www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Poezija by Eladan
Strana prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Književnost ~ -> ~ Poezija ~
::  
Autor Poruka
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Čet Jul 21, 2005 8:35 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Drvo u zavičaju VIII


Tvoja senka
moje je ostrvo;
okreće se u smeru kazaljke na satu
i spaja dubinu neba i pokušaj vode
kao u oku utopljenika.
Raste i umire kao udisaj i izdisaj.

(Opet ti krugovi.)

Vazduha!
Vazduha!
Vazduha!

Napolju, na nebu,
u grču
jedan Van Gogov oblak.

U daljini
kao izgubljeno ome
oglasio se voz.



_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 22, 2005 7:20 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Храст на пропланку
(И ја свим бићем испуњујем
своје назначење: тугујем и волим)
*


1. Ја сам као храст на пропланку;
Сам сам као храст на пропланку.
2. На три хвата укруг моје хладне сенке
ништа.
3. Моја сенка мој је лог и моја коб.
4. Сунце сво за мене и дажд ме милује...
Ја сам као храст на пропланку.
5. Ако говорим, неће одахнути бол мој;
ако ли престанем хоће ли отићи од мене?
(Јов. 16,6)
Ах, сам сам као храст на пропланку.
6. Они су тамо. Три нас хвата само деле;
Три горка пада.
7. У збегу, у сашаптај загрљени; Сунце
озго, и оздо влажна је сен и смртна,
као пастрва тек мрљама светла шкропљена.
8. Дрво се на дрво тамо наслања. Грчевито
као топоље уз реку; драматично као
чокоти у јануару, по покровом снежним, у белом.
9. Вражда и мржња; љубав с целовима, смрт и рађања
у сашаптај загрљени као мудри тим у игри за
опстанак, за место под сунцем, бити ил' не бити.
10. И гледах капље водене - дажд из облака,
павши међу њих како ко живо месо растржу.
11. тамо станује живот, двиг и мицање; Тамо
све зверје дубравно (Слутим); тамо птице
небеске живе, кроз грање разлеже се глас њихов.
12. Ја сам као храст на пропланку.
13. И пре смрти смрт - а живети је требало.
Доиста, доиста, није ли злост узрочник моја;
Није ли воњ самољубља мојега кривац?
14. Узмрзевши живот, смрт волимо; Узљубивши
своју сен на сунце заборависмо, које сенку твори
и растаче - варљиви залог нашег постојања.
15. Са пропланка пишем и видим само колико и
лампион у ноћи са своје висине види - круг је то
вазда чији лебдећи центар јеси, и око.
16. Космичка сврабеж наваљује на ме, електролитичко
пражњење, пуцкетање - небом се варнице звезда
к'о златне ваши заре, док ноћ к'о плетен џемпер
од овчије вуне преко главе свлачим.

17. Ноћу их чујем где поју складне тужаљке
хорске, бруј - исон и печал, и ветар на цитри;
ветар на осам жица.
18. И чујах у ноћи како то из њихових суза што
тмуло и тупо капљу са грана (и зрело) младо храшће
изниче - по речи бајке - к'о будно чудо из зрна пасуља.
19. Сам сам.
20. На пропланку стојим: устаљен декор за представу
пустога острва (нови стереотип: сваки човек над својом
сенком - једно острво).
21. Из срца у себе: како и из жира храст - како и
вокалско овога стиха клијање: како Ъ - дивно заборављено
слово (у графији крст што из срца израста), као у ЗЬρъти:



22. Tуга човека из Уза; мамријског храста чежња.
23. Садруга немам. Е да би птица, е да би ма једно
крилато срце на пружену ми руку пало.
24. Избачен из равнотеже да машем потом дуго
у успореном ритму за одлазећим стварима надолазеће
празнине.
25. Можда понекад птица (-ица, -ица, -ица...).
26. Жертву вечерњу, жертву бескрвну - запис - не презри;
дизање руку; глас мољења мога: ''... не да мене
разумеју, но да ја друге разумем; не да мене љубе,
него да ја друге љубим...'' **
27. Сам сам као храст на пропланку.
28. А стојим на земљи као клепсидра - кореном земљу
мрежим, грање ка небу стреми (као да одраз свој у води
гледам, и вода ме гледа) - ја, клепсидра, моћи преокрета
свесна, и погубе, плач свој суви у сбе урушавам -
кулу од речи пешчаних. С-с-с-с-сам...

