Jezičke nedoumice & naša (ne)pismenost

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

II. FONETIKA I FONOLOGIJA

Hoće li osnove srpske standardne fonologije, koje priprema prof. dr Dragoljub Petrović, član Odbora za standardizaciju srpskog jezika, obuhvatiti izgovor i akcentuaciju pozajmljenica i stranih vlastitih imena? Može li prof. Petrović dati odgovor na to pitanje već sada?
Kod glagola s prefiksima pre/prije i pred refleks jata redovno je  e  i u ekavskom i u ijekavskom izgovoru: može li se  e uopštiti i kod imenica s istim prefiksima, gde je sada čest dubletizam e/ije? Evidentiranom smanjivanju dvojstava u standardnom jeziku, što se ne mora nužno odnositi na njegov književnoumetnički stil, mogla bi prethoditi rasprava u stručnim krugovima u Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
Kakav je stav Odbora prema ijekavskim toponimima, hidronimima, antroponimima i drugim -onimima na ekavskome izgovornom području, i, obrnuto, prema ekavskim -onimima na ijekavskom izgovornom području? Ako je taj stav pozitivan,  može li se on uopštiti tako što bi se, u saradnji sa sekretarijatima za zakonodavstvo i zavodima za kartografiju, obezbedilo ozvaničenje toga pozitivnog stava? Normirani su na primer likovi Vlasotince i Predejane, što je ispravno ako se opredeljujemo za morfološku izvornost. To se verovatno desilo i bez saradnje zakonodavaca i jezikoslovaca, koja je preko potrebna, utoliko pre što, u Srbiji, postoji Zakon o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi, u kojem su popisana sva naseljena mesta. U njemu je i Bosilegrad, potpuno legitiman u bugarskom jeziku. Je li i u srpskom?
Pošto se pokazalo da jednačenje po zvučnosti  od kojega u pravopisu nismo imali naročite koristi, a njemu se strana vlastita imena odupiru  ne može izdržati apsolutističku vladavinu (u poslednje vreme u pitanje ga dovodi Mobtel, tj. Mobtel), može li Odbor, makar delimično, ispraviti nepoželjni apsolutizam odvajajući, makar unekoliko, ono što je svugde po svetu odvojeno,  fonetiku i fonologiju od (orto)grafije?
Ako se u drugim slovenskim jezicima uvažava neizbežno sistemsko dvojstvo predloga s(a) i k(a),  možemo li to razlikovanje uopštiti na način koji je primenjivao Vuk Karadžić, mada ni on u tome nije bio dosledan? Zar obrazac nije jasan: sa je obavezno samo ispred s, z, š i ž (sa sestrom, sa zetom, sa ženom, sa šurakom)? Kraći lik predloga s piše se i ispred zvučnih suglasnika (s golubom, s Dušanom, s Njegošem itd.), s tim što se izgovara  z uz zvučne suglasnike koji imaju bezvučne parnjake, ali ne i  š na primer uz  nj kao u nekim dijalektima  š njim . Međutim, Mitar Pešikan rekao je jednom prilikom da on oblik sa, pored slučajeva koji su ovde navedeni, upotrebljava i ispred reči koje počinju vokalom. Takvoj upotrebi sklon je i Ivan Klajn, iz eufonijskih razloga ("sa ispitom" njemu zvuči lepše nego "s ispitom"). Stoga normu u ovoj stvari treba pažljivo odmeriti.
Ako želimo jedinstven standardni jezik, treba insistirati na fonološkim rešenjima (uz pomoć morfologije i ortografije) što čuvaju funkcionalne razlike koje obezbeđuju veće leksičko i semantičko bogatstvo (oživ j eti : oživiti, pocr n/nj eti : pocrniti, požut j eti : požutiti itd.). Neizbežna i poželjna dvojstva moraju ostati, ali ne i ona koja ne donose bogatstvo, nego nesigurnost (spasti/spasiti : spasavati/spašavati; osim : sem; dobijati : dobivati; srećan : sretan; dat : dan; iskorišćen : iskorišten; orman : ormar i sl.). Potrebno je istražiti sve nefunkcionalne dublete i predložiti njihovo smanjivanje ili "ukidanje" u jezičkom standardu!

Fonetsko-fonološke sitnice

1. Precizirati status poetskih arhaizama groce (sa slogovnim r) i krioce!

2. Slogovno ili neslogovno r u umro?

3. Kafa ili kava?

4. Mogu li se dopustiti oblici injekcija, konjugacija, konjunktura?

5. Mogu li se dopustiti konsonantske grupe u vezama kao s pticama, k školi?

6. O dubletima tipa ubijen/ubiven, dobijen/dobiven. Šta je sa slučajevima tipa naduven?

III. AKCENTUACIJA

Kada možemo očekivati gotovost za štampu akcenatskog rečnika srpskog jezika? Može li se poraditi na tome da istovremeno budu spremni akcenatski rečnik i osnove fonologije? Hoće li taj akcenatski rečnik polaziti od onih odrednica koje se nađu u jednotomnom rečniku standardnog jezika? Hoće li taj rečnik, pored popisa dosad uvažavanih akcenatskih dubleta, sadržati i "propis" za one akcente kojima se daje prednost?
Kakav je stav Odbora prema prenošenju akcenta na proklitiku?
Je li prihvatljiva konstatacija, koja se neretko čuje, da je završen proces "umiranja" postakcenatskih dužina? Može li se utvrditi elastična norma, koja bi prihvatila postojeće dužine ali bi dopustila fakultativnost u većini slučajeva?
Kakav je stav Odbora prema stranim akcentima, naročito francuskih reči, na poslednjem slogu ne samo vlastitih imena nego i odavno prihvaćenih pozajmljenica? Poslednjih godina naročito su sportski izveštači na radiju i televiziji uobičajili da izgovaraju "OlimpijaKOS", "u PanatinaiKOsu" i slično, što jeste grčki akcenat ali je kod nas potpuno neopravdan.
Može li Odbor štogod učiniti  i pre objavljivanja osnova fonologije i opisno-propisnog akcenatskog rečnika zasnovanog na Vuk Daničićevoj akcentuaciji  da se pripremi teren za stvarno predavanje akcentuacije u školama svih stupnjeva? Mogu li se izraditi regionalni priručnici ne samo za akcenat nego i za otklanjanje fonetskih i gramatičkih grešaka?
Može li Odbor preporučiti zavodima za udžbenike da se u nastavi akcenta štedro koriste elektronska pomagala (audio i video kasete, kompaktni diskovi i ce-de romovi), pošto je očigledno da mnogi nastavnici/profesori srpskog jezika nisu kadri predavati ni bezazlenije jezičke discipline, a kamoli akcentuaciju?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

