Jezičke nedoumice & naša (ne)pismenost

woland · Početnik Domaćeg.de

NEKA ZAPAŽANJA O POGREŠNOJ UPOTREBI ENKLITIKA

Davati pretpostavljene rezultate neizvršene ankete može, u najmanju ruku, izgledati neobično, pa i besmisleno. Ipak, posle dugog posmatranja nekih pojava, okolnosti u kojima se one javljaju i njihovih posledica, nije nemoguće, i bez ankete, doći do nekih prilično verodostojnih, mada, svakako, ne sasvim preciznih zaključaka.

Tako se može konstatovati da znatan broj (ovde, razume se, nedostaje procenat) onih koji javno govore i pišu ne zna tačno, ili ne zna nikako, šta su enklitike, ili pak o njima ne razmišlja. Ne zna da su to „naslonjenice”, kratke nenaglašene reči, to jest reči koje nemaju sopstveni akcenat nego se akcenatski naslanjaju na prethodnu reč i čine s njom celinu, i glasovnu i — što se naročito često gubi iz vida — smisaonu.1 (Da podsetimo, u pitanju su skraćeni oblici zamenica, kao mu, mi, ga, vam, se, ih, ili pomoćnih glagola, kao je, smo, su, će. Ako je, dakle, na primer, su u takvoj poziciji da na njega pada akcenat, ono postaje jesu, mi postaje meni, sam postaje jesam i tako dalje.)

Ali, na sreću, ili na nesreću, nije sve u teorijskom znanju. Stvar je i u osećanju, sluhu za jezik, i sluhu uopšte. Kao što ima onih koji ne znaju šta su enklitike, ali ih pravilno upotrebljavaju (kao muzikalne osobe i sa dobrim muzičkim pamćenjem, koje ne znaju note ali tačno pevaju ili sviraju), tako ima i onih (čak i profesionalnih pisaca) za koje se teško može pretpostaviti da nisu čuli za enklitike, ali koji ih loše tretiraju. (Možda bi nekima u tom pogledu pomoglo čitanje sopstvenog teksta naglas.)

Ovde svakako nije potrebno podrobno objašnjavati i komentarisati „obične” slučajeve pogrešne upotrebe enklitika, kao: „Komisija za predstavke i predloge Skupštine Srbije je završila svoj deo posla” (umesto, razume se, završila je…); „Sudbina inače dobrih stavova i zaključaka sindikalnih organizacija se prati” (prati se); „Sestre od pet i sedam godina su još početkom avgusta…” (to jest, još početkom avgusta su); „Od očevidaca zločina smo saznali” (saznali smo); „M. B. iz Srpske liberalne stranke je rekao…” (umesto: rekao je), ili pak: „Sportisti […], treneri i policajci su ljudi (a treba jesu ljudi, pošto se glagol ne odnosi samo na policajce, nego i na ostale).

Jezičko osećanje, a u nekim slučajevima gotovo i osećanje pristojnosti, posebno trpi od upotrebe enklitike posle zapete, kada nenaglašena rečca neminovno postaje naglašena, kao na primer: „…N. N. […] je bio…” (umesto normalnog bio je).

Ovakve slučajeve (citirani primeri su autentični) svakodnevno čujemo ili čitamo u medijima, a ne retko i u knjigama.

Ovde bih, u stvari, hteo da skrenem pažnju na one slučajeve pogrešne upotrebe enklitika kada nije u pitanju samo eufonija, odnosno grešenje u akcentovanju zato što po prirodi nenaglašena reč silom prilika postaje naglašena), nego kad loša upotreba enklitika može da dovede do nedoumice, nejasnosti, pa čak i do pogrešnog razumevanja teksta.

Kada se napiše: „Mladić koji je osumnjičen za ubistvo iz nehata je pobegao”, više je, istina, smešno, nego dvosmisleno, jer u jednom trenutku može izgledati da je osumnjičeni pobegao, ne namerno, nego iz nehata.

Stvar može postati ozbiljnija u konstrukciji tipa: „Sadašnje stanje u Srbiji se ocenjuje…”, gde se, pošto je u pitanju naslov, ne vidi jasno da li je reč o stanju u Srbiji ili o njegovom ocenjivanju u toj zemlji.

Ili (opet konkretan primer, kao i svi drugi): „Opozicioni kandidat za predsednika županijske skupštine u Zagrebu je svima dobro poznat političar…”, gde nije sasvim jasno da li je kandidat o kome je reč u Zagrebu poznat ili je pak županijska skupština u tom gradu, što će pre biti slučaj. U tom slučaju trebalo je, očigledno, reći: „svima je dobro poznat…”

Zatim: „Američka potraga za žrtvama sahranjenim u masovnim grobnicama u Bosni se nastavlja…” (Kao da se potraga nastavlja u Bosni, a drugde možda ne, a pisac je svakako hteo da kaže da su masovne grobnice u Bosni i da se potraga nastavlja.)

„Razgovori o ostvarivanju prava na Kosovu su potrebni, ali u našoj zemlji.” (Reč je po svoj prilici o ostvarivanju prava na Kosovu i o potrebi za takvim razgovorima, pa je, dakle, trebalo reći potrebni su.)

„Dok je 'proricao budućnost', A. H. K. iz Sirije je procenjivao [umesto procenjivao je] imovinsko stanje [to jest, imovno] građana…” Iz ovako sastavljene rečenice moglo bi se zaključiti da je prevarant pomenute procene vršio iz velike daljine, čak iz Sirije (a operisao je u našoj zemlji).

„Optuženi M. P. iz Varvarina je prošlog leta u javnosti postao poznat…”, umesto, valjda, postao je poznat: bio je iz Varvarina, a nije iz tog mesta postao poznat.

„Predstavnici novog rukovodstva u Zadru su počeli…” (Htelo se, verovatno, reći da su ti predstavnici bili u Zadru i da su počeli… Oni su, istina, i počeli u Zadru, ali je akcenat na mestu gde se to rukovodstvo nalazilo.)

„Presađivanje kose kod muškaraca i povećavanje grudi kod žena su ubedljivo najtraženije estetske operacije u Srbiji.” (Da bi se pravilno izgovorilo i da bi se videlo da su pomenute operacije najtraženije i kod muškaraca i kod žena, moralo bi se reći jesu ubedljivo…, ili pak: ubedljivo su…)

Opet jedan primer više smešan nego zaista dvosmislen: „Misterija o srušenom avionu nad Bosnom se raspetljava”, umesto: raspetljava se, da ne bi izgledalo da se raspetljava nad Bosnom, a ne da je nad Bosnom srušen avion.

„Međunarodni odjek promena u Srbiji je bio različit.” (Kao da je odjek u Srbiji bio različit, a ne da su promene bile u Srbiji.)

„Radnici koji su iskočili iz mašine su hitno prebačeni u valjevsku bolnicu.” (Umesto hitno su, da ne bi izgledalo da su radnici prebačeni iz mašine, a ne da su iz nje iskočili. Prvi deo rečenice završava se rečju mašina, pa iza nje nastaje mali predah koji čini da akcenat pada na, po pravilu, nenaglašeno su.)

„Oni koji ih ohrabruju u namerama su nedobronamerni.” (Treba, svakako, nedobronamerni su, da ne bi izgledalo da su osobe koje su u pitanju u namerama nedobronamerne!)

„Komandant snaga u Bosni se nada kompletnom mirovnom sporazumu.” (Umesto, razume se, nada se, da ne bi izgledalo da se komandant nada u Bosni, a ne da je reč o sporazumu u Bosni, bez obzira što je i komandant u toj zemlji.)

„Ozonska rupa nad Antarktikom se povećala”, a treba povećala se, da ne bi izgledalo da pisac hoće da kaže da se ozonska rupa nije povećala na drugim mestima nego nad Antarktikom.

„Narušavanje javnog reda na Kosovu je teroristička delatnost.” (Umesto: jeste ili, eventualno, teroristička je delatnost.)

„M. S., šef poslaničkog kluba ND u Saveznom parlamentu je naglasio da NATO…” (Pomenuti šef poslaničkog kluba jeste nešto naglasio u Parlamentu, ali pisac teksta hoće, očigledno, da kaže da je osoba u pitanju šef pomenutog kluba u Parlamentu.)

„Zavera ćutanja o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj se nastavlja.” (Ovaj primer sličan je prethodnom, ali je stepen nejasnosti veći. Verovatno je da pisac članka misli na genocid nad Srbima izvršen u Hrvatskoj, o kome se uporno ćuti, pa bi trebalo reći nastavlja se: mada se i genocid i zavera ćutanja odnose na istu zemlju, pitanje je na čemu se insistira, kome se iskazu daje prednost.)

„Ministarstvo inostranih poslova u Skoplju je uputilo oštar protest.” (Autor teksta hoće valjda da kaže da je ministarstvo, koje je u Skoplju, to jest makedonsko, uputilo protest, pa je trebalo napisati uputilo je.)

„Jedno od veoma aktuelnih pitanja o kome se [trebalo bi: o kojima se, ili, jednostavno, veoma aktuelno pitanje] gotovo svakodnevno raspravlja u sovjetskoj javnosti je…” (Pitanje jeste bilo u sovