Poezija by Eladan

Eladan · Odomaćeni član

Šta to noćas po mesecu

Šta to noćas po mesecu?
Ko to noćas
otkiva kose krive vaših jezika
na nakovnju moga srednjeg uha?
Eho.
Eh,
nad naseljenim brežuljcima
moje kore moždane;
Pale se svetla.
O,
nad uspaničenim meandrima
moga krvotoka;
Poplave tople.
Ko to noćas
otkiva kose krive
na nakovnju moga srednjeg uha?
Raskošen,
izdeljen na otkose
još pre no i kosci dođu
beležim zvuke
kao što pesak sa obale
beleži nadolaženje talasa.
Što čujem - ne vidim,
što vidim - kao da ne vidim.
Znam:
Krivo hoće jezici.
Krivo kažu
da u moje srce do vas
ne silazi ljubav trezvena
jednako svezana sa vazduhom
koji smo udisali.
Krivo kažu
da ne putuju više zelene,
tanke vode vaših sena
nad nepomičnim dnom mog lika.
Još krivo kažu
da s jeseni ponekad
ne žutim i padam.
Šume mog rodnog kraja
o vama govorim tiho,
šapatom vetra po sećanju.
Šume moje,
o vama mogu...
Iskreno kao što
zrikavci na kraju leta
nariču o prolaznosti
trava.

Eladan · Odomaćeni član

Dodola

Pristignem li
usred leta, u kosidbu,
usred leta
kakva u nas znaju da budu,
kad Božija zvezda
sagori sve do zemlje,
i ne ostane ništa
do go fijuk po livadama,
ka kući neću
putevima ni puteljcima.
Udariću uz livade.
Nek sasušeni zvončići
na sva zvona zazvone
o mome povratku travama.
Sklopljenih očiju,
u svom mraku
ustreptalom od zvukova
moliću se milom Bogu
da zarosi sitna kiša.

Eladan · Odomaćeni član

Krik

I ćutim, ćutim...
Jezgro noći,
božansko oko na nebu,
preživljava metamorfoze
u mojoj rožnjači.
Na negativu Munkove slike
elipse bola
iz bele ždreone duplje
kao krugovi na vodi šire se,
pogled mi zamućuju!
U grču.
Epileptično.
Sa druge strane, u zaumlju,
perforirane trake stiha teku.
Ja - ponovo kvočka,
jednom jedinom kretnjom
kao da povlačim rajferšlus
od čela do potiljka
palim crven ober plamenih jezika
i naležem svoje jedino jaje -
tvoje ime:
Omotač krečnog suglasničkog stanja;
voklaski oplođen vitelus,
tihi zigot - zametak krika:
(ovde zamislite veliko O u kome su manja slova A i O)
Niz oštrice niskog
vokala zadnjeg reda
dve suprotnosti u meni
opasno se sukobljavaju,
obrazuju oštar ugao,
prodorno dleto - kljun!
Između dva sferna segmenta izlegnut,
kao kameleonov jezik,
pred gospodarom prostrt ćilim,
razmotava se krik:
AO - O! *

*Baš u tom trenutku
na oštrim kosama iznad moga sela
tim se istim glasom oglasio:
a) vuk-samotnjak zagledan u nebo;
b) u selu narikača zagledana u sebe;
c) na pragu jedne tihe kuće
upravo rođeno dete
pogledom upućeno na svet.

Eladan · Odomaćeni član

Mikrotoponimija srca

...Evo, uvek se vraćam
u krug opasan prisnim imenima, kao kulama...
(Ivan V. Lalić)

Zbog Cepca cvilim
kao zmija u procepu.
Zbog Crvenice crvenim
i krv u meni rat ruža snuje
(eritrociti protiv leukocita -
sve se izokrenulo, izopačilo,
sve se to uzjogunilo!).
Zbog Rovina nešto u meni ruje,
zbog Oranice ore nemilice.
Zbog šuma... šum u uhu;
hiperkardija sa hrapavim hrastovim lišćem
sad već posigurno hronična je.
Zbog Kunjaka
u starosti ću da kunjam
i preživam nepovezane reči,
neprerađena sećanja,
kao odrođen od ovog sveta,
sa dubokim razumevanjem
za upitnik muve na rubu oka.
Zbog Krša sad skrušen molim
dok ruke mi niz telo otiču,
i već su dve reke sada...
Kap
po kap,
po kap...

(zamislite na ovom mestu bumerang satvoren od 3 reči krugovi)

Bumerang crnog ispod nokata

Eladan · Odomaćeni član

Zauvek odbegle godine

"Idi u miru, radosti moja"
(Sv. Serafim Sarovski)

Poentilistička slika
topola na vetru
još mi treperi u mislima.
I bez vetra,
uprkos vremenu
koje je reka,
postoje noći
u kojima treperi.
Kad nažnjem dovoljno tuđeg
i povežem u krstine jada
otići ću tamo
gde topole najlepše govore,
gde topole najtoplije zbore.
Ako sada, u ovom stanu,
u ovoj čauri,
u ovoj zgradi izdeljenoj
pojasima magle i samoće,
sklopim oči i koraknem unazad
jezikom potiruće sustopice
otići ću tamo,
a da ni trag po tragu
za mnom.
Načiniću drevne trube
od kore topolove
i gorak pisak od vriska,
gluv,
slep
i nem
da dozivam niz kose
zauvek odbegle
godine.

Eladan · Odomaćeni član

Hrašće krika

Bivalo je s jeseni:
Oni okrešu hrašće pred kućom,
a ja po običaju prekasno stignem
s košću Musića Stevana u grlu.
Na zavijutku gde put je spreman
da se obruši kao vodopad u dolju
pogled mi pukne i bljesne prizor.

(Zamrznuto kao na foto-snimku.)

Samo treptaj oka, i samo sjaj blica
kao nož munje. Tu slika gubi ton.
Sve je odsečeno. I pokret. I zvuk.
Sve je sa njih okresano. Zaustavljeno.
Crni i nagrđeni kao narikače.
Osakaćeni! Skvrčeni! Kljasti!
Kao u ludačke košulje sputani
tumaraju bez pokreta u mestu
kao mudro postavljena situacija,
i ne po odabiru situacija,
i ne po odabiru slučaja
postavka figuralnih odlivaka
sa dobro mi poznatih platana -
oslobođene Dalijeve spodobe:
"Predskazanje"...,"...u plamenu".
To bolno višeglasje, taj nemi hor,
pantomimsko opelo za Garsiju Lorku.

Prizor - kao šamar,
u mojoj vizuri zakasnelog kaligrafa
uobličen u jedinstvenu metaforu -
hrašće krika.

(Sad razumem da krik je
u stvari celo vreme bio prisutan)

Eladan · Odomaćeni član

Navičaj

Reč zavičaj moja baba
uvek izgovara kao navičaj.
Jednom je bila kod nas u gostima,
i posle tri dana rekla:
"Tomo, sine, da ti nešto kažem,
pa me poslušaj:
ne zamerite
ali se ja reših:
'oću da idem u navičaj.
Lepo vam je ovde
i svega ima, Bogu hvala...
Nisam ja navikla, sine moj
ovako vazda da sedim
i gledam u četiri zida.
Ja bi ovde umrla!
Ne dirajte me!
Odo' ja u moj navičaj!"

Ako je pravi zavičaj
čovekov u Gospoda
(kao što jeste),
i ako smo svi mi
samo gosti za Njegovom trpezom
(kao što jesmo),
onda je moja baba
morala biti
savršeno u pravu
(kao što jeste).

Niko preciznije
od moje babe
nije dao definiciju ovoga
zašta smo rođenjem vezani
kao pupčanom vrpcom.

To neka vam bude
aksiom za zavičaj.
(A moja baba zove se Mileva.)

Eladan · Odomaćeni član

Prizivanje kiše
(dede više nema)

Prizivam tu kišu
pod ovim n ašim orahom
u čijoj sam zelenoj seni
kroz ćutnju prvi put
upoznao de dinu tugu.
Ona mi se
nemom devoj kom kaza,
no sporo miču ći kapcima
okom tada je govorila.
Kuća kao i sada
beše zatvo rena u sebe,
kao ptica sa glavom
pod krilo zavučenom,
a ključ na starom mestu,
pod lon cem, krpom ugušen
na ne da glasa od sebe.

Jedna kokoš u svom isprekidanom govoru
ponavlja upa mćenu škripu vratnica
koja se retko otvaraju,
dok se opkora čena nad svojom senkom
klanja tek oslo bođenoj nemani.

Prizivam tu ki šu
opet k'o od ma jke rođen
i iskičmljen me đu kalemima
hoću da svaku njenu kap
doslutim i odbo lujem;
sačekam da pro đe
i kap rose skliz ne niz kičmu
pukne o zadnji pršljen
i glavu mi nato pi.
Da postanem puno glavac
(i potečem)

Eladan · Odomaćeni član

Teofanija

Je li to bila Bogojavljenska noć,
jesu li "hujala nebesa,
ogromna,
zvezdana,
hladna"?
Je li to bila Bogojavljenska noć,
u julu, na Svetog Prokopija,
kad kopni kamen u vodi
i drvo u gori,
i kopni reč u grlu
(gladan crv stiha pušten na papir),
a na istoj voćki zru
pesma i tišina.
Je li to bila Bogojavljenska noć,
ili je srce u meni
znalo da se otvori?

Ka pojati u bregu
(mada put ne razaznajem)
baba u mužu kreće.
Koordinatni početak -
prapočetak svega,
usisava kotu,
potire treću dimenziju.
Na ravnoj ploči noći
u dvodimenzionalnoj slici
mesec nad pojatom
paučinom oblaka presvučen -
oreol s patinom ranovizantijske ikone.
Slepost moja
lika Ti se ne mogla dotaći,
al' blaga linija brega
ramena Ti i ruke predivne javi.
(Tad baba pali fenjer,
i prvi mlaz mleka
namuzen u uho,
topao i penušav...)
Kroz brvna, kao kroz rebra,
ljubavlju neiskazana svetlost zrači.

O jadne,
o jadne, nenaviknute oči, u
sramu poklon,
a pred svetlošću čine.
Mirišu kondenzovane kapi;
I teku.
O tople,
o tople inhalacije.
Prodor u treću dimenziju:

Peta Tvoja rana
ramom moga oka otvorena.

Eladan · Odomaćeni član

Pod pet rana
(Federiku Garsiji Lorki)

Noć je pala
pod pet rana.
Noć je pala.

Moje selo sisa palac.
U snu grca. Prevrće se.
Dok dojilje dojke svoje
sa dečijim profilima,
jedre, nežne, odsecaju.
Ko er-brašom mleč prska
zategnuto platno svoda.
Nad nama su mlečne žlezde
mesto krika.
Šapat - žubor, krvi i voda,
a zavesa razdera se:
pola - pola.

Pod pet rana
noć je pala.
Pod pet rana.

U dnu doal tri jablana
svijaju se. Smrt je bliska.
Crnu zemlju crnim čelom
dodiruju. Smrt je prisna.
U velikom metaniju
spliću venac zamišljeni -
krunu tami.
Na bregu kog sam svestan
dal' to pevam?
Ne svenite jablanovi.
Žeđ je plitka.

Puštam suzu niz padinu
kao ulog za lavinu.
Žeđ je plitka.

Noć je pala
pod pet rana.

(Na Veliki petak 1996. godine)

Eladan · Odomaćeni član

Codex

I mada bonton
sporo u ove krajeve stiže
kao parnjaci volovi
što škripave saone vuku,
i mada se ovde
toj lažnoj, salonskoj uglađenosti protive
i kamen, i voda, i dragi usoljen vazduh,
i sve što monohrono u sliven glas viče:
Natura non facit saltus!
(Na jednom sasvim drukčijem jeziku mada.) -
ja na tu zemlju ne pljujem nikad!

Ne, ni u radu
kada se parotidne žlezde znoje;
Ne! Ni u srdžbi,
ni protiv uroka,
ni u pomisli na limun,
ni kada gorke plodove vkusim.

Gutaj pogana marvo!
O, mukozni!
Ispljuvku na ranu dana!

Ti novog kodeksa
sastavljač pišeš:
1. Ja na tu zemlju ne pljujem nikad.
2. Ja na tu zemlju ne pljujem nikad.
3. Ja na tu zemlju ne pljujem nikad...
(Al' kužan.
Ipak.)

Eladan · Odomaćeni član

Alhemija jeseni
(iz pisma bratu)

Čudna alhemija jeseni
čini ono
što mnogimanije pošlo za rukom.
Ti, brate, znaš kakve jeseni u nas mogu da budu
i kakve jesenje impresije teglimo
postojano kao "Burlaci na Volgi" -
obrisi broda u zlatu.

Modifikacije neka su nebitne;
sve je to isto,
kao da sam tvojim srcem gledao.

Sad smo prosuti po svetu -
jedna jabuka na dve pole.
Sad je dovoljan
i ruj pod grlom male ptice
u živici, u gradskom parku,
da se razgore sve one jeseni u šumi
i bukne požar,
mlak
kao na majčinom zglobu voda
testirana za detinju kupku.
(Pride k tome i pesma!)
Sada ja,
ikonopisački šegrt,
grešni brat sa novoga brda,
lišće zlatno brižljivo slažem
na oreol ikone
čijeg obraza vidljivog nema,
mada je tu jer smo slepi.
(Svet krečen u belo
Heruvimsku pesmu poje.)

Savršena alhemija jeseni
čini ono
što mnogima nije pošlo za rukom.
Ne treba tragati za ezoteričnim spisima,
smutljivim tajnim formulama;
ja sam pronašao formulu:
rečju se sve u zlato pretvara.
Samom te rečju
u čisto zlato pretvaram
brate moj
rođeni.

Ima li ičeg prirodnijeg
nego li umreti u jesen
u zemljama Bizanta
(Jesen)