IV. LEKSIKA (S MORFOLOGIJOM I TVORBOM REČI)

Ostaje li Odbor i u pogledu preporuka koje se tiču izbora reči u standardnome jeziku odan onom modelu standardizacije koji je prihvaćen u prvoj odluci Odbora, izloženom posle obrazloženja treće preporuke u toj odluci? Pretpostavljamo da, u skladu s tim modelom, ne bi bilo prihvatljivo nastojati da se šire i jačaju leksičke ubice (npr. sipati uklanja liti i točiti; odložiti onemogućuje odgoditi, proglašavajući ga kroatizmom; prevazilazi se sve pa i ono što se može nadići/nadilaziti, savladati/savlađivati, prevladati, prebroditi, premostiti, zastar(j)eti/zastar(j)evati i sl.).
Za koje se sve determinativne oznake opredeljuju redaktori jednotomnog rečnika, pri čemu se podrazumeva da nijedna takva oznaka (arhaizam, varvarizam i sl.) neće ukazivati na apsolutnu diskvalifikaciju, čak ni onda kad se jasno ukazuje na leksiku koja je stilski obeležena, što znači da će ogromna većina leksičkih odrednica implicitno svedočiti o "bezbojnosti proseka"?
Pravih i potpunih sinonima u standardnom jeziku nema. Ako se pojave, oni su privremeni. Svesno ili nesvesno, govorna zajednica daje prednost jednima nad drugima, tako da jedni izrazi bivaju "bezbojno prosečni", a drugi "stilski markirani" ili "arhaični". Može li prof. Ivan Klajn ukazati na leksičke snopove koji svedoče o izloženim karakteristikama pojedinih sinonima, čak i onda kad bi se oni mogli obeležiti kao istoznačnice (npr. prilozi za vreme: ponekad, gdekad, kadikad, katkad, pogdekad, pokatkad, kadšto, pokadšto  imaju  gotovo istovetno značenje, ali je samo prvonavedena leksema stilski neutralna; istoznačnice su i uvek, vazda, svakad i svagda, ali je samo leksema uvek stilski neutralna; u sklopu istoznačnih leksema i sintagmi najzad, na kraju, naposletku, napokon i najposle samo su poslednje dve odrednice stilski markirane)?
Hoće li stav Odbora biti da se, s obzirom na sintetički karakter srpskog jezika, preporučuju nesinkretički likovi kosih padeža kada postoje i sinkretički (npr. s radošću, a ne s radosti; odredaba i naredaba, a ne odredbi i naredbi u genitivu plurala; dvaju, triju, četiriju i slično umesto analitičkih likova, čestih u publicističkom stilu  npr. odnosi dve zemlje umesto sintetičkog lika odnosi dveju zemalja ili odnosi među dvema zemljama )? Karakteristični su primeri pojedinih reči kod kojih se u genitivu množine javljaju čak tri lika (majki, majka, majaka; brojka, brojki, brojaka). Je li moguće standardizovati samo jedan od njih?
Zar ne bi bilo poželjno razmotriti mogućnost da se preporuči redovna upotreba apelativa gospođa uz zadržavanje "muškog lika" stranih ženskih imena i/ili feminizacija takvih imena, pogotovu kad ona imaju odavno posrbljene domaće ekvivalente (Suzan a , Brižit a , Katarina za Ketrin i sl.)?
Nemar prema standardnom jeziku ili nerazumevanje njegove prirode izazvali su mnoga uprošćavanja o kojima govori i profesor Živojin Stanojčić u svome prilogu objavljenom u knjizi Srpski jezik na kraju veka (Beograd, 1996). Ti procesi, ocenjivani i pozitivno u opisnim gramatikama književnoumetničkog stila, doveli su ili dovode do toga da upitno-odnosni prilozi gde, kuda i kamo budu svođeni na gde, da se predlog kod stane sve više pojavljivati i uz glagole kretanja (izuzimajući dobro razlučene izraze  bio sam kod kuće, ali  idem kući)! Hoće li Odbor podupirati ili će obesnaživati te morfološko-sintaktičke procese?
Hoće li profesor Ivan Klajn, pišući studiju o tvorbi reči u srpskom jeziku, ukazivati na prednost jednih tvorenica nad drugima, ne "skrivajući", razume se, ni one tvorbene likove zasvedočene u književnoumetničkom stilu?
Može li prof. Ivan Klajn iz svoga izvanrednog opisa razvojnih puteva srpske leksike u razdoblju 1945 1995. godine izlučiti one lekseme koje zaslužuju standardološku prednost (u knjizi Srpski jezik na kraju veka) ili, preciznije, u svojim godinama objavljivanim opisima aktuelnih srpskih književno-jezičkih prilika, kad ih bude prerađivao ili dopunjavao, na odgovarajući način voditi računa o propisima?
Terminologija je najbolnija tačka srpskoga jezičkog standarda. Može li se prosvetnim vlastima u svim trima republikama na govornom prostoru srpskog jezika uverljivije ukazivati na to da bi bilo krajnje neophodno, makar u razdoblju od narednih deset godina, osnovati zasebno odeljenje u (jedinom) Institutu za srpski jezik koje bi se bavilo isključivo terminološkim pitanjima jezičkog standarda? Šta Odbor može uraditi da se svest o toj neophodnosti na svim katedrama za srpski jezik digne na najvišu ravan? Bi li se, u saradnji sa zavodima za udžbenike, mogli izraditi školski terminološki rečnici pojedinih predmeta koji se predaju u osnovnoj i srednjoj školi? Možda bi trebalo početi od srpskog jezika i matematike!
Mogu li i Onomatološki prilozi, čiji je broj već impozantan, ubuduće držati na umu (više nego dosad) standardološke implikacije našega onomastikona bez suprotstavljanja individualnim pravima građana?

Morfološko-tvorbene sitnice

a) Imenice

1. Vokativ jednine jednak nominativu  kod kojih imenica?

2. Vokativ jednine muškog roda na -e : -u?

3. Mogu li se ipak dopustiti oblici kao Kruševcem, prijateljem, Andrejem, iako se protive pravilu o -om kad je u poslednjem slogu osnove vokal e?

4. Koje sve imenice mogu imati -om (peškirom, prestižom) iako u poslednjem slogu osnove ne stoji e?

5. Status arhaizma dne, posebno u sintagmi kao o Vidovu dne? Isto tako, treba se osvrnuti na arhaizme konjma i u gosti, kao i na poetske arhaizme noćca i krvca.

6. Kod kojih imenica na tvrde konsonante množinsko proširenje ev (a ne ov) predstavlja jedinu dopuštenu mogućnost, a kod kojih postoji i fakultativna varijanta sa ov (kursevi, nosevi, šutevi, mlazevi, mrazevi itd.)?

7. Status množine akta, pakta, dokumenta?

8. Da li samo gostiju, prstiju ili i gosti, prsti?

9. Pitanje deklinabilnosti i kongruencije imenice doba?

10. Oblik i promena imenice tle/tlo?

11. Genitiv množine plećiju, prsiju?

12. Precizirati status arhaizama nebesa, čudesa!

13. Promena imenice uvo (iz uva ili i iz uveta?) ili samo lik uho?

14. Množina drveta ili samo kolektiv drveće?

15. Status množine kamenovi (kameni) uz češći kolektiv kamenje?

16. Nominativ kći/kćer, mati/mater?

17. Objasniti zašto je odeljenje a letenje! Razlika između beljenja i belenja?

18. Množina od imenica tipa puce, tuce?

19. Promena oblika Krčmare, Žabare. Možda objasniti kako je došlo do situacije na terenu tipa Malo Krčmare : u Malim Krčmarima?!

b) Pridevi

1. Novi mesto nov (Dobili smo novi plan)?

2. Sintaktički mesto sintaksički?

3. Šta sa pridevima majčin/materin (status ovoga drugoga)?

v) Zamenice

1. Je li još uvek upotrebljiv genitiv množine sviju?

2. Širenje upotrebe zamenice ovaj mesto taj?

3. Šta sa arhaizmima tipa Bog s nami bio, Bog s vami bio?

g) Brojevi

1. Pitanje promenljivosti kardinalnih brojeva 2, 3 i 4 (i da li uopšte ima potvrda za promenljivost drugog dela u brojevima 22, 23, 24 i drugim dvocifrenim brojevima)?

2. Pitanje promene brojeva dvoje, troje i, naročito, četvoro?

d) Glagoli

1. Status i upotrebljivost imperfekta (po glagolima i po glagolskim licima)?

2. Formacija potencijala: došli bismo/došli bi?

3. Razgovaralo se/Razgovarano je?

4. Vremenska vrednost oblika pasiva i nazivi pasivnih oblika?

5. Grepsti/grebati?

6. Zatečem/zateknem, rečem/reknem?

7. Donesoh/doneh?

8. Zatreti/zatrti, prostreti/prostrti?

9. Donesavši/donevši?

10. Crpsti/crpiti?

11. Dupsti/dubiti?

12. Spasti/spasiti (i spasavati/spašavati)?

13. Vrći (žito)/vreći/vršiti?

14. Tkam/tkem/čem (3. lice množine tku/tkaju/ču)?

15. Deo/denuo?

16. Uvenulo/uvelo?

17. Tip dremljem, sišem, sipljem  status i tačan spisak glagola o kojima je reč?

18. Imperativ razumej, umej, dospej?

19. Status oblika kao dad(n)em, znad(n)em, imad(n)em?

20. Treće lice plurala prezenta dadu/daju?

21. Komparativ glagola voleti (voliji, Stevanović I 358)?

22. Zaspim, zaspem?

23. Stajati/stojati?

24. Brojati/brojiti?

25. Uz glagol denuti (deo/denuo) pogledati i glagole tipa klekao/ kleknuo, posegnuo/posegao, stegao/stegnuo, sagao/sagnuo?

26. Ući/uljeći (unići)?

27. Sići/saći, izići/izaći?

đ) Tvorba reči

1. Datovati/datirati?

2. Prskavati (Stevanović I 356)?

3. Prepletati/preplitati?

4. Imperfektizovana tvorba od zakačiti/zakačinjati?

5. Status prideva očni/očinji ... očin/očev, volovski/volujski?

6. Šta sa "varijantama" u tvorbi prideva tipa mačeći/mačiji, kučeći (ima li druge mogućnosti?)?

