Branko Miljkovic

lovegoddess · Veštica

USNIH JE OD KAMENA

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.

Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se

suncokreti klanjaju

vidis li okrenuta zaboravljenim danima

u tami?

Tebe tri sveta vole, tri te vatre prže. A mi

idemo ispred nade koju lutajuće pustinje

proganjaju.

Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,

ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se

priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more

kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore

prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo

ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

Kristalna jezera sanjaj u tami.

lovegoddess · Veštica

RASKOVNIK
…Nekakva (može biti izmišljena)

trava za koju se misli da se od nje (kad

se njome dohvati) svaka brava i svaki

drugi zaklop otvori sam od sebe"

Vuk St. Karadžić

Otvori kam u kom iskra malaksava,

Da lepši od praznina običan da bude.

Iznesi blago iz lažnih ostava,

Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.

Pokloni svoju biljnu mudrost danu.

Otvori putu reči, u riznicu golje.

Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu

Varka, rekavši: hajdemo u polje!

biljni sezame otvori obzorje

Za sve koji su se rodili prerano,

Nek' uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,

Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.

Otvori semenku u kojoj nežno čami

Zaboravljeno proleće. Otvori

Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.

Otvori put ptici, čoveku i zori.

GiGi · *Pravi muškarac*

O Branku Miljkoviću

[Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

GiGi · *Pravi muškarac*

Prvo pevanje

Obreh se u nekoj mračnoj šumi
DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

GiGi · *Pravi muškarac*

Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.

GiGi · *Pravi muškarac*

Balada

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

GiGi · *Pravi muškarac*

Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke
Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina
Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever
Ona je pod starost blagosiljala ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan
Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti

GiGi · *Pravi muškarac*

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

GiGi · *Pravi muškarac*

Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobroveče sa zvezdom u srcu
Dobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

GiGi · *Pravi muškarac*

Osećanje sveta

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevalju neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima

Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

ZOVA

Iz zove koja se sobom zabavlja

Predelom slepim poguban je poj.

Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja:

Uspomena traje u nameri zloj.

Cveće nas ogovara, šuma se prikrada

Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne.

Svirala se ruga. Rugoba i čežnja

Izijednačiše se pred kraj leta. Sjajne

zablude vatre ništa ne savlada,

Intrige sunca u plodovima glasnim.

Sirene biljne pustolove mame

I čine svet smešnim i opasnim.

Reči su izdajstvo, truljenje sunca vajnu

Slast ploda kukavičlukom označi.

Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu

Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

FRULA

Groznice nežne poremećenog cveta

Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.

Tragom pjanog jutra i iščezlog leta

Požuri, opevaj pre praznika svet.

Ponovi dan zbog nezahvalnog tela

Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.

Vrati čoveku usamljenu pticu:

Pod praznim nebom plaču sokolari.

dozovi utve s gora u predanje.

Sastavi čula pesmom da ne venu

U noći tela. Nek bude sve manje

Vidljivog da ostvariš uspomenu.

Prazniš mi koleno i uzimaš srce

Žuri, krug opevaj, nesreću prevari

Smederevo otvori, ptici se dodvori

Pod praznm nebom pla�u sokolari.