Neobično zanimanje

vecadok · Prijatelj foruma

Дама на усијаном, лименом крову

Када виде оџачара, људи се спонтано хватају за дугме, да би им то донело срећу. А када виде оџачарку Јасмину Динић, једину која се у у Београду бави овим послом – хватају се за главу и трљају очи, не верујући да добро виде

Ако је Валентина Терјешкова могла да полети у космос, а жене широм света да с успехом раде разне одговорне послове – зашто једна дама не би могла да буде – димничар? Тако резонује Јасмина Динић, једина оџачарка у нашој земљи. Свесна да се бави неуобичајеним позивом за жене, прича како је све почело:

– Иако сам рођена у Приштини и у њој завршила средњу саобраћајну школу, одувек сам прижељкивала да одем у велики град. То се и догодило кад сам, у потрази за послом, дошла у Београд. Како нисам одмах могла да се запослим, одлучила сам да пробам да се упишем у Вишу школу унутрашњих послова, али нисам примљена. Успешнија сам била на правима, али нисам постала правник, него – приправник. И то за – димничара. Што да не, и то је посао као и сваки други. Како се димничар не може бити без одговарајуће школе, уписала сам средњу машинску, одсек енергетских постројења. Чим сам примљена, почела сам да учим занат.

Димничарски посао, осим чишћења оџака, подразумева још много тога, рецимо чишћење кухињских и хотелских вентилационих уређаја, котлова у великим фабрикама. Има ту свега. И ризика, наравно. Због испаравања разних хемикалија, удисања гарежи, прашине и зато што се ради на висини.

– Већ прве године оклизнула сам се са једне четвороспратнице! Задржала сам се ухвативши се за громобран. Имала сам среће, али од тада веома водим рачуна да ми се нешто слично не догоди. Овај посао се још ради на старински начин, као некада. Мало ко се везује кад се попне на кров. Кад је залеђено или клизаво после кише, избегавамо да се пењемо. Јер, висина је – висина. Ни нас оџачаре не прати увек срећа.

Од алата димничари користе челичну сајлу, штосер, па такозвани чипилинг, жицу дугу метар и по, штангле за чишћење котлова, пумпе високог притиска за одмашћивање вентилационих уређаја, портфише за оџаке… Неопходни су им и шрафцигери, одвртачи, кључеви, шпахтле за стругање...

Занимало нас је како се према јединој колегиници односе колеге.

– Углавном мисле да то баш и није посао за жену. Пре мене је једна жена издржала три месеца и побегла. А ја са њима делим овај „чађави” хлеб већ десет година. Помогну ми ту и тамо кад не могу да одврнем неки шраф који се запекао, остало радим сама.

Питамо како реагују родитељи, супруг, деца, пријатељи ...

Мајка није била одушевљена Јасмининим позивом, док је отац подржавао. За њега је сваки поштен посао био добар. Од супруга је одувек имала пуну подршку, а поготову откако је и он постао димничар. Кћерка не воли кад није дотерана и кад су јој руке и лице гарави. Нокте не може да пусти, руке су јој хронично црне, једва успева да има сређену фризуру.

– Ипак волим свој посао. Комуникативна сам, весела, волим да се дружим са људима. То је лепши део моје професије. После првих зачуђених погледа и питања: „Добро, дете, зар баш мораш ти, женско чељаде, да се вереш по крову?”, атмосфера постаје пријатнија, успостави се блискост.

Тежи део је што има много физичког напора, пешачења, пењања, удисања хемикалија... У овом послу се стари брже него у неком другом.

Ако би морала да се поново опредељује, каже да би била инструктор вожње или таксиста. Значи опет неко мушко занимање, закључујемо.

– Не, него једно од многих мушких које су и жене присвојиле, исправља нас Јасмина која се недавно појавила и на немачкој телевизији. Да ли на свој посао гледа као атракцију?

– Не, него само на нешто што је другачије, рекла је на крају.

CoYoTe · Dobro upućeni član

Izvinjavam se devojkama, ali to je nekako muski posao, mislim dzaranje i to... Embarassed

steevo · Početnik Domaćeg.de

bravo