevanja osetio je teško stanje u Srbiji. Narod je živeo teško, u siromaštvu, varan od trgovaca, iskorišćavan od zelenaša. Nesrećni narod verovao je u vradžbine, gatare i vampire. Narod je u svakom strancu gledao krvopiju, a vlast špijuna. Naročito se to odnosilo na Đuru koji je došao iz Austrije odnosno Vojvodine, gde su demokratsko oslobodilačke ideje snažno pulsirale u srpskom narodu.

Godine 1852. ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin izdao je raspis koji je imao snagu zakonskog akta, da će se smrtnom kaznom kazniti svaki onaj: "Ko iz zle namere i pakosti ogovara zemaljske vlasti ili činovnika vlasti izvršujućeg, ili koju reč na porugu zemaljske vlasti upravljene, prosipa ili raznosi i time povoda napretku i narušavanju mira podaje."

U Podgorcu se Ðura osećao usamljenim. Nije slikao, malo je i pisao. Ona Srbija o kojoj je on snevao bila je tamo daleko. Iskvarena birokratija, zelenaši, trgovci, popovi, pljačkali su narod. Dinastičke borbe razdirale su zemlju. Pandurska i kapetanska Srbija Aleksandra Karađorđevića, nesposobnog da shvati narodne težnje i da štiti narodne interese.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

4.

Avgusta 1857. tražio je od Ministarstva prosvete premeštaj - dobio ga je u Sumrakovac. O tome piše Đorđu Popoviću: "Selo u dolini, okolo grdnim planinama okruženo. U selu nema crkve, a to sam i želeo. Učenika imam svega tri i četvrto jedno Vlašče, koje kod sebe držim. Imam i školskog slugu - to ti je pravi tem; što god ribe u Timoku i Zlotu ima, sve pohvata, tako da mehandžiju, popu i sebe i mene ribom hrani."

Tu je bar za kratko našao mir. U Sumrakovcu je napisao pesama koje kritičari ubrajaju u značajniji opus Jakšićeve lirike: "Put u Gornjak", "Na noćištu", "Veče". Ali ni u Sumrakovcu se nije dugo zadržao, već se 1. jula 1858. obreo u Beogradu, bez posla, novca, bez ikakvih mogućnosti za život. Stalna seljakanja, premeštanja i potucanja iscrpljivali su ga. Sa najnižom učiteljskom platom nije mogao da slika i stvara. On o tome piše Đorću Popoviću 2. jula 1885. godine:

"Pare znaš da nemam kršne, no nadam se od tebe za tri dana dobiti. Ako pak od svega ovoga ništa ne bi ispalo za rukom, onda ćemo se videti, i moraću u futoškom sokaku firmu, kao Čortanovački, obesiti da me poznadu ljudi; zašto ovako do sada to nisu mogli. Ne znam kako će se to do veka kuburiti."

Uspeo je da nađe mesto kao privatni učitelj srpskog jezika u institutu Leopolda Špačeka. Predavao je deci iz bogatih beogradskih porodica koja nisu posvećivala pažnju njegovim lekcijama. Kome je trebala njegova umetnost. Tim bogatim ljudima, lovcima na karijeru, i njihovim ženama - izbiračicama muževa. Gledali su ga s prozora svojih udobnih kuća kao prosjaka s prezrenjem. Patio je nad svojim snom i nad svojom javom, potucajući se beogradskim ulicama. Sa gorčinom je saznavao da na svetu sve više vlada nepravda, gledajući u osvetljene prozore beogradskih kuća naslonjen o zid. Obolevao je sve više i s mukom se penjao uz škripave drvene stepenice Špačekovog instituta. Drhtavom rukom cepa svoje papire, očajnički buljeći u plafon mračne sobe. Kraj sirotinjskih stanova prolazili su fijakeri novih ministara, tandrčući niz kaldrmu. Nije mogao da razmišlja o slikarstvu pritisnut dugovima, obućaru, pekaru, kafedžiji. Želeo je da ode u centre evropskog slikarstva, Pariz, Minhen, Beč. Avgusta 1860. postavljen je za učitelja u Požarevcu. On piše Đorđu Popoviću: "Evo me već četiri dana ovde, gde dužnost učitelja drugog razreda opravljam, a to će reći da decu časlovcu i čitanci poučavam. Ovde ću se ja kao učitelj sahraniti, to već vidim."

Jednu od svojih najboljih pesama napisao je 1860, snažnu, prkosnu, borbenu. "Ja sam stena". Za samog sebe je govorio da je stena - "al krvava". Stena koja gordo stoji u tom društvu poniženih, ne bojeći se smrti, dok ne dočeka dan slobode i dostojanstva čoveka. Piše 8. oktobra: "Moler nisam, a spisatelj nisam! Izgubio sam se. Ja, evo, kako ne samo što ne radim, nego još među onakvim živim koji van laži ništa ne čine. "U Požarevcu je počeo da piše i pripovetke. Godine 1860. napisao je prvu pripovetku "Kraljica", koja je bila izrazito romantičarska. U Požarevcu je slikao, ali mu to nije donosilo veću zaradu. Slike je najčešće poklanjao ili njima plaćao dug.

U to vreme, 1861, odlučio je da se oženi i o tome piše: "Ona je kći učitelja ovdašnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do poštenja i skromnosti…" Svadba je bila 4. jula 1861. godine. Ðurin otac doputovao je iz Srpske Crnje iako nije bio u najboljim odnosima sa sinom. Tada je obećao Ðuri da će mu davati po 20 forinti mesečno, kao stipendiju, da u inostranstvu uči slikarstvo. Međutim, dvadeset forinti nije bilo dovoljno za život u Beču gde je Đura nameravao da otputuje sa ženom. On piše svom prijatelju Đorđu Popoviću, sa kojim je sve vreme u prepisci: "Složite se vas nekoliko, pa gledajte da me vi bar sa 20 forinti mesečno pomognete. Time će mi biti stanje olakšano, a da ćete dobro delo tim učiniti, o tome mislim da ste uvereni". Obraćao se za pomoć i Ljubi Nenadoviću, ali osim saveta ništa nije dobio.

Konačno, 10. jula 1861. godine Đura Jakšić sa mladom suprugom krenuo je put Beča. Beč mu je sada izgledao stran i tuđ. U kafanu na Belvederu nije svratio jer je znao da tamo više nema onog starog društva sa kojima je zore dočekivao. Sem toga, Đuri je nedostajao i novac, izdaci su bili veći nego što je planirao. Morao je ženi da naruči evropske bečke haljine, jer u srpskoj nošnji nije mogla da izađe na ulicu, a da se ljudi ne okreću za njom. Stanovali su u maloj polumračnoj sobi na trećem spratu stare kuće u Viden Feldages, a hranili se u jeftinom restoranu. Ali je ipak bio srećan zbog toga što je u Beču i što je mogao da slika. Uporedo je pohađao predavanja - mnogo je radio. Do kasno u noć, dok je Tina spavala, pisao je i čitao. Počeo je rad na jednoj većoj kompoziciji, trudeći se da otkloni greške na koje su mu skrenuli pažnju profesori iz slikarske škole. Radio je i bio je srećan.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

5.

Kada mu je Tina saopštila da će dobiti dete, istrčao je na ulicu i lutao po Beču, radostan, a oči su mu suzile. Činilo mu se da su sve nevolje prošle, da je uplovio u luku mira. U to vreme napisao je pesme koje su pune vere i optimizma: "Potok žubori", ciklus "Ljubav" posvećen ženi Tini: "Ljubim te, ljubim, dušo / ljubim te, raju moj / A osim tebe nikog, / do samo narod svoj". Zbog povećanih troškova morao je svoju ženu da odvede u Crnju, a bila je već pred porođajem, i sam se vratio u Beč. Taj boravak u Beču bio je samo predah na njegovom beskrajnom putovanju. Naslikao je dosta slika, stekao nova saznanja o slikarstvu i vratio se u Novi Sad 1862. godine sa zbirkom pesama.

U Novom Sadu 1862. i 1863. godine Ðura je živeo od slikarstva. Rasprodao je sve slike koje je naslikao u Beču, a imao je i novih narudžbina. U tome mu je mnogo pomogao omladinski list "Javor", koji je reklamirao Đurino slikarstvo. "Javor" je bio vrlo èitan i popularan list toga vremena. Jovan Jovanović Zmaj je u broju od 15. jula 1862. objavio: "Naš prijatelj, vrsan kao pesnik tako i moler, Ðura Jakšić, došao je u Novi Sad i tu se misli nastaniti. Mi mu želimo dosta posla, jer znamo da će njegova kičica svakog zadovoljiti, ko mu šta naručio bude".

Godina 1862. bila je najplodnija godina Ðurinog rada. Pisao je pripovetke, pesme, a napisao je i prvu dramu "Seoba Srbalja". Tadašnji opšti polet srpskog pozorišta i tri stota godišnjica Šekspira inspirisali su Ðuru da se oproba i kao dramski pisac. Drama "Seoba Srbalja" doživela je izvanredan uspeh. Nagrađena je nagradom Matice srpske od sto dukata. Tada je u konkurenciji bila i drama Jovana Subotića, u ono vreme slavljenog srpskog pesnika. Štampana je kao posebna, marta 1863. godine. Prikazana je prvi put u Beogradu 21. maja 1863, zatim u Vršcu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Čakovu, Novom Sadu, Somboru.

I pored uspeha, kritika je oštro propratila dramu "Seoba Srbalja", smatrajući da je to snažan lirski prikaz, ali elemenata drame nema. Đurino materijalno stanje nije se popravilo. Porudžbina za slike bilo je sve manje. Ostavio je vojvođanske ravnice, prešao Savu i otišao u Srbiju. U Srbiji su ga očekivala nova stradanja, bolnija nego prethodna. Sada nije bio sam, imao je porodicu, morao je mnogo više da zarađuje nego tada. U Srbiji je bio poznat po pesmi "Padajte braćo" iz 1862. godine, kojom je oduševljavao publiku na javnim nastupima, bio je poznat kao pesnik, ali ne i kao slikar. U Požarevcu je morao da piše firme za kafane, da moluje kuće i farba nameštaj. Krečio je sobe i šarao zidove sreskih činovnika i trgovaca.

Više nije imao onaj san koji je imao u Beču, ni energiju sa kojom je radio od rane zore pa do mrklog mraka. Počeo je da svraća u kafane, teško mu je bilo i u kući i u porodici. Žena ga nije razumela, dete ga nije zanimalo. Stalno je zurio kroz zamućeno prozorsko staklo u tamnoj sobi, nezadovoljan samim sobom, neraspoložen, usamljen. Lepe bečke uspomene ostale su daleko u magli. Umesto literature i slikarstva, suočio se sa sreskim kapetanom, sa činovnicima i trgovcima koji ga nisu podnosili i želeli su da ga unište.

Pakuje kofere i ponovo na put. Iz Požarevca odlazi u Kragujevac gde dobija mesto nastavnika crtanja u gimnaziji. Ali, tu je bio najveći izliv gorčine i nezadovoljstva. Plata je bila ni mala ni velika, ali nikoga ne interesuje književnost, a još manje slikarstvo. Oficiri su predložili da se ukine čitaonica koja je njima namenjena. Nije mogao da razume samog sebe. Počeo je da se povlači. U kafane nije odlazio, sedeo je sam kod kuće.

U to vreme Ðura počinje realnije da prihvata stvarnost. Režim samovolje Mihaila Obrenovića harao je Srbijom. Policijska tortura, hapšenja, tamničenja, kulučenja, to je bilo pravo lice političkog sistema u Srbiji. Opšte raspoloženje za borbu protiv Turaka zahvatilo je i Đuru. Narod, kao i Ðura, nije prozreo šta se krije iza tobožnje misije oslobođenja Mihaila Obrenovića. U toj misiji bilo je više priče i praznih obećanja nego stvarnih dela. Pamfletima o oslobodilačkoj misiji Srbije, vladajući režim hteo je da skrene pažnju naroda od vrućih problema teškog stanja u zemlji. Narod je hteo rat protiv vekovnog porobljivača Turaka, zaboravljajući u velikom zanosu svoju neslobodu. A, Đura je pevao:

"Padajte braćo! Plinte u krvi.
Ostavte sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Streste sa sebe ropstvo i sram!"

Ali je isto tako pevao: "Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo". Srbija koja je i sama živela u neslobodi, nije mogla da oslobodi porobljene Srbe u Bosni i Hercegovini.

U isto vreme Ðura ponovo pokušava da se ogleda u drami. Negativni prikaz kritike nije ga obeshrabrio. I već 1864, napisao je prvu verziju drame "Jelisaveta knjeginja crnogorska". Pored teških prilika u porodici i okruženju, Đura je uporno radio na drami. Ovog puta nije se pouzdao u svoje nedovoljno teoretsko znanje, već je tekstove slao na proveru i ocenu istaknutim pozorišnim i drugim javnim radnicima. Posebno mu je pomogao Stojan Novaković, istaknuti političar, kulturni i naučni radnik. On je Đuri dostavio svoja zapažanja koja su mu pomogla da "Jelisaveta knjeginja crnogorska" bude, u svakom pogledu, bolja od "Seobe Srbalja".

Tada je iznenada dobio premeštaj u Sabantu kod Jagodine za učitelja tamošnje osnovne škole. Sa manjom platom nego u Kragujevcu, troje dece i bolesnom ženom. Bio je sasvim osiromašio. U pohabanom odelu, oboleo, lutao je po Liparu, kraju pored sela, tužan i zamišljen.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

6.

Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog glasa. "Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.
Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić ".

U to vreme Ðura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče". One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom, snagom patnje, progonstva i osamljenosti.

"Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je teških bilo istina".

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i samouverenjem krenuo među ljude. Ponovo je u Požarevcu među svojima. Tu je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevrađenog duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama - sprave za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura Jakšić, poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu. Taj dopis je potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan starac iz Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su uhapsili i optužili za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da bi spasao starca tortura i muka. Zbog toga ga je policija često presretala noću i tukla, da bi ga na kraju proterala, ovog puta u Raču kragujevačku. Istoga dana kada je Đura odlazio iz Požarevca, odlazio je i sreski naćelnik. Načelnika su ispratili samo policajci, a Đuru svi napredni građani Požarevca.

U septembru 1868. godine u Rači je ponovo sam i gladan. Tada piše poznato pismo svom prijatelju Stojanu Novakoviću: "Dali su mi hleba. Hvala. I kao što dobrotvori vele - uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne mogaše dati, jer su sami pojeli pečenje. Hvala im… Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim, ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti ono što im je nužno. Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam cvancika, kad se jedan dukat oduzme za dug - naravno, ministar ne zna, njegove su "frajlice" i odevene i obuvene… Ja im ne zavidim, ali mi je teško gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju - ali neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".

Ali ga ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu, Srbija će propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim policijskim činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg kapetana, koji je nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i sneg ga zavejao… kad sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu pisara s jednim čovekom koji se došunjao do mog stola i naš prijateljski razgovor prisluškivao.

Ðura je osuđen na deset dana zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno ne podnevši otkaz na učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta knjeginja crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu je pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je počeo da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije donosilo nikakve materijalne koristi.

Morao je ponovo da potraži stalno zaposlenje, ovog puta kao nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te 1869. godine, u Jagodini nije se bavio umetnošću - ni slikarstvom ni književnim radom. Sredinom januara 1871. godine sedeo je Đura s društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je napolju vejao sneg. Tema je bila omiljena za kafansko društvo - politika. Ðura je napadao režim, nadajući se da će mu jednog dana doći kraj. Jagodinski kmet Jovanča Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u sukob, prišunjao se do njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju. Želeo je da pronađe razlog da optuži Đuru. Ðura ga je primetio i zavaljen u stolicu, s rukama iznad glave, zapevao:

"Bojišiću, bojiš li se koga?
Boga malo, cara baš ni malo,
a od kmeta ko dorata moga".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

7.

Kmet razljućen i uvređen, uzeo je od kafedžije pero i hartiju i počeo da piše prijavu protiv Đure. Ðura nije obraćao pažnju, kmet je gnevno skočio i nekoliko puta udario Đuru štapom po glavi. Podneo je tužbu protiv kmeta, ali ona nije prihvaćena od vlasti. Bio je otpušten iz službe zbog nepristojnog vladanja. Bez posla i hleba lutao je ulicama i pustim poljima. Neposredno pre toga, napisao je LJubomiru Kaljeviću, uredniku „Srbije":

„Kako ja poznajem naš svet, naše neraščišćene pojmove o načelima i ljudima, a osobito onu publiku koja je, po lakoj obmanjivosti, poneta za zatucanstvom i lažnim prorocima - nije baš najprobitačnije biti ravnodušan prema radnji onih koji već odavna prosipaju političke i društvene mijazme po našem narodu, truju mu život, odvode ga sa puta koji je jedini spasonosan i po našu malu zemljicu i po celo srpstvo, i ukoliko se to u zabavnoj formi čini, utoliko lakše kod nekih prolazi.

- Ja držim da je zadatak svakog svesnog i poštenog Srbina da ovome na put stane, da ne da dići glave sebičnjaštvu i prljavstvu, koje se protura pod firmom patriotizma i koji je do skora nalazio zaštite na visokim mestima, te je toliko bezbednije moglo širiti svoje konce i kuti našu atmosveru".

Iz Jagodine odlazi u Ćupriju, iz Ćuprije u Paraćin, slikao je po kućama bogatih građana za koru hleba, gotovo besplatno. Radio je ikone po moravskim manastirima i crkvama - ali je sve to bilo nedovoljno za izdržavanje porodice. Bio je prezren slikar i gladan pesnik. U proleće 1872. godine odlazi u Požarevac, a odatle u Beograd, da reši pitanje svoje službe. Pisao je molbu Ministarstvu prosvete, ali uzalud.

- Zalaganjem Stojana Novakovića dobio je mesto korektora Državne štamparije u Beogradu. Na trenutak se činilo da mu se sreća nasmešila. Nastanio se u Beogradu na periferiji u najsiromašnijem kraju, u Skadarskoj ulici. Ulica i njegova kuća daleko posle njegove smrti postaće čuvene. Živeo je sirotinjski i više nego skromno. U kafani nije sedeo sa činovnicima, već sa najsiromašnijim ljudima paćenicima. Kada su ga prijatelji savetovali, ako ne misli o sebi zašto se ne pobrine bar za decu da se ne muče kad odrastu, odgovarao je: „A, ko će torbe nositi s parobroda? Zar ovom svetu ne trebaju amali (nosači)? U kuću nije nikoga dovodio. Valjda se stideo svoje sirotinje, čak i svog najboljeg prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja nije primao kod kuće, već su se sastajali po kafanama u varoši. U jednoj sobi i kuhinji živeo je sa ženom i već odraslom decom. Od pokućstva imao je jedan orman, sto sa dve stolice, šporet i tri kreveta. Na jednom krevetu spavao je on, a na druga dva žena sa ćerkom i dvojica sinova. U kafani je znao danima da sedi ćuteći, a onda bi odjednom skočio i počeo žustro da diskutuje o svojoj književnosti i politici, udarajući pesnicom o sto. Godine 1873. počeo je da pljuje krv. Nije se lečio, nego je posle svakog napada kašlja i pljuvanja krvi, trpao šaku soli u usta. Jednom je lekaru koji ga je upitao zašto se ne leči i dokle misli tako, odgovorio: „Tako ja, moj doktore, biće skoro dvadeset godina!", osmehnuo se i dodao: „A mislim tako još jedno dvadeset godina".

Kada je izbio Prvi srpsko-turski rat 1876. godine iako bolestan, tražio je da ga pošalju na drinsko bojište kao dopisnika. Jakšiću se nije dopalo stanje na Drini. Bilo je daleko od onoga kako je on zamišljao kako treba da dejstvuje srpska vojska koja oslobađa porobljenu braću. U reportaži „Ranjenik", koju je objavio u kalendaru „Orao" 1878. godine, opisao je komandanta Drugog fronta generala Ranka Alimpića: „Đeneral Ranko kicoš - s ufitiljeni brčići, kosa onako frizerska, uglađena, a na uniformi nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu je sasvim diplomatsko, na svakoga se ljubazno osmehne, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne o vojsci, ne o ratovanju! Kad se prohoda, to biva na hitovu, a za njim jure konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim velikaškim svatovima".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

8.

To mu general Alimpić nije nikada oprostio. Tužio je Đuru Načelstvu okruga šabačkog, koji je celu stvar prosledio Upravi varoši Beograda. Bio je optužen što je pismenim putem tendeciozno i u zlobnoj nameri, neverno predstavio publici boj na Beljini u godini 1876, i boj na Međašima, sa čime je naročito išao na to: da vojsci Srpsko-drinskog kora i njenom komandantu ubije onaj kredibilitet kod naroda, koji su oni svojom patriotskom radnjom u stvari zaslužili, te na taj način kod naroda sprovede nepoverenje, kako spram same te vojske i njenog komandanta (Ranka Alimpića), tako i prema svetom narodnom cilju, oslobođenja i ujedinjenja srpskog."

Predmet se šetao od Uprave varoši do Prekog ratnog suda, od ovog do redovnog suda, a Ðura je prekidan oštrim kašljem izjavio: „A da ga baš volem (R. Alimpića) i poštujem kao na primer Ajduk Veljka, Ðorđa Horvatovića, Mijaila Ilića. O tome nisam još svoje srce ispitao… Uzvisi li ga njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle takvih prilika malen i neznatan, onda neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti! Jednom sam za novine napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka, za koga je narod govrio da je kaišar. Sećam se da sam stih završio: - I mnoga suza teče za njim! Ljudi su moj stih okrenuli podsmehu. „Badava, Đuro, rekoše, što si istinu napisao, mnogi plaču za njim što je mnoge upropastio".

General Ranko Alimpić nije bio zadovoljan time što će Đura biti osuđen, već je poslao svoje batinaše da prebiju bolesnog pesnika. Pretukli su ga do krvi jedne večeri dok se vraćao kući. Đura se od toga nije nikada oporavio. Dok je ležao na samrtničkoj postelji posećivao ga je najviše Zmaj koji je čitave sate provodio s njim u razgovoru, a i nepoznati ljudi, želeći da stegnu ruku velikom pesniku. Prikovan za krevet završavao je peti čin „Stanoja Glavaša". Smešio se tiho bledim usnama, kao što je uvek činio, sam u praznoj sobi hladnog novembarskog dana. Umro je u bunilu 17. novembra 1878. godine po starom kalendaru.

Njegova porodica nije imala novac za sahranu. Na dan sahrane sleglo se pola Beograda u skadarlijsku Cigan-malu. Komšije su se čudile, zar je toliko bio poznat taj njihov tihi i bolesni komšija. Narod na njegovom grobu sakupio se da oda priznanje velikom borcu protiv nepravde, pesniku slobodarstva i istine. List „Straža" pisao je povodom Jakšićeve smrti: „Bio je u životu veliki mučenik i patnik. Stradao je mnogo jer je imao srce, koje je osećalo tuđa stradanja. Gonili su ga jer je uvek bio drug i prijatelj gonjenih i potištenih.

Bio je osuđen na osam dana zatvora zbog uvrede generala Ranka Alimpića. Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na svežnju akata zapisao: „Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave".

Ðura Jakšić je od svih naših pesnika bio najviše romantičar. Pisci i pesnici romantizma nisu uneli u našu književnost samo nov sadržaj, neg i nov izraz. Ðura je pisao o slobodi, goreo za njom i patio kada je uvideo da je sve to samo san. Mašta pesnika postala je osnovna vrednost za kvalitet dela. Ðura se oduševljavao narodnom prošlošću. Njemu je narod bio blizak. On piše pesme o srpstvu i slobodi, o ljubavi, o snovima, ugledajući se na narodnu poeziju i na neke nemačke i engleske pesnike romantičare, ali najviše na naše izvorno narodno. Njegove pesme, tople, potresne, govorile su upravo o njemu samom, a on sam je bio čovek koji poznaje narod. On je shvatio njegove patnje i želeo da se bori sa njim i za njega. Svoj lični, gorki i bolni život nije odvajao od života naroda, svoju patnju ujedinjavao je sa opštom patnjom, sa narodnom težnjom za slobodom.

Možda nema bolje reči kojom bi se taj odnos opisao nego stihom iz njegove pesme „Posle smrti" koju je napisao još 1858. godine: „Dosta je slave - veran je bio narodu svom".

(Tekst napisao: Novica Jovanović)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

SERGEJ JESENJIN

I sudbina najvećeg i poslednjeg pesnika sela - Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, po kratkoći života, dubini ljudske tuge i količini tragike, jedna je od najstrašnijih. U svojim zapisima o sebi, pesnik je ostavio osnovna dokumenta svoga života, a sve drugo je, prema njegovom priznanju, u njegovoj poeziji.

Rastao je bez roditelja, kod dede po majci, spartanski vaspitavan: kada je imao tri i po godine, ujaci, inače opasni momci, posadili su ga na konja bez sedla i naterali ga u galop, kao štene su ga bacali u vodu i učili ga plivanju, zamenjivao je lovačkog psa i po jezerima hvatao ubijene patke, bio je kavgadžija… Rano je ušao u svet poezije. Kao zrela raž plave kose, u modroj rubaški, sa seoskom ruskom harmonikom, uz koju je i pevao svoje stihove, Sergej Jesenjin je na ulicama Moskve bio dotad neviđena lepota i večna svežina duboke i drevne Rusije.

Zlatnu glavu, iz kojeg su kuljale bujice zdravih i nežnih stihova, slava je rano okrunila. Sa slavom su došle žene i alkohol. Poezija je ubijala pesnika. Ni ovog puta pleća nijesu izdržala. Rađale su se nove knjige, ređale su se žene, ljubavnice i skitanja, prolazili su gradovi i zemlje, dolazila pijanstva i mamurluci.

Godine 1917. Jesenjin se oženio Zinaidom Nikolajevom Rajh, sa kojom je imao sina Konstantina i ćerku Tatjanu. Sa Zinaidom nije ostao dugo u braku. Dolazak u Rusiju čuvene svetske igračice Isidore Dankan, poreklom Irkinje, 1921. godine, bio je koban po pesnika. Jesenjin je brzo uleteo u njen smrtonosni zagrljaj. Njemu je bilo 26 godina, a ona je za sobom imala nekoliko brakova i ljubavi. Pored ostalih živela je sa poljskim boemom Mirskim, slavnim rediteljem Gordonom Kregom, jednim od osnivača kompanije šivaćih mašina Singerom, sa Rusom Pimom, te sa vajarom Rodenom, dramatičarem Hermanom Barom, Danuncijom… Dvoje dece - kćerku Dedri i sina Patrika, odnose joj talasi Sene. Kada je upoznala Jesenjina, bilo joj je 46 godina.

Otpočela je velika ljubav dvoje slavnih, a vrlo različitih ljudi, ispunjena pijančenjima, tučama, skandalima. Velika umetnica padala je na kolena pred pesnikom, ljubila mu cipele koje su je udarale, jurila Moskvom i Evropom da ga spase, jer volela ga je. Jesenjin je igrao pred njom, recitovao stihove, ali ona nije znala ruski jezik. Umetnički svet Rusije i Evrope brujao je od skandala. Ipak, Jesenjin i Isidora Dankan, venčali su se 10. maja 1922. godine u Moskvi. Pustolov i skandalist, sujetni pesnik kome je odgovaralo da ima za suprugu slavnu balerinu, ljubomorni čovek i seljak iz Rjazana, nije mogao srcem i dušom da prihvati svetsku damu - brodolomnika ljubavi i ljudskih sudbina. Uprkos njenoj ljubavi i obostrane strasti, razlaz će biti neizbežan. Kada se ujesen 1924. godine, na sovjetskom nebu, pokvario avion sa Isidorom Dankan, i spustio se na zemlju radi opravke, Isidora je poslednji put na ruskom snegu mužicima igrala. Na časovima igranja, 28. decembra 1925. ona je u Parizu primila vest o Jesenjinovom samoubistvu. Ni ona nije bila bolje sreće ni veselije sudbine: 14. septembra 1927. u Nici, odlazeći na izlet kolima, biva obešena od crvenog šala sa njenog ramena, koji se namotavao na točak automobila i tako je udavio. Zbog sovjetskih dokumenata, nije mogla biti sahranjena u Nici, već je prenesena u Pariz. Prah joj počiva na groblju Pjer Lašaz.

I Jesenjin je tražio u ženi ljubav, lek i utočište. Septembra 1925. godine, venčava se sa Sofijom Andrejevnom Suhotinom, rođenom Tolstoj, unukom autora "Rata i mira". Kao što ga je za Isidoru Dankan vezala njena svetska slava, za Sofiju Andrejevan mu je bila legitimacija za slavno poreklo. Međutim, ni Sofija ga, uprkos čuvenog pedigrea, nije spasla. Bilo je prekasno.

Jesenjin je imao i više ljubavnica i prijateljica: Anu Izrjadnovnu, sa kojom je imao sina Jurija, glumicu Mikaševsku, Galinu Arturovnu Benislavskuju, koja se nakon pesnikovog kraja, nekoliko dana poslije, ubila revolverom na pesnikovom grobu, pored kojeg je i sahranjena… Sujetan i pijan od slave i votke, govorio je da ima tri hiljade žena.

Pesnik tužnih ruskih stepa, znatnih crkvenih kubeta, breza u belim suknjama i jesenjih klenova, rjazanskih kobila i krava, ražanih polja, mećava i ruskih trojki, previše voleći život, isuviše pesnik da bi bio otporan, banuo je na trgove gradske, u pijane kafane i smrdljive bordele, u zagrljaje namirisanih žena, u književne okršaje, u jazbinu grada. Jesenjinov život je oštri sudar sela i grada. Kraj je bio neizbežan: „Došao sam na tu zemlju, / da što pre je ja ostavim.”; „Ne grdite. Tako mora biti! / Nisam ćifta koji reš prodaje. / Morala se zlatna glava sviti / klonula je i otežala je.”; „U petnaestoj se zaljubila do ušiju...”; „I tad se kroz pesme moje / probile, / sred sjajnog salonskog / šljama toga / - sve snage naše rjazanske kobile.”; „Bio je divan, / uz to poeta, / mada s nevelikom / al’ ozbiljnom snagom, / i neku ženu / od preko četrest leta, / zvao je laficom / i svojom dragom.”; „Pod cilindrom, sam. / Nikoga samnom nema. / Sam sam... / i parčad ogledala... ”; „Al’ je gorko videti svoj kraj.”; „Neučtiv, ko klada pijan, gubeć vezu, / kao tuđu ženu grlio sam brezu.”/ Pesnikov doživljaj ljubavi i odnos prema ženi, ekspliciran je jasno u pesmi koja počinje stihovima - Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari:

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Ljubomoran, zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

JOVAN JOVANOVIĆ - ZMAJ

JOVAN JOVANOVIĆ, Zmaj Jova, Čika Jova - kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz mila - a tako je i svoje delo potpisivao - uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima - u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu.

Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna - Zmaj Jova je bio u privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima, drugovima, poznanicima - muškarcima i ženama - bio je i navodadžija, posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima.

Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare, požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje.

Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i - iznad svega - rodoljub. Pune četiri decenije obavljao je važnu kulturnu, političku i patriotsku misiju na samoj kapiji Beograda - kako se nekada nazivao Zemun. Njegova knjižara u varoši pod Gardošom bila je zborno mesto svih patriota koji su bili odeljeni granicom (Zemun je u to doba bio u sastavu Austrougarske, a granica je išla Savom i Dunavom); ovde su dolazili Pera Todorović, Jaša Tomić, Kosta Taušanović, Nikola Pašić; tu je, pred policijskim poterama, utočište nalazila i kraljica Natalija Obrenović.

Jelena Longinović - lepa, šarmantna i romantična - ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca - kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek). Naravno, uz ovakvo vaspitanje, mladost i lepotu obavezno su u ono doba išle i umetničke ambicije - gde se slika, peva, svira ili bavi književnošću.

Jelena se opredelila za književnost. Pisala je pesme, priče i prosvetiteljske članke u kojima je želela da emancipuje i prosvećuje našu ženu; pisala je u ondašnjim listovima i časopisima, a najviše i najčešće u onoj periodici koju je uređivao pesnik Zmaj.

Baš je u to vreme Jovan Jovanović živeo u Pančevu. Radio je kao gradski lekar i uređivao "Žižu"; tada je iz Srpskog Itebeja stigla prva pošiljka od mlade učiteljice Jelene Longinović. Pisala je sveže, meko, jednostavno i sa zanosom.

To su odmah uočili i drugi čitaoci "Žiže", pa su se, s razlogom, kao i Zmaj u početku, počeli pitati ko je ova "dična spisateljica" iz ravnog Banata.

I zemunski učitelj Miloš Grabovački takođe se upitao ko je Jelena. Njeno pisanje mu se mnogo dopalo. U njene pesme, priče i članke sa "naravoučenijem" odmah se zaljubio, pa je poželeo da upozna banatsku spisateljicu; ovu svoju želju je, u nekoliko mahova, u neposrednom kontaktu i preko pisama iskazivao i Zmaj-Jovi: "Zaljubio sam se u Jelenino spisateljstvo, pa želim da upoznam ovu dičnu, patrijarhalnu kćer Banata…", pisao je uredniku "Žiže".

Posle tri godine saradnje u pančevačkom časopisu i drugoj srpskoj periodici, pesnik Zmaj je imao prilike da detaljnije upozna Jelenu Longinović, jer se redovno dopisivao sa "dragom sestrom iz Itebeja". U ono doba (sedma i osma decenija prošlog veka) Banat je bio još vlažan, bez puteva i železnice i teško se stizalo iz meseta u mesto, a da se o velikoj udaljenosti i ne govori. Međutim, Srpski Itebej je imao jednu srećnu okolnost - nalazio se na obali reke Begej, koja se uliva u Tisu, a Tisa u Dunav - pa se lađom, preko Velikog Bečkereka i Titela, moglo lakše stići u Zemun, Beograd i Panečvo.

I, naravno, kao tolikim drugim, Zmaj Jova je i Grabovačkom uslišio želju: odlučio je da upozna poletnog zemunskog učitelja i Jelenu iz Banata i da navodadziše između njih.

U to doba i foto-aparat je već osvojio veliki deo Evrope. Sve veće varoši, pa i sela, imale su svoje foto-ateljee. Zato poznanstvo između Jelene i Miloša počinje fotografijama. Pišući pismo u Itebej, Zmaj se stavio u ulogu navodadžije. Čini se da je ovu ulogu u privatnom životu mnogo voleo. Napisao je da se za njenu "personu" mnogo interesuje "moj veliki prijatelj", pa bi želeo da se sa njom upozna i dopisuje. I Jelena je odmah, u žurbi, odgovorila svome navodadžiji; veli da joj je veoma drago što se za njenu "skromnu personu" neko intersuje; izražava želju da se upozna sa Milošem Grabovačkim, ali da to ne bude - "poznanstvo naslepo"; "sa dotičnom personom želim da izmenjam najpre fotografije", jasna je banatska spisateljica.

Zmaj Jova je zatim ove Jelenine želje preneo Grabovačkom, pismom u kome on, na kitnjast način, govori o razmeni fotografija između dvoje poletnih i mladih rodoljuba i spisatelja. Pesnik piše "dragoj sestri Jeleni":

"Vaša želja da Vam fotografiju mog najboljeg prijatelja pošaljem, mome najboljem prijatelju veoma laska, i on Vam je, evo, preko mene, od srca šalje na zajam, s tim da mu Vi pošaljete svoju fotografiju, čemu će se moj prijatelj veoma radovati".

Naravno, navodadžijino pismo bilo je veoma kitnjasto i odmah je zagolicalo mladu učiteljicu. Veoma uzbuđena, specijalno iz Itebeja putuje u Bečkerek, da se u tamošnjem najboljem "ateljeu uslikuje", u najboljim i najlepšim haljinama, pa da najuspeliju sliku pošalje u Zemun. Na ovoj veštini sve bi navodadžije mogle da pozavide Zmaj-Jovi, koji je vešto mogao, i umeo da navodadžiše: vrlo brzo su njegovi "štićenici" stupili pred matièara.

I Miloš Grabovački se odmah, na prvi pogled, zaljubio u fotografiju; oduševljen, na kovertama je uvek ovakvu adresu ispisivao: "Dičnoj Jeleni Longinović, budućoj Grabovačkoj…"

Romantična seoska učiteljica se ovome nije protivila. Naravno, ova, danas požutela pisma, nisu nimalo nalik na pisma mladih i zaljubljenih, kakva se danas, sve ređe, pišu. U njima je malo mirisa ruže, ćarlijanja vetra, priče o šumama i rekama, o ljubavnim i drugim snovima. O ljubavi Jelene i Miloša, za koju svi savremenici svedoče da je bila velika, može da se čita samo između redova. Dvoje mladih su najpre zbližile zajednićke ideje o oslobođenju od austrijskih i mađarskih okupatora i ujedinjenje u jednu državu Vojvodine i Srbije, dok su lična osećanja bila diskretna i suzdržana i mogla su se samo naslućivati.

U ono vreme je sva pošta bila cenzurisana. Čak i ona intimna, familijarna, ljubavna. To su Miloš i Jelena znali, pa su odlučii da se dopisuju samo šifrovano. Zaljubljeni su se između Zemuna i Itebeja i obratno dopisivali o stvarima koje su u ono vreme bile branjene i podozrevane: o osloboćenju i ujedinjenu naših krajeva koje su razdvajale dve reke. Ova pisma su prave i kose crte, brojevi i jednačine iz matematike sa jednom, dve ili tri "nepoznate", a šta je sve to znaèilo ostalo je poznato samo zaljubljenima, ali i njihovom navodadžiji lake ruke. Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873. godine, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodadžija.

Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su - zbog rodoljublja i branjenih politićkih ideja - bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete - kćerku Irenu - koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

FRANC KAFKA

Kafka je Milenu Jesenski upoznao godine 1920. kao prevoditelja svojih dela na češki jezik. Prva pisma koja joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog osobnog razumevanja. Taj osećaj međusobnog razujevanja rađa u njima želju za susretom. Kafka je još uvijek nesiguran, želi taj susret i boji ga se. Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegova povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza: “brdo ljubavi, oćaja i jada” kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren s jednom devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.

Sastali su se svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane Kafka, nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji realizacije te ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj stvarnosti, iznad razine upotrebljivog i potrošivog. S druge strane Milena, vitalna, strastvena, koja ne zna živeti nego kao obična žena, pati zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi. Njihova ljubav nikad nije realizirana, nikad nije ostvarena u smislu zajedničkog života, zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.

Kafka je krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i fizičkih snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila je i Milena - ponajprije zato što je on patio. Obolela je na pluća valjda samo zato što je i on bio bolestan na plućima. Međutim, ona nije bila za patnju izabrana što bi se zacelo moglo reći za pisca ovih pisama; njena patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.

Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti među najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj književnosti.