Poezija by Eladan

Eladan · Odomaćeni član

Skrb*

Gipka, kreta gumenoga,
noga.
O pogube! Prekrštena; sjaj kolena putenoga,
noga.
S vasiliskom među sobom (naprsnuće), ah pogleda ubojnoga,
noga.
Osvajačka, razmnožena i krvava, hoda kota poganoga,
noga.
Od zaveta tvrdopeta, kob poroda gujinoga
noga.
Vitanija pre Pashe; (hodila je i po zemlji!)
u ljubavi pomazana Hleba našeg nasušnoga,
noga.
Moje babe; u bolesti posečena; pogrebena
tri meseca i god ceo pre usnuća konačnoga njenog;

*Tuga

Eladan · Odomaćeni član

Мајци

О крсту на твоме образу
и раније сам већ понешто говорио
("и с оним крстићем на руменом десном образу,
крстићем као у јабуци уписаном" - рекао сам.)
и то сви који те знају знају, као и што ће
ту архетипску, дихотомијску слику крста у јабуци
знати сада и они који пред ове ретке
као пред зидом плача могу стати.

Но не знају да траг је то збиљски једног давног
ожиљка и ране (а знак крста то, уосталом,
у бити, у својој есенцији и јесте) јер толико је тога
што се не зна, а што сад ево ми се јавља
вишеструко увећано као мирис глога после кише.

Ignoramus et ignorabimus!
(Ох, не знамо и никад нећемо знати!)

Сећам се шта си ми једном рекла:
"Комарцу кад ногу ишчупаш, одоше и црева!"
Зујим као шоља на далеководу над овом
калном, мутавом водом, и мирис твоје крви
осећам.

Eladan · Odomaćeni član

Ja, stranac u mome srcu?

Utrnulo, prispalo leto u podne,
sve pred očima treperi.
Kuće lebde između sna i jave;
Moje selo u grozničavom snu.
S teškim, plavim oblakom
što se iz čeone duplje
spušta prema očima,
evo se vraćam kući.
Sanjiv pogled psa
i hlad u beonjačama -
kroki za lik stranca
koji se u njima ogleda.

I šta me ti gledaš?!
Šta ti tu tražiš, nesrećo,
sklupčan pod mojim božurom?
Za godinu dana porastao
i prirastao k'o krpelj uz kožu,
a još ni mirise
svima domaćima nisi osetio!
Ti si, bre, stranac
u mome do...

Ili sam to ja stranac
u mome srcu?

Eladan · Odomaćeni član

Na mlečnom putu, u osami

FFFuuuufff...
Ne!
Ni mlazni avion
u staklenoj vuni oblaka,
ni zelen smuk u travi.

Tek da se probije nekakav zid.

Kad zvuk taj muže
kao noktom po kori
moždanoj zagrebe,
i majčinom rukom namuzen mlaz
(na jednom mestu, u jedno vreme)
silinom strele srce mi nađe
neka se melem
iz mesečeve krive
prolije
na ovu noć i mene
u njoj.

No, ako mi sudiš
da umrem davljenjem
kao dojenče
u stupu mleka,
neka mi čulo mirisa
izmuzeš, molim.
(Sa istočnom zvezdom u grlu,
nenaviknut da ločem i lapćem,
možda još jedino palac u usta
radi samoobmane. Praštanja.)
A tada ono belo
što me nadilazi
možemo i živim krečom
nazvati.

Ipak,
sudi da umrem
davljenjem
kao dojenče
u stupu mleka.

Eladan · Odomaćeni član

Завичај у Завичају
(мало плаво мољење пред
трећим степеником Лествице)

Знам:
да човеку је
завичај
тамо где Господ
јесте.

Ипак:
отпусти мени
недостојном Господе
један мали завичај
у Завичају.

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju

Da li je trebalo?
Da li sam smeo
na izložbi Ratka Lalića
u jednoj kruševačkoj galeriji
da stanem pred to platno,
oči u oči
kao sa davno prevarenim prijateljem?
da li sam smeo
da stanem pred to platno
i opozovem se tebe - takvog i takvog -
drvo u zavičaju?
Izdao sam te - sram me da priznam -
bezočno kao što se samo Gospod
može izdati,
i prizvati u nevolji.
(Po potrebi.)
Da li je olakšanje to što te nosim na duši?

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju II

Drvo u zavičaju (1994) 130 x 200 cm/ulje na platnu

Уље на платну?!

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju III

Preko tvoje kore
prošla je voda,
vatra pastirska
i zmija.
Voda još jedino
svedoči o proticanju.
Zapletenog, jedne sam jeseni
u tvojoj krošnji poznao
heruvima sa plamenim mačem
gde visokim tenorom peva
(glas treperav kao vatra i voda).
I sad u tome požaru polifonijskom
gorim.
i žeđi sebi tažim...

Drvo je ipak u zavičaju.

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju IV

Kao i svaka druga bukva
sinonim za neosetljivost,
ti,
najosetljivije stablo severne hemisfere,
ti,
mirotočna moja vizijo
Svetog Simeona*
("U prolećno vreme
veselog sunčanog dana...
...došav sagledaću
lepotu drveta.")
sa koncentričnim krugovima pesme
i ehom na sedam nebesa.

Na mom pregrštu
isprošen bonsai -
lik tvoga lika
peva.

* Hilandarska povelja Sv. Stefana Prvovenčanog

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju V
(prva strana diptiha)

Kad legnem na bok,
noću,
izrastaš iz mog uha
sa svime što sobom nosiš
i moj se sluh tvojom senom hrani,
gustom i vlažnom kao saće.
(Tako se zapravo
i cvet letom insekata hrani,
i život smrću -
nikako obratno.)
Dragi parazitu, draga bolesti,
puštaš korenje - duboke okate sonde,
zaposedaš zube, stvaraš mostove,
dentalne proteze,
namičeš pipke kao omče na krunice,
razmičeš vilice...

Tako se govorilo snom.

Tako je govorio Zlatousta.

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju VI
(Druga strana diptiha)

I noću,
kad lišće ti okrene druga lica
i drugom stranom glasa zašumi,
sa tvojih najnižih grana izrastam naglavce
s rukama kao tuđim, opuštenim.
Predat zakonu klatna, sličan visku,
tražim tačku pomirenja sa zemljinom težnjom -
otkucavam prolaznost sopstvenog bila
što troprsto odbija na slepoočnicama.
Četiri ptice,
(dve muške i dve ženske)
unakrst
svilenim gajtanima oko mog vrata vezane,
zaljubljene i raspevane,
u kružnom letu
smrću mi prete.
Ne, nema to veze
s kabalističkim učenjima
što te i nakon smrti
drvetom života imenujem.

Eladan · Odomaćeni član

Drvo u zavičaju VII

Voleti te, to je...
(U sećanju dete tek okupano
vatiranim štapićem čačka uho.)
Da,
to je kao čačkati uho.
Večita igra na ivici nedosegnutog,
uzimala-davala,
po usudu, po bolnom instinktu,
ta nemogućnost prodora k onom
što nam je rođenjem predodređeno;
k obećanom.
U magnovenju umotani
u lepljivu placentu svoje samosvesti,
u reči,
mi smo samo priučeni za ljubav.

Mudruješ, mudruješ,
kao zapis
nasred sela mog srca.