29. Не одмарају се жиле моје - ко слепа штенад
из земље посу; гране чим' грабе сунце је - светло;
30. Па остаје могућност фотосинтезе (живот нам се
нуди!); сједињење са светлом (fotos+sintesis),
причест свакодневна, да се у грлу клепсидре збуде
(пропој) да покрет се оваплоти у живот (двоје постане
једно);
31. О, осипање да залог новог трајања буде.
32. Једно ако за три сунца мењам - добит је
загарантована! - Тросунчано моје виђење.
33. Јер за дрво посечено увек има надања.
34. Смрти, признај! Твоја највећа љубав је живот;
твоја жеља неугасива, твој алтер его, твој идеал вечити!
35. ''Тугујем кроз љубав'' и ''љубим кроз тугу'' -
реченице као теразије - у везнику два кљуна ваге
смирена у сравњењу.
36. Брадавице Голготе - на земљи доброћудни тумор,
као у зЬρъти; оузЬρъти:



37. Знам, био сам човек на обали, што задивљено
загледан у узбуркану површ олујног мора не виде
шта се испод површине збива;
38. Био сам човек на обали!

39. Имам још само толико времена да се најдражима
последњом песмом јавим и поринем у срце заборав,
ох! хладан и го као жречев нож.
40. Да узмем светлост, и воду сву да узмем за себе,
не би ли им ближи био у тренутку пада свог.

* Срна у изгубљеном рају - о. Јустин Поповић
** Јутарња молитва Филарета, митрополита московског

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 22, 2005 7:25 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Ех*
(За завичајем, ма где он био)

''Ех''
је постало
префикс твога имена.
И још понешто.
Пијавица за оболеле синтагме.
Ако су именице
схваћене као птичија јаја -
ембрион пилета,
сједињујуће семе раздора,
центар вртлога,
усисисвач у себе,
око и ништа;
кад кљун пробије опну -
на ноге постављен живот
и две раздвојене полулопте.
За самртне породиље глагола
први плач
по стражњици лупљеног детета
и први удисај.
Ваздух са клицом мајчиног духа
примљен.
У пест скупљене алвеоле
прскају у петозрачне звезде.
Тако га и изговарам.
Као клином прикован длан.
Као нокти мажене мачке.
Као кроз кичму прободена жаба.
Као нагло отворен кишобран.
Ех:
једном смо музли овце;
у шерпи топла вареника
пени као испод одрте коже;
удроби
пресни хлеб месеца;
не постоје више такве ноћи,
не могу ни постојати,
однекуд момачка песма
на две поле цепа
зарумењене јабуке у девојака,
немилице,
болно и слатко;
прска по белим бутинама сок
као из зазубица;
ни месец више није исти,
на небу је као у води -
прелива се, лелуја, дрхти;
јавља се гробље;
посан ветар иза поднева
гробљанско цвеће разноси;
суше се траве;
вену влати над кореном -
младога срца,
још живим;
мудро зру трешње;
у бачијама по један чактар
никако не може да заустави
омађијану маљицу -
у продубљеном грлу
скорупи му се месечина;
само понекад лавеж;
смрзло;
ведро као око;
снежи -
пршти као кукурузно брашно;
сипац у греди;
звезде изгоних на испашу
као да биштем пасуљ пребранац;
кроз напукле уши
жубори Лапњак издаље
опет за мене;
изненадна киша;
ромиња;
и шушти лист;
говори шума
(да сам бар знао да плачем!);
јецање;
колико небо не зна
да прећути
у својој искрености;
мајчински;
земља;
Добривоје;
Живојин;
зубом за ками;
љубљење;
трпљење,
мноштво је мојих трагова
у прошлим снеговима;
и увек различитих;
и ако сам имао мẻне;
пртили смо;
патили;
зуби од челика;
трчим,
на брегу се расцветала крушка
као струк хајдучке траве;
одатле наслућујем пад -
окрњен тобоган времена
поринут у заборав...


