Vladimir Ćorović-Istorija srpskog naroda

Charmed · Malo ~ mače ~

NOVO DOBA

I.Začeci ustanka u Srbiji
II.Početak ustanka u Srbiji
III.Razvoj ustanka
IV.Francuska politika prema Srbima
V.Rusko-srpski savez
VI.Slom Srbije
VII.Drugi Ustanak
VIII.Srbija kao samoupravna država
IX.Ustanci bosanskih muslimana
X.Krize u Srbiji
XI.Srpski pokret 1848. godine
XII.Crna Gora kao svetovna država
XIII.Nacionalni i književni romantizam kod Srba
XIV.Političke i duhovne krize u Srbiji
XV.Put na Berlinski Kongres
XVI.Austro-ugarska prevlast
XVII.Srpsko-bugarski rat i njegove posledice
XVIII.Poslednji Obrenović
XIX.Polet Srbije
XX.Balkanski ratovi
XXI.Nova omladina
XXII.Sarajevski atentat
XXIII.Svetski rat
XXIV.Ujedinjenje
XXV.Vlada kralja Aleksandra
XXVI.Između dva svetska rata

Začeci ustanka u Srbiji

Rat između Austrije i Rusije s jedne i Turske s druge strane likvidiran je mirom u Svištovu i mirom u Jašiju.

To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednji sukob. Na obe strane postojala je težnja da se stvori period mira, koji bi i jednima i drugima ostavio slobodne ruke, da se mogu posvetiti drugim zadacima. Austriski dvor sve je više osvajala briga zbog razvoja stvari u vezi sa francuskom revolucijom, a turski dvor ozbiljno se nosio planovima da izvede toliko potrebne reforme u celoj državi. Sultan Selim III, koji je došao na presto 1791. god., trudio se iskreno, da tursku upravu i ceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.

Među prvim merama u sultanovim reformama bila je zabrana janjičarima da žive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Pašaluku. Ta se vojska bila sasvim izmetnula i odavno iskvarila. Staro ratničko oduševljenje zamenila su druga, neposrednija i više sebična osećanja. Uživala se vlast, i posedi, a razvio se sistem podvale i neodgovornosti. Janičarski odžaci bili su mesta svih vrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda. Već u XVI veku sultani su imali čestih glavobolja s njima, a od XVII oni postaju prava napast. Nose se ne samo sa svima vlastima, koje čak ponekad i silom smenjuju, nego učestvuju i u dvorskim spletkama i kidisavaju na same sultane. Sultan Selim, koji se obavezao da će čuvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne može jamčiti ako u Srbiji ostanu janjičari, koji će provoditi svoju volju. U prošlom ratu od njih nije bilo skoro nikakve koristi, ali u miru može biti sigurne štete. I s toga je njegova zabrana lako razumljiva sa njegova gledišta. U turskom svetu ona je, međutim, naišla na žive proteste i na organizovan otpor.

Porta je poverila energičnom ali mudrom Bećir-paši da povrati red u Srbiji. Čim je došao u Niš on je, svakako po dobijenom ovlašćenju, dao ubiti čuvenog janičarskog vođu iz Beograda Deli Ahmeta. Odmah potom ugušio je bunu, koju su izazvale u Nišu pristalice ubijenoga. Imanja razjurenih janjičara paša je počeo da deli muslimanskim porodicama iz Poznja, čije je područje imalo pripasti Austriji. Da janjičari ove mere neće primiti mirno moglo se unapred očekivati, u toliko više što su postali beskućnici u pravom smislu reči. I doista kad je Bećir-paša u leto 1792. bio upućen u Bitolj, a mesto njega došao Mehmed Pekmedži paša, janjičarska buna izbila je sa puno strasti. Već u avgustu njihova je vojska stajala pred Beogradom, pa je domalo, pomoću beogradskih Turaka, osvojila varoš, a posle i sam grad, zarobivši i pašu. Turska vojska, koja je iz Bosne bila upućena u pomoć paši, bila je razbijena, ali je druga vojska, poslata iz Niša, uspela da se, u novembru, veštim manervrom dočepa grada. Vođa te vojske, Topal Ahmed-paša nastavio je odmah Bećirovu politiku, a kao nagradu za postignute uspehe dobio je vezirski čin u Beogradu.

Već za vreme ovih borbi i jedna i druga strana pomišljale su, da u borbu uvedu i Srbe. Naročito su s tim računali pretstavnici zakonite vlasti. Oni su polazili sa gledišta, da je samim Srbima u sopstvenom interesu da se oslobode janjičara, pa da s toga treba da pomažu napore vlasti da se uvede red. Tako se javila misao o organizovanju narodne srpske vojske. Turci su dobro znali, da su Srbi, u prošlom ratu, učestvovali kao posebne vojnički izvežbane jedinice i da bi, u borbama s buntovnicima, mogli biti dobro iskorišćeni. U planu sultanovih reformi bilo je istinskog nastojanja, da se postupanje prema hrišćanima izmeni na bolje, a u Srbiji su pretstavnici vlasti radili na tome, da povrate poverenje kod Srba. Fanatizovani i grabljivi pojedinci ometali su ta nastojanja i protestovali su na sav glas što sultan i njegovi organi gone pravoverne za ljubav đaura, koji su skroz nepouzdani; kod mnogih, čak i odgovornih lica, ti su protesti primani sa puno saučešća. Videći to Srbi su bili nepoverljivi i nisu hteli da se izlažu; hteli su najpre da vide kako će Turci sami između sebe prečistiti račune.

Po srpskom shvatanju pravi red mogao se uspostaviti samo tako, ako se između naroda i vlasti isključe neželjeni posrednici; drugim rečima, ako se narodu da jedna vrsta samouprave. Misao o samoupravi javila se među Srbima već pre sklapanja Svištovskog Mira, a zastupao je tronoški arhimandrit Stevan Jovanović sa još nekim sveštenim licima. Iguman manastira Bogovađe Hadži Ruvim Nešković beleži, kako su Srbi u ovo vreme uputili caru molbu, "kako ne bi se mešali Turci u carske poslove, krome paša i knezovi". U Carigradu se prema tim težnjama pokazalo izvesno razumevanje, iako im se u svemu nije moglo izići do kraja u susret. U leto 1793. bavio se u Srbiji poseban kapidži-baša s Porte, koji je ispitivao stanje u zemlji, tražio dodira s narodom, i obuzdavao gramžljivost Topal Ahmet-paše. On je uvodio i izvesne reforme u pitanju spahiluka u Srbiji i u odnosu spahija prema narodu. Taj kapidži-baša bio je glavom Hadži Mustava-paša Šinikdžić (Šinik-oglu), raniji nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu, jedna od najvažnijih ličnosti u novijoj istoriji Srbije. Hadži Mustafa postao je beogradski vezir jula meseca 1793. Na taj položaj on je došao nešto po ličnim vezama, a i po tom, što je davao izvesne garantije, da će stanje u Srbiji moći popraviti.

Glavna ličnost, koja je posredovala, bio je veliki carinik u Beogradu, Aziz efendija, koji je došao u Srbiju odmah iza Bećir-paše i koji je, za vreme janjičarske bune, prebegavši u Zemun, davao glavna obaveštenja Porti. On je bio prijatelj Mustafin, a rođak "svemoćnog" Jusuf-paše, ljubimca sultanova. Aziz je bio čovek od značaja i postao je kasnije turski poslanik u Berlinu. Važio je kao napredan čovek, slobodouman i prijatelj hrišćana. Kao carinik ušao je u veze sa inteligentnim i aktivnim bazrđan-bašom beogradskim Petrom Ičkom, rođenim Maćedoncem iz Katranice, koji je u Beogradu imao jak uticaj još od pre Kočine Krajine. Petar je, prema austriskim diplomatskim izveštajima, iskorišćavajući svoje veze, udarao proizvoljne namete na uvoz austriske robe u Srbiju, za koje je Jusuf paša isposlovao naredbu, da se naplaćuje u Beogradu za svu robu koja ulazi u Tursku, sem za onu upućenu u Carigrad. I za Hadži-Mustafu austriske vesti kažu, da je voleo novac. Biće, po svoj prilici, da su sve te ljude spajale ne samo načelne, nego i materialne veze. Ima vesti, da su Mustafa i Ičko bili u tešnjim vezama i kao članovi jedne slobodnozidarske lože u Beogradu, kojoj je možda pripadao i Aziz efendija. Oni su svi bili otvoreni protivnici janjičara. Na to bi ih, da i nisu bili prijatelji reforama, opredeljivali već njihovi trgovački poslovi, za koje je trebalo pre svega sređeno stanje u Srbiji. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadović kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadži-Mustafom i da je bio prijatelj Petra Ička, koji mu je jednom prilikom i život spasao.

U Turskoj je u to vreme bilo odmetništva na više strana. U našem susedstvu bio se odmetnuo od sultana skadarski paša Bušatlija, ali je taj izgubio glavu u borbi s Crnogorcima već 1796. god. Mnogo opasniji beše drugi odmetnik, Osmah nazvan - Oglu, čiji je još otac bio počeo borbu protiv zakonite vlade i u toj borbi bio ubijen. Porodica Pazvan-Oglova, starinom iz Bosne, imala je svoje sedište od sredine XVIII veka u Vidinu. Pazvan-Oglu se istakao u poslednjem ratu i uzeo je u gradu vodeću ulogu. Ali, neobuzdan i grabljiv, on je zbog svojih pljačkaških upada u Vlašku i Srbiju izazvao gnev sultanov i bio osuđen. Radi toga se on 1793. god. otvoreno pobunio, prigrabio vlast u Vidinu, i stao okupljati oko sebe sve nezadovoljnike iz susedstva. Kod njega su našli i prognati janjičari iz Srbije ne samo pribežište, nego i punu podršku.

Odmah po dolasku Hadži Mustafe paše janjičari su pokušali novi prepad, ali su kod Kolara bili suzbijeni. U borbi protiv njih upotrebljena je tom prilikom prvi put srpska narodna vojska, kojoj se jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Kod Turaka bilo je tajnih odmetničkih prijatelja; u ovoj borbi dogodilo se čak da su neki pašini ljudi pucali na Srbe. Paša je video, da se u gonjenju odmetnika može s punom verom osloniti prvenstveno na Srbe i on je s toga preduzeo sve, da se organizuje njihova narodna vojska. U toliko više, što mu je držanje njihovih ljudi po redu i disciplini ulivalo puno poverenja. On je čak od njih posle redovno sastavljao svoju ličnu pratnju. Prota Matija kazuje, kako je tada telal vikao po svima pazarima: "Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest". Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poručivao je vezir dalje, biće oslobođen za godinu dana od svih dažbina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomoć i prosto im guraju oružje u ruke. A ovi su, kaže jedan austriski izveštaj, znali da se drže. Dok su turske pomoćne čete izašle pred pašu u gomili, Srbi su, kao na nekadašnjem austriskom vežbalištu, išli u pravoj liniji, u dva reda, sa svojim knezovima, koji su ispred svojih odreda jahali na konjima. To više nije bila prosta raja, nego ljudi koji su, s oružjem u ruci, postajali svesni svoje vrednosti.

Kao nagrada za srpsko držanje, i kao rezultat nove Portine politike prema njima, objavljene su tokom 1793. god. nekolike odredbe, koje pretstavljaju osnovu jedne uske, ali ipak stvarne, lokalne autonomije. Vraćene su stare narodne vlasti: po selima knezovi, a po knežinama oberknezovi (po nemačkom: Ober-knez). Turcima je bilo zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Oni su mogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovima je odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu držati svoje odrede pandura sa buljubašama. Porez se imao plaćati odsekom, u dve rate, o Đurđev- i Mitrov-danu, a iznosio je 650.000 groša godišnje. Za pašu i gradsku posadu svaka poreska glava davala je po dvoja kola sena i jedna kola drva. Sve te povlastice ozvaničila je Porta svojim fermanima s početka 1794. god., pošto je saslušala izveštaj Azis efendije o njima i o stanju u Srbiji uopšte. Sem toga, Portini fermani su određivali da spahije sa svojim porodicama mogu stanovati samo u Beogradu; porez je iznosio po 15 groša godišnje na svaku poresku glavu; strogo je bilo zabranjeno svako nasilje. Za Srbe je još, posebnim fermanom, doneta odluka, da mogu nesmetano obnavljati i podizati svoje crkve. U fermanima nisu bliže označene one dažbine, koje je narod imao davati spahijama, ali se zna da su one postojale i da je davanje vršeno. Glavne su od njih bile desetine od svih useva po četiri groša od oženjene glave. Porez u narodu kupili su iz početka posebni skupljači poreza i tek je kasnije, posle izvesnih sukoba, taj posao prenesen na lokalne knezove. Kao vrlo važna novina bilo je to, što se i na Porti primalo, da u odbrani Beogradskog pašaluka učestvuju i Srbi. Ove srpske povlastice, kako je utvrdio dr D. Pantelić, odgovarale su najviše onim povlasticama, koje su Turci bili dali stanovnicima Arhipelaških Ostrva.

Stanje seljaka u Srbiji posle ovih povlastica moglo se smatrati kao daleko bolje nego u jednoj drugoj našoj pokrajini pod turskom vlašću. Srbi su imali svoje, od turskih vlasti, priznate poglavice, kakvi su, primera radi, bili Stanko Harambašić, vođa narodne vojske, knez Aleksa Nenadović, knez Ranko Lazarević i dr. Oni su imali oružje i jednu vrstu vojne organizacije, koja je prilično funkcionisala i od koje se tražilo, da čuva Carstvo od njegovih dojučerašnjih glavnih branilaca. To je, nema sumnje, jedna od glavnih srpskih tekovina s kraja XVIII veka, jedna od onih koja je posle omogućila izbijanje ustanka. Već tada se u narodu javljaju likovi kao onaj čuvenog Ilije Birčanina, koji, po snažnom Višnjićevom opisu, pretstavlja najlepši tip junaka toga vremena.

On Turčinu ne da u knežinu.
Kad Turčina u knežini nađe
Topuzom mu rebra isprebija.

U drugim našim pokrajinama stanje je bilo mnogo teže. U Bosni nalazilo se više domaćeg i iz susedne Slavonije i Dalmacije doseljenog muslimanskog elementa nego u Srbiji, i taj je budno čuvao da stav raje ne uzme opasnije izglede. Sem toga, hrišćanski elemenat u toj zemlji bio je pocepan u pravoslavne i katolike, među kojima nije postojao intimniji dodir i saradnja. Maćedonija i Stara Srbija bile su tada u središtu evropskog Turskog Carstva i svaki pokret u njima mogao je bez mnogo muke biti prigušen. Otporniji stav imao je još samo srpski elemenat u istočnoj Hercegovini, zahvaljujući svojim planinama i krševima u susednoj Crnoj Gori koja mu je davala utočište.

Samo, ni ovo stanje u Srbiji nije bilo duga veka. Još 1795. god. pisao je austriski poslanik iz Carigrada, da Tursko Carstvo "kipti" od nezadovoljnika. Sultanova nastojanja nisu imala pravog prijema ni kod onih koji su ih na oči primali i trebali izvoditi. Kad je sultan naredio nekolicini susednih paša da slomiju otpor Pazvan-Oglov oni nisu postigli ništa, nešto iz uzajamnog nepoverenja, a nešto što su imali izvesnih tajnih dodira sa sultanovim neprijateljem. Ljutit, sultan je početkom 1796. god. dao pogubiti rumeliskog begler-bega. Mustafa-paša, koji je isto sudelovao u toj ekspediciji, doživeo je svakojakih razočarenja. U leto 1797. sultan ga je imenovao za rumeliskog begler-bega i Mustafa je otišao u Plovdiv, da rukovodi akcijom protiv buntovnika iz Vidina i u Rumeliji. Za vreme njegova otsutstva vidinski gospodar sa janičarima naredio je brz napad i potukao je srpsku i pašinu vojsku kod Požarevca, pa je prodro sve do Beograda i zauzeo samu varoš. Pred sam Božić stigoše u pomoć valjevski Srbi i sa njihovom pomoću turska gradska posada odbi napadače i očisti grad. Ilija Birčanin gonio je "Vidinlije" sve do Smedereva. Posle tih uspeha janjičari behu potisnuti iz cele zemlje, ali ne behu satrveni. Oni su i dalje samo čekali pogodan čas, pa da ponove svoj napad. Naročito su bili kivni na Mustafu-pašu radi njegove saradnje sa Srbima i radi toga što nije štedeo krvopije. Kad su u Šapcu janjičarski ljudi ubili kneza Ranka Lazarevića vezir je za njegovu glavu dao konopcem udaviti nasred šabačke čaršije 27 njihovih drugova. Odlučnosti je bilo kod njega i u drugim prilikama.

Dobrnamerne planove Selima III osujetila je i potpuno rastrojila tadašnja francuska politika. Francuskoj diplomatiji bilo je mnogo stalo do toga, da Austriju, koja joj je mogla biti veoma opasna na Rajni (Marija Antoaneta, žena kralja Luja XVI bila je austriska princeza; austriski car bio je tada i nemački i imao je i ličnih i državnih razloga da bude protivnik revolucije), što čvršće veže za istok. Austrija je i ustala protiv nove pariske vlade, pomažući francuske emigrante i sklapajući savez sa Pruskom. Da predupredi austro-prusku ofanzivu sami su Francuzi u proleće 1792. objavili rat bečkoj vladi. S tim u vezi francuska diplomatija se trudila, da pomuti austriske odnose s Turcima. Da bi se to postiglo trebalo je sprečiti izvršenje Svištovskog Ugovora, koji je predviđao izvesne ispravke granice na Uni u korist Austrije. Zato je trebalo uzbuniti bosanske begove u Krajini. Kao glavno lice za tu akciju upotrebljen je sin francuskog konzula u Dubrovniku, mladi pesnik Marko Brierević, koji je lepo znao naš jezik i koji se bio skoro potpuno "podubrovčio". Brier i njegovi francuski pomagači radili su manje-više otvoreno i kod vezira u Travniku i kod pojedinih begova. I imali su uspeha. Austriski izveštaji toga vremena govore o "jakobiziranim begovima" i kao njihova glavnog vođu pominju Ibrahim-bega Beširevića. Pitanje razgraničenja na Uni zaplelo se toliko, da mu za duže vremena ni jedna ni druga strana nisu mogle pristupiti. Tek u jesen 1795. god. pristupilo se izvršenju ugovora, i to kada je turska vlast, pod pritiskom, morala upotrebiti silu.

Francuska agitacija nije se ograničila samo na Bosnu. U isto vreme radilo se i u drugim oblastima Balkana. Naročito iz francuske ambasade u Mlecima, koja je postala središte revolucionarne propagande. Postoje pouzdani izveštaji o agitaciji u Boki, Crnoj Gori i Albaniji. Videli smo napred, da su Francuzi otvoreno pomagali Mahmut-pašu Bušatliju i flotom i vojnim stručnjacima. Kasnije su imali izvesnog uspeha i u Crnoj Gori. Vladika Petar bio je s početka njihov protivnik, već i zbog Bušatlije, a i kao sveštenik i prijatelj konzervativnih sila. U jednom izveštaju bečkoj vladi on je želio austriskom caru "da osveti nevinu krv, koju je taj neobuzdani narod obesno prolio kao Kain krv svoga brata Avelja." Pogibija Mahmutova donela je izvesno olakšanje ne samo na Cetinju, nego i u Beču. Austriski pretstavnici ozbiljno su se plašili Mahmutovih veza sa Bosancima. Sam carigradski poslanik pisao je, da su postojali predlozi o užoj vojničkoj saradnji između bosanskih buntovnika iz krajine sa francuskim odredima, koja bi iz Italije, preko Rijeke, operisali u Hrvatskoj. Ali, ako vladika u prvi mah nije primao francuske sugestije izgleda da im kasnije nije bio sasvim stran. Izvestan uticaj na nj vršio je njegov sekretar, Dubrovčanin, opat Franjo Dolći, koji je zbog svog držanja, po zahtevu konzervativnih sila Rusije i Austrije, izgubio glavu. Sam vladika bio je jedno vreme stavljen pod istragu.

Francuzi su živo radili i među Grcima. Na grčko učešće u velikoj balkanskoj akciji u Parizu se mnogo polagalo. I to i radi stare slave grčke, i radi toga što su Grci razvili ogromne poslovne i druge veze po celom Balkanu i u svima važnijim pristaništima Sredozemnog Mora, i što su u Carigradu, Solunu, Smirni i drugim većim mestima imali uticaja i mogućnosti za podzemni rad. Preko Grka, trgovaca, sveštenika i intelektualaca, mislilo se uticati i na ostale balkanske hrišćane. Carigradski Grci pregovarali su 1796. god. sa Francuzima o svom oslobođenju. Grčki rodoljub i pesnik Riga od Fere, čije su veze sa francuskim službenim pretstavnicima bile veoma srdačne, došao je iste te godine u Beč, gde je postojala jaka kolonija grčkih trgovaca. Tu je razvio živu propagandu za ustanak protiv Turske. Među onima, koji su došli u bliži dodir s njim, bila su i dva-tri Srbina. U Beču je nastala i njegov čuvena Ubojna pesma upućena balkanskim hrišćanima: "Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije". Ta pesma, koja je brzo postala popularna, pevala se već iduće godine čak u Zemunu.

Francuski uspesi u Italiji protiv Austrije i slom Mletačke Republike digli su ugled njihova oružja u velikoj meri. Krajem 1797. god. Francuzi su poseli jonska ostrva i jedan deo južne Albanije i zakoračili su na Balkan. Njihov uticaj postaje posle toga još neposredniji. Riga od Fere, u tvrdoj veri da je došao čas za akciju, spremio je proglas za ustanak i preko Trsta zaputio se kući. Ali ga je tu stigla i uhvatila austriska policija. Posle provedene istrage bečka vlada je Rigu predala Turcima, koji su ga 24. juna 1798. udavili u beogradskoj tvrđavi.

Koliko smo do danas mogli utvrditi, ova razgranata francuska aktivnost nije imala u Srbiji nekih neposrednih veza. Posrednih, međutim, bilo je više. Ona je, pre svega, usplahirila duhove. I u Beogradu se nalazilo dosta grčkih trgovaca, isto kao i u Zemunu. Što se pronosilo u jednom gradu nije moglo ostati tajna u drugom. Stalne borbe s janjičarima nisu mogle uneti spokojstvo u narod, ma koliko se vlasti trudile da budu pravedne. Ali najači posredni uticaj na razvoj prilika u Srbiji učinio je francuski upad u Egipat, u leto 1798. Izveden iznenada, brzo, sa relativno velikom snagom, on je izazvao zaprepašćenje u mnogim evropskim prestonicama. U Carigradu naročito. Činilo se, da je posle sloma mletačke vlasti, toliko poznate u Sredozemnom Moru, došao na red muslimanski svet. Turska je objavila Francuzima rat. U tom času sultanu je bilo jasno, da on ne može u isti mah voditi rat i protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. U toliko pre, što je rat protiv Francuza proglašen za sveti. S toga se u Carigrdu proglasila milost svima odmetnicima, koji se pokore, makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako je bilo krajem 1798. god. oprošteno i Pazvanoglu, i janjičarima. Ovima je čak bilo izrično dozvoljeno, da se vrate u Srbiju.

Charmed · Malo ~ mače ~

Početak ustanka u Srbiji

Povratak janjičara značio je povratak zuluma i početak novog zla. Nasilno izgnanstvo nije ih mnogo učinilo mudrijim. Mustafa-paša znao je dobro da će s njima imati muke, ali je verovao da ih je iskustvo bar u nekoliko moglo popraviti. Iz početka se i činilo kao da su se nešto smirili. U stvari, bili su samo više obazrivi, dok se snađu u novoj situaciji i dok pohvataju veze. Da ih ne bi imao u Beogradu oko sebe Mustafa je dobar deo janjičarskih poglavica uputio u unutrašnjost davši im razna zaposlenja. Ubrzo je, međutim uvideo i sam, da je to bio pogrešan potez. U zemlji janjičari, željni osvete, ogoleli i prilično ispošćeni, požuriše da se čas pre dokopaju svojih imanja ili drugih poseda i da se brzo obeštete za dugu oskudicu. Domalo počeše i ubijanja. Pogiboše Stanko Harambašić, jedan od vođa narodne vojske, i knez Ranko Lazarević. Knez Aleksa Nenadović samo se slučajno spasao od pogibije. Kad je, tokom 1799. god., Pazvan-oglu ustao ponovo protiv sultana, njegovi janjičarski prijatelji pokazaše ponovo svoju pravu boju. Oni se prikupiše u Beogradu rešeni da ometu svaki pašin pokušaj protiv Vidina i da se sami dočepaju vlasti. U julu 1801. oni stvarno zauzeše grad i zarobiše pašu. Tako ubrzo postupiše i u ostalim mestima u Srbiji.

Derviš-beg, sin Mustafin, bio je za vremena izmakao iz Beograda u Niš, da otuda obavesti Portu i organizuje pomoć za oca. Porta nije mogla apsolutno ništa da preduzme, nego je samo uputila jednog izaslanika u Beograd da smiruje ljude. Ovaj je imao nekog privremenog uspeha, ali nije mogao da mnogo izmeni stvari. Između janjičara, koji nisu hteli da ispuste vlast, i Mustafe-paše nije bilo nimalo poverenja. Mustafa je svakako i pokušavao nešto, da se iščupa iz njihovih ruka. Bojeći se za njega, i akcije njegova sina, janjičari ga 15. decembra 1801. ubiše u beogradskom gradu. Potom uzeše vlast u svoje ruke, spremni da je brane svima sredstvima. Kao glavne njihove vođe istakoše se četiri dahije: Kučuk Alija, pašin ubica, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić.

Dolaskom na vladu dahija u Srbiji nastade režim najtežeg terora. Vuk Karadžić vrlo živo i neposredno prikazuje teško stanje u zemlji. Oni prigrabiše sva glavna imanja spahiska, pa počeše brzo graditi hanove i čardake, da njihove subaše lakše nadziravaju rad i kretanje po selima. Povlastice iz 1793. i 1794. god. ukinuše svojom voljom, svako osećanje zakonitosti zamre. Čak se nisu slušale ni kadije, a kamoli narodski knezovi. "Kad se oglasi naokolo, da su baše Adži Mustajpašu ubile, i da su protiv cara, onda navale iz okolni krajeva, osobito iz Bosne i iz Arnautske, sve besposlice i krvnici i beskućnici u Bijograd, kao orlovi na strvinu; i daije ji sve rado poprimaju... Mlogi su tada u Bijograd došli goli i bosi, pak se onđe odma okovali u srebro i u zlato, i obukli u svilu i u kadifu, i uzjali na atove s ratovima." Janjičari su "sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo, što im se gođ dopalo, najposlije stanu silovati žene i đevojke..." "Kakogođ što su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adži-Mustaj-pašinim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajduči desetina naroda."

Porta je bila nemoćna da kazni buntovnike. U njoj je vrilo na više strana. Autoritet centralne vlasti bio je potpuno podrovan, isto kao i ugled sultanov. Dajući, kako se kaže, volju za nevolju, u Carigradu su tobože primili janjičarska uveravanja da će ostati verni i uputili su u Beograd novog upravnika, Hasan-pašu. Taj je, u stvari, bio igračka u rukama dahija. Posebni tatarin doneo je 10. maja 1802. posebno pismo s Porte, kojim je janjičarima bila oproštena učinjena krivica. Učinilo se to ponajviše s toga, što je postojala bojazan da bi janjičari mogli primiti u Beograd Pazvan-oglu, što bi, pri nemoći vlade, izazvalo još teže i opasnije zaplete.

U takvim prilikama šta su mogli da rade Srbi i svi oni Turci, spahije i pristalice reforama, koji su bili neposredno pogođeni? Kad im sama turska vlada nije mogla dati nikakve zaštite, šta je moglo ostati drugo nego pribeći samopomoći i na silu odgovoriti silom? U Zemunu se bio prikupio priličan broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je bio vrlo aktivan Petar Ičko. Od turske strane naročito se isticao bivši pašin blagajnik Hasan-beg, uz koga se pribrao i priličan broj od dahija ugroženih spahija. Ovi su ljudi već u leto 1802. god. pokušali da izazovu pokret u Srbiji i bili su uhvatili veze sa više narodnih ljudi. Ali su akciju oko Požarevca i ispod Avale preduzeli prerano, pa su pretrpeli neuspeh. Ima vesti, da se već tada oko 60 narodnih prvaka iz Srbije bilo pismeno obavezalo da će pomagati Mustafina sina Derviš-bega, čim stigne sa vojskom protiv dahija.

U ovo isto vreme, na dve-tri razne strane, svakako pod utiscima vesti iz Srbije i s obzirom na događaje u Evropi, sve više su se javljali glasovi da treba preduzeti nešto odlučnije. U tim potezima važnu je ulogu igrao Petar Ičko, koji je, kao bivši turski diplomatski činovnik, znao evropsku situaciju, a kao vrlo okretan čovek umeo da se snađe. On je s Hadži Mustafa-pašom, pred pašinu pogibiju, spremao sa srpskom pomoću dobro organizovanu borbu protiv janjičara. Mitropolit Stevan Stratimirović, koji ga je dobro poznavao, ne hvali njegov karakter, ali mu ističe sposobnost i priznaje uticaj. Ičko je bio intiman prijatelj s Jankom Katićem i Aleksom Nenadovićem, a sprijateljio se posle i sa Karađorđem. U ovo vreme, 1802. god., po pričanju Save Tekelije, počeo je i on razgovore o Srbiji sa Ičkovim zamljakom, Petrom Čardaklijom, i govorio je baš o mogućnosti ustanka. Čardaklija mu je tom prilikom rekao, da je "to gotovo, teke da ima tko i upravljati." Potom je, kazuje Tekelija, posle razgovora s njim prešao u Srbiju i Dositej Obradović, a za njim i Čardaklija. Mi nismo sigurni, da je Tekelija u ovom kazivanju pouzdan u hronologiji i ne znamo koliko se uopšte na njega možemo osloniti, jer je on, iz težnje da postavi kao neko svoje pravo na vlast u Srbiji, navijao pričanje u svoju korist. Ali, ako u njegovu kazivanju ima makar jedan deo istine, onda to samo kazuje, kako je, što se kaže, već u vazduhu bila mogućnost nekog pokreta na toj strani.

To se vidi i inače. Tih istih dana javila se kod nekih srpskih rodoljuba misao, da i pred ruski dvor iznese plan o obnovi "slavjanoserbskog carstva". Ono je imalo biti stvoreno kao protuteža vizantiskom carstvu, koje je bilo u planu carice Katarine II. Ne znamo danas pouzdano, koji su neposredni momenti opredelili naše ljude, da baš u ovaj čas, nekoliko godina iza caričine smrti, iziđu s tim predlogom i kakvi su im neposredni izgledi mogli biti pred očima. Taj plan nosio je i obrazlagao arhimandrit manastira Pive, Arsenije Gagović. To je bio kaluđer nešto šireg vidokruga. Svoju karieru počeo je u Hilandaru; bio je na hadžiluku u Jerusalimu, odlazio u Rusiju, putovao po našim zemljama. On je bio u vezama i sa mitropolitom Stratimirovićem, kome je svraćao u Karlovce. Gagović je krajem jeseni 1803. god. došao u Petrograd i dopro do same carske kancelarije. Gagović je razvijao plan, da se obnovi "slavjenoserbsko" carstvo sa jednim ruskim princem na čelu, a narod sam, da je već "gotov za bunu i da konačno neće dugo snositi turska ugnjetavanja". Teško da je ta rečenica prosta fraza, naročito u vezi s njegovim predlogom. A u koliko je činjenica, ona jasno kazuje, da se tokom 1802/3. god. ozbiljno radilo.

Ova misao o slavjanosrpskom carstvu sa ruskim velikim knezom kao vladarem javlja se ponovo i u memoaru mitropolita Stratimirovića, napisanom 1. juna 1804., a upućenom isto tako ruskom dvoru. U tom memoaru Stratimirović zastupa gledište, da se srpskoj državi, oslobođenoj od Turaka, doda i Boka Kotorska, Dalmacija do Šibenika i Srem, kako bi se srpski teritorialni posed, u dobroj meri, podudarao sa njegovom etničkom rasprostranjenošću. Kao otštetu za ustupljene srpske oblasti Austrija bi mogla dobiti krajeve u Hrvatskoj, Turskoj i Vlaškoj. Ovi planovi iz 1803. i 1804. god., u vreme kad mi stvarno, u državnopravnom pogledu, nismo imali nijedne svoje sasvim slobodne države, kazuju živo i neposredno, koliko je bio živ i delotvoran historizam u našem narodu i do koje je mere bila razvijena ne samo narodna svest, nego i težnja za narodnom državom, i to sa maksimalističkim opsegom. A ovo se tražilo u jedno vreme, kad je Nemačka imala nekoliko desetina svojih država i kad su Italiju komadali pod razne tuđe vlasti!

U ove planove izgleda da je bio upućen i cetinjski vladika Petar I. Jedan poverljivi izveštaj od 13. decembra 1803. kaže, kako se vladika stara "od nekoga vremena da uznemiri i pobuni svoje susede". Vladika je 10. januara 1804. uputio jedno pismo igumanu manastira Dečana, u kom mu poručuje kako imaju nameru "mi Crnogorci i Srbi sa beogradske strane skočiti na oružje protivu naših neprijatelja Turaka." Hadži Ruvim je u proleće 1803. god. bežao u Studenicu i posle u Svetu Goru i otuda je, po pričanju, slao više sumnjivih pisama u Srbiju. A morao je da beži, kaže jedan dokumenat, posle jednog dogovora o ustanku na Turke. Prota Matija Nenadović odlazio je u leto iste godine u Sarajevo, da i tamo pregovara o istoj stvari. Bečki episkop Jovan Jovanović pisao je 14. januara 1804., pre svakog pokreta u Srbiji, petrogradskom mitropolitu, želeći da se ovaj na dvoru zauzme za Srbe. On mu je opisivao teško stanje raje i izlagao je potrebu da se ona spase i pomogne.

Ima i drugih vesti, da su se Srbi tokom 1803. god. spremali na ustanak. Za Karađorđa se priča, da je u leto te godine pregovarao sa zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova. U jesen počeli su sastanci, dogovori i zakletve. Srbe je hrabrilo to, što su se dahije počele gložiti između sebe i što se činilo, da je njihova snaga osetno paralisana. Knez Aleksa Nenadović uputio je u Zemun jedno pismo tamošnjem komandantu majoru Mitezeru, po svoj prilici pred kraj te godine. U njemu mu je govorio, kako su Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe, pa ga moli, da spremi džebane i oficira, "a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo." Na bliža saopštenja knez je uputio majora na Petra Ička i druga neka lica. Doista, između Aganlije i Kučuk Alije bilo je došlo do krupnih sukoba, u kojima je bilo i mrtvih glava.

Pukim slučajem ovo pismo kneza Alekse palo je u ruke dahijama. I otvorilo im je oči. Dotle zavađeni, oni se pred opasnošću mire i traže načina kako da doskoče svojim neprijateljima. Osećali su, verovatno, i sami da je stvar ozbiljna, u toliko više, što su se bojali srpskih veza sa Austrijom i neke napasti sa te strane. I s toga rešiše da opasnost spreče odmah u početku, i to najradikalnijim sredstvima. Narod je trebalo obezglaviti, i to tako što će se pobiti glavni knezovi i sveštenici, oni koji mogu postati vođi i koji imaju veza preko granice. Tako je došlo do seče knezova, toliko poznate iz slavne Višnjićeve pesme o početku bune. U drugoj polovini januara 1804. biše pogubljeni knez Aleksa, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i drugi; ukupno oko 70 lica. Sam Mehmed-aga Fočić kazao je knezu Aleksi, da gine zbog onog zemunskog pisma.

Karađorđe Petrović prošao je srećno. Protiv njega lično nije pošao nijedan od dahija, kao Fočić protiv knezova Alekse i Birčanina. Dahije su se, već radi uhvaćenog pisma, više bojale u ovaj mah ljudi iz Posavine, beogradske okoline i valjevske nahije zbog njihovih starih veza sa austriskim ljudima zbog njihove življe saradnje s Hadži-Mustafom i učešća u ranijim borbama, i zbog njihova velikog ugleda u narodu. Karađorđe nije tada imao njihov glas. Potera koja je pošla protiv njega bila je drugostepene važnosti i on joj je lako odoleo. Kad su ga Turci potražili u Topoli on nije bio nepripravan; sačekao ih je s momcima, pa je jedan deo pobio, a drugi rasterao. Odmah potom napustio je kuću i dohvatio se planine. Otišao je svom starom hajdučkom prijatelju Stanoju Glavašu.

Od ovog časa, može se mirno reći, počinje srpski ustanak. Mitropolit Stratimirović, koji je, po pričanju savremenika, napisao jedan memoar o početku ustanka, kaže, da Glavaš i Karađorđe "dugo nisu znali da se odluče". S nešto drugova hteli su, veli, da beže u Bosnu. Ali kad su prolazili kraj jednog hana Karađorđe se reši da se osveti Turcima i sa drugovima izvrši svoj naum. Napade na han i pobi Turke koji su se tu zatekli. Malo zatim njihova je družina počela da raste. Skupilo se 200-300 ljudi "punih očajanja", koji nisu znali šta upravo da rade. Skupljali su se i rasturali, odlazili u svoja sela, ali u isto vreme tražili osvetu i bili kivni na Turke. U Stratimirovićevom pričanju ima puno realizma. Takvog kolebanja bilo je, znamo, i u valjevskoj nahiji i inače. Udarac turski bio je smeo i težak i pogađao je među oči; došao je iznenada, u sred zime, u najnezgodnije doba godine.

Među prvima pribrao se Karađorđe. Verovatno ne samo s toga što je bio srčan, nego i što je već od pre, u pomenutim dogovorima, bio na čisto sa odlukom da se sa dahijama mora kidati. On je bio za borbu. I to da se počne odmah, dok traje uzbuđenje i kad se svet već pokrenuo. Stojan Novaković lepo karakteriše ulogu Đorđevu i Stanoja Glavaša u ovom pokretu: "Kako Đorđe nije bio ni među knezovima ni među bogatašima, niti su kakvi god lični interesi imali da ga sklanjaju na miroljubivu politiku, Karađorđu se, po njegovim vojničkim navikama, lakše no ikome drugom bilo odlučiti da povede napred sve koji više nisu hteli da trpe i da podnose. A tako je u taj mah osećao sav narod. Stanoje Glavaš, čuveni hajdučki harambaša, poznat na sve strane po Šumadiji, oličavao je hajduke, koje je narodna nevolja tada u prvi red isticala. S toga se, po tim osobinama, sa pristankom i najmiroljubivijih ljudi, prvih dana februara 1804, istakoše u prvi red ta dva čoveka, objavivši, sa pištoljem u ruci, pravi otvoren čisto srpski ustanak protiv Turaka, puštajući o njemu glas na sve strane i delom i porukom."

Za pravog vođu ustanka Karađorđe je bio izabran na jednom zboru, držanom u Orašcu na Sretenije 1804. god. Na tom zboru našlo se svega oko 300 ljudi, ili nešto više, u glavnom iz okoline. Ne može se tvrditi ni da je to bio zbor cele Šumadije, a još manje celog Beogradskog Pašaluka. Mada se ustanak spremao iz ranije on je sad izbio iznenada, dok je još planina pod snegom i gora bez lista. Odluka dahija da čas pre izvrše seču išla je baš naročito za tim da preduhitri događaje. Kad je seča već počela narodni ljudi su videli da se više nema šta čekati. Reakcija je došla kao prirodni nagon samoodržanja, skoro sama od sebe. Svi su osećali da se mora hitati. S toga nije bilo ni mogućnosti vremenske, a ni drugih prilika, da se zbor saziva na duži rok i sa širim učešćem. Pozvano je samo ono i onoliko ljudi, koliko se za dva-tri dana moglo naći. Zbor je bio sazvan da se početa akcija krene dalje i šire. Iniciativu za nj dali su hajduci, sa Stanojem Glavašem i Karađorđem na čelu, koji su bili za borbu. Za vođenje akcije bio je potreban vođ.

Ko će postati taj vođ? Među prvima bio je ponuđen Stanoje Glavaš, hajdučki harambaša, poznat borac, sa već prikupljenom i dobro oprobanom četom. Ali Glavaš nije hteo da se primi. Narod, branio se on, neće ovakav jedan pokret da poveri hajdučkom vođstvu. "U hajduka niti ima kuće ni kućišta - bila je narodska argumentacija - i sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju." Posle toga su ponudili kneza Teodosija Marićevića iz Orašca. Ali i on je odbijao. "Hajduku mogu knezovi kojekako izgraditi oproštenje; ali, ko će knezovima pomoći, ako se vrate Turci?" pitao je on. Tada Glavaš predloži za vođa čoveka koji nije bio ni knez ni hajduk, nego trgovac, blizak narodu, ali već poznat kao junak i kao čovek odlučan. Takav je bio u punoj meri Karađorđe. Njega su znali po ranijim borbama, u kojima je stekao glas i poštovanje, a znali su i da je već upućen i u pripreme oko ustanka.

Okošti, mrki čovek, oštra oka i jakih, izrazitih crta, sa nimalo rečitosti, ali sa jakom voljom, pregalac, sa nikad uzalud ne izmahnutom rukom, postao je vrlo brzo ne samo popularan nego dosta rano obavijen i izvesnom mistikom. Već samo ime Crni Đorđe, ili Karađorđe, dato mu s početka po tamnoj boji njegova lica, dobilo je doskora i drugi značaj; on je postao crn za Turke, kao neka vrsta njihova crnog udesa. Jedva godinu dana posle početka ustanka, 28. maja 1805, saopštavao je jedan francuski izveštač iz Dubrovnika, kako se o Karađorđu pevaju junačke pesme po narodu i van Srbije i kako se on u njima slavi kao "heros liberateur."

Posle zbora u Orašcu, kad su se ljudi uzajamno potakli i rešili na akciju, ustanak poče da uzima maha. Osećalo se kao da je "krvca iz zemlje provrela". Kroz Šumadiju se pronese opšti poklič: "Svaki svoga ubite subašu". "Usta raja kf iz zemlje trava".

Dahije se nisu ovom nadale. Dogodilo se čak ono što su oni najmanje očekivali. Njihov plan izveden je samo delimično i pokazao se kao rđavo sračunat. Mesto da seča knezova zaplaši raju, ona je razdražila. Raja se digla na oružje u sred zime, u najteže vreme, što je nesumnjiv znak da je pregla na najgore. U proleće, kad gora ozeleni, pokret će nesumnjivo da bukne još jače i ko zna kud će da se uputi. S toga je trebalo pokušati da se on što pre stiša. Ne više silom i krvlju. Aganlija, kao jedan od miroljubivih dahija, uze na se dužnost da ide u unutrašnjost i da počne pregovore. Krenuo je sa 400 vojnika ravno u Šumadiju. U Drlupi, 12. februara, bio je sastanak između njega i Karađorđa, koga su isto tako pratili njegovi ljudi. Aganlija je bio vrlo predusretljiv. Obećavao je u napredak bolje ponašanje, pa čak i ukidanje hanova i subaša po selima. Karađorđu, kao vođu, ponudio je 500 kesa da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od onog u Topoli. Lične ponude je Karađorđe odbio, a za obećanje o promeni režima tražio je jemstvo austriskih vlasti, jer se na turska obećanja nije moglo osloniti. Kako Aganlija nije na to pristao, pregovori su se razbili i još istog dana došlo je do borbe. U tom kreševu Aganlija je bio ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu. Borba je ostala neodlučena. Srbi, još nerešeni na sve, kao da ne smeju da nasrću, a Turci, zbunjeni otporom i u strahu da Srbima ne dođe pomoć iz okolnih sela, ne usuđuju se da prodiru dalje. Šta više, već sutradan napuštaju bojno polje i povlače se u Beograd.

Taj prvi, makar i polovni uspeh, diže veru u narodu. On dade i nove snage Karađorđu. Mesto da poziva ljude u akciju i da ih ubeđuje, on sad izdaje i naređenja da se narod odmeće. Domalo, pasivni su ljudi pod moranje ostavljali kuće i prilazili pokretu. Što se zima više primicala kraju pridolazak novih ustanika bivao je sve veći i početkom marta njihov broj se već cenio na 10.000 ljudi. Jedan austriski izveštač javljao je čak 24. februara, da su "svi Srbijanci prihvatili za oružje". Mehmed-aga Fočić pisao je tih dana svom bratu Mus-agi u Šabac, kako su nastale prilike "koje mozak ne može shvatiti. Svemoćni Bog neka sve obrne na sreću!" Očevidno, malodušnost je počela da osvaja među samim dahijama. Sad im je puklo pred očima šta su svojim postupcima izazvali i u kakav položaj doveli sebe same. Kad su ustanici 20. marta došli na domak samog Beograda, pošto su prethodno spalili nekoliko mesta i palanaka, u gradu je nastao velik i razumljiv strah. Dahije su organizovale otpor, tražile su pomoći s više strana, naročito iz Bosne i Vidina, ali su u isto vreme nudile ponovo pregovore i bile voljne za znatna popuštanja. Beogradski vezir, Hasan-paša, obaveštavajući Portu o ustanku i njegovoj ozbiljnosti, molio je da se pošalje vojska iz Bosne i od Kruševca, jer su Srbi u nadmoćnosti. Ali je u isti mah preporučivao i to da se pošalje jedan iskusan i rečit ministar, koji bi posredovao i smirio ljude.

Pokretači ustanka bili su od prvog časa načisto s tim da ustanak malo širih razmera ne može imati velikih izgleda na uspeh, ako ustanici budu upućeni sami na se. Boriti bi se još i mogli, ali nisu imali svega drugog što je potrebno za borbu, a u prvom redu municije, oružja i drugog ratnog pribora. Prvi na koga se moglo pomisliti za pomoć bila je Austrija. Ona je bila najbliži sused i do nedavno srpski saveznik; u pograničnim austriskim garnizonima još su služili oficiri, koji su ih ranije bunili protiv Turaka i sa kojima su Srbi zajednički ratovali. Sam zemunski zapovednik, major Mitezer, bio je jedan od takvih. Srbi iz Srema i Banata sa simpatijama su posmatrali ovaj pokret i pogranične vlasti morale su o tim osećanjima voditi računa. Prva ličnost, kojoj su se ustanici obratili, bio je major Mitezer, stari prijatelj porodice Nenadovića, za koga se znalo da je na strani Srba i koji im je, u prvi mah, i učinio nekoliko usluga. U svom pismu od 16. aprila Karađorđe ga moli za pomoć i nudi mu čak vrhovno glavarstvo. "Ja vas jesam prepoznao najpre za starijega, a vi radite kako vas Bog uči; s nama upravljajte, da dušmane iz ove zemlje isteramo". "Kako nam vi zapovedate, onako ćemo se vladati", piše na drugom mestu. Iz tog se vidi jasno kako su skromni bili počeci srpskog ustanka, pored sve njegove smelosti u zamahu, i kako sam Karađorđe, iz početka, na svoj položaj nije davao veliku cenu.

Austriske vlasti bile su uzdržane. Da bi ostale ispravne prema Porti one su zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su potajno, praveći se da ne vide, trpele prodaju. Oni u Beču nisu verovali da će ustanak izići iz okvira već uobičajenih malih lokalnih pobuna i hteli su da sačekaju razvoj događaja. Kako su vesti sa raznih strana počele bivati sve nepovoljnije po dahije, to su se oni postepeno počeli razkravljivati, zadržavajući uvek prema Porti stav ispravnog suseda. To im je bilo u toliko lakše, što je sam beogradski vezir osećao potrebu, da se austriskim poverenicima tuži na nesnosni pritisak dahija i što su austriskom poslaniku na Porti govorili, početkom aprila, kako su već izdali naredbe pašama u Bosni i Nišu da pođu u pomoć ugroženoj raji, koju čak i sam Pazvan-oglu uzima u zaštitu. Malo kasnije, kad se poslanik prijateljski stao interesovati o tom, kakav će stav Porta službeno zauzeti, dobio je odgovor: da je već određen iskusni bosanski vezir Bećir paša, da pođe u Srbiju i nađe neki sporazum. Porta hoće da pomogne raji, ali mora, zbog janičara i verske osetljivosti, da vodi računa i o dahijama.

Krajem aprila imao je Karađorđe sastanak sa austriskim kapetanom Šajtinskim. Na tom sastanku on je izjavljivao želju srpskog naroda, da ih Austrija primi pod svoje okrilje. Ako im Bog dadne da osvoje Beograd, oni će ga rado, sa Šapcem i Smederevom, pa i svu zemlju, ponuditi austriskom caru i primiti jednog princa kao namesnika. Ako to austriski dvor ne htedne primiti, on će, mada nerado, da se obrati u ime naroda nekoj drugoj sili, ali turskog jarma neće više niko da trpi.

U Beču su već pre toga bili skloni da ponude posredničke uloge jednoj i drugoj strani, jer im nije moglo biti svejedno kakav će utisak na Srbe ostaviti njihovo držanje. Pograničnim zapovednicima olakšavalo je posao to, što su same dahije i beogradski paša poručivali i gledali da sa ustanicima dođu u vezu i počnu pregovore. Kao zgodno mesto izabran je Zemun; on je bio pri ruci dahijama, koje nisu više smele da se udaljuju daleko od Beograda. Na sastanku od 28. aprila, u prisustvu samog zapovednika Slavonije i Srema, generala Geneina, pretstavnici turskih vlasti i srpski vođi sa Karađorđem na čelu nisu došli do sporazuma. Srbi su izjavljivali: da su verni sultanu i zakonitim vlastima, ali da se neće smiriti sve dotle dok dahije ne napuste Pašaluk zauvek. Iz početka su nedostupno tražili njihove glave, ali ih je Genein sklonio na to popuštanje. Izaslanici dahija nisu mogli pristati na taj uslov i tako su se pregovori razbili.

Na predlog svoje vlade, austriski car je odbio da primi Karađorđeve ponude. Uzeti jednu pobunjenu tursku pokrajinu, za vreme mira, značilo bi izazvati opravdan protest svih drugih sila i povećati teškoće koje Austrija već ima sa Napoleonom. Ipak, da ne izgubi prestiž kod Srba, car Franc je naredio da im se obrati izvesna diskretna pažnja, ali da se nikako ne dovodi u sumnju austriska neutralnost. Veoma je verovatno, da je Srbima i pre toga odgovora bilo stavljeno do znanja sa austriske strane kako su slabi izgledi da će car dati pristanak na učinjeni predlog i da su oni radi toga došli na drugu kombinaciju. Kad zaštitu Srbije neće da preuzme Austrija, kao prvi i najpreči sused, onda za Srbe nije bilo drugog izlaza nego se obratiti na jednovernu slovensku Rusiju. Već 3. maja 1804. uputile su srpske vođe dugačko pismo ruskom poslaniku u Carigrad, kazujući mu nevolje i želje svoga naroda. Oni su tražili da dođu "pod krilo trona ruskoga" i da ih Rusija pomogne osloboditi od Turaka. Ali, u isto vreme, naglašavali su, po svoj diplomatskoj pameti, da ostaju verni sultanu i da od njega traže samo zaštite protiv nasilnika. Možda je kod njih još postojala namera, da se zadovolje izvesnom izmenom stanja, pa da ostanu i dalje turski. Ili su ovo bili samo taktički potezi, da ne izazovu protiv sebe Portu, a da su njihove stvarne težnje već tada stremile ka oslobođenju od Turaka? Ovo drugo izgleda verovatnije. Sigurno je samo jedno: da sa potpunim oslobođenjem još nisu računali, nego su mislili da ih uzme "pod svoje krilo" bilo Austrija bilo Rusija.

Pre svog odlaska na pomenuti sastanak u Zemun Srbi su imali svoju prvu skupštinu u Ostružnici, koja je trajala, od prilike, od 24. aprila do 3. maja, i na kojoj su imali biti formulisani ustanički zahtevi. Oni su se, u glavnom, sastojali u ovom: da se unište dahije i da se vrate povlastice iz 1793/4. god. Sem toga, da se uz vezira nalazi do 1.500 naoružanih Srba, koji će štititi i njega i opšti poredak, dok sultan ne pošalje redovnu vojsku. Milenko Vukićević dobro je naglasio, da je ova skupština imala velik značaj u razvijanju ustanka, pošto je to bio "prvi sastanak sviju nahijskih i ustaničkih starešina Beogradskoga Pašaluka."

U Srbiji, i pored svih onih planova o obnovi slavjanosrpskog carstva, ljudi su bili još vrlo skromni. Oni su, istina, ugazili u vrlo smelu akciju, ali ta akcija još nije dobila karakter nelojalnosti prema zakonitoj vlasti i nije izlazila iz okvira Beogradskoga Pašaluka. Ona se i na Porti i kod sila shvatala kao prirodna reakcija protiv dahiskog nasilja. Kad je dobila obaveštenja, da se ustanak ne stišava i da ustanici uzimaju čak i izvesne gradove i da su se ušančili i ispred Beograda, Porta je naredila iskusnom Bećir-paši, tada bosanskom veziru, koji je u Srbiji 1791/2. god. pokazao i energije i takta, da ode u Beograd i da ispita stvari. Dala mu je i sasvim slobodne ruke, "da može zbaciti dahije, raspustiti janjičare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir u Srbiji". U Carigradu janjičara i dahija nisu žalili; tužbe protiv njih stizale su i od samih Turaka. Njihova odmetništva, i zulumi, i rđavi instinkti bili su dovoljno poznati i da je njihovo nasilje moralo kad-tad pokolebati poredak i izazvati ljude na otpor nije trebalo posebno dokazivati. S toga u Carigradu u ovaj mah nije bilo zle volje prema Srbima. Zaziralo se samo od toga, da ih u toj akciji ne pomaže Austrija, kako su već glasila neka nagoveštenja i izveštaji, i bilo je neprijatno što se uopšte to sve zbiva na samoj granici.

Dahijama je bilo jasno šta znači dolazak Bećir-paše, koji je već jednom izgonio janjičare iz Srbije. Oni su se s toga prema njemu odnosili s puno nepoverenja. Srbi su opet gledali u njemu izaslanika sultanova i ukazivali su mu svu dužnu pažnju. Već iz tih odnosa mogli su se unapred nazreti rezultati pašine misije.

Kad je pašin muhurdar stigao 7. juna 1804. pred Beograd, da osmotri situaciju, dahije su se prema njemu ponašale veoma drsko. Mula Jusuf je, šta više, izišao sa jednom šajkom uz Savu i opalio topom u sred srpskog logora u Topčideru, i to baš blizu onog mesta gde je muhurdar ručao. Muhurdar, koji je Srbima malo pre toga jemčio, da će Turci biti mirni, i koji je hteo da osigura primirje za vreme pašinog dolaska, bio je strahovito ogorčen. Dahije su dobro osetile šta ima da znači pašin dolazak.

Oprezan i javašlija, Bećir-paša se nije mnogo žurio. Trebalo mu je puna dva meseca da iz Bosne stigne do Beograda i da na domak Beogradu, u Paležu, provede više dana ne preduzimajući ništa aktivno. On je, izgleda, čekao da situacija sazre i da on, pošto ustanak traje više od četiri meseca, dobro sagleda snage, i odnose, i izglede i jedne i druge strane. Po izveštaju svog muhurdara, po tajnim dostavama beogradskog paše i jednog dela samih Turaka, on je video da je krivica za uzbuđenje u zemlji do dahija koji i za vreme njegove misije neće da miruju; znao je, da Porti do beogradskih silnika nije nimalo stalo, samo da tamo žele da se očuva prestiž carske vlasti i forma po kojoj će biti srušen dahiski režim. Dahije nisu smele da dođu na pregovore sa Srbima u Topčideru, nego su ponudile veziru da se razgovaraju na austriskom tlu, u Zemunu. Ali, kao i raniji, i ti su pregovori ostali bez rezultata. Na oko neaktivan, paša je u stvari pripremao pad dahija. Njegovom iniciativom došlo je, verovatno, do sporazuma između Karađorđa i vođe beogradskih krdžalija, Halil-age Gušanca. Po tom sporazumu Srbi su imali da isplate krdžalijama 360 kesa, a ovi njima četiri dahiske glave. Po naredbi Bećir-paše, dahije su 16. jula napustile tvrđavu, ali ih Gušanac ne dade smaknuti, nego ih pusti da te noći pobegnu. I dahijama je bilo postalo jasno, da se dalje ne mogu držati; protiv njih su bili i Srbi i car, pa čak i dobar deo beogradskih Turaka. Dahije su krenule lađama niz Dunav, ka Vidinu, da se spasu kod starog prijatelja Pazvan-Ogla. Ali na putu, na malom dunavskom ostrvu Ada-Kale, stiže ih srpska potera i službena poruka Bećir-pašina zapovedniku ostrva, da budu pogubljeni. Noću, 24/5 jula, oni izgiboše, a glave im, sem Aganlijine, biše donesene u Beograd.

Posle te dahiske pogibije Turci su, zajedno sa Bećir-pašom, mislili da je s tim Srbima data dovoljna zadovoljština i da bi ustanici, s nešto dobrih reči i malih ustupaka, mogli da se raziđu kućama. Sultan će u zemlji povratiti staro stanje, glasila je njihova poruka; on je i sada pokazao da štiti pravednu stvar i da je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili. Ali ustanici nisu mislili tako. Još 17. jula, iz Topčidera, pisale su srpske vođe, sa Karađorđem zajedno, ponovnu molbu austriskom caru pozivajući ga da on lično dođe u Zemun i da ih primi pod svoju vlast. Oni neće da ostanu više pod Turcima kao dotle, nego žele da se njihovo stanje izmeni. Posle su dodavali: Ako car ne može da ih primi onda neka bar pošalje svoje ljude, koji bi bili svedoci i jemci ugovora što će ga oni sklopiti sa pašom. Poslednji primer pokazao im je jasno da se sultan nije krenuo da ih zaštiti sve dotle dok oni sami nisu skočili da se brane. Turci će se sad verovatno nešto i primiriti, ali se posle izvesnog vremena može opet pojaviti kakav Pazvan-Oglu ili Kučuk Alija sa drugovima i ponoviti, u drugom obliku, ono isto što se i pre događalo. Oni su dobro poznavali tursku upravu i stabilnost njihova reda. Ustanici su želeli da njihov sporazum sa Bećir-pašom dobije s toga veću sankciju, "pošto je svaki paša smrtan čovek". Tražili su, da taj sporazum odobre i sultan i austriski car, i da ga ovaj drugi čak i zajemči. "Na taj način mi bi bili sigurni, da u buduće neće više biti nemira u Srbiji". Srpsku molbu prepourčivao je kod nadvojvode Karla i karlovački mitropolit Stevan Stratimirović, ali je u isto vreme pisao Srbima, da se u tom mnogo ne nadaju u Beč, nego da gledaju izvući od Bećir-paše što više ustupaka. Ali ustanici ostadoše pri svome. Oni složno izjaviše, da se ne mogu sve dotle smiriti dok im koji poverenik austriske vlade ne bude neka vrsta jemca za ugovore. Bećir-paša nije mogao primiti toga zahteva. To bi značilo, ni manje ni više, nego jednu tuđu silu uvesti u rešavanje unutrašnjih turskih pitanja. Porta bi takav korak dočekala s najvećom osudom. Na tom pitanju su doista i zapeli dalji pregovori o pravom smirivanju Srbije.

Najuporniji je bio Karađorđe. Imali su drugovi žive muke da ga odvedu do Bećira, da tamo izjavi svoju odanost. Njegova je čvrsta odluka bila da s Turcima treba kidati, jer pravog smirivanja i onako neće biti. Ta je čvrstina u toliko malo čudnija, što je on inače bio svestan svih teškoća koje ustanicima pretstoje, i što je bio uveren, da će se Srbija sama, bez naslona na nekog jačeg prijatelja, teško moći održati u borbi. Mitropolit Stratimirović u jednom svom memoaru, pisanom još početkom avgusta 1804. god., daje o Karađorđu, po saopštenjima s više strana, ovakav sud: on je neuk, i surov, i vrlo naprasit, i dosta svojevoljan, ali je pošten, pravičan i pravi junak. Zbog junaštva i što je među prvima digao ustanak uživa veliku popularnost. "U vođenju sadašnjih poslova zavisi gotovo sve od njega." Govori retko i malo, ali kad uzme reč pogađa ono što je najvažnije. Sam pošteno priznaje, da nema državničkog iskustva, ali da se zna boriti s Turcima. Osećao je, da se na nj polaže mnogo, a on sam ne zna šta da radi. Brine se za opšti ishod stvari. Turci ne slušaju ni sultana ni vezira, i on voli žrtvovati sve nego da se narod vrati ponovo u staro ropstvo. Kao glava ustaničke stranke, koja je preporučivala da se nađe kompromis sa Bećir-pašom bio je Jakov Nenadović, a kao veza između svih služio je bistri i mudri, i na šalu i zbilju spremni, mladi prota Matija, sin kneza Alekse.

Da su Srbi sa svojim sumnjama imali pravo svedoči ponajbolje to, što je stvarnim gospodarem Beograda bio krdžaliski vođ, Halil-aga Gušanac, koji u tvrđavu dugo nije puštao ni samog Bećir-pašu, iako se tobože držao uza nj. Šta vrede ona sva obećanja vezirova, kad do njegova ugleda tako malo drži jedan prost vođ najamnika? U to vreme, 5. avgusta, da osveti brata, upao je iznenada u Šabac Mus-aga Fočić, sa velikom četom Turaka, i izvršio pravi pokolj hrišćana. Kako sad da Srbi veruju rečima carskih vlasti? Kako da se smire i vrate redovnom poslu? Turci su, sa svoje strane, verovali, da iza Srba stoji Austrija, koja ih savetuje i koja ne sprečava prenos oružja i municije sa svog područja među ustanike i čiji ljudi, čak neki oficiri, prelaze u pomoć Srbima. "Ma da izgleda da raja hoće da se pokori sultanu, njihove starešine ponašaju se tako kako ne dolikuje podanicima." Tako je glasio turski službeni akt za Carigrad. Ali i kako da se ponašaju drukčije? Novi vezir Sulejman-paša, koga je sultan poslao u Beograd, bio je tu i u Srbiji vrlo dobro poznat. On je služio ranije kao muhasil u Beogradu i bio je intimni prijatelj dahija. Ovi su ga čak poslali u Carigrad sa 300 kesa, da dobije vezirski položaj i da, naravno govori tamo u korist dahija. Šta se Srbi od njega mogu nadati? Njegov "izbor" bio je najnesrećniji kakav se uopšte mogao učiniti; sam Bećir-paša nije krio svoje nezadovoljstvo povodom takvog rešavanja stvari; a i Gušanac je poručivao Karađorđu da pazi, da, na pašin poziv, ne dođu u Beograd novi nasilnici, a njegovi pomagači.

Bećir-paša se trudio da u Pašaluku uvede red. Na njegov predlog sultan je pristao da izda ferman, koji je 21. septembra 1804. objavljen u Beogradu. Po tom fermanu Srbima je jemčeno da ih niko ne sme vređati i izazivati i da krivci za to imaju biti kažnjeni; Turcima je bilo zabranjeno smeštanje u selima i držanje hanova; ukinute su sve nasilne dažbine i svi porezi sem zakonskog harača sultanu i desetine vlasniku zemlje. Šest dana potom došlo je petnaest srpskih knezova u Beograd, da o sporazumu sastave i pismeni akt. Potpuni sporazum nije ipak postignut. Srbi su tražili, da Turci mogu stanovati samo u Beogradu, Šapcu i Smederevu, dok su Turci hteli da stanuju i po palankama i da im Srbi pomognu podići popaljene i razrušene kuće. U tim pregovorima Karađorđe nije neposredno učestvovao, nego su ih ponajviše vodili valjevski vođi Jakov Nenadović i Nikola Grbović. Karađorđev otpor prihvatili su i njegovi ljudi, u toliko pre što su Turci stalno tražili novac za pokrića raznih troškova i spahije svoje prihode za celu ovu godinu, koja je prošla u neredima. Zbog zime koja je nastupala Srbi nisu hteli da potpuno kidaju sve veze, nego su hteli da izvuku od Turaka što se god može više. Naročito su polagali na to, da im Turci sami priznaju pravo da drže svoje oružane ljude za čuvanje reda i kao jemstvo za život i stečena prava. Jedna grupa srpskih i turskih predstavnika, koja je većala u Smederevu, krajem novembra, priznala je Karađorđu pravo da drži 300 pandura, a dvanaest nahiskih knezova da drže svaki po 100. Srbi su tako, za svaki novi slučaj, raspolagali svojom oružanom snagom i mogli su mirno čekati do proleća. Ali ta popuštanja izazvala su borbe među samim Turcima, a naročito je bilo veliko nezadovoljstvo među krdžalijama i janičarima. Najamnici su uvek pre svega gledali na pare, a kako su Srbi, sve više nezadovoljni velikim plaćanjima, odbijali da doprinose za njihove isplate, oni su besneli protiv pomirljivijih elemenata, pa čak i protiv svog vođe. Veliku nepomirljivost pokazivao je, isto tako, i jedan deo janičarskih ostataka, čiji se broj u Beogradu još uvek cenio na 1.500 ljudi.

Srbi su za to vreme spremili jednu deputaciju za Rusiju. To im je naročito preporučivao Petar Čardaklija, koji je imao izvesnih veza sa ruskim pretstavnicima u Austriji. Za taj je korak bio i karlovački mitropolit. Iz Čardaklijina kruga poteklo je verovatno, jedno pismo bečkom episkopu Jovanu Jovanoviću, 15. juna te godine, u kom se govorilo, kako im Austrija nije iskren prijatelj i kako, njegovim posredstvom, žele rusku pomoć. Kad Austrija ne može da ih primi i zaštiti onako kako bi oni želeli, onda je jedini drugi izlaz bio da se traži oslonac u Rusiji. U svakom slučaju Srbi nisu hteli da odnos sa Turcima ostane stari; ako ne mogu doći do pune slobode ono bar da postignu stanje, koje neće zavisiti od volje jednog vezira ili od kakve grupe nezadovoljnih avanturista. Deputacija je nosila u Rusiju pismenu molbu, kojom se tražila pomoć u novcu i oružju i pristanak Rusije da bude jemac srpsko-turskog sporazuma. "Srbi nikad jednodušnije nisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrdnije želeli nego danas. Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća sreća srpskog naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpočeti u današnjim važnim prilikama baš s toga što je jednoglasna želja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom "Serbskoje pravlenije", ili pod drugim sličnim imenom, kao što su, na primer, onih sedam ostrva jonskih, a pod neposrednom zaštitom Rusije, čuvajući u isto vreme nenarušimo prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest: plaćati mu umeren danak. Tome bi dodali još i ovu novu dužnost: da svagda vojuju protiv sultanovih odmetnika". Za nepunu godinu dana borbe srpski se program osetno razvio. Od lokalnog ustanka u Šumadiji postala je već široka akcija celog Beogradskog Pašaluka, koja traži ne samo povraćaj stanja od 1793/4. godine, nego i "Srpsko Pravlenije" kao začetak buduće srpske države.

U isto vreme kod Srba se jasno vidi i težnja, već sazrela za vreme ove borbe, da ovaj ceo pokret postane stvarno oslobodilački i da obuhvati širi krug. Karađorđe i drugi prvaci pisali su 27. avgusta 1804. hercegovačkim glavarima na adresu Arsenije Gagovića čisto i jasno: "Braćo moja, evo vi sad (vreme) i slučaj da se i vi oslobodite i s nami sjedinite. Nemojte pošteđeti ka i mi poslednju kaplju krove proliti za veru hristijansku, za svete cerkve i monastire i za slobodu otečestva svoego... Mi ništa tuđe nećemo ticati, ko sobstveno naše od starinah koje je svemu svijetu poznato da je rođeno naše hoćemo vozvratiti, i to je pošteno pred svijem svetom i po zakonom božijim i carskim niko nam neće braniti."

Srpska deputacija, u kojoj behu glavna lica prota Matija Nenadović i Petar Novaković Čardaklija, bila je u Petrogradu lepo primljena. Mada je iskreno želela da sa Turskom ne muti svoje odnose, Rusija je ipak bila voljna da na neki način pomogne Srbima. Pomoć se, u prvi mah, sastojala samo u novcu i dobrim savetima, ali je bar bila iskrena. Srbi treba da se pokažu verni sultanu, ali, ipak, da ne odlažu oružja ili, da ga bar ne odlažu u većem delu, dok ne postignu glavne od svojih zahteva. A Rusija će preporučivati njihovu stvar Porti, mada joj je nezgodno da se otvoreno meša u turske unutrašnje stvari.

I bez te poruke Srbi nisu mislili da raspuštaju svoju vojsku sasvim, a ruska ih je poruka u toj odluci učvrstila još više. Gomilanje četa na Drini, koje je kupio Musaga Fočić, i meteži među Turcima u Beogradu bili su im dovoljan razlog da brane svoj stav. Po ruskom savetu oni su uputili jednu deputaciju i u Carigrad, koja je, pored uverenja o odanosti, imala da izloži i tegobe naroda i njegove želje i predloge. "Željnoga mira i reda mi nikada nećemo imati, ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turčin upravnik u ovoj zemlji, jer posle ove bune pojedina lica s obe strane, i sa turske i sa srpske, zbog smrti svojih srodnika i prijatelja za vreme ove vojne, stalno bi se svetila".

Ali vezu sa Austrijom nisu napuštali nikako, i to iz lako pojmljivih razloga. Sve važnije poglavice uputile su 10. februara 1805. dugo pismo caru Francu, u kom su ga ponovo molile za pomoć i zaštitu. "Mi obače drugo carstvo ne poznajemo niti se moliti imamo razve jednomu", govorili su oni neiskreno; "vi otac, vi mati, za milost božiju i za ristjansku veru ne upustite ovoga naroda izgubiti."

U Turskoj nije bilo lako stvoriti reda. Krdžalije u Beogradu stavile su pod stražu samog vezira Sulejman-pašu i slale su u Carigrad ne molbe nego skoro ultimatume. Na Porti se prosto nije znalo šta da se počne. Smenili su Sulejmana i imenovali ponovo Bećir-pašu za vezira u Beogradu, ali već kasno, kad je za svakog bilo jasno da Porta nema ni jednog poteza, koji bi bio energičan bilo na levo bilo na desno. U revoluciji paliative su najgora sredstva i retko kad dovode do pozitivnih posledica. Šta vrede carski fermani, kad odmetnici za četiri godine jednog carskog vezira ubijaju a drugog zatvaraju?

Nagomilana mržnja i kod Srba i kod Turaka nije popuštala. Sukobi i klanja bili su česti, mada su miroljubiviji ljudi i na jednoj i na drugoj strani nastojali da ih spreče. Od proleća 1805. spremali su se i jedni i drugi na nove borbe.

U napred pominjanom Karađorđevom pismu Arseniju Gagoviću ustanici su pozivali Hercegovce da se združe u borbi, pa će pre mesec dana biti u Sarajevu. Dotadašnji uspesi digli su samopouzdanje, ali nisu davali nimalo opravdanosti za takav jedan podvig. U tom pozivu više je klikovanja i poticanja, nego stvarnog vojničkog i državničkog predviđanja. Ali dok su iz Srbije pozivali na borbu ruski krugovi su preporučivali mir. Ruski izaslanik grof Marko Iveljić, inače rodom Bokelj, pisao je istom Gagoviću, da smiruje narod. Rusija je, s drugim saveznicima, u ratu s Napoleonom, u kom je pomaže i Turska, pa očevidno ne želi da se rat Srba s njom rasplamti. On je stavljao na srce arhimandritu da pazi, da srpski narod ne pane u nemilost kod oba cara. Sam je preduzimao dosta stroge mere prema pojedincima, koji su radili na ustanku. Zaustavljao je i crnogorskog vladiku Petra, koji je bio voljan, i pisao o tom i u Petrograd, da krene u borbu. Ruska diplomatija preporučivala je, u isto vreme, u Carigradu, da se preporuči bosanskom paši da ne dozvoli kakve nepravde prema Srbima i da čuva narod od jaramaza. Sve je to bilo po instrukcijama petrogradske vlade, koja je izbegavala sukob i zaplete s Turcima. Ali, da ipak pomogne i Srbima, Rusija je poklonila ustanicima 5.000 dukata i savetovala im je, da ipak, za svaki slučaj, ne odlažu oružja dok ne postignu što žele ili dok im to ona ne proporuči. Na ovu odluku Srbe su naterivale i prilike u Paša-luku.

Krdžalije ili najamnička vojska, kojoj je bio zapovednik Halil-aga Gušanac, držale su svu stvarnu vlast u Beogradu, jer je redovne vojske bilo vrlo malo. Oni se nisu ponašali ni sa samim Bećir-pašom s mnogo obzira i skoro su ga ucenjivali tražeći da im on isplati najamnički dug i od dahiskog vremena i za vreme posle toga. Paša nije imao novaca, a najmanje oko 250.000 groša, koliko su krdžalije tražile. Da bi pokazali svoju lojalnost prema sultanu i njegovom izaslaniku Srbi su isplatili taj dug i skoro oslobodili Bećira. Kad je u jesen 1804. napuštao Srbiju, paša je sa izvesnim poverenjem predao njima topove i municiju, da ih pošalju za njim u Bosnu, i ustanici su i to učinili u punom redu, mada je mnogima već tada bilo jasno da od sve te lojalnosti neće biti velike koristi.

Prijateljske usluge činio je, u izvesnoj meri, srpskoj stvari vlaški knez Konstantin Ipsilanti, koji je prvi izvestio Portu o pokretu Srba i koji je, u isto vreme, kao ruski prijatelj, izveštavao i rusku vladu. Razumljivo je s toga, što je Porta upotrebila u leto 1804. god. i njega, da utiče pomirljivo na Srbe. Slat je isto tako i jedan poverenik carigradske patriaršije. Izaslanik Ipsilantijev bio je bojar Manolaki. Srbi su njima obojici izjavljivali da su verni sultanu i da će rado primiti svakog njegova upravnika, ali da treba ukloniti uslove stvorenog zla. Kad je u zimu Ipsilantijev izaslanik došao po drugi put u Srbiju on se sam mogao uveriti, da sultanova volja u Beogradu nije poštovana i da Gušanac i kod novog paše Sulejmana drži svu vlast. Srbi su, prirodno, odbijali da slušaju jednog novog samovoljnika i tražili su povratak vlasti koja doista jemči za red. Početkom 1805. god. došli su u Srbiju, i opet po nalogu Porte, izaslanici vlaškog i moldavskog kneza, da umire Srbe. Ipsilantijevi ljudi savetovali su Srbima poverljivo, da poslušaju ruske savete i da upute jednu deputaciju u Carigrad, dok su moldavski, u ime sultanovo, tražili polaganje oružja.

Srpski deputati upućeni za Carigrad imali su da traže ovo: svoje narodne starešine, koje će upravljati narodom i skupljati danak; da se iz Srbije isele svi Turci vojni činovnici, a Srbi se obavezuju da brane zemlju i gone buntovnike; i da upravnik u Srbiji ne bude Turčin. "Željenoga mira i reda mi nikada nećemo imati ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski." To je bila prava narodna želja, pismeno utvrđena 1. maja, koja je mogla biti, u poverenju, saopštena samo ruskom pretstavniku i knezu Ipsilantiju. Druga, javna, molba sadržavala je želje, da u Beograd mesto vojnog izaslanika dođe muhasil, t.j. visoki finansiski činovnik; da Srbi za 12 nahija izaberu 12 knezova, koji bi dobili carske berate. Vrhovni knez stanovao bi u Beogradu i bio bi veza između naroda i carske vlasti. Tog vrhovnog kneza i nahiske knezove bira narod. Danak bi se davao neposredno sultanu, i to i harač i spahiske dažbine, tako da njihovi ljudi ne bi više dolazili u sela. Jasno je, da su ovo bila dva predloga; prvi maksimalni i drugi u taj mah minimalni. Oni su delimično prelazili okvir samouprave iz 1794. god. i mogli su na Porti da izazovu ozbiljna razmatranja.

Na Porti se, usled raznih vesti i raznih pojava, mišljenje o karakteru srpskog ustanka počelo postepeno da menja. Izveštaji s turskih strana stali su naglašavati, kako ustanici prolivaju krv pravovernih i kako, poticani sa strane, neće da se smire. Saveti koje je sultan upućivao u Srbiju, preko carigradske patriaršije i susednih knezova, nisu imali željenog uspeha. Na Porti nisu hteli shvatiti, da same reči nisu mogle smiriti duhove, kad je sve drugo išlo po starom. U Carigradu je naročito izazivalo nezadovoljstvo to, što su se za ustanak počele interesovati Austrija i Rusija i tim srpskom pitanju davale i preko prave namere, diplomatski karakter. Ustanak iz pašaluka počeo je da utiče i na Hercegovinu i na niški i pirotski kraj. S toga su s Porte stali poručivati, da Srbi prime što im se nudi i da se smire, ili će ih sultan već znati naterati na poslušnost. Ovaj ton pretnje postajao je sve češći. Kako Bećir-paša sve do kraja maja nije dolazio na svoju dužnost očevidno svestan svih teškoća koje, i pored sve njegove dobre volje, ne može savladati pri prilikama koje su vladale u Beogradu i pri kolebanju Porte, u Carigradu su juna 1805. za novog beogradskog vezira postavili niškog Hafiz-pašu. Hafiz je imao glas energična čoveka i protivnika Srba. Porta je njegovim imenovanjem pokazala, uprkos opomena ruskog poslanika, da hoće prema ustanicima novi kurs; otezanja je bilo već dosta. Prekinula je s toga dalje razgovore sa srpskim deputatima u Carigradu i uputila ih neposredno na Hafiz-pašu. Porta je u svom stavu postala tako odlučna još i s toga, što su Srbi do leta 1805. postigli još nekoliko taktičkih vojničkih uspeha, u želji da se što bolje obezbede. Oni su zauzeli i dva važna grada Karanovac i Užice.

Srbi su na to rešili da novog vezira ne prime i da mu spreče prolazak za Beograd. I skadarskom Ibrahim-paši, koji im je pretio da će poći sa 100.000 vojske na Srbe, ako se ne pokore, oni su odgovorili prkosno da ga čekaju, samo nek povede što više konja i ponese što boljeg oružja, da ga ostavi u Srbiji. Kad je Hafiz-paša krenuo za Beograd Srbi su ga, dobro spremljeni, sačekali i u borbama od 6-8. avgusta potpuno suzbili. Borbe su se vodile na granici Pašaluka, oko Paraćina, i naročito oko Ivankovca. U tim borbama i sam paša bio je ranjen, i od rana je doskora umro. To je bio, posle toliko vekova, prvi sukob između Srba i pretstavnika sultanove vlasti, prva velika bitka srpskog ustanka. Borbu je s uspehom počeo vojvoda Milenko Stojković kod Ivankovca, a odlučio je Karađorđe. Ona je sasvim izmenila dotadašnji karakter srpskog pokreta: to nije više revolt protiv nasilnika i njihovih dela, nego svestan i spremljen otpor protiv same carske volje, a posle izričnih carskih opomena. Posle ovog nije se više moglo natrag.

Charmed · Malo ~ mače ~

Razvoj ustanka

Hafiz-pašin poraz iznenadio je Portu. I smelost i snaga ustanika pokazale su se veće nego što se tamo verovalo. Sad je tu upornost trebalo slomiti, i to pre nego što bi postala još više opasna. S toga već u septembru počeše pripreme za buduću veliku ofanzivu protiv Srbije. Čak jedan azijatski paša prebačen je u Rumeliju da učestvuje u borbama. Pre svog odlučnog koraka Porta je, da umiri Austriju, 10. oktobra ponudila njenog poslanika da bečki dvor utiče na ustanike, ali da im izjavi još sad: da posle toga nemaju više čemu da se nadaju ni od same Austrije. Ponuda je, dakle, imala jednu osetnu, iako čisto diplomatsku, žaoku prekora. Rumeliski vezir Ibrahim-paša dobi naređenje da napadne s juga, a bosanski valija, Sejidi Mustafa-paša, sa zapada. Šejhulislam izdao je fetvu, da bi bio veliki greh ne krenuti u rat protiv odmetnika i pomoći "nevoljnoj braći". Samo što je u Turskoj lakše bilo izdati zapovest nego je ostvariti. Zbog zime pripreme su išle sporo i neracionalno; finansiska sredstva Carevine bila su oskudna i neuredna; i teškoća je bilo ne samo zbog srpskog nego i radi drugih pitanja. Nameravana ofanziva otezala se mnogo i radi drugih mera koje je Porta obećavala preduzeti pre nego što pristupi toj krajnjoj.

Srbi su bili svesni posle Ivankovca da im pretstoji ozbiljna borba. Oni su s toga krajem novembra 1805. rešili na skupštini u malo pre toga oslobođenom Smederevu, da više ne plaćaju danak, nego da svoj novac upotrebe na ratnu spremu. Ipak, iz obzira prema savetima Rusije i Austrije, i po preporuci svog prijatelja kneza Ipsilantija, a i iz diplomatske potrebe da ne poruše sve mostove za sobom, oni su stalno uveravali da su odani sultanu i da njihov otpor nije uperen protiv zakonite vlasti. Tako su u svojim molbama pisali i u Carigrad. Nema sumnje, da je pored sve odlučnosti bilo kod ustanika i nešto straha, kada su čuli za velika turska spremanja, i da bi oni, ipak, voleli stvar svršiti nekako lepim, nego gaziti u borbu protiv daleko veće sile. S toga su oni i molili, i u Petrogradu i u Beču, da se Rusija i Austrija zauzmu kod Porte za njih i da, možda, jedna komisija sastavljena od turskih, ruskih i austriskih pretstavnika ispita uzroke metežima i nađe rešenja. U drugoj jednoj molbi, upućenoj ruskoj vladi, Srbi su molili rusku vojnu pomoć, u ljudstvu i topovima, i pod vođstvom jednog ruskog velikog kneza. Nekoliko pukova sa Srbima u zajednici stvorili bi od srpskog ustanka jedan veliki pokret i pravi ep i postigli bi nesumnjive uspehe.

Pokret u Srbiji nije mogao ostati bez uticaja i u ostalim našim krajevima. Karađorđe, obavijen mistikom, postao je veoma popularan u celom našem narodu. Rano su o njemu nastale legende i epske pesme. Za darovitog slepog guslara Filipa Višnjića, koji je i sam bio pesnik, priča se, da je, idući od Bosne sve do Skadra, raznosio pesme i širio glas o ustanku u Srbiji i njegovom vođu. S toga, i pored svih službenih smirivanja, na mnogo strana vri. Naročito u istočnoj Hercegovini. Od jeseni 1804. god. Nikšići, Pivljani, Drobnjaci, Gačari i Rudinjani stalno požuruju cetinjskog vladiku da počne stvar. U tom pravcu delovali su i razni izaslanici iz Srbije, koji su i usmeno i preko vođinskih pisama pozivali ostale sunarodnike da im se pridruže i počnu borbu s Turcima. Kad su Srbi zauzeli Užice i Karanovac i tako doprli do blizu Novog Pazara, odnosno stare Hercegovine, pokret je mogao uzeti više maha. U leto 1805. buknuo je doista ustanak u Drobnjaku i među Nikšićima. Nemamo, na žalost, mnogo pojedinosti o njemu, ali se zna, da je bio prilično zahvatio. Početkom oktobra bio je upućen protiv njih Sulejman Skopljak paša, jedan od najhrabrijih i najodlučnijih turskih zapovednika. On je uspeo da pobunu uguši i kolovođe kazni. U samom Drobnjaku obešeno je 18 lica.

Osetan preokret dogodio se u to vreme i u evropskom odnosu sila. Rusija i Austrija pretrpele su krajem 1805. god. težak poraz kod Austerlica u borbi s Napoleonom. Austrija je posle tog poraza bila potisnuta iz Nemačke, u kojoj je sve zamiralo iz straha od Francuza. Bečkoj vladi nije moglo biti svejedno da izgubi uticaj i na Balkanu. Na Porti se već počeo osećati izvestan francuski vetar i bečka vlada, ma koliko se trudila da ga oslabi, baš radi njega nije mogla da skroz napusti srpsko pitanje. Početkom 1806. god. poslata je u Beč jedna deputacija sa protom Matijom na čelu, a u isto vreme Srbi su ponovo molili sultana da ih ne napada, jer njihov ustanak nije nastao iz obesti i nepokornosti, nego od teškog zuluma. U Rusiji na srpsko se pitanje gledalo u ovaj mah s puno pažnje. Princ Čartoriski govorio je austriskom poslaniku otvoreno da Srbe ne treba napustiti, već zbog toga da se ometu Napoleonove spletke, i da im treba dati oružja, džebane i drugih potreba. Opasnost od Napoleonova uticaja uviđala se i u Beču. Po Požunskom Miru, zaključenom 14. (26.) decembra 1805. god. između Francuske i Austrije, bečka vlada morala je ustupiti Francuzima celu Dalmaciju s Bokom. Ovi su tako zakoračili na Balkan još neposrednije nego ranije i došli su u neposrednu blizinu Crne Gore i ostalih srpskih oblasti. Njihov uticaj na Srbe, pozitivan ili negativan, mogao se očekivati sa izvesnom sigurnošću. Bečka vlada nije htela da se zameri Porti uzimajući Srbe u otvorenu zaštitu, ali da ne bi odbila Srbe pristajala je, ipak, da posreduje za njih. To je izrično rečeno srpskoj deputaciji, ali im je ujedno odbijena vojnička pomoć, koju su naročito tražili. Bečka je vlada ipak pristala da uputi susednim pašama pisma, moleći ih da ne žure s neprijateljstvima, pošto bi se stvari mogle urediti na lep način. Sam car Franc obratio se pismom sultanu 28. februara (12. marta) nudeći svoje posredništvo. Ali te ponude nisu primljene. Austriski glas u Carigradu, isto kao i ruski, nailazio je u Carigradu, posle Austerlica, na mnogo manje obzira nego ranije. Na Porti se tražilo ni manje ni više nego da se Srbi pokore "s konopcem o vratu". Sultan je bio nezadovoljan tim posredovanjem; na dvoru se nalazilo da je to nepotrebno mešanje u turske unutrašnje stvari. Sultan Selim, odgovarajući caru, govorio je da je on za tri godine dao dosta dokaza o svojoj dobroj volji i strpljivosti, i da će sad njegova vojska dovesti stvari u red. Nije u tom pravcu bolje prošao ni sličan ruski korak. Turska je u isto vreme izjavila nadu francuskom pretstavniku, da Napoleon neće primiti pod svoju zaštitu srpske buntovnike, ako mu se ovi budu slučajno obratili. Napoleon je upotrebio tu priliku da iskali svoju ljutnju na Rusiju i da je u Carigradu pretstavi kao neprijatelja, koji pomaže Srbe s planom da bi što više oštetio Turke. U srpskom pitanju Napoleon je tada potpuno primao gledište Porte. Samom sultanu on je pisao 8. (20.) juna 1806., da protiv Srba treba upotrebiti "najače mere".

Da bi turski napad mogli dočekati što spremniji i na što boljim položajima Srbi su od početka 1806., pored svih molbi i pretstavki, počeli i sa vojničkim radnjama. Oni su uzeli Porez i osvojili Negotin na istoku; poseli su Paraćin, Ražanj, Aleksinac, Kruševac, a njihove čete prodrle su do Studenice na jednoj i u Toplicu na drugoj strani. U novoosvojenom Pomoravlju austriski kapetan Vuča Žikić, rodom iz Mavrova, koji se istakao već za Kočine Krajine, prešavši u Srbiju, podigao je čitav niz poljskih utvrđenja između Ražnja i Aleksinca, koja su dobila ime Deligrad.

Najteži položaj imala je 1806. god. Mačva. Turci su već krajem 1805. god. bili iskupili oko Drine preko 20.000 vojnika. Od početka 1806. god. učestali su turski napadi. Robljena su i paljena mnoga sela. Tako je pred Đurđev-dan upao Kulin kapetan u jadarsko selo Dobrić, pa je u njemu pobio 74 čoveka, a odveo na 300 glava roblja, većinom ženskog. S velikim naporom svojim i svojih ljudi otkupio je i oslobodio to roblje Ivo Knežević, knez bosanske Semberije. Od straha dosta ljudi beše klonulo duhom i priznalo rajaluk. Pojedini junački podvizi, kao Stojana Čupića i njegovih drugova u borbi na Salašu, nisu mogli mnogo izmeniti opšti položaj. Karađorđevi pozivi vladici Petru I, da se pridruži srbijanskom pokretu, ostali su uzaludni; pod ruskim pritiskom, a i iz lokalnih svojih interesa, vladika je u ovo vreme svu pažnju obratio Francuzima i njihovom posedanju Dalmacije i Boke. Snabdevanje Srba oružjem i municijom išlo je vrlo teško, jer se Austrija ustručavala da im to dotura makar posredno i krišom, da se ne bi zamerila Turcima. Jer ovi su joj i službeno prebacivali, da šalje Srbima ne samo džebanu i oružje, nego i topove, i oficire, pa čak i redovnu vojsku. Razumljivo je s toga, što se, i pored svih uspeha, među Srbima pomišljalo ponovo na to, da se traži pomirljiv izlaz. Po dogovoru sa starešinama uputio je Karađorđe 1. jula Petra Ička da na Porti pokuša sklopiti sporazum. Srbi su pristajali, da plaćaju danak otsekom, da prime carskog muhasila, a da se janjičari i zlikovci isteraju iz zemlje. Srbi bi branili zemlju i vršili u njoj, po sultanovim naredbama sve javne poslove. Srbi su se vratili na svoj minimalni program zaplašeni turskom silom koja se spremala na njih, a videći da ne samo Austrija nego ni Rusija neće da učine za njih ništa stvarnije i ništa vojnički neposrednije.

Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad i počeo pregovore turska vojska je prešla u napadaj. I to sa tri strane: od Vidina, Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča 24. juna Milenko Stojković. Na zapadnom frontu preuzeo je zapovedništvo sam Karađorđe. Na Mišaru, 1. avgusta, sa silnim zamahom, srpska vojska satrla je ordiju Kulin kapetana i odnela najslavniju i najveću pobedu Prvog Ustanka. Niška vojska razbila se o deligradske položaje, koje je vešto branio Petar Dobrnjac i kome je, posle uspeha kod Mišara, došao u pomoć Karađorđe. Posle trećeg uzaludnog juriša od 27. avgusta Turci su sami ponudili primirje, koje je sklopljeno 2. septembra. Sam Halil aga Gušanac pisao je posle toga Karađorđu: "Tvoje su pobede zaista neobične i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara".

U Carigradu, stojeći pred novim spoljašnjim zapletima, boreći se sa dosta finansiskih i unutrašnjih teškoća, behu skloni na pregovore. Na novu vojnu ekspediciju, posle neuspeha ove prve, nije se moglo odlučiti brzo ni lako. Ičko je s toga u prestonici postigao pozitivne rezultate. Već oko 10. septembra stigao je u Srbiju sa obaveštenjima da je Porta načelno primila srpske zahteve. Za njim je, sa svečanom pratnjom, stigao 25. septembra u Smederevo i muhasil Hasan-aga. Ali, on nije doneo sobom obećani carski ferman, jer je bio poslan, tobože, za rumeliskim begler-begom. Muhasil je usmeno izložio, da Srbi imaju plaćati danak njemu, da u gradovima ostanu turske posade, a ostale poslove u zemlji da vode Srbi sami. Gušanac je sa krdžalijama imao napustiti Beograd, a janjičari i drugi Turci mogli su ostati jedino ako budu živeli od neke svoje privredne zarade. Kad muhasil nije došao s obećanim fermanom Srbi počeše da sumnjaju da je po sredi neka vešta podvala. Ni Karađorđe mu nije verovao, iako je, čini se, Porta pristajala da ga prizna kao baš-kneza u Srbiji. Muhasilove usmene poruke nije hteo da primi ni Gušanac, pa se stvar zaplela bila još više. Srbi ipak nisu prekinuli pregovore, nego su uputili ponovo u Carigrad jednu deputaciju, i opet s Petrom Ičkom, da izvede stvar na čisto. A dotle nisu hteli da odlože oružja, nego pregoše svom snagom da uzmu Beograd i da Gušanca silom uklone odatle. Bosanski vezir, po naredbi Porte, poručio je sam Gušancu da iziđe iz grada, a ustanicima je poručio sultanovu želju da se umire i prime ono što je ugovoreno i da naročito silom ne udaraju na Beograd. Ali Srbi nisu to poslušali. Hteli su da to pitanje preseku kratkim putem, a da ujedno pokažu i svoju vrednost.

Kruna svih njihovih vojničkih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austriska vojska smatrala je kao velike uspehe, kad je pod princem Evgenijem i Laudonom, mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je važio kao jedna od najvećih turskih tvrđava. Gotovo goloruka raja, sa vrlo malo oružja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod Voždovim zapovedništvom, jurišem osvoji, 30. novembra, najpre varoš, a potom, 27. decembra, i samu tvrđavu. I ovom prilikom Karađorđe se trudio da održi gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaćeni na delu, on je dao pobiti i raščerečene obesiti.

Krajem 1806. godine srpski položaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, našto je bila ugovorima obvezana, zbacila kneževe Vlaške i Moldavske. Ruska je vojska na to ušla u obe kneževine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraćena pažnja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike.

Do toga časa Srbija je bila jedna obična pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i sažaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Od 1806. god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi značaj. Srbi su odjednom postali politički činilac s kojim ozbiljno računaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na čije se akcije obraćala pažnja, ponekad izuzetna, ne samo u Beču, nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do početka XIX veka u Evropi se najviše znalo i računalo s Grcima; od 1804. god. mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo oslobođenje balkanskih hrišćana, nego i stvaranje novih hrišćanskih država u tom delu Evrope.

Charmed · Malo ~ mače ~

Francuska politika prema Srbima

Kad je Austrija mirom u Požunu morala vratiti Francuzima tek pre osam godina dobijenu Dalmaciju bilo je jasno, da ta promena neće proći bez izvesnih kriza. Katolički elemenat Dalmacije bio je veoma konzervativan i odan crkvi, naročito njegov težački deo. Njegovo nezadovoljstvo s revolucionarnim težnjama francuskih aktivista i prijatelja bilo je iskreno i duboko, a politički se izražavalo u simpatijama za Austriju i njezino "apostolsko" veličanstvo. Kod pravoslavnih neprijateljstvo nije bilo mnogo manje. Dovoljno je bilo već to, što se Rusija nalazila u savezu s neprijateljima Francuske i što je svoje prijatelje na Primorju, a osobito Crnu Goru, poravnala u svoj front. Arhimandrit Gerasim Zelić tvrdio je, da "kler i vooptšte narod jedne i druge crkve nigda nije bio zadovoljan vladanjem i zakonima francuskijem," iako je "militar francuski bio posve političan, učtiv i dobar, tako, da se niko na nji potužiti nije mogao, da su kome jedno jaje ukrali ili koju štetu učinili".

Sa Dalmacijom zajedno imala se ustupiti Francuzima i Boka Kotorska. Stanje u toj pokrajini, i pored austro-ruskog saveza, bilo je veoma zapeto. Između Crnogoraca i Austrijanaca nikako nisu mogli da se stvore odnosi pravog poverenja. Austriske vlasti krivile su za to ne samo vladiku i njegove ljude, nego i ruske pretstavnike u Crnoj Gori. Austrija je sklopila s Napoleonom separatni mir, a Rusija je, sa Engleskom, ostala i dalje u ratu s Francuzima. Razumljivo je s toga, što se s tim u vezi postavilo i pitanje Boke: hoće li je Austrija predati, prema ugovoru, Francuzima ili dojučerašnjim saveznicima. U Crnoj Gori nalazio se od marta 1805. ruski državni savetnik Stevan Sankovski, koji je skoro vodio crnogorsku državnu politiku i koji nije bio smatran kao prijatelj Austrije. On je sam tražio od lokalnih vlasti u Boki, da se ne predaju Francuzima i pozvao je rusko brodovlje iz jonskih voda da što pre stigne u te krajeve. Ruska flota stigla je u Boku 16. februara 1806., a Crnogorci su sišli sa planina u primorje. Austriski komesar predao je potom gradove Rusima, a ruske lađe prevele su austriske posade u Trst i na Rijeku. Da su Francuzi oštro protestovali protiv toga razume se samo po sebi. Austrija se, među ostalim, branila naročito tim, da Francuzi sami nisu došli da prime Boku u vremenu koje je bilo ugovorom predviđeno i da oni nisu mogli, posle tog roka i traženja Rusije, da se izlažu eventualnoj borbi za područje za koje više nemaju nikakve obaveze. Vlast u Boki primio je za građanske poslove Sankovski, a za vojne admiral Senjavin. Prema tome, i pravno i stvarno Boka je pripala Rusima.

Ovom prilikom stradala je i Dubrovačka Republika. Francuska vojska nije mogla doći u Boku morem, jer je njena flota bila daleko slabija od ujedinjene engleske i ruske. Put preko turskog područja bio je zaobilazan, vrlo težak i ne bez opasnosti; sem toga, da bi se on upotrebljavao trebalo je odobrenje turske vlade, na koje se, u najboljem slučaju, moralo čekati više nedelja, ako bi se uopšte dobilo. S toga se francuskim vojnicima i diplomatama učinilo kao mnogo zgodnije da za prolaz upotrebe dubrovačko područje, preko koga je vodio najkraći i najbolji put. Francuski zapovednik Loriston obratio se dubrovačkoj vladi za dozvolu. Diskusija u Republici bila je o tom burna. U gradu je bilo dosta lica, koja su uviđala opasnost od toga ako Republika napusti svoju staru politiku neutralnosti, ali ih je, isto tako, bilo dosta, koji su simpatisali sa idejama nove Francuske i koji su od ranije nosili ime Sorboneza. Prevladala je ova druga grupa, nešto načelno, nešto iz straha da bi Francuzi mogli upotrebiti silu, a nešto iz uverenja da je to samo prolazna mera. Odluka bi se, verovatno otezala malo duže, da i ruska komanda nije zatražila od Republike, da se u grad pusti ruska vojska, koja bi zadržala Francuze. U toj dilemi za katolički Dubrovnik rešenje je ispalo po želji Sorboneza. Prevladao je verski i tobože slobodoumni elemenat nad plemenskim. Sem toga, u Dubrovniku je bilo straha, da za Rusima ne dođu Crnogorci, koji su u gradu Sv. Vlaha već dva-tri stoleća bili ozloglašeni kao rđavi susedi i sa kojima je, u ovo vreme, bilo neprilika i u Boki. Tako je mala Republika donela odluku, koja je postala kobna za njenu slobodu. Snažno i duboko osećana scena Iva Vojnovića Allons enfants verno prikazuje te poslednje dane dubrovačke slobode i duhovne krize njene vlastele. U gradu se odluka pravdala time, da Francuzi samo "prohodu"; u stvari brzo se videlo, da oni "dohodu" i da ostaju. Loriston je sa 1.500 vojnika stigao pred grad 13. (25.) maja 1806. Čim su ušli u grad Francuzi odmah istakoše pored dubrovačke i svoju zastavu i počeše da se utvrđuju. Brzo potom došlo je do napada saveznika na dubrovačko područje i sam Dubrovnik. Prvi sukob između Francuza i jedne združene čete Crnogoraca i Rišnjana bio je 18. maja kod Trstikovca. Pomagani od ruske flote Crnogorci i Rusi počeli su potom borbe u Konavlima i po Župi, pa su opseli i sam Dubrovnik. S Francuzima su se zajedno borili i stanovnici napadnutih župa. Crnogorci su popalili mnoštvo kuća (660), oštetili su vodovod, i na samim Pločama naneli mnogo štete. U borbama je učestvovao i sam vladika Petar. Rusi i Crnogorci zauzeli su bili i ceo kraj oko Gruža i sve područje do Pila. Dubrovčani su bili spremni da kapituliraju, ali im to nisu dali Francuzi. Posredovali su i Turci, oglašavajući Dubrovnik kao svoje vazalno područje, ali je to posredovanje odbijeno, pošto se borba ne vodi protiv samog grada, nego protiv Francuza u njemu. Skoro u poslednji čas došao je u pomoć Dubrovniku 23. juna general Molitor sa novom francuskom vojskom. Crnogorci i Rusi biše potisnuti do iza Cavtata. Iza toga stiže i maršal Marmon, koji će postati "vojvoda dubrovački". Jedno vreme, kad su počeli pregovori o miru između Rusa i Francuza, verovalo se, da će se i ovo pitanje Boke i Dubrovnika skinuti s dnevnog reda. Ali kad se razbiše Marmon dobi naredbu ne samo da posedne Boku, nego da uće i u Crnu Goru. Za to vreme pošlo je za rukom austriskoj diplomatiji da izradi u Petrogradu da se Boka formalno ustupi ponovo njoj, kako bi je ona vratila Francuzima. Car Aleksandar I pristao je na to i izjavljivao, da su njegovi ljudi u Boki učinili to bez prethodnog odobrenja, ali se iz svega jasno vidi da to oni nisu učinili na svoju ruku i da su za taj korak imali podrške kod izvesnih merodavnih krugova u Petrogradu. Posle prekinutih pregovora s Francuzima Rusi nisu hteli istaknuti ni to traženje Austrije i nastavili su rat i na našem primorju. Rusi više nisu prelazili u ofanzivu, a i Francuzi su se, posle neuspeha kod Sutorine (21. septembra) povukli na staru dubrovačku granicu.

Ruska flota, na kojoj se nalazilo nekoliko stotina izabranih Crnogoraca, koji nisu bili mornari nego ratnici za kopnene podvige, zauzela je u Jadranskom Moru Korčulu i Brač, isteravši sa njih francuske posade. Međutim, osvajanje Lastova nije im uspelo. Isto tako nije donelo željenih uspeha ni pokušaj, izveden 1807. god., da se izazove veći ustanak u dalmatinskim Poljicama.

U toku 1806. god. znatno se pojačao francuski uticaj na Porti. Da bi protiv Rusije imala još jednog pomagača francuska vlada je istinski želela da Turska ojača i da, ojačana, preduzme energičniju politiku prema petrogradskom kabinetu. S toga je Napoleon bio protivnik srpskih ustanika, koji su podrivali snagu Carevine, i savetovao Porti da ih što pre silom urazumi. U maju 1806. upućen je bio u Carigrad general Sebastiani sa posebnom misijom. Imao je da pomuti odnose između Turske i Rusije. U isto vreme da utiče na Porti da slomije otpor Srba i Crnogoraca, koje pomaže Rusija. S francuske strane čak je ponuđena i pomoć za tu akciju. Sultanovom izaslaniku, Muhib efendiji, koji je doneo u Pariz priznanje Napoleonove carske titule i bogate darove, novi car je kazao, "da sve što se desi srećno ili nesrećno Turcima biće srećno ili nesrećno za Francusku." Kad je Sebastiani prolazio kroz Bukurešt tražio je od kneza Ipsilantija da prihvati francusko gledište, da se odvoji od Rusije i da utiče na Srbe da se pokore. Ako to ne učine i Srbe i Crnogorce snaći će teška sudbina; Francuzi bi protiv njih upotrebili svoju vojsku iz Dalmacije. Inače, ako se pokore, bili bi voljni da jemče za njihovu sigurnost. Na Crnogorce je bio naročito ljut. "Car se zarekao da istrebi ovaj narod", govorio je njegov general.

Kad je Sebastiani stigao u Carigrad nije mu trebalo izuzetnih napora da pridobije Portu protiv Rusije. Francuski vojni uspesi digli su ugled Francuske u velikoj meri, a stara mržnja protiv ruske politike, koja se na više frontova sukobljavala sa Turcima, oživela je ponovo. Pod Sebastijanovim uticajem Turci su, mimo odredba ugovora, smenili vlaškog i moldavskog kneza kao ruske prijatelje već u avgustu mesecu, desetak dana posle dolaska francuskog izaslanika. Kad ruski protest nije odmah uspeo ušla je ruska vojska, pod zapovedništvom generala Miheljeona, u Moldavsku i potom u Vlašku. Srpsko pitanje dobilo je s tim u vezi izuzetan značaj i za jednu i za drugu stranu. Ruski krugovi gledali su u Srbima prirodne saveznike, a Turci su nastojali da bar s te strane izbegnu neprijatne diverzije. i kod francuskih diplomata raspravljalo se tih dana često i mnogo o Srbima, naročito posle pada Beograda koji im je kvario izvesne planove. Neki njihovi, vrlo ozbiljni, politički i vojni činioci predlagali su, da se protiv Srba uputi jedan odred vojske preko Bosne, kako bi Turci mogli s više sigurnosti primiti borbe s Turcima na dunavskoj liniji. Među Rusima je opet bilo planova, da se jedan deo ruske vojske preko Sandžaka i pobunjene Hercegovine, a u vezi s Crnom Gorom, uputi protiv francuza u Dalmaciji.

Charmed · Malo ~ mače ~

Rusko-srpski savez

Formalni rat između Rusije i Turske objavljen je 18. decembra 1806. U taj mah nalazio se u Carigradu kao srpski izaslanik Petar Ičko. Porta je pristala da mu potvrdi još jednom sve ono, što je bilo obećano u leto te godine, a on je obećavao da će Srbi vratiti Beograd. Sad je, međutim, sve to bilo kasno. Da je stvar bila iskreno uređena u septembru možda se srpsko pitanje i moglo nekako smiriti, ali posle onakvih srpskih uspeha i u novoj političkoj situaciji to Srbe nije moglo zadovoljiti. Kad su bili stavljeni pred pitanje da se odluče za mir s Turcima ili za dalju borbu zajedno s Rusima Srbi nisu dugo čekali. Oni su bili za Ruse, i u zajednici s njima za potpuno oslobođenje.

Rusi su uputili Srbima već krajem 1806. god. izvesne sume novca za nabavku municije i potrebnih stvari, a 11. januara 1807. obratio im se general Miheljeon sa posebnim proglasom, pozivajući ih na saradnju. "Kad se združimo i mi i vi, šta sve možemo postići?" On je predlagao da Srbi pođu i osvoje Vidin, očevidno s namerom da pojačaju tamo desno krilo ruske vojske. "Narod srpski dostojan je biti narodom, kome je stidno da plaća danak Turcima. Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali na svoje potrebe naroda i na svoje oslobođenje od ropstva." Karađorđu je sam car Aleksandar poslao na poklon dragocenu sablju.

Srbi i Rusi bili su lako složni u tom, da se valja boriti protiv Turaka, ali taktički plan bio im je sasvim različan. Srbi su se nadali da će ruska vojska doći među njih, pa da zajednički prošire tekovine i razviju delo oslobođenja; a Rusi su opet mislili da njima Srbi olakšaju posao na Dunavu.

Nadvojvoda Karlo, brat austriskog cara i poznati vojni stručnjak, predlagao je odmah, po zauzeću Beograda, da taj grad posednu Austrijanci, kako bi preduhitrili Ruse. Iz obzira prema Napoleonu taj predlog nije usvojen, ali je kod Austrijanaca, iza ovih užih srpsko-ruskih veza, ostala stalno velika mera nepoverenja i prema Srbima i prema ruskim planovima na Balkanu.

Uvod u nova neprijateljstva s Turcima bila je pogibija vezira beogradskog Sulejman-paše. Kara-đorđe i druge vođe tražile su od njega da napusti Beograd pošto su uhvatili njegova pisma, kojima je pozivao u pomoć susedne pašaluke. Kad je on 23. februara krenuo iz grada ubili su ga Srbi blizu Mirijeva, a onda su počeli sa pokoljima i drugih Turaka po Beogradu i ostalim mestima. Taj pokolj, surov i s puno ružnih scena, onemogućio je svaku dalju saradnju s Turcima, iako je Porta za to vreme, na navaljivanje diplomatskih pretstavnika Francuske i Austrije, koje su želele da tim odvoje Srbe od Rusa, bila pristala na neke veće ustupke. Srbi su se potpuno opredelili za Ruse. "Vi nas pozivate u savez i zajedničko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrišćanskog, što smo od vas uvek želeli i od sveblagog Tvorca molili: da se vi približite nama... Mi ćemo se postarati da ispunimo vaše pametne savete, i nećemo poštedeti krvi naše za slavu Slavena." U sednici srpskog Upravnog Saveta, njegov pretsednik, knez Sima Marković dao je 19. marta sudbonosnu izjavu, da Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu. To je bio jedini mogući odgovor na turski zahtev, da im Srbi upute u pomoć protiv Rusa 20.000 svojih vojnika. U martu vratio se iz Carigrada i Petar Ičko, koji je doneo vesti, da Englezi vrše blokadu Carigrada i da pad prestonice nije daleko. U slučaju kapitulacije Carigrada, tvrdio je on, znalo se sigurno da je predviđena i nezavisnost Srbije od Porte. I ta tako prijatna vest uticala je svakako na raspoloženja ustanika.

Kad je Karađorđe izabran u Orašcu za vođa na nj se u prvom redu mislilo kao na čoveka pregaoca i hrabrog vojnika i kao na vođu Šumadije. Njegova aktivnost i uspesi doneše mu, prirodno, opšte priznanje i vlast nad celom pobunjenom zemljom. Njegovo ime proču se brzo skoro u čitavoj Evropi, a srpski svet gledao je u njemu nosioca celog pokreta. Nije samo Kulinova kada mislila i govorila da je s njim sve počelo ("Crni Đorđe, da te Bog ubije! Od kako si ti zakrajinio."). Njegov ugled i njegov položaj počeo je da izaziva ljubomoru drugih vođa. Među prvima u porodici Nenadovića. Knez Aleksa bio je jedan od najviđenijih Srba svoga vremena i jedna od prvih žrtava dahijskog režima. Njegov brat Jakov smatrao se prvim čovekom zapadne Srbije; u nekim aktima potpisivao se "drugi komandant" i nalazio se obično na raznim aktima kao drugi potpisnik uz Karađorđa. U njegovoj kući na Karađorđev uspeh gledalo se popreko. Isto tako, ali sa manje prava, gledale su na Karađorđa i druge neke vojvode. Vuk Karadžić rečito opisuje te odnose: "Jakov, pokorivši Užice i odmetnuvši naiju Sokosku, nazove se zapovednikom naije Valjevske, Šabačke, Užičke i Sokoske, i javno stane Kara-Đorđiju poručivati da mu, kao starešina, ne prelazi gore preko Kolubare; Milenko i Petar (Dobrnjac), osobito posle boja na Ivankovcu, postanu dole preko Morave samovoljni gospodari; Milan Obrenović, udruživši se sa Jakovom i ugledavši se na nj, osim naije Rudničke pritisne gotovo i Požešku pod svoju vlast; Katić, Čarapić i Đuša (Vulićević) iziđu još na veći glas koje nanovo pokazanim junaštvom u različnim bojevima sa Turcima, koje dogovarajući se oko Beograda u različnim događajima, i svaki je u svojoj naiji upravljao i zapovedao po svojoj volji. K ovome još kad se uzme da su ove sve starešine, kao i njihove manje četobaše, bile samo vojnički upravitelji, a za privatne raspre i sudove po selima da nije bilo nikakve određene priznate vlasti, onda se slobodno može reći da je na svakom mestu bio onaj stariji koji je bio jači." Kada su protu Matiju upitali u Petrogradu ko im je starešina u Srbiji, on je odgovorio, "da nemaju nikakvog jednog starešine, nego da nahije imaju svoje starešine, koje se između sebe dogovaraju i savjetuju." Prema tome, Srbija bi bila neka vrsta nahiske savezne države. Pomenute vojvode bi nesumnjivo takvo stanje najviše i volele.

Karađorđe, plahovit i prek, postigavši tolike uspehe, nije mirno davao da mu se osporava vođstvo. On je pri izboru dovoljno podvukao nezgodne strane svoga temperamenta, i kad mu je narod, i pored toga, poverio sudbinu u ruke, u najtežem času, kad nije bilo nimalo jasno kako će da ispadne čitav pokret, onda je razumljivo da on taj položaj neće da upušta sada kad je stvar uspela i kad je do toga došlo u mnogom pravcu neosporno njegovom odlučnošću i aktivnošću.

Prota Matija vratio se bio iz Rusije sa planom, da se osnuje jedno upravno telo, "sovjet", koje bi imalo da koliko-toliko uredi administraciju zemlje i da ograniči samovolju vođa. Protin stric Jakov i druge neke vojvode videle su u tom pogodno sredstvo da se ograniči Karađorđeva vlast. Karađorđe je, opet, videći da predlog dolazi od Nenadovića, mislio da se iza toga nešto krije i prihvatio je predlog sa rezervom. Nije hteo da tim povodom ide na zakazani sastanak u manastir u Bogovađu, u oblast Nenadovića, nego je zakazao dogovor u selu Borku, u beogradskoj nahiji. Tu, u prisustvu i ostalih poglavica, bi zaključeno da se osnuje "Praviteljstvujušči Sovjet Serbski", u koji je svaka nahija imala da pošalje po jednog pretstavnika. Sedište tog Sovjeta pomeralo se više puta, dok se nije skrasilo u Smederevu i Beogradu. Pretsednik tog tela postade njegov pokretač, prota Matija.

Ali, dok su se lako složili u tom da se Sovjet osnuje, teško je išlo s određivanjem njegove prave funkcije. Prota Matija je mislio da to bude najveća vlast u zemlji, koja bi izdavala zapovesti i samim poglavicama; vojvode su htele da Sovjet skuči samog Vožda; a Karađorđe je mislio da će to biti neka vrsta medžliza za rešavanje sporova privatno-pravne prirode, koji je u zemlji svakako potreban. Kada je Sovjet pokušao da proširi svoju vlast, upravo da postane ono što je prota želeo, Karađorđe oseti o čemu se radi i poče pretiti. Opkolivši sa svojim momcima kuću u Smederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puške i pozva ih sve da iziđu napolje: "Lasno je u vrućoj sobi uređivati i zapovijedati; nego da vas vidim sjutra u polju, kad Turci udare." On se pozivao na svoje zasluge, i čisto hajdučki, sa puškom u ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozi koju mu je on namenio. Odviše prek, on je ostavio zlu krv. Jer, ako su prisutni članovi i popustili pred zapetim puškama, to još nije značilo da su odustali od svojih zahteva i da ih prvom boljom prilikom neće ponoviti. A što je još gore, iza te scene ostala je jedna žaoka poniženja i uvrede, koja u našoj rasi strasti nikad ne ostaje zaboravljena i neosvećena.

Sukobi su se zaoštrili naročito za vreme ove rusko-srpske saradnje. Vojnički, ta saradnja nije ispunila ni iz daleka one nade koje su Srbi u nju polagali. Glavna snaga ruske vojske bila je zauzeta teškim borbama sa Napoleonom i njena akcija na Balkanu bila je, usled toga, sasvim sporednog značaja. Srbi su, neobavešteni dovoljno o evropskom stanju, tumačili rusku uzdržljivost, posle prvih vatrenih poziva, mlakošću i zlom voljom njihovih zapovednika. Karađorđe, kao impulzivan čovek ali i kao čovek koji je imao realan pogled na stvari, nije mogao da sakrije svoje nezadovoljstvo. On je otvoreno poručio generalu Isajevu, koji je zapovedao krajnjim desnim krilom ruskim, kako je ruska neaktivnost dovela Srbe u vrlo težak položaj. Zbog ruskih poziva Srbija je odbila turske ponude o sporazumu, koje su bile povoljne i omogućavale joj mir; zbog Rusije Srbija je navukla na se i mržnju austriskog dvora, koji je potpuno zatvorio granicu i lišio srpsku vojsku i narod svake mogućnosti dovoza hrane i municije. Taj stav Karađorđev pogrešno se uzimao kao neprijateljstvo prema Rusima; on je poticao iz zabrinutosti čoveka na vrhu države, koji se počeo bojati da bi se neaktivni savez mogao obrnuti na štetu zemlje. Ali to je bilo dovoljno, da svi Karađorđevi protivnici oglase sebe kao čiste rusofile i da mu počnu praviti teškoće i u tim pitanjima.

Na Karađorđa su, doista, mnogo uticali tajni i javni prijatelji Austrije. I on je sam oduvek govorio, da sa Austrijom treba biti dobro, jer od njene dobre volje zavisi srpsko snabdevanje municijom i hranom. U duši i on je možda više voleo Rusiju, ali neposredna korist od nje, u to vreme, bila je veoma relativna. Sem toga, za svaki srpski korak ili potez austriske vlasti obraćale su se njemu i činile prigovore. Druge vojvode, kao manje ili nimalo odgovorne, imale su mnogo lakši položaj.

Početkom 1807. god. izgledalo je da će doći i do toliko željene saradnje između Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Kad je već počeo rusko-turski rat nisu mogli ni ruski emisari u Crnoj Gori zadržavati narod da ne uđe u borbu protiv Turaka, iako se zbog Francuza nije mogla na to krenuti sva narodna snaga. S Crnogorcima i pobunjenim Hercegovcima sarađivali su i manji odredi ruskih trupa. U aprilu oni su prodrli do Nikšića i opseli taj grad. Već su bili počeli pregovori o predaji nikšićke tvrđave kad iznenada Crnogorci napustiše svoje položaje, ne zna se još tačno iz kojih razloga. Ustanici s Rusima povukoše se tad prema Grahovu i pokušaše da osvoje Klobuk i Trebinje. Ali su ljuto nastradali kod klobučkog grada, kad su Turcima stigla jaka pojačanja. Na strani Turaka učestvovalo je i nešto vojnika francuskih iz Dubrovnika i okoline.

Srbi su u Srbiji odmah od proleća 1807. god. otpočeli borbe na istočnoj strani. Vodio ih je Milenko Stojković, čovek i čvrst i iskusan. Borbe su se razvijale oko Negotina, ali su pojedine srpske čete dopirale sve do Vidina. Jedno vreme Turci su, s većom silom, bili opkolili Milenka na položajima između Štubika i Malajnice, ali se on hrabro održao dok mu nisu stigli u pomoć, potisnuvši Turke, najpre Karađorđe, a potom ruski general Isajev. Odlučni poraz Turaka dogodio se 19. juna. Naročito se proslavio te godine u borbama po Crnoj Reci Hajduk Veljko Petrović, koji je postao jedan između najpopularnijih junaka Prvog Ustanka. Teških borbi bilo je na Deligradu, gde je smrtno ranjen, licem na Veliki Petak, osnivač toga grada Vuča Žikić; a borilo se, isto tako, i na liniji Drine, gde su Turci bili u nadmoćnosti, ali bez prave aktivnosti.

Među muslimanima Bosne i Hercegovine vladalo je veliko nepoverenje prema Francuzima. Pamtio se Napoleonov upad u Egipat i ljudi su se bojali neke prevare. U toliko više što je iniciativa da Francuzi preko Bosne idu na Dunav dolazila stalno s njihove strane i što su se njihovi oficiri i ljudi bili razmileli po granici i po zemlji. Nepoverenje muslimana u đaure nije se dalo pokolebati, makar oni pristupali i sa najprijatnijim licem. Zbog straha od njih izvesni lokalni kapetani i vođi nisu hteli da ostavljaju kuću i idu u vojsku.

S toga je saradnja Selima III sa Francuzima stala sultana glave i prestola. Osećajući da sopstvenom snagom ne može smiriti zemlje i voditi uspešan rat sa Rusima, sultan je pokazivao otvorenu želju, da zamoli francusko vojničko posredovanje. Nezadovoljna ulema i masa, s nešto dvorskih lica, svrgnula je 15. maja Selima s prestola i dovela na nj Mustafu IV. Malo potom Selim je bio ubijen, jer su ga janjičari mrzeli kao svog najvećeg dušmanina. Poruka novog sultana u Bosnu glasila je otvoreno, da Turcima francuska pomoć nije potrebna i da oni izagnaju Francuze iz svoje zemlje, ako se u njoj nalaze.

Razočaran u svoje saveznike i posle teškog poraza koji mu je Napoleon naneo kod Jelave car Aleksandar se rešio na mir sa Francuzima. Napoleon je oberučke prihvatio ponudu i tako je 25. juna 1807. sklopljen ugovor u Tilzitu, koji se domalo pretvorio u savez. Tim ugovorom bilo je predviđeno i obustavljanje neprijateljstava između Rusije i Turske, pa čak i povlačenje ruske vojske iz Vlaške i Moldavske. Rusi su, po Tilzitskom Miru, imali vratiti Francuzima i Boku Kotorsku. O Srbima nije bilo predviđeno ništa. Ruski zapovednik Miheljson upozoravao je posle na taj nedostatak. U Sloboziji, gde su pregovarali ruski, turski i francuski izaslanici, ruski pretstavnik se zauzimao da i Srbi budu obuhvaćeni tim mirom, ali Turci nisu pristajali oglašujući ih ne kao zaraćenu stranu nego kao svoje pobunjene podanike. Tako se dogodilo da u pisanom ugovoru od 12. avgusta o Srbima nije unesena ni jedna reč. Car Aleksandar nije odobrio taj ugovor, koji ni inače nije bio povoljan po Ruse, ali je ta činjenica ipak bila od osetna uticaja na kasnije srpsko-ruske odnose. Ona je delovala nepovoljno u toliko više, što je samo nekoliko nedelja pre toga, 28. juna, ruski izaslanik pukovnik markiz Pauluči, inače problematičan tip, sastavio sa Srbima u vojnom logoru kod Negotina "dogovor", odnosno pismeni ugovor, kojim se Srbija potpuno stavila pod zaštitu Rusije.

Tokom avgusta 1807. god., prema Tilzitskom Ugovoru, napustili su Boku Rusi, a sa njima i Crnogorci. Francuzi, iako je prošla opasnost s te strane, nisu hteli da napuštaju ni dubrovačkog područja, koje im je imalo poslužiti samo privremeno. Bez ikakve stvarne potrebe oni su rešili da ukinu i u taj mah čisto formalnu slobodu stare Republike. U nedelju 19. (31.) januara 1808. proglašeno je njeno formalno ukidanje. Sva posredovanja bila su uzaludna, pa i ona koja su preduzimali Turci, kao njezini protektori. Osećajući dobro kakvo su veliko dobro izgubili sa svojom slobodom veliki deo dubrovačkih plemića rešio se tada da se nikako ne ženi u novome ropstvu, da ne bi rađali ne više slobodne građane Republike nego tuđe robove. Ta je odluka dovela dotle, da je danas skoro sasvim izumrlo staro plemstvo dubrovačko. Do god. 1926. održalo se bilo svega osam porodica, a danas ih nema ni toliko. Tako je završila istorija jednog izuzetno značajnog grada našeg primorja u njegovoj staroj slobodi, sa njegovom državom i njegovim posebnim osećanjem građanskih i nacionalnih dužnosti.

Ugovor s markizem Paulučijem predviđao je, da Rusija pošalje u Srbiju jednog posebnog "zemlje-upravitelja", koji bi uredio zemlju i narod i izradio ustav za Srbiju. U tom ruskom zemljoupravitelju izvesni ljudi u Srbiji gledali su jednu vrstu protuteže Karađorđevom apsolutnom uticaju. Rusko neaktivno držanje u Krajini, gde su operisali sa vrlo malim brojem vojske, njihovo povlačenje, sve ove nezgode u pregovorima o miru, koje nisu donele Srbima ono što im se obećavalo, ostavili su na Karađorđa vrlo mučan utisak. Njegovo oduševljenje za Ruse, u koliko ga je uopšte moglo biti, znatno je ohladnelo.

U izvesnim časovima moglo se čak osetiti, kako se on, sa osećanjem nelagodnosti i straha od njih, ustručava da im se poveri. Da se Karađorđe u tom držanju opredeli negativno doprineo je veoma mnogo i ruski general Konstantin Konstantinović Rodofinikin, koji je, po srpskoj želji, bio poslat u Srbiju kao neka vrsta ruskog pretstavnika u Upravnom Sovetu i kao onaj potrebni administrativni stručnjak koji je trebao da uvede red u zemlji. Kara-đorđe je govorio, da je on generalni konzul. Rodofinikin je bio rodom Grk, čovek vešt, ali spletkar i nadmen. Svoj položaj shvatio je tako kao da on ima da bude najviša vlast u zemlji i svetionik među varvarima. Od prvog dana svog dolaska on sa Karađorđem nije dobro. Karađorđu je bilo neprijatno sve: i to što on uopšte dolazi; i što dolazi on, a ne ruska vojska, koja bi bila više potrebna; zatim, što nije poslat neki Rus a ne ovaj Grk, koji, kao i grčke fanariotske vladike, nisu bili rado gledani u zemlji; i, najzad, što je stupio u vezu sa nekim ljudima koji su važili kao Karađorđevi protivnici. S toga Karađorđe ne učestvuje pri njegovu dočeku u Beogradu. Kada mu Rodofinikin šalje posebnog izaslanika, da ga pozdravi, Karađorđe se uzbuđuje kada ga vidi u odelu carigradskih Grka i dočekuje ga da ne može biti gore. Odnošaji su se posle, za izvesno vreme, nešto popravili, ali srdačni nisu bili nikad dok, najposle, ne postadoše dušmanski.

Prva stvar koju je Rodofinikin spremio beše nacrt državnog uređenja. Po njemu, u Srbiji se uzakonjuje "Praviteljstvujušči Senat Srpski" i određuje se kompetencija Voždove vlasti. Glavni upravnik Srbije Karađorđe, dobija od "otečestva" naziv "svetljejšeg knjaza". Njegova vlast bila je, međutim, znatno sužena. On je mogao "svakog po zaslugi nagraditi i povinim praštati", ali "pravo i vlast nakazovati povine ostaje nepremjeno u ruku zakona i suda". Knez postaje pretsednik Senata i ima tri glasa u njemu. Jedan deo članova Senata, "sijatelni voždovi", oni "koji su do sada po nahijama komandanti bili, otečestvo upravljali i branili" postaju, iz priznanja, doživotni članovi. Svi državni prihodi došli su pod upravu i nadzor Senata. Senat je imao pravo da bira sve glavne vojskovođe, isto kao što je njemu pripadalo pravo da sklapa mir ili oglašava rat. St. Novaković tačno veli, da bi Karađorđe po tom ustavu postao "samo reprezentativna figura, bez ikakve stvarne vlasti". Karađorđe je, ipak, 8. avgusta 1807, dao svoj pristanak na taj nacrt, pa je čak uneo u nj i tačku, da taj zakon, na koji je on, u svojoj zemlji, dao potpis, postaje obavezan tek onda kada ga potpiše ruski car kao pokrovitelj. Zakon nije bio ostvaren radi toga što ga nije odobrio ruski car iz političkih obzira prema Austriji ne hoteći se proglasiti kao stvarni pokrovitelj zemlje.

Karađorđevom ugledu smetalo je, pored njegove naglosti, još naročito i to što je podržavao izvesne ljude, nimalo čestite, i što se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primeri njihovih rđavih dela. Naročito behu izišli na rđav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih trgovaca, tužilo se uglavnom, da se bogate na državni račun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenje protiv njih bilo je toliko, da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčije beogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, Karađorđe dade neke od trgovaca, koji su učestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena. Vuk Karadžić, ozlojeđen takvim postupkom, pisao je ovako: "Beograđani su se i prije slabo radovali dolasku Kara-Đorđijevu u Beograd, jedno za to što je malo ko s njime mogao govoriti, a drugo što su momci njegovi dosta puta činili po Beogradu što im je volja, a poslije ovoga događaja omrznu sasvijem na nj i samo su ga se bojali". Građanstvo u Beogradu imalo je veliki procenat Grka i Cincara, koji ni inače nisu imali mnogo dodira s Karađorđem. Vladika je bio isto tako Grk. Domaćih školovanih ljudi bilo je veoma malo, a od Srba sa strane isticao se čestitošću naročito Dositej, koji se u svojoj prosvetnoj revnosti požurio, da već 1808. god. otvori u Beogradu neku vrstu prve srednje škole.

Ovo nezadovoljstvo omogućavalo je Rodofinikinu da uspešno razvije svoje spletke. Srpski svet je u njemu video pretstavnika moćne Ruske Carevine i njegove izjave tumačio je kao želje merodavnih ruskih krugova. Spojivši se, uz to, sa glavnim protivnicima Karađorđevim, on je svoju ulogu pojačao i postao, za veoma kratko vreme, glavni pretstavnik opozicije. Njegova ambicija bila je dalje da ne samo budno prati sve spoljašnje odnose Srbije, nego čak da u njima vodi glavnu reč.

Srpski ustanak naišao je na opšti interes među Srbima van Beogradskog Pašaluka. To je bila smela i s puno zamaha započeta borba, kojoj svi nisu odmah sagledali značaj, ali kojoj su svi želeli uspeh. Mitropolit Stratimirović je davao korisne savete i zalagao se za napredak akcije; episkop Jovan Jovanović poklonio je prvi top. Stari Dositej uputio je 1806. god. jedno dobronamerno pismo o uređenju Srbije i domalo je i prešao u tu zemlju, da joj svesrdno pomogne svojim znanjem. Nekoliko Srba oficira prešlo je iz austriske vojske u Srbiju, a drugi su pomagali ustanicima na druge načine. Simpatije Srba iz Srema i Banata bile su javne i davale su dosta građe raznim austriskim dostavljačima i suviše revnim vlastima. Izvesni trgovci iz Zemuna i Mitrovice stali su sa ustanicima u neposrednim vezama snabdevajući ih oružjem, municijom i drugim potrebama. Već početkom 1807. god. izvesni austriski organi javljali su o opasnim raspoloženjima Srba u Banatu. Oni su ne samo grdili "Švabe", nego su poslali i svoje ljude u ruski tabor u Vlašku moleći Ruse da ih oslobode. U jednom pismu upućenom Rusima Srbi su govorili, da "ma koliko Turci žele zla Srbima, s toga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci." Uspesi Srbije oživeli su nadu na obnovu srpske države, za kojom svi žude. Najviši austriski krugovi: car i nadvojvode Karlo i Ludvig izdavale su stroge zapovesti, da se motri na sva sumnjiva kretanja i veze njihovih srpskih podanika. To je pomagalo samo u izvesnoj meri. Oduševljenje se nije dalo lako obuzdati. Čak iz Like stizali su izveštaji o narodnim simpatijama za Srbe i Ruse i o glasovima o "stvaranju jedne ilirske ili pravoslavne države."

U Sremu izbio je krajem marta 1807. pravi ustanak. Vođa mu je bio Todor Avramović iz Jaska, zvani Tican. Ustanak je krenut protiv spahiskih činovnika rumskog i iločkog kraja, ali se brzo obrnuo u pravu bunu za seljačka prava. Austriske vojne vlasti preduzele su energične i brze mere i ustanak je bio brzo ugušen. Posredovao je i mitropolit Stratimirović, ali nije imao pravog uspeha. Istragom se utvrdilo, da su se pobunjenici nadali pomoći iz Srbije i da su naglašavali svoj srpski stav. Sam Tican je govorio da će biti drugi Bonaparta i da će se obnoviti srpsko carstvo. Intelektualni vođa bio je učitelj Andrija Popović, Srbijanac, koji je u Vognju prvi pobio barjak za okupljanje. Na zauzimanje mitropolitovo car je pomilovao sve pobunjenike sem Ticana, ali su neki prebegli u Srbiju.

Ugušena je bila brzo u proleće 1808. i "buna popa Đoka" u Banatu, prozvana tako po svešteniku Dimitriju Đorđeviću, koji joj je bio vođ. Izbila je u Kruščici, u okolini Bele Crkve, ali nije bila dobro organizovana i računala je sa nesigurnim vlaškim elementom. Uperena je bila protiv mađarskih plemića i činovnika. Austriske vlasti tvrdile su, da je i ona imala izvesnih veza sa ljudima iz Srbije. Koliko se dosad moglo utvrditi, odgovorni ljudi iz Srbije, sa Karađorđem na čelu, nisu ništa pokušavali među austriskim Srbima protiv tamošnjeg poretka, jer nisu hteli da svoj položaj otežavaju novim zapletima. Ako je i bilo kakvih ne mnogo značajnih pokušaja ili izjava njih su činili samo pojedinci. Bilo je i falsifikata u njihovo ime. Pokret je dolazio iz samog naroda sa tih strana. Austriske vlasti pravile su uzaludne i skoro smešne napore, zabranjujući pojedine slike, pesme, letke i knjige, da zaustave jačanje narodnog osećanja solidarnosti i da nateraju Srbe da zaborave šta su bili. Stvaranje nove srpske države već se tada osećalo kao neka daleka opasnost za Dunavsku Monarhiju, jer bi po neodoljivoj snazi mogla privlačiti njezine podanike. Naročito je austriskim vlastima bola oči jedna mala knjižica, izvadak iz Žefarovićeve Stematografije, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koji je priredio njihov oficir, Srbin Nikola Stamatović. Tu su knjižicu oni pripisivali Dositeju i bili su čuli, da se u njoj nalazi i nekoliko stavova protiv Austrije.

Živ je bio odjek srpskih uspeha i u Bosni, naročito pošto su Srbi tokom 1807. god. zauzeli Šabac i Užice i pomakli svoju vojsku na samu bosansku granicu. Te godine Srbi su pokušavali i veće vojničke pokrete preko Drine, ali nisu imali pravog uspeha. Istočna i središnja Bosna imala je mnogo muslimanskog elementa, koji je sprečavao neposredne veze između Hercegovine i bosanske krajine sa Srbijom, a u Posavini se nalazilo dosta katolika koji su bili neborbeni i pasivni. Kad je 26. avgusta 1807. prešao u Austriju sarajevski mitropolit Venedikt Kraljević, poreklom Grk, sa sumnjivim moralnim kvalifikacijama, doznalo se iz njegovih iskaza, da je pokret za ustanak i u Bosni uzeo dosta maha. I on se sam jedino pomoću mita spasao iz tamnice, a ostale ljude Turci gone s planom, da bi predupredile pokret. On je prešao tobože da traži pomoć Austrije i da moli njezin dvor, da ih uzme pod pokroviteljstvo. U stvari, on je došao u Srem da se momentano spase, ali i da radi dalje na dizanju bune. U Bosni je doista bilo vrlo mnogo nezadovoljstva i misao o pobuni javljala se sve češće. Sam car Franc dobijao je o tom dosta alarmantne izveštaje. Kraljević je iz Srema prešao u Srbiju, održavajući veze sa izvesnim ljudima iz Bosne. Ne znamo, da li je bilo kakva njegova uticaja u buni, koja je oktobra 1807. izbila u Poznju, kao ni u pozivu Srba iz gradačačke nahije upućenom Karađorđu, da ih oslobodi. Da je radio na buni u Bosni to je sigurno.

Muslimani iz Bosne, ne smatrajući se kao redovna vojska, a potstrekavani na to i od vlasti, napadali su nekoliko puta srpske položaje preko Drine, dok je velika turska vojska, prikupljena u Nišu, iz obzira prema Rusima, ostala neaktivna. Turska vlada pokušala je, da Srbe pridobije lepim i poslala im je mitropolita Aksentija kao pretstavnika carigradske patriaršije, da im ponudi sporazum. Po ruskom savetu Karađorđe je odgovorio, da će rado pristati na taj sporazum, ako mu ga budu garantovale Rusija i Francuska. Na toj osnovi pregovori su se razbili. Mada nisu bili potpuno spokojni Srbi su, ipak, videli da im francusko-ruski sporazum olakšava donekle položaj. Napoleon, veoma dinamičan u svojim planovima, bio je jedno vreme voljan, krajem 1807. god., da potpuno žrtvuje Tursku i da je čak deli sa Rusijom i Austrijom. Njegov interes bio je u to vreme, i naredne godine, usredsređen skoro sav na Španiju i borbu protiv Engleske. U Petrogradu se tada ozbiljno pomišljalo, da bi Srbija mogla ostati u njenoj sferi ili da postane samostalna pod zaštitom Rusije i Francuske.

Austrija je s velikim podozrenjem pratila stvari u Srbiji. Učvršćivanje ruskog uticaja u Srbiji smatrala je kao čistu svoju štetu, a još više francusko-ruski sporazum. Otvorila je "četvore" oči da vidi i prozre sve što se zbiva. Opkolila je uhodama sva važnija lica, i to ne samo u Srbiji nego i u svojoj zemlji. Nije ostao pošteđen ni mitropolit Stratimirović. Naročitu su pažnju bili obratili Karađorđu. Kad je 10. januara 1808. Karađorđe uputio molbu nadvojvodi Karlu, da mu dozvoli tajni izvoz municije, došlo se na misao, koja se javljala i ranije, da se od Srba, kao znak lojalnosti, preda Austriji beogradska tvrđava. U tom pravcu data su 6. februara uputstva generalu baronu Simbšenu u Petrovaradin, da otpočne pregovore sa Srbima. Karađorđe je sam, već pre toga želio sastanak sa Simbšenom, ne krijući da nije zadovoljan sa Rusima. On i Mladen Milovanović poručivali su, da bi bili voljni staviti se pod zaštitu Austrije pod uslovom da budu organizovani kao Vojna Granica i da nikad neće biti pripojeni Ugarskoj. U Beču su to odmah prihvatili i predviđali su i sve potrebne za uzimanje Beograda. Tim je rukovodio lično nadvojvoda Karlo, a car je bio tek naknadno obavešten. Karađorđe i Simbšen imali su, 23. marta, i jedan sastanak pod Beogradom. Karađorđu je bilo naročito stalo do toga da Austrija otvori granicu, kako bi Srbi mogli dobijati hranu i municiju. Tražili su uz to topova i veštih topdžija. "Učini li Austrija to, Srbi su gotovi s njenom vojskom ići na Carigrad", kazao je Karađorđe s naglaskom, hoteći da što jače deluje na Austrijance, kako bi mu izašli na susret i otklonili jednu nevolju, koja je mnogo tištala celu granicu, a za srpsku vojsku bila skoro presudna. Tom prilikom Karađorđe je izjavio generalu, da bečka vlada ne traži od Srba izmirenje s Turcima pre dok ovi ne oslobode Niš i druge srpske krajeve. Da li je on ovo govorio, što je tim kao hteo zavarati Austriju ili je uvući u rat s Turcima, kako neki misle, ili je tim uslovom hteo sporazumevanje sa Austrijom učiniti popularnijim, teško je reći; u svakom slučaju on je ovim pregovorima izazvao najveće sumnje na ruskoj strani. Samo, treba odmah reći, da on ove pregovore nije krio od Rusa, nego je Rodofinikina obaveštavao o svim glavnim pitanjima, ako i ne i o svima pojedinostima. Vešt i dovitljiv, Rodofinikin je osetio opasnost po ruski uticaj i smislio je zamku. Otišao je Karađorđu u Topolu, približio mu se, i savetovao da od Simbšena, mesto usmenih poruka, zatraži pismeni poziv. Simbšen je, doista, 22. aprila, uputio Karađorđu poziv da dođe u Petrovaradin, gde će se utvrditi stvari od velike sreće za srpski narod. To pismo poslao je Rodofinikin ruskim vlastima. Ruski poslanik u Beču, na osnovu njega, tražio je objašnjenje od austriske vlade, koja se našla u ne maloj neprilici. Za to vreme bio je došao u Zemun nadvojvoda Ludvig, po svoj prilici s namerom da pitanje privede kraju. Kad se Karađorđe ustezao da mu lično ode i kad je 18. maja odbio pregovore o predaji Beograda i primanju austriskog protektorata, Austrijanci su počeli da izvode izvesne vojničke domonstracije, našto su i Srbi prikupili svoju vojsku duž granice i spremili se na otpor. Pismeni njihov odgovor glasio je, da oni rešenje svog pitanja očekuju samo od Rusije i Francuske. Rodofinikin je likovao. Srbi su se jasno i otvoreno vezali uz Rusiju; Austrija i general Simbšen bili su kompromitovani; ali je i Karađorđe, posle toga, bio skoro onemogućen kod austriskih vlasti, koje mu ovo neće nikad zaboraviti.

Karađorđe je posle ovog mislio da je popravio svoj položaj prema Rusiji. S toga je u jesen 1808. pristupio izvođenju izvesnih ustavnih reforama, pošto onaj raniji nacrt nije dobio odobrenje ruskog dvora. Novi ustavni akt objavljen je 14. decembra. On je bio pun izraz Karađorđeve snage u tom času. Po tom ustavu Karađorđe je, sa zakonitim potomstvom, priznat "za prvog i verhovnog serbskog predvoditelja", a "Sovjetu Narodnom" dat je značaj vrhovnog suda. Druga tačka izražavala je namerno neodređeno, da će "sve zapovjesti izdavati Gospodar Đorđe Petrović preko Sovjeta Narodnog i u dogovoru sa Sovjetom Narodnim." Ovaj akt sastavljen je bez učešća Karađorđeve opozicije, od njegovih užih prijatelja, koji se behu skupili o Voždovoj krsnoj slavi. Protivnici s njim nisu bili zadovoljni od prvog dana, nalazeći da je bio brzo skrojen i da je nametnut skoro na prepad.

Od početka 1809. godine beše se znatno izmenila politička situacija u Evropi. Austrija je ušla u rat sa Francuskom i svu je pažnju obratila toj strani. Rusija se spremala na nove borbe s Turcima, pošto nije našla načina da svoje odnose s njom uredi na solidnijoj osnovi. A na vest, da je Engleska sklopila savez sa Turskom protiv Rusije i Francuske, car Aleksandar se rešio na otvorena neprijateljstva. Srbi su, naravno, išli uz Ruse. Plan za novo ratovanje bio je na široko zasnovan i od većeg poleta. On je predviđao srpsku ofanzivu u svima pravcima. Najvažniji od njih imalo je biti spajanje s Crnom Gorom. Tim bi se ne samo postiglo ujedinjenje malenih srpskih vojnih snaga, nego bi, pored ogromnog moralnog uspeha, donelo i odvajanje Bosne i Hercegovine od neposredne veze sa Turskom. Taj teški i veliki zadatak poveren je najboljem po sposobnosti, Karađorđu lično. Srbe je ohrabrila i jedna nova janjičarska pobuna u Carigradu, u jesen 1808., o kojoj su šireni razni glasovi i koja je davala potvrde nadi, da Turska neće moći razviti veće snage.

Turci su pre toga pokušali da se nagode sa Srbima, i to preko vidinskog Mula-paše. Pregovore je vodio vidinski mitropolit i jedan pretstavnik vlaškog kneza, a prisustvovao im je, preušen kao srpski velikaš, sam Rodofinikin. Pokušaj da odvoje Srbe od Rusa nije uspeo. Srbi su tražili i opet jemstvo Rusije i Francuske i govorili su o oslobođenju "stare srpske države." Inače su se držali potpuno saveta Rusije. U Rusiji, međutim, zauzetoj krupnijim brigama, srpskom se pitanju nije mogla dati veća važnost. Glavni zapovednik južne ruske vojske, koja se, i pored Tilzitskog Mira, nije povukla iz Vlaške, knez Prozorovski, izrečno je govorio srpskim pretstavnicima na početku 1809. god., da ne može zajemčiti Srbiji punu nezavisnost. Još manje obnovu srpskog carstva. Njegova je teza bila, da Srbi ostanu pod zaštitom Rusije i da plaćaju danak Turcima; tako su, od prilike, mislili i drugi odgovorni činioci u Rusiji. Ali, kad je trebalo obnoviti rat s Turskom njegov se stav izmenio i on je javio Karađorđu, kako će mu, prilikom pregovora o miru, biti glavna briga "da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske."

U proleće 1809. Srbi su krenuli četiri vojske protiv Turaka: jednu prema Vidinu pod vođstvom Milenka Stojkovića; drugu na Niš pod Milojem Petrovićem; treću preko Drine pod Simom Markovićem; četvrtu na Novi Pazar, koju je vodio sam Karađorđe. Uspesi sve tri ove prve vojske bili su mali ili nikakvi, dok je Karađorđevo napredovanje bilo vrlo uspešno. Za nekoliko nedelja srpska vojska doprla je do samog Novog Pazara i uzela tu varoš, posle dve sjajne pobede na Sjenici i Suvoboru. Već se u Karađorđev tabor bila počela pribirati okolna muška čeljad iz hercegovačkih oblasti; već se njegova vojska sretala sa izvesnim vasojevićkim i crnogorskim četama, među kojima su se isticale Šiba-lije; već je bio na putu da uzme i sam novopazarski grad i očisti Sandžak od Turaka, kad mu stigoše glasovi o srpskoj pogibiji na Kamenici. Videvši opasnost s te strane, Karađorđe morade napustiti početu akciju i vrati se žurno kući, da se nađe na nevolji.

Razdor srpskih starešina beše se razvio do opasne mere. U uzajamnoj surevnjivosti i mržnji išlo se skoro do potpunog zapostavljanja viših interesa. Godina 1809. pokazala je prve i veoma teške posledice. Kad je spreman plan za opšti napadaj za zapovednika vojske koja je imala da napreduje ka Nišu ne bi postavljen stari zapovednik na toj strani, slavni branilac Deligrada, Petar Dobrnjac, nego vojnički i trgovački drug Mladena Milovanovića, Miloje Petrović. Veoma ozbiljni ljudi tvrde, da je to učinio Mladen ne iz vojničke potrebe, nego što se nadao da će biti uzet Niš i hteo je da bogata pljačka u tom gradu pane u ruke njima, a ne Dobrnjcu. Između ovoga i Miloja dođe do otvorenog sukoba, jer Dobrnjac nije hteo ni da ga prizna niti da mu se pokorava. Da je to moralo imati svog odjeka i u vojsci i da je to u mnogom smelo i paralisalo duhove razume se samo po sebi. Proneo se čak bio glas, da Miloje namerno nije hteo pomoći teško pritešnjenog kameničkog junaka Stevana Sinđelića, koji pade sa svojim utvrđenjem 19. maja. Turska vojska, koju je vodio energični i sposobni Kuršid-paša, jurnu snažno napred. Dobrnjac je, ražljućen, napustio Deligrad, a Miloje je izgubio glavu i uzmicao na svima tačkama. Karađorđe je stigao na već potpuno rastrojen front. Rusi, koji su, iz raznih uzroka, bili zakasnili sa svojim operacijama i nisu uopšte imali dovoljno vojske, kretali su se vrlo sporo i tek se, u poslednji čas, osetio njihov pritisak na Turke. Karađorđe, videći Turke već na ušću Morave, bio je besan i krivio je Ruse, što su Srbe opet svojom neaktivnošću doveli u kritičan položaj. Rodofinikin se i sam smatrao u neku ruku odgovornim. Karađorđevi prijatelji optuživali su ga radi izvesnih spletaka i sad naročito još i za to, što je primio dobeglog Dobrnjca i s njim sarađivao. Karađorđe, razjaren radi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvan sebe. Uplašen, Rodofinikin nije smeo da sačeka njegov dolazak u Beograd, nego je noću, između 15. i 16. avgusta, prebegao u Pančevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlašku. Sa njim su prebegli i mitropolit Leontije i Dobrnjac.

Ovaj je poraz naneo štete i Karađorđevom ugledu. Mada je narod osuđivao uglavnom Mladena i Miloja, odgovornost je posredno padala i na Karađorđa, jer su to bili njegovi bliži saradnici. Osećajući ovog puta svoju pogrešku, Karađorđe je popustio. Miloje bi zatvoren, a Mladen svrgnut, ali ne za dugo vreme. Za pretsednika Saveta dođe jedan od vođa opozicije, Jakov Nenadović. Srpski težak položaj spasli su Rusi, koji su udarili na glavnu tursku vojsku na Dunavu i privukli na se i veći deo ove vojske iz Srbije.

Posle ove teške krize Karađorđe je stajao pred sudbonosnim pitanjem: za koga da se opredeli i sa kim da radi. Rusija je bila spora, neaktivna i zauzeta mnogo pitanjima zapadne i severne Evrope; Austriji se bio mnogo zamerio, a i ona sama pretrpela je, u ovo isto vreme, strahovit poraz od Napoleona. Karađorđe je ipak, ne znajući tačno razvoj događaja i borbi između Austrijanaca i Francuza, zatražio zaštitu od Austrije, vraćajući se, uglavnom, na onu bazu, na kojoj se pregovaralo sa Simbšenom. Ali su ovog puta u Beču bili mnogo zakopčani. Grof Belegard pisao je u Petrovaradin, kako ne treba verovati u srpsku iskrenost. Srbi se obraćaju na sve strane, ali "u stvari, veroatno, oni nigde sa tim ne misle ozbiljno, nego samo žele da dobiju vremena, da odigraju svoju vlastitu igru." U tim rečima ima nesumnjivo mnogo istine. Srbi su svakako, i razumljivo, gledali svoju korist. Ali, u ovoj prilici, sagledavši tursku snagu i svoju slabost; uverivši se, još jednom i neposredno, da sami pravoj turskoj sili teško ili nikako ne mogu odoleti, njihove težnje da dobiju zaštitu neke strane sile bile su doista iskrene.

Shvativši da je ogorčenje Karađorđevo protiv Rusa ovoga puta bilo iskreno i duboko, Austrijanci su hteli da ipak uhvate veze sa Srbima. Da ne izgube uticaj na svima stranama. S toga su obećali da će posredovati između Srba i Turaka. General Simbšen sastao se ponovo s Karađorđem. Srbi su posle toga pismeno ponudili Austriji zaštitu, a Turcima danak. Turci, koji su bili svakako obavešteni o stanju i Srbije i Austrije, nisu pristajali na stranu zaštitu i preveliku srpsku unutrašnju slobodu i tražili su čak uklanjanje Karađorđevo iz zemlje. Austriski car, posle poraza, nije imao ni snage ni volje da pravi ma kakav pritisak na Turke i s toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih stvarnih posledica. Uzalud je sad Karađorđe sam nudio predaju Beograda; u Beču nisu smeli da se upuštaju u nove zaplete.

Zaplašeni, ne želeći da ostanu osamljeni, Srbi su u isto vreme pravili ponude i Francuzima.

Veliki pobednik Napoleon, koji je 1809. slomio austriski vojnički otpor, imponovao je Srbima već poodavno. U ovoj teskobi oni su u leto te godine došli na misao da i njega zamole da ih primi pod svoju moćnu zaštitu. U sporazumu sa Savetom učinili su to već 16. avgusta. Nosilac srpskih ponuda bio je kapetan Rade Vučinić iz Karlovca. On je našao Napoleona u Beču, u času kad se spremao na povratak. Karađorđe je nudio da francuski garnizoni uđu u srpske gradove, dakle ono što je od njega želela ranije Austrija. Srbi su obećavali da će Francuzima biti verni saveznici, i to ne samo oni u Srbiji, nego i ostala njihova braća u Bosni i Hercegovini i u "kraljevstvu mađarskom", pa čak i u Bugarskoj. Srbi mogu biti od koristi Francuzima u borbi s Austrijom, rušeći pomoću svojih sunarodnika i svojom "mađarski kolos". Srpska ponuda dostavljena je samom Napoleonu. On je, iz obzira prema Turskoj, nije mogao primiti, ali je naglasio da ne može ostati ni ravnodušan "prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti." S toga je izdata naredba francuskom vicekonzulu u Bukureštu da održava veze sa Srbima, ali u najvećoj tajnosti.

Poraz Austrije u ratu s Francuzima još više je pojačao francuski ugled. Kad se doznalo šta je i koliko je Francuska dobila od Austrije i da još jače učvršćuje svoj položaj na Balkanu misao da se nastave veze s njom dobila je u Beogradu novih pristalica. Đorđe je 10. januara 1810. pozdravljao "novovoskresšu Iliriju", u kojoj su živeli srpski saplemenici, i želeo je ponovo njegov protektorat. Ali se u toku 1810. god. politički položaj izmenio toliko, da od te ponude nije moglo biti nikakve praktične koristi.

U isto vreme Srbi su gledali da poprave svoje odnose i sa Rusima. Karađorđeva opozicija, s Rodofinikinom na čelu, krivila je i njega sama. S toga je Vožd upućivao pisma i izaslanike u ruski glavni stan, knezu Bagrationu, da upozori na pristrasnost tih izveštaja. U ruskom stanu Karađorđevi protivnici osuđivli su njegove veze sa Austrijom i Francuskom, tražili su bilo rusku zaštitu ili pomoć za pregovore s Turcima i svaku drugu podršku.

Rusi, koji su s planom jačali svoj uticaj na Balkanu, uviđali su i sami da srpsko nezadovoljstvo nije bez izvesne njihove krivice i s toga su nastojali da to poprave. I s ruske i sa srpske strane javila se iskrena želja, da odnosi u budućnosti imaju biti srdačniji. Za to je mnogo doprineo novi glavni zapovednik grof Kamenski. On se trudio i da se zavađene srpske starešine smire i čuvao je Karađorđa. Novo ratovanje, 1810. god., bilo je srećnije i ne samo da je Srbiji povratilo ranije granice, izgubljene u lanjskom ratu, nego je čak donelo i prinove u Timočkoj Krajini. Rusi su te godine sudelovali življe i pomagali su većim odredima istočnu vojsku.

Karađorđe je uzeo na sebe najteži zadatak, da popravi vojnički položaj na Moravi i spreči tursko prodiranje od Niša. Godine 1810. Turci su promenili pravac svoga nadiranja i, obišavši Deligrad, udarili su od Kruševca, da otuda lakše prodru u Šumadiju. Srpske čete, zaplašene prošlogodišnjim neuspesima, bile su prilično malodušne i napuštale su položaje, bežeći u svoja sela, da se nađu oko porodice. U najtežim časovima po Karađorđa stiže mu ruska pomoć od 3.000 ljudi. Na varvarinskom polju, 6. septembra, dođe do odlučne borbe. Ujedinjena srpska i ruska vojska odbi sve turske juriše i prisili Turke na otstupanje sve do Niša. U samoj varvarinskoj bitci Karađorđe nije učestvovao. Navodi se kao razlog to što je turska vojska bila odviše jaka, pa se bilo bojati da ne razbije saveznike. Ruski zapovednik, grof Orurk, kazao je Karađorđu, da je u interesu stvari, da se on, kao vrhovni vođ, ukloni iz borbe. "Ako Turci budu jači, bolje je da razbiju samoga mene, nego mene i tebe." Ali, teško da je to bio pravi razlog. Sve dotad Karađorđe se sam izlagao toj opasnosti, i ona nije bila nikome zazorna. Ovog puta, verovatno, radilo se o tom da jedan drugom ne smeta u komandi; odnosno, Rus je hteo da bude samostalan u akciji.

Posle te borbe, Karađorđe pohita na Drinu, da pomogne i na toj strani. Položaj Jakova Nenadovića postao je bio dosta težak zbog jakog nasrtanja Turaka iz Bosne. Sa njim je i na tu stranu otišlo nešto kozaka. U krvavoj borbi kod Loznice i na Tičaru, za koju sam Karađorđe javljaše vojvodama, da "batalie nigda veće nie bilo", gde se dva puna sata klalo i borilo prsa u prsa, Srbi slavno razbiše Turke i očistiše tako i zapadni deo svoga područja. Uspeh je, prema tom, bio potpun i na toj strani. On je, sem toga, osetno ublažio ranije protivnosti između Karađorđa i Nenadovića.

Međutim Austrija, koja je posle svog poraza izmenila politiku i približila se Francuskoj, pomišljaše u ovo vreme na nešto aktivniji rad u Srbiji. U razgovoru sa Meternihom Napoleon mu je 16. jula 1810 bio rekao: "Srbija mora jednog dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome neću protiviti. Neće mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dade za kneza Srbina. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašu zaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza u Beogradu." Ali, mada tako slobodna od strane Napoleonove, Austrija je, ipak, zazirala i od Turske i od Rusije, ne želeći da ih nekim prepadom izazove i ogorči. Ona s toga ide polagano. Najpre upućuje u Srbiju svog pretstavnika, J. Paulića, koji je imao da bude jedna vrsta diplomatskog agenta i kome je bila namenjena uloga da ruskog pretstavnika učini izlišnim. On je došao u najnezgodniji čas, pred varvarinsku bitku, onda kad je Srbiji ruska pomoć bila preko potrebna. Karađorđe s toga, u dogovoru sa nekoliko starešina, odgovara Simbšenu, da oni tu pažnju Austrije mole za docnije vreme; drugim rečima, ona im sada nije trebala. Kad je doista trebalo pomoći, Austrija je to činila samo posredno, a počešće sa mnogo teškoća; dok je Rusija, mada joj se inače moglo dosta prebacivati, pritekla u pomoć vrlo aktivno, i to nekoliko puta. Ruski uticaj bio je sad jači nego ikad pre; i sam Karađorđe bio je ovog puta manje kolebljiv. Da pokažu koliko su odlučni u svojoj rusofilskoj politici Srbi, krajem 1810, šalju u ruski glavni stan jednu deputaciju, koja je imala: 1) da traži, kao najbitniju garantiju, ruske garnizone za srpske gradove; i 2) opet nacrt uređenja Srbije.

Charmed · Malo ~ mače ~

Slom Srbije

Opozicija Karađorđevih protivnika je nalazila da nije dovoljno iskren prema Rusima. Dovođenje ruskih garnizona preseklo bi dalje veze sa Petrovaradinom i Bečom, a pomoglo bi, s druge strane, da se pomoću ruske vojske digne njihov ugled i suzbije Karađorđev autoritet. Posle zajedničkog ratovanja Srba i Rusa i postignutog uspeha njihov je položaj, doista, postao jači i njihova kritika nailazila je na više odobravanja. Izvesni momenti davali su, na oko, njima za pravo. Karađorđe je imao kao bliskog čoveka darovitog i učenog prečanina Ivana Jugovića, koji nije bio moralno čist čovek i koji u Srbiji nije radio sa onakvom rodoljubivom čestitošću, sa kakvom stari Dositej. Karađorđeve veze s austriskim vlastima išle su i inače preko ljudi, koji nisu bili pouzdani i besprekorni. Čovek od temperamenta i podložan utiscima i uticajima, Karađorđe se, u dosta prilika, kolebao u diplomatsko-državničkim potezima, i primao je oberučke sugestije koje su mu davane, samo ako su mu izgledale da mogu imati uspeha. Kao u šahu, on je "igrao" dok su mu dosta često drugi povlačili figure.

U vezi sa dolaskom Rusa htela je i jedna i druga strana da popravi svoj položaj: Karađorđe pre nego oni dođu, a njegovi protivnici sa njihovom pomoću. Po dogovoru sa svojim pristalicama Vožd odluči, da svoje glavne protivnike uvede u vladu, da ih učini "popečiteljima", pa da ih tako zadrži u Beogradu i odvoji od naroda. Mesto velikih vojvoda, koji su, usled ustaničke akcije i uspeha, raširili bili svoju vlast na više nahija, on imenova više novih, sa manjim oblastima. Jasno je šta se tim htelo. Trebalo je onemogućiti da velike vojvode postanu gospodari velikih jedinica sa velikim prohtevima. Kod ovih malih vojvoda titula bi potsećala na gospodstvo starih i izazivala bi surevnjivost, a pošto bi njihova vlast, u stvari, bila mala oni bi zavisili od darodavca. Vrhovna vlast ostala bi u Karađorđevoj ruci. Ko ne bi hteo da primi to novo uređenje imao je da napusti zemlju. Na skupštini 11. januara 1811, bi primljeno to novo uređenje. Nenadovići su prišli Karađorđu, a Dobrnjac i Milenko Stojković ne behu došli čekajući rusku vojsku. Karađorđe je naglašavao da svakako hoće usku vezu sa Rusijom, a vojvodama je otvoreno govorio: "Vidim ja i to da svi vi počti, svaki v svojem okrugu, počeli ste biti despotami, i da vi, kako Sovjet Narodni, tako i mene u ničem ne slušate". Vrhovnom voždu položena je zakletva vernosti i utvrđeno je da se o pomenu drugoga vožda ne sme ni govoriti, "niti pak trpiti da koji spomene", dok je živ Karađorđe i njegovo potomstvo. Rešeno je, dalje, da se nijedno narodno delo ne može odlučivati ni u zemlji ni van nje bez znanja i odobrenja Voždova, i da bez njegove potvrde nema priznanja nijednom narodnom poglavaru, vojvodi i knezu. Karađorđe se, sa svoje strane, obavezao i zakleo: 1) da će čuvati savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem; 2) da ništa neće preduzimati ni u zemlji ni van nje bez sporazuma s Upravnim Savetom; 3) da neće izricati smrtne kazne ili osude na večnu robiju, ni pooštravati kazne, bez istog sporazuma; i 4) da neće dozvoliti da iko u zemlji sebi nezakonito prisvoji kakvu vlast. Po tom novom ustavu Karađorđeva je vlast silno pojačana. Mesto dotadašnjih savetnika, koje su birale nahije, dolaze popečitelji, koje on imenuje, a sva vlast nove vlade sastojala se u tom da, pored suđenja, bude posrednik Voždovih naredaba.

Naskoro potom, 29. januara, stigao je u Beograd, svečano dočekan, prvi ruski garnizon. Ruski vojnici ušli su i u Šabac i Deligrad. Malo iza toga došlo je i do oštrog sukoba između Karađorđa i njegove opozicije.

Milenko i Dobrnjac, koji nisu hteli da priznaju novi ustav i prime mesta u vladi, biše optuženi za ceo svoj dotadašnji rad. Ali pravog suda nije bilo. Pre nego što su i dali svoj odgovor oni su bili proterani iz Srbije. Tako je, na oko, bila skršena opozicija, ali nezadovoljstvo tim niti je bilo, niti je moglo biti uklonjeno. Nema uprave na svetu, kojoj se ne mogu stavljati zamerke, a u jednoj sredini, kao što je bila naša, gde su ratne prilike ostrvile ljude i izbacile na površinu i nešto lica sumnjivih moralnih osobina, i ljudi svojevoljnih, i često surovih, i sebičnih, bilo je sigurno dosta stvari, koje su mogle u narodu stvoriti razloge za proteste. Milenko i Dobrnjac bili su teški ljudi, sa mnogo mana u svakom pravcu, ali su, o tom nema sumnje, bili junaci i veoma zaslužni za uspeh ustanka. Za njihova imena vezane su značajne naše pobede na Ivankovcu i Deligradu. Koliko se u ondašnjim krugovima žalilo što je stvar ispala tako vidi se najbolje iz reči Vuka Karadžića, koji kaže, ni manje ni više, nego da se Karađorđe oprostio protivnika, "ali tijem okrči i Turcima put, te lakše zemljom obladaju." Slobodan Jovanović dobro naglašava, da u toj Vukovoj kritici ima dosta tačnog. Jer je Karađorđe, odvojivši za vreme trajanja borbe, vojsku od njenih vojvoda, na koje je ona svikla, stvarno oslabio njenu borbenu snagu.

Od 1810. god. događaji se počeše razvijati nepovoljno po Rusiju. Austriski dvor bio se orodio i izmirio sa Napoleonom i počeo je prema petrogradskoj vladi voditi politiku skoro otvoreno neprijateljsku. Njihovo suparništvo na Balkanu trajalo je već godinama i nije se moglo sakriti ni onda, kad su odnosi između njih bili sasvim prijateljski; sad, kad je protivnost mogla i vidnije da se izrazi, to suparništvo se osećalo skoro na svakom koraku. Uzalud je Rusija nudila Beču čitavu Vlašku i sve krajeve zapadno od nje, zajedno sa Srbijom. Austrija je, 2. marta 1812, potpisala sa Napoleonom savez protiv nje. Spremao se francuski pohod na Moskvu, najveći koji je dotle zabeležila istorija sveta. Srbija je trebala Rusiji kao jedan oslonac u borbama protiv Turaka, ali i kao važna baza sa suzbijanje francuskog uticaja i eventualnog prodiranja Francuza iz njihovih Ilirskih Pokrajina. Posle ovog francusko-austriskog saveza Rusija se, prirodno, nije više mogla zadržavati sa svojom vojskom na balkanskom ratištu. Svaki vojnik postao joj je važan na zapadnim frontovima. Turska, znajući to, htela je da izvuče za sebe što povoljnije uslove za mir, i s toga je na ruske ponude odgovarala zatežući i povišujući svoje zahteve. Posle velikih napora ruskih, i vojničkih i diplomatskih, sklopljen je 16. maja mir u Bukureštu. Granica između Rusije i Turske postade reka Prut. Tom samom činjenicom srpska je sudbina bila u glavnom zapečaćena. Rusija, zabavljena svojom nevoljom, i tako granicom udaljena, nije joj mogla dati nikakve neposredne pomoći.

Kao poslednju uslugu, koju su, i sami ugroženi, mogli učiniti Srbima, Rusi su, posle teških pregovora, uneli u taj ugovor jednu tačku, koja je imala da spasava kompromitovanog saveznika. Ta, posle često mnogo spominjana, osma tačka Bukureškog Ugovora predviđala je za Srbe potpunu amnestiju i jednu vrstu samouprave, o kojoj su se Turci imali sporazumeti sa Srbima, a koja bi odgovarala onoj što su je imali Grci na Arhipelagu. Turska je, tom istom tačkom, dobila pravo da uvede svoju vojsku u srbijanske gradove i da srpska utvrđenja, podignuta tokom rata, može porušiti. Posle osam godina ratovanja Srbi su tim ugovorom bili bačeni na onu polaznu tačku, koju su mogli imati ako ne već 1804, a ono sigurno 1807. god. Ičkov mir davao je više. Ali, u ovaj se mah nije moglo više postići. Međutim, mada su i ovi rezultati bili mali i toliko skromni, da ih Rusi nisu smeli iskreno i u celini ni priznati Srbima, oni su, ipak, naročito s međunarodnog gledišta, značili dosta. U jednom aktu međunarodnog karaktera, koji je imao jednu vrstu obaveze prema Rusiji, Turska je pristala da unese odredbu kako će se u pitanju samouprave jedne svoje pokrajine sporazumevati sa svojim podanicima. Mi dobro znamo koliko su se Bećir-paša i Porta od početka ustanka branili i od pomisli, da se neka druga sila meša u njihove pregovore. Ovo je sad bila krupna tekovina. Turska je njom dala Rusiji pravno sredstvo, da uvek može krenuti srpsko pitanje i uticati na njene unutrašnje stvari. U Carigradu se to odmah primetilo i sultan je s toga isprva odbijao da ratifikuje tu i još jednu za nas beznačajnu tačku ugovora.

Srbi dugo nisu znali šta je bilo ugovoreno u Bukureštu. Rusi su ih držali u zabludi, jedno što su verovali da su te odredbe privremene i da će se posle moći okrenuti na bolje, a drugo što nisu hteli da Srbi izgube veru u njih. Lično se car brinuo zbog toga. S ruske strane, i to službene, poručivalo se Srbima, kako carska vojska namerava s njima i ostalim Jugoslovenima preduzeti veliku akiju protiv Francuza u dalmatinskom Primorju, možda s planom da se koliko-toliko rastereti ruski severni front. Novi zapovednik južne vojske admiral P.V. Čičagov davao je u tom pravcu čak i uputstva za rad. To je bila misao samog cara Aleksandra. Ruski ljudi počeli su da vežbaju srpske vojnike i da ih tobože pripremaju za tu saradnju. Može se misliti kakvo je iznenađenje bilo za Srbe, kad su tek sa turske strane doznali pravo stanje stvari i kad ih je zapovednik turske vojske pozvao da predaju gradove! Karađorđe je tvrdo verovao, da je to neka turska podvala i odbio je, od prve, taj poziv. I posle toga rusko obaveštenje niti je bilo potpuno ni iskreno; čak je izrično naređeno ruskim pretstavnicima u Srbiji, da se sadržaj osme tačke saopšti Srbima samo u izvodu i sa ublažavanjem izraza. Ruski posebni izaslanik još je 15. avgusta u manastiru Vraćevšnici zaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru. Kad se na kraju doznala istina, ona je delovala porazno. Srbi su se osetili ne samo prepušteni sami sebi, zavađeni s Turskom i sa Austrijom, nego čak i prevareni. To je izazvalo duboko razočaranje i uticalo je teško na moral i vođa i boraca. Odlazak ruskih garnizona iz Srbije i povlačenje ruske vojske iz Vlaške i Moldavske bili su predznaci sloma.

Turci su s početka bili spremni da pregovaraju s ustanicima, ako i ne s namerom da prime sve njihove uslove, a ono da ih saslušaju i da ispune ono što bi smirilo široke redove. Ali kad su videli srpsko ustručavanje i rusku tešku situaciju, i kad su na njih delovale sugestije ruskih protivnika, Turci su izmenili stav. Sultan je dao i suviše jasno osetiti koliko je bio protivnik Bukureškog Ugovora. Srpski deputati upućeni su u Niš, i to sa malo dobih izgleda. Kao prvi uslov za pregovore, u duhu osme tačke, i kao znak dobre volje ustanika, paše su tražile da Srbi puste tursku vojsku u gradove i predaju topove i oružje. Turci nisu bili voljni da gube vreme dugim pregovorima, a hteli su i da srpsko pitanje skinu s dnevnog reda dok je Rusija zaposlena s Napoleonom. Energični Kuršid-paša, Srbima dobro poznat sa ofanzive iz 1809. god, koji je krajem avgusta 1812. postao veliki vezir, tražio je brze odluke. Njegovi ustupci Srbima bivali su sve manji. Od njih se najpre tražilo da u znak dobre volje predaju gradove, a on je sad zahtevao da se pre svega pokore i prime ono što im se da. Srbi su iz početka tražili samoupravu, ali su Turci odbili odmah da im priznaju "kraljevinu u carevini". U koliko su Turci postajali tvrđi, u toliko su Srbi bivali mekši i malodušniji. Ruski saveti u Carigradu da se o Srbima vodi obzira kolikogod se može usporavali su malo turske krajnje mere, ali srpsku sudbinu, u taj mah, nisu mogli bitno da izmene. Turci su pratili kako se razvijaju događaji u Evropi. Kad im se, posle primirja u Plesvicu, učinilo da će Rusija dobiti slobodnije ruke i da bi, možda, mogla postaviti srpsko pitanje, oni se rešiše da svrše posao pre toga. I početkom jula 1813. krenuše, po unapred spremljenom planu, tri turske vojske na Srbiju, od Vidina, Niša i sa Drine.

Položaj Srba bio je veoma težak. Sami, bez ijednog prijatelja, veoma oskudni s municijom, zavađeni među sobom, oni su bili klonuli već pre početka borbe. Duga uveravanja da se ne mogu održati sami, bez naslona na koju veću silu, ušla su u sve njihove duše i sad su ih, kad je to postala stvarnost, paralisala. Kod sveta je nestalo onog pravog oduševljenja za borbu, jer je bilo i suviše prilika da se razočara u svojim vođama i u njihovim shvatanjima dužnosti prema zemlji i narodu. Sam Karađorđe nije više bio onaj stari. Borba i sa spoljašnjim i sa unutrašnjim neprijateljima istrošila je u velikoj meri njegove živce, i njegovu snagu, i njegov zamah. Njega beše već poodavno obuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje prema ljudima. Još pre turskog napadaja, 30. marta 1813, predviđajući poraz, on je molio dozvolu da se može preseliti u Rusiju. U leto on se i razboleo, izgleda od tifusa; u najtežim danima, kad je njegovo prisustvo bilo potrebno da digne duh i ozari ljude, on je bolan ležao u Topoli i malaksavao sve više, i fizički i moralno.

Koliko je bilo malodušnosti kod vođa vidi se najbolje po tom, što se u proglasu narodu, 21. juna 1813, nije smela reći prava istina o tegobi položaja. Narodu se govorilo da su se smirili carevi ruski i turski i dogovorili u pogledu Srba, ali da taj mir ne priznaju spahije i janičari, oni isti koji su krivi i za ustanak. Htelo se reći da na Srbiju ne ide careva ordija, nego njegovi nepokornici, a oni su sa takvima lako svršavali posao. Mislilo se, da će se tim dići duh u vojnika. Ali, nije li to pre bio razlog za još veću klonulost? Kada se svet na prvom koraku uveri da nije tako, zar neće uvideti da ga namerno obmanjuju i zar neće svom strahu dodati još i osećanje mržnje radi laži? Ima vesti iz toga doba koje još rečitije karakterišu nesavesnost ljudi u ovaj veliki čas. Fatalni Mladen Milovanović imao je imanja u Brzoj Palanci. Da bi ih zaštitio od turske pljačke on je po svaku cenu, kao ministar vojni, tražio da se brani Krajina.

Karađorđe, koji je imao više vojničkog razumevanja, želeo je za odbranu lakšu liniju u šumama od Deligrada prema Poreču, računajući da bi na tom terenu Hajduk Veljko čuda činio sa svojim četama, dok će, zatvoren u negotinski grad, njegov značaj biti daleko manji. Mladen ostade pri svom, a Karađorđe, koji je nekada uporno branio svoju volju, popusti ovoga puta. Sve je išlo kao na nesreću, sa predosećanjem zla. Zašto su se Srbi uopšte upustili u borbu? Iz dva jasna razloga: prvo, što su videli da Turci ne popuštaju i što su, braneći se, mislili da koliko-toliko spreče zlo; i drugo, što su verovali da će im Rusija, ipak, kao 1809. god. bar u poslednji čas, priskočiti u pomoć.

Turci su napredovali dosta brzo, naročito s istoka i sa zapada. Sporije se kretala niška vojska. Karađorđe, iznuren bolešću i utučen, pojavljuje se na dva-tri mesta kao senka; pokušava, u poslednji čas, da organizuje otpor na Moravi i Kolubari, ali mu nedostaje stara odlučnost da baci sve na kocku i pokuša žrtvu. Obrće se i Austriji, i nudi joj gradove, ali ova nije voljna da se, posle svega što je bilo, založi za Srbe. Ona je čak volela da Srbi nastradaju i da se tako uvere, kako im naslanjanje na Rusiju nije donelo ništa sem štete. Slao je čak predloge u Rusiju, da se srpski narod tamo preseli. Kad Turci počeše prelaziti Moravu na istočnoj strani, a kad na zapadu slomiše junački srpski otpor na Ravnju i Zasavici i udariše na Šabac, Karađorđe se u sporazumu sa ruskim agentom T. I. Nedobom i mitropolitom Leontijem, reši da napusti zemlju. U nedelju 21. septembra 1813, prebaciše se oni u Zemun. Tek posle njega, i na glas o njegovom prelasku, napustiše Srbiju i druge znatnije vojvode, i to, sem Miloša Obrenovića, skoro sve. "Kad je 6. oktobra 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo, - tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga događaja".

Kad su prešli u Zemun Nedoba izjavi vojnom zapovedniku mesta kako neće da se rastavlja od Karađorđa i da misli, odmah posle izdržane karantene, krenuti za Rusiju. Bojeći se da ne bude imao neprilika radi Karađorđeva prisustva u Zemunu, vojni zapovednik predloži mu da pređe u manastir Fenek. Karađorđe ne pristade da se rastavlja od Nedobe, izjavljujući da se stavio pod njegovu zaštitu. Nije bio nimalo siguran kako će se prema njemu ponašati austriske vlasti. Ali 23. septembra predomisli se i pređe u manastir. Tako se i rastavi od Nedobe.

Kad je došao u Fenek i čuo za svu bedu Srbije, Karađorđu puče pred očima koliku je odgovornost uzeo na se što je dao prvi primer napuštanja dužnosti, i poče gorko da se kaje. Zemunski prota J. Ivanović pisao je, kako Karađorđe "neprestano slezit" i kako proplaču i svi njegovi ljudi, koji dođu tu da ga vide i obaveste o događajima. Karađorđeva namera nije bila da sasvim beži potpuno, nego samo da se skloni u Rusiju, sa glavnim vođama i narodom, da bi otud, bolje spremljeni, i sa ruskom pomoću obnovili borbu. To su bile Nedobine sugestije, kazivane i primljene od Karađorđa ne samo u taj mah, nego još s proleća 1813. godine. Te su ga misli verovatno i pomele, pa nije imao snage i volje, da se u najtežim prilikama trgne i odluči na druge korake u Srbiji. Kakvo strahovito razočarenje za nj, kad mu u Fenek stiže poruka iz Rusije da istraje u borbi i da će se moćni car pobrinuti za Srbiju! Još septembra 28. uputio je on pismo Srbima u blagoveštenski manastir, sokoleći ih da istraju, jer im stiže pomoć. Ali to pismo pade u ruke austriskim vlastima i ostade bez dejstva, koje bi, u ostalom, u onom opštem rasulu, bilo malo verovatno.

Austriske vlasti ponašale su se prema srpskim izbeglicama gotovo neprijateljski. Austriski kancelar knez Meternih, koji je imao velik uticaj na ruskog cara Aleksandra I, upotrebljavao ga je s puno veštine, da bi rusko zalaganje za Srbe bilo svedeno na što manju meru. Pogranične vlasti su bile nadmene i grube i pravile su stotine teškoća. Ubogim prebeglicama, pa i Karađorđu, sekvestrirali su sve što su imali za dugove učinjene za vreme rata sremskim i banatskim trgovcima. I srpski trgovci sa tih strana behu požurili sa svojim tužbama, da čas pre naplate potraživanja. Najveći deo uglednijih ljudi bio je interniran ili konfiniran. Karađorđa su preveli iz Feneka u Golubince, a otud u Petrovaradin. Ovakav slom ustanka bio je nesumnjivo težak udarac. Ali taj je udarac bio samo privremen i samo jedna teška lekcija. U stvari, on je bio ipak uspeh. Taj ustanak digao je ponovo Srbe i stavio srpsko pitanje pred Evropu kao sastavni deo Istočnog Pitanja. Dotad nije niko na strani vodio računa o tom da bi Srbiju trebalo vaspostaviti kao zasebnu državu. I Rusija, koja je spremala plan o obnovi Vizantije, nije o Srbiji mislila drukčije nego kao o pokrajini koja ulazi u austrisku sferu. Čak i naši rodoljubi XVIII veka gledali su rešenje srpskog oslobođenja samo u okviru Austrije i s njom u vezi. Od Prvog Ustanka i stvaranja srpske države to se shvatanje izmenilo iz osnova. Oslobođenje Srbije moglo se postići samo u potpuno slobodnoj svojoj državi; u njoj, i nikako drukčije. Srpska nacionalna ideologija, u toku XIX veka, ide još i dalje. Slobodna Srbija, s jedne strane, postaje stožer cele nacionalne politike srpske i prema Turskoj i prema Austro-Ugarskoj i sa srpske misli prenosi se i obuhvata sve Jugoslovene. S druge strane, na Balkanu njena borba počinje da služi za primer drugim narodima, a njen politički program traži isključenje svakog političkog širenja tuđih sila na tom području sa zahtevom, da Balkan ostane balkanskim narodima.

Iako je izgledalo da je srpskim porazom 1813. bilo izgubljeno sve, u stvari nije bilo tako. Sem probuđene narodne svesti i težnje da se dade aktivan otpor nasilju, pozitivan rezultat je bio i Bukureški Ugovor. On je pretstavljao pravnu bazu za posredovanje Rusije u korist Srba. Pomoć Rusije bila je i njena moralna obaveza prema borcima iz Prvog Ustanka, a i njena politička potreba. Jer u obnovljenoj Srbiji ona je dobijala novo, i vrlo važno, i ranije dovoljno neocenjeno uporište za njenu balkansku politiku. Karađorđe je osvajao i sticao sve: i hanove, i gradove, i sredstva za borbu, i ljude, i prijatelje i državno-pravno mesto u svetskoj politici.

N. Jorga, poznati rumunski historičar, naglasio je jednom prilikom, kako je na oslobođenju Grčke radio skoro ceo svet, moralno i fizički i materialno, a kako su Srbi morali da se bore u nevolji, tami i nepopularnosti potpuno sami i kako su mu s toga srpski napori mnogo simpatičniji. Prvi Ustanak, s Karađorđem kao vođom, bio je doista čisto srpski pokret, ponesen vlastitom snagom i na vlastitu odgovornost. I što je taj pokret izazivao interes velikih sila, i njihovu pomoć (vrlo ograničenu, u ostalom), i što je dobio značaj evropskog pitanja, i to je, isto tako, zasluga njegovih nosilaca, koji su godinama izdržavali na tešku mestu, i doživeli i krizu, i slom, pa ipak uspeli da ga ponovo ožive i naprave nerešivim drukčije nego samo u interesu zadovoljavanja nacionalne pravičnosti. Duh, koji je bio izraz tog poleta, i čovek koji mu je izvojevao samopouzdanje i poštovanje drugih, nosio je ime Karađorđa Petrovića, svetlo i veliko, pored svih njegovih ljudskih mana i grešaka. Njegoš je tačno i lepo karakterisao značaj Karađorđeva dela poznatim stihovima svoje posvete njemu pred Gorskim Vijencem:

Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši!

I ruski car lično i ruska vlada, osećajući i na sebi nešto odgovornosti radi srpske sudbine, behu voljni da sve srpske izbeglice prime i zbrinu u svojoj zemlji. Ali Austriji nisu bile po volji ni takve veze Srba sa Rusijom. S toga, praveći se da izlazi u susret turskim željama da se srpski begunci ili predaju njima ili uklone s granice, naredi pograničnim vlastima da glavne srpske vođe otprate čak u Štajersku i Kranjsku. Tako i Karađorđe, sa vojničkom stražom, bi otpremljen u Grac. Mučeni raznim pakostima, sitnim i krupnijim, ljudi su se obraćali ruskom poslanstvu u Beču tražeći zaštite. Posle dužih pregovora, na zauzimanje ruske vlade, srpski vođi, najzad, dobiše dozvolu da odu u Rusiju. Krajem septembra 1814, duboko odahnuvši, oni se uputiše tamo.

Charmed · Malo ~ mače ~

Drugi Ustanak

Srbija je za to vreme bila bukvalno pregažena. Narod je ginuo, bio odvođen u roblje, stradao od epidemije. Samo jednog dana, 17. oktobra 1813., dovedeno je na pazar u Beogradu 1.800 žena i dece. Bosanski vezir govorio je s izvesnim zadovoljstvom francuskom konzulu, kako starešine opustošene Srbije "neće više naći naroda za dizanje na bunu". Ali taj bes nije trajao dugo. Brzo je stigla vest o Napoleonovom porazu kod Lajpciga, o ulozi Rusije u evropskoj politici i o tom da se sprema opšti kongres za mir. Turci su bili svesni svojih obaveza prema Rusiji u pogledu Srba i odmah su se trgli. Proglasili su amnestiju i čak počeli vraćati na vlast neke u zemlji preostale starešine. Među njima je bio najugledniji i najdarovitiji Miloš Obrenović. Njega Turci postaviše za obor-kneza rudničke nahije. Poštediše čak i Stanoja Glavaša i druge vođe koji su se bili predali. Turci su, međutim, pogrešili, kad su za beogradskog vezira postavili Sulejman Skopljak pašu, veoma hrabra i dobra vojnika, ali čoveka koji je bio kivan na Srbe, s kojima je od 1805. god. bio u stalnoj borbi. Porta ga je svakako s toga i uzela, ceneći njegovo iskustvo i hrabrost, ali nije uzela dovoljno u obzir njegovu osvetoljubivost i brutalnost. Čim je ostao sam, kao novi vezir, bez nadzora, on je vrlo brzo pokazao svoju opaku ćud.

U Srbiji se krivica za katastrofu pripisivala, prirodno, najodgovornijem licu, Karađorđu, kao vrhovnom voždu. Nabrajane su i osmatrane sve greške i njegove i njegovih saradnika i svih lica na glavnim položajima. Ne manje ogorčenje vladalo je i među srbijanskim emigrantima, među kojima su se mnogi nalazili u teškim materialnim prilikama i očajni zbog briga o porodicama, koje su stradale pod Turcima. Kivni, ozlobljeni, poniženi i obeskućeni oni su nalazili sto stvari koje je trebalo osuditi ili koje bi ispale drukčije da su rađene kako treba. Najviše se udaralo na Karađorđa. Što se nije smelo reći u Srbiji kazivalo se ovde, u tuđini, dvaput oštrije. S toga se živo radilo na tom, da se on onemogući za budućnost. Verujući, da bi pomoću Rusije mogao doći ponovo na vlast, emigranti su rešili, u leto 1814, da pošlju protu Matiju ruskom caru sa ovim zadatcima: 1) da traži pomoć za Srbe, i 2) da objasni u Petrogradu kako je narod ogorčen na Vožda i kako bi bilo vrlo nezgodno ako bi se njemu namenila ma kakva nova uloga u Srbiji.

To je nezadovoljstvo naročito iskorišćavao daroviti, vešti, i veoma prepredeni Miloš Obrenović, koji se spremao da postane novi vođ. Već u svojim pismima od avgusta 1814, on govori "u ime celoga naroda". On je od ranije bio na strani Karađorđevih protivnika i imao je težak sukob s Mladenom Milovanovićem, a sad mu je, prirodno, bilo u ličnom interesu da Voždov ugled podrije što više.

Ali je taj ugled, i pored svega neuspeha, bio još veoma velik. Kad je početkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju prošao kroz Srem Karađorđe je bio predmet opšte pažnje. U Srbiji je glas o njemu oživeo mnoge nade. U okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića s verom u njega digoše ustanak, već sredinom septembra. Ustanak je krenuo bez ranijeg dogovora i priprema, u najnezgodnije vreme. S toga Miloš Obrenović, da ne bi došlo do težih zapleta, pristade odmah da taj ustanak uguši zajedno s Turcima. Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu mu se predao jedan od mlađih vođa ustanka, Toma Vučić Perišić.

Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede strahovit teror. Bez potrebe je pobijeno mnogo ljudi, a drugi su kažnjeni na razne načine. Iz straha da doista ne dođe do novih borbi s Rusima, Austrijancima i ustanicima on je naređivao, da se po zimi, teškim kulukom, opravljaju zidovi i utvrđenja beogradskog grada. Kao ranije dahije tako je sad i Sulejman-paša verovao da će zemlju smiriti zastrašivanjem. Nabijanje na kolac postala je svakodnevna pojava. Iz tog vremena je divna slika herojskog mučenika đakona Avakuma. Tog lepog mladića naterivali su Turci da silom primi njihovu veru, ali on ne samo da to nije hteo, nego je, šta više, pevajući nosio svoj kolac. Očajna majka savetovala mu je u poslednji čas da popusti i da se spase, ali je on i to odbio. I sami Turci bili su zadivljeni tom jačinom volje i svesti i učinili su mu "milost". Nisu hteli da ga, po običaju živog nabiju na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Sem toga na narod su udareni silni nameti, da bi se izdržavala nagomilana vojska i isplatili troškovi utvrđivanja, a bilo je nasilja i drugih vrsta. U časovima nerazumnosti mislilo se, da će se srpsko pitanje rešiti najlakše na taj način, ako se unište Srbi.

Za to vreme zasedao je kongres velikih sila u Beču, koje su imale da likvidiraju stanje u Evropi poremećeno Francuskom Revolucijom i Napoleonovim ratovanjima. U Beču se tad nalazio među drugima i car Aleksandar. Srbi emigranti poslali su kao svog pretstavnika u Beč protu Matiju. On se prvi put vratio otud brzo, da, po savetu prijateljskih krugova, utiče na smirivanje Hadži Prodanove bune. Za to, međutim, nije bilo više potrebe, pošto je ona bila ugušena pre njegova dolaska. Kad se potom, krajem 1814. god., vratio ponovo u Beč prota se prvo trudio, da zainteresuje pretstavnike velikih sila za srpski slučaj. Glavni oslonac imao je među Rusima. Austriski car kazao je lično proti, da će se zauzeti na Porti za Srbe. Rusija se obratila cirkularnom notom svima članovima Kongresa upozoravajući ih na turska nedela i pozivajući se na svoje moralno pravo, da se zauzme za ugroženo pravoslavlje. Rusija je nameravala, da dobije na osnovu toga od Kongresa mandat za zaštitu pravoslavnih hrišćana, ali je u tom pravcu naišla na opoziciju Engleske i Austrije. Javilo se ponovo suparništvo o uticaju na Balkanu.

Turska nasilja u Srbiji nisu prestajala. Izveštaji koje je dobijao prota Matija tokom januara i februara 1815. god. pretstavljali su stanje da ne može biti crnje. Iako u taj mah nije imao nikakve krivice bio je 13. februara ubijen Stanoje Glavaš, pomagač Milošev u smirivanju uzbuđenja oko Hadži Prodanove bune, a tražene su glave i drugih istaknutijih lica, koja su ostala u zemlji. Prećeno je i Milošu Obrenoviću. Ovaj je odmah potom pitao u Beč ima li ikakvih izgleda na uspeh "da se branimo, da ne puštamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje." Zabrinuti, videći da nisu više ni u čem sigurni, ljudi počeše da sve više misle na ustanak. Bolje poginuti u borbi i zameniti glavu, kad već mora da se mre. Tokom marta počeše tajni sastanci i dogovaranja. Miloš Obrenović izvukao se iz Beograda od vezira, koji ga nije puštao, samo lukavstvom. Izgovorio se, da za otkup nekog roblja, koji je trebao predati vezirovom ćehaji, mora prikupiti novac kod kuće i od svojih ljudi. Čim je došao kući, u Crnuće, bio je posvećen u celu stvar i određen za vođu ustanka. Oprezan i mudar Miloš nije hteo nagliti sa pokretom. Hteo je sačekati da gora olista, da obavesti prijatelje preko granice, da pohvata veze i spremi nešto municije.

Mada spreman da ga sluša, narod je, u ogorčenju, ipak hteo da požuri događaje. Arsenije Lomo već 8. aprila poče akciju u Jasenici, pa je prenese i u Kačar. Za njim ustadoše i drugi. Videći da više nema odlaganja Miloš je u Takovu, na Cveti, 11. aprila objavio ustanak. On je tom ustanku postao prirodni vođa, i kao ugledan vojvoda od ranije i po opštoj želji naroda.

Sulejman-paša, odlučan i prek, preduzeo je brze mere da uguši ustanak. Uputio je odmah u zemlju Imšir-pašu, svoga ćehaju, zatvorio je granicu i počeo sa zatvaranjem uglednijih ljudi. Imšir-paša pošao je ravno na Čačak, koji su Srbi bili opseli, i napao je na srpske šančeve na brdu Ljubiću. Borbe oko srpskih položaja trajale su nekoliko dana, iako Srbi nisu imali dovoljno oružja. Za to vreme knez Miloš je razbio Turke kod Paleža, polažući mnogo na to, da tu važnu skelu na Savi, potrebnu radi održavanja veza i doturanja raznih potreba, dobije u srpske ruke. Preko nje su odmah prešle u Srbiju nekolike ugledne ranije vođe, kao Stojan Čupić, Petar Moler, prota Smiljanić i dr., prenesavši nešto oružja i municije. Odmah potom zauzeto je Valjevo. Posle tih uspeha Miloš je pošao na Ljubić vodeći sa sobom i dva topa, koja je dobio. Borbe u šančevima oko Morave bile su vrlo oštre. U njima se naročito istakao Tanasko Rajić, koji je poginuo braneći do poslednjeg daha poverene mu topove. U tim borbama poginuo je i Imšir-paša. Njegova pogibija pomela je Turke i oni su već 29. maja napustili Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Požarevac. Miloš je računao od prvog časa s tim, da će mu se valjati miriti s Turcima, pa je s toga preporučivao i lično se brinuo, da se s turskim robljem postupa što bolje i čovečnije.

Da bi ugušila ustanak što pre Porta je uputila na Srbiju dve vojske. Prvu, od Niša, vodio je rumeli valis Morašli Ali paša, a drugu, od Bosne, bivši veliki, a tad bosanski vezir Kuršid-paša. Sulejman-paša, na koga je padala sva krivica zbog pobune, branio se tim, da ustanak pomaže Austrija i da on, prema tome, ima druge motive. U stvari, Austrija se nije pokazivala nimalo sklona da ma šta pomogne Srbima; naprotiv, činila im je dosta svakovrsnih teškoća. Ali je zato uradila dosta Rusija. Ruski pretstavnik tražio je u Carigradu da Turci odustanu od upotrebe oružja u Srbiji, a ruska vojska dobila je zapovest da se počne pribirati na Prutu.

Miloš Obrenović nije hteo da se suviše izlaže dok ne vidi kakav će biti razvoj događaja i ko će ga i kako prihvatiti. Iskustvo stečeno u situaciji Prvog Ustanka nagonilo ga je da bude veoma obazriv. On je stalno govorio, da su Srbe na ovaj očajni korak naterali zulumi Sulejman-pašini, a da su oni inače verna raja. S toga on i ne napada ni na jedan od "carskih" gradova. Kuršid-paši je na Drini uputio pozdrav i izjavu pokornosti, ali ne i bezuslovne predaje. Čak je poručivao, da će, ako ustreba, borbu i nastaviti. I doista, kad je Ibrahim paša sa povećom prethodnicom stigao na Dublje srpska vojska ga je 14. jula napala i razbila. Sam je paša bio zarobljen. Miloš se prema njemu ponašao s mnogo obzira i vratio ga je Kuršidu skoro kao prijatelja. Za to vreme osetio se kod Turaka izvesni preokret. Skupljene vojske nisu prelazile u napadaj, nego su čekale. Paše su nudile pregovore. To je bila jasna posledica konačnog sloma Napoleonova i turskog straha od ruskog posredovanja. U Carigradu se želelo da se izbegnu eventualni ruski protesti i opomene; jedno, što bi to ohrabrilo Srbe i produžilo njihov otpor, i drugo, što su se bojali razgovora o neizvršenoj osmoj tački Bukureškog Ugovora.

Kuršid-paša, više vojnik, koji se sa Srbima nosio od 1807. god., bio je krut i apsolutan. Njegova je poruka glasila, da raja ne može ostati s oružjem. Marašlija je bio više diplomata i brže je shvatio položaj. On je Srbima, naprotiv, govorio da nose za pojasom, ako hoće, i topove, samo neka budu odani sultanu i da od svog pitanja ne stvaraju opšti zaplet. Miloš je znao, da između ove dvojice paša postoji surevnjivost koji će se od njih dvojice moći pohvaliti da je rešilo srpsko pitanje, i s toga je igrao vrlo vešto. On je pošao s namerom da primi sve što se ponudi, pa da stalno traži dalje, ne izlažući narod novim naporima. Jer je video dobro da postoji razumljiv strah u narodu pred turskom silom i da je razočaranje 1813. god. ostavilo jasna traga u moralu boraca. Miloš sam, po svojoj prirodi, bio je više diplomata nego vojnik, a i osećao je, da položaj u taj mah više traži onog prvog nego ovog drugog. Videći da je Marašlija popustljiviji od Kuršida Miloš se s njim i nagodio. Srbi su propustili, da jedan deo pašine vojske prođe za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali sa hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Posle toga počelo je raspravljanje o pravim pogodbama za mir. Srbi su za osnovu pregovora uzimali poznati Ičkov mir iz 1806. god. Njihov stav pomogla je Rusija, koja je 18. septembra službeno skrenula pažnju Porti na svoj interes za srpsko pitanje i na osmu tačku Bukureškog Ugovora.

Posle ruskog posredovanja Sulejman-paša bio je smenjen i premešten za vezira u Bosnu, a Marašliji je povereno da vodi srpske poslove. On je potom došao u Beograd. Ali mu Porta ipak nije dala potpuno slobodne ruke. Nemajući punog poverenja ni u Srbe, ni u njihove ruske prijatelje, Turci nisu hteli da im dadu pravu samoupravu. Ičkov mir je bio sklopljen u izuzetnim prilikama i kao krajnja mera ustupaka i na nj se s toga nije htelo vraćati. I sami Srbi bili su unapred voljni da u ponečem popuste; tako su, na pr., pristajali da mesto muhasila u Beogradu bude vezir, i nisu pravili pitanje od broja i sastava vojske u "carskim" gradovima. Politika Porte sastojala se, u glavnom, u ovom: Srbima ne treba dati ništa na pismeno, nego valja usvesti bolji red i zavaravati ih obećanjima. S toga su postavili za vezira u Beogradu samog Marašliju, u koga su oni imali poverenja, i koji je vešto balansirao. I, doista, Srbi od Porte nisu dobili ništa pismeno potvrđeno, nego su sve pogodbe između Miloša i Marašlije svršavane usmeno. Ali je srpski uspeh bio ipak velik i vidan. Zemlja je bila smirena i u glavnom u narodnim rukama; Miloš je imao ugled pravog narodnog gospodara i nesumnjiv uticaj; i samouprava je uvedena putem svršenih činjenica. U jesen 1815. god. Srbija je mogla počinuti. U nju se vratio mir, koji je potrajao godinama i oporavio zemlju od mnogih neduga.

Samouprava Srbije sastojala se u ovom: Srbi su sami kupili danak; uz turske muselime sudili su Srbima i njihovi knezovi; spahiski prihodi određeni su tačno po beratima. U Beogradu su Srbi dobili svoju Narodnu Kancelariju kao najviše administrativno i sudsko telo. Miloš je bio vrhovni srpski knez i neka vrsta srpskog paše uz Marašliju. U fermanima, koja je Porta 1816. god. uputila u Srbiju o samoupravi nije bilo ni reči, nego su u svakom posebice označavane izvesne povlastice. Važno je bilo, da su iz gradskih posada bile isključene janjičarske porodice, ali je ta odluka ostala "uvek mrtvo slovo na hartiji". Ni pred ruskim ni pred austriskim poslanikom Porta nije htela priznati otvoreno, da je Srbima dala samoupravu, makar i vrlo ograničenu, nego je to označavala samo kao pravice. "Ako je neko pristao na neke pogodbe", govorilo se na Porti austriskom poslaniku, "Porta ih ignorira ili treba da ih ignorira". Porta bi se, vrlo verovatno, pobrinula da učinjene ustupke i smanji, da se nije u to vreme javilo posredovanje Rusije, koje joj je pokazalo da je srpsko pitanje ozbiljnije nego što su u Carigradu mislili.

Kad je sredio odnose s Turcima toliko, da je mogao raditi u miru, Miloš je hteo da sredi i odnose u zemlji. On je bio nesumnjivo glavna ličnost Srbije toga vremena. Ali ne i jedina. Petar Moler, jedan od najaktivnijih vođa za vreme emigracije, čovek borben i ambiciozan, bio je 1813-1815. god. glavni poverenik Milošev za sve narodne poslove. On je tražio od Miloša da u Srbiji deli vlast s njim i njegovim saradnicima protom Matijom i Pavlom Cukićem. Uvela bi se, dakle, tetrarhija, a svaki bi od njih imao po tri nahije pod sobom. Miloš nije bio čovek koji bi lako delio vlast sa drugim, a primer Karađorđeve borbe s vojvodama kazivao mu je dovoljno kakvom bi sve scenama imao da se nada. Mudar, on je sačekao da se svrši borba s Turcima i sa svima je sarađivao prividno sklon na popuštanja. A kad je bio siguran da je prebrinuo prvu brigu s Turcima on je primio borbu i s tim unutrašnjim protivnicima. Molera je dao pretući na jednoj narodnoj skupštini i optužio ga je Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler udavi. Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. god. postao vladika, ubili su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku. U proleće 1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukić i knez Sima Marković, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzo ugušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama.

Najopasniji takmac Milošu bio je ipak Karađorđe, čiji je glas u narodu, i pored neuspeha od 1813. god., bio ipak velik. Za vreme ustanka 1815. god. njegovo je ime češće pominjano i izražavala se želja da se vrati.

Karađorđe bi sigurno rado došao u Srbiju, da nije morao čekati na odobrenje ruskog dvora. A taj je nalazio da u to vreme, kad je tek uspostavljen red u Evropi i osveštano načelo legitimnosti, nije nimalo oportuno da se počne nova borba s Turcima, koja je na sebi nosila karakter revolucije. Rusija je s toga preporučivala i Srbima i Turcima sporazumevanje i mir. Kako Karađorđe nije došao u Srbiju odmah, dok se Miloševa vlast nije učvrstila i dok je u narodu još bilo vere, da je on, ipak, najača ličnost za slučaj novih borbi, njegova je zvezda počela da tamni. U zemlji su njegovi protivnici naglašavali kako sve može da ide i bez njega, i to da ide sa manje žrtava i sa više vidne koristi. Kako u Rusiji, iz vrlo providnih motiva, Miloš imenuje za narodnog pretstavnika Petra Dobrnjca, Karađorđevog najljućeg protivnika, tako isto i u Srbiji njegovi ljudi rade protiv Karađorđa da ga, udaljena od zemlje, crne i potcenjuju.

Položaj srpskih emigranata u Rusiji, kao položaj svih emigranata uopšte, postajao je sve više težak. Nešto tužbe koje su stizale protiv njih iz Srbije; nešto što je popuštalo prvo sažaljenje prema njima; nešto što su i sami postajali pomalo teški - tek srpski emigranti osetiše da je pažnja ruskih vlasti prema njima postojala sve manja. Pomoć im se počinje izdavati neredovno; javljale su se i sitne šikane; bivalo je i sukoba. Život dodija, i mnogi, pa i sam Karađorđe, stadoše pomišljati na samoubistvo. U nevolji, bez otadžibine, a misleći stalno na nju i na svoje u njoj; prodavajući poslednje što im je ostalo od starog gospodstva; puni prebacivanja i sebi i drugima za mnoge postupke, ljudi se ozlobiše i pozavađaše. S toga je Karađorđe išao lično u Petrograd, da uredi stvari i da vidi da li se može vraćati u Srbiju. Novi sukobi s Dobrnjcem i nove neprijatnosti zbog Miloševa opadanja doprineli su mnogo da njegovo razdraženje počne postajati trajnije i goniti ga na odluku da pođe u Srbiju. Bunu S. Markovića i P. Cukića Miloš je iskoristio trostruko. Najpre, da se i opet oslobodi najkraćim putem opasnih protivnika; zatim prema Turcima, da podvuče svoje držanje kao lojalno, za razliku od Karađorđevih ljudi koji traže borbu; i najzad prema Rusima, da im ukaže kako neće biti moguće nastavljati od njih preporučivanu turkofilsku politiku, ako u zemlju budu pušteni emigranti. Radi toga ruska vlada, koja je nešto ranije bila izdala pasoše srpskim vođima, povlači te dozvole i zabranjuje im prelazak. Učinila je to i iz obzira prema Turskoj. Karađorđev prelazak sigurno bi se tumačio ne kao svojevoljan, nego kao stvar koju je Rusija odobrila sa nekom tajnom namerom. Ruski službeni referat to podvlači naročito: "I sam Crni Đorđe i srpske starešine to će dokazivati, sa namerom da na taj način povećaju broj svojih pristalica". S toga bi zaključeno, da se srpski vođi, istina s udvostručenom penzijom, stave pod nadzor, a Karađorđe da se odvoji od njih i uputi u Novomirgorod, koji je sam bio izabrao. Tim povodom Mih. Gavrilović tačno kaže: "Karađorđe i njegovi drugovi u izgnanstvu interesovali su Rusiju u toliko u koliko su predstavljali Srbiju; njeno interesovanje nije bilo za njih lično već za narod, čiji su predstavnici oni bili; prirodno je što je ova njena pažnja odmah otišla opet Srbiji i novom njenom predstavniku; ona je tražila dodir sa narodom i njegovim novim starešinama, a ne s onima koji su izišli iz zemlje".

U Besarabiji Karađorđe beše došao u vezu sa pretstavnicima tajnog nacionalnog grčkog društva, "Heterije", čiji je cilj bio najpre obnova stare Vizantije, a posle oslobođenje svih hrišćana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih naroda na Balkanu sa grčkom hegemonijom. Grčki naučenjak M. Laskaris utvrdio je, da Karađorđe i ranije, još u Srbiji, imao veza sa grčkim lokalnim pokretima, i da je bio poznat u krugovima njihovih rodoljuba. Karađorđa je upoznao s grčkim planovima heterista Đorđe Olimpija, zvani kapetan Jorgać. On je tajno uveo Karađorđa u Galati kod Jaša u kuću princa Konstantina Ipsilantija, gde je bio primljen za člana Heterije i gde je položio zakletvu da će raditi na oslobođenju hrišćana. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđa kao bivšeg šefa jedne revolucije i radi glasa koji je bio stekao i u Srbiji i na Balkanu. Zbog toga oni pomažu bivšeg Vožda da se vrati u Srbiju, gde bi mogao povesti narod u novu borbu. Njihov čovek, zamenik ruskog konzula u Jašu, dao mu je novac i pasoš na ime ruskog plemića Mihaila od Leonarda, da ide tobože na lečenje u Mehadiju. S Karađorđem, koji se prerušio i dao obojiti svoje već posedele kose i brkove, išao je Jorgać, jedan Grk i Voždov pisar Naum. Na putu, u Novoj Palanci, oni zamoliše da preću u lađu i putuju vodom, što im mesne vlasti dozvoliše ne znajući s kim imaju posla. Kad su se već dočepali lađe, Karađorđe i Naum, nije im bilo teško naći načina da pristanu uz srpsku obalu, 28. juna 1817.

Kad je prešao u Srbiju Karađorđe je otišao u Veliku Planu, svom kumu Vujici Vulićeviću, koji ga je još godinu pre toga zvao da dođe u otadžbinu. Vožd mu kaza, da bi imao više uspeha i odziva, kako je došao po zapovesti ruskoga dvora da počne nov rat s Turcima. Ali zamolio je odmah Vujicu da obavesti Miloša o njegovu dolasku i da ga pozove na sastanak.

Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevom dolasku. On sam veli da se "prenerazio". Primiti ga značilo je sam pomoći glavnog takmaca, još uvek popularnog i veoma opasnog i po ličnim osobinama i po uticaju, i dati povoda Turcima za kakve oštrije mere. Ali je bilo još teže odbiti ga silom, pa izazvati, možda, građanski rat, u kome Miloš teško da bi odneo pobedu. Ostajalo je, ako se to neće, samo troje: ili da se Karađorđe protera iz zemlje, ili da se preda Turcima, ili da se potajno ubije. Proterati ga nije bilo lako. Ako se Karađorđe usprotivi onda bi se morala upotrebiti sila, pa bi to moglo dovesti do sukoba, a izazvalo bi i oštru osudu s mnogo strana. Sem toga, Karađorđe se mogao i vratiti ponovo. Predati ga Turcima bilo bi više nego nepopularno; Miloš je dobro znao, da bi to po njega lično moglo biti, posle svih pokolja koje je učinio dotad, i vrlo opasno. Ostajalo je još samo potajno ubistvo. Na nj se Miloš rešio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; drugi dokazuju, da je Miloš dobio za to naredbu od vezira, koga je obavestio o Karađorđevom dolasku a koji je odmah tražio da se obračun s njim brzo svrši. U stvari, Miloš je lično u takvom postupku video jedini izlaz.

Knez Miloš uputio je 7. jula poverljiva čoveka Vujici sa naredbom da Karađorđe bude ubijen. Vožd, koji se nadao sastanku s Milošem, ostao je za to vreme potpuno neaktivan. Ta njegova pasivnost ne da se lako objasniti, ali je bila očevidan dokaz, da Karađorđe nije više onaj stari pregalac. U selu Radovanju, u jaseničkom srezu, Karađorđe je mučki ubijen, na spavanju, 13. jula 1817. Ta mučenička smrt digla mu je još više glas u narodu, a Miloš, suviše sebičan i bezobziran, dobijao je sve jaču i nepomirljiviju opoziciju u narodu. Kad je 6. novembra iste godine tražio i dobio od Skupštine priznanje naslednog kneževskog dostojanstva on je postigao jednu živu želju, ali svoju popularnost tim nije podigao. Međutim, Porta to priznanje nije odobrila jer je izlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti činjeni Srbiji, a da ona ne dobije karakter države. Priznavanje kneževskog naslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo.

Charmed · Malo ~ mače ~

Srbija kao samoupravna država

Turci su bili popustljivi prema Milošu i Srbiji iz dva krupna razloga. Prvi je bio, da izbegnu rusko posredovanje zbog neizvršenog Bukureškog Ugovora, na kom je kod Porte počeo od jeseni 1816. god. insistirati novi ruski poslanik, energični i daroviti A.G. Stroganov. Ne hoteći dati Srbima potvrđene samouprave, onakve kakvu su oni želeli, iz Carigrada su preporučivali Marašliji da bude predusretljiv i da ne štedi na lepim rečima i obećanjima prema Milošu, imajući kao zadnju nameru eventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paša, a ne sultan. Glavno je bilo privremenim umirivanjem i zadovoljavanjem izbiti Rusiji oružje iz ruke.

Drugi razlog bio je isto tako važan. Nemiri i odmetanja u Turskom Carstvu nisu bili prestali zbacivanjem Selima III i odbijanjem njegovih reformnih akcija. U Turskoj je gorelo i dalje. Naročito su postali opasni pokreti u Bosni, koji su bili počeli još za vreme Selimovo, a koji se nisu mogli stišati potpuno ni za vreme borbi sa ustanicima u Srbiji. Ni energični Sulejman Skopljak-paša nije mogao da se održi protiv nezadovoljnika i bio je 1818. god. smenjen. Što se vrlo retko događalo u turskoj istoriji, njegov naslednik, Morali Bećir paša, zahvalio se na svojoj časti pre nego je primio, jer se bojao otvorenog nezadovoljstva, a druga dvojica vezira biše smenjeni za nepune dve godine. Vezirov ugled i uticaj bio je neobično pao. Ljut sultan poslao je tad u Bosnu Ali Dželaludin pašu, poznata zbog svoje odlučnosti i bezobzirnosti, da uvede red. Dželaludin je došao u Bosnu početkom proleća 1820. i odmah je počeo oštre mere. Stari kolenovići, begovi, kapetani i ajani, koji su mnogo polagali na svoj stari povlašćeni položaj i izuzetne obzire, bili su iznenađeni postupcima novog vezira i za svoj otpor gubili su glave ili su bili proterivani iz zemlje. Na juriš je morao da osvaja odmetnute gradove Mostar i Srebrenicu. Po savremenim saopštenjima L. Ranke je zabeležio za nj, da je "vršio pravdu neumoljivu i nepotkupljivu" i da je s toga bio u volji raji. Ali je zato navukao strašnu mržnju muslimana, koji godinama nisu mogli da zaborave njegov režim. Drugi, mnogo opasniji pokret po Portu bio je onaj Ali-paše Janjinskog, skoro pravog dinaste, koji je imao veza i sa grčkim revolucionarima, i koje je, sa sinovima zajedno, potican sa strane, imao velikih pretenzija. On je 1820. god. digao pravi ustanak.

Porti nije moglo biti u interesu, da pored nereda u te dve oblasti izaziva i novi pokret u Srbiji. Ali nije htela ni da se obavezuje. U Carigradu je sve više osvajalo uverenje, da stalna popuštanja štete ugledu carstva i da obnova države mora biti praćena izvesnom čvrstinom njenog vođstva. Ta radikalna struja ojačala je naročito od pojave ustanka u Vlaškoj i Grčkoj. Heteristi su početkom 1821. god. otpočeli s borbama u Moldavskoj i Vlaškoj, izazvani pokretom jednog vlaškog aktiviste, koji se digao protiv pretstavnika grčke crkve i društva i protiv bojara. Malo iza njih digli su ustanak i Grci u Moreji. To je izazvalo pravi bes među muslimanima. U Carigradu bi, na sam Vaskrs, obešen patriarh na vratima patriaršiske crkve; tri mitropolita s više drugih lica, sveštenih i mirskih, stradala su isto tako. Članovi jedne srpske deputacije, koja se u taj mah nalazila u prestonici radi uređenja odnosa sa Portom biše zatvoreni, iako knez Miloš iz lične opreznosti i po ruskim savetima, nije hteo da uđe u ponuđeni savez sa heteristima. Kad ruska posredovanja na Porti u korist Grka i crkve nisu uspela i kad je poslanik Stroganov napustio Carigrad položaj srpskih deputata postao je teži, ali ipak ne i kritičan.

Knez Miloš se držao mudro. Postao je više nego obazriv. S puno razloga. Kad Rusija ne preduzima ništa odlučnije protiv Turaka i posle takvih nedela i posle turske bezobzirnosti i prema njoj samoj, šta bi Srbija mogla očekivati, ako bi kojim aktom izazvala Portu protiv sebe? A car Aleksandar, iako dobar hrišćanin i neprijatelj porobljenih, nije doista preduzeo ništa energičnije zbog držanja Engleske i naročito Austrije, koja je bila, u duhu ideja Svetog Saveza, protivnik svake revolucije. Turci su doista, za svaki slučaj, bili uputili jednu vojsku u Niš, a i pojedinci u Srbiji, ogorčeni na hrišćane, činili su izvesna nasilja i spremali se za eventualnu borbu. Marašlija, vezir beogradski, koji je imao mnogo takta u opštenju sa Srbima, umro je 21. avgusta 1821., a na njegovo je mesto došao zapovednik sa Adakale, Abdurahman-paša, koji je ulivao Srbima manje poverenja. Međutim, do sukoba nije došlo, iako se očekivao. Velike sile, mada se nisu slagale, delovale su ipak u Carigradu da se ne ide predaleko. Posredovanje je izazivalo skoro celo evropsko javno mišljenje, koje je, pod uticajem filhelena, tražilo pomoć za grčke ustanike i za balkanske hrišćane uopšte.

Preokret u celoj situaciji donela je smrt cara Aleksandra (19. novembra 1825.). Tek tada, predosećajući novi kurs ruske politike, oslobodila je Porta u pola članove srpske deputacije, pa je Avrama Petronijevića uputila u Srbiju, ali je druge zadržala u Carigradu u patriaršiji pod prismotrom. Na ruski presto došao je žustri Nikola I. On se brzo rešio na odlučne korake, na koje je pred kraj svoje vlade pomišljao njegov umrli brat. Već u martu 1826. uputila je ruska vlada ultimatum u Carigrad, da se ispune njeni zahtevi. Među njima je bilo i pitanje srpske samouprave. Po savetu Austrije, koja nije želela da Rusija sama posreduje na Balkanu, Porta je pristala na pregovore sa Rusijom. Oslobodila je potpuno srpske deputate, iako ih još nije poslala kući.

Bojeći se tuđeg uplitanja i saznavši da su se složile Rusija i Engleska da posreduju u grčkom pitanju, u Carigradu se rešilo da se pokuša ponovo sređivanje unutrašnjih teškoća sopstvenim naporima. Vratilo se opet na sistem reforama. Sultan je 16. maja 1826. ukinuo potpuno janjičarski red. Janjičarska buna bila je u prestonici brzo ugušena, i to veoma krvavo. Uz janjičare bio je gonjen i derviški red bakpaša, za koji se tvrdilo da s njima ima bliskih veza. To je veoma uzbudilo duhove. Nova turska vojska, s novim evropeiziranim uniformama, ustrojena sa nemačkim instruktorima, izazvala je velike proteste u zemlji. Naročito se udaralo na ukrštene kajiše preko prsiju, za koje se govorilo da su protivni islamu. U konzervativnim elementima i oblastima sultan se s novim reformama nije nimalo štedeo. U Bosni su janjičari dali dobro organizovan otpor, koji je ostavio duboka traga. "Onih srećnih pejgamberovih vremena i za vrijeme halifa prave vjere i za prijašnjih osmanskih vladara ovako se šta nije događalo," govorili su oni i pisali. Da uguši njihov pokret bi poslat u Bosnu za vezira beogradski Abdurahman-paša, koji se u Srbiji pokazao kao čovek od autoriteta.

Ta reforma mesto da ojača u stvari je oslabila Tursku. Vojska je bila pometena i bez otporne snage. Stara je rasturena i ogorčena, a nova se tek imala stvarati. Voditi u takvim časovima pregovore sa Rusijom, u kojoj se javilo oštro nezadovoljstvo zbog dugog oklevanja Aleksandrova vremena, značilo je izložiti sebe unapred sigurnom neuspehu. Ali Turci su to posle ruskog ultimatuma morali činiti. Pregovori su vođeni u Akermanu, u leto 1826., ako se pregovorima može nazvati rusko ultimativno diktiranje uslova. Po Akermanskoj konvenciji, potpisanoj 25. septembra, Turska se obavezala, da za 18 meseci uredi srpsko pitanje zajedno sa srpskim pretstavnicima i da njegovo rešenje objavi hatišerifom. Kao baza za te ruske zahteve bila je osma tačka Bukureškog Ugovora, na koju se izrično pozivalo.

Kad su se malo pribrali Turci su došli na misao da odugovlačenjem izigraju primljene obaveze. Stvar se zaplela u toliko, što se ni Rusi nisu zadovoljili Akermanskom konvencijom. Po njoj Rusi su rešavali "svoja" pitanja s Portom, u koja su ubrajana i pitanje Vlaške i Moldavske, kao i pitanje Srbije. Grčko pitanje Rusija je, međutim, htela da rešava zajedno sa Engleskom, kojoj se pridružila i Francuska, i postavila ga je pred Portu posle završetka pregovora u Akermanu. U Carigradu je s toga poraslo nepoverenje prema Rusiji i javila se težnja da se ne popušta. U grčkom pitanju, koje joj se činilo kao izuzetno opasno, Portin otpor prelazio je u tvrdu upornost. Tri velike sile, Rusija, Engleska i Francuska, koje su bile uzalud ponudile svoje posredovanje, prešle su na oštrije mere. Svojim flotama one su sprečavale Turskoj, da šalje nove vojne odrede u Grčku, a u oktobru 1827. satrale su tursko brodovlje kod Navarina. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata između Turske i Rusije. Tim je srpsko pitanje bilo potisnuto. Turci su formalno kao vodili pregovore, ali su u stvari čekali ishod rata. Po ruskom savetu Srbija nije ušla u rat, da se ne bi izlagala nepotrebnim žrtvama.

Ruska vojska nije mogla da tokom 1828. god. pređe stalno preko Dunava. Tek 1829. god. uspeo je energični i vrlo sposobni general Dibić da slomije turski otpor i da prodre sve do Jedrena. Sultan je na to zatražio mir. Po odredbama Jedrenskog Mira, sklopljenog 2. septembra 1829., Porta se, među ostalim, obavezala da izvrši obaveze Akermanske konvencije, i to u roku od mesec dana. Naglašeno je ponovo, da se Srbiji moraju vratiti i onih šest nahija, koje je Karađorđe bio osvojio i držao, a koje nisu ušle u sastav Miloševe države. To su bile nahije: krajinska, crnorečka, paraćinska, kruševačka, starovlaška i jadarska. Po istom ugovoru Rusiji je bilo priznato već u Akermanu ugovoreno pravo srpske sile zaštitnice. General Dibić, poznavajući turski i namerni i prirodni javašluk, stavio je merodavnim u Carigradu do znanja, da neće napustiti Jedrena sve dok se ne izvrše izvesni njegovi uslovi, među kojima se nalazilo i rešavanje srpskog pitanja.

Jedrenski Mir pretstavlja jedan od najvažnijih datuma srpske istorije XIX veka. Njim je stvarno obezbeđena samouprava Srbije i osiguran njezin međunarodni položaj. Uloga Rusije u njemu toliko je vidna, da je nije potrebno naročito isticati. Što je ruska vlada mislila da nam spase Bukureškim Mirom postigla je u daleko većoj meri Jedrenskim. Njim je ujedno utvrđen stvarni i pravni kontinuitet između Prvog i Drugog Ustanka, između onog što je Karađorđe zasnovao i što je Miloš ostvario. Sultan je već 18. septembra izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra registrovan službeno u Beogradu i koji je saopšten u Kragujevcu Narodnoj Skupštini. Kad su se Rusi povukli i kad je prestala neposredna opasnost Turci su, s puno orientalskih "marifetluka", počeli da izvrdavaju primljene obaveze, a naročito onu o šest nahija. Posle dugog pregovaranja uspelo im je pridobiti Ruse na odluku, da granice tih nahija odrede posebni ruski i turski komesari. Postigavši to, Turci su izdali Srbima traženi hatišerif o samoupravi u njihovoj zemlji. Taj hatišerif objavljen je svečano u Beogradu na dan Sv. Andrije Prvozvanog, 1830. god. To je bio datum kad su Srbi 1806. god. bili zauzeli beogradsku varoš. U isto vreme izdat je i berat, kojim je knezu Milošu priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Srbija je tim aktima postala evropska država, sa svojom dinastijom, pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom. Tako je posle više vekova obnovljena srpska država na onom istom području, na kom se ugasila stara srpska despotovina.

Knez Miloš se u svojoj politici oslanjao potpuno na Rusiju. Ruskom pomoću i ostvario je svoje želje. Toliko njegovo naslanjanje na Rusiju nije moglo biti po volji Beču. U Rusiji se jedno vreme verovalo, da bi se Austrija mogla zadovoljiti tim što su joj se dale sasvim slobodne ruke na Apeninskom Poluostrvu, ali se posle videlo da Beč ljubomorno pazi na svoju nekadašnju interesnu sferu, iako iz mnogih razloga nije mogao da ruskoj politici pravi otvorene aktivne smetnje. Car Franc nije verovao u snagu svoje države; sam je rekao jedinom prilikom, da je njegova carevina kao crvotočna kuća; i naročito je zazirao od žustrine cara Nikole I. Knez Miloš, koji je jasno video da od Austrije, u najboljem slučaju, neće moći dobiti ništa više sem manje-više lepih reči, nije se mnogo upuštao u dublje pregovore s njima. Tražio je i činio sitne usluge i trudio se da bude lojalan sused. Na primedbu svog glavnog diplomatskog agenta Mihaila Germana da se čuva Austrije i da izbegava mogućnost austriske pojave u Beogradu Miloš mu je jednom prilikom mudro odgovorio, kako vidi dobro koliko od austriske uprave imaju da trpe oni Srbi koji već stolećima žive pod njom i kako je "našem narodu bolje trpeti pređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor... Ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti sa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našega roda".

Ruski protektorat nad Srbijom i ruska saradnja sa Srbima od 1807. god. izmenili su sasvim i odnose politike velikih sila. Krajem XVIII veka Srbija je, po ruskom priznanju, išla u austrisku interesnu sferu. Sada ruske štićenice, Moldavska, Vlaška i Srbija, opasuju Austriju s jugoistoka i juga i prave izvesnu branu njenoj eventualnoj ekspanziji. Do ovog vremena, kroz ceo XVIII vek, Austrija je išla stalno za tim, da što bolje potisne Turke i da ona postane osloboditeljka Balkana. Sada, ona gleda svoj glavni interes u tom da se održi Turska, jer bi njeno nasledstvo ugrabili elementi nad kojima ona ne bi imala apsolutne vlasti i koji joj mogu postati opasni. U ovo vreme Rusija je postala glavna i skoro jedina sila, u koju su gledali svi balkanski hrišćani. Austrija, sprečena svojim finansiskim teškoćama i ne želeći da pomaže nikakve ustanke, a najmanje nacionalne, nije aktivno učestvovala ni u rešavanju srpskog ni grčkog ustanka i tim je, prirodno, izgubila mnogo u očima balkanskih naroda. Mesto nje počinje da se sve više oseća interes Engleske, i to ne samo za grčka pitanja, koja su joj bila prisnija, nego i za srpska. Iako jedno vreme saveznik Rusije Engleska joj od tridesetih godina XIX veka postaje sve izrazitiji protivnik, pa najposle i neprijatelj. U težnji da suzbiju ruski uticaj Englezi su čak našli svoje oruđe i u knezu Milošu. Tako je politički položaj na Balkanu počeo da biva sve složeniji i sa vrlo ukrštenim interesima i uticajima, pa se to počelo odražavati i u samoj Srbiji.

Charmed · Malo ~ mače ~

Ustanci bosanskih muslimana

Do pred tridesete godine XIX veka bilo je, kako smo videli, u našim zemljama čestih i velikih ustanaka protiv Turaka i njihove centralne vlade. U njima su učestvovali, u glavnom, Srbi pravoslavni i poneki turski zulumćari iz janjičarskih i krdžaliskih redova. U pokrajinama bliskim Srbiji i Crnoj Gori, kao u Bugarskoj i Albaniji, bilo je i pravih odmetničkih pokreta. Ali Bosna, mada nezadovoljna mnogim delima iz prestonice, nije preduzimala sve dotle nijednog akta, koji bi imao karakter otvorene pobune i koji bi izlazio iz okvira lokalnog ili pojedinačnog nezadovoljstva. To je dolazilo prvenstveno otud, što su bosanski muslimani, živeći na samoj periferiji Carevine, sa dve otvorene granice, osećali najneposrednije opasnost od đaura. Dobar deo bosanskog muslimanskog stanovništva sačinjavale su izbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije, a od početka XIX veka i iz Srbije, koje su, ogorčene zbog ranijeg obeskućavanja, pazile da ne oštete snagu Carevine i da svojim nezadovoljstvima dadu karakter porodične svađe.

Otvoreno nezadovoljstvo u Bosni protiv carigradske vlade izbilo je tek onda, kad je ta vlada počela sa uvođenjem reforama, koje su, po njihovom najiskrenijem uverenju, dovodile din u opasnost. Bosna je bila jedna od najkonzervativnijih turskih oblasti. I to ne kao Albanija iz izvesne gorštačke borbenosti ili plemenske upornosti, nego sa puno svesti o opasnostima novotarenja. Bosanski begovat čuvao je, istina, nasleđene povlastice i svoje ekonomske pozicije s puno ljubomore i gušio je u zametku svaki pokušaj socialnog olakšanja, ali njegov otpor imao je i drugih motiva. On je zazirao od reforama ne toliko što bi bio protiv svakog napretka, nego što je verovao da se reformama koriste samo oni elementi koji žele da se oslobode turske vlasti i što one znače ustupke i slabost centralne vlade, koja ne vidi jasno opasnosti na terenu, a posebno na granici. Bosanski muslimani doživeli su tursko povlačenje s Dunava i Drave iza savske linije; videli su nastojanja Crne Gore; borili se da spreče odmetništvo Srbije. Oni su se energično usprotivili da sarađuju s Francuzima čak kad su im imali doći kao saveznici. Njima se činilo da centralna vlada ne samo ne vidi šta je sve u opasnosti, kad se ide za tuđim savetima i primerima, nego i da neće da vidi. Korupcija carigradskih vlastodržaca ulazila je u priču i verovalo se, da s toga odgovorni krugovi zaboravljaju državne interese. Kod turskih vlasti mitom se, doista, postizalo neverovatno mnogo. Krivica je, naravno, bacana na centralu, u kojoj vode reč Osmanlije, Jermeni i Jevreji. Osmanlije su zvane pogrdnim imenom Turkuše i prebacivala im se koliko s jedne strane široka ruka toliko s druge lakomost. Kad su rastureni janjičarski odžaci i kad su, kao nosioci reformnog režima, stali dolaziti u Bosnu činovnici iz centrale ili iz drugih istočnih oblasti, nezadovoljstvo je dobilo još više maha.

Mada nisu imale nikakve formalne samouprave Bosna i Hercegovina su, ipak nasleđem i uobičavanjem stekle kao neki izuzetni položaj. S njihovim begovatom se, od najranijih vremena, postupalo s naročitim obzirima. Ostavljena su mu imanja, pazilo se na porodičnu tradiciju. U izvesnim gradovima kapetanska ili glavarska vlast nasleđivala se kao i imanje; poneki od begova dobili su otud prezime Kapetanovića kao neki izraz stalnosti. Odnos begova i aga prema kmetovima bio je daleko povoljniji za te posednike, nego, na primer, za spahije u Srbiji. Beg je bio na svom dobru i "topraku" jedna vrsta malog suverena, pravi srednjevekovni vlastelin, koji je delio milost i pravdu i od čije je volje skoro zavisilo sve. Reforme su ukidale jedan deo tih povlastica. Mesto janjičarske vojske, koja se bila potpuno izmetla, postojala je i milicija, koju su dizali begovi kao gradski ili krajiški gospodari i među kojom su oni stvarali svoje privrženike. Za održavanje te milicije oni su dobijali i izvesna novčana sredstva ili udarali posebne namete. Sad im se to pravo oduzimalo i sužavalo, a s tim ujedno i njihov prestiž i njihova stvarna moć. Svi iz reda slagali su se u tom, da carigradske reforme ne donose dobro, ali su se razilazili u pitanjima taktike i u odnosu prema sultanu i priznavanju njegovih zapovesti. Ništa nije pogrešnije nego verovati da je u takvom njihovom stavu bilo nekih nacionalnih motiva ili momenata. Nezadovoljstvo bosanskih muslimana bilo je u stvari nezadovoljstvo vodećeg begovskog elementa, koji je želio i tražio održavanje starog poretka i neku vrstu begovske samouprave. S izvesne strane se isticalo, da je nesumnjiva nacionalna crta ta protivnost između Turkuša i naših ljudi, pa da stvar treba ceniti s toga gledišta. Međutim, ta protivnost bila je manje nacionalna nego socialna, i to kroz celo vreme borbe. Odvojeni velikim masama slovenskog, njima srodnog, srpskog i bugarskog elementa od većih čisto turskih središta; sami, po svom poreklu, nesumnjivi Sloveni; živeći, izmešani, u srpskohrvatskoj sredini, bosanski muslimani su, istina, održali svoj maternji jezik i svest o srodnosti sa svojim inovernim susedima, ali po svojim osećanjima oni su bili bliži Turcima. Spajala ih je ista vera i interesi povlašćenog dela naroda, koji štiti turska država. I kad su se bunili oni se nisu bunili nikad da izađu iz te zajednice, nego samo da u njoj izvojuju onakav poredak kakav oni smatraju kao najbolji.

Vlada Abdurahman-paše u Bosni bila je veoma stroga. U prvoj polovini 1827. god. paša je pobio ili proterao iz zemlje velik broj uglednih i aktivnih nezadovoljnika. Udario je i velike globe, kojima je upropastio mnoge ljude. Za vreme rusko-turskog rata pobunili su se ipak protiv njega Visočani i Sarajlije i naterali su ga da napusti sarajevski grad. U ratnoj nevolji sultan je morao popuštati i smeniti vezira. Tek 1831. god. rešila se Porta ponovo, da nastavi s reformama. U proleće te godine poče uvođenje redovne vojske ili nizama. To dade povoda velikom ustanku, prvom koji je dobio jasan karakter pravog revolta.

Na čelo ustanka stavio se mladi i ambiciozni Husein beg Gradaščević, kapetan grada Gradačca, prozvan "Zmaj od Bosne". Pobunjeni begovi i građani Sarajeva stupiše u veze sa skadarskim pašom Mustafom Bušatlijom, koji beše isto tako protivnik reformama. U tom pokretu učestvovala je većina bosanskih begova, dok su hercegovački pretežno iz ličnih razloga, ostali verni sultanu. U martu 1831. pobunjenici su razbili vojsku bosanskog vezira Namik-paše blizu Travnika i pokorili ga. Odatle se vezir, pomoću prijatelja, spasao i pobegao u Stolac vođi hercegovačkih muslimana, borbenom i odlučnom Ali-paši Rizvanbegoviću. Sultanu je dostavio zahteve bosanskih nezadovoljnika, koji su tražili ukidanje reforma, jednu vrstu autonomije Bosne (da sami biraju mesto iz Carigrada postavljenog vezira svog šefa zemlje i da se Porta ne meša u njihovu upravu) i opozivanje ustupaka učinjenih knezu Milošu naročito s obzirom na to, da mu se ne ustupi šest traženih nahija, odnosno nahije uz bosansku granicu. Veliki vezir, da bi sprečio spajanje bosanske i arbanaške vojske, krenuo je odmah prema zapadu i napao je Albance. Protiv njih je imao uspeha, ali je zato pretrpeo poraz od Bosanaca, i to baš na samom Kosovu, jula 1831. Husein beg nije razumeo da iskoristi odnesenu pobedu. Pobeđenog vezira nije gonio, niti je uopšte pokušavao d prodire dublje u Tursku. Vratio se odmah u Bosnu, da uzme stvarnu vlast i da se proglasi za vezira. Pokušao je da pokori hercegovačke age i begove, koji nisu hteli da mu se pridruže, ali nije imao sreće. Odvažni i junački Ali-aga Rizvanbegović organizovao je nesalomiv otpor u svom tvrdom stolačkom gradu.

Husein je brzo posle pobede naišao na nenadane teškoće. Bosnanski begovat, dotle prilično složen, poče da se diže protiv njega. Iz više razloga. Bilo je, nema sumnje, zavisti i ljubomore zbog uspeha. Bilo je i načelnog neslaganja. Nisu svi bili istih shvatanja u daljim odnosima prema Carigradu. Mnogi nisu hteli da prolivaju krv u borbi protiv sultana i da, na radost dušmana, slabe snagu carevine, koja je bila njihova. Najposle, Husein lično nije bio nimalo čovek od takta. Suviše ličan, prilično tašt, u osnovi egocentričan, odbio je mnoge od sebe. Sav se okitio skupocenim oružjem i haljinama, voleo je sjaj i blesak. Vređao je bez potrebe. Kad mu je knez Miloš ponudio posredovanje kod sultana odbio ga je s puno omalovažavanja. Te nezgodne lične osobine odbile su svet od njega i on je ubrzo ostao bez polovine ranijih pristalica. Naravno, da je i veliki vezir, vrlo vešti i nemalodušni Mehmed Rešid paša, razvio svoju aktivnost u Bosni, da spletkama i obećanjima razdvoji buntovnike. Videći kako se stanje naglo izmenilo na njegovu štetu Husein, nagao, mlad i neiskusan, poče da goni i ubija protivnike, ali to nimalo nije doprinelo jačanju njegova položaja.

U proleće 1832. god., osećajući da su događaji već sazreli, krenu Porta svoju vojsku na Bosnu, koju je vodio novoimenovani vezir bosanski Mahmud Hamdi paša. Otpor Bosanaca bio je mestimice čvrst, ali ipak ne sa starim oduševljenjem. Kod hana Buloga više Sarajeva bila je 18. maja odlučna borba. U njoj se naročito istakao Huseinov drug Ali-paša Vidajić, pod kojim je u toku borbe poginulo osam konja. Sultanovoj vojsci, koja se bila počela kolebati, priskočili su u poslednji čas u pomoć Hercegovci sa Ali-agom Rizvanbegovićem i Smail-agom Čengićem. Husein sa ostacima razbijene vojske uzmače, a potom prebeže u Austriju. Kasnije je bio pomilovan od sultana, ali mu nije bilo dozvoljeno da se vrati u Bosnu. Umro je od tuberkuloze u Carigradu 1833. god.

Kao nagradu za svoje držanje u toj borbi i za učešće na strani sultanovoj protiv Mehmed Ali paše egipatskoga Ali-aga Rizvanbegović dobi vezirski čin, a Hercegovina, kao posebna vezirska oblast, bi odvojena od Bosne, 1833. god. Za karakteristiku stvarnih želja bosansko-hercegovačkog begovata dovoljno je zabeležiti reči novog vezira, kad je primio svoju dužnost. "Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru. Ne treba vam više nikom da idete u Stambol!" Begovi su hteli da u svojim krajevima, većim ili manjim, budu istinski gospodari kao srednjevekovna vlastela; želeli su, da i u celoj Bosni njihova reč bude presudna. Ali njihove želje nisu išle mimo toga, a najmanje da se izdvoje iz turske zajednice. Izvesni oblasni gospodari, kao Pazvan-oglu, Ali-paša Janjinski ili Bušatlija, hteli su, istina, da postanu neka vrsta oblasnih dinasta, ali njihove težnje nosile su uvek lični karakter i nisu bile izraz većine njihovih podanika. Islam i privilegisani položaj vladajuće grupe bili su i suviše jaka spona, koji su ih vezali za carigradsku centralu. U Bosni sa Carigradom su bili naročito nezadovoljni baš najviše s toga, što je činio ustupke hrišćanima i što se javila bojazan, da ti ustupci idu na štetu državne zajednice i interesa verskih. Na buntovna raspoloženja muslimana delovali su konzervativni odavno ustaljeni pogledi na reforme u carstvu i na duh koji ih je poticao i opasni pokreti među hrišćanima u Srbiji i Grčkoj koji su bili shvaćeni kao odjek slabosti državne centrale i njenog popuštanja. Ljudi su bili tvrdo uvereni, da Srbija ne bi bila izgubljena, da iz nje nisu bili prognati janjičari.

S toga sultanova pobeda nije značila i stvarnu pobedu novog duha. Većina ljudi u Bosni i Hercegovini gledala je kao Ali paša Rizvanbegović, da ta pobeda donese neku vrstu kompromisa. Reforme se ne bi provele u celini; u zemlji bi se poštovao stari poredak i njegovi pretstavnici bili bi domaći ljudi; ali bi se prema sultanu očuvala puna odanost, jer čuvati Tursku znači čuvati sebe. Ali takav se stav nije mogao održati. Njega nije htela ni Porta ni sultan. Jedno s toga, što su bili uvereni da su reforme jedino sredstvo za regeneraciju Turske, a drugo što su hteli da državna politika bude vođena samo u jednom duhu. Mehmed Alija egipatski, koji je vodio politiku na svoju ruku i koji je, pod uticajem izvesnih stranih sila, doista težio za samostalnošću, bio im je svima živa opomena. Turska je osećala da zbog čestih unutrašnjih i revolucionarnih kriza gubi snagu i ugled. Da bi dobila slobodnije ruke ona se u spoljašnjoj politici znatno približila Rusiji, a u unutrašnjoj je htela jake mere.

Za Tursku je 1839. god. postala veoma kritična. Mehmed Alija je tukao carske vojske, sultanova flota predala se odmetniku, a ovaj zapretio je samom Stambolu. Sultan Mahmud je umro u leto te godine, a vladu je prihvatio njegov maloletni sin, Abdul Medžid. Tursku je spaslo od težih potresa u taj mah samo posredovanje velikih sila. Iz obzira prema njima, i verujući da je to jedini spas, reformna stranka u Turskoj nastavljala je svoj rad. U jesen 1839. objavljen je takozvani hatišerif iz Đilhane sa mnogim naprednim odredbama u cilju zaštite ljudskih prava i poboljšanja poreskog sistema. Hrišćanima je zajemčena zakonska ravnopravnost. U vezi s tim hatišerifom uvedene su "tenzimati hairije", t.j. "srećne uredbe", koje su imale da oživotvore novi liberalni duh. U Bosni te nove reforme dočekane su s puno nepoverenja. Nalazilo se, da bi možda bilo za Tursku bolje da se izmiri sa Mehmed Alijom, nego da se predaje u sumnjivi zagrljaj hrišćanskih velikih sila. Na više strana izbiše bune, koje uzeše ozbiljne razmere.

U Bosni su muslimani bili na naročitom oprezu. Među hrišćanima se mutilo na više strana i oni su s toga nalazili, da nije vreme slabosti i popuštanju, nego da treba imati čvrstu ruku. U odnosu prema hrišćanskim kmetovima pojedini begovi nisu imali mnogo obzira, nego su primenjivali krut metod sile. Posle ugušene Gradaščevićeve bune uvedena je za kmetovska davanja trećina, što je uz ostale poreze, kupljene s mnogo brutalnosti, teško palo na i inače prilično golog i iscrpelog zemljoradnika. Izgleda, da su se i begovat i harački činovnici žurili, da čas pre nadoknade štete i gubitke povodom bune. Pritisak je bio toliki, da su čak i susedne austriske vlasti upućivale opomene bosanskom veziru. Videći to nezadovoljstvo pop Pavle Tvrtković, poznat posle radi afere sa izdavanjem prve knjige starih srpskih povelja, čovek sumnjivih moralnih kvalifikacija, radio je iz Šapca na tom, da se u severoistočnoj Bosni podigne buna, koja bi možda mogla doneti izvesne koristi Srbiji. Knez Miloš je presekao taj rad u svojoj zemlji, da se ne zameri Turcima, ali je ustanak ipak izbio. Digao ga je pop Jovica Ilić u nahijama derventskoj i gradačačkoj, u martu 1834. Ustanak je bio rđavo organizovan i brzo je ugušen, ali je ostavio duboka traga. Dve godine potom izvršili su Austrijanci jedan upad kod Izačića radi izvesnih lokalnih sukoba, što je dalo nove hrane sumnjama protiv hrišćana. Po tvrdom uverenju dobrog dela bosanskih begova otpor protiv reforama bio je borba za održavanje muslimanskih pozicija na ugroženoj granici. I oni su s toga celo vreme pravili sve moguće teškoće vezirima, koji su hteli da izvršuju carske naredbe, podnoseći pri tom ne male žrtve.

Od 1839. god. Bosna je kipela. Energični Mehmed Vedžihi paša ugušio je pre toga i tada nekoliko lokalnih pokreta, od kojih je najveći bio u bogatom i uvek svojevoljnom Sarajevu. Njegov naslednik, Husrev Mehmed paša, bio je smenjen 1844. god., pošto je pretrpeo poraz od Krajišnika. Karakteristična je činjenica za stanje duhova, da hatišerif đilhanski nije u Bosni uopšte nikad bio objavljen. Austriski konzul Atancković izveštavao je svoju vladu, da je stanje u zemlji neodrživo. Porta, odnosno njeni veziri, nisu smeli da stvari izvedu do kraja, a polovne mere nisu mogle da zadovolje nikog. Stare pristalice sultanove, kao Ali-paša i Smajil-aga Čengić pomagale su opoziciju. Sam Ali-paša nije hteo da kvari mnogo stari rad i sve se više pokazivao kao čovek koji ne odobrava carigradske mere. Kad je 1848. god. došlo do nemira u susednoj Austriji, odnosno do mađarske bune i pokreta Srba i Hrvata, bosanski vezir Tahir-paša počeo je s intenzivnijim radom na prikupljanju bosanske omladine za nizam. To dade povoda jakom novom ustanku. Tahir-paša nije ustao da silom slomije ustanike, nego se morao s njima pogađati, što očevidno nije išlo u prilog jačanju autoriteta carske vlasti.

Posle sloma mađarske revolucije i pošto je reakcija zavladala na celoj liniji rešila se Porta, da i ona u Bosni silom uvede red. Uputila je tamo veoma sposobnog i odlučnog Omer-pašu Latasa, jednog poturčenog Srbina iz Like, koji je bio počeo svoju karieru u austriskoj službi. Sa nekih 8.000 vojnika prvenstveno Anadolaca, i 34 topa došao je on u leto 1850. u Sarajevo i odmah pritegao uzde. On je premestio i vezirsko sedište iz Travnika u taj grad. Bez mnogo oklevanja Omer-paša se uputio u Krajinu. Otpor uplašenih bosanskih begova tu i u dolini Bosne bio je nejednak, ali uporan. Odličan vojnik, Omer im nije dao da se priberu i povežu. On je slomio i hercegovačkog vezira Ali-pašu. Pašini ljudi pokušali su na Lipetama kod Konjica da zaustave sultanovu vojsku, ali su bili razbijeni. Kad je Omer stigao u Mostar svrgao je starog vezira i osramoćena dao provesti kroz grad na magarcu, s magarećim repom u ruci. Poveo ga je posle sa sobom i u Krajinu. Pred Banjom Lukom "omakla" se jednom stražaru puška, od koje je smrtno pogođen pao poslednji feudalni gospodar Hercegovine, 1854. god. Omer-paša bio je strog i nepopustljiv. Mnogo begova izginulo je u borbama, a preko 400 poslao je u teškom sindžiru u Carigrad. Austriski konzul javljao je više puta, da su pobede sultanove vojske delovale na muslimansko stanovništvo veoma bolno. Ono je u duši bilo uz svoje vođe i osećalo je, da s njihovim porazom pada stari poredak, koji im je, i pored svih nedostataka, bio drag, jer je bio njihov. U Omer-paši gledali su starog kaurina, koji proliva krv pravovernih bez milosrđa. I mrzeli su ga beskrajno. Ovim borbama beskompromisni paša skršio je moć i uticaj bosanskog begovata i podvrgao ga carskoj volji. Slomivši ga on je, u stvari, završio tim aktom Srednji Vek u Bosni, pošto je u velikoj meri dokrajčio feudalne tradicije i teško pogodio njegove pretstavnike.

Charmed · Malo ~ mače ~

Krize u Srbiji

Knez Miloš je 1833. god. postigao svoj poslednji veći uspeh u Srbiji. Po hatišerifu od 1830. god. Turci su bili dužni da vrate Srbiji šest, napred pomenutih, nahija. Ali to oni nisu hteli da učine. Jedno, što nisu hteli da jačaju dojučerašnje odmetnike, a drugo što je to izazivalo proteste i nezadovoljstvo u njihovim redovima. Porta, koja je znala koliko su njene reforme nepopularne, nije želela da ustupcima teritorialnim, koje je i inače obećala preko srca, otežava svoj položaj. I s toga je na sve načine odugovlačila izvršenje obaveza. Knez Miloš je sa svoje strane stalno požurivao rešenje. Za vreme odmetništva Mustafe-paše skadarskog i bosanskih begova on je nudio usluge i jednoj i drugoj strani, da bi tako sam lakše došao do cilja. Mustafa-paši je bilo mnogo stalo do toga, da ima Miloša kao pomagača, verujući da će mu to pomoći i da će Porta, bojeći se zapleta, pre popustiti. Kad je Porta, zahvaljujući veštini i energiji velikog vezira Rešid-paše, ostala pobednik prema buntovnicima, knez Miloš se rešio da sam preduzme nešto, jer nije bilo nade da će mu se uskoro dati prilika koju bi bolje iskoristio nego ova koja je izmakla. U pograničnim oblastima nije bilo teško izazvati pokrete. U Jadru i Rađevini, kao i u Starom Vlahu, nastale su teške prilike posle ugušenja bosanskog ustanka i posle režima, koji su uveli pobedioci. U drugim oblastima nije bilo potrebno dugo čekati, da se jave nasilja bilo pojedinaca, bilo čitavih grupa. Tako su, na pr., tri brata Frenčevića iz Kruševca, u novembru 1832., bili ugrabili dve pravoslavne devojke iz Mozgova, da ih silom poturče. To izazva prirodno uzbuđenje u okolini. Narod u Župi prihvati za oružje. Knez Miloš prihvati oberučke tu priliku. On je raspirivao ustanak i na drugim stranama, u Svrljigu, Crnoj Reci i na istoku, a u isti mah izveo je i vojsku na granicu. Na Porti se zabrinuše. Ruska diplomatija, koja je htela da poštedi Turke, morala je popustiti i savetovati, da se zadovolji knez Miloš, kako se ne bi stvorili novi zapleti. Posle dugih pregovora došlo je u maju 1833. do sporazuma. Srbiji je pripojeno šest traženih nahija i ona je tako znatno, skoro za celu jednu trećinu svog dotadašnjeg poseda, bila povećana i pojačana.

Poznati veliki nemački istoričar Leopold Ranke, koji je prvi izložio Evropi srpsku borbu za oslobođenje, smatrao je za dužnost preporučiti knezu Milošu, da Srbiju, toliko simpatičnu u borbi za narodnu slobodu, učini i nosiocem istinske građanske slobode, slobodarskom u svakom pravcu. To je s naglaskom podvlačio u svojoj mnogo čitanoj knjizi. Ali knez Miloš nije ispunio njegova očekivanja. Miloš je bio čovek veoma bistar i vrlo vešt i dovoljno mudar i zahvaljujući njegovoj izuzetnoj pribranosti i potrebnoj odlučnosti u teškim momentima Srbija je postigla vidne uspehe. Miloš je bio svestan koliko su ti uspesi zavisili od njegove ličnosti i osećao je svoju vrednost. Poučen iskustvom iz Prvog Ustanka on nije hteo dozvoliti, da se drugi ljudi, s manjim zaslugama, penju do njegove visine i da mu kvare posao. Ličan i u osnovi autokratska priroda, kao svi jaki ljudi, on je bio bezobziran u čuvanju svog mesta i ugleda. Tražiti od njega da bude neki liberalni vladalac zapadnog tipa značilo je tražiti nešto nemoguće. U jednoj zemlji gde je do nedavno vladala apsolutna turska vlast Miloš je imao pred sobom kao primere samo vezire i paše i u četvrt samo suverene knezove Vlaške i Moldavske. I kad je primio vlast on je u stvari postao srpski vezir, sa istim manirima i bez malo sa istim shvatanjem vlasti. U svojoj ruci je usredsredio manje-više sve: i spoljašnju politiku, i upravu, i sudstvo, i trgovinu. Srbiju je smatrao prosto kao svoj pašaluk. Imao je i velikih ličnih mana. Bio je gramžljiv na novac, iako ga nije žalio i davati kad je trebalo; voleo je da se igra s ljudima i da ih ujeda do srca; u pitanju morala bio je strog prema drugima, a sebi je dozvoljavao sve. Nije onda nimalo čudo, što je stekao velik broj neprijatelja i što je odbio mnoge ranije pristalice i saradnike. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti", pisao mu je Vuk Karadžić 1832. god., "niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina."

Pobuna protiv kneza bilo je od početka njegove vlade. Videli smo kako su prošli Cukić, Moler, Sima Marković i dr. God. 1821., kad se javio ustanak u Vlaškoj, digoše se u požarevačkoj nahiji Stevan Dobrnjac, brat poznatog vojvode Petra, i Marko Abdulić, knezovi požarevačke i moravske knežine. Miloš ih je optuživao, izgleda ne bez osnove, da su se digli u sporazumu s Turcima, da oslabe srpsku centralnu vlast. Buna je bila brzo ugušena i ostala je bez većih posledica. Početkom 1825. god. izbila je druga i opasnija pobuna, koja je bila zahvatila više nahija. Glavni, vrlo popularan, buntovnik bio je bivši pop, Miloje Popović zvani Đak. Ljudi su se bunili protiv "kneževskog zuluma", a u pokretu je bilo i jasnih simpatija za Karađorđa. To se, u ostalom, vidi i po tom, što je ustanički zbor držan u Topoli. U borbi kod tog mesta, 22. januara, pobunjenike je potpuno razbio vođa Miloševe vojske, Toma Vučić Perišić, gružanski knez, raniji momak Milošev i jedan od najhrabrijih ljudi svoga vremena. Iduće godine pokušao je u blizini Beograda Đorđe, sinovac slavnog junaka Vase Čarapića, ali je i s njim bilo brzo svršeno. Bilo je i drugih manje značajnih pokušaja. Sve je, u glavnom, prolazilo dobro, jer uticajniji ljudi u narodu nisu želeli da se izazivaju smutnje u zemlji dok nije prečišćeno pitanje o njenom položaju.

Ali, kad je Srbija dobila samoupravu i kad je pitanje o šest nahija bilo privedeno kraju, nezadovoljstvo se pokazalo u punoj meri. Poniženi činovnici, koji su bivali i batinani, obespravljeni trgovci, nipodaštavane starešine sve je roptalo protiv njega. Bilo je nezadovoljstva i u samoj kneževoj porodici i kod seljaka, iako mu je knez Miloš učinio krupnu uslugu, što nije dozvolio stvaranje spahiluka i što je zemlju spasao za zemljoradnika. Svet nije mogao više da podnosi ne samo ćefove Miloševe, nego i zloupotrebe njegovih sluga, koji su vršljali u njegovo ime. Teško se osećalo što nema suda. Pokušaj s uvođenjem Napoleonova zakonika, na kom je radio i Vuk Karadžić, ostao je samo pokušaj. Po hatišerifu Miloš je bio dužan da radi sa skupštinom sastavljenom od narodnih starešina, ali on o tom nije vodio mnogo računa. Šta je onda preostajalo drugo nego ga urazumiti jasnim izrazom narodnog nezadovoljstva?

U januaru 1835. nekoliko uglednih ljudi na čelu sa starim Karađorđevim barjaktarom Miletom Radojkovićem diglo se u bunu protiv kneza i pošlo na Kragujevac. Toma Vučić pristao je da ih pusti u grad pod uslovom da ne ulaze u knežev konak. Buna nije dobila krvav karakter zahvaljujući tom sporazumu, nego je ispala više kao ozbiljna demonstracija. Na kneza je delovala neobično jako. Bio se uplašio i jedno vreme pomišljao čak i na begstvo. Obećao je odmah za Sretenje saziv narodne skupštine, koja će urediti pitanje ustava. Na tu vest pobunjenici su se smirili, da bi sačekali nove izglede.

Knez je doista o sretenjskoj skupštini dao Srbiji ustav, koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidović, raniji urednik bečkih Srpskih novina. Ustav je bio slobodouman, mimo svakog očekivanja. U njemu se više video Davidović, koji je u još polutursku Srbiju, bez mnogo razmišljanja unosio zapadnjačko ustrojstvo i navike, nego što bi se osećalo iskustvo i opreznost Miloševa. Ovaj je bio zbunjen i pustio je da se donesu i objave nove uredbe, svakako u nadi da će on već naći načina da ih izigra. Međutim, to davanje ustava, i to vrlo liberalnog, izazva proteste i u Rusiji i u Turskoj. Kako je Srbija, kao vazalna zemlja, mogla da ga objavi bez znanja Porte? I kako to da ona uvodi ustav, kada ga nemaju ni Rusija ni Turska? Na taj ustavni dar gledalo se i u Meternihovoj Austriji s izvesnim nepoverenjem i potsmehom. Pitalo se, šta će Srbiji ministarstva, i među njima ministarstvo inostranih dela. I zašto Srbi uvode trobojnu zastavu? Ustav, donesen posle jedne bune, smatrao se kao delo iznuđeno od revolucionarnih elemenata, kojima su pred očima lebdeli primeri Francuske i Švajcarske. Po zahtevu Rusije i Turske Miloš je povukao objavljeni ustav, ne bez izvesnog ličnog zadovoljstva. Pred narodom on je pokazao dobru volju, da mu ispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji sila od kojih je zavisio. U stvari, on je s takvim ishodom stvari bio lično veoma zadovoljan.

Ali Rusija, traženjem da se ustav povuče, nije mislila da pomaže Miloševu samovolju. Načelno ona nije mogla biti protiv stanja, kakvo je vladalo i kod nje same. Ruska vlada je nastojala da ograniči Miloševu samovolju zato, što u nj nije imala punog poverenja. Miloš je često pravio poteze koji nisu odgovarali težnjama i savetima ruskog pretstavništva u Carigradu i vlade u Petrogradu. Miloš je osećao to i s toga se trudio, da se na neki način osigura i na drugim stranama. U toliko više, što su njegovi protivnici živo radili protiv njega u Rusiji, Turskoj i Austriji.

Rusija je tražila, da se u Srbiji uvede jedan savet, sa ograničenim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrđena doživotno, da ne bi zavisila od kneza Miloša. Taj bi savet imao u zemlji zakonodavnu i upravnu vlast, koju bi vršio u sporazumu s knezom. Miloš se tome opirao kolikogod je mogao, jer je znao da će taj Savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će mu praviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on je jedno vreme bio našao oslonca kod prvog engleskog konzula postavljenog u Beogradu početkom 1837. god., Džordža Hodžesa. Engleska je tih godina radila s puno energije na suzbijanju ruskog uticaja u Turskoj Carevini i na Balkanu, pa je Hodžes s tom misijom delovao i u Srbiji. Tako je došlo do neobičnog sticaja, da je apsolutistička Rusija, sa sistemom "samoderžavija", postala protivnik ličnog režima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomagač. Ali taj oslonac Milošu ipak nije pomogao. Ruski uticaj na Porti bio je jači i neposredniji. Uz to su i vođe ustavobraniteljske opozicije u Srbiji bile veoma aktivne. Sve što je u zemlji bilo bolje i uglednije nalazilo se na njihovoj strani. Opasni Toma Vučić, raniji glavni oslonac Milošev, stavio se otvoreno na njihovo čelo. To je bio čovek smeo, bezobziran, gotov na sve. U narodu je imao velik glas nešto zbog te hrabrosti, nešto zbog brutalnosti, a nešto i zbog toga, što je bio izrastao iz najobičnijih redova do vrhova uprave samo svojom sopstvenom vrednošću. To je bio jedini čovek koji je mogao konkurisati s uspehom Milošu u neposrednom ophođenju s narodom. Uza nj je kao drugi vođa bio Avram Petronijević, glavni diplomatski pretstavnik Milošev, čovek širih pogleda, koji je video sveta i koji je imao izvesne lične kulture. Ujedinjeni Vučić i Petronijević, snaga i veština, pretstavljali su vrednost, kojoj Miloš lično, pored svega svog retkog talenta, nije mogao odoleti. Njima se pridružio i Milošev brat Jevrem, koji je sa svoje strane uticao na prijatelja svoje kuće, austriskog konzula i pesnika himne "Lijepa naša domovina", Antona Mihanovića, da se i on opredeli protiv kneza.

Pod pritiskom opozicije i Rusije knez je morao pristati, da se spremi novi ustav za zemlju. Izrađeno je bilo više projekata sa raznih gledišta, ali nijedan nije bio konačno usvojen. Videći da se u Beogradu, zbog raznih uticaja, pitanje neće moći lako okončati, Miloš je, na kraju, po savetu Engleske, pristao, da se pregovori vode u Carigradu. U komisiju, koju je uputio u tursku prestonicu, on je uveo i Avrama Petronijevića, ne znajući u kolikoj mu je meri on protivnik. Posle dugih pregovaranja dovršen je 10. decembra 1838. novi ustav za Srbiju, koji su u glavnom izradili turski i ruski pretstavnici. On je s toga nepravedno nazvan "turskim ustavom". S načelnog gledišta Srbija je ovom prilikom ostala u izvesnom nazatku. Bojeći se Miloša opozicija je u rešavanje ustavnog pitanja, koje je bilo unutrašnja stvar Srbije, uvela posredovanje stranih sila i tim štetila srpskoj državnoj samoupravi. I knez je pogrešio što je bio pristao da se o tom rešava u Carigradu, mesto u samoj Srbiji.

Glavna uredba novog ustava, uperena očigledno protiv kneza Miloša, bilo je stvaranje Saveta ("Sovjeta") od 17 doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, u slučaju dokazane krivice. Tim je bilo pruženo Porti moćno sredstvo da utiče na prilike u Srbiji. Uzajamna borba dovela je dotle, da su nekadašnji borci za oslobođenje tražili tursku podršku i saradnju protiv svog kneza. U Savet su ušla većinom lica, koja se zbog svog ugleda nisu mogla obići, a koja su bila najvećim delom lični protivnici kneževi.

Odnosi između kneza i Saveta bili su rđavi od prvog dana. Pobeđen, a razdražen njihovim postupcima i ponašanjem, Miloš je već posle dva meseca iza proglašenja ustava u Srbiji (13. februara 1939.) napustio demonstrativno zemlju i prešao u Zemun. Vratio se tek na molbu ruskog i engleskog konzula, koji nisu mislili da stvari treba da idu tako daleko. Posle toga je pokušao da silom izmeni novo stanje. Izazvao je pobunu u narodu, kojoj je kao vođu uputio svog rođenog brata Jovana. Ali je ta buna brzo presečena energičnim posredovanjem Vučićevim. Videći da iza svega ovog što se desilo nema više ni potrebnog autoriteta ni odziva u narodu Miloš se rešio, da se odreče kneževskog dostojanstva. Učinio je to 1. juna 1839., a dva dana potom napustio je Srbiju.

Miloša je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je"malo utekao od idiota". Mesto njega je stvarnu vlast imalo namesništvo, koje su sačinjavali Jevrem Obrenović, Vučić i Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri nedelje dana (27. juna). Mlađi Milošev sin Mihailo (rođen 4. septembra 1824.), kome je tad bilo tek šesnaest godina, nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da ga uputi u Srbiju, ali je popustio. Mladi knez došao je u Beograd tek početkom 1840. god., pošto ga je Porta potvrdila.

Njegov položaj nije bio lak. Mržnja na njegova oca prenela se dobrim delom na celu porodicu, čiji neki članovi posle Miloševa odlaska nisu hteli da se pomire sa stvorenim stanjem, nego su stalno buškali u narodu. Javila se i jaka stranka pristalica Aleksandra, sina Karađorđeva, čiji je glas u narodu sve više dobijao. I sam knez Mihailo, rano zreo, imao je svojih ćudi i zamerao se ljudima. Prvi sukob nastao je povodom toga, što je Porta postavila mladom knezu kao savetnike Vučića i Petronijevića. Pristalice Obrenovića, u dogovoru s članovima te kuće, digoše bunu, da tobože spasavaju kneza iz njihovih kandži, i nagnaše obojicu da napuste svoja mesta, a posle i Srbiju. Uz njih su se morale sklanjati i neke druge vođe ustavobranitelja. Posle su nastale borbe i između samih Orenovićevaca. Kneginja Ljubica radila je živo na tom, da se Miloš ponovo dovede u Srbiju i bunila je čak i narod s tim ciljem, dok je Jevrem, vođa druge grupe, ostao dosledno protiv Miloša. Zemlja se, usled svih tih raspri i agitacija, silno uzmutila. Posredovanjem ruske vlade pokušalo se doći do nekog smirenja, ali je ono bilo samo prividno. Kad su se Vučić i Petronijević, početkom proleća 1842. god., vratili u Srbiju došlo je naskoro do novog prevrata.

Pomagani od turskih vlasti i beogradskog vezira Vučić i Petronijević, koji su se silama pretstavljali kao protivnici ruskog uticaja u Srbiji i tim stekli njihove simpatije pa i obećanje pomoći, digli su bunu protiv kneza Mihaila već u leto 1842. u njihovom pokretu išle su im na ruku i susedne austriske vlasti. Vučić je, zavaravaši trag, izbio 21. avgusta nenadno u Kragujevac, dočepao se topova i municije, i odmah dao znak za ustanak. Pre toga je uhvatio veze sa mnogo uglednih ljudi iz naroda i pridobio ih za stvar. Kneževa vojska, koja je s njim zajedno došla na Kragujevac, bi rasturena brzo i lako, posle nekoliko ispaljenih topovskih metaka. Mnogi njegovi ljudi i oficiri prebegoše buntovnicima. Sam Vučićev glas uneo je zabunu i strah. Knez je morao naglo da se povlači i ne smejući da sačeka Vučićev napad na Beograd prebacio se noću između 26. avgusta u Zemun. Tim begstvom krunisan je njegov potpuni poraz. Njegove pristalice, koliko ih je još ostalo, klonuše, a njegov autoritet pade beznadežno. Vojska koju su vodili u pomoć knezu Stevča Mihailović i Jovan Mićić iz jugozapadne Srbije raziđe se pred opštom malodušnošću.

Ustavobranitelji su brzo sazvali narodnu skupštinu da izaberu novog kneza. Žurili su da sile i ostali svet stave pred svršeni čin, a nisu ni u zemlji hteli duži period bezvlašća. Na skupštini je 2. septembra bio izabran za novog kneza Karađorđev sin Aleksandar, koji je tad imao 36 godina i bio zreo čovek. Porta je odmah potvrdila nov izbor. Ali ne i Rusija. Protivnici Mihailovi, koji su se ranije oslanjali na Rusiju i njenom pomoću došli na vlast, ušli su sad u veze sa protivnicima Petrograda i agitovali su na strani tim, da je mladi knez sav u ruskim vodama. U Petrogradu su nalazili, da je izbor novog kneza sumnjiv, pošto je izvršen pod pritiskom ustavobraniteljske revolucije i tražili su novo glasanje. Naročito su u ruskim službenim krugovima krivo gledali na veze ustavobranitelja sa izvesnim čalanovima poljske emigracije, koja je otvoreno radila protiv Rusije i koja se grupisala oko aktivnog kneza Adama Čartoriskog. Režim Nikole I načelno je bio protiv svake revolucionarne izmene poretka, a naročito u pitanjima gde je imala da se čuje s pravom ruska reč. Porta je morala priznati rusko gledište i odrediti novi izbor. Za novi izbor Rusija je čak uputila u Srbiju jednog svog pretstavnika, barona Livena, a Vučić i Petronijević morali su se privremeno povući sa svojih položaja, da ne bi tobože uticali na izbor kao vlast. Na novoj skupštini, 15. juna 1843., ponovno je izabran knez Aleksandar. Da bi suzbila antiruske elemente i da bi Srbiji obezbedila period mira, ruska je vlada posle toga tražila i izradila, da se uklone iz zemlje Vučić i Petronijević. Kad su se uklonili Obrenovići da idu i ova dvojica, da bi zemlja počinula i da bi se stišale raspaljene strasti.

Srpsko javno mišljenje bilo je u velikoj većini za ustavobranitelje. Karađorđev prestiž postao je tada veći nego Milošev. Ponajviše s toga što je bio u prošlosti, koju mnoga nova lica nisu neposredno zapamtila i što je bio više u našoj epskoj tradiciji nego Miloševa praktična i račundžiska politika. Jedan deo ustavobranitelja pokazivao je istinske želje da se Srbija pravno sredi i kulturno unapredi. Potrebi osećanja zakonitosti u zemlji, gde su do juče vladali Turci sa svojim poznatim shvatanjima u pitanjima štovanja zakona, i gde je knez Miloš možda najviše grešio stavljajući svoju volju iznad zakona, tražio je i naglašavao ceo svet u Srbiji. Ustavobranitelji su to dali. Već 1844. god. donesen je građanski zakonik, na kom se počelo raditi još za Miloševa vremena. Najveće zasluge oko donošenja tog zakona stekao je tada čuveni pravnik Jovan Hadžić, inače u književnosti poznat kao Miloš Svetić. Iza tog zakona došao je 1853. god. zakonik o građansko-sudskom postupku. S tim u vezi izvršena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna država.

Ustavobranitelji su isto tako radili mnogo i na dizanju narodne prosvete. U tom se pravcu bilo krenulo napred i poslednjih godina vlade kneza Miloša, iako on lično nije pokazivao mnogo revnosti. Sam nepismen imao je dosta nepoverenja prema ljudima od knjige, među kojima, na žalost, nije nailazio mnogo na čvrste karaktere. Prvo kulturno središte stvorilo se za njegove vlade u Kragujevcu. Tu se nalazila relativno dobra škola sa dva-tri učitelja. God. 1833. prva štamparija Srbije prenesena je u Kragujevac i tu su počele izlaziti i prve novine te zemlje, Novine srbske, pod uredništvom u tom poslu već donekle iskusnog Dimitrija Davidovića. Dve godine potom proradilo je i prvo naše pozorište pod upravom književnika Joakima Vujića. U Kragujevac je prešla iste godine kad i štamparija i prva gimnazija. "U početku jedina stručna škola u zemlji, ona je vršila ulogu univerziteta i prva generacija njenih svršenih đaka otišla je u državnu službu, i to su bili prvi naši činovnici školovani u Srbiji... S jeseni 1838. knez Miloš je nju "imao milost na stepen Liceuma vozvisiti", a Licej je neprekidnim razvitkom svojim postao, preko Velike škole, 1905. Univerzitet." Za prosvetu se još više trudio knežev brat, Jevrem Obrenović, koji je živeo i upravljao u Šapcu i napravio od tog zaostalog turskog grada bogate Mačve jedno od najnaprednijih mesta Srbije XIX veka. Tu je 1836. god. počela rad druga srednja škola zemlje. Ali najveći zamah dobija rad na narodnom prosvećivanju za vlade ustavobranitelja, kojima Beograd postaje glavno središte i trajna prestonica zemlje. Za njihova vremena otvoreno je preko 200 novih škola; 1855. god. zaveden je prirez za pojačanje školskog fonda, a 1857. god. izdat je zakon o osnovnim školama. Zakon o gimnazijama objavljen je već 1844. god. Njim je organizovan Licej ili "veliko učilište", čiji je rad počeo već ranije. Na njemu se kao prvi osnovao pravni fakultet za obrazovanje činovničkog aparata; god. 1853. došao je prirodnjačko-tehnički; a treći, "obšti", bio je začetak filozofskog. Zakonom od 1844. god. bile su obuhvaćene i bogoslovija i "posleno-trgovačko učilište". Taj zakon radio je kao načelnik Ministarstva Prosvete Jovan St. Popović, naš odlični dramski pisac i književnik. Sem tih škola otvorene su još 1850. god. vojna i 1853. god. zemljodelska.

Mislilo se i na nauku. Još u jesen 1841. god. osnovano je bilo skromno društvo Srpske slovesnosti mesto Akademije, koju je predlagao J. St. Popović, sa ciljem da radi na "obrazovanju i usavršenstvovanju" srpskog jezika. Događaji od 1842. god. prekinuli su društveni rad, koji je nastavljen 1844. god. Prva knjiga tog učenog društva, Glasnik, kao njegov organ, izašla je tri godine docnije. Uz Ministarstvo Prosvete osnovan je 1844. god. Narodni Muzej, a 1849. god. Školska komisija kao prethodnica današnjeg Prosvetnog Saveta. Još 1842. god. pomišljalo se na otvaranje Narodne Biblioteke, koje je izvedeno tek 1853.

Knez Aleksandar znatno je unapredio i vojničke poslove. Već je knez Miloš počeo sa uvođenjem vojničke obuke u modernijem smislu i imao je čak i jedan kadar stalnih oficira. Ali je prava stajaća vojska uvedena tek u ovo vreme. "Garnizonsko vojništvo" imalo je dva bataljona sa četiri čete pešadije, jedan eskardon konjice i bateriju od šest topova, a ulazilo je u sastav Ministarstva Unutrašnjih Dela. Iz razumljivih nacionalnih potreba uređena je 1848. god. prva topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva artiljeriska škola kod nas.

U spoljašnjoj politici ustavobranitelji su se udaljavali od Rusije. Nalazili su, da se ona suviše meša u unutrašnje poslove i da s toga treba njen uticaj suzbijati. Taj stav nije došao spontano. Dok je Rusija držala njihovu stranu protiv kneza Miloša oni su sami tražili to mešanje. Reakcija je došla, kad je Rusija stavljala primedbe na izvesne njihove postupke i kad su se mogli nadati da će neke druge sile biti bolje raspoložene prema njima. Veze, koje su ustavobraniteljske vođe počele u Carigradu sa pretstavnicima poljske emigracije, podržavane od Francuske, nastavljale su se i produbljivale i u Srbiji. Lenoar Zvijerkovski, agent kneza Čartoriskog, došao je u Beograd i nastanio se u kući Avrama Petronijevića. Za vreme agitacije za izbor kneza Aleksandra Poljaci su se zalagali svom energijom. Preko njih ustavobranitelji su došli u vezu sa francuskom vladom, koja je tada, sa Engleskom, bila otvoren protivnik ruske politike.

Knez Adam Čartoriski, nekadašnji ruski ministar Inostranih Dela za prvih godina Karađorđeva ustanka, imao je prilike da izbliže pozna stanje na Balkanskom Poluostrvu i da oceni značaj koji bi Srbi mogli imati na njemu. On je namenjivao Srbiji vodeću ulogu među Južnim Slovenima i verovao je da ona treba i može da okupi sve njih u jednu državu. Iako je posle, kao poljski rodoljub, postao protivnik Rusije on nije bio i protivnik Slovena. Želeo je samo da postanu što nezavisniji od severne carevine. Njegovi ljudi radili su živo u korist ustavobranitelja. Njegovom posredovanju ima se zahvaliti čak i to, što su se Vučić i Petronijević, posle godinu dana stranstvovanja, mogli vratiti u otadžbinu. U Beogradu je 1843. god., kao svog novog poverenika, mesto Leonara, poslao Čeha Franju Zaha, bivšeg učesnika u poljskom ustanku, čoveka vrlo aktivna i iskrenog prijatelja i svoje i posle srpske stvari. Taj čovek dao je ideju i čak izradio i prvi plan za jedan od naših najvažnijih nacionalnih programa u XIX veku.

Brzo po svom dolasku u Srbiju 1844. god. on je izradio memoar o "Slovenskoj politici Serbije". Glavna pitanja su bila: "Kako bi se od turskog carstva slavenskog sazidati moglo" i "O sredstvima kojima bi se sjedinenje sviju Južni Slavena izdejstovati moglo". Izvesne svoje ideje i sugestije Zah je primio od Čartoriskog. Čartoriski je preporučivao da Srbi iskoriste tursku vrhovnu vlast i da uvećaju svoju snagu, ali da izbegavaju ruski uticaj. Isto tako treba zazirati i od Austrije. Francuska ima interesa da u Srbiji, mesto turske, dobije novog saveznika. I Engleska bi rado videla Srbiju sa izlazom na more. Srbi treba da stvore bliže veze sa ostalim Slovenima i sa Mađarima, koji žele da se oslobode Austrije.

U Beogradu Zah je ušao u veze sa mladim Ilijom Garašaninom, čijeg su oca ubili ljudi kneza Mihaila prilikom poslednje pobune. To je bio čovek sa trideset godina (rođ. 1812.), koji je počeo karieru kao trgovac, a koji je kasnije prešao u prvu stajaću vojsku i postao njen oficir. Posle promene dinastije dobio je čin Vučićevog pomoćnika u Ministarstvu Unutrašnjih Dela, a kad je Vučić morao napustiti zemlju postavljen je za ministra toga resora. Bistar i uman čovek Garašanin je postao prvi državnik Srbije većega stila. U zajednici sa Zahaom, na osnovu njegova memoara, on je 1844. god. sastavio svoje čuveno Načertanije ili "Program spoljne i nacionalne politike Srbije", ali ga je znatno izmenio i podesio za srpske prilike. Kad se porede oba spisa, Zahov i Garašaninov, vidi se jasno koliko je ovaj drugi čovek imao neposrednijeg poznavanja prilika ne samo u Srbiji, nego i u celom susedstvu, i koliko je bio politički realniji.

Načertanije, polazeći sa konstatacije da je počelo "dviženije" među Slovenima, naglašava da Srbija ne sme ostati u dotadašnjim malim granicama i da ima težiti "sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okružavaju". Ni Rusija ni Austrija nemaju interesa da se mesto Turske stvori "drugo hristijansko carstvo", prva radi Carigrada, a druga zbog opasnosti da ne izgubi svoje južnoslovenske podanike. "Sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jeste za Srbiju politička nemogućnost, jer bi ona sama sebi uže na vrat bacila". U težnji da stvore veliku državu na Balkanu Srbi ne idu ni za kakvim revolucionarnim aktom, nego bi nastavili samo svoju staru istorisku misiju. Srbi su prvi borbom dobili svoju slobodu među Slovenima u Turskoj, pa je sasvim prirodno da oni i dalje vode celu akciju. Bugari su izgubili veru u sebe i nadaju se oslobođenju samo od Rusije. Ali Srbija nema snage da izvede odmah u delo ceo program, a i inače treba da radi oprezno. Za razliku od Zaha Garašanin je nalazio, da je ipak za Srbiju savez sa Rusijom najprirodniji, ali pod uslovom da i sama Rusija uvidi, kako bi joj bio bolji savez s malom Srbijom "nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slovene i čuva." Dužnost je Srbije, da i ona politički deluje u Bugarskoj, kako se ova pod drugim uticajima ne bi otuđila od nje. To bi mogla učiniti otvarajući škole u Bugarskoj i školujući mlade Bugare, i obraćajući naročitu pažnju da se nacionalizuje crkva u Bugarskoj, koja se u to vreme nalazila u rukama Grka. Glavnu aktivnost imala je Srbija da razvije pored Crne Gore, koja se bila već skoro sasvim otrgla od Turaka, u Bosni, Hercegovini i severnoj Albaniji. Severna Albanija obuhvatala je u stvari Staru Srbiju. Sa tim krajevima treba održavati sve češće veze i negovati ljubav i sporazum između pravoslavnih i katolika. Njihovo ujedinjenje u obliku "državnog sojuza" ima se izvršiti pod vođstvom Srbije i nasledne dinastije Karađorđevića. Preko Bosne može se onda uticati i na Dalmaciju i Hrvatsku. U tom programu prvi put je iznesena misao, da Srbija, u interesu svoje trgovačke emancipacije od Austrije, treba tražiti svoj izlaz na more. To bi bio Ulcinj, s putem preko Skadra. Zahovu podužu glavu o odnosu Srbije prema Hrvatskoj Garašanin je izostavio nalazeći očevidno, da ona ne može ući u prvi plan rada. Nije se mnogo zadržavao ni na Srbima iz Srema, Bačke i Banata, iako je priznavao da tamo treba više raditi na vezama. Činio je to s toga, što je bio svestan da Srbija sa svojom malom snagom ne može u isto vreme delovati i među podanicima Turske i među podanicima Austrije. Sem toga, nije moglo biti mudro izazivati podozrenje Austrije dok se ne postignu neki uspesi u Turskoj.

Garašanin je odmah i počeo rad u označenom pravcu, a posebno u Bosni. Naročito je našao odziva među franjevcima, koji su tih vremena vodili vrlo oštar spor sa svojim biskupom fra R. Barišićem. Antiaustriski raspoloženi fra Ivan Jukić, jedan od najaktivnijih članova toga reda, bio je vrlo blizak Beogradu, a fra Martin Nedić je pevao pesme u slavu ustavobrnitelja. Njihovi ljudi tražili su podrške u toj borbi kod srpskog kapućehaje u Carigradu i dobijali su je. Radilo se isto tako i u Staroj Srbiji i severnoj Albaniji. Hrvati su 1844. god. pokrenuli u Beogradu svoj list Branislav, a njihov vođa Ljudevit Gaj imao je tesnog dodira sa vladom.

Režim ustavobranitelja imao je velikih protivnika. U spoljašnjoj politici osećalo se, da nema punog naslona na Rusiju, a i kod Austrije se nailazilo na dosta teškoća. Knez Mihailo, kao i knez Miloš, nisu mirovali. Upozoravali su na pogreške nove uprave i narod u zemlji i susedstvu i kabinete velikih sila. Pripremali su i bune i prepade, ali bez mnogo uspeha. Od njih je najviše zapamćena Katanska buna iz 1844. god. Nju je izveo Stevan Jovanović Cukić, koji je 22. septembra sa dvadesetak drugova, preobučenih u katane, prešao Savu i upao u Šabac. Posle prvog iznenađenja, kad su se buntovnici dočepali glavnih državnih zgrada, vlasti su brzo organizovale protumere. Cukić je iz Šapca, s nešto novih drugova, pošao u Podrinje, zauzeo Loznicu, i krenuo prema Valjevu. Ali ga je nedaleko od Valjeva sačekala vojska koju je vodio prota Matija Nenadović i razbila ga je potpuno. Posle toga je došao Vučić, koji je vrlo svirepim merama uspostavio red ali uveo i pravu strahovladu partizanskog režima.

Srbi iz ostalih krajeva bili su na strani novog kneza Aleksandra. Prednjačio im je mladi vladika crnogorski, poznati pesnik Petar II. On je obožavao Karađorđa i njegov smeli podvig. Ispevao mu je tri pesme, od kojih je najznačajnija posveta njegovom glavnom i najboljem delu Gorskom Vijencu Prahu oca Srbije. Samom knezu Aleksandru pisao je 1843. god., da je njegov dolazak na presto "praznik najdraži njihovim dušama, bez isključenija celome Srbstvu od maloga do velikoga. A meni draže i milije od ijednog srbskoga sina". On je prvi počeo upućivati crnogorsku omladinu da se školuje u Srbiji. Učinio je sve što se onda moglo, da odnosi između dve srpske kneževine budu što prisniji. Iz Vojvodine priličan broj srpskih boljih književnika prešao je u Srbiju i radio tamo, kao Jovan St. Popović, Jovan Hadžić, Đorđe Maletić, Jovan Stejić i dr.; Karađorđevac je bio i Sima Milutivnović Sarajlija. U to vreme Srbiji se obraćaju i prvi Srbi katolici iz Dubrovnika. Matija Ban stupa u srpsku službu, a Medo Pucić daje svoje spev Kara-đurđevku sa jasnim raspoloženjima. Obrenovići su stvorili jednu malu grupu svojih pristalica u Beču zahvaljujući, u glavnom, davanju pomoći i stipendija. Vuka Karadžića označavali su kao njihova čoveka, ali on je to bio samo po nevolji. Ostao je s knezom Milošem, iako ga nije voleo, zato što mu je taj davao novčane potpore i što su ga prijatelji kneza Aleksandra bili jedno vreme odbili. Sem njega, uz kneza Mihaila su bili, kao njegovi pitomci ili kućni učitelji, Đura Daničić i Branko Radičević.

Charmed · Malo ~ mače ~

Srpski pokret 1848. godine

Apsolutistički metod kneza Meterniha pretvorio je bio Austrisku Carevinu u pravu policisku državu. Ugušivan je sistematski svaki slobodoumniji pokret, koji bi ma u čem podrivao osveštani poredak. Meternih je bio konzervativac i po prirodi i po uverenju. Austriska Carevina, sastavljena iz raznih narodnosti, bila je ostatak starog političkog sticaja prilika i teško se snalazila u novom vremenu. U XVI veku i dalje oko nje su se pribijali razni mali narodi i države, da bi u većoj zajednici mogli s više uspeha odolevati turskom naletu. Ali posle suzbijanja Turaka te je potrebe nestalo. Mesto toga, s buđenjem nacionalne svesti, od početka XIX veka, sve su se više javljale težnje, da se ta zajednica napusti i da se uđe u okvire nacionalnih država. Talijani su, dotle razbijeni, počeli pisati, i govoriti, i raditi o svom narodnom ujedinjenju; isti takav se pokret javlja i kod Nemaca. U oba naroda ostvarenje tih planova moglo se postići samo na štetu poseda Austriske Carevine i prestiža Habzburške dinastije. Već tada, sredinom XIX veka, javljale su se u Beču zebnje, da bi i jedna slobodna srpska država na Balkanu mogla postati privlačna tačka za njene jugoslovenske podanike. A ceo pokret za jačanje međusobnih slovenskih veza, prozvan panslavizmom, posmatran je s puno sumnjičenja kao čista politička akcija pod vođstvom Rusije i sa ciljem da u krajnjoj liniji njoj posluži. Nacionalna aktivnost Mađara, veoma živa i impulzivna u prvoj polovini XIX veka, dobila je postepeno karakter narodne borbe za punom nezavisnošću od Beča. Pucalo je na sve strane. Meternih je to osećao i s toga je, kao jedino sredstvo za održanje, stezao obruč. Nije radio ništa značajno, da prethodnim merama kanališe izvesne struje i da za vremena državu osloni na onaj deo elemenata koji je, istina, tražio izmenu sistema, ali koji tada još nije izlazio iz okvira državne zajednice.

Kad je u februaru 1848. izbila revolucija u Parizu, koja je srušila monarhiju i dovela do proglasa republike u Francuskoj, zaljuljala se iz temelja i trošna austriska zgrada. Planuše ustanci na sve strane. Nemački rodoljubi sazvaše u Frankfurtu svenemački sabor, koji je imao jasno da izrazi želju za nemačkim ujedinjenjem, ali ne pod vođstvom Austrije. Kao odgovor na to došao je posle sveslovenski sastanak u Pragu, na kom je učestvovalo i nekoliko Srba. Iza tih i pored tih manifestacija počeše i ulične borbe. Uzbuni se čak i lojalni carski Beč. Meternih morade biti žrtvovan. Ali to ipak ne smiri uzavrele duhove, naročito ne tamo gde je pokret dobio ne samo karakter borbe za ustavne slobode, nego i za nacionalno oslobođenje.

U Austriji postadoše najopasniji Mađari, koje je vodio vrlo temperamentni besednik Lajoš Košut. U svom nacionalizmu Mađari nisu imali nikad dovoljno mere. Na području krune Sv. Stevana oni su prema ostalim narodnostima bili i ostali stalno manjina. Državu su međutim vodili i pretstavljali samo oni. U strahu da to vođstvo ne izgube ili da ga ne bi morali deliti, oni su počeli svima sredstvima nastojati da Ugarskoj očuvaju mađarski karakter. U toj težnji morali su doći u sukob s ostalim narodnostima; a u prvom redu sa Srbima i Hrvatima. Srbi su imali svoje privilegije s jedniom vrstom verske autonomije, na koje su Mađari odavno krivo gledali i za koje je postojala opasnost, da bi im ih mogli jednog dana ukinuti. Hrvati su isto tako čuvali svoja istoriska prava i naročito svoj jezik, čiju su upotrebu Mađari organizovali na sve uže krugove. Bečka vlada upotrebljavala je vrlo često Srbe i Hrvate, čija je borbenost bila dobro poznata, kao svoje oruđe za obuzdavanje mađarskih prohteva. To je onda stvorilo između njih i Mađara još veći jaz, jer je, uz načelne protivnosti, došao još i momenat apsolutnog nepoverenja.

Kad su stigle vesti o neredima u Parizu i zatim u samom Beču i kad se doznalo šta nameravaju i traže Mađari digli su odmah svoj glas i Srbi i Hrvati. Zagreb je postao vrlo aktivan i pod vođstvom bana Josifa Jelačića, graničarskog pukovnika, dao je, skoro od prvog dana, tom pokretu borben karakter, ali u isti mah pokazao je privrženost prema Habzburškoj dinastiji. Graničari su bili najbolji deo austriske vojske i u ovo vreme odaniji dvoru nego mnogi nemački pukovi. U tom duhu lojalnosti i besprekornog vršenja službe oni su vaspitavani stolećima, i to među graničarima podjednako i Srbi i Hrvati. Godinama se u jednom popularnom srpskom maršu pevalo i ponavljalo:

Kad zaželi svetli car
U smrt skače graničar!

Srbi, iz početka, nisu bili protiv Mađara; ne bar Srbi iz Bačke, Banata i Srema. Naprotiv, mnogi od njih iskreno su pozdravili njihov pokret. Bilo je to iz mnogih razloga. Nešto zbog teškog stanja naših kmetova pod teretima feudalnih nasleđa; nešto zbog pritiska vlasti, koje su još uvek prema Srbima postupale s mnogo verskih i drugih predubeđenja; nešto zbog uopšte teških ekonomskih uslova za život; a nešto i po atavističkoj tradiciji borbe protiv nosilaca tuđe vlasti. Bez unapred spremljenog plana i bez prethodne organizacije oni su brzo počeli akciju. Već 10. marta zbacili su mesne opštinske vlasti u Zemunu i Pančevu, na čijem su čelu stali Nemci, pa su odmah obrazovali i narodnu gardu. Pred uzbuđenim narodom morao se u Pančevu povući i jedan odred vojske, koji je hteo da povrati stari red. Pobuna nije bila uperena protiv Mađara, koji u tim mestima nisu pretstavljali nikakvu naročitu snagu. Pančevo je čak proglasilo toga puta svoje spajanje sa Ugarskom, kidajući veze s vojnom granicom. Pobunjenici u Zemunu nosili su mađarsku zastavu. U Pešti su srpski đaci i pretstavnici od 83 opštine klicali mađarskim revolucionarima. Narodni odbor, kome je pretsedavao Isidor Nikolić, doneo je u Budimu 6. marta svoje zaključke, od kojih je prvi bio ovaj: "Srblji priznaju mađarsku narodnost i diplomatičko dostoinstvo mađarskog jezika u Ungariji, ali zahtevaju da se njiova narodnost prizna i slobodno upotrebljavanje jezika njinog u svim njinim delima i savetovanjma zakonom utvrdi". U ostalim tačkama tražili su autonomiju crkve i škole; svoj narodni sabor, koji može opštiti neposredno s Carem; slobodno samostalno uređenje Vojne Granice. Akt je sadržavao pokliče: "Kralju vernost, otečestvu svaku žertvu, Mađarima bratsku ljubav!" Srpski požunski đaci učestvovali su u mađarskim podvizima i po njihovim primerima hteli su da delaju i sami. Vodi ih mladi šajkaš, Svetozar Miletić, đak slovačkih romantičara J. Kolara i Lj. Štura, koji su propovedali slovensku uzajamnost i što čvršću vezu. Pod uticajem njihovih ideja on je uzeo za sebe naziv Sveslav. Već 1847. god. tamošnja omladina izdala je svoj almanah Slavjanku, a Miletić je oduševljeno pevao:

Oj Slavjani, braćo draga,
kucnuo je i naš čas!

U akciji požunske omladine sjedinjavali su se odjeci sveslavenskog kongresa u Pragu i revolucionarnog zamaha u Pešti. Plamene pesme Petefijeve raspaljivale su duh i u srpskim redovima.

Ali se uskoro to prijateljsko raspoloženje prema Mađarima izmenilo. U Pešti su od ranije strahovali od panslovenske agitacije i s toga su i ceo rad omladine gledali s podozrenjem. Držanje Hrvata ih je ogorčavalo. Imali su sigurnih dokaza, da hrvatski patrioti pozivaju Srbe u saradnju protiv Mađara i da im u tom ide na ruku, u ime slovenske solidarnosti, i dobar deo srpske omladine. Dobili su izveštaje, sasvim pouzdane, da i u Srbiji izvesni agitatori govore, kako je došao čas da se pređe na delo, pošto je Austrija paralizovana i kako treba raditi ne za Mađare, nego za Srbiju. Matija Ban krstario je po Sremu, išao je u Novi Sad i Zagreb, i govorio da treba izvući, u tom mutnom vremenu, što više koristi za srpsku stvar, ali u isto vreme raditi i u sporazumu sa Hrvatima.

Mađari su s toga vrlo brzo ohladili prema Srbima. Neprijatne su im bile i srpske peticije, koje nisu bile u skladu sa planom o jedinstvenoj Mađarskoj. Kad mu je došla deputacija novosadske opštine sa zahtevima, koji su u suštini odgovarali onim budimskim, Košut je bio u nezgodi i nije mogao da ih zadovolji. Nova, slobodarska i demokratska Ugarska, govorio je on, lišena feudalnih tereta i predrasuda, neće se prema svojim pripadnicima ponašati kao raniji režimi. Ne treba, s toga, tražiti zajemčivanje posebnih prava, koja neće niko ugrožavati. Iskustvo je, međutim, naterivalo Srbe da budu oprezni. Jedno su reči, a drugo dela. Dotadašnji postupci Mađara i njihov ultranacionalistički stav nisu ulevali mnogo poverenja. I oni su s toga uz ta opšta prava i slobode tražili stalno i svoja srpska prava. Mađari im to nisu mogli dati iz načelnih razloga svoje nacionalne politike, koja je tražila jedinstvo države u svakom pogledu, a i s toga što bi srpski slučaj mogli uzeti za primer i drugi narodi Ugarske. Mladi i plahoviti i ambiciozni Đorđe Stratimirović, glavni organizator narodne garde među Srbima, doviknuo je, da Srbi mogu dobiti zadovoljenje svojih zahteva nekom drugom pomoću. Razdraženi Košut nazvao je taku izjavu veleizdajom i zapretio je, da će tad između Srba i Mađara odlučivati mač.

Kod Srba su se, doista, s više strana čuli pozivi i usklici, da se iskoristi ova prilika i izvede ujedinjenje Srba s obe strane Save i Dunava. Paša u Beogradu opominjao je austriske vlasti na opasno vrenje. Bečke vlasti bile su u nezgodi. I srpski i mađarski pokret imali su opasnih tendencija, i to nesumnjivo centrifugalnih. Ali mađarski je ipak bio opasniji. Zato, što su Mađari bili dobro organizovani i što su imali više snage. Srbi su bili politički neiskusni i nedovoljno povezani, pa je bilo nade da se na njih može lakše uticati. Hrvati su imali nesumnjiva dodira sa dvorskim krugovima i za njih se znalo sigurno, da se neće izneveriti dinastiji. Trebalo je u tom pravcu delovati i na Srbe, i to preko svih činilaca.

Za Beč je, međutim, bio glavni spas u tom, da se protiv centrale ne slože sve nezadovoljne narodnosti. Ako ikad, sad je bio čas da se zavadom pokuša očuvati i posed i osiguravanje vlasti. Zahvaljujući mađarskom držanju na to se nije dalo dugo čekati. Već 31. marta zvonio je Svetozar Miletić na uzbunu u čuruškoj crkvi i pozivao narod u borbu protiv Mađara, koji nameću svoj jezik i guše slovensku narodnost. U drugim mestima tražio je, da srpske čete u austriskoj vojsci ne idu u Italiju, nego da ostanu u Zemlji i brane od Mađara domaće ognjište. U tom smislu šireni su i proglasi. I imao je uspeha. Pozivani ljudi nisu hteli da idu i da prime vojničke predmete.

Karlovački Srbi postavili su 2. aprila svoj program, u kom je glavni stav glasio: "Prvi i najpoglavitiji osnov teženja našeg taj je, da protiv svakog napadanja obezbedimo ne smo crkvu našu pravoslavnu, u kojoj jednoj savest naša nalazi utehe i spokojstva, no da sačuvamo zajedno i sveti onaj, ot dedova naši kao amanet nasleđeni kovčeg narodnosti naše, ime i jezik srpski, bez kojega bi ista ljubljena pravoslavna crkva lako sinove svoje preživeti mogla. Pružajmo dakle ruke jednokrvnoj i jednoplemenoj braći našoj Horvatima, s veselim iz dubljine srca uzklikom: da živi sloga, da živi trojedna kraljevina". Za Srbe se tražilo stvaranje vojvodstva, u koje bi ušli Srem, Bačka, Banat i Baranja. U zajedničkom zemaljskom saboru Hrvata i Srba izabrani ban bio bi pretsednik, isto tako a od naroda izabrani vojvoda bio bi potpretsednik. Zajedničko ministarstvo imalo bi polovinu Srba. Srbi bi imali i svoj poseban sabor, koji bi se sastojao svake godine i rešavao crkvena i školska pitanja.

Narod je bio nestrpljiv i jedva je mogao sačekati saziv sabora. U Kikindi su 12. aprila ljudi zderali mađarsku zastavu i pobacali ambleme. Kad je mesni garnizon hteo da povrati red dočekali su ga seljaci s kocima, kosama, vilama i drugim oruđem i razjurili su ga. Potom su nastale pljačke i ubijanja. U Novom Sadu spalili su ljudi nametnute mađarske protokole za crkve. Gomile građana sa svih strana, kao deputacije i pojedinci, dolazile su u Karlovce i energično tražile saziv sabora. Miletić je grmeo protiv vladika, među kojima su se mnogi bojali odgovornosti i bune. Mađari su proglasili preki sud i dali široku punomoć njima odanom grofu Petru Čarnojeviću, ali su tim svet više razdražili nego uplašili.

Tu revolucionarnu atmosferu hteo je da iskoristi i knez Miloš. On je, preko poverljivih osoba, nudio svoje usluge Mađarima, ali je tražio da ga priznaju kao srpskog despota. Njegove planove otkrivao je Milivoj Blaznavac, mladi činovnik iz Srbije, koji se kao uhoda približio knezu i stekao njegovo poverenje. On to svakako nije činio sam po svojoj iniciativi, nego su tu misao dali knezu njegovi nekadašnji uži saradnici iz južne Ugarske, koji su za to pridobili i kneza Mihaila. A činili su to s toga, što su videli da među Srbima u Ugarskoj nije bilo u taj mah nijedne ličnosti, na kojoj bi se svi pouzdano složili.

Karlovački mitropolit Josif Rajačić, koji će imati jednu od glavnih uloga u pokretu, nije s početka bio za suviše radikalne mere. Rođen u jednom ličkom graničarskom selu 1785. god., on je, za vreme ovih događaja, bio prevalio šezdesetu godinu i razumljivo je, što je i po vaspitanju i po godinama bio uzdržljiv. Kao episkop u Dalmaciji on se trudio da ojača pravoslavlje i suzbija katoličke pokušaje sa unijom, ali se pokazivao i kao "službouljudan" činovnik. Iz Dalmacije je bio premešten u Vršac, a 1842. god. postao je karlovački mitropolit. Na početku bune 1848. god. Rajačić je, kao član mađarskog Gornjeg Doma, sudelovao pri obrazovanju prve mađarske odgovorne vlade, u kojoj se nalazio i Košut. Razumljivo je s toga, što se izvesno vreme kolebao pred novim događajima. Ali narodno raspoloženje ponelo je, na kraju, i njega. U toliko pre, što mu je bila stavljena u izgled od Srba toliko željena čast patriarha. Za svaki slučaj on je, ipak, narodnu skupštinu prijavio mađarskom Ministarstvu Prosvete.

Na veliku narodnu skupštinu, sazvanu u Karlovcima 1. maja 1848., slegao se silan svet. Bilo je nekoliko lica iz Srbije, među kojima stari prota Matija Nenadović i mladi Jovan Ristić. Sav je grad bio u uzbuđenju. Ulicama su se mešale rodoljubive i crkvene pesme, zvonila su zvona, a guslari su pevali o starim junaštvima. Na svima ustima behu imena Dušana i Lazara; tražio se njihov duh, i njihov zamah. Na toj skupštini Srbi su proglasili patriaršiju i vojvodinu. Za patriarha je izabran mitropolit Rajačić, a za vojvodu graničarski pukovnik Stevan Šupljikac. Srpski narod proglasio se tu "za narod politično slobodan i nezavisan pod domom austriskim i obštom krunom ugarskom". U isto vreme objavljen je politički savez Srpske Vojvodine sa Trojednom Kraljevinom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Veze sa Srbijom bile su jasne i čvrste, iako se o njima u skupštinskim protokolima, iz razumljivih razloga, nije moglo govoriti otvoreno. Narodni Odbor, s patriarhom na čelu, obratio se 17. maja posebnim proglasom i "vlaškom narodu" u Ugarskoj, pozivajući i njega na saradnju, a malo potom su pozvali i Nemce.

U toj teškoj borbi koju su imali da vode i Srbi i Hrvati pomišljali su na veze sa Srbijom. Srbi iz čisto nacionalnih motiva i zato što im je trebao oslonac na nju. Kod Hrvata želela se saradnja sa Srbijom radi moralne pomoći i zato što se znalo, da će Srbi iz Vojvodine postupiti onako, kako im se bude preporučivalo iz Beograda. A u Zagrebu se želelo, da se ne cepa narodna snaga, nego da Srbi i Hrvati idu zajednički protiv Mađara. S toga je ban Jelačić uputio I. Kukuljevića da ode u Karlovce, a otuda u Srbiju i da stupi u veze sa tamošnjim vladinim krugovima. Imalo se, u koliko se mogne, raspraviti pitanje uređenja odnosa i kompetencija između Vojvodine i Srbije s jedne i Hrvatske i Slavonije s druge strane. Narod nije čekao pregovore, nego je radio po svom instinktu. Vojnički kordon na Savi u okolini Mitrovice bio je bez ikakva uticaja; narod je slobodno prelazio s jedne na drugu stranu. Ljudi iz Austrije više slušaju savete i poruke srpskih vlasti nego svojih. Srbijanci su čuvali stanove austriskih oficira i štitili su ih od pobunjenika, sklanjajući ih ponekad na svoje područje.

Međutim, u samoj Srbiji nije bilo pune saglasnosti. Stvorile su se bile tri grupe, da još ne kažemo stranke. Stari Vučić, koji je svojom osionošću bio dodijao knezu, prešao je u opoziciju i našao ponova oslonca kod ruskog konzula. Potisnut s vlasti on je okupljao oko sebe mnoge nezadovoljnike i imao je znatna uticaja. Ljudi su ga se bojali i bili su uvereni da se on ponovo može dočepati vlasti. Petronijević je pristao uz kneza, ali je bilo izvesnih teškoća s Garašaninom. Ovaj je nastavljao svoju frankofilsku politiku, ponekad uz prkos ne samo ruskoj, nego i austriskoj struji, koja je sve više uzimala maha i koju su sačinjavali mnogi Srbi činovnici iz Austrije i knez sam sa svojom užom okolinom. Garašanina su protivnici optuživali da bi sam želeo, pomoću Francuza, postati knez. Mada se nalazio na položaju ministra Unutrašnjih Dela on je uživao kneževo poverenje. Kad je izbila buna u Mađarskoj bilo je važno pitanje kako će se držati Srbija. Garašanin i njegovi ljudi bili su za akciju, dok je Vučić ustajao otvoreno protiv. On nije nikad voleo "prečane" i u narodu je vodio i agitaciju protiv njih. Sem toga, bojao se, u slučaju uspeha, da to ne digne ugled njegovim protivnicima i da se, u eventualno proširenom području, ne oslabi njegov uticaj. Knez se kolebao. I verovatno bi ostao pasivan, da se nije javila akcija kneza Miloša. Ovaj je u maju bio sišao u Zagreb i odatle hteo poći u Srem. Ban Jelačić se bojao njegove agitacie, koja bi sigurno unela zabunu i dala srpskom pitanju nov obrt, pa mu je sprečio taj put. On je u Zagrebu kneza ograničio u kretanju i doživeo s toga jednu dosta neprijatnu stvar. Ljudevit Gaj, koji je u pogledu novca odavno bio slab, uzeo je od kneza izvesne sume s izgovorom, da mu, među drugima, trebaju i za bana. Malo posle toga pojavio se i knez Mihailo u Novom Sadu, očevidno s istim ciljem. Pod uticajem njihove agitacije, da se oni ne bi digli na njegovu štetu, rešio se i knez Aleksandar, da i Srbija, preko svojih dobrovoljaca, uzme učešća u ustanku.

Srpski narodni odbor u kome je preuzeo predsedništvo mladi Stratimirović pozvao je narod 12. maja, da sluša samo njegove naredbe i da ga pomaže "oružanom rukom", "jer ukorenjeno bivše zlo samo se sa mačem u hrabroj srbskoj desnici može iskoreniti." To je bilo otvoreno gaženje u bunu. U ovaj mah ne samo protiv Mađara, nego i protiv bečke vlade, koja još nije bila zauzela uopšte nikakav stav prema srpskim zahtevima, a još je manje stvoreno stanje bila priznala. Narodni Odbor pozivao se jasno na francuski primer i njegovu borbu protiv ugnjetača. Da umiri razdraženje Mađara Beč je od proleća bio voljan da im u mnogom iziđe na susret. Vojnu Granicu, na njezino veliko ogorčenje, podredio je mađarskoj vladi; po zahtevu Mađara bio je Jelačić svrgnut sa banske časti. Mađari su sve ono što su Srbi uredili proglasili za nezakonito i kad im svi pokušaji da odvrate Srbe s uzetog puta nisu uspeli, oni su naredili da se proglasi opsadno stanje i upotrebi sila. Narodni Odbor je 24. maja, videći opasnost pred očima, smatrao za dužnost izjaviti: "Mi, braćo, ne idemo protiv cara i kralja Ferdinanda i njegove svetle porodice; narod srbski ne ide protiv carsko-kraljevskog prestola, nego narod srbski ide da odbrani cara i kralja i njegov prestol, koji su mu Mađari do opasnosti doveli".

Tako su Srbi ustali da brane interese dinastije i Beča pre nego je to Beč učinio sam. Srpski pokret, koji je iz početka imao tendenciju, da odbije nasrtanje na svoju narodnost i da obezbedi naciji spokojniji život sa čuvanjem njezinih prava izvrgavao se sad, odjednom, u odbranu prestola. To je, može se reći, bila taktika; i Beč i Srbi imali su podjednakog interesa da suzbiju mađarske preteranosti; i bilo bi prirodno da Srbi svoju borbu usklade sa težnjama Beča. Ali su Srbi ovog puta istrčali unapred i istupili su protiv Mađara pre nego je to iko drugi u Austriskoj Monarhiji učinio u tako oštrom obliku.

Srpsku deputaciju, koja je pošla caru da izloži narodne zahteve, vodio je sam patriarh. Na putu za Insbruk, gde se Car tada nalazio, deputacija je stigla u Zagreb. U saboru, 24. maja, i na ulici došlo je do oduševljenih i dirljivih manifestacija za norodno jedinstvo. Rajačić je, burno pozdravljen, instalirao Jelačića kao bana. Govorio o potrebi "jedne duše i jedne misli", da bi se mogla izvojevati "izgubljena" narodna prava. Tom prilikom je utvrđeno, sklapanjem saveza, da Srbi i Hrvati idu zajedno, potpuno združeni, i da se ni jedna strana neće zadovoljiti sama ma kakvim ustupcima bez zadovoljenja i druge strane. Ta saradnja je bio dotad najvidniji uspeh velikog sveslovenskog pokreta i oduševljenja, koje su u našoj omladini naročito razvijali slovački rodoljubi Jan Kolar, Ljudevit Štur i naučenjak Pavle Šafarik, i prvi politički rezultat ideja o južnoslovenskoj solidarnosti, koju je kao svoj program postavljao Ilirski Pokret, koji je u stvari bio koliko književni toliko isto i nacionalni i duhovni podvig.

Narodni odbor, bojeći se napadaja Mađara, bio je pozvao ljude na oružje. Oko Karlovaca i Novog Sada skupilo se nekoliko hiljada boraca, sa dosta graničara, koji behu doveli i svoje topove. General Hrabovski iz Petrovaradina, upozoravao je Dvor na raspoloženje u narodu i preporučivao je, da se ne razdražuju graničari, ali je sam lično učinio jedan nerazuman ispad, koji je požurio događaje. On je 30. maja odgovorio jednoj srpskoj deputaciji, da na karti Austrije ne postoji srpski narod i da on ne zna za srpsko ime i srpsku narodnost u Austriji. Ogorčeni, Srbi su još istog dana podneli caru tužbu protiv njega. Sjutri dan pošle su petrovaradinske čete put Karlovaca, ali su bile odbijene. Zapovednik srpske vojske Đ. Stratimirović, smatrao je taj napadaj kao odsudan za ceo dalji tok događaja; on je pokretu dao novu i snažniju dinamiku. Po službenim saopštenjima Hrabovskog sukob je završen pregovorima, jer je on izbegavao strahote građanskog rata. I doista 12. juna potpisan je sporazum između Narodnog Odbora i Hrabovskog i Čarnojevića i druge strane, koji je bio dosta liberalan. S mađarske strane pristalo se, da Srbi ostanu do 22. juna na okupu i da sačekaju izveštaj od deputacije upućene caru, jer su znali da taj neće biti povoljan.

Vojvođani su u to opasno doba borbe bili bez vojvode. Stevan Šupljikac, na kom su se složili posle izvesnih teškoća s drugim kandidatima, nije bio čovek od naročite energije. On se iz početka čak ustručavao da primi ponuđenu čast. Kao dobro vaspitani graničarski oficir najpre je hteo da dobije za to odoborenje od svojih vlasti i od cara. Izbor ga je zatekao u Italiji, u vojsci koja je operisala protiv Talijana. Kako je car u to vreme pod uticajem Mađara, bio protivan narodnim željama, Šupljikac je ostao na svom mestu. Vođstvo je s toga zapalo Stratimiroviću. U Glavnom Odboru, pored njega, nije bilo jakih ljudi od autoriteta. "Sve sami skoro mladi ljudi i tako reći beskućnici", kaže Jovan Subotić.

Car je 7. juna primio srpsku deputaciju i kazao joj, sasvim u duhu mađarskog shvatanja, da je karlovački sabor sazvan nezakonito i da su zaključci na njemu doneti pod uplivom Srba iz Srbije, i da ih on zbog toga ne može potvrditi. To je bio odgovor na srpsko istrčavanje, da oni brane carski presto. Vojnička stranka, s nadvojvodama na čelu, trudila se da popravi rđavi utisak s te posete i dala je razumeti, da to neće biti poslednja reč Dvora. Veći oficiri, skoro svi iz reda, koji su se kod nas nalazili na odgovornim mestima, smatrali su da je učinjena neoprostiva greška, što su graničari bili stavljeni pod komandu mađarske vlade. U najbolji i najpouzdaniji deo austriskih trupa uneseno je ogorčenje. Graničari neće s Mađarima i misle o njima isto onako kao i ostali njihovi sunarodnici. Prema tome, ta je mera mogla samo da oslabi vojnu disciplinu i s njom i vojnu snagu Monarhije. Taj stav vojnika izazvao je kolebanje na Dvoru. Tako se moglo dogoditi, da je Jelačić bio svrgnut kao ban, a ostavljen kao vojni zapovednik u Zagrebu. Posle brzog uspeha kneza Vindišgreca s ugušivanjem nereda u Pragu iza slovenskog kongresa i posle pobede nad Talijanima vojnički glas postao je još moćniji i uticajniji. Ono što je doista tih vremena držalo Austriju u zajednici i pretstavljalo glavno oruđe dinastije bila je vojska, sistematski vaspitavana u pravcu bezuslovne odanosti. Kad su u Pešti videli to kolebanje Dvora i to uticanje vojničkih krugova tražili su energično da car, dolaskom u Ugarsku, otvoreno i nedvosmisleno izjavi, da prihvata novo stanje. Dvoličnost je paralisala svaki odlučan korak i na jednoj i na drugoj strani i njoj se hteo učiniti kraj.

Svi vojni izveštaji su govorili, da je Vojna Granica u Sremu i Banatu u potpunom rasulu. Srbi graničari i veći deo njihovih oficira stavili su se na raspoloženje Narodnom Odboru. Narod se, skoro listom, dizao na oružje. U sve većem broju pristizali su dobrovoljci iz Srbije, dok 30. jula nije prešao kod Kovina i sam Stevan Knićanin, lični knežev prijatelj. On se stavio na čelo borcima iz Srbije, koji su svojoj braći iz Vojvodine doneli ne samo nešto stvarne, nego i veliku moralnu pomoć. Srbija je tim aktom učinila krupan korak u svojoj nacionalnoj misiji, izlazeći otvoreno iz uskog okvira svoje lokalne politike i pokazujući da se zalaže za bolju sudbinu svojih sunarodnika, ma gde se oni nalazili. U zemlji to preduzeće nije prošlo bez dosta velike opozicije. Toma Vučić bio je odlučno protiv njega, ne hoteći da se Srbija meša u poslove "preko bare". Crnogorski vladika, Petar II, gledao je s izvesnim pesimizmom na ovaj pokret i u julu pisao je knezu Aleksandru: "Vojvodstvo na slabe grane stoji, pa i da je sasvim oslobođeno od Madžara za Srbstvo nikakva napredka, kako Srbi za sebe ne vojuju nego za tuđina". A drugom će prilikom iste godine reći: "E siromasi Slavjani, što bi Evropa bez robovah, da joj nije njih!"

Većih borbi između Srba i Mađara nije bilo skoro mesec dana iza onog prvog napadaja na Karlovce. Ali su zato bile česte manje čarke i sukobi između naroda i organa vlasti. Mađari su se trudili da u anarhično stanje unesu reda pomoću vojske i njenih organa, a Srbi su, da se obezbede, zauzimali izvesne strateške položaje. Prva veća borba razvila se 2. jula oko Sentomaša, koji su Srbi utvrdili i protiv koga su Mađari pokušali uzaludan napadaj. Građanski rat uzeo je potom pun zamah. U jednom pismenom aktu generalu Hrabovskom od 20. jula patriarh je energično izjavio, da će Srbi, ne nađu li pravog razumevanja za svoja prava kod nadležnih, opozvati svoju graničarsku braću iz Italije, pozvati sve Slovene u pomoć i obratiti se velikim silama i da će čak s Karlom Albertom u Italiji sklopiti savez. Ko tone hvata se i za vrelo gvožđe. Neće biti nikakvo čudo ako se oni "bace u naručja" ne možda samo Rusiji, nego čak i Turskoj. Takve reči, u pismenom aktu, sa tako odgovornog mesta, pale su u našoj prošlosti sa tolikom otvorenošću prvi put; to je ujedno i najbolji dokaz do koje se mere bilo trpelo narodno ogorčenje. Poslednjeg jula uputio je patriarh prekor banu Jelačiću, što Hrvati ništa ne preduzimaju dok se oni bore, i zapretio je, da će raskinuti savez. Po zahtevu Mađara Dvor je, usred te krize, 21. jula bio doneo odluku, da se patriarh svrgava sa svog dostojanstva, i da administraciju karlovačke mitropolije ima primiti bački vladika Platon Atanacković.

Ali to je bio i poslednji akt bečkog popuštanja prema Mađarima. Već 19. avgusta, po rešenju svoje vlade, car je tražio od Mađara nove pregovore, opozivanje mera protiv patriarha i bana, i vraćanje Vojne Granice pod upravu bečkog Vojnog Ministarstva. Oni na to nisu pristajali. Njihov stav prema Dvoru bio je sve odlučniji. Videli su, da ponašanje bana Jelačića i njegove vojne pripreme ne bi mogle biti izvođene bez izvesnih sugestija iz Beča. Austriski konzul u Beogradu, potpukovnik Majerhofer, tkao je između srpske vlade, bana, Beča i patriarha, i to u svojstvu konzula i vojnog zapovednika u Zemunu. Pregovarao je čak kao neka ratna strana s Mađarima u Beloj Crkvi. Beč ni inače nije bio iskren prema Mađarima i što je popuštao bilo je samo od nužde kod prođe opasnost. Po migu iz Beča Jelačić je 26. avgusta objavio rat Mađarima i prešao granicu. Naši ljudi verovali su, da će im sad pobeda nesumnjivo krunisati napor. Srbi su pre toga, u novoj borbi od 7. avgusta, sjajno odbili Mađare ponovo od Sentomaša, a imali su i još nekoliko lokalnih uspeha. Još sjajniji je bio srpski uspeh kod tog mesta 9. septembra. S puno časti mogao se otada Sentomaš nazvati Srbobranom. Živa je nezgoda kod Srba bila u tom, što nisu imali svog vrhovnog zapovednika. Majerhofer je vršio funkciju nekog šefa štaba, a patriarh je jedno vreme imao vlast opšteg narodnog poglavice. Ali za vojničke poslove nije odgovarao, iako je bio pripasao sablju. Vojvodu Šupljikca austriske vlasti nisu puštale iz Italije. Mladi Stratimirović, koji je zapovedao Srbima pri prvom napadu na Karlovce, smatrao je kao prirodno, da vojno zapovedništvo dopane njemu. Kad se tom usprotivio patriarh i neki drugi stariji članovi odbora došlo je u vođstvu do rascepa, koji je, o tom ne može biti sumnje, samo smetao narodnoj stvari. Stratimiroviću je 6. septembra oduzeta komanda. On je narodu i vojsci pretstavljao svoj sukob s patriarhom kao načelan. Patriarh je tobože za cara i Dvor, a on je protiv njega, odnosno protiv njegovske "švapske" birokratije. Naročito se Stratimirović bio okomio na bana Jelačića tvrdeći, da on samo iskorišćava Srbe i da ne misli s njima iskreno. Isto je tako ustajao protiv Majerhoferova mešanja u srpske poslove. Posredovanjem srpske vlade spor je privremeno izravnat. Malo potom, 24. septembra, stigao je u Karlovce i davno i željno očekivani vojvoda Šupljikac, koga su austriske vlasti sada pustile, kad je prekid sa Mađarima bio potpun.

Videći da borbe po Ugarskoj uzimaju maha bio je i vladika Petar II voljan da pomogne. On je mislio da pošalje u Vojvodinu do 2.000 Crnogoraca, ali nije imao mogućnosti da ih uputi preko turskog područja. Srpske čete borile su se dosta dobro, ali je svakim danom postojalo jasnije da neće moći odoleti jačoj i bolje organizovanoj mađarskoj snazi. O vojvodi Šupljikcu sudio je Majerhofer dosta nepovoljno. Bio je ispravan i hrabar oficir, ali bez ikakve lične iniciative i sa strahom od svake odgovornosti.

U jesen 1848. god., kad je izvršen raskid sa Bečom i kad je trebalo primiti borbu s carskom vojskom, uvidelo se u Pešti kako je opasno voditi borbu na dva fronta. Tada se došlo na misao, da se Srbima ponudi sporazum. Sam Košut je bio za to gledište. To je bio čas, kad su Srbi mogli malo diplomatisati. Patriarh je to i pokušao, ali više s namerom da zaplaši Beč, nego da se stvarno nagodi s Mađarima. On je saopštio mađarske ponude nadležnima i dao im razumeti da mu, zbog pasivnog držanja Beča, neće preostati ništa drugo, nego da te ponude primi. Banu Jelačiću je čak pisao, da bi smrtni greh navukao na se "kad bi se s laskanjem od dvora zadovoljio, i primirenije s Mađarima prenebregao". Mađari su nudili Srbima ravnopravnost, slobodu vere i narodnog jezika, potvrdu patriarha i za Srbe posebnog bana u Slavoniji ravna banu Hrvatske. Tek tada rešili su se u Beču, da zadovolje narodne zahteve i da potvrde zaključke majskog sabora. Šupljikac je 19. novembra kao izabrani vojvoda potvrđen u tom zvanju i prema tom je načelno odobreno i stvaranje Vojvodine. Ali i u času najveće opasnosti oprezni Beč nije hteo da se izjasni ni o njenom opsegu, ni o njenoj kompetenciji.

U Austriji se u to vreme izvela krupna promena. Car Ferdinand, slab i ograničen čovek, koji nije imao ni svoje volje ni svog državnog progama, napustio je presto, a za njegova naslednika došao je 20. novembra sinovac mu, osamnaestogodišnji Franc Josif. S novim carem imao je početi novi kurs. Kako Mađari ne htedoše priznati mladog cara to poče nova borba. Franc Josif je svojim patentom od 3. decembra objavio potvrdu patriarha i vojvode. Ali to je bilo samo, da se Srbi "potaknu na dalja naprezanja snage". Sad im se, naravno, i laskalo, kao "hrabroj i vernoj naciji", ali se odmah pazilo i na to, da se ne spremaju "za budućnost preterane nade i zahtevi i neprilike." Zadovoljene su lične ambicije, a sve se drugo prebacivalo za rešavanje posle rata. Ali i tu je bilo namernog "izvrdavanja". Šupljikac je imenovan za "vojvodu srpskog naroda", a ne šefa srpske Vojvodine. Patriarh je to odmah video i oštro protestovao.

Austriji je srpska pomoć bila veoma potrebna, da bi se jedan deo mađarske vojske odvojio za južno ratište i da bi se tim olakšalo carskoj vojsci, koja je operisala od Beča. Srbi su imali 21.084 vojnika sa 104 topa. U vojsci je bilo dosta iskusnih graničara. Pored toga dolazilo je i dosta srbijanskih dobrovoljaca, koje je pozivao patriarh, obećavajući, s austriskim konzulom, naknadu troškova za tu pomoć. Vršeći smotru jednog tek prispelog odreda iz Srbije kod Pančeva vojvodu Šupljikca je udarila kap 15. decembra, u času kad je bio najpotrebniji. S mukom dobijeno priznanje njegova čina ostaje bez pravog efekta. S obzirom na raniji rascep u Glavnom Odboru i na mogućnost da se postavi Stratimirovićeva kandidatura patriarh nije smeo da odmah pristupi izboru novog vojvode. Voleo je, da vlast ostane usredsređena u njegovoj ruci. Vojvodina je, u stvari, počela bez vojvode i radila bez njega toliko meseci. Verovalo se, da tako može ići i dalje bez obzira na psihološko raspoloženje u narodu i na sve druge posledice. Patriarh je vodio diplomatsku stranu. Ali vojničku je sve više uzimao u ruke F. Majerhofer, i to u odlučnim časovima. Da to na vodeće srpske oficire, pa i na Stratimirovića i njegovu grupu, nije moglo povoljno delovati razume se samo po sebi. Mada se patriarh pošteno trudio da postigne sve što se može, i mada je tražio naslona i na Srbiju i na Rusiju, kod ljudi se počelo sticati uverenje, da on sve više potpada pod uticaj austriskog dvora i austriskih pretstavnika i da služi njihovim interesima. Patriarh je komandu vojske bio poverio, istina, Srbinu, generalu Kuzmanu Teodoroviću, ali to nije bio čovek većih sposobnosti, niti je među Srbima uživao naročit glas. Sem toga, austriska vojna uprava postavila je za Banat drugog generala, koji je tražio da odmah ograniči Teodorovićev delokrug nadležnosti. Pojavio se i neobuzdani Stratimirović sa svojim abmicijama. Patriarh energično ustade protiv njega, oglasi ga kao odmetnika i naredi da ga zatvore. Kad se Narodni Odbor stavio na stranu Stratimirovićevu patriarh ga je suspendovao. Počeše grdnje i javna odricanja poslušnosti. U sredini, kojoj disciplina nikad nije bila jaka strana, to izazva opštu pometnju i razbijenost. Jesu li to plodovi i izgledi nove slobode i narodne sreće u njoj? Da li se za to prolivala narodna krv? Nije čudo s toga, što je ranije oduševljenje počela da zamenjuje sumnja u malodušnost.

U Srbiji se za to vreme radilo na sporazumu s Mađarima. Francuska vlada pomagala je akciju Mađara, sa kojima su sarađivali i Poljaci. Francusko-poljski prijatelji u Srbiji preporučivali su, da se Srbi nagode sa Košutovim ljudima i da svoju borbu okrenu protiv Beča za nov poredak u dunavskoj dolini. Da pomognu ta nastojanja osnovali su i Talijani sardinske vlade svoj konzulat u Srbiji, početkom 1849. god. Početkom februara srpska vlada je bila rešila da opozove svoje dobrovoljce iz Vojvodine i obavestila je o tom patriarha. Po saopštenjima dr J. Tima, najboljeg poznavaoca mađarske revolucije, Garašanin je bio voljan da pristane na pregovore i učinio je Mađarima nekoliko usluga. Ali nije mogao učiniti mnogo zbog držanja Rusije. Vlada Nikole I bila je odlučno protiv mađarskih revolucionara zato što su revolucionari i što su držali sa Poljacima. Za Srbiju takav stav ruske vlade davao je i suviše razloga za uzdržljivost. U toliko pre što je i Porta smatrala za dužnost da opomene srpsku vladu zbog učešća srpskih dobrovoljaca, i to, u jednom času, po želji austriske vlade.

Austriski ustav od 20. februara određivao je, da Vojna Granica ostane sa svojom vojničkom organizacijom kao sastavni deo vojske, a za Vojvodinu se predviđalo uređenje, koje će, oslanjajući se na stare povlastice, osigurati čuvanje crkvene zajednice i narodnosti. O njenim granicama nije ni tu donesena nikakva konačna odluka. Na Srbe je takav ishod napravio vrlo rđav utisak. Počela su otvorena prebacivanja na račun Beča. Pristalice politike koja je primala sve što se otud daje nazivane su javno, po habsburškoj zastavi, crno-žutim. Vojne vlasti, sa svoje strane, tužile su se na "ultrademokratske" elemente među Srbima i tražile su, da se oni onemoguće. Ne malo ih je iznenađivala vest, kako izvesni ljudi govore, da će i Srbi, posle svega, morati poći za tragom Italije. To je sve razorno delovalo na srpske trupe i njihov moral, a kad počeše stizati vesti o mađarskim uspesima onda je slom bio gotov. Pad Srbobrana 22. marta 1849. bio je za Srbe težak udarac.

U Beču su razumeli, da je nezadovoljstvo kod Srba uzelo maha. Oni nisu nikad hteli da za vremena ispune ili odbiju ono što se traži, nego su odlagali stvari, donosili paliative i zadovoljavali ljude kao lekom, kapljicama od sata do sata. Car je 21. marta 1849. imenovao patriarha komesarom oblasti, koja je obuhvatala negraničarski deo sremske i torontalske županije, bačku županiju i vršački kraj, a kao vojnog komandanta postavio je Majerhofera, koga je unapredio za generala. Nije trebalo mnogo oštrouma da se vidi, da je stvarna vlast u toj okrljaštrenoj Vojvodini stvarno pripala ovom drugom, iako se on tobože nije imao mešati u unutrašnju administraciju.

Austriskoj vojsci obrnula se u proleće 1849. god. sreća. Suzbijeni su bili i Srbi. Demoralisani i ostavljeni sami sebi, posle odlaska većeg dela Srbijanaca, oni su imali mnogo manje zamaha nego ranije. U mnoge beše ušao i strah. Izvesne čete, u rasulu, ubijale su svoje oficire i širile paniku. Mađari su, kao pobednici, besneli bezobzirno. Kad su 31. maja bombardovali Novi Sad iz Petrovaradina ostale su u njemu kao nekim čudom pošteđene samo nekolike kuće i Uspenska crkva. U velikoj teskobi patriarh se, u sporazumu sa srpskom vladom i ruskim konzulom u Beogradu, 25. marta obratio za pomoć ruskom caru. "Bog i Velika Rusija jedini su pokrovitelj naš i moguća spasiteljica naša". Tom su se pozivu posle pridružili i carski generali. Iz Petrograda je na te molbe stigao odgovor, da car ne može ništa učiniti, nego da treba tražiti pomoć od sopstvene vlade. U najtežem času po Srbe, 11. maja, ponudili su Mađari Stevanu Knićaninu nov sporazum, ali je ovaj njihova mandatara uputio na Beograd. Malo potom došao je u Beograd u ime mađarske vlade grof Julije Andraši. On je pregovarao s Turcima, radi potpune turske vlade, a vodio je razgovore i sa Srbima. Od Garašanina je čuo nekoliko poštenih i otvorenih reči. Do sporazuma nije došlo, jer Srbi iz Srbije nisu mogli pregovarati na štetu svojih sunarodnika u Vojvodini, a između Vojvođana i Mađara nije bilo lako naći potpun sklad interesa. Sem toga, Garašanin je u maju dobro znao, da će se Rusi umešati u rat u korist Austrije i da bi svi srpsko-mađarski zaključci postali bespredmetni, dok bi Srbi ostali kompromitovani i prema Beču i prema Petrogradu.

Mađarski uspesi bili su vojnički tako znatni, da je Austrija, nedovoljno pouzdana u sebe, morala zamoliti rusku vladu za pomoć. Car Nikola se odazvao pozivu mladog austriskog cara, spreman da uguši svaki revolucionarni podvig. Njegova vojska je ušla u Ugarsku i slomila potpuno otpor Mađara. Na Vilagošu, 1. avgusta 1849., položili su svoje oružje poslednji ostaci njihove vojske. Glavne vođe političke i vojničke spasle su se pre konačnog sloma u susedne zemlje, ponajviše u Tursku.

Posle toga nastala je reakcija na celoj liniji. Srbi i Hrvati, govorilo se tada, bili su nagrađeni onim čim su Mađari bili kažnjeni. Srbi su iz te borbe izašli razočarani i zavađeni. Tražilo se, ko je krivac za neuspeh narodne stvari i počela su uzajamna optuživanja. Naročito se udaralo na patriarha, koji da je stvari vodio sam i samovoljno i koji nije bio dorastao situaciji. Pogreške pojedinaca su postojale, i one su u dobroj meri štetile narodnoj stvari, ali je krivica bila u opštem sticaju prilika. Kao po nekoj tragici Srbi su dospeli u položaj da se moraju boriti na onoj strani, za koju su i sami videli i osećali da ih sumnjiči i da im ne misli dobro. Mogli su se, možda, nagoditi sa Mađarima. Mogli su. Ali šta bi ih onda čekalo posle austriske pobede, koja je došla baš s pomoću one strane, koja je za Srbe ipak značila najviše?

Vojvodina je ostala bez srpskog vojvode. Car je patentom od 6. novembra 1849. dao Vojvodini, odnosno službenom Vojvodstvu Srbiji, ove oblasti: srezove rumski i iločki, i delove županije bačke, tamiške i torontalske sa većinom srpskog stanovništva, ali joj je pridružio i ceo Banat sa većinom nesrpskog elementa. Tako je nova oblast, data tobože po srpskoj želji, ispala u stvari nesrpska. Središte te oblasti postalo je skroz nesrpski Temišvar, sa službenim nemačkim jezikom. Građanski i vojnički zapovednici bili su redom stranci; nijedan jedini Srbin nije došao na to mesto. Srbi su ranije tražili, u nadi da će to očuvati Vojvodinu, da austriski car uzme naziv velikog vojvode Vojvodstva Srbije, i on je to i učinio, tobože da ispuni narodne želje. Ali mu to posle nije smetalo, da 15. decembra 1860. proglasi, da se Vojvodina i tamiški Banat spajaju ponovo sa Ugarskom. Od sve borbe iz 1848. i 1849. god. ostalo je kao jedina trajna narodna "tekovina" obnova prazne patriaršiske titule.

Charmed · Malo ~ mače ~

Crna Gora kao svetovna država

Posle smrti starog vladike Petra I (18. oktobra 1830.), koji je uspeo da stekne izuzetno poštovanje u narodu, upravu nad Crnom Gorom primio je njegov sinovac Rade Tomov, daroviti mladić kome je u to vreme moglo biti svega sedamnaest-osamnaest godina. Mladi čovek, s puno čežnje i života u pesničkoj duši, morao je u tim godinama da navuče monašku rizu, da bi mogao primiti visoki čin koji mu je stric namenio. On to nikad nije mogao da preboli. Sem toga, u toku svoje dvadesetogodišnje uprave, on je nekoliko puta video od kolike je štete po Crnu Goru bilo to, što u odnosu prema Turcima i prema drugim silama nije imala na svom čelu svetovno lice. I s toga se rešio da on bude poslednji vladika-vladalac u Crnoj Gori i da njegov naslednik ne mora više prolaziti kroz monaške stepene.

Kao državni poglavar Petar II imao je dosta teškoća, ponajviše sa skadarskim pašama i susednim Turcima, a ponešto i u samoj kući. Odmah, na početku njegove uprave, porodica Radonića, sa guvernadurskom tradicijom, htela je da iskoristi njegovu mladost i prigrabi što više uticaja na vlast. Mladi Njegoš, koji je od 1833. god. posto vladika, energično je suzbio te pokušaje i članove te kuće prisilio da napuste Crnu Goru. On sam hteo je da se koristi neredima u susedstvu 1831.-1832. god., kad su se bili digli na sultana Mustafa-paša Bušatlija i Huseni-beg Gradaščević. Kako Podgoričani nisu hteli da idu s Bušatlijom on je pokušao da ih podrži u tom stavu i da, kao zaštitnik, dobije taj grad braneći ga tobože za cara, ali nije uspeo. Turci i Arnauti nisu verovali Crnogorcima i u krajnjoj liniji voleli su Bušatliju nego Njegoša. To se videlo i prilikom crnogorskog napadaja na Žabljak, 1835. I na istočnoj strani vladika nije imao pravih uspeha. Kad je Grahovo odbilo da daje danak hercegovačkom veziru Ali-paši poseo ga je ovaj 1836. god. s vojskom, naneviši težak poraz tamošnjim hercegovačkim i crngorskim plemenima. U borbi je poginuo i vladičin brat Jovan i osam drugih Petrovića. Kao Crnogorac od rase vladika je tražio osvetu. Bio je naročito kivan na glavnog junaka turske pobede, na gatačkog gospodara Smail-agu Čengića. Kad je ovaj početkom jeseni 1840. stigao s vojskom u Drobnjak, da kupi harač, napali su ga iznenada, skoro mučki, uskoci i Drobnjaci pred zoru 23. septembra na Mljetičku i ubili ga sa još 80 Turaka. Ta pogibija, koju je vladika od srca pozdravio, postala je vrlo brzo predmet epske pesme, i narodne i umetničke. Najlepše i najbolje delo hrvatske epike, Smrt Smail-age Čengića, koje je ispevao Ivan Mažuranić, nastalo je pod neposrednim utiskom vesti o tom događaju. Sem sa Turcima Njegoš je imao neprilika i sa Austrijancima. Prilikom razgraničavanja došlo je 1838. god. čak i do sukoba i krvi. Vladika je morao popustiti, a Crnogorci su za neka ustupljena zemljišta dobili otštetu. Petar je samo prodao Austrijancima manastire Maine i Stanjević.

U Crnoj Gori on se trudio da digne prosvećenost i uvede red. Otvorio je na Cetinju 1834. god. prvu osnovnu školu sa nekom vrstom internata (s "blagodjejanjima") i osnovao je štampariju. Da bi koliko-toliko obuzdao plemensku i ličnu samovoljnost i uveo zakonitost u zemlji on je 1831. god. obrazovao Senat, sa najuglednijim pretstavnicima iz raznih plemena, kao sudsku i zakonodavnu vlast. Uveo je i policiske organe, "perjanike", koji su bili i neka vrsta vladarske garde. "Gvardije" su u unutrašnjosti zemlje imale karakter opštinskih sudova. Da bi se zemlja i inače uredila trebalo je naći finansiskih sredstava za izdržavanje. S toga je već vladika Petar I zakonikom od 1798. god. bio uveo porez. Ali Crnogorci nisu hteli da taj porez plaćaju; oglasili su ga za harač; i nalazili su da to plaćanje nije u skladu sa slobodom. Vladika Petar II video je, da se nikakva napredna reforma u zemlji ne može izvesti bez sredstava i pregao je, da Crnogorce natera na plaćanje. Imao je s toga mnogo glavobolje i pretrpeo mnogo uvreda. Crnogorci su mislili, da prikupljeni novac ne ide na potrebe zemlje, na uvedene reforme nisu gledali kao na stvari koje su bezuslovno potrebne, i bili su svikli da za njih i njihove potrebe plaćaju drugi. Sem toga, jačim bratstvima nije bilo ni u interesu da jačaju centralnu vlast, jer su na taj način njihova preimućstva nad slabijim bratstvima dolazila u pitanje. Crnoj Gori davala je i ruska vlada stalnu godišnju pomoć od 1.000 cekina, jer sami domaći prihodi ne bi bili dovoljni za sve potrebe. Za vreme gladne godine 1844/5. Crmničani, pod vođstvom Marka Plamenca, digoše čak bunu protiv vladike, koji se u taj mah nije nalazio u zemlji. Buna je ugušena u krvi. Vladika se trudio da održi jedinstvo zemlje i da obezbedi poštovanje zakona i cetinjske vlasti, pa se nije ustručavao od primene vrlo oštrih mera. S toga je njegova vladavina pretstavljana od izvesnih lica kao suviše autokratska i nasilnička. Ali Njegoš nije bio isto što i knez Miloš. Pesnik visokog osećanja imao je vrlo osetljivu dušu, no u sredini, koja je imala junačkih tradicija ali i mnogo neobuzdanog i tvrdoglavog i sebičnog i varvarskog, on se često osećao kao razapet i istinski mučenik. Srpska književnost dobila je od njega svoje najbolje delo, Gorski Vijenac (1847. god.), umno i s puno pesničke snage, originalno i rasno kao retko koja stvar i u drugim velikim književnostima, i duboko proosećano u svakoj reči.

Petar II umro je, još mlad, 19. oktobra 1854. na Cetinju, satrven od tuberkuloze. Pred smrt odredio je kao svog naslednika sinovca Danila, neugledno ćosavo momče, koga su zbog njegovih zelenkastih očiju zvali Zekom. Danilo, rođen 25. maja 1826., imao je dvadeset i pet godina, kad je primio vlast. Njegov stric pripremio je bio ruski dvor, da njegov naslednik ne mora imati monaški, odnosno vladičanski, čin. Trebalo je da tu želju izrazi i narod u Crnoj Gori. Ovom nije bilo teško objasniti, da je u interesu crnogorske borbe za slbodu da dobije svetovnog poglavicu, jer su Turci redovno tvrdili da je Crna Gora njihova oblast, a da su vladike u njoj došle do vodećeg mesta zahvaljujući samo svom duhovnom položaju. Crnogorski zbor, po savetu jednog ruskog izaslanika, primio je 1. marta 1852. predlog, da njihova država postane nasledna kneževina i, prema tom, prirodno, i sa svetovnim poglavarom. Pre toga, Danilo je energičnom ličnom intervencijom osigurao na Cetinju vlast za sebe, koju je hteo da uzme stric mu Pero, pretsednik Senata. Sam kralj Nikola Petrović opisao je u memoarima živu i mučnu scenu tog objašnjavanja. Kad je Danilo došao u Petrograd, da se pretstavi caru Nikoli, koga su, s Rusijom zajedno, javno oglašavali već odavno u Crnoj Gori kao svog pokrovitelja, on je tu otvoreno priznat kao knez. Po međunarodnim ugovorima Crna Gora nije dotad priznavana nigde ni kao vazalna, a kamo li kao nezavisna država; niti je, tako isto, igde bilo javno priznato Rusiji pravo, da bude pokrovitelj Crne Gore i da može uticati na menjanje državne uprave u toj zemlji. Ali se tokom vremena stvorila takva praksa. Crna Gora se smatrala i oglašavala kao nezavisna od Turaka, a Porta je, u XIX veku, iz obzira prema Rusiji trpela crnogorsko odmetanje, ali ga nije priznavala. Rusija je, isto tako, sama uzela pravo da posreduje za Crnu Goru ne samo na Porti, nego čak i u Beču, i to su na oba mesta svikli da primaju, iako im nije bilo po volji.

Ova promena u upravi Crne Gore s pristankom Rusije izazvala je prilično uzbuđenje na više strana. U Crnoj Gori nastalo je pravo oduševljenje, koje je vrlo živo opisao Vuk Karadžić kao knežev gost. To je bilo u toliko prijatnije, što su iz početka stariji članovi porodice Petrovića bili protiv Danila i tražili novu čast za sebe. Među njima se isticao najstariji brat vladičin Pero, pretsednik crnogorskog senata. U Turskoj, međutim, nije se krilo nezadovoljstvo: tom promenom crnogorsko pitanje stavljeno je, kako se to kaže, neposredno na dnevni red. Porta je odbila da prizna novu titulu, jer tim priznavanjem ona bi priznala ujedno i Crnu Goru kao posebnu državu. Na Porti se moglo o tom pregovarati samo pod uslovom, ako bi knez Danilo pristao, da mu se nova titula smatra kao turska činovnička, u rangu mušira ili tako nešto. Danilo je bio žustar mlad čovek i željan uspeha. Energije je imao na pretek. Svojim Crnogorcima, odmah prvih dana, kazao je bez uvijanja: "Vidite kolišni sam mali, ali ako me ne uzaslušate, biću vam veći od Lovćena". Njega je vređao turski stav prema Crnoj Gori i njemu lično i rešio se da im to dade osetiti, iako je, po ruskim savetima, želeo da s Turcima, bar u prvo vreme, ostane na miru.

U Hercegovini je baš tih vremena vladalo veliko uzbuđenje, jer je Omer-paša, pošto je slomio begovat, počeo razoružavanje naroda. Ne samo Srbi, nego i susedne austriske vlasti slušale su još od kraja 1850. god. kako Turci nameravaju napasti Crnu Goru i konačno je pokoriti. Sam je Omer-paša lično govorio tako početkom 1851. god. austriskom konzulu u Bosni, a iza smrti vladičine ponovio je to isto s uveravanjem, da bi za mesec dana mogao biti na Cetinju. Ti i takvi glasovi doprli su i do crnogorskog kneza i do ostalih glavara. On na to ne ostaje dužan, nego sa svoje strane pomaže nezadovoljnike i suzbija svaki turski uticaj. U Piperima je lično udario na kuće nekih izdajnik, koji su ušli u veze sa skadarskim vezirom, a malo potom, u novembru 1852. god., Crnogorci prepadom uzeše Žabljak. Iako je, po ruskom prekoru, Danilo naredio da se taj grad vrati odnosi s Turskom nisu mogli da se poprave. Već u decembru te godine počela su prava neprijateljstva. Tursku vojsku, koja se kretala od Hercegovine i Albanije, vodio je Omer-paša. Ta je vojska bila nadmoćnija od crnogorske i stegla je novu kneževinu opasno. U toj nevolji našla se kao pomoćnica Crne Gore austriska vlada i njen dvor.

Između Beča i Carigrada odnosi u ovo vreme behu postali veoma zategnuti. Turska je bila primila mađarske emigrante s Košutom na čelu, pa ih potom pustila na slobodu. Mladi austriski car zamerio je to Porti na dosta oštar način, a njegove vlasti dale su osetiti Turcima da ih ne smatraju za prijatelje. Cele 1851. i 1852. god. austriska štampa zauzimala se za hrišćane u Bosni i Hercegovini i tražila sve moguće povode, da turski režim tamo, koji je doista bio rđav, što više diskredituje pred Evropom. Ovom prilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane i municije, a kao poverenik dvora upućen je tamo Đorđe Stratimirović, poznati vođa iz nedavne bune u Vojvodini. On je doneo sa sobom u Crnu Goru i tri topa. U isto vreme je bečka vlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske na bosanskoj granici. Ali glavno zalaganje učinjeno je u Carigradu. General Lajningen je tamo 31. januara 1853., kao naročiti izaslanik, predao Turskoj ultimatum, da odmah obustavi neprijateljstva protiv Crne Gore. Porta je odmah popustila dobivši obaveštenja, da će austriski korak pomoći i Rusija. Tako je Omer-pašina akcija morala biti napuštena.

Ali je crnogorsko pitanje ostalo i dalje otvoreno. Turska je stalno insistirala na tom, da je Crna Gora njena pokrajina. Kad se za vreme Krimskog Rata Turska našla kao saveznica zapadnih država Engleske, Francuske i Sardinije i kad je popravila svoje odnose sa Austrijom ona je verovala da je došlo vreme kad to pitanje može izvesti načisto. Turski poslanik je na Pariskom Kongresu 14. marta 1856. dao izjavu, da njegova država smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo, a ruski je, pod pritiskom poraza, morao da kaže, kako između njegove države i te zemlje nema nikakvih dubljih veza sem uzajamnih simpatija. Tako je na jednom međunarodnom kongresu, koji je za nekoliko decenija imao da sredi stanje u Evropi, Crna Gora bila oglašena za tursku pokrajinu. Knez Danilo, prirodno, to nije mogao lako da otrpi. On je 19. maja uputio oštar protest protiv turske izjave. Videći da je Rusija pobeđena i bespomoćna i da ga je Austrija napustila, a osećajući da treba za svoje ciljeve naći podrške kod koje velike sile, Danilo se obratio Napoleonu III, tadašnjem gospodaru evropske situacije. Posrednik mu je bio francuski konzul u Skadru, Hijacnit Hekar. Početkom 1857. god. knez Danilo je napravio sa ženom zvaničnu posetu Parizu i bio je vrlo lepo primljen. Napoleon III, koji je živo sarađivao sa Talijanima, imao je naročitog razumevanja za nacionalističku ideologiju toga vremena i bio je sklon da pomogne izvesnim narodima u njihovoj borbi za slobodu. Bio je obavešten i o srpskim nastojanjima i odnosio se prema njima sa dosta simpatije, iako je zbog mržnje na Rusiju podržavao Tursku. Kneževe veze sa Francuskom izazvale su veliko nezadovoljstvo ne samo u Petrogradu, nego i u Beču, gde se dobro znalo da Kavur i Italija rade u Parizu protiv Dunavske Monarhije. Te veze su dale povoda i kneževom stricu Đorđu, da otvoreno ustane protiv kneza i da ga počne javno optuživati zbog njegove izuzetno stroge i bezobzirne unutrašnje politike.

Knez Danilo je pokušao da od Crne Gore stvori pravu državu i suzbije dotadašnju plemensku premoć, koja je zemlji davala karakter federacije plemena. S toga je 1855. god. objavio nov zakonik za Crnu Goru. Lomeći plemensku svojevoljnost i premoć, suzbijajući nedisciplinovanost pojedinaca i bratstava, Danilo je hteo da ojača centralnu vlast i da stvori zakonske odgovornosti i pravni poredak. Dotadašnja anarhija i zla iskustva poslednjih vladika uticala su na nj, da mesto traženja kompromisa deluje oštrom primenom sile. Bio je svojevoljan, prek i bez mnogo takta. Ali je tako radio i iz uverenja, da se ukorenjene zle navike ne mogu iščupati bez radikalnih mera i da bi Crnogorci popuštanje mogli smatrati kao slabost. S toga je u zemlji izazvao protiv sebe vrlo mnogo nezadovoljstva, i to čak i u krugu sopstvene porodice i najbližih saradnika. U vezi je s njima bio i ruski konzul iz Dubrovnika. Kneževi protivnici su želeli i tražili od velikih sila, da spreče dolazak Danilov iz Francuske u Crnu Goru.

Posle povratka iz Pariza Danilo je brzo odlučio, da zada Turcima ozbiljna posla i da crnogorsko pitanje pokuša rešiti na povoljan način. Odmah je počeo raditi među susednim srpskim plemenima, da ih podjari protiv Turaka. Kad su Turci pokušali da silom smire Vasojeviće, knez je, uz pomoć evropskih konzula, uspeo da ih vrati. Glavni pokret izbi u južnoj Hercegovini, pod vođstvom Luke Vukalovića iz Zubaca, jednog odlučnog narodnog vođe, koji se istakao već za vreme prošlog rata iz 1852/3. god. Ustanak je krenut krajem 1857. god. i ubrzo je zahvatio široke razmere. Središte mu je bilo u manastiru Dužima kod Trebinja, a akcija se proširila na sever sve do Drobnjaka. Hercegovačke ustanike pomagale su i crnogorske čete. Knez Danilo se otvoreno obratio velikim silama sa molbom, da ga razgraniče sa Turskom, odnosno da tim posredno priznaju Crnu Goru kao državu. "Porta", govorio je knez Danilo, "nije nikad sklopila mira s Crnom Gorom, jer je bila preslaba da joj ga naturi". Austriska vlada odbila je tu kneževu želju i opomenula ga da ne izaziva Turke. Za to vreme Porta je gomilala vojsku u Hercegovini, preteći Crnoj Gori. Pokušaj velikih sila, da njihovi konzuli, s pretstavnicima Porte i Crne Gore, nađu neki sporazum sa ustanicima, nije uspeo. Porta nije odustajala od svog zahteva, da knez pre svega prizna sultanovu vrhovnu vlast. Kad su se pregovori razbili krenula je turska vojska na granicu i posela Grahovo. Tu je, na visoravni Grahovcu, 1. maja 1858., pretrpela potpun poraz. Crnogorce je vodio knežev brat, vojvoda Mirko, koji je, s hercegovačkim ustašama, pokazao čuda od junaštva. Grahovska pobeda ide među najslavnije u prošlosti Crne Gore. Ona je neobično digla glas toj maloj ali junačkoj zemlji. Grahov Laz je postao predmet oduševljenih romantičarskih pesama, od kojih su naročito popularne one St. Kaćanskog i L. Kostića; o njemu se pisalo u mnogim dopisima i pripovetkama; od njega počinje pravi kult crnogorstva u srpskom društvu i omladinskoj književnosti.

Po savetu konzula Hekara knez Danilo nije nastavio s crnogorskom vojskom gonjenje Turaka; njegova borba imala je da pretstavlja samo čistu defanzivu. Francuska vlada pokazala je jasan interes za Crnu Goru. Ona je uputila svoje ratne lađe u Gruž, da sprečavaju nova iskrcavanja turske vojske u Sutorini ili Kleku, a u isto vreme pozvala je ostale velike sile, da se odredi evropska komisija za razgraničenje Turske i Crne Gore. Sam Napoleon III uputio je knezu pismo, u kom ga je pohvalio zbog neizazivačkog ponašanja posle pobede i u kom mu je obećao svoju pomoć. Posle ove pobede obnovila je svoje veze sa Crnom Gorom i Rusija, a i Engleska nije bila protivna da se maloj zemlji učini izvesno priznanje. Komisija velikih sila za razgraničenje počela je rad u leto 1858. U toku leta iduće godine posao je bio jedno vreme obustavljen zbog rata Francuske i Italije protiv Austrije, ali je posle nastavljen i završen je u aprilu 1860. Tim razgraničenjem Crna Gora je mnogo dobila, toliko ne teritorialno koliko moralno. Od zemljišta pripalo joj je Grahovo celo, a Banjani, Drobnjak, Kuči i Vasojevići bili su podeljeni. Crnogorci su dobili još Župu, nikšićke Rudine, Tušinu, Lipovo i Dodoše. To stvarno nije mnogo. Ali je razgraničenjem Crna Gora načelno i stvarno priznata kao posebna oblast, iako to nije i državopravno utvrđeno. Knez Danilo je smatran kao vladar Crne Gore, s njim se pregovaralo i nosilo, i s njim se kao takvim računalo.

Ali knez Danilo nije dugo uživao plodove svoje pobede. On je 1. avgusta 1860. podlegao rani, koju mu je u Kotoru, na obali, zadao jedan crnogorski emigrant iz porodične osvete. Izvesni ljudi hteli su pretstaviti kneževu pogibiju kao delo austriske akcije protiv njega i njegovih planova, ali se to nije moglo dokazati. Kako Danilo nije imao muške dece nasledio ga je Nikola, sin njegova brata, grahovskog pobednika Mirka.