~Ljubav poznatih~

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ

Prva izabranica Milova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosno crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još iz vremena Vuka Karadžića ostala je priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama.

Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i u Pešti. Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi nudio brak, bez dogovora s ministrima koji su već počeli da brinu o njegovo ženidbi. Leposava je bila otresita žena koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kad je Milan načuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan.

"Mladi knez telesno se pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno ne malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje. "Šta se ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikad ne ostavlja, knjaže moj!", iskreno ga je uveravala ljubavnica.

Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo!" Naposletku morali su se rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe Natalijom.

Kad je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstantinović, sin Ankin, a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time odobrovolji kneza.

Ženski deo beogradske čaršije pratio je s posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje.

"Neke gospe torokuše", kako se izrazio jedan savremenik tek udatoj kneginji Nataliji, ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazali su joj gde stanuje i uverili je da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što su, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazili pored Leposavine kuće, dok je ona uvek visila nakinđurena na prozoru "i gledala ih drskim pogledima". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni iz Topčiderske ulice Leposavu "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica je morala da potraži novi kvartir tamo gde dvorska kola nisu prolazila. Time je svaka veza s Leposavom prestala. Leposavu su zbog veze s knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu koja joj je redovno isplaćivana.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

SIMA PANDUROVIĆ

Valjevo, sreska varoš, daleke 1907.godine. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik.

Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće.

"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!".

Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:

"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…"

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima Pandurović kaže:

"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primćivao kadkad na zabavama ili na ulici..." Njoj je posvetio i ove stihove:

"…Njihov sjaj je bio plav,

mutan i čedan,

Sjaj morem skrivene,

skupocene školjke,

On je davao dubok

neznan izraz jedan,

Čežnje nasih snova

i minule boljke.

On je skrivao blago

uspomena čednih,

Nežnost žutih ruža

i krinova smernih,

Nada mnom i sada

sija tuga jednih,

Očiju bisernih…"

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

KARAĐORĐE PETROVIĆ

Karađorđe u devetnestoj godini svoga života, a to je u godini 1781. upozna jednu devojku imenom JELENA koje su roditelji bili knez Nikola i mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka JELENA ostavši bez roditelja živela je kod svoje udate sestre za Marka Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Karađorđe je nju samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se, al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali. Jednog dana nađe je Karađorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Karađorđe je tad zapita: "Jelena oćeš li ti za mene poći?" Ona se zarumeni i stidljivo mu kaže: "Bog s tobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni reknu, ja oću!" Pa pođe da ide, no Karađorđe je uvati za ruku i reče; kad ti oćeš, a ti ajde sa mnom, i ne pusti je više od sebe, razlupa sudove s kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u Žabarskoj crkvi i venča. Karađorđe se na taj način oženio zato, što su onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Karađorđe redovno prosio, da se u Topolu za njega uda.

Karađorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, i imao je s njome četiri kćeri i dva sina koja mu je izrodila.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

SILVIJA PLAT

Novi detalji o njenom problematičnom životu i burnom braku s pesnikom Tedom Hjuzom. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Krepkost u poeziji, depresija u životu

LONDON - Američka pesnikinja Silvija Plat, koja je, posle neuspelog braka s pesnikom Tedom Hjuzom, izvršila samoubistvo (1963), krivila je majku za smrt svog oca. To je samo jedna od činjenica koje o životu poznate književnice otkrivaju njeni dnevnici čije će se prvo izdanje u integralnoj verziji u knjižarama pojaviti 3. aprila. Delovi tih dnevnika, koje je nedavno objavio londonski "Gardijan", nude nove detalje o problematičnom životu Silvije Plat i njenom burnom braku sa britanskim pesnikom Tedom Hjuzom.

Silvija Plat otrovala se u 31. godini plinom u kuhinji, nekoliko meseci pošto ju je Hjuz ostavio zbog druge žene. U to vreme objavila je samo jednu knjigu pod svojim imenom. Samo deceniju kasnije, imala je ogroman broj obožavalaca koji su je oplakivali i "gutali" pesme iz zbirke "Ariel" i roman "The Bell Jar".