''Ех''
је постало
префикс твога имена.
Суфикс још само
за крваву ономатопеју режања
провучену кроз грло острвљеног вука
као ланац кроз тарабе:
грррех!
и кркљав, испрекидан бек
приклане овце:
бее-ех!

За лаковерне Латине
то би била ознака прошлог.

* Ћирилица

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 22, 2005 7:28 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

У ритму копита
(Корачница по сећању; песма са три звездице)*


И сад - шта?
Седим за столом налакћен,
прстима по глави добујем:
домали, средњи, кажипрст;
домали, средњи, кажипрст;
4,3,2;4,3,2;4,3,2;
4,3,2;4,3,2;4,3,2...

Симулирам бат копита коњских.

И мину ме, тек, њихове сенке
као преко рошавог зида
са почетних сцена ''Подземља''**
попљуваног барама мрака,
што не љуби светло.
И мину ме у кружном крету
као у рибљем оку камере,
њихове сенке - црни лабудови
упитник - вратова.

432, 432, 432...
Глава ми у уобразиљи нараста
налик на гравидне трбух
с погачом пупка.
Сад је у другом стању:
чаробни брег моје прошлости
срмом топота опточен.
Дубина конце корака
у један чвор спаја -
у жижу,
к'о букет разнобојних балона,
горе хировима ветрова предат
у шаку.
432, 432, 432...
Глава змије
у слушну узенгију залази.
Сикће.
Ободи!
У кас!
У глас!
Да ме у коњско око сахране
желим!
Дивно их је видети
где се - о, дивне лескаве рибе -
на сунцу сјакте;
дивно их је чути
где се у сутон препети
њиском са брега на брег
дозивају.

И не видех лепше сенке
од оне кад у смирај дана
пројашеш преко брега;
полегла крмача стара
дојке кртичњака открије;
утопљеник - сунце
задње косе погледе баца;
а она као одраз у води клизи,
уска, трбушаста, као да ће
сваког тренутка да ождреби
нешто...
нешто...
лепо.

Макни ми кастањете из слуха!

Срце Сећање на Алхамбру*** свира
ритмом од копита
.

* Запису у бату копита једног дугорепог, дугогривог вранца длаке као уљима помазане, који се негде из херцеговачких брда, слободан и вођен тактом њему знане мелодије, сјурио на цесту и придружио поворци која је 1996. г. Проносила мошти Св. Василија Острошког кроз патне српске земље. (''... и Тебе пева сва твар кроза све векове.'')
** Подземље (Underground), филм Емира Кустурице, CIBY 2000, 1995. г.
*** Реч Алхамбра не би требало схватити као географски појам већ више надгеографски, метафорички (притом не заборављајући мелодију) као нешто од чега смо одвојени на овај или овај начин.

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 29, 2005 9:17 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Ноктурно
(Скица за опис уснулог села)


Ту светла ноћу дишу
као уснула штенад
прерано од мајке отргнута.
Испрекидано; у трзајима.
Назубљена респирација
на кардиограму времена исписује
једну сасвим једноставну реченицу*
која почиње са волим
Како песник
у једној лепој песми** каже:
''ту где сањају булке
леже камена срца
насељена прозорима.''
Она су детињство моје
омеђила.

* Поменуту реченицу ви нећете никад сазнати, али ћете наслутити њен смисао, њен смер, осетити њен енергетски потенцијал, наелектрисање, смер њоме покренутих честица, и тако се приближити једном универзалном језику који, ето, можемо назвати и Језиком Света (повлађујући тако само донекле речнику Алхемије).
** Плач блудне траве, Бранислав Вуковић, Тифранска врата, Завичајни музеј Нови Пазар, 1980. године

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 29, 2005 9:18 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Дўбље
(Моје гробље - мој пут)


На равни, поврх села,
под вијадуктом завађених ветрова,
мразних, у сени гигантских дубова
налази се наше гробље - Дубље,
загледано собом у једну тачку.
(Или то није тачка?
Чини се да гледа у бескрај
и том погледу ни један чвор
не стоји на путу. Нити то може.)
Одсутно. Као тајна. Табу.
Као да није од овог света,
Као да својом одсутношћу
обухвата читаву стварност
и бди тако над њом.
Не промени Боже,
налик на око петла (као лакирано)
на жртвеном олтару
под подигнутим, закрвављеним
оком жречевог бодежа.

(Слутим где ме то ноћу дозива.)

На мисирским мапама ветрова
то је место означено
Хорусовим оком (идеограмом за живот);
на мапама духовних копача злата
крстом!
Њему се сви враћамо -
повремено или заувек.
(Повремено?)
Наше путање
две су купасте спирале
што се врховима страсно
у њему додирују -
као акустички рог
и слушни апарат.

(Ноћу га, где ме дозива, чујем.)

И нису му, чини ми се,
узалуд преци
такво име даривали:

На Дубље,
на Дубље,
на Дубље;

На Дубље,
кроз Дубље,
у дўбљẽ.

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 29, 2005 9:29 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Оплакивање




Загристи горки плод спознања,
острашћено сочно,
да прсне сок као из зуба аспиде,
да отров те се косне, а додир
овај дође као благи дар;
и тако доживети пад.

У мом се крају преко мере плаче.
У мом крају од бола мутирају боје.
Пејзажи у црвено дозревају,
и крв у основи гвинтног круга је
(Савеза новог; вечите љубави залог!).
О, тамо од бола мутирају боје,
па не знаш, понекад не знаш,
дал' то си се камена так'о,
ил' голуба уснулог на час
(облака можда тмаста?)
као да кроз плави филтар (No80a) снимаш.
Потом непогрешиво негатив тај дати
кроз универзални развијач срца провући,
па рећи:

Опрости родни крају, песмо;
Сунце познаде запад свој.
-
дањему светлу реекспониран рећи:
Благе ме вести походе.

" ... и гле, све ће вам бити чисто." (Лк. 11.41).
Камо су речи сугубе,
речи живодавне, причесне,
камо речи што саставе с костима везују,
и узносе;
изнутра осветљене к'о комађе
сирове руде што се из калне
земљине утробе вади?
О да би два семена у један плод стек'о
као што усне на усне у цјелов належу
и кост са кошћу сраста.

Оденут у кострет.
Дажди по мени кад као
изврнута тепсија сам (Јечи!),
и сузне ме речи као
летњи пљусак ненадно сретну
(кратко и топло, тек да
срцекао новорођенче сперем):

Кап-кап-кап-кап-
кап-кап-кап-кап-
кап-кап-кап-кап!

А Господ на крсту удиљ, у моме крају,
у основи географске карте,
распећем четири стране света везујући,
под покривалом земним (шума, камен и трава)
као у плиткој води,
без остатка бремените палете сва четири
доба годишта на себе прима (По промислу
као да се грешном Реноару изобразити дао.),
у тихој метаморфози кроз сваку боју
један трен Голготе кушајућ'снова;
Господ мој.

Не могу да посумњам
јер непорецива је експресивност ветра,
до бола искреност,
кад у три налета, три у низу издисаја
изговара:
Ели! Ели! Лама азавтани! -
ниско у потиљак шума.



