Jezičke nedoumice & naša (ne)pismenost

pinkie · Prijatelj foruma

opet se moram nadovezati na tvoj post...imam ja kolegu prevodioca koji bukvalni prevod (dakle literal translation) prevodi kao buqal translation..e sada kako on pise to bukval nemam pojma ovo je bilo cisto nagadjanje jer sam ga cula dok je izgovarao reci nije ih (srecom napisao)..ili recimo the face of the place...na licu mesta...to jeste primer nepoznavanja engleskog jezika, ali se iste takve greske desavaju i u srpskom, jer da bi dobro poznavao bilo koji strani jezik, moras pre svega dobro poznavati svoj maternji jezik. Zar ne? Ako nisi svestan cinjenice da postoje fraze i izrazi koje ne mozes bukvalno prevesti, i da svaka ta fraza ima svog ekvivalenta u tom drugom(ili maternjem) jeziku, onda naravno da neces moci na pravi nacin da prevedes ono sto se govori.I prevod na maternjem jeziku ce biti smesan.

RedStarGirl · Upućeni član

Meni, lično, više smetaju polupismeni (koji misle da su pismeni) nego nepismeni.

Najmoderniji primeri nepismenosti mogu se izvesti iz SMS porukica koje upućujemo jedni drugima.

djinaa · Početnik Domaćeg.de

Meni kad neko posalje poruku punu gramatickih gresaka,ni ne cita mi se,stvarno.Prosto ti bude muka nesto i da procitas,a najgore mi je kad mi posalje neko iz Gimnazije....Cemu sluze te skole ako neko pise "neznam" ili "ne dostajes mi" ???

g9arduva · Početnik Domaćeg.de

Dolazi pacijent kod logopeda a ona:" Ooooo, dobar dan. Dal ste dosli sa aftobusom?"
Neverovatno Crying or Very sad

Berka · Upućeni član

ne razumijem zasto neki umjesto
rijeci "svi"
kazu: "sve i jedan"
Na primjer umjesto da jednostavnu kazu: "Svi su bili u dresu" oni govore:
"Sve i jedan je bio u dresu"

colonel · Početnik Domaćeg.de

Evo jedan link da vidite sta je nepismenost!

www.srbovanje.com

shampion! · Početnik Domaćeg.de

www.srbijanija.de
nisam siguran dal radi!

g9arduva · Početnik Domaćeg.de

Kiki07 · Početnik Domaćeg.de

Ljudi slabo citaju ... u knjiga je sve, od fonda reci do pravopisa.

woland · Početnik Domaćeg.de

MRZIM PRIDEVE!

Oduvek sam mnogi članak sam odlagao nedočitan, a i knjigu poneku. Bili su mi dosadni. Nisam, tada, znao zašto. To je tako bilo. Možda je u tim člancima i knjigama i bilo jezgro do kojega je valjalo stići, ali je trebalo skidati slojeve koje je plesan grizla, pa je čitačevo oko bežalo sa redova.

Jedan od tih slojeva jesu kvalifikativni pridevi.

Nisu daleka vremena kada su oko naših ušiju leteli leptiri zdravih snaga i poštene inteligencije, koje bivaju ometene od poraženih snaga, a svima nama su imale da pomognu subjektivne snage, koje imaju pravilne stavove. Takvi leptiri i u poslednje vreme iz svojih larvi izlaze. Ali leptiri ne žive dugo.

Nisam o takvim pridevima hteo. Jer se nadam da više neće leteti.

Zabrinjava što ima novinara i spisatelja, danas, koji kao da nisu čitali sjajnu knjigu Milovana Danojlića. Takvi spisatelji misle da će pridevom uništiti imenicu, i njeno značenje. A iza značenja, i čoveka. Kakvog smisla ima reći besramna izjava, ako se besramnost ne dokazuje, a ako se dokazuje i pokazuje, čemu tautologija s pridevom „besraman”; on postaje prazan, suvišan, dosadan. Jednako biva i sa gnusnom rabotom, ili drskim gestom i bezočnom izmišljotinom. A šta da kažemo za moralnog nitkova, nitkova koji je moralan! Prizemne gluposti me stalno uveseljavaju, jer po binarnom sistemu našeg mišljenja odmah se odzivaju spratne gluposti, što bi bilo svežije i, možda, duhovitije od visokih gluposti. Kao da gluposti treba ikakav kvalifikativ. Njeno značenje je tako konačno i nepopravljivo da je pridev ne može otežati, ni olakšati. Ljudska ništarija mi odmah priziva životinjsku ništariju. A šta će „ništariji” bilo kakav pridev, pogotovu ovako besmislen. Za onoga ko ne veruje u ono što kazuje brzo će ispod pera, ili na usta, izići neosporna istina. Naše novine su pune takvih neospornosti, tek da bismo imali neumitnu sudbinu.

Ima ljudi koji ne mogu da izgovore reč „rad”, a da ne dodaju — mukotrpan rad. Zašto bi rad morao da bude „mukotrpan”? Uz mučninu nikakvog rada neće biti. Takvim govornicima, kojima je od rada muka, ne pada na um da kažu radostan rad.

Imenica je težak atom, koji jake sile drže na okupu. Bolje joj je rečenicom dodati ili oduzeti neki elektron nego misliti da joj možemo pridevom atomsku težinu promeniti.

Nisu ovde u pitanju idées reçues Floberove, koji je hteo da ismeva francusko građanstvo. Kada je reč o kvalifikativnim pridevima, koji se poput trunja sipaju po našim rečenicama, u pitanju je izraz primitivizma duha i agresivnosti koja se ne skriva.

Zar nije lepše reći „Upoznao sam čoveka i njegovu čestitost” nego „Upoznao sam čestitog čoveka”?

Ali nisam protiv svakog prideva. Osvežila me je nedavno tanka tišina u jednom tekstu.

I Dante je upotrebio 850 pridevskih leksema u svojoj Komediji. Ali bili su sveži i stvarno odredbeni.

woland · Početnik Domaćeg.de

SKRAĆENICE

Skraćivanje reči i višečlanih naziva, prvenstveno u pisanju, ali i u govoru, odavno se primenjuje u saopštavanju misli i osećanja. Činjeno je to još u staroslovenskom jeziku, za koji su stvorili pismo solunska braća Ćirilo i Metodije i iz kojeg se, kasnije, izdvojio i razvio srpski jezik. Skraćivanjem reči služio se i Vuk Stefanović Karadžić. U svojoj Pismenici serbskoga jezika (1814), na primer, Vuk u primerima za deklinaciju skraćuje nazive padeža na ovaj način: i. (imenitelni padež, kako se tada zvao nominativ), r. (roditelni), d. (datelni), v. (vinitelni) itd. Danas su skraćenice za padeže: n. (nominativ), gen. (genitiv), dat. (dativ), ak. (akuzativ), vok. (vokativ), instr. (instrumental) i lok. (lokativ). Udžbenička i ostala jezička literatura, međutim, poznaje i ovakvo skraćivanje za padeže: N (nominativ), G (genitiv), D (dativ) itd., i to ili bez tačke, kao što je ovde napisano, ili s tačkom: N. (nominativ) itd.
Opšte skraćenice

Danas su u upotrebi mnoge tzv. opšte skraćenice s tačkom: t. (tačka), g. (godina i gospodin), l. (lice), n. e. (nove ere), t. g. (tekuće godine), v. d. (vršilac dužnosti), br. (broj), i dr. (i drugi, i drugo), prof. (profesor), inž. (inženjer; nikako ing. jer kažemo inženjer, a ne ingenjer), itd. (i tako dalje). Bez tačke se pišu, između ostalih, l (litar), m (metar), mm (milimetar), dr (doktor), mr (magistar), gđa (gospođa), gđica (gospođica), Bgd (Beograd), Zgb (Zagreb). Za dve poslednje skraćenice ima predloga i da se pišu s tačkama (Bgd. i Zgb.). Mislimo da su tu tačke nepotrebne baš koliko su nepotrebne i u skraćenicama dr i mr, na primer, jer su d i b poslednja slova u rečima, kao što su poslednja slova r kod dr i mr.

Kako se i na ovim primerima vidi, moguće su različite kombinacije u skraćivanju pojedinačnih reči. Skraćuju se, naravno, one reči koje je moguće lako prepoznati i pročitati, pogotovo one koje se često ponavljaju. Ovakve skraćenice čitaju se obično kao potpune reči. Dakle, izgovorni lik zapisane rečenice, na primer: Skupu je prisustvovao i prof. dr Marko Marković biće: Skupu je prisustvovao i profesor doktor Marko Marković.

Ovakav tip skraćenica ne stvara posebne nevolje, pa o njima na ovom mestu nećemo detaljnije govoriti.
Verzalne skraćenice

Više pažnje posvetićemo drugoj vrsti — tzv. složenim skraćenicama ili verzalnim skraćenicama (akronimima), kako se još nazivaju. Njih čine početna slova višečlanih naziva.

Zapaža se, uglavnom, da u vezi sa složenim skraćenicama postoji problem načina pisanja, načina čitanja i pitanje promene po padežima. Jedna grupa ovih skraćenica piše se velikim slovima bez tačaka i razmaka među slovima: SRJ (Savezna Republika Jugoslavija), RS (Republika Srbija i Republika Srpska), APV (Autonomna Pokrajina Vojvodina), SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti), CANU (Crnogorska akademija nauka i umjetnosti), SKZ (Srpska književna zadruga), LMS (Letopis Matice srpske), VMA (Vojnomedicinska akademija) i sl. One se čitaju najčešće tako što se izgovaraju kao da su napisane pune reči: u SRJ (u Saveznoj Republici Jugoslaviji), ali se mogu čitati i skraćeno, slovo po slovo: „s-r-j”, ili kao zasebne reči: SANU, CANU („sanu”, „canu”), na primer. U praksi su to uglavnom nepromenljive reči, odnosno skraćenice, ne dobijaju padežne nastavke: iz SRJ, iz SANU, iz SKZ, iz APV.…

Druga grupa ovih skraćenica takođe sadrži velika slova bez razmaka u pisanju, ali u promeni, najčešće, dobija padežne nastavke: od JAT-a, po JUS-u, u BIGZ-u, iz NATO-a, iz NOB-a, u PTT-u, iz MMF-a itd. Ove se skraćenice čitaju tako kako su napisane: od „jata”, po „jusu”, u „bigzu” itd., zatim prema imenima slova latinice: u „pe-te-teu”, iz „em-em-efa”, ili kao da je napisana puna reč, tj. naziv: iz Međunarodnog monetarnog fonda.

Kad je reč o skraćenicama ove vrste koje nam stižu iz stranih jezika, različito se postupa u pisanju i čitanju. Pojedine od tih skraćenica prilagođene su našem jeziku (naveden je primer: NATO — North Atlantic Treaty Organization, iz NATO-a, a tako se može pisati i IFOR, od IFOR-a i sl.), dok druge nisu, pa se mogu pisati ili latinicom (BBC, iz BBC-ja, u BBC-ju, ITN, iz ITN-a) ili — što je našem jeziku i pismu primerenije — ćirilicom: Bi-Bi-Si, iz Bi-Bi-Sija, Aj-Ti-En, iz Aj-Ti-Ena. Skraćenice prilagođene našem jeziku čitaju se kao naše reči: nato, iz natoa, ifor, iz ifora, ili prema stranom izgovoru: „bi-bi-si”, iz „bi-bi-sija”, „aj-ti-en”, iz „aj-ti-ena”… Rekosmo, tako se čitaju, izgovaraju, a pišu se kako je prethodno navedeno.

Postoji jedna naročita vrsta skraćenica koje po svojim osobinama, sa svojim rodom i padežima, funkcionišu kao prave reči. Takve su, na primer, Tanjug, Nolit, Simpo, Jugoturs. U sastav takvih reči ulaze početna slova, ali i delovi reči (Tanjug = Telegrafska agencija nove Jugoslavije, Nolit = Nova literatura). Njih neki lingvisti nazivaju verbalizovane skraćenice.

Neke od verzalnih skraćenica ili akronima prelaze u reči kroz prilagođavanje u načinu pisanja i izgovaranja, ali i zadržavaju mogućnost pisanja kao prave skraćenice. Primeri za to su: Avnoj, Avnoja i AVNOJ, AVNOJ-a, Nin, Nina i NIN, NIN-a, Bitef, Bitefa i BITEF, BITEF-a, zatim stranog porekla: FIAT, Fijat (ital. fabrika), fijat (kola, automobil), UNESKO i Unesko, UNPROFOR i Unprofor itd.

Već i navedeni primeri pokazuju koliko je u našem pravopisu to nerešeno pitanje ili su ta rešenja neujednačena, bez preciznijeg sistema po kojem bi se postupalo, s prilično rastegljivim pravilima, ponekad bez dovoljno logičnosti. Posebno je nedovoljno precizno rešeno pitanje promene po padežima. Razume se, reč je o skraćenicama sastavljenim od početnih slova, zatim od početnih slogova ili od početnih slova i slogova.

Najveći broj stručnjaka nije u dilemi kad su u pitanju skraćeni nazivi koji su, zahvaljujući povoljnim kombinacijama slova i slogova, dobili karakter „pravih” reči. To su takve kombinacije koje je, zbog postojanja pravilnog rasporeda samoglasnika, lako izgovarati. Takve reči, u stvari, postaju prave imenice koje imaju svoj akcenat i rod i na čijoj se osnovi može dobiti neka druga reč — pridev ili imenica, recimo. Tu spadaju, između ostalih, spomenute reči — skraćenice: Tanjug (Tanjuga, Tanjugov, tanjugovac), Nolit (Nolita, Nolitov, nolitovski), Nin (Nina, Ninov, ninovac, ninovski), Jat (Jata, Jatov, jatovac), Skoj (Skoja, Skojev, skojevac, skojevski). Tu spadaju i reči — skraćenice koje su poreklom od stranih skraćenica i kod kojih je došlo do izvesnog prilagođavanja: Fijat, Fijata, Fijatov; Cija, Cije, Cijin; Unra, Unre, Unrin; Fifa, Fife, Fifin; Unesko, Uneskov (ali: UNESKO-ov); Unicef, Unicefa, Unicefov itd. Kako se vidi, ovde se svuda padežni nastavci dodaju direktno na osnovu, kao i sufiksi kojima se grade nove reči. Kada se ovakve skraćenice pišu velikim (verzalnim) slovima, onda se između njih i padežnih nastavaka piše crtica: NIN, NIN-a, JAT, JAT-a. Ovakav postupak je manje običan kada se radi o sufiksima za građenje reči: NIN-ov, NIN-ovac, JAT-ov, JAT-ovac.

U promeni po padežima drukčije se postupa sa skraćenicama koje se pišu samo velikim slovima i u svom sastavu imaju samo suglasnike: SRJ, LMS, RTV, SKZ, MMF, PTT itd. Jedni preporučuju da se ovakvim skraćenicama u pisanju ne dodaju padežni nastavci bez obzira na to da li se čitaju sricanjem, slovo po slovo ili prema imenima latiničkih slova („s-r-j”, „er-te-ve”). Drugi predlažu dodavanje padežnih nastavaka nekima od ovih skraćenica (MMF, MMF-a, PTT, PTT-a). Treći — kojih je, istina, najmanje — preporučuju da se sve skraćenice ove vrste menjaju po padežima, da se uz njih posle crtice pišu nastavci odgovarajućih padeža makar se te skraćenice sastojale od jednog jedinog slova (N, N-a, N-u itd., na primer).1 Znači, po tom mišljenju, svim verzalnim skraćenicama od jednog slova pa nadalje treba priznati status imenice i dodavati im padežne nastavke prema krajnjem slovu. Tamo gde je težak izgovor, zbog teškog suglasničkog sastava, slova bi se čitala po abecednom nazivu: RTS, RTS-a („er-te-es”, „er-te-esa”), RS, RS-a („er-es”, „er-esa”), N, N-a („en”, „ena”) itd.

Većina stručnjaka, za sada, ne podržava ovakvo rešenje, iako bi to moglo doneti jednostavnost i ujednačenost u pisanju i izgovaranju ove vrste skraćenica. Treba podsetiti da je sličan princip u pisanju i izgovaranju ovih skraćenica u primeni bio u tzv. zapadnoj varijanti (nekadašnjeg) srpskohrvatskog jezika, a danas u pravopisu hrvatskog književnog jezika.

U srpskom jeziku, međutim, i ranije i danas postoji veliko šarenilo u pisanju verzalnih skraćenica. Postoje veće neujednačenosti i kontradiktornosti u rešenjima, počev od Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika (1960) pa do novih priručnika — Pravopisa srpskoga jezika M. Pešikana, J. Jerkovića, M. Pižurice (izdanje Matice srpske, Novi Sad 1993), Pravopisa srpskoga jezika sa rečnikom R. Simića, Ž. Stanojčića, B. Ostojića, B. Ćorića, M. Kovačevića (izdanje ITP-a „Unireks” i ČIP-a „Štampa”, Beograd—Nikšić 1993), zatim Pravopisa srpskog jezika dr Milorada Dešića (izdanje „Nijanse” i „Unireksa”, Zemun—Nikšić 1994).
Nered u pisanju skraćenica

Kad je reč o našoj štampi, ali i publikacijama bilo koje vrste, verujemo da nećemo pogrešiti ako kažemo da u pisanju i promeni složenih skraćenica po padežima vlada takav nered da je to neprihvatljivo. Na takav zaključak obavezuje nas struka, iako znamo da će se to još dugo i dopuštati i prihvatati. Bilo koje novine da otvorimo i prelistamo, časopis, knjigu — takođe, već na prvim stranicama srešćemo se s različitim načinom pisanja složenih skraćenica i njihove promene po padežima. Uz to, na jednoj istoj stranici novina, na primer, čak i u istom tekstu zapazićemo da se jedna ista skraćenica čas menja, čas ne menja po padežima.

Dva su osnovna razloga zašto je to tako. Jedan jeste taj što danas kod nas u televizijskim, novinskim, izdavačkim i drugim kućama ne postoje lektorske službe, ili — ako koji lektor i postoji — o tom važnom poslu gotovo niko ne brine na odgovarajući način niti tome pridaje potrebnu pažnju. Drugi razlog je taj što naši pravopisi i pravopisni priručnici nisu dovoljno jedinstveni u preporukama u vezi sa pisanjem i promenom ovih skraćenica po padežima. Stručna literatura o ovom pitanju takođe je nedovoljno jedinstvena.
Različita mišljenja

Karakteristična su tri mišljenja lingvista. Jedno od njih je da „sama skraćenica — nije reč”, ne funkcioniše kao reč u jeziku i ne sleduje joj određivanje „po gramatičkom rodu, broju, promenljivosti po padežima i sl.”, pa se mora „smatrati u najmanju ruku neprirodnim da se skraćenice govore onako kako su napisane”2. Po drugom mišljenju — „Sve skraćenice, makar se sastojale od jedne reči, treba tretirati kao odgovarajuće imenice, tj. priznati im akcenat, rod, broj i promenu po padežima”, i tu „kompromisa ne može biti”3. Treće mišljenje verovatno zastupa najviše lingvista. Ono bi se sastojalo u sledećem: složene skraćenice koje su po svom glasovnom sastavu usklađene s prirodom našeg jezika u vezi s glasovnim sastavom reči čini pravim rečima „njihova deklinabilnost”4 i „u običnom govoru vrlo [je] jaka težnja da se skraćenice menjaju po padežima ako su svojim oblikom slične običnim imeničkim rečima, a iz govora to prelazi i u pisanu reč”5.

Šta o ovako različitim gledištima reći?

Moglo bi se kazati da skraćenice ove vrste nisu — po svom postanku — obične reči. Nisu to u klasičnom smislu, ali i one često postaju reči i služe nam u komunikaciji kao i sve druge reči. Stoga, dakle, nismo dovoljno precizni ako kažemo da skraćenice nisu reči i da ne funkcionišu kao reči. Da pojedine skraćenice ulaze u rečnički potencijal ili nam služe kao leksičke jedinice, uveriće nas primeri kao Bitef, Bemus, Mesam, Tanjug, Nin, Nolit, Fijat (fabrika) i fijat (kola) itd. Očigledno, ove reči — koje su poreklom skraćenice i koje se mogu prema odredbama u našim pravopisima pisati i verzalom (BITEF, BEMUS, MESAM, TANJUG, NIN itd.) — imaju svoj rod, broj i mogu se menjati po padežima (Bitefa, Bemusa, odnosno BITEF-a, BEMUS-a). Imaju, prema tome, sve karakteristike reči, u ovom slučaju imenica, u našem jeziku. Njihova je funkcionalnost sasvim očigledna a i s lingvističkog stanovišta u ovakvim slučajevima ne radi se o veštačkim glasovnim konstrukcijama i govornici ili pisci ne moraju ni biti svesni (uvek) da je tu reč o skraćenom nazivu.

Nije nam prihvatljivo gledište po kome „na govornom planu nema skoro nikakve potrebe da se reči skraćuju” . Moguće je veći broj skraćenica prihvatiti „kao fenomen pisanog, a ne govornog jezika”, ali bi bilo pogrešno prihvatiti kao konačnu istinu da je ekonomičnost u govoru nebitan fenomen. Počesto jeste bitnija ušteda u prostoru prilikom pisanja, ali je veoma važna — i ušteda u vremenu prilikom govora. U tom smislu se ne može reći da su skraćenice pogodne i funkcionalne za pisano, a ne i za govorno saopštavanje informacija, kako kaže citirani autor teksta iz Politike.

Istina je da nisu sve složene skraćenice kao sve druge reči. Neke od njih nemaju takav sastav da bi se mogle jednostavno izgovarati i menjati po padežima (RS, SRJ, BJRM i sl.). Ipak, naše je mišljenje da sve one skraćenice koje po svom sastavu liče na ostale naše promenljive reči treba menjati po padežima i u pisanju i, naravno, u njihovom izgovaranju, jer naš jezik pripada tzv. deklinabilnim jezicima, bolje rečeno jezicima u kojima se padežnim nastavcima iskazuju različita značenja. U tom smislu, ako skraćenicu u rečenici ostavimo bez odgovarajućeg padežnog nastavka, rizikujemo mogućnost otežanog sporazumevanja, što je nedopustivo samim tim što je osnovna funkcija jezika — što lakše i brže sporazumevanje.

U našoj štampi, međutim, kao i u publikacijama svih vrsta, postoji veliko, nepotrebno i nefunkcionalno šarenilo kad je o ovom pitanju reč. Negde se jedne iste skraćenice menjaju, drugde se ostavljaju bez promene, bez padežnog nastavka, onda se čas menjaju, čas ne menjaju. I to, čak, i u okviru istog teksta, pa i iste rečenice! Evo karakterističnog primera koji to potvrđuje. U Večernjim novostima, u nadnaslovu piše PO NAREDBI GENERALNOG DIREKTORA NIS OD DANAS, u naslovu DUŽNICI BEZ BENZINA i u podnaslovu Od danas bi direktori NIS-a trebalo da obustave isporuku nafte…8 Kako se vidi, u podnaslovu je ispravno napisan genitivni nastavak (NIS-a), ali taj isti nastavak nije napisan i u nadnaslovu. Za odstupanje od pravila u pisanju nastavka ovde nema opravdanja.
Osnovne preporuke

Naravno, kompletne preporuke o promeni ove vrste skraćenica po padežima nije ovde moguće dati, uglavnom zbog toga što to pitanje nije ni pravopisno ni stručno jedinstveno i sasvim dosledno razrešeno. Ipak, dopuštamo sebi da nešto, na kraju, zaključimo.

Prvo, mislimo da sve složene skraćenice koje svojim sastavom podsećaju na naše obične reči (SIV — slično: div, liv; SOŠ — slično: koš; JAT — slično: brat itd.) treba da u pisanju (razume se, i u govoru) iza crtice dobiju odgovarajući padežni nastavak (SIV, SIV-a, SIV-u itd.), jer je to u duhu našeg jezika, a padežni nastavak ne samo da olakšava nego nekada i u potpunosti omogućuje sporazumevanje.

Drugo, padežni nastavak bolje je pisati i uz skraćenice koje se lako čitaju po abecedi (PTT — „pe-te-te”, iz PTT-a — iz „pe-te-tea”, MMF — „em-em-ef”, iz MMF-a — iz „em-em-efa” i sl.). A, svakako, mali je broj skraćenica koje se na ovaj način ne mogu lako pročitati, izgovoriti.

Treće, u pisanju skraćenica i njihovih padežnih nastavaka valja biti dosledan: nije, razume se, dobro da se jedna ista skraćenica čas piše s nastavkom, čas da se ostavlja bez njega.

Jedini ozbiljniji problem u pisanju padežnih nastavaka predstavljaju složene skraćenice na vokal a. To su u našem jeziku često skraćenice stranog porekla (ETA, IRA, CIA, FIFA…). Stručnjaci nisu jedinstveni u preporukama u vezi s tim. Mi smo za njihovo prilagođavanje našem jeziku (iz Ete, iz Ire, iz Cije, iz Fife…).

Potrebno je, na samom kraju, napomenuti da je važno voditi računa o umerenoj upotrebi skraćenica uopšte, a naročito ovih o kojima smo ovde najviše govorili, da nas taj „smog”, kako je svojevremeno dobro zaključio Ivan Klajn, ne bi ugušio.

woland · Početnik Domaćeg.de

U prevodima agencijskih vesti sa engleskog svakodnevno nailazim na primere koji pokazuju da su prevodioci olako radili svoj posao. Engleske reči se bukvalno prenose, umesto da im se potraži pravi srpski ekvivalent. Tako čitamo da je „autorizovan prolazak konvoja” (umesto „odobren”), da je nešto urađeno „efektivno” (umesto „efikasno” ili „delotvorno”), govori se o „izbegličkom kampu”, kao da se ti nesrećnici bave turizmom, a ne da su smešteni u „logor”. Englesko „tonight” prevodi se „noćas” i kad je iz konteksta jasno da znači „večeras”; „late last night” prevodi se „kasno prošle noći” umesto „kasno sinoć”. Prevodioci se nikad ne sete glagola „poginuti”: za njih je „die” uvek „umreti”, a „kill” uvek „ubiti”, pa tako saznajemo da je troje ljudi „ubijeno u zemljotresu” (?!).

„Osloboditi” nije dobar prevod za „free” onda kad engleski glagol znači „pustiti na slobodu”, npr. „Oslobodite Mandelu”. Kad je Vuk Drašković bio u zatvoru, vikalo se „Pustite Vuka”: to je srpski. Posebna priča su konstrukcije i obrti: „neki od naših predloga” („some of our proposals”) umesto „neki naši predlozi”; „Bosanci su ti koji će platiti cenu…” umesto jednostavnijeg „Cenu će platiti Bosanci”; „Naloženo im je da povuku tenkove ili će biti bombardovani”, gde je prevodilac izgubio iz vida da englesko „or” može da znači i „inače”, dakle „…inače će biti bombardovani”.

I naziv „Češka Republika”, koji redovno srećemo umesto običnog „Češka”, nastao je prevođenjem. Engleski nema imenicu za ovu državu, već samo pridev (Czech), pa mora uvek da kaže „Czech Republic”, i kad nije potreban puni zvanični naziv (iz nekih razloga, staro „Bohemia” ne dolazi u obzir). Ružno je kad se u prevodu odražavaju nedostaci stranog jezika, kad prevodilac nema svest o tome da su u njegovom maternjem jeziku — bar jednom — mogućnosti izražavanja veće nego u engleskom.