U jednom od zapisa iz njenih dnevnika, od 12. decembra 1958. godine, pesnikinja piše da joj je psihijatar dozvolila da mrzi svoju majku. Njena majka Aurelija odgajila je nju i njenog brata Vorena. Otac je umro 1940. godine od posledica dijabetesa. "Od osme godine nisam znala za očinsku ljubav, snažnu ljubav nekoga ko je moja krv. Moja majka je ubila jedinog čoveka koji bi me zaista voleo".

Silvija Plat je upoznala Teda Hjuza na Univerzitetu Kembridž u Britaniji i udala se za njega 1956. godine. "Gardijan" je objavio zapis iz iste godine u kojem kaže da uživa u braku i novostečenoj sreći. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Navodila je, između ostalog, i da joj Hjuz "sprema teleće odreske i donosi vruću kafu za doručak i čaj kad mu je vreme".

Međutim, samo nekoliko meseci kasnije sebe i muža poredi sa "vampirima koji se hrane jedno drugim". Posle jedne šetnje s Hjuzom, piše: "Sve veća mučnina, odvojene postelje i gorko buđenje. I sve vreme osećaj greške raste, prikrada se, guši naš dom… Sunce iznenađuje oči nenaviknute na njega, a svet je preko noći postao iskrivljen i kiseo kao limun".

Zapisi objavljeni u "Gardijanu" završavaju se poslednjom rečenicom iz dnevnika. Datum je 15. novembar 1959, a rečenica glasi "Loš dan. Loše vreme". Uprkos krepkosti koja izbija iz njene poezije i proze, dnevnici otkrivaju veliku depresivnost , kao i maničnu stranu njene ličnosti.

Ipak, čak i u trenucima očaja pozivala se na svoju sposobnost brzog oporavka. "Pretpostavljam da ću uvek biti preosetljiva, čak i paranoična. Ali, takođe sam i prokleto zdrava i puna snage za oporavak".

Njen poslednji dnevnik, koji je vodila do tri dana pre smrti, uništio je Hjuz, uz komentar da ne želi da ga njihova deca čitaju i tek je 1982. godine dozvolio objavljivanje prerađene verzije. Njihova deca su nedavno dala dozvolu za objavljivanje kompletnih dnevnika.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

EDGAR ALAN PO

Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se kasnije i oženio.

Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.

Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

FRANC PREŠERN

Prešern je, kao odličan student, postao doktor prava u Beću, ali mu austrijska administracija nije dozvolila da ikada u Ljubljani otvori vlastitu advokaturu. Bio je prinuđen da radi kao večiti "pomoćnik" u kancelarijama drugih advokata koji su ga zapošljavali. Jasno je da, kao takav, pesnik nikada nije uspeo da stekne neophodni društveni ugled i da zavede i do braka dovede Juliju Primić.

Ni njegova poezija, pisana na tek stvorenom slovenačkom jeziku, nije mogla pleniti čitaoce koji su, iako Slovenci, još uvek korektnije govorili i pisali nemaćki. A kad je, 1832. godine objavio "Sonetni venac", koji je nosio akrostih Julijinog imena i prezimena, njena silovita majka, gospođa Julijana, zapretila je sudom, i Prešern je morao da, svojeručno, u pomenutom primerku Pesama, "rasturi" slog akrostiha, kako ime više ne bi bilo vidljivo… Nije u toj legendi o Juliji i pesniku, sve bilo bas tako lepo, daleko od toga.

Legenda se pretvorila u prilično neočekivanu stvarnost kada je pomenuta silovita gospođa Julijana, Julijina majka čvrste ruke, odlučila da zaposli u svojoj kući kao služavku izvesnu šesnaestogodišnju seljančicu Anu Jelovšek. Prešern, da bi se osvetio toj okrutnoj majci - podsetimo se značenja sadržanog u njegovom prezimenu! - uspeva da zavede Anu, s kojom je kasnije imao troje dece, iako je nikada nije oženio! Kćerka Ernestina je uveliko nadživela oca, a Ana je umrla čak 1915. godine! Obe su bile prisutne u trenucima pesnikove agonije, i ostavile su svoja svedočanstva o tome. Prešern je umro februara 1849. godine od hidropizije, opake vodene bolesti, kao i Mocart.