7. Status dubleta kućni/kućevni/kućanski; bratov/bratski; sinov/ sinovljev/sinovski?

Leksičke i sintaktičko-semantičke dileme

1. Ubrzan mesto brz i sl.?

2. Papir "dokument, tekst, pismeni predlog"?

3. AIDS/sida?

4. Plejof  završnica, doigravanje, doigra kao predigra?

5. Fajnal for  finalna četvorka, završna četvorica?

6. Plejmejker  graditelj igre?

7. Poentirati  postići poen (u košarci)?

8. "Demonstrant koji protestuje protiv nečega"  još jedno značenje reči protestant?

9. Šta znači insert?

10. Da li je varvarizam "varvarstvo"?

11. Upoznao ga je da ...?

12. Šta znači besprizorni?

13. Može li se granatirati iz vazduha? Ima li izgleda za to da se suzbije novinarsko značenje reči granata (prema eng. i fran. grenade), u kojem bi bilo normalno očekivati samo davnašnju pozajmljenicu bomba?

14. Profesor Ivić je mislio da dilemu sintaksički : sintaktički treba raščistiti u korist drugog lika (poput praksa : praktički, profilaksa : profilaktički i sl.). Lik sintaktički zato i stoji u ovoj kartoteci.

V. PRAVOPIS (S INTERPUNKCIJOM)

Može li Matica srpska, makar približno, ukazati na to kad bi se moglo očekivati dopunjeno izdanje naučno-univerzitetske verzije Pravopisa srpskoga jezika (Novi Sad, 1993  1994 ), dopunjeno sa 1500 novih priloga Rečniku uz Pravopis, što je nagovešteno 1998. godine?
Kada bi dvojica živih priređivača naučno-univerzitetske verzije Pravopisa mogla pristupiti njegovoj restilizaciji, koja bi ga oslobodila od tereta što ga on nosi zbog nedovoljno definisanih sociolingvističkih prilika u kojima je nastajao?
Može li se otvoriti rasprava u Komisiji za praćenje i istraživanje pravopisne problematike o izmenama pravopisne norme koje bi bilo neophodno izvršiti bar do 2010. godine, tako da dobijemo drugo, izmenjeno i dopunjeno, izdanje Pravopisa?
Hoće li se u novom izdanju Pravopisa, dopunjenom i izmenjenom, pristupiti smanjivanju broja dubleta i nedvosmislenijem ukazivanju na bolja rešenja kad se dublete i moraju podnositi?
Mada mnoge dublete nisu samo pravopisno pitanje, sve se one očituju i u pravopisu. Može li, s tim u vezi, naučno-
-univerzitetska verzija Pravopisa doneti makar samo sažetak srpske lingvističke terminologije, uključujući i rešavanje pitanja roda pojedinih termina (npr. onih umreženih u sistemu fonema, morfema, leksema, semantema, grafema, sintagmema, sintaksema, frazema i sl.) fiksirajući prednost ženskog roda?
Jedna od bolnih tačaka interpunkcije jeste pogrešna, isprav-na i alternativna upotreba zapete. Može li jedan zaključak Odbora biti posvećen sistematskoj, preglednoj i opsežnoj obradi ove teme? Naročito se zapinje oko nerazlikovanja apozitivnih, koje traže uparene zapete, od atributivnih klauza, koje isključuju zapete.
Kod mnogih uglednih autora različnih struka vlada neobaveštenost ili uzdržanost kad je posredi alternativna upotreba sličnih interpunkcijskih znakova. Zato uopšte ne upotrebljavaju parentetičke crte i zagrade, koje obezbeđuju različit stepen izdvojenosti od osnovnog toka misli (najviša izdvojenost digresivnog tipa sugeriše se pomoću zagrada, srednja pomoću crta, a najmanja pomoću zapeta, čija prevelika gustina upravo nameće upotrebu alternativnih znakova srodnog značenja). I u ovom slučaju bila bi poželjna preporuka Odbora ilustrovana brojnim primerima.
Pisanje kratkih fusnota u zagradama već se odomaćilo, naročito kad su posredi bibliografski podaci, ali mnogim autorima nije jasno da je u zagradi moguć i širi digresivni diskurs, koji se uvek završava tačkom pre završene zagrade. I ovde bi bila poželjna preporuka snabdevena nekolikim primerima.
U dosadašnjim pravopisima nije normirana upotreba navodnika za duže tekstove, one od više pasusa. U većini stranih jezika u takvom slučaju svaki pasus počinje navodnikom, a samo se poslednji i završava navodnikom. Bi li takav propis trebalo usvojiti i kod nas, jer, ako se navodnik stavlja samo na početku i na kraju teksta, čitalac lako gubi iz vida da je posredi citat?
Polunavodnici se retko sreću i u naučnom, a kamoli u publicističkom i administrativnom registru. Moderna kompjuterska tehnika unapređuje mogućnost rafinirane upotrebe i ovih interpunkcijskih znakova, kao i znakova navoda koji nisu oličeni u duplim otvorenim i dvostrukim obrnuto složenim zatvorenim zapetama (izvodima). Potrebna je preporuka koja će ovu temu zasebno obraditi, uz eventualno dopuštanje i prostijeg sistema.
Nerazlikovanje crtice (uvek spojnog znaka) od crte (koja je u načelu razdvojni znak), s dvema belinama (prethodnom i potonjom, pa i onda kada ona "spaja" sintagme u bliskim relacijama)  bolna je tačka i onih novinskih kuća koje raspolažu lektorskim aparatom (npr. "Politika"), a kamoli novih izdavačkih, novinskih i štamparskih preduzeća. Što je najgore, ni dobri pisci sličnih i različitih struka pa ni mnogi lingvisti ne razlikuju ova dva znaka niti drže do tog razlikovanja ako im je ono i poznato. Srećom, Pravopis srpskoga jezika, u obema svojim verzijama (naučno i školsko izdanje), dosledan je u razlikovanju ovih znakova, do kojega drže i publikacije Instituta za srpski jezik i Matice srpske, a naročito čovek koji kompjuterski "prelama" te publikacije. Štaviše, taj kompjuterista uvažava savet pok. Mitra Pešikana, koji je voleo i kraću crtu (što spaja datume, koautore ili združene autore  Vuk Daničićeva akcentuacija, Simić Kangrgin rečnik i putne relacije  pruga Beograd Bar ) od duže (u obavezno razdvojnoj, parentetičkoj, upotrebi, onoj koja zamenjuje uparene zareze, naročito podesnoj kad je reč o dužoj sintagmi ili rečenici upotrebljenoj parentetički). Treba, dakle, na sasvim određen način reći šta se na primer piše između brojeva u vezama kao "str. 17 21". Isto tako treba precizirati da li je matematički znak "minus" potrebno pisati kraćom ili dužom crtom, s belinama ili bez njih. Nažalost, pravopisi s alternativnim ambicijama, koje manje ili više osporavaju dudenovsku i larusovsku tradiciju Matice srpske, ne drže do razlikovanja crte od crtice, svojstvenog i anglo-američkoj (logičkoj) i germanskoj pa i ruskoj (formalnoj) interpunkciji. I ovde je potrebna jedna dobro razrađena preporuka Odbora.
Treba precizirati u kojim je slučajevima dopušteno mešanje brojki i slova u istom broju ili brojnom izrazu. Po našem shvatanju to bi trebalo dopustiti samo za milion i veće brojeve (npr. "12 miliona", "5,5 milijardi ljudi"), pošto su to imenice stranog porekla i ne uklapaju se potpuno u tradicionalni sistem brojeva kao vrste reči. Takođe se, sažetosti radi, moraju dopustiti složenice tipa 40-godišnji, 24-mesečni. Naprotiv, ne bi trebalo dopustiti pisanje "150 hiljada" (nego ili "150.000" ili sve slovima) niti dodavanje nastavaka uz cifre, tipa "u 14-oj godini" (treba: u četrnaestoj godini ili u 14. godini) niti "20-ak primera" (cifre ne služe pisanju približnih brojeva, zato se mora pisati dvadesetak).
Može li rečenica početi cifrom? Po dosadašnjoj novinarskoj praksi, izbegavaju se sve rečenice kao "285 tona cementa utrošeno je na ...", "1921. godine vratio se u Beograd ..." pa se brojevi ili pišu slovima ili se menja sklop rečenice kako bi se cifre sklonile s početka. Možda takva zabrana i nema opravdanja, ali treba čuti zvanično mišljenje.
Mislimo da bi trebalo izričito napomenuti da se nezavisne upitne rečenice uvek pišu s upitnikom na kraju. Sada se često sreću primeri kao "Jedna lepa manifestacija propala je ili je bar odgođena na neodređeno vreme. Je li tako moralo biti". Ovde bi druga rečenica morala imati upitnik na kraju, bez obzira na to što je pitanje retoričko. Tačku ili uzvičnik na kraju valjalo bi dopustiti samo u izrazima tipa što da ne, koji su samo formalno upitni: "Mogu li i deca prisustvovati? Mogu, što da ne." Treba videti da li ima još takvih izuzetaka.
Valja dodati i nekoliko napomena o transkripciji, pre svega što se tiče primene postojećih pravila u praksi. Nedavno su Ivanu Klajnu u kratkom razmaku došle dve osobe da ga pitaju za savet o transkripciji stranih imena, i, mada nisu jezički neobrazovane, ispostavilo se da nijedna od njih nije pojma imala da Pravopis (1993) sadrži osamdesetak stranica pravila za transkripciju svih važnijih evropskih jezika i nekoliko izvan-evropskih. U štampi se svakodnevno može videti da novinari prenose strana imena potpuno "napamet".
Kada (se) može/treba/mora/(ne) sme primenjivati izvorna latinička grafija? U Pravopisu iz 1960. to je bilo dosta jasno rečeno: u stručnim tekstovima obavezno je dodati izvornu grafiju prilikom prvog pominjanja, a u latiničkim u kojima se inače koristi izvorna grafija obavezno je dodati izgovor, takođe prilikom prvog pominjanja. U Pravopisu toga nema. U štampi (naročito u "Politici" i "Ninu") poslednjih godina se ukorenio loš običaj da se u prevedenim tekstovima, ili u onima prenetim iz hrvatske štampe, strana imena pišu izvorno latinicom  iako to nisu stručni tekstovi, a većina tih imena kod nas su odavno poznata u transkribovanom obliku. ("Kao što je još odavno napisala Simone de Beauvoir, uloga žene ..." itd.) Još je mnogo gore što se čak i fonetski transkribovana imena, bez ikakvog razloga, pišu latinicom ("Švajcarski list Noje cirher cajtung objavio je ..." itd.!) Naravno, ovo poslednje nije "nedoumica" nego teška nepismenost, ali ga navodimo kao dokaz da su opšte norme u ovoj oblasti neophodne.
Za koje bi još jezike trebalo dati pravila u novom izdanju Pravopisa? (Bogdan Terzić, na primer, piše rad o transkripciji imena iz jermenskog.)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

