Бугарска

Charmed · Malo ~ mače ~

Бугарска је држава у југоисточној Европи.Граничи с Грчком и Турском на југу, Србијом и Црном Гором и Македонијом на западу и Румунијом на северу. Главни град Бугарске је Софија.

Историја Бугарске

Бугарска је на Балкану имала снажне средњевековне државе - прво бугарско царство са престоницама у Плиски и Преславу (VII-XI в.) и друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у XII-XIV веку. У време другог царства бугарски владари били су и у рођачким везама са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњевековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у деспотовину...

XVIII и XIX век

Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровича, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.

После ослобођења Бугарске и ХХ век

Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарскa 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те балканских ратова, које је изгубила Бугарска. Насупрот ратним решењима односа на Балкану, паралелно и увек постојала је и идеја стварања балканске федерације јужнословенских народа.

Charmed · Malo ~ mače ~

Бугари

Бугари, јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 84% становништва. Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци. Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика. Бугара укупно има око 8.859.000, од тога у Бугарској 8.228.000.

Историја

Сматра се да су првобитни Бугари били ирански народ пореклом са Памира, који се касније помешао са турским народима и Словенима.

У другом веку нове ере Бугари се досељавају на подручје између Црног и Каспијског мора (Северни Кавказ). Под притиском Хуна на почетку четвртог века, Бугарска племена се насељавају на подручје реке Дон и Азовског мора. У шестом веку, под вођством кана Кубрата, Бугари су формирали своју државу (Велику Бугарску), која се протезала од реке Дунав на западу, до реке Кубан на истоку, и од Црног и Азовског мора на југу, до Донеца на северу.

После смрти кана Кубрата, ова држава се распала. Један део Бугара остао је да живи поред Црног и Азовског мора и мисли се да су потомци ових Бугара данашњи Балкари на Кавказу. Други део Бугара преселио се на подручје река Волге и Каме, где је формирао Поволшку Бугарску. Потомци ових Бугара су данашњи Татари и Чуваши у Руској Федерацији.

Трећи део Бугара, предвођен каном Аспарухом, преселио се на запад, где се помешао са Словенима и створио државу која постоји и данас.

Четврти дел бугара е предвођен каном Кувером.Он је био син кана Кубрата, поглавара хуно-бугарских Оногура. Досадашње интерпретације (J. Вернер, В. Поповић) показују да се у Малој Перешћепини ради о гробу кана Кубрата, сахрањеног између 641. и 647. године. После његове смрти на власт ступа његов најстарији син Бајан, након чије су се кратке владавине Кубратови синови разделили. Његов четврти син Кувер се населио у Срему, и био потчињен аварском кагану.

Ускоро су се Сермезијанци "заједно са Кувером и његовим Бугарима" побунили против кагана, а након победе над њим, напустили Срем и (по Поповићу 678-685. године) населили се на средњем Балкану, на Керамезиском Пољу, у близини Солуна. Према истим ауторима, оставе у Врапу и Ерзеку су некад представљале део каганове ризнице, коју је Кувер присвојио у Панонској низији и донео са собом на средњи Балкан. Предмети из обе ризнице углавном потичу из средине и друге половине VII века што одговара периоду када je након византијског похода потучен Кувер и његови војници.

Познато je да су се Словени на Балкан насељавали у више таласа. Словенски материјални налази пронађени у кругу "Комани"-културе дају могућност да се један од тих таласа остварио посредством миграција поменутих прицрноморских народа и њихових владара. И неки од данашњих истраживача (овде се пре свега мисли на Поповића) сматрају да и историјски извори наводе на посредништво Бугара, и посебно Кувера приликом ослобађања Срба и Хрвата, као и неких других словенских племена од аварског притиска и њихово касније насељавање на Балканско полуострво.

Charmed · Malo ~ mače ~

Бугарски владари

-Кувер, поглавар словенских племена на Балкану (између 668 и 685 године)
-Крум, бугарски кнез (802-814)
-Симеон, бугарски цар (924-927)
-Петар, бугарски цар (927-931)

Charmed · Malo ~ mače ~

Грб Бугарске

Грб Бугарске је усвојен 1997. године. Ово је први грб који је Бугарска користила од кад се завршила комунистичка ера, почетком последње деценије 20. века. Договор око грба је био извор велике контроверзе у бугарској влади и парламенту, јер су се различите партије расправљале око изгледа грба. После седмогодишње расправе у јавности у и скупштини, усвојен је овај облик бугарског грба.

Грб има два лава који држе штит на коме стоји лав. Изнад штита је круна бугарског краља, Ивана Асена II. Испод штита је на бугарском исписан национални мото, "Јединство даје снагу" (бу: Съединението прави силата).

Три лава представљају три главна дела Бугарске - Мезија, Тракија и Македониjа. Круна изнад штита, и самим тим изнад лава на штиту није круна последње бугарске монархије, већ друге бугарске монархије (1185 - 1396). Ово, друго Бугарско Царство су успоставила браћа Петар и Асен, након што је Бугарска ослобођена од византијске контроле, а пре него што је пала под отоманску власт.

Charmed · Malo ~ mače ~

Застава Бугарске

Застава Бугарске се састоји од три једнака водоравна поља, беле (врх), зелене, и црвене боје.

Бела представља мир, зелена представља плодност бугарских земаља, а црвена храброст народа.

Првобитно су коришћене Пан-словенске боје, које су изведене из Пан-славизма (19. век). Средишња трака је била плава, тако да је застава била слична застави Русије. Ипак, након стицања независности, 1878. године, плава боја је промењена у зелену, јер се Бугарска развијала као пољопривредна земља. Застава Источне Румелије, некадашње турске провинције, а сада дела Бугарске, се такође првобитно састојала од истих боја.

У каснијој историји, бивши, комунистички грб са леве стране белог поља је уклоњен након 1989. - на њему је био лав, са венцем пшенице, испод црвене петокраке, и изнад траке на којој су писале године - 681, година оснивања прве бугарске државе, и 1944, година када је успостављена комунистичка власт кроз пуч.

Charmed · Malo ~ mače ~

Палћени

Палћени су етничка група Бугара, која претежно живи у Румунији. Већином су католичке вероисповести, а говоре палћенском дијалектом бугарског језика, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Charmed · Malo ~ mače ~

Бугарски језик

Историја бугарског књижевног језика

Стварање савременог бугарског књижевног језика почело је у време бугарског националног препорода у ХIХ веку пошто се Бугарска 1878. године ослободила петовековног турског ропства, током којег је тежња ка стварању бугарског књижевног језика имала важну улогу у неговању и подстицању бугарске националне свести. Основу бугарског књижевног језика чинили су североисточни, односно централнобалкански говори. У XX веку на бугарски књижевни језик нарочито су утицали западни говори на чијој се територији налази Софија. Велики допринос формирању и афирмацији бугарског књижевног језика дали су својим делима бугарски књижевници краја прошлог и прве половине нашег века - Христо Ботев, Љубен Каравелов, Иван Вазов, Елин Пелин и други.

Стварање књижевног језика почело је у Бугарској много раније (крајем IX века), али је рано и прекинуто. У XI веку Бугарска пада под власт Византије, што је имало за последицу потчињавање бугарске културе грчкој култури и грчком писму. Од стварања бугарске државе за Бугарску је била карактеристична полиглосија, која је обухватала протобугарски језик туркијске групе, којим је говорила статусно надређена мањина, у чијим је рукама био главни део државне власти, затим словенски језик статусно подређене већине, са којом ће се та мањина измешати и од које ће бити асимилована, као и византијски грчки језик. Захваљујући ауторитету византијске културе, византијски грчки и од првих година постојања бугарске државе добио статус првог државног и званичног језика. Током Х века (златног века бугарске средњовековне културе) грчки језик је потискиван у сферу богослужбене и административне употребе, да би у XI веку, после потчињавања Бугарске Византији, поново дошао у први план.