"Dugo se nadah i plaših
pa nadu i strah odbacih;
Srce je prazno sred samoće,
natrag nadu i strah hoće…"

(Prešern)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

JOSIP PUPAČIĆ

1956., u Klubu književnika, Josip Pupačić (kojeg su zvali Bepo) upoznao je 16-godišnju zagrebačku gimnazijalku, crnokosu Benku Baždarić.

- Benki je u jednom trenutku pala torbica na pod, Bepo ju je podigao - pripoveda njena sestra Tugomima. - Nakon mesec dana sreli su se ponovo na ulici, u Ilici, prekoputa Medulićeve. Bepo joj je prišao, započeli su razgovarati, otpratio ju je kući. I tako je počelo. Gledala sam ga s prijateljicom, kad je navraćao k nama na Vrhovec, po Benku. Komentirale smo: "Je, stariji je, ali može proći!" Benka je bila veoma povučena, pohađala je Pionirsko kazalište, sate i sate je znala čitati, učila je strane jezike, retko je izlazila, nije imala devojačke simpatije.

Benka Baždarić i 30-godišnji Josip Bepo Pupačić venčali su se 27. jula 1958., tačno na njen 18. rođendan, u ondašnjem Petom rajonu (današnjoj Ulici Republike Austrije). Njoj je kuma bila prijateljica iz detinjstva Maja Zaninović, a njemu književnik Nikola Milićević. Pir je proslavljen na Vrhovcu 6/a, gde je Benka živela s mamom Katom, sestrom Tugomimom, bratom Marinom i poočimom Ivicom Trošeljem.

Nakon venčanja, k njima se u dvosoban stan u prizemlju uselio i Bepo Pupačić. - Nije baš bilo komotno, jedna soba je bila prolazna, naveče bi on dugo radio, a mama je mene i brata upozoravala da se ne šetamo bez potrebe, pazilo se da bude mir i tišina - kaže Tugomima.

Benka je tek bila maturirala na Osmoj ženskoj gimnaziji u Klaićevoj ulici, a Pupačić je bio profesionalni književnik bez stalnog zaposlenja, urednik časopisa Književnik i Krugovi. Najesen se ona upisala na studije hrvatskog i francuskog jezika na Filozofskom fakultetu, na kojem je on u novembru 1959. postao asistent profesora Milana Ratkovića pri Katedri za stariju hrvatsku književnost.

Kakav je bio Josip Pupačić?

- Bepo bi za prijatelje dao sve - opisuje ga svast Tugomima. - Sećam se kako je na Kršinićevu izložbu odveo svoje studente, i svima kupio ulaznicu, a u kući nije imao dinara, jer Benka je od mame baš bila došla pozajmiti novac. Koliko mu god bilo teško, uvek bi nekoga doveo kući na ručak. Bio je dobričina, silno privržen svom rodnom Slimenu, zaljubljen u Cetinu, u svoj kraj, u braću, odan obitelji.

- Ali bio je i veoma ljubomoran - dodaje Tugomima. - Jedno jutro mama je našla hrpu opušaka ispred stana, premda u našoj kući s troje stanara nitko nije pušio. No, ustanovili smo: Bepo je Benku dopratio doma, tad još nisu bili venčani, a onda bi, da ona ne bi kojim slučajem opet izišla, celu noć prosedio pušeći na stepeništu pred našim vratima. Nije dopuštao Benki da se šminka. Kad su već bili u braku, ako smo nas dve nekuda izlazile, Bepo bi uvek pitao kad ćemo se vratiti. A ja bih mu odgovarala: "Pa neće ti je nitko ukrasti!" Teška su bila vremena, jedva se spajalo kraj s krajem. Pamtim jedan ručak u njihovom domu: jedno jaje i kvarat hlba za nas troje - kaže Zvonko Pupačić, koji je kao gimnazijalac jednu godinu stanovao kod strica u Zagrebu. - Ali cveće je neizostavno bilo na stolu, Benki su najdraže bile gladiole - seća se njen deset godina mlađi brat Marin Trošelj, koji je svojoj kćeri dao ime Benka. - Pepo nikad nije opsovao - nastavlja Zvonko Pupačić - jedina mu je beštima bila "Belaj te odneo!", koju je pokupio od mame. Pamtim, kad još nije bio oženjen, ako bi svratio k nama u Split, u Tršćansku ulicu samo se javiti, moja mama bi posle njegova odlaska ispod sata ili tabletića našla novac koji je ostavio.

U novembru 1966. u zagrebačkoj bolnici u Petrovoj rođena je Rašeljka. Ime je dobila po samonikloj višnji rašeljki, osobito žilave korenike, jer prkosno raste iz samog kamenjara. Beskrajno radosni zbog kćerinog rođenja, Bepo i Benka pišu, u Rašeljkino ime, pismo od šesnaestog unučeta njegovoj majci na Slime. Pismo je nađeno u ostavštini.
"Kad sam se rodila, u utorak, 8. ovog meseca, bila sam teška 3 kg i 30 dkg, a duga 50 cm. Zdrava sam i vesela, a i mamica je potpuno zdrava. Mama i tata me zovu svakojakim imenima, ali kažu da će mi službeno ime biti Rašeljka. Da znaš, bako, i mama i tata želeli su da ja budem curica. I. eto, kad sam im ispunila želju, sad su radosni. Ime koje će mi dati, spremili su za mene puno pre, kažu, pre puno godina, i to baš kad su bili dole kod vas. Tako sam i ja postala prava mala Dalmatinka."

- A boca šampanjca, koju su Benka i Bepo pohranili za Rašeljkino venčanje, i danas je zalivena voskom... - veli Marin Trošelj.

(l971. cela porodica Pupačić, 42-godišnji Bepo, njegova 30-godišnja supruga Benka i njihova četiriipogodišnja kćerkica Rašeljka, vraćajući se iz Londona, poginula je u avionskoj nesreći na aerodromu Rijeka, u Omišlju na otoku Krku.

Svoj tragičan kraj Pupačić je nagovestio u pesmi "Tri moja brata", o svojoj braći koja su stradala od strujnih udara).

TRI MOJA BRATA

Kad sam bio tri moja brata i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Imao sam glas kao vjetar,
ruke kao hridine,
srce
kao viganj.
Jezera su me slikala.
Dizali su me jablani.
Rijeka me umivala za sebe.
Peračice su lovile moju sliku.
Kad sam bio
tri moja brata
i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Livade su me voljele.
Nosile su moj glas
i njim su sjekle potoke.
Radovao sam se sebi.
Imao sam braću.
(Imao sam uspravan hod.)
To su bila tri moja brata:
moj brat, moj brat, i moj brat.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ALEKSANDAR SERGEJEVIĆ PUŠKIN

Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije.

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom dozvoljeno biti ovoliko lijep!?"

***

Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38-oj godini života.

***

Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."

Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj… nešto me pritišće…" i izdahnuo.

Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

***
PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žeži srca ljudi.''

(A.S.Pushkin)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

* * *

Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro.

Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.

U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju, u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima koja će nastajati. Svaka od njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu.

Boris Godunov - pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu, Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina.

Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište "Puškin" 1934. godine.

Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin, sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma.

Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi.

Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg, Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarov.

Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim, ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.

Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge…

Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov - Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama- Čajkovski, Aleko-Rahmanjinov…

Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli, živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli:

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila
u bednom selu nasem.
I volela Vas, i šta, šta sam našla
U hladnom srcu vašem?"
E.Onjegin

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

MILAN RAKIĆ

Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.

Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku.

Nedelju-dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:

"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"

Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:

"U tom slučaju granu treba preskočiti".

U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k'o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:

"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam, - i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strašnim prelivima mrače
tvoja dva crna, neumitna oka…

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891)
(Francuski pesnik)

Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.

Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.

Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.

Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.

Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ŽAN ŽAK RUSO

Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je…

Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!"

Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.