Jezičke nedoumice & naša (ne)pismenost

woland · Početnik Domaćeg.de

OSLOVLJAVANJE ŽENSKIH LICA PREZIMENOM

Poznato je da postoje stanovite razlike u deklinacionom, gramatičkom tretmanu u upotrebi nekih tipova prezimena, zavisno od toga da li su u vezi sa muškim ili ženskim licem. Stvar je u tome što se prezimena, ona koja se završavaju na suglasnik, recimo tipa na -ić (Jovanović, Pavlović i dr.), uvek u odgovarajućoj sintaksičkoj poziciji menjaju po padežima — kada se tiču muških osoba (Jovan Jovanović, Jovana Jovanovića, Jovanoviću itd.), dok je sasvim drugi slučaj kada se takva prezimena tiču ženskih lica. U ovom drugom slučaju, naime, prezime ostaje nepromenjeno (indeklinabilno) bilo da je u sprezi s ličnim imenom (Vera Jovanović, od Vere Jovanović, Veri Jovanović, a ne — od Vere *Jovanovića i sl.).

Paradigmatičnost prezimena, kao i mogućnost gramatičkog obeležavanja ženskog roda imaju jedino prezimena (mahom su nedomaćeg porekla) koja se u nominalnom obliku završavaju na -a (tipa Morina, Ivanovna, Kudrna). Drugačije rečeno, ukoliko se prezime tipa imenica s osnovom na suglasnik i nastavkom -01 menja po padežima, ono obavezno referiše o tome da je nosilac prezimena — muška osoba, dok odsustvo deklinacije istog tipa prezimena obavezno referiše o tome da je nosilac prezimena — ženska osoba.2

Problem obeležavanja ženske osobe kad je u pitanju prezime razrešava se u tom slučaju dodatno, obično — pominjanjem ličnog (ženskog) imena uz prezime, odnosno drugim kakvim leksičko-sintagmatskim elementom koje svojim gramatičkim oblikom označava žensko lice (navođenjem titule, zvanja ili sl., kao npr. — gospođa Jovanović, nastavnica Jovanović ili sl.), dakle takvim leksičkim sredstvom koje ima normalnu promenu po padežima ili svojim gramatičkim svojstvom informiše o ženskom licu.

U provincijskim govorima, ali i u gradskim u ne baš davno minulim vremenima, obeležavanje ženske osobe moglo se postići — sufiksalnim preobličavanjem „muškog” prezimena u „žensko”, po sistemu tipa: Jovanović — Jovanović-eva, Petrović — Petrović-eva, izvedenim kao odredba pripadnosti — „po ocu”, odn. kao iskaz o — devojačkom prezimenu (Jovanovićeva = kći Jovanovića) ili, u drugom slučaju, po sistemu tipa Jovanović = Jovanović-ka, Petrović — Petrović-ka, što je izvedeno kao odredba pripadnosti — „po mužu”, odnosno kao oznaka muževljevog porodičnog imena (Jovanovićka = udata Jovanović).

Uz ovo se može primetiti da takve forme „ženskih” oblika prezimena danas, bar u standardnom jezičkom kontekstu, ređe ili uopšte ne figuriraju.3 U stvari, to se tako može reći samo za „ženska” prezimenska obrazovanja tipa Petrovićka, Jovanovićka, koja se danas više nikako ne sreću u jeziku obrazovnog sveta kulturnih centara.

Što se „ženskih” formi prezimena tipa — Jovanovićeva, Petrovićeva4 tiče, može se uočiti troje: (1) ona se u standardnojezičkoj komunikaciji upotrebljavaju, mada retko, gotovo sporadično, međutim (2) ova forma ne kazuje više obavezno elemenat pripadnosti „po ocu” (devojačko prezime), već je u tom pogledu neutralna5 i (3) upotrebiće se isključivo onda kada se ženska osoba imenuje samo prezimenom, bez sprege sa ličnim imenom ili titulom. Takav slučaj obično nalazimo u naslovnim ili sličnim pozicijama dnevnih listova, ali i inače, kao u primerima: „Ove godine Ćirićeva je na Krosu Balkana bila sedma” (Politika, 16. 10. 1996, 29), „Selešova6 je, međutim, smogla snage da predvodi američku reprezentaciju” (Politika, 17. 10. 1996).

Opšti zaključak koji iz do sada rečenog sledi jeste: (1) da prezimena koja se završavaju na suglasnik ne mogu biti gramatičko obeležje ženske osobe; (2) da je gramatičko obeležavanje ženske osobe s „muškim” prezimenom moguće samo uz pomoć i u sprezi s kakvom „ženskom” gramatikalnom odredbom (imeničkom pridevskom, sintaksičkom ili dr.) koja ima sposobnosti da signalizira ženski rod (da je žensko lice „u kadru”).

Dnevna jezička praksa, međutim, poglavito u sredstvima javnog informisanja, odnosno u televizijskim informativnim emisijama, pribegava u poslednje vreme sve više jednom neočekivanom maniru — imenovanju ženskih osoba na način koji se direktno kosi sa navedenim načelima i praksom. Tako sve više nailazimo na primere kao:

„Froman je bila i članica trupe S. Djagiljeva”; „Došao je rat, Froman se vratila u Rusiju” (Politika, 19. 10. 1996, 24) (reč je o balerini Margariti Froman); „Što se tiče uzroka za nastanak gojaznosti dr Pudar na prvo mesto stavlja nasleđe” (Politika, 22. 10. 1996) (reč je o dr Georgini Pudar); „Sabatini ima 26 godina, a u poslednje vreme je pauzirala zbog povrede” (Politika, 23. 10. 1996) (tiče se teniserke Gabrijele Sabatini); „Prava u ovakvim slučajevima građani retko ostvare — ističe dr Vilnus” (Politika, 17. 10. 1996) (reč je o dr Jeleni Vilnus); „Još jedan susret Plavšić—Frovik” (naslov, Politika, 17. 10. 1996) (odnosi se na Biljanu Plavšić).

Za vreme posete Elizabet Ren bezbroj puta je navedeno „Ren je rekla”, „Ren je posetila…” i sl., da bi i „domaća” ličnost Vesna Pešić bila u sličnim iskazima svedena na — „Pešić”: „Pešić je na konferenciji za štampu rekla…”, „O tome se Pešić izrazila…” i sl.

Da li je potrebno postaviti pitanje da li je i koliko ovakvo „ekonomisanje” (čemu rado pristaju novinski tekstovi) na mestu? Rekli bismo da su u pitanju dva sasvim jasna ogrešenja: prvo, gramatičko-informativno, a drugo — civilizacijsko-estetsko. U prvom slučaju sasvim je jasno da je postupak lingvistički neopravdan (objasnili smo zašto), a u drugom slučaju smatramo da je imenovanje ženske osobe „muškim” prezimenom (do skora u nas sasvim neuobičajeno) nekorektno, jer se nije teško oteti utisku koliko je takav manir imenovanja ženske osobe (da li da kažemo — i dame) u najmanju ruku neukusno, rekli bismo — čak začinjeno dozom nipodaštavanja.

Uobičajeno je, naime, da se u nefamilijarnom odnosu ženskoj osobi iskazuje poštovanje i time što će se uz ime ili prezime upotrebiti i titula (gospođa, gospođica, nastavnica ili dr.), ili bar da se uz „muška” prezimena obavezno pomene i lično ime, kao što je to, s razlogom i sasvim opravdano, činjeno u primerima kao: „O tome smo razgovarali sa Margit Savović, saveznim ministrom”; „Gospođa Savović je odgovorila da su precizno definisani ciljevi NPA” (Politika, 19. 10. 1996), „Profesor dr Mira Marković na promociji JUL-a” i sl.

Dakako, u samom titulisanju ne treba preterivati, ali bi se mera ukusa morala negovati, a o standardima gramatičke norme voditi računa, što će za ovaj slučaj reći — i izbegavati jezička sakaćenja koja, eto, ulaze „u modu” pogotovo u novinarskim tekstovima, što se može, eventualno, razumeti i objasniti, ali ne i prihvatiti.

woland · Početnik Domaćeg.de

Gospođa ministar

Tri zemlje, jedna kraj druge, sa sličnim imenima, kao stvorene da ih pobrkamo

Mnogi jezički problemi se na prvi pogled čine teški. Kad ih izbliže razmotrite, kad razmislite o njima, uvidite da su - nerešivi.
"Profesije i društvene funkcije" - piše mi Nela Marković-Bebler - "kod nas se označavaju bez polnih odrednica. U poređenju sa situacijom u Sloveniji ili Hrvatskoj, veoma zaostajemo u tome. Dokle ćemo u medijima (neretko u člancima koje pišu novinarke) tolerisati kvalifikacije u muškom rodu primenjene na žene? Ministar spoljnih poslova Ana Lind, član koordinacionog tela Biserka Matić, glavni tužilac Karla del Ponte, šef delegacije Evropske unije Doris Pak, Tinda Kovač-Cerović, profesor i savetnik u Ministarstvu prosvete, glavni koordinator je istakla, istražitelj je navela... Ovo su svakodnevni primeri iz medija. Kako ćemo uopšte artikulisati ženske interese, ako nismo u stanju da se izborimo ni za vidljivost ženskog pola u profesionalnom i javnom životu? Jedina osoba koja se, koliko znam, bavila ovim pitanjem, bila je profesorka Svenka Savić..."
U odbranu muškog roda moram reći da se time bavio i Egon Fekete, pre svega u knjizi "Slovo o jeziku" koju je 1996. objavio zajedno s D. Ćupićem i B. Terzićem (na str. 57-64). Njegovi zaključci možda se neće dopasti feministkinjama, jer on ističe "da je imenica u obliku muškog gramatičkog roda samo nosilac - osnovnog, leksičkog značenja reči (zanimanja, titule, profesije)". Iz toga sledi da nije pogrešno "ministar Ana", jer je ministar naziv funkcije, koja je ista bilo da je obavlja žena ili muškarac.
S druge strane, ženski oblici su ipak neophodni, zbog čestih i sve češćih rečenica tipa "glavni koordinator je istakla", koje su pravi zločin protiv gramatike. Ovde bismo nekako i mogli reći "glavna koordinatorka", ali postoji niz imenica od kojih se ženski oblik uopšte ne da napraviti, od agronoma do foto-modela, od diplomate i borca do vodiča i poslanika.
Hrvatima, kao što napominje naša čitateljka, to izvođenje mnogo lakše ide. Oni kažu biologinja, psihologinja, arheologinja, što je kod nas nezamislivo. U vladi imaju nekoliko ministrica. Naravno, kažemo i mi ministarka, ali nas odmah podseti na Nušića, i kao da se pitamo je li ona stvarno ministar ili je to možda - njen muž.
Tu pravog rešenja nema. Nećemo sigurno reći biologinja, ali treba nastojati da se upotrebe ženski oblici tamo gde postoje. Trebalo bi polako da se navikavamo na premijerku, fotoreporterku, izveštačicu, biografkinju i tome slično. Zvuče malo neobično, ali u svakom slučaju bolje nego "Premijer je izjavila".
Čitalac Ratko Nikolić ima zamerki na članak o baltičkim zemljama u NIN-u br. 2656, gde se upotrebljavaju nazivi Litvanija, Latvija i Estonija. Posebno mu smeta rečenica po kojoj "jugoslovenskih diplomatskih predstavništava... još uvek nema u Vilnu (Litvanija), Rigi (Latvija) i Talinu (Estonija)".
"Latvija je hrvatski", piše on, "kod nas se ta zemlja zove Letonija. Dobro je što je rečeno Litvanija a ne Litva (kako mnogi kažu povodeći se za hrvatskim), ali glavni grad te zemlje mislim da se ne zove Vilno, nego ili Vilna ili Viljnus. Na ovaj poslednji oblik smo navikli govoreći o Sabonisu i drugim košarkašima, po kojima je Litvanija poznata."
Ah, te baltičke republike! Tri na broju, jedna kraj druge, sa sličnim imenima, kao stvorene da nam se izmešaju u glavi. Nije čudo što Bogdan Terzić, u maločas pomenutoj knjizi (na str. 203), koristi izraz "geografsko-politička zbrka". On citira jednu vest iz "Politike" gde se tvrdi da će Klinton razgovarati s predsednicima "Estonije, Litve i Litvanije" (!) i gde je Riga nazvana "litvanska prestonica".
Riga, naravno, nije u Litvaniji nego u Letoniji, kako tu zemlju obično nazivamo prema tradicionalnom latinizovanom obliku imena. Doduše, ni oblik Latvija ne možemo proglasiti pogrešnim, jer se tako zemlja zove u originalu, a i na ruskom. Što se tiče litvanske prestonice, kod nas su je zvali i Vilna (kako glasi u lokalnom dijalektu - a taj oblik su preuzeli i Nemci i Englezi), i Vilno, kao u poljskom (a grad je, podseća nas Terzić, od 1920. do 1939. bio u sastavu Poljske), i Viljnjus kao u ruskom, što je prema litvanskom Vilnius, a što su naši novinari obično menjali u Vilnjus, Viljnus ili Vilnus... Izvol'te - pa birajte.

Ivan KLAJN

woland · Početnik Domaćeg.de

“Bezveze” prevodioci

Rečnici i pravopisi njima ništa ne znače: oni sami sebi prave “normu”

Reci mi mama”, piše u titlu strane serije na Trećem kanalu. Vi sad sigurno mislite da te reči izgovara neka žena, nežno gledajući u usvojeno dete koje se još nije naviklo na nju. Varate se: izgovara ih jedan mladić. Zašto bi, pobogu, mladić tražio da ga zovu mamom?!
Stvar je u tome što se on obraća svojoj majci, kaže joj “Reci mi, mama”, posle čega sledi pitanje o nekoj sudbonosnoj porodičnoj tajni. Imenica mama je, dakle, u vokativu. A naši TV prevodioci kao da ne priznaju ono pravilo (Pravopis, tačka 189s) po kome se vokativ od ostalih delova rečenice odvaja zapetom.
U nekom filmu čitamo: “Rubi vidi, dečak se povredio”. Ako vidi, zašto nešto ne preduzme? U stvari, Rubi se zapričala s komšinicom, nema pojma šta se s njenim mališanom zbiva. Upravo zato neka treća ličnost joj prilazi i upozorava je: “Rubi, vidi...” Iz ovih primera vidimo da je zapeta neophodna za razumevanje teksta. Naši prevodioci su o tome sigurno učili u školi, ali su, eto, zaboravili. Iz dana u dan pišu: “Nisam kao ti Gven.” “Ne krivim te Džuli ako hoćeš da me ostaviš.” “Telminja donesi mi osveživač.” “Sedi kraj mene tata”... Sve bez zapete.
Nije to, naravno, jedina njihova pravopisna greška. Mnogi ratuju s jednačenjem po zvučnosti, pa pišu “golubčići”, “od poljubca”, “podceniti” (umesto golupčići, poljupca, potceniti). Prefikse odvajaju sasvim nepotrebnom crticom, pišući “protiv-požarni”, “polu-svestan”, “anti-alkoholičar”. Jedan od njih redovno piše “tek-tako”, iako su to dve zasebne reči, koje nigde nije mogao da vidi spojene crticom. Jedan, opet, misli da od glagola bosti, ubosti, izbosti i sličnih radni pridev muškog roda ima dva o: “boo”, “uboo”, “izboo ga je nožem”. Nekada je zaista bilo boo, uboo (od prvobitnog bol, ubol), ali su se dva O sažela u jedno, dugo, pa pišemo bo, ubo, izbo, isto kao što pišemo i so, vo, sto i tako dalje.
Jedna navika koja je zajednička svim titl-pravopiscima jeste da izraz bez veze pišu kao jednu reč, “bezveze”. Gledao sam razne filmove i serije na RTS-u, Pinku, BK, B 92, a u njima, naročito ako su američki i ako su omladinski, svaki čas se za nešto kaže da je “bez veze”. Nijednom još nisam video da piše pravilno, uvek je “bezveze”. A to je zaista bez veze, sasvim kao kad bismo sastavljeno pisali bez smisla, bez volje, bez potrebe, bez žurbe, ili desetine drugih spojeva predloga sa imenicom.
Za fenomenalno neznanje engleskog i drugih stranih jezika već su mnogo puta kritikovani TV prevodioci, u ovoj rubrici i drugde. Vidimo, međutim, da se oni ni prema maternjem jeziku ne odnose bolje. Pravopisi i rečnici njima ništa ne znače: oni stvaraju svoju normu, “pseudonormu”, kako bi to rekao moj kolega dr Tvrtko Prćić. A šta rade lektori, ako na televizijama još uopšte postoji neki lektor? I šta kažu prosvetni organi? Titlovi serija i filmova - to su stotine i hiljade reči, ponuđenih milionskom gledalištu svakog dana. Ako gospoda zadužena za školstvo misle da mladi naraštaji više gledaju u školsku lektiru nego u mali ekran - ljuto se varaju.
Kad je reč o pravopisu, odavno dugujem odgovor Ognjenu Radiću, apsolventu Filozofskog fakulteta u Banjaluci. “U svom poslu često moram da se služim inicijalima”, piše on. “Problem nastupa kad ih treba mijenjati po padežima. Da li pisati, npr., A. B.-a, ili A. B-a (bez tačke poslije drugog slova), da li s razmakom ili bez razmaka između dva inicijala? Uopšte, pitanje tačke iza skraćenice i nekog znaka interpunkcije poslije nje razjašnjeno je u Pravopisu dosta nemušto i neizričito.”
Primedba je na mestu, i nadajmo se da će te dileme biti znatno bolje razjašnjene u novom Pravopisu, koji se najavljuje za iduću godinu. U međuvremenu, rasuđujući na osnovu oskudnih dosadašnjih pravila, ja smatram da tačku treba zadržati i ispred padežnog nastavka (npr. sa A. B.-om), jer ona u svakom slučaju označava skraćenje. Nije više uobičajeno da se crticom skraćuje reč po sredini, kako se radilo u XIX veku, kada je gospodin Milanović iz Smedereva mogao da postane “g-n M-ć iz S-a”. I mada inicijale mnogi razdvajaju samo tačkom, mislim da treba zadržati razmak između njih, jer ime i prezime su dve reči, bilo da se pišu cele ili skraćene.

IVAN KLAJN

woland · Početnik Domaćeg.de

Sablasne zapete

O jednoj sveprisutnoj interpunkcijskoj grešci u našoj štampi

Pojavivši se u crkvi u Langernivu, sablast je potmulim glasom rekla: “Oni, koje ću sada imenovati, biće uskoro mrtvi.” Slično se izrazila i koju noć kasnije: “Oni, koje ću sada prozvati, uskoro će umreti.” Verovali ili ne, dve nedelje kasnije, mladić čije je ime prvo izrekla “poginuo je u teškoj saobraćajnoj nesreći u Vreksamu”. Zapravo u Reksamu (Njrexham), jer englesko Nj nikada se ne izgovara na početku reči ispred R.
Tako piše “Politikin zabavnik”, pod naslovom “Sablast iz Langerniva”, u broju od 25. jula. Ne znam gde je tačno Langerniv (negde u Velsu), ali jedno je sigurno: tamošnje aveti ne znaju naš pravopis. Da su ga pročitale, bar njegove tačke 193 i 194, znale bi da se odnosna rečenica NE odvaja zapetom (zapetama) ako je u atributivnoj službi, to jest ako je “neophodna da se identifikuje neki pojam iz glavne rečenice”. Navode se primeri kao “Uzeo bi sobu (onaj) student kog sam ti juče predstavio”, “Stanari koji stanuju iznad nas takođe se žale na vlagu”. Bez odnosne rečenice ne bi se znalo o kom je studentu i kojim stanarima reč, zato se ona ne odvaja zapetom. Na isti način trebalo je pisati: Oni koje ću sada imenovati biće mrtvi; oni koje ću sada prozvati uskoro će umreti.
Zapete se stavljaju ako je odnosna rečenica apozitivna, to jest “ako se odnosi na već određeni pojam i dodaje mu se kao dopunsko objašnjenje”. Primeri: “Uzeo bi sobu Milovan, koji je vrlo miran podstanar”, “Moj kum, koji stanuje iznad nas, takođe se žali na vlagu”. Takve rečenice mogu se odstraniti a da se ne naruši smisao glavne, npr. “Uzeo bi sobu Milovan”, “Moj kum takođe se žali na vlagu”.
Izgleda da mnogi naši novinari, pa možda i lektori (ako ta vrsta ljudi uopšte još postoji), veruju da je naša interpunkcija slična nemačkoj ili ruskoj, gde se ispred SVAKE odnosne rečenice stavlja zapeta. Kao da su se na stranice novina preselile sve one ispuštene zapete ispred vokativa u TV prevodima (“Ne krivim te Džuli”), o čemu sam pisao u broju 2737.
“Nalazimo se u objektu, koji je stradao u NATO bombardovanju.” Tako je “Glas javnosti” 30. maja preneo izjavu ministra zdravlja na otvaranju obnovljene Interne klinike u bolnici “Mišović”. Ministar sigurno ne bi svoj govor započeo jednom tako banalnom tvrdnjom kao što je “Nalazimo se u objektu”. Ne, on je rekao da se nalazimo u objektu koji je stradao u bombardovanju, a još bolje bi bilo da je rekao da se nalazimo u zgradi koja je stradala u bombardovanju. Jedinstven pojam, bez zapeta.
“Američki vojni zvaničnik je zaključio” - prema Tanjugovom izveštaju koji prenose “Večernje novosti” - “da će Kfor privesti sve osobe, koje na bilo koji način ugrožavaju mir i stabilnost u regionu.” Na stranu što takvim izjavama više niko ne veruje, ali čak ni Amerikanac nije tvrdio da će Kfor privesti sve osobe ovoga sveta, nego sve osobe koje na bilo koji način ugrožavaju... i tako dalje.
“Organizator je u obavezi da stvori takve uslove održavanja koncerta, koji će u potpunosti sačuvati integritet flore i faune.” Rečenica je iz “Kurira”, a odnosi se na mnogo osporavani rok-festival na Ratnom ostrvu. “Takvi uslovi održavanja koncerta” nije određen pojam, ne može se posle njega stavljati zapeta dok se ne doda ostatak koji mu jedini daje smisao: uslovi koji će sačuvati floru i faunu.
Ni NIN, nažalost, nije imun na ovu sveprisutnu interpunkcijsku grešku. “Glavna junakinja afere, koja je potresala Crnu Goru, otputovala je u nepoznatom pravcu” glasio je jedan podnaslov u broju 2718. Obe zapete su pogrešno stavljene, jer je rečenica atributivna - ne govori se o bilo kakvoj aferi, nego o aferi koja je potresala Crnu Goru.
Nekoliko nedelja pre toga, članak o nevoljama koje Toni Bler ima sa svojom suprugom Šeri počinjao je rečenicom: “Žene, kao što je Šeri But, nisu retkost na britanskom ostrvu.” Takav početak teško može da zainteresuje čitaoca, jer on zna da žene nisu retkost na britanskom ostrvu, pa ni na bilo kom drugom naseljenom ostrvu osim možda Alkatraza i nekadašnjeg francuskog “Ostrva đavola”. Ali članak i ne govori o ženama, nego o ženama kao što je Šeri But. Jedinstven pojam, kao što najbolje zna Toni Bler. (Od nas nek se ne nada sažaljenju.)

IVAN KLAJN

woland · Početnik Domaćeg.de

Gajtan i gro-plan

Kad roker “reestetizuje i sintetizuje svoj opus”...

U broju od 23. juna, “Njuzvik” donosi reportažu o Halidu Šaihu Mohamedu, istaknutom članu Al kaide, koji je u martu uhapšen u Pakistanu. Tu se za njega kaže da je još pre nekoliko godina planirao da podmetne bombe u desetak putničkih aviona iznad Pacifika. Taj plan se zvao - citiram doslovno - “Project Bojinka (Serbo-Croatian for ‘big bang’).”
U srpskohrvatskom, dakle, postoji reč bojinka ili bodžinka, kako god da se izgovara, koja znači “veliki prasak”! Nije baš jasno zašto bi muslimanski kriminalac svom projektu davao ime na srpskohrvatskom. U svakom slučaju, nadajmo se da Ef-Bi-Aj ima bolje stručnjake za otkrivanje terorista nego za strane jezike, inače će širom SAD biti još mnogo “velikih prasaka”.
Posle tolikih grešaka koje otkrivamo u našim medijima, utešno je saznanje da i strani umeju da zabrljaju. Kad je pre neki dan u rodnom Konektikatu umrla slavna glumica Ketrin Hepbern, u emisiji Bi-Bi-Sija na srpskom jeziku posvetili su joj nekoliko minuta - i sve vreme su je nazivali “Odri Hepbern”! A Odri Hepbern, ako to uopšte treba nekom objašnjavati, bila je engleska glumica i umrla je, nažalost, još pre deset godina.
“Da li su nam toliko potrebni”, pita se u svom pismu prof. Dimitrije Buntić, “glagoli apsolvirati (pitanja, probleme) i apostrofirati, bez kojih neki TV voditelji i novinari ne mogu da zamisle život?”
Zaista, ja sam za to da se problemi rešavaju, a TV voditelji neka apsolviraju na svom fakultetu, ako to još nisu učinili. Što se tiče glagola apostrofirati (nekoga), on znači pre svega “osloviti nekog življim, oštrijim tonom”, kako piše kod Vujaklije. Pitanje je da li može značiti i “isticati, naglašavati nešto”, što kao drugo značenje daje rečnik Matice srpske. Sigurno je da ne znači naprosto “pomenuti”, kako ga prečesto upotrebljavaju u medijima.
A kad govorimo o učenim glagolima: pre neki dan sam na Domu omladine video veliki plakat za koncert Ramba Amadeusa s nekim kvartetom. Ispod imena izvođača, kao podnaslov ili sadržaj, piše: “Reaesthetizing and sdžnthetizing the opus”. Ako ćemo već na engleskom da se oglašavamo, trebalo je napisati sdžnthesizing. Ali nije bitan oblik reči, nego sadržaj poruke. Zamislite vi, to se nekad zvalo zabavna muzika (a ni danas, sasvim sigurno, nije ozbiljna muzika). Mladi ljudi su išli da čuju popularne melodije i da igraju. Danas, naprotiv, idu da čuju kako umetnik “reestetizuje i sintetizuje svoj opus”! Ludvig van Betoven nikada se nije setio da “reestetizuje i sintetizuje”, ali Rambo Amadeus mora!
Još jedan natpis koji mi je privukao pažnju nalazi se u trolejbusu, zalepljen za onaj veliki prozor u sredini. U tri reda, tu piše: “REZERVNI IZLAZ / ISČUPAJ GAJTAN / RAZBIJ STAKLO”. Primetili ste, naravno, pravopisnu grešku: isčupaj umesto iščupaj. Ali gde je gajtan? Koliko god da sam zagledao prozor, nisam primetio nikakav gajtan. Oko stakla je okvir od gume tvrde kao kamen. Možda u njemu postoji nekakav gajtan, ali kako doći do njega? I čime razbiti sigurnosno staklo? U stranim autobusima koje voze privatnici, u tu svrhu postoji mali plastični čekić s čeličnom glavom. Ovde ga nema. I da ga ima, u roku od dva sata bi nestao, kao i sve što nije lancima prikovano. Ukratko, izgleda da GSP nije ništa bolje pripremljen za slučaj požara u vozilu nego američki federalci za “Projekt Bodžinka”.

B. S. Mišković mi piše da se iznenadio našavši u Matičinom rečniku reč groplan, sastavljeno, bez crtice. Tako je i kod Vujaklije. “Znam da mi izgovor, u ovom slučaju, smešno zvuči bez crtice”, kaže on. “‘Ajde pseudoklasicizam ili recimo autoput, ali bi gro plan, čini mi se, moglo čak da se piše i odvojeno.”
Sastavljači Rečnika verovatno su pošli od činjenice da “gro” ne znači ništa u našem jeziku, a takve reči ne treba odvajati crticom. Ali za način pisanja važan je i akcent, a on verovatno nije samo na o (s dužinom na a), kako je u rečniku označeno. Biće da i gro i plan izgovaramo svako sa svojim naglaskom. Zato u Pravopisu piše gro-plan, s crticom. Uz to je dodata i sasvim umesna primedba “bolje krupni plan”. Drugim rečima, francusko gros plan može se i prevesti, a prevod je samo za jedan slog duži od originala.

IVAN KLAJN

woland · Početnik Domaćeg.de

Među česte greške u sredstvima informisanja spada nepouzdanost, proizvoljnost u padežnim oblicima stranih reči muškog roda sa završetkom na samoglasnik (to su najčešće lična imena romanskog porekla). Obično ne zadaju teškoće one na -u, -e, -i npr. Sardu, Peru, kakadu, Masne, Merime, Karne, Žipe, pire, bere, Viši, Mastrojani itd. I kod njih, ipak, ako su francuskog porekla, treba paziti da naglasak bude na završnom slogu, jer bi pomalo komično zvučalo Žipe umesto Žipe, Masne umesto Masne itd. Mnogo je teže s prezimenima kao Dega, Doza, Moroa, Diboa itd. Po analogiji s onim prethodnim (Sardu, Sardua itd.) očekivali bismo genitiv Degaa, Moroaa i sl., što zvuči dosta teško. Kod onih na -o, kao Ruso, Igo, Malro, biro, promena je Rusoa, Rusou itd., pa valja očekivati i NATO-a, lotoa, džudoa i sl. Nažalost, više puta nedeljno slušamo: igrači lota, jedinice Nata, pa i kakaa (što čak zvuči nepristojno) umesto ispravnog kakaoa…

Promena ovakvih imenica ne uklapa se u naš padežni sistem, pa je vrlo teško dati opšta i jednoobrazna pravila. Većina njih menja se po prvoj vrsti, tj. kao naše imenice muškog roda na suglasnik. Pri tom francuska imena ne mogu zadržati izvorni naglasak na krajnjem slogu (što naš akcenatski sistem ne dopušta), nego se on zamenjuje nenaglašenom dužinom: Žipe, Masne, Ruso, Sardu, pa tako i u padežima Žipea, Žipeu, Žipeom itd. Bitno je samo da se ta nenaglašena dužina ne zanemari (kao što inače, i kod domaćih reči, često biva u gradskom govoru).

I muška imena (prezimena) na -a treba u načelu da se uključe u našu promenu, npr. Dega, Degaa, Degau, Degaove slike itd. Takvo pravilo se, istina, ne može uvek kruto sprovoditi. Prezime Dima kod nas se odavno ustalilo po trećoj vrsti (Aleksandra Dime, Dimini romani i sl.), pa ne bi imalo smisla sada nametati oblike kao „Dimaa” ili „Dimaov”. Najviše teškoća zadaje završetak -oa. Takva imena kod nas, silom prilika, moraju ostati nepromenljiva, kao što je još odavno predloženo u Pravopisnom priručniku Markovića, Ajanovića i Diklića (Sarajevo 1975). To znači da ćemo uvek nastojati da im dodamo promenljivo ime odnosno prezime u apoziciji, npr. Fransoa Miterana, sa Fransoa Miteranom, obratio se Andreu Moroa i sl. Samo ako takvo dodavanje nije moguće, menjaćemo Fransoe, Fransoi i sl.

Što se tiče imena sa završetkom -o, to o će se svakako zadržati i u drugim padežima kod francuskih imena, dakle Rusoa, Rusou, Rusoov, Igoa (ne „Iga”), Igoov itd. Kod drugih imena i imenica upotreba je kolebljiva: NATO, NATO-a (jer je posredi skraćenica), ali Unesko, Uneska (po poreklu takođe skraćenica, ali se izgovara i menja kao posebna reč); loto, lotoa, lotou je češće u praksi, mada ne bi bilo pogrešno ni lota, lotu (kao libreta, libretu ili kimona, kimonu); džudoa, džudou je rasprostranjeno, mada izvedenice džudaš, džudista, džudistkinja ukazuju na osnovu džud-, pa bi bilo pravilnije džuda, džudu, džudom. Treba u svakom slučaju naglasiti da jednom ustaljena upotreba ima prednost nad formalnom pravilnošću. Primera radi, budući da se složenica Informbiro menja kao biro, zadržavajući -o (Informbiroa, Informbirou), teorijski bi bilo pravilnije „informbiroovac, informbiroovski” sa dva o, ali u stvarnosti se javljaju samo informbirovac, informbirovski.

Najzad, za imenicu kakao u novom Matičinom pravopisu je propisan genitiv kakaoa, ne više kakaa kako je bilo u Pravopisu iz 1960. godine. Time se ona izjednačava s promenom imena Bilbao, Bilbaoa (po Pravopisu „običnije nego Bilbaa”) i već ustaljenim Mao, Maoa.

woland · Početnik Domaćeg.de

SENDVIČARA, PALAČINKARA I PEČENJARA

Riječi istaknute u naslovu trostruko su međusobno povezane. Prvo, sve tri su novijeg postanja, što znači da su nastale, ili su pak dobile posebno značenje, u naše vrijeme, tako da nisu zabilježene u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske, koji je štampan, u šest knjiga, između 1967. i 1976. godine. Nisu zabilježene čak ni u rječnicima novih riječi (onom ranijem, Jovana Ćirilova, iz 1982, i drugom, Ivana Klajna, koji je objavljen prije pet godina, 1992). Drugo, sendvičara, palačinkara i pečenjara bliske su po tome što pripadaju istom području upotrebe, pa se mogu uvrstiti u kulinarsko-ugostiteljsku terminologiju. Treće, one pripadaju istom tvorbenom modelu (imaju imeničku osnovu i karakterističan nastavak -ara), što upućuje i na određenu značenjsku srodnost.

Od ova tri naziva čini se da je sendvičara najmlađi, mada je to teško utvrditi bez širih istraživanja. On je, po svemu sudeći, i najmanje rasprostranjen u praksi. Zabilježio sam samo jedan takav primjer, i to u Beogradu. Kod Palilulske pijace otvorena je i radi neprekidno 24 sata Sendvičara „Pugo”, u kojoj se, kako piše na okolnim reklamama, prodaju topli sendviči i voćne salate. Uz naslov radnje označena je čak i godina otvaranja. Napisano je lijepo „srpski”: established 1989. Ako se utvrdi da je to prva sendvičara u nas, imaćemo rijetku priliku da znamo kada je tačno ta riječ rođena, tj. kada se počela upotrebljavati u našem jeziku. Ona je, očigledno, zamjena za engleski sandwich bar, koji, eto, nije preuzet u cjelini, u ćiriličkoj transkripciji, kao sendvič bar, iako su nam poznate obje te riječi, nego je pretočen u jednu riječ, koja je načinjena prema našem tvorbenom modelu. Možda je tome „kumovao” i nešto stariji kulinarsko-ugostiteljski naziv palačinkara, koji je već prilično rasprostranjen na našem govornom području. To je naziv koji označava malu ugostiteljsku radnju u kojoj se peku i ujedno prodaju palačinke i druge slične poslastice.

Od prethodna dva naziva pečenjara se razlikuje po tome što je kao riječ postojala i ranije, a sada se javlja samo s novim značenjem. To je sada mala ulična radnja u kojoj se peku i prodaju pečenjaci, kokice, bademi, kikiriki, leblebije, sjemenke i sl. U Rečniku Matice srpske takvo značenje uz tu odrednicu nije registrovano. Tu je „pečenjara ž kov[anica] vrsta posude, šerpa, šerpenja, kastrola za pečenje”. Ono što je u današnjem našem jeziku pečenjara, nekad je bila pečenjarnica. To je, prema RMS, „baraka, kućica u kojoj pečenjari peku i prodaju pečeno meso, kestenje i sl.” Kao što vidimo, razlika je između današnje pečenjare i nekadašnje pečenjarnice samo u vrsti robe koja se tu prodaje. U tom smislu donekle je izmijenjen i značenjski sadržaj naziva pečenjar, koji je takođe, na istom mjestu, zabilježen u RMS. Tu stoji da je pečenjar „onaj koji peče i prodaje pečeno meso, kestene, kolače i dr.” Pečenjari se danas bave nešto drukčijom i širom ponudom i rade u pečenjarama. Samo utoliko se pečenjara razlikuje od pečenjarnice, kao i današnji od nekadašnjih pečenjara.

Već je rečeno da riječi sendvičara, palačinkara i pečenjara pripadaju istom tvorbenom modelu. One su izvedene od imeničkih osnova: sendvič(0), palačink(e), pečenj(e) i nastavka -ara, koji ovdje označava „mjesto (zgradu, baraku ili prostoriju) u kojoj se pravi i prodaje ono što znače imenice od kojih su ti nazivi izvedeni”. Tako se u sendvičari prave i prodaju sendviči (i još ponešto), u palačinkari — palačinke i sl., a u pečenjari pečenjaci, kokice, sjemenke itd. I tu se pečenjara razlikuje od prethodna dva naziva, ali samo utoliko što je izvedena od glagolske imenice. Ipak, nastavak -ara daje joj isto značenje, pa po tome ide s njima u istu tvorbenu i semantičku kategoriju. Taj nastavak, naime, pored više drugih, nosi i dva značenja koja su karakteristična za sve tri riječi što ih ovdje razmatramo. On upućuje, prvo, na mjesto gdje se nešto pravi ili proizvodi. Takve su imenice: azotara — „fabrika u kojoj se proizvodi veštačko đubrivo” (RMS), koksara — „tvornica, fabrika koksa”, voskara (i voskarnica) — „radionica za preradu voska i izradu sveća”, svilara — „zgrada u kojoj se gaje svilene bube, prede i tka svila”, ćilimara — „radionica u kojoj se izrađuju ćilimi”, cementara — „fabrika, tvornica cementa”, šljunkara (pored šljunčara) — „prostor na kome se priprema šljunak za građevinske radove”, štofara — „fabrika štofova” i sl. Drugo, nastavak -ara upućuje i na mjesto gdje se nešto prodaje (kakvu trgovinsku radnju i sl.). Takve su imenice: gvožđara (kod koje RMS upućuje na gvožđarnicu) — „prodavnica gvozdene, železne robe”, knjižara (knjižarnica) — „prodavnica knjiga”, cvećara (kod koje RMS upućuje na cvřćarnicu) — „prodavnica cveća” itd.

Veći broj ovakvih imenica nosi oba značenja (mjesta gdje se nešto i pravi, proizvodi, i prodaje). Tako je železara — „1. topionica i livnica železa, gvožđa…” i „2. trgovina železnom robom, gvožđara, gvožđarnica”; kožara (kožarnica) — „1. a. radionica ili tvornica, fabrika za preradu koža… b. prodavnica koža”, pored „2. agr. vrsta jabuke (ploda) koja ima hrapavu i tvrdu, debelu koru”; platnara — „a. tvornica, fabrika platna… b. prodavnica platna” itd.

Imenice sendvičara, palačinkara i pečenjara pripadaju upravo ovoj trećoj skupini. One znače mjesto gdje se nešto pravi i u isto vrijeme prodaje. Tako se u sendvičari prave i prodaju sendviči, u palačinkari palačinke, a u pečenjari pečenjarski proizvodi. One, dakle, nisu usamljena pojava, već se uklapaju u prilično rasprostranjen tvorbeni model u srpskom jeziku. Stoga im se s čisto gramatičkog stanovišta nema šta prigovoriti. Ipak, može se postaviti pitanje koliko su nam te riječi, takve kakve su, potrebne u standardnom jeziku i mogu li se naći bolja rješenja, jer nekima se čine neobičnim i pomalo rogobatnim. Osvrćući se na neobične nazive firmi koje je primijetio šetajući beogradskim ulicama, dr Drago Ćupić zabilježio je i nekoliko imenica s nastavkom -ara, među kojima je i naša pečenjara. U članku pod naslovom „Opore imenice” (u knjizi Slovo o jeziku/ Jezički poučnik, Beograd 1996), on ih, kako stoji i u naslovu, naziva „oporim”. Ne odbacujući i ne umanjujući vrijednost ni takvog pristupa (nazovimo ga uslovno „estetskim”), ovdje ćemo navedene imenice analizirati sa stanovišta „utilitarnosti”, tj. njihove upotrebe u jezičkoj praksi.

Ovom prilikom krenućemo od kraja, od trećeg naziva. Pečenjara u savremenoj jezičkoj praksi označava sasvim određenu trgovinsko-ugostiteljsku radnju, a pečenjar je i stručni naziv za određeno zanimanje. Te imenice, dakle, kao etikete, pokrivaju određene pojmove i kao takve ulaze u kulinarsko-ugostiteljsku terminologiju. Pečenjara nije isto što i pekara i pecara, kao što ni pečenjar nije isto što i pekar ili pecar. U jezičkoj praksi, još mnogo ranije, osjetila se potreba da se izdiferenciraju pojmovi pekara i pecara, iako obje te riječi potiču, izvedene su od istog glagola (peći), kao, uostalom, i pečenjara. One su stekle i „pravo građanstva” i unesene su u rječnik savremenog književnog jezika. Tako se u RMS objašnjava da je pekara (pekarnica) — „zgrada, prostorija u kojoj se mesi i peče ili prodaje hleb” a pecara — „zgrada u kojoj se prerađuje nešto pečenjem, u kojoj se peče ono od čega se može dobiti kakvo alkoholno piće (obično rakija)”. Kasnije je od glagola peći, preko pečenje, u društvenoj i jezičkoj praksi stvorena i riječ pečenjara, s posebnim značenjem, različitim od značenja prethodne dvije riječi. Tako smo dobili mogućnost da, pomoću različite tvorbe, jasno označimo i razgraničimo tri različita pojma, pa tačno znamo šta je pekara, šta pecara, a šta opet pečenjara. Stvaranju takvih distinkcija ne može se prigovarati, pogotovo što se novostvorene riječi uklapaju u ustaljene tvorbene modele.

I palačinkara je precizna oznaka pojma koji pokriva, uklapa se u određeni tvorbeni model, pa je kao takva korisna, pogotovo što nemamo druge, bolje zamjene. Taj će naziv, bez svake sumnje, naći svoje mjesto u kulinarsko-ugostiteljskoj nomenklaturi, kad ona bude obrađena i kodificirana.

Naziv sendvičara mogao bi se zamijeniti preuzimanjem engleskog izraza sendvič bar, ali time naš jezik ne bi bio ništa bogatiji niti „ljepši”. Ionako imamo previše direktno preuzetih, ili samo fonetski adaptiranih anglizama.

Na kraju valja reći još nešto. Istina je da ovi nazivi (kao i građara, burekara i sl.) ponekome smetaju, da „paraju uši”. Ali to može biti tako samo privremeno. Našim je ljudima, vjerovatno, nekad bio rogobatan i kišobran, jer su bili naviknuti na talijanizam ambrel, amrel, ili ambrela, amrela. Danas je obrnuto. Zato bih, umjesto zaključka uz ovu raspravu, naveo Ćupićevo mišljenje:

„Imena koja smo naveli kao nova malo su opora, ili možda to samo tako izgleda zbog toga što se na njih nismo navikli, ali pretpostavljamo da ih se nećemo tako lako osloboditi.”

Slažući se s ovim mišljenjem, samo bih dodao: A zašto bismo ih se uopšte i oslobađali?

woland · Početnik Domaćeg.de

POŠTAPALICE — ELEMENTI JEZIČKOG ŠUNDA

Tu nedavno jedan naš sagovornik upitao je, više u šali nego ozbiljno — postoji li i u jeziku šund, jezički šund.

Ako pođemo od samog značenja po kome, inače, nemačka reč „šund”, označava — 'robu bez vrednosti, proizvodno smeće i otpad', a u preoblikovanom i u druge sfere prenesenom značenju — 'delo, obično umetničko, bez ikakve (dakle umetničke, literarne ili druge kakve) vrednosti', onda bi i jezički šund morao značiti reči ili izraze koji, sa jezičkog, dakle informativno-komunikacijskog stanovišta (jer jezik je pre svega informativno sredstvo opštenja) nemaju nikakvu izražajnu vrednost, već predstavljaju isprazni, bezvredni jezički materijal otpadnog karaktera, dakle, reči koje ništa ne znače, ništa ne kazuju i, samim tim, predstavljaju jezičku natruhu kojoj u valjanom jezičkom izrazu nema mesta.

Imamo li, dakle, takvih reči i izraza koji jesu jezički šund? Ako obratimo pažnju na način na koji mnogi govornici iskazuju svoje misli, neće biti teško zapaziti takve jezičke elemente.

Iz škole su nam poznate reči koje teorija naziva 'pleonazmima', takve kao mala bebica, spustiti se dole, imati svoj vlastiti dom, gde su reči nepotrebno navedene jer se ili podrazumevaju ('mala bebica', 'spustiti se dole') ili su istog značenja sa navedenima ('svoj' i 'vlastiti') i sl. Mi, međutim, imamo reči koje ponekad, iako suvišne, mogu imati opravdanja, recimo kada se njima želi nešto naročito da naglasi, a što može imati i izvesno stilsko obeležje (kao npr. u izrazima beo belcat, go golcat, sam samcat ili sl.).

Kao jezički šund mogli bismo pre označiti psovke i opscene reči, pogotovo one koje se u jeziku našega sveta veoma olako i, često, bez ikakve motivacije i povoda izgovaraju gotovo u svakoj rečenici i u najbezazlenijim saopštenjima, kao mahinalne uzrečice, što je tipično, istina, za one ljude koji imaju teškoća u izražavanju, pa im takve reči služe kao narativna pomagala u kazivanju.

Ovom prilikom, kad govorimo o jezičkom šundu, mi imamo na umu nešto drugo. Ne ono što je izražajni pleonazam niti ono što spada u psovački repertoar kolokvijalnog izraza, već ono što bismo mogli nazvati 'jezičke poštapalice'.

Odmah da kažemo da je manir upotrebe jezičkih poštapalica netipičan za pisani jezik, ali zato veoma uočljiv u govornom jezičkom iskazu, posebno onda kada lice koje govori svoje kazivanje realizuje u neposrednom, improvizovanom izlaganju ili razgovoru. Veštom i dobrom govorniku, onom koji vlada kulturom usmenog jezičkog saopštavanja, teško će se omaći kakva suvišna reč, ali se zato većina govornika takvom kulturom govora ne može uvek pohvaliti.

O kakvim je, dakle, pojavama reč?

Dovoljno je, recimo, pratiti razgovore, intervjue ili druga improvizovana, unapred nepripremljena usmena kazivanja govornika na radiju ili na televiziji i otkriti raznovrsne, ponekad i zanimljive tipove i oblike jezičkih poštapalica.

Načinili smo, za ovu priliku, izbor takvih reči, bez namere da iscrpnije prikažemo sve mogućnosti „poštapanja”, a u želji da na ovu jezičku pojavu, kao manir, izričitije ukažemo.

Zanimljiv je, recimo, veoma rasprostranjen, i po svoj prilici nesvestan mahinalan manir mnogih sagovornika da kada treba da odgovore na neko postavljeno pitanje, svoj odgovor kao po pravilu započinju rečcom „pa” Ova rečca, naravno, nema nikakvu značenjsku funkciju: govornik je najčešće izgovara kao nesvesnu reč-pauzu, verovatno iz potrebe da njome dobije u vremenu, služi se njome da zadobije tzv. psihičku sekundu pre započinjanja odgovora.

Nesigurniji govornik ili sagovornik da bi, valjda, dobio više vremena od psihološke sekunde, postupiće lukavije i oveštaloj rečci „pa” dodaće i druge poštapajuće segmente. Pokazaćemo to na nekoliko zabeleženih primera.

Na pitanje:

— Kakva su vaša iskustva sa putovanja po Bugarskoj? — sagovornik odgovara:

— Pa, šta ja znam, dobra su…

Odgovori mogu biti, dakako, i drugačije koncipirani radi dobijanja u vremenu za koncentraciju:

— Pa, da vam kažem nešto, dobro je bilo;

— Pa, evo, da kažem, u poslednje vreme nešto je više prelazaka granice naših vozača;

— Ja bih bio srećan kada bismo, da kažem, mogli da uspostavimo saradnju sa susedima;

— To je, da kažem, program koji je vlada prihvatila;

— Svi organi su se, da kažem, tome posvetili;

— I rezultati su, da kažem, sada vrlo dobri;

— Čujte, da vam kažem, ja nisam protiv Vuka Draškovića;

— Tako da, hoću da kažem, sve je ipak tu.

Ima, dakako, i drugačijih poštapalica. Na pitanje, recimo:

— Kako se vrši naknada štete? — odgovor je glasio:

— Pa, ovako, mi imamo primanja iz republičkog budžeta, ali oni kasne;

— Pa, čujte, ovaj, to pitanje nije sasvim razjašnjeno.

Ovde se susrećemo sa kombinovanom poštapalicom nadopunjenom i klasičnom i veoma rasprostranjenom uzrečicom ovaj, tipičnom za sve one koji zamuckuju, imaju potrebe da zastajkuju u govoru, pogotovo kad ne znaju kako da nastave iskaz ili misao.

Vrlo je rasprostranjen i ovakav početak odgovora na pitanje:

— Pa, znate kako… ja se najbolje osećam kad je pun Mesec.

Slični su po tipu i odgovori kao:

— Pa, znate šta, o tome bi se moglo mnogo govoriti;

— Znate šta, kod nas je došlo do opstrukcije intenziteta saobraćaja;

— Prema tome, znate, ovaj, mi smo smatrali da je razgovor završen i sl.;

a u racionalnijoj verziji poštapalice pa, znate šta i slične najčešće su ograničene samo na ono znate, tj. na poštapalicu koja se može smatrati „klasičnom”, tj. ve-oma uhodanom, kao u primerima:

— Znate, kad pacijent dođe u komi onda se ne pita o zračenju;

— To je jedan od onih zahteva, znate, koji se često postavljaju;

— Ja se, znate, u tome ne snalazim baš najbolje;

— U nekim zemljama, znate, postoji numerus clausus;

— Ali znate, politika i svet, pa i mi se menjamo;

— Mi smo veoma kontinuirano, znate, radili na tome;

— Ali, znate, procesi su neki nezaustavljivi ako ih ne usmerite na pravi način.

Ima, dakako, i drugačijih „rešenja”, takvih koja se u obliku kvazipitanja udevaju bilo gde u rečenici:

— To je, je l' tako, jedan veliki problem koji moramo da savladamo;

— Mandati u Skupštini su podeljeni, je l' tako, među stranačkim poslanicima…

— A moje mišljenje bi bilo slobodnije i bilo bi, ako smijem tako reći, potpunije ako bi bilo više kandidata;

— Naša dužnost sada je da sagledamo stvar veoma, veoma, veoma ozbiljno i potpuno, ako tako mogu da kažem, da to znači…

— Verujem takođe, je li, da će takvo naše iskustvo biti sve manje pogrešno shvaćeno —
pa izgleda kao da govornik pita ili od sagovornika traži potvrdu za ono što, u stvari, sagovorniku daje kao odgovor.

Neke druge poštapalice čak same sobom izražavaju nemoć govornikovu da u trenutku saopštavanja nađe pravu reč ili izraz, pa u želji da dobije u vremenu veli:

— Vi ste pitanje, kako da kažem, vrlo suzili;

— Studenti su sedeli, kako bih rekao, onako gandijevski, napola goli —
što govornika, u neku ruku, degradira i samo po sebi deluje neugodno.

Varijeteti za odugovlačenje ponekad glase i drugačije, na primer:

— E, sad, ljudi su naučeni da ih niko ne pita kako žive;

— Ta stvar je, rekli bismo, odavno rešena pa se moraju preduzeti nove mere.

Ovim, dakako, nije prikazan sav repertoar mogućih kombinacija koji se, kao što se vidi, kreće od gotovo neartikulisanih glasova, počev od onih najneugodnijih tipa a-a-a, o-o-o koja se ponekad otegnu i na nekoliko sekundi (dok čovek razmišlja) do onih koje se realizuju kao rečce tipa pa, do potpunih reči, kao ovaj, znate, ono i sl. i čitavih sintagmatskih ili rečeničnih konstrukcija kao: rekli bismo, znate šta, kako da kažem, kako bih rekao, ako tako mogu da kažem, je l' te itd.

Odgovor na pitanje zašto se ovakve poštapalice upotrebljavaju stvar je psihološko-lingvističke analize, koju mi ovom prilikom ne činimo. Ukazujemo na ovu pojavu više sa estetsko-pragmatičnog polazišta, u želji da govornicima — naročito onima koji se oglašavaju nastupima na javnim medijima, takvima kao što su radio i televizija — skrenemo pažnju na ovu pojavu, koje možda nisu ni sami svesni dok govore, s napomenom da govor začinjen nesuvislim, nepotrebnim i nesmislenim rečima ne može biti odlika dobrog govorenja, te da bi svako ko drži do svog govornog nivoa morao svesno nastojati da svoje izlaganje oslobodi takvih reči, koje se s manje ili više prava odista mogu svrstati u jezički šund.

Uostalom, ne samo uklanjanje poštapalica već i opšta briga za vlastiti jezički izraz, bili bi vredan doprinos kulturi govorenja, a time i lepoti našeg jezika uopšte, čemu se do sada jedva poklanjala potrebna pažnja.

Najzad, možemo se upitati — ima li lepšeg zadovoljstva nego slušati govornika čija rečenica teče lepo, ritmično, stilski kultivisano, i bez jezičkih natruha, poštapalica i rogobatnosti, i obrnuto — ima li neprijatnijeg dojma nego slušati govor natrunjen mucanjem, akanjem, neprirodnim natezanjem, suvišnim i nesmislenim rečima kojima se ponekad služe, istini za volju, čak i poneki mudri govornici i visoki intelektualci.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Woland, hvala puno na ovako zanimljivim & korisnim textovima, ja sam zapochela temu 'Jezichke nedoumice & nasha (ne)pismenost", samo pod 'Skola, fax, posao', josh jednom, hvala Wink

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

I te kako vredi pogledati Idea

, na nashem Domacem.de, samo pod 'Knjizevnost', hvala, Woland Wink

http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=18887

g9arduva je napisao/la sledeće:
colonel je napisao/la sledeće:
Evo jedan link da vidite sta je nepismenost!

www.srbovanje.com

ma ne diraj mi srbovanje Exclamation Shame on you

jedno je nepismenost, drugo je sleng Exclamation

Ima dosta toga da se vidi, konkretno, u Galeriji Rolling Eyes

http://www.srbovanje.com/modules/myalbum/viewcat.php?num=10&cid=8

_________________
'Tread softly because you tread on my dreams'

woland · Početnik Domaćeg.de

Baš mi je drago da ti se sviđa ova tema, Annabel_Lee. Nisam vidio da si ti započela sličnu temu, postovao bih ovo tamo da sam znao :124:

woland · Početnik Domaćeg.de