Наредни векови донели су још већа искушења за бугарски народ и бугарску културу. Пошто је крајем XIV века бугарска земља ушла у састав Отоманске империје, књижевни рад се готово сасвим угасио и требало је да прође неколико векова да дође до препорода бугарске културе и писмености. Све до краја XVIII века бугарски језик и култура били су у Европи практично заборављени. Тек тада, а још више почетком XIX века, када као посебна филолошка грана почиње да се издваја словенска филологија, у свету науке почиње да се посвећује већа пажња бугарском као посебном словенском језику (за шта је, међу првима, био заслужан и Вук Караџић). У Бугарској је почетак обнављања бугарске писмености означила појава књиге Пајсија Хиландарског Славјано-бугарска историја 1762. године. Од великог је културног и педагошког значаја било и објављивање бугарског буквара 1824. године, који је саставио лекар и педагог Петар Берон.

Веза бугарског књижевног језика са црквенословенском традицијом била је у његовој новијој историји у два наврата обнављана посредством руског књижевног језика (који је у великој мери конституисан и на црквенословенској основи): први пут у XIX веку, у време стварања бугарског књижевног језика, а други пут после Другог светског рата. Истовремено, у последњих пола века у Бугарској је у склопу језичке политике велика пажња поклањана и афирмисању бугарске писмености најстаријег периода, као и афирмација савременог бугарског језика у другим срединама.

Бугарска књижевност, која је почела списима и преводилачком делатношћу ученика Ћирила и Методија, имала је у време самосталности бугарске државе претежно црквени карактер. Посебности националних култура Јужних Словена православно-византијског културног круга биле су у средњем веку још мање изразите него данас. Посебно су у том погледу биле блиске истом циљу усмерене активности Преславске школе у источној Бугарској (познате пре свега по Константину Преславском) и Охридске школе у Македонији. У средњовековној Бугарској много значајних дела преведено је са грчког језика, а стварана су и оригинална књижевна дела. Посебан значај за књижевни и уопште културни развој имала су дела Реч о правој вери (превод Јована Егзарха), Шестоднев, трактат Црнорисца Храбра О писменех, а у XIV веку бројна житија светаца, хронике, посланице и др. Велику улогу у књижевном и културном животу прве половине XV века имао је Григорије Цамблак, а под утицајем грчког епископа Дамаскина Студита јављају се и зборници приповедака и поука названих по његовом имену дамаскини. Била су позната и преведена дела световне књижевности, на пример Тројанска прича, Варлаам и Јоасаф и др.

Турско освајање Балкана готово је сасвим зауставило развој бугарске уметничке књижевности, али, разуме се, није могло да утиче на развој богатог усменог стваралаштва, што ће бити од великог значаја када буду сазрели услови за обнављање бугарске књижевности, нарочито у XIX веку. Почеци новије бугарске књижевности везани су ипак за XVIII век: Пајсије Хиландарски написао је Историју славјано-бугарску (1762), а Софроније Врачански пише дела на народном језику. Књижевни препород, који је почео од друге половине XVIII века, створио је основу за развој бугарске књижевности XIX века (П. Р. Славејков, Н. Геров, X. Ботев, Љ. Каравелов). Она ће пун процват доживети после 1878. године, посебно у делима критичког реализма и патриотског садржаја (И. Вазов), као и друштвено-сатиричног садржаја (А. Константинов). На преласку у XX век бугарска књижевност се усмерава ка савременим европским књижевним правцима. Почетком века у бугарској поезији доминира симболизам (П. Славејков, П. Јаворов, П. Лилијев и др.). Између два рата шири се и литература са социјалном тематиком (Е. Пелин, К. Радевски) да би после Другог светског рата преовладао социјалистички реализам према совјетском узору, који се завршио заједно са друштвеним системом у којем је опстајао, после чега се бугарска књижевност све интензивније укључује у светска књижевна струјања.

Charmed · Malo ~ mače ~

Помаци

Помаци су етничка група Бугара, која претежно живи у Бугарској. Бугарска статистика их не исказује посебно. Већином су исламске вероисповести, а говоре бугарским језиком, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Charmed · Malo ~ mače ~

Химна Бугарске

"Мила родино" је химна Бугарске од 1964.
Мила родино

Горда Стара планина,
до ней Дунава синей,
слънце Тракия огрява,
над Пирина пламеней.

Припев:
Мила Родино,
ти си земен рай,
твойта хубост, твойта прелест,
ах, те нямат край.

Паднаха борци безчет
за народа наш любим,
майко, дай ни мъжка сила
пътя им да продължим.

Последњи стих (сиви) се обично изоставља у званичним приликама.