VI. SINTAKSA

Neophodna bi bila jedna preporuka Odbora sračunata na to da se ublaži preterano dakanje u srpskom jeziku i (ne)opravdana primedba da je to i inače odlika govornog prostora srpskog jezika, koji je (kako je jednom napisala akademik Milka Ilić) "paušalno proglašavan dakavskim".

Svojevremeno je pok. Mihailo Stevanović na mnogo desetina stranica toma II svoje gramatike opisao ogromnu "širinu upotrebe veznika da u funkciji vezivanja i srodnih i raznorodnih vrsta rečenica" (praktično u svima zavisnim rečenicama, odnosno klauzama, a ne samo u zavisnoupitnim, gde je takođe moguće izbeći veznike da), ali se uzdržao od preporuke za što suženije "dakanje", redovno redundantno i protivno jednom od merila jezičke pravilnosti, jezičkoj ekonomičnosti (Jezički priručnik, Beograd, 1991, 30 31). Misli li Odbor da je potrebno založiti se za suženije "dakanje"?

Ako je pozitivan stav Odbora prema nedoumici izloženoj u prethodnoj tački, onda se valja založiti za više preporuka s tim u vezi. Evo jedne. Možda je upitno-veznička sintagma da li neizbežna u zavisnoupitnim klauzama mada je i u njima makar minimalno redundantna (npr. Ne znam da li je uopšte pametno studirati/Ne znam da li ću uopšte studirati/Ne znam je li uopšte pametno studirati/Ne znam hoću li uopšte studirati). Ona je, međutim, sasvim redundantna prilikom upotrebe nezavisnih upitnih rečenica, odnosno u interogativnoj (upitnoj) deklinaciji svih sedam glagolskih vremena, gde je rečca li dovoljna za markiranje upitnosti (dolazimo li, dolažaše li, dođe li, hoćeš li doći, jesi li došao, bejaše li došao, budeš li došao i bi li došao  mogući način, potencijal, a ne glagolsko vreme ). Mada srpski jezik nije u širokoj međunarodnoj upotrebi, nije ni mali slovenski jezik; potrebno je, ne samo u priručnicima za strance nego i u domaćim udžbenicima i priručnicima, odrediti standardološki status sintagme da li.

Jedan od supriređivača Kartoteke jezičkih nedoumica pokazao je u jednom svom radu da jedna obična svakodnevna standardna rečenica Hoćeš li doći sutra k meni ima nekoliko istoznačnih standardnih transformacija (Hoćeš li doći sjutra k meni, Da li ćeš doći sutra k meni, Da li ćeš doći sjutra k meni + još četiri istoznačnice sa sintagmom kod mene + još četiri istoznačnice sa sintagmom do mene  koja eventualno nudi blagu dvosmislenost ) i nekoliko stotina supstandardnih transformacija (Da li će š da dođeš ..., Je li će š da dođeš, Da l će š dođeš, Je l će š dođeš itd.).

Ako Odbor prihvati raspetljavanje ove nedoumice, moguće je ponoviti argumentaciju izloženu u tome radu, s tim da se ona uobliči tako da bude preporuka Odbora.

S prethodnim trima nedoumicama stoji u vezi i (često navodna) bezličnost glagola trebati, koju ugrožava činjenica da postoje brojne lične upotrebe tog glagola (Vaša mi pomoć ne treba, One vam uopšte ne trebaju), a u vreme priređivanja Kartoteke jezičkih nedoumica pročitali smo u jednom uglednom dnevnom listu da bezlična upotreba glagola trebati "gordo posrće" ( Što se tiče vojnih pitanja mi ne bismo trebalo da o njima sad raspravljamo.  Ta pitanja trebalo bi da sačekaju izbi-janje rata pa da ih onda razmotrimo.  Da, ali Vi biste trebalo da znate da smo mi spremni da ih razmotrimo.  Pa, možemo li reći da je to završeno /"Politika", 13. 1. 1999, 4, tekst pod naslovom Kisindžerova ćaskanja  u kojima mu je partner Mao Ce Tung, odnosno Mao Cedung, 1975 /). Dopisnik "Politike" i eventualni jezički redaktor (lektor) nisu krivi što se održava neodrživa "norma", koja na nelogičan i u suštini nedopustiv način ukršta očiglednu personalnost s bezličnošću. Jednostavno, personalizovanu konstrukciju moramo priznati kao legitimnu, osim ako trebati stoji na početku rečenice. Neodrživo je reći ono što se često sreće u razgovornom, pa i administrativnom stilu: Škole su trebalo da dostave popunjene tabele. Rečenicu valja rekonstruisati tako da počne sa  Trebalo je da škole ... ili Škole su trebale da  ... !

Na ovaj sitaktički problem blago je upozorio prof. Ivan Klajn u jednome od svojih priloga Jezičkom priručniku (Beograd 1991, 127 129), ali je sada došlo vreme da se, rasterećeni ranijih srpsko-hrvatskih jezičkih zavrzlama, posvetimo odrešitom uređivanju srpskoga jezičkog standarda. U konkretnom slučaju valja standardizovati bezličnu upotrebu, koja je logički moguća samo ako izostaje subjekat, tj. ako se bezlični likovi glagola trebati (naročito trebalo je i trebalo bi)  smeste na početku iskaza, dok se lično-bezlična upotreba prezentskog oblika treba (mi treba da dođemo/treba da dođemo) može podnositi i na početku iskaza.

U bolja vremena za standardizaciju srpskoga jezika, ona pre "ujedinjenja" (1918), glagol trebati zamenjivan je "normalnim" glagolom imati. Preporuka Odbora u vezi s ovom nedoumicom može legalizovati i zamenu imati u značenju glagola trebati, ali je najbolje osloboditi ljude od iluzije da trebati mora biti bezlično i kad nije bezlično. Potrebno je samo srediti i pojačati argumentaciju koju je pre osam godina već izložio Ivan Klajn.

Posebna preporuka Odbora potrebna je da bi se raščistile dileme u vezi s upotrebom infinitiva u futuru (gde bi morala biti obavezna osim u razgovornom stilu jezičkog  sup standarda), a preporučena uz modalne i druge glagole nepotpune predikacije, kao i uz izraze (obično bezlične) nepotpunog značenja (imeničke, pridevske i priloške sintagme, npr. vreme  nam je putovati, rad sam odgovoriti pozitivno, lepo  mi je živeti i u braku i izvan njega).

Razume se, u standardnojezičkom izrazu nije nužno ne samo pregoniti u "dakanju" nego ni preterivati u ulančavanju, odnosno nagomilavanju infinitiva (Nadam se da ću uskoro moći nastaviti glumiti/Nadam se da ću uskoro moći nastaviti da glumim/Nadam se da ću uskoro moći da nastavim da glumim).

Opsežna argumentacija za ovu preporuku izložena je u većem broju radova poslednjih decenija. Potrebno ju je samo prebaciti s terena opisa na teren propisa, razume se  u skladu s modelom standardizacije prihvaćenim u završnom poglavlju Odluke broj 1 Odbora za standardizaciju srpskog jezika, objavljene na više mesta (Jezik danas, Politika, Prosvetni pregled, K novoj pismenosti, Glas srpski, Spisi Odbora za standardizaciju srpskog jezika).

Poslednjih godina, otkako je vidljiv prodor žena na istaknute političke položaje, bolje se uočavaju i greške u kongruenciji (Plavšić je doputovala  ... , Savović prisustvovala sastanku u Dimitrovgradu, Prof. dr Marković stigla u Kinu, Glavni tužilac Haškog tribunala vraćena s jugoslovenske granice, Američki državni sekretar je izjavila ...). Neke od tih problema izaziva i činjenica da mnoga strana ženska imena imaju, s gledišta srpske morfologije, muški lik, a odavno je napuštena sklonost da se takva imena (ženska i muška) adaptiraju, osim kad je reč o krunisanim glavama (npr. Elizabeta Druga, britanska kraljica, redovno se javlja u delimično posrbljenom liku mada apelativ kraljica, u redovnoj upotrebi, olakšava kongruenciju; međutim, Elizabeta Tejlor jedino se javlja s likom bez -a  Elizabet ). Isto tako, treba rešiti može li se ikako tolerisati upotreba ženskih prezimena, prvenstveno stranih, u osnovnom obliku, dakle bez nastavaka -ova ili -ka. Takva upotreba sve je rasprostranjenija u jeziku novina, pogotovu u naslovima, očigledno usled težnje za kratkoćom: Olbrajt u Pekingu, Kembel i Kraford postaju glumice. (Bojimo se da bi malo koji novinar pristao da napiše "Kembelova i Krafordova", što zvuči izveštačeno, a još manje "Naomi Kembel i Sindi Kraford postaju glumice", što je predugačko.) Javlja se ponekad i s domaćim prezimenima ("Rakočević prikazala novu kolekciju"), pa čak i u padežu, iako su takva prezimena nepromenljiva ("Nema vize za Arbur"). O ovom problemu je pisao dr Egon Fekete, pa je samo potrebno pripremiti preporuku Odbora.
U našem jezičkom standardu red reči je u načelu slobodan osim kad su posredi enklitike (glagolske i zameničke). Odavno se prestalo insistirati na tome da enklitika ne može doći u naglašeni položaj, ali se, pogotovu u publicističkom stilu, često sreće i na najmanje dopustivom mestu  iza zapete (Mirko Marjanović, predsednik Vlade Republike Srbije, je predsedavao današnjoj sednici u Prištini umesto ... predsedavao je ...).
Vrlo je čest slučaj u službenoj korespondenciji i u administrativnom stilu uopšte da se u naglašenom položaju, posle kakve duge sintagme ili rečenice, stave enklitike je i su mada bi, umesto njih, morali stajati puni oblici  jest(e) i jesu (npr. uslovi koje propisuje zakon jesu, a ne su: 1, 2, 3. i 4; Ono što je nužno ispuniti jeste sledeće  ... a ne ... je sledeće). Treba precizirati da li su oblici jest i jeste ravnopravni u trećem licu jednine, tj. da li oblik jest treba svesti samo na izgovor skraćenice tj. Greške s enklitikom neki put se tiču i drugih reči, mada su daleko najčešće sa je i su. Vidi u Klajnovom "Rečniku nedoumica" primere pod odrednicama će i se.

Kontakt sa stranim jezicima i dijalekti u kojima se enklitički likovi i inače ne osećaju kao enklitički  razlog su gubljenja osećanja za klasičnu upotrebu enklitika. Šta je tu izlaz?  Ima ih više: 1) vratiti se klasičnoj normi i založiti se za što češću upotrebu punih glagolskih oblika umesto enklitičkih (da enklitika stoji na drugom mestu u rečenici, da slobodno razdvaja delove sintagme, a kada je posredi perfekat, enklitika da stoji iza radnog prideva, npr. Svi naši pokušaji da grejanje sredimo na vreme doživeli su neuspeh, gde bi obrnuti redosled u perfektu, su doživeli, bio izvan norme); 2) napustiti klasičnu normu i potpuno se predati praksi koja ne haje za nju; 3) nešto između ta dva stava. Šta je najbolje?

Mada je upotreba padeža uglavnom stabilna, vrlo se često dešava razbijanje uhodane rekcije, naročito uz predlog za (Brinemo se za njima umesto Brinemo se za njih; Upoznati smo o njihovim gledištima umesto  ... s njihovim gledištima; Po meni je to pogrešno umesto  ... po mome mišljenju; Volja za takmičenjem nikad ga nije napustila umesto Volja za takmičenje; Na silu je oženio tu devojku umesto oženio se tom devojkom; Razišli su se po tom pitanju umesto  ... na tom pitanju ili u tom pitanju).

Aktuelno je i pitanje može li se dopustiti upotreba instrumentala uz glagole oceniti, označiti, okvalifikovati, okarakterisati i još poneke sličnog značenja ("Njegovo istupanje je ocenjeno greškom", "Označili su ga izdajnikom", "Ministar je ovu tvrdnju okvalifikovao neistinitom")? Tradicionalno bi uz ovakve glagole trebalo da stoji kao + nominativ (... ocenjeno kao greška i sl.), a instrumental je verovatno došao usled kontaminacija s glagolima nazvati, proglasiti, koji su i ranije imali takvu rekciju.

S upotrebom glagolskih vremena nema naročitih teškoća: svih sedam vremena dobro se drži u književnoumetničkom stilu, ali je izvan tog stila imperfekat praktično odumro, što se ne bi moglo reći za aorist, naročito u razgovornom i publicističkom stilu. Razlozi za odumiranje sistemske su prirode jer perfekat obavlja sve poslove, a i sam je u doslovnom značenju i imperfekat kad se tvori od nesvršenih glagola.

Međutim, sve je češća upotreba prezenta svršenih glagola uz možda u nezavisnim rečenicama: Možda nešto nađeš. Mislimo da je ovakva konstrukcija došla ili iz kajkavskog, ili iz regionalnog mož da (= mož biti da, mož se desi da), ali u standardnom jeziku ovakve rečenice moraju imati futur (Možda ćeš nešto naći).

S pasivima ima teškoća: upotrebljavaju se i gde ne treba, npr. razgovarano je umesto razgovaralo se, a nema dovoljno svesti o tome da te probleme dobro rešava bezlična refleksivnost (kaže se, ne sme se plivati, ne bi se moglo reći, mora se ići na lice mesta), koja omogućuje bogatstvo sintakse svojstvene i drugim slovenskim jezicima.

Pojavljuje se problem prečeste upotrebe kalka prema nemačkom seit(en)s/od strane (npr. Naređeno mi je od strane šefa). Razume se, sintagma od strane jeste glomazna, stilski neprikladna, ali se sam predlog od s genitivom u spoju s trpnim pridevom, niti pak trpni pridev s instrumentalom, ne mora i ne može obavezno izbegavati (npr. Uništene su mnoge kuće od bombardovanja, Naša delegacija, predvođena ministrom Jovanovićem, doputovala je u Beč). O svemu ovome pisalo se i treba pisati, s preporukom Odbora ili bez nje.

Relativno je nova pojava u srpskoj jezičkoj kulturi umnožavanje popridevljenih participa perfekta u atributivnoj upotrebi, čak i s prethodećim prilozima (opštevažeći, sporogoreći, dobroželeći  rastavljeno i sastavljeno pisanje ). Zasad smo lišeni širih sintaktičkih potencijala obaju popridevljenih participa (odavno baštinimo dva participa perfekta u atributivnoj upotrebi: bivši i blaženopočivši), dobro iskorišćenih u drugim slovenskim jezicima. Ima li razloga da se trajno lišavamo tog bogatstva ili se srpski jezički standard, radi bolje (i ekonomičnije) izražajnosti, može otvoriti prema tim neiskorišćenim mogućnostima? Njegova davnašnja osamostaljenost od svih narodnih govora i njegova otvorenost prema svetu drugih evropskih jezika  čine tu mogućnost prirodno otvorenom.

Živorad Kovačević, sa svojim jednotomnim Srpsko-engleskim rečnikom idioma, izraza i izreka (Beograd, 1991) i opsežnim (dvotomnim) Englesko-srpskim frazeološkim rečnikom (Beograd, 1997), i Đoko Stojičić, sa svojim više puta objavljivanim, menjanim i dopunjavanim Sjajem razgovora (poslednji put  Beograd, 1994), mada nisu lingvistički profesionalci, mnogo su zadužili srpsku frazeološku leksikografiju. Potrebno bi bilo da Kovačević priredi i dvotomni rečnik s obratnim redosledom jezika i da se neko  na primer kakav leksikografski talenat  zaduži, recimo preko doktorske disertacije, da pomoću ovih vrednih ostvarenja i još nekih koje ne bismo ovde spominjali sačini veliki jednotomni rečnik srpskih frazeologizama, odnosno srpskih idioma ili frazema, tj. što celovitiji srpski frazeološki rečnik. Razume se, one frazeme što su, na primer kod Stojičića, date i u supstandardnom vidu, valjalo bi, ako je moguće (a da se ne ošteti njihova kakvoća)  "prevesti" na standardni jezik.

Sintaktičke sitnice

1. U mene/kod mene (mesto : cilj kretanja)?

2. U vezi s tim/u vezi toga?

3. S obzirom na .../obzirom na ...?

4. Povodom/u povodu?

5. Konstrukcije kao Nesvrstane i zemlje u razvoju?

6. Konstrukcije kao U Manastiru Hilandar/U Manastiru Hilandaru (krajnji rezultat : U gradu Beograd?)?

7. Ivošev je pobedila ... Direktor je izjavila ...?

8. Status konstrukcija  s onu stranu Drine/s one strane Drine?

9. Koristite se prilikom/koristiti priliku?

10. Predgovor knjizi/predgovor knjige?

11. Šta s "tuđim" konstrukcijama "ostvariti uvid" (sagledati, obavestiti se ... ) ?

12. Predlog izuzev  koji padež? Akuzativ i(ili) genitiv? U narodnim govorima je obično  (iz)uzev moju ženu i sl.?

13. Status dubleta tipa u nas/kod nas? Bilo bi poželjno obraditi ovo pitanje što ozbiljnije, vodeći računa o prilikama u supstandardu i narodnim govorima (pre svega u zapadnim krajevima)

14. Po tom pitanju/o tom pitanju?

15. Uprkos toga/uprkos tome?

16. Mimo rupe/mimo rupu?

17. Brojevi dva, tri, četiri... došla/došli; dvojica, trojica... došli/ došla?

VII. STILISTIKA

Nažalost, kod nas nema opšteg, a kamoli stilskoga normativnog rečnika. Veliki i mali, ali srećniji, narodi i jezici sve to imaju. Stoga su mnoge tajne raslojavanja jezika na funkcionalne stilove (tematske, situacijske, profesionalne) nepristupačne mada ih, barem podsvesno, mnogo koji korisnik jezičkog standarda drži u glavi.

Istina, raspolažemo teorijskom obradom, sistematizacijom i razradom ovih stilova (B. Tošović, Funkcionalni stilovi, Sarajevo, 1988. godine). Noviju, sažetiju i teorijski manje ambicioznu sistematizaciju funkcionalnih stilova imamo u knjizi Srpski jezik na kraju veka (Beograd, 1996, 143 157  M. Luković ). Međutim, bez neophodnih, stručnih i široj publici pristupačnih empirijskih istraživanja  kojima valja posvetiti magistarske i doktorske teze  do odgovarajućih (sa)znanja neće doći ni profesionalci, a kamoli šira intelektualna publika.

Dosadašnja istraživanja upućuju na zaključak da treba razlikovati pet funkcionalnih stilova (s mnoštvom podstilova): književnoumetnički, publicistički, administrativni, naučni i razgovorni. To nisu diskretne (razlučene, pod spoljnim i unutrašnjim uticajem), nego osmozne veličine, bez strogih, preciznih i postojanih međusobnih granica, različite ponajvećma po gustini koncentracije određenih jezičkih sredstava.

Neke dileme oko stilskog raslojavanja jezičkog standarda ukloniće opsežni normativni jednotomnik standardnog jezika i gramatičke deonice koje su u pripremi, ali je nužno podstaći nastajanje i manjih stilističkih priloga i projektovati stvaranje stilističkog rečnika kad se za to steknu uslovi.

Tek podsticaja radi, ukazali bismo u ovoj kartoteci na neke stilističke pojedinosti koje bi zasluživale kraće i duže sistematske obrade, ilustrovane primerima iz svakoga od pet navedenih funkcionalnih stilova.

Nema nikakvog razloga da se, pored prečesto korišćene odnosne zamenice koji/koja/koje ne upotrebljava, kad god je moguće i stilski neophodno, i zamenica što s enklitičkom ličnom zamenicom (me, mi; te, ti; ga, mu; je, joj; nas; vas, vam; ih, im): Profesor što smo ga juče upoznali u auli našeg fakulteta nije osoba kojoj se može verovati; Naša zemlja, koja je mnogo propatila u dva svetska rata, sada je izložena žestokom pritisku i onih velikih sila što su joj nekada bile saveznice.
Ovim korisnim stilskim dubletizmom postižu se dve stilske prednosti: a) izbegava se nezgrapno ponavljanje iste zamenice u istoj rečenice, b) lakše se rešava dilema oko deklinacije živih i neživih imenica muškog roda (izvan je norme Stub kojeg/kog sam srušio  već je bio klimav , ali je u punom skladu s normom, pored Stub koji sam srušio, i Stub što sam ga srušio  .... ). Očigledno, potrebno je izbrisati psiholingvističku konotaciju da je posredi stilistički kroatizam, što se najbolje čini ilustracijama tekstova domaćih autora, onih koji nisu imali potrebe niti da se brane od kroatizama niti da im iz socijalnopsiholoških razloga podležu.

Slična prethodnoj stilskoj dilemi jest(e) i ona o variranju vezničkog kako s veznikom da (Njemu je potrebna pomoć da bi razumeo kako mu nije pametno da se ponaša osorno; Rekao je da će hitno otići u direkciju kako bi upoznao nadležne s bahatim ponašanjem naših službenika prema strankama).

Još se povremeno čuju primedbe da nam je nepotreban germanizam, odnosno galicizam, radi se o, kao da mi ne možemo podnositi kalkirane stileme dvaju tako važnih evropskih jezika. Nevolja je samo u tome što se ne umemo setiti da na raspolaganju imamo i druge dve sintagme, posredi je/su i reč je, savršeno podesne za stilističko variranje u istom diskursu ako baš i ne u istoj rečenici.

Mada, iako i premda veznici su s istim varijacijskim kapaci-tetom. A u toj trijadi premda se oseća kao stilski obeležen veznik.

S obzirom na to (da) i bez obzira na to (što) intelektualistički su kalkovi nemačkog postanja. Stilističke primedbe izaziva često izostavljanje manje sintagme na to, pa i predloga s. Hoćemo li se i dalje boriti protiv tih skraćivanja, koja ipak razaraju gramatički smisao rečenice?
U srpskome jezičkom standardu, kad se poštuje njegova (zapadnija) novoštokavska osnovica, dobro se razlučuju priloško-zameničke kategorije pune neodređenosti (gde, kada, kuda, kamo, ko/koga/kome/ s kim, šta/čega, čemu,  s čim, kako) od sličnih kategorija (moguće) delimične određenosti, koju uspostavlja prefiks ne- (negde, neko, nešto, nekako itd.).

Evo nekoliko ilustracija;

Jesi li ga gde video?  Nisam nigde.  Jesam negde.
Jesi li ga kada upoznao?  Nisam nikada.  Nekada možda jesam bio u društvu s njim.
Može li se do njega kako doći?  Valjda može nekako.
Kuca li to ko na vrata?  Možda neko kuca.  Nema nikog, samo ti se pričinilo.
Ove kategorije, prepoznatljive po višku stilske pozornosti, tiču se pre svega književnoumetničkog i publicističkog stila uopšte. Tu suptilnu stilsku razliku, koja pomiče navedene kategorije s početka rečenice, gde su nezamenjive, u njenu unutrašnjost, gde ih mogu zameniti supkategorije (one se prefiksom ne-), nije teško odgonetnuti. Osim toga, one se javljaju u upitnim, vremenskim i pogodbenim rečenicama.

Naime, kada su kome ili čemu što je predmet opštenja nepoznati i egzistencija i identitet, bolje je upotrebiti kategorije pune neodređenosti; a kada je kome ili čemu poznata egzistencija, ali ne i identitet, na raspolaganju su nam jedino kategorije delimične određenosti.

Nije redak slučaj nepažnje i vrlo pismenih korisnika standardnog jezika koji pobrkaju kakvoću i "kojinu". Evo primera iz štampe: Imamo takve stručnjake, koji poznaju vrednost dizajna ("Politika", 23. 1. 1999). Ako zanemarimo interpunkcijsku grešku (zapeta u toj rečenici nema smisla), stilski slabu rečenicu moguće je prekrojiti na dva načina: a) izostaviti zamenicu takve i zapetu posle imenice stručnjake; b) zadržati atribut takve, s ozbiljnijim prekrajanjem, npr. Imamo takve stručnjake, s izvanrednim poznavanjem vrednosti dizajna, kakvih nema nadaleko.

Razlikovanje određenog i neodređenog pridevskog vida (morfološko samo kod muškog roda, a akcenatsko kod ženskoga i srednjeg) dobro se drži u prvom padežu i kao imenski deo predikata, ali u kosim padežima iščezava čak i u književno-umetničkom stilu, pa i razgovornom, osim onde gde ga podupiru još živa svojstva pojedinih narodnih govora. Pa ipak, trebalo bi da gramatike standardnog jezika upozoravaju i na stilističku vrednost očuvanja tih kategorija onde gde je to moguće  u lepoj književnosti, u književnoumetničkom stilu, pa i u registru one discipline koja se naziva naukom o književnosti. Izvan tog standardnojezičkog ogranka  prirodno je ono što se dešava ili se već desilo. Nažalost, nastavnici gramatike, koja se malo i slabo predaje u školama, troše vreme na ono što je implicitna norma standardnojezičkog sistema, pa nemaju kada da se pozabave zanimljivom i suptilnom tematikom, niti ima specijalističkih priručnika koji bi u tom smislu pomogli ambicioznijim profesorima. Valja nam stoga dati i koju ilustraciju: jedan ozbiljni mladić sintagma je koju, kao i niz sličnih, možemo pročitati svakodnevno, ali možemo bar to reći da neodređeni atributi jedan i neki, kao svojevrsna zamena za neodređeni član u drugim jezicima, isključuju određeni vid, koji sam po sebi iziskuje pridevsku neodređenost. Tu se opet vraćamo na pitanje kakvoće, koja upućuje na neodređeni, i kojine, koja upućuje na određeni pridevski vid.

Postoji jedno polje gde u srpskom jeziku suvereno vlada određeni pridevski vid. To se polje zove terminologija. Kolebanja se dešavaju kada korisnicima nije jasno da je posredi termin ili bar terminološka upotreba kakvog izraza. U fudbalu, na primer, važan je termin za ono što se tuče posle faula, tj. svakog prekršaja, uključujući i onaj s bele tačke, što se zove jedanaesterac. Ispravno je slobodni udarac, a ne npr. slobodan udarac glavom, koji ne uključuje kaznu, ili slobodan udarac rukom, koji povlači slobodni udarac a ponekad i oštriju kaznu. Svi mi jedemo kiseli kupus (koji kupus?), ali se bunimo ako nam kakav nesavestan trgovac u letnjim mesecima podmetne kiseo kupus, a mi smo tražili i platili običan, ispravan (slatki) kupus. Dakle:  Koji kupus?  Kiseli kupus!  Kakav kupus?  Kiseo kupus!

Podleganje anglicizmima ne pogađa nas samo kad je posredi leksika, obična i terminološka, prihvatljiva i neprihvatljiva, nego i kad je reč o stilistički neprihvatljivim sintagmatskim spojevima: kontakt grupa ne mora biti doticajna skupina, ali bi morala biti barem kontaktna grupa, što vredi i za kompakt(ni) disk. A kad je o samim pojmovima reč, disk je razumljiv i poželjan, i danas i sutra, a za kontaktnu grupu i slične kovanice nevina značenja a pogibeljna sadržaja bilo bi najbolje da odu u istorijsku ropotarnicu.

Stilsko je pitanje, naročito u književnoumetničkom registru, ne samo red reči nego i izbor reči. Navedimo dva primera. Kad se Na Drini ćuprija prevede na kakav drugi jezik (npr. na nemački, Die Brьcke ьber die Drina, ili na engleski, The Bridge on the Drina),  dobije se ono što bi na srpskome glasilo Most na Drini. Strani čitalac ostaje bez one boje i mirisa što ih u izvorniku donose inverzija i leksički izbor (turcizam ćuprija umesto slovenizma most). Nasuprot ovome slučaju stoji prevod čuvenog romana Margarete Mičel (Gone with the Wind) i istoimenog filma, koji na srpskome glasi Prohujalo s vihorom, što je u najboljem skladu sa sadržajem filma. Naš prevod znatno je bolji od bezazlenog Otišlo s vetrom, kako bi glasio da prevodilac nije izbegao doslovnost.

1.11 Kako privoleti novinare da u svakodnevnom izveštavanju, pre svega u sudskoj i crnoj hronici, ne prenose bukvalno pravni žargon? Mislimo na primere poput onog sa saobraćajnom nesrećom gde se normalnim jezikom kaže "prebrzo vozeći, N. N. je pregazio pešaka", ali naši novinari napišu: "Zbog osnovane sumnje da je vozeći neprilagođenom brzinom naneo smrtonosne povrede M. M.-u iz ... uhapšen je N. N. iz ... " itd. (U pitanju je bila nesreće koja se dogodila naočigled svih, a krivac nije pobegao, pa je floskula "zbog osnovane sumnje" potpuno besmislena.) Kada je svojevremeno Ivan Klajn zbog takvih stvari kritikovao jednu Tanjugovu vest, dotični novinar se javio i odgovorio da on nije ovlašćen da bilo šta menja u policijskom izveštaju niti sme prejudicirati odluku suda. Kako novinare osloboditi straha?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

VIII. NEDOUMICE U PREVOĐENJU

Tih je nedoumica tako mnogo i kad je reč o prevođenju sa stranih jezika na srpski i sa srpskog na strane jezike da nema smisla ovde ulaziti u bilo koju pojedinost, osim u jednu: bilo bi dobro da Odbor uspostavi saradnju s udruženjima stručnih i književnih prevodilaca. Treba pribaviti adrese tih udruženja i poslati im ovu kartoteku na uvid, s molbom da doprinesu njenom obogaćivanju i saradnji s časopisima koji prate rad Odbora.

Kao podsticaj za razmišljanje o nedoumicama u prevođenju može poslužiti tekst Ivana Klajna pod naslovom Moja kola su umrla (Prevodioci za koje su engleski idiomi  španska sela), objavljen u "Ninu" od 21. 1. 1999. godine, str. 41. Priređivači ove kartoteke već su bili uvrstili u njenu strukturu, pod tačkom X, Nedoumice u prevođenju. Kako ništa pametnije nisu znali smisliti, uzimaju slobodu da ovaj egzemplarni tekst Ivana Klajna, potpredsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika, uvrste u ovu kartoteku, jer taj tekst sadrži bujicu nedoumica, s gotovim rešenjima, ali samo za mali odsečak one jezičke stvarnosti koju nam donosi kontakt s engleskim jezikom.

Evo teksta Moja kola su umrla (Prevodioci za koje su engleski idiomi  španska sela), koji donosimo bez navodnika da bismo izbegli brojne polunavodnike:
Još u vreme dok je bio gradonačelnik Beograda, 1981. godine, Živorad Kovačević je otkrio svoju lingvističku vokaciju. Napisao je tada NIN-u jedno pismo koje će doživeti da bude citirano najmanje u dve knjige o jeziku, pošto je sa zadivljujućom iscrpnošću i preciznošću nabrojao sve najtipičnije fraze tadašnjeg politikantskog žargona.

Poslednjih godina Kovačević se pročuo pre svega kao autor dva obimna i uspela rečnika idioma, srpsko-engleskog i englesko-
-srpskog. Za čoveka s takvim znanjem mora da je mučenje gledati filmove i serije na televiziji, u prevodu ljudi za koje su engleski idiomi  španska sela.

Evo samo nekoliko primera iz podužeg spiska grešaka koje mi je poslao Kovačević, zabeleženih na raznim TV kanalima.

"Are you with me?", kaže jedna ličnost drugoj tokom razgovora, što znači "Pratiš li me?" Prevodilac, međutim, prevodi bukvalno i potpuno besmisleno: "Da li si sa mnom?"

U filmu o Šerloku Holmsu, doktor Votson kaže ženi koju je sreo na brodu: "You look so familiar", to jest "Činite mi se tako poznati". Prema prevodu, on je rekao: "Mislim da smo se sprijateljili"...

Kad u filmu "Tragač" jedna devojka kaže "My car is dead", to se moglo prevesti "Moja kola su u kvaru" ili još vernije "Moja kola su crkla". Ali prevedeno je, verovali ili ne, "Moja kola su umrla"...

Psihijatar, u prevodu, kaže glavnom junaku: "Ne morate više da čuvate kostur u ormanu." A u filmu nema ni kostura ni ormana. Figurativni izraz "a skeleton in the closet"označava neku bruku, neku brižljivo čuvanu (obično porodičnu) tajnu.

Mlada žena prebacuje svekrvi da joj je svojevremeno, kad joj se obratila za pomoć, odgovorila "da se baci u jezero". Opet, ni o kakvom jezeru nije reč. Kolokvijalni izraz "Go jump in the lake" znači "More nosi se", "Zaveži i kidaj" i slično.

Detektiv obećava zatvoreniku koji mu je ponudio saradnju da će mu biti oproštena kazna, ali, dodaje, "mnogo crvene trake treba još da prođemo". Prevodilac očigledno pojma nema da red tape znači "birokratija" ili "administrativna okapanja".

U seriji tužilac po završetku saslušanja kaže: "Narod je zadovoljan." Koji narod?! Dovoljno je gledati nekoliko serija ili filmova sa scenama iz sudnice, pa shvatiti da američki javni tužioci uvek svoju stranu nazivaju "the People" (pošto se smatra da zastupaju narod dotične savezne države), baš kao što britanski kažu "the Crown". Moglo se prevesti "Država je zadovoljna".

Prevodioci znaju da u prostonarodnom govoru balls (doslovno "lopte") označava par muških organa tog oblika. Oduševljeni vulgarizmom, nažalost, neki od njih zaboravili su na osnovno značenje te imenice. Otuda u filmu "Čovek s puškom" jedan lik kaže drugome: "Jesi li ti čudotvorac? Imaš li kristalna jaja?" Besmislenost takvog pitanja kao da ni najmanje nije zasmetala prevodiocu (tačnije prevoditeljki). A crystal ball nije ništa drugo do ona kristalna kugla u kojoj vračare gledaju budućnost, pa je trebalo prevesti, kao što predlaže Kovačević, "Možda vračaš u bob"?

I tako dalje, u istom stilu: "Remember when you proposed to me?" prevedeno je sa "Sećaš se kad si mi predložio?" umesto "Sećaš li se kad si mi ponudio brak?"; "Save your breath" prevedena je sa "Štedi dah" umesto "Ne troši reči badava"; "by the book"  "po knjizi" umesto "strogo po propisu"; "It's history"  "Odlazi u istoriju" a treba "To je već prošlost" ili "Nekad bilo"; "everything being equal"  "nama je to sve jedno", a pravo značenje je "ako sve drugo ostavimo po strani"; "no strings attached"  "diskrecija zagarantovana" umesto ispravnog "bez posebnih uslova"; "poetic justice"  "poetska pravda" a znači "božija pravda" ili "zaslužena kazna"; "with a vengeance"  "sa osvetom" a znači "žestoko, svom silinom"...

Ostaje nam nada da će se prevodioci koje mrzi da otvaraju rečnike bar udostojiti da pročitaju ovu stranu NIN-a. Najbolje se uči na sopstvenim greškama.

4. Nažalost, mnogo je onih među prevodiocima, naročito s engleskog na srpski, koji engleski jezik slabo znaju, što je čest slučaj i s poznavanjem maternjega, srpskog jezika. Odbor bi se mogao založiti da sva javna glasila poprave sliku svojih prevoda sa stranih jezika na taj način što bi se organizovali prevodilački kursevi, ili na taj način što bi se uvele zakonske obaveze da prevodioci u javnim glasilima moraju polagati ispit iz prevodilaštva.

* * *

Kartoteku su pripremili: Branislav Brborić, sekretar Odbora i sekretar Komisije za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja, Radojko Gačević, sekretar Komisije za standardni jezik u školstvu, administraciji, izdavaštvu i javnim glasilima, i Jovan Vuksanović, sekretar Komisije za praćenje i istraživanje pravopisne problematike. Redigovali su je unevši niz izmena i dopuna: Pavle Ivić, predsednik Odbora i predsednik Komisije za odnose s javnošću za rešavanje neodložnih pitanja, Ivan Klajn, potpredsednik Odbora, i Slobodan Remetić, član Odbora. Kartoteka je usvojena na sednici Komisije za odnose s javnošću i rešavanja neodložnih pitanja održanoj 1. oktobra 1999. godine i dostavljena članovima Odbora, dok će je članovi komisija naći u Spisima Odbora za standardizaciju srpskog jezika (knj. II, 1999), koji će im biti dostavljeni posle sednice Odbora (17. 12. 1999). Kartoteka je otvorena za nove teme i dileme. Ona će biti dostavljena i prevodilačkim udruženjima. Pre njenog objavljivanja zamolili smo Svetozara Stijovića da je pročita i oslobodi svih stilskih i pravopisnih neravnina, zbog čega zaslužuje toplu zahvalnost priređivača Kartoteke, u kojoj je jamačno manje suvišnog nego onog što joj nedostaje.

Na trećoj sednici Odbora, održanoj 17. decembra 1999. godine, Kartoteka je usvojena kao Zaključak Odbora br. 12, odnosno kao odluka Odbora br. 12, jer se Odbor na sledećoj, četvrtoj sednici, održanoj 25. januara 2001, vratio svome prvobitnom terminu odluka. Razume se, odluke se javnosti upućuju kao saveti, mišljenja, stavovi, preporuke, zaključci, reagovanja, ispravke i sl.

Ovaj zaključak, tj. odluka, Odbora razlikuje se od ostalih jer predstavlja samo radni materijal, na raspolaganju članstvu kao izvor u kojem su evidentirani neki problemi sagledani u času njenog donošenja. Kartoteka ostaje otvoren dokument, koji se može dopunjavati u skladu sa sagledavanjem u njoj neevidentiranih problema.

(preuzeto sa www.rastko.org.yu)

chada · Početnik Domaćeg.de

E, Annabel_Lee, svaka tebi cast si poslala ovu "mini" gramatiku! Ali, stvarno mislim da si preterala! Prvo, sto bi se svako ko ovo cita smorio vec posle prvog pasusa! Da je neko hteo da nauci vise o srpskom jeziku i njegovim pravilima, vec bi to do sad i uradio, jer postoji mnogobrojna literatura. Drugo, dzabe je meni sto znam sve padeze kada zivim u takvom kraju gde se oni mnogo i ne upotrebljavaju. Pusti ljude, neka pise ko kako zna, a njegova je stvar hoce li, ili nece pravilno da pise. To je vec stvar licnog interesovanja i obrazovanja.
Veliki pozdrav
Chada

jeka_ks · GiGijeva miljenica

Stvarno Annabel_Lee svaka ti cast.Baa ima mnogo nepismenih i to je stvarno zalosno.Ali sta da se radi,neko nije imao uslova a neko nije ni hteo!!!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Necu se edit-ovati 8) samo zato shto zelim da naglasim ovaj link:

http://www.vokabular.org/ Idea

Check it out Exclamation

MISS_J · ELeCTRiC_ChiCK

Stvarno nemam reci...Mislim svakom se desi da pogresi u pisanju,ali postoje ljudi koji konstantno prave ISTE greske... Rolling Eyes

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Za pocetak da se osvrnem na onu sliku na prvoj strani. Doktor je iz Melburna i ko zna koliko dugo je tamo. Vidite da mesa engleski i srpski ["diziz" umesto "bolesti"]. Na chatu sam vidjao dosta primera "serglish-a". Sad

Nazalost, kod nas su primeri polupismenosti dosta cesti najvise zbog toga sto je srednja skola neobavezna.

Nego, imam dve lingvisticke "zagonetke" za vas:
1. Moj predradnik je Pirocanac. U koju vrstu reci spada "gi"? Nije zamenica, nije clan...

2. U slovenačkom jeziku se održala staroslovenska dvojina: en študent, dva študenta, tri študenti...

Kod nas imamo:
- jedna devojka
- dve (tri, četiri) devojke
- pet devojaka

Je li to ostatak staroslovenske dvojine ili nepravilna množina?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista