Poezija by Eladan

ru�a · Početnik Domaćeg.de

Prekrasno!

Eladan · Odomaćeni član

Kap smole na trešnjevom drvetu

Taj koji te uze
imaće med po telu,
melemno i toplo
što se sporo sliva,
a ja da smolim,
trešnja poskitana,
da zaboravim
pesmu zrenja žita
i pesak vremena
u grlu malih ptica,
i to što mesec po tebi
doživljava mene
iz trena u tren.
Čelom za senom da krenem,
mada svo moje lišće
obraća lica od mene...

Pa da te tražim?

U suton prostreljena
poslednjim sunčevim zrakom
kap smole na trešnjevom drvetu
ima boju tvoga oka.
Šaptač u polju mi reče:
"Trazeći previše
uvek dobiješ premalo,
lucidni."
Ova trešnja prosmoli
bojom tvojih očiju,
i pusti dubok koren
tamo gde pre nisam bio...

Ne poznajem ove ptice.

Eladan · Odomaćeni član

Bol u šumi

Bol u šumi,
zaboravljene reči -
ja mogu voleti ženu
i zbilja patiti potom.

Može i noćas.
Neka i noćas
dvogodi smuk moga neprebola
zapenušao zvezdama
na nabreklo, srebrno vime
odoji mrkulju noći,
i bude golo koplje
u srcu meseca.
I nek sam drhtunjav čun
na tvome telu
u blagim talasima,
sećanjem samo vezan za obalu
kojoj nadolaziš
govorom nemim i dubokim
da prebrojiš svetleće kamenje
i ucrtaš mape
za bol u šumi
zaboravljenih reči -
mogu voleti ženu
i zbilja patiti potom.

Odnekad su i noći
postale pune teskobe.
Sklupčane zmijske noći.
Spirale tuge od tebe polaze
i u tebi se završavaju.
Ugušen vetar, svetla pod vodom...
Zalud se tvoja ptica otima.
Gust je nad tobom
splet moga granja.
A ti bi oštricom kljuna i okom,
ti bi jednim rezom
u jos nerodjen dan.
Ova je tama
daleko od svih mogućih noći:
duše prošlog svu noć
lebde iznad voda,
jedno tužno drvo uz reku
misli na tebe,
žabe i kukci s obale
skladno noćas pevaju.
Možda se, secajući se,
setiš.

Bol u šumi,
zaboravljene reči -
ja mogu voleti ženu
i zbilja patiti potom.

Eladan · Odomaćeni član

Kupačica sa Rasine

Dosadni se vetar
uplitao u razgovor lišća,
vrbaci pored Rasine
tajili onu istu pesmu tužaljku
gušenu nečim sto otiče.
Galeb mog proleća
je tražio razloge
svih nesrećnih mladosti
preobraćene u jednu jedinu ribu
s prstenom u oku.
Uzvodno i nizvodno,
i uzduž i popreko,
jedan galeb nad rekom
i jedna riba u vodi,
kad spazih tvoje koleno
kao najlepši oblutak sa obale.

I ti sad možeš i da odeš, ženo,
ali ostaje tvoj belutak
u ovoj glavi
kao poslednji svitac
što progoreva moj mrak.
O, da li slutiš
čitavu reku mene
što protiče pokraj tebe,
i da li će
od čitave reke mene
makar jedna kap
da padne na tvoj oblutak
i s trunom sunca u oku
sklizne i zgasne...

Ti sad mozeš i da odeš, ženo,
poneću sobom kamen sa obale.
Ti ne znaš,
zeno,
ti ne znaš...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Konachno sam imala chast & (iskreno) vremena da se posvetim vashoj poeziji, jer doista ovako nechem inspirativnom se chovek mora POSVETITI, ne samo chitati.
'Na rodjenju, Gospod' vam je doista podario 'bocicu s tecnošcu cudesnih boja', ako mogu imati toliku slobodu da vas citiram. Chudesno osetjanje budi vasha poezija, divnim bojama shara imaginaciju 'i osetiv' miris iz boce sto štipa za srce
i suze na oci goni' mami me na ponovno chitanje & ponovni dozivljaj Nature & Anime koje opijaju, Rurala kojim se ponosim(o) ( i ja sam 'seljachki sin') & magichnih dechijih godina...Medj' pesmama nadjoh sopstvenu brojanicu & 'Od tolike se ljubavi place.' of my own, a medj' redovima svojevrsno pitko bogatstvo...
I ja ponekad posudim deo sebe stihovima i, tako, bar na tren, postanem pesnik svojih snova & nedokuchivog. Pishem i na engleskom i na srpskom, although language offers no way of translating the feeling I want to convey, although our innermost depths are beyond apprehension...

Eladan · Odomaćeni član

Tudjoj ženi

Bejah li ja to, jednom,
onaj ludi ivanjski mesec
što tera na zrenje i pucanje?
Iza duge ćutnje te
susrećem opet,
i stojim pred tobom
kao suncokretno polje
pod oblačnim svodom.
Lije neprijatna toplina
kao kad se u snu
dete pomokri u krevet.

Budjenje... Budjenje je stid.

Bejah li ja to, jednom,
onaj ludi ivanjski mesec
što tera na zrenje i pucanje?
Iza duge ćutnje
ponovo ćutnja.
Tvoj pogled što slutim
teg je na mom potiljku
i hladan vetar niz moj vrat.
Pokojni svitac
još baca žut svetlosti krug
na mrak i ovo malo u meni.

Samo neven... samo neven da ne uvene

Eladan · Odomaćeni član

Sinoc sam svu noć

Sinoc sam svu noć
negde duboko u tvojim šumama
ubijao jednoroga.
Ubijao ga vrelim dlanovima,
ubijao poljupcima
od kojih zri mesec
što se ogleda
u grozdovima tvoje čeznje.
Prekinuo pesmu drozda
u uspaljenom leskaru,
prigušio vetar lišću
svojim govorom,
izvodio mali obred
za prizivanje te retke zveri.
Na čas premetnut
u mahnitu svetiljku
nisko nad vodama
tvoga pupka
izmamio sa muljevitog dna
drhtava jata riba
što se već i u hodu
ukrštaju i mreste.

Sinoć sam svu noć
negde duboko u tvojim šumama
ubijao jednoroga,
i bio kao lovac
zagledan u dubine oka srne
što je nehotice ustreli
iščekujući vuka.

Eladan · Odomaćeni član

I topole su znale da drhte

I topole su znale da drhte.
U blještavoj belini svoje nagote
ti ležiš pola u njihovoj seni,
otpola otkrita suncu.
Kroz plavu senu
prosijava mlečna belina,
u belini plavičasto osenčene obline.
Nikada toliko nežnosti u mome oku.

Pogled na tvoje grudi
i želja da budem mačka
i osetim što i ona oseća
dok nosi mače u zubima.
Kad te prodje val
ukorenjen u mojoj blizini,
nek dozri medju mojim usnama
jagoda tvoja, jedra i očvrsla.
Nikada toliko nežnosti u mome oku.

Na tvom trbuhu
leptir pupka i njegova fina senka.
Ja nemam osećaj tvoje puti,
ne osećam da si od krvi i mesa...
Mogu i da podetinjim
kao majka što podetinji
dok gleda svoje dete.
Paperje... Sedef...
Nikada toliko nežnosti u mome oku.

Ja dete što prvi put
uzima pile u svoje ruke,
kod tebe pile što prvi put
drhti na tudjemu dlanu.
Nikada,
nikada toliko nežnosti u mome oku.

Eladan · Odomaćeni član

Pesma u boci

Mreža sam, noćas, na duvaru
stara i iskrpljena, neupotrebljiva,
dok ti okeanom nepreglednim plutaš,
daleka, sva dalja i neuhvatljiva.
Sečeš li talase ili im se predaješ,
znaš li kuda ploviš,
duboko u azuru naslucuješ li puteve?

I sedim, evo, na obali mojoj
svestan da moći nemam
nad okeanom kojim ploviš,
nežna i nezastićena gizdava ribice,
odbegla, zabludela moja mladice
u nadi da ćeš doći za tebe čuvam
istu onu pesmu ljudi sa obale,
prigušenu i nejasnu kao predskazanje.

Srećem se, u suton ovaj blag
sa likom svojim u mirnoj vodi,
i ne iznenadih se kad videh sebe
sa glavom idola iz Lepenskog vira.
Ustiju okamenjenih u luk plača,
ribolik, ipak rušim zid ćutnje
i šaljem za tobom pesmu u boci.

Eladan · Odomaćeni član

Milokrvni neprijatelju

Kao najfinija breza ispod kore,
kao kajmak na mleku
sa unutrašnje strane,
kao zaumni mesec, pun i lud,
kao zamrzlo oko slepca
u plavoj noći nad plutajućim ledom
Južnog pola,
kao beonjača upravo obljubljene Afrikanke
na drugom stepenu južne geografske širine,
na zlatnom meridijanu,
kao na trapezu, kao na oštrici brijača,
u Muili, Inongu ili Kigali,
kao beonjača upravo obljubljene Afrikanke
dok zalazeće sunce kao krvavu pticu
prima na svoje divno rame,
belina me tvoje puti noćas opseda.

Nikad lepše opsade.
Milokrvni neprijatelju,
kako ti u kosti prodireš...
Srž mi koštana kao sunđer
belo tvoga tela upija.
Temelji su mi potkopani.
Pašću kao Carski grad 1453,
kao Carski grad oči u oči
s potonjim vremenima.
Crn me oblak posećuje
i čelo mi dodiruje kao žrvanj,
kao mlinski kamen pritiska...

Zavidim ti na opsadi
milokrvni neprijatelju.
Pašću, pa šta ću?

Eladan · Odomaćeni član

Na ivici plača

Svu jesen kiše nisu plakale.
Bila si tu,
i bili smo
sazdani od istog -
glina i grnčar u grču.
Evo je zima,
moja osećanja
zbijena u zbegu
negde pod grlom drhte.
Struna izbačena iz ravnoteže.
Na ivici plača
stojim žut u belini.

Eladan · Odomaćeni član

To nije jedna od onih noći

Mesec neskroman i prodoran
voda zatvorena i hladna
kao ogledala,
vazduh: mač ili strela -
to nije jedna od onih noći.
Poražen napuštam svoj feud
i ne znam na koju stranu
noći da krenem.

Svako buđenje ima dva lika.
(Možda se upokojim u snu.)

Štekću hrtovi moji
kao rafal sa prsta
od straha ludog,
riju kao virus
pod kožom hrastovih šuma;
kao vaši pod potiljkom drežde...
Vlažnooki, lepovrati moji
repova savijenih na hrbat -
pretvoreni u horne
baršunastim glasom zovu
(O, kakve li savite svite!).
Beli rotulusi moji,
žedni stiha, gonjeni da gone,
a plen pretvoren u lovca
u kružnom letu nadleće,
samo nas senka njegova mine...

Ššššššš...
Nešto nam govori o zavičaju.
I boluje sebar
seboreu sećanja.