У мом се крају преко мере плаче.
У мом се крају плаче таман колико и треба.
О, зар целивом издајеш;
зар целивом издајеш?!

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 29, 2005 9:41 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Принос


Вот это принос - тако започети песму -
јер ево, ово је принос,
док значења се уредно слажу
у облик речи укалупљена
к'о бели обруб кредом (кад осипа се пише)
што на месту злочина, у увиђају,
жртве - усопша тела - урамљује у положај у ком су,
а распоред је ствари уоколо испреметан - могући склад
нарушен; јер забога - злочин се ту догодио!

Исписујем речи, силуете задајем тек назнаком,
говорим у ухо времена као воде протицање
да у дрем не потоне, да наду не постиди нашу,
с нескривеном љубављу к теби што читаш
и руке своје полажеш на књигу као на драг ти длан.
Свеједно, и тако у овом злочину благом
руке су нам свима једнако до лаката.

А Злочинац се - кажу - увек
на место злочина враћа (с извесном сетом),
и пас изнова хлапће оно што малочас је повраћао.
Линија круга увек у сусрет себи

к'о испружен прст ка челу кад стреми,
и тренут тај додира је битност!

Препознајем завичај - извор крепости,
и слике се опасују радошћу -
меких рубова, у центру оштрог светла.
(Потресно к'о сусрет ратом избегле деце
с изгубљеним родитељем, малоумним већ помало,
у неком прихватном центру; војноме пункту;
подружници Крста црвеног.)
Онај завичај - обећан најпре,
потом изгубљен, авај! Па вечито тражен.
(Штуцај историје. Загрцнуће.)

О, лепа лепото тражења. Надо!
Ревнују бескрилне птице за лет жуђени
на пегавом јајету кукавичје метафоре.

Та, Он је град мој, и спасење моје,
уточиште моје, нећу посрнути нимало!

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Eladan
Odomaćeni član
Odomaćeni član



Godine: 50

Datum registracije: 24 Mar 2005
Poruke: 1685
Mesto: different realities...

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Jul 29, 2005 9:46 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

ЕПИЛОГ


Које је то време којега нисмо достојни? Који сат - које мелодије; који такт којег метронома? А те сам ноћи у конаку манастира Св. Пантелејмона код Врања слушао откуцаје три сата у једној ноћи. У исто време и сваки у различитом такту: угнежденог у немарно сложену одећу откуцаје џепног часовника (живи цврчак секундаре); споља, изван зидова, у нешто проређенијем такту часовник зрикаваца; напослетку, у најкрупнијим откуцајима на јастуку, часовник мог срца, под ушном шкољком, поклопљен као зрно бисера.
Но, звуци се, приметио сам, нису мешали већ су се уредно слагали један у други као што се слажу кругови на води. У најширем кругу, часовнику срца, садржани су откуцаји часовника зрикаваца, а у овом откуцаји џепног сата. Чини се као да ова индивидуална времена надрастају једно друго; један талас иницира и порађа други. Из тога следи да ако се индивидуална времена замисле као систем кругова на води мора се претпоставити постојање једне веће водене масе на којој се кругови образују, неког ширег времена које нас обгрљује, обухвата и прожима. Време којега нисмо достојни. Како драги песник у песми Завичај каже:

То је мој завичај, моја једина извесност,
И смрт у којој стеченим правом учествујем...


Ох, смрт моја која ме љуби! Кругови ближе центру су израженији, рељефнији, дакле реалистичнији, али и ужи. Периферни, пак, кругови широки су, већ избледели, губе своју чврстину (своју реалну димензију), трну и тако се приближавају оном спокојном миру, оној тихој ширини временске воде која их обгрљује, с њом тако се саображавајући. Све мање кругови - све више вода. Блага, мирна пучина. На тим координатама смањује се илузија о протоку времена која је ближе центру израженија. Уједно, ужи су таласи мање свесни ширине које су део. У синкопи, тек, између два таласа допре као лепет невидљивх крила хук мира воде (говор тишине), оно што је ненаписано, а што се назива читањем између редова; оно што се назив ачитањем између редова, а заправо није читање, премда је то читава прича, а та је читава прича песма! (Тако се цела прича сажме у песму; У ускоме дај ми ширину!) Између два набора на воденој површини наслућује се мир недоуменог мора које нас обгрљује.
Оне благе ноћи у манастиру Св. Пантелејмона предмет завитлан у заједничко средиште кругова била је моја носталгија оваплоћена у сузу. Павши у 'воду' та 'суза' се расточила и постала део ње. Па, као кругови на води нека моје време оплоди ваше време; нека га обремени; нека се два времена споје у једно које је треће, нека два таласа породе трећи који је шири, који је ближи (Гравидна вода порађа ружу). Стога сам водећи овај свој поетски дневник свесно пренебрегао категорију времена. Изостало је, дакле, бележење места и датума (сем једног који зјапи из моје књиге као рана!) што је главна формална одлика једног дневника. Сам дневник сам међутим, водио уредно, редовно бележећи изразе лица своје носталгије, гримасе, распоред светла и сенке, некад само као скицу, цртицу, запис, а некад дубље понирући или шире причајући, дајући му тиме за право да се осећа правим дневником.
На крају књиге вам нудим и мапу повратка; древну, наслеђену мапу (премда оштећену; до мене дошавшу у врло лошем стању) потом брижно дешифровану, реконструисану, допуњавану и у извесној мери измењену. Нудим вам живу мапу, непрестано текућу, такорећи проточну, мапу на којој све тече као што облаци протичу преко неба, и на којој је све променљиво, све нестално. Можете мењати и број и распоред корака, можете мењати и одреднице (које су стихови) по своме срцу, по своме нахођењу, додавати или одузимати. Само једно је битно и непроменљиво: циљ је означен крстом. На маргини мапе, пером из крила анђела или одсутним оком драгог песника, стоји исписано:

Срца стегнута као грло пешчаног сата
Састављао сам завичај,
део по део...


Но ако је било ичег неискреног, ако је ма чега било позерског, и срце ако се оштећеним осетило, да ли је правда да ме пут повратка нађе

?


Omnes una manet nox - говоре лаковерни Латини док јецају тихо деца Византа. (Радости! Чујем ли ја то опет откуцаје неког сата?)

_________________
...To stand against the Shadow so long as iron is hard and stone abides. To defend the weak while one drop of blood remains. To avenge what cannot be defended...
 
Elfica
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de





Datum registracije: 31 Maj 2010
Poruke: 1

blank.gif
PorukaPostavljena: Pon Maj 31, 2010 6:54 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Tako tuzno a ipak tako lepo..
predivna pesma



Eladan je napisao/la sledeće:
Ja odavno već


Tvoj mali ručni sat
ja odavno već koristim kao brojanicu.
Idem ulicom, nosim ga u ruci
i točkić uprazno okrećem unazad.
Ponavljam nikad dorečene
molitve za nas
što se svaki put iznova
podmladjuju novim rečima.

Tvoj mali ručni sat
ja odavno već koristim kao brojanicu.
Reč po reč,
to što si mogla reći
i što sam mogao reći,
i što je moglo biti da...
Da nisu kiše... i vetar...
da nisu stegli mrazi od omraze.

Tvoj mali ručni sat
ja odavno već koristim kao brojanicu,
valjda zato što ne znam
kud bih sa rukama
otkad te nemam...
Otkad te nema
mir se dečanski u mene uselio.
Mozda te jednom i bilo,
ali kao da nije.

Tvoj mali ručni sat
ja odavno već koristim kao brojanicu,
mada je sve odavno vec odbrojano.
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Književnost ~ -> ~ Poezija ~ -> Poezija by Eladan Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7
Strana 7 od 7

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras - Anwalt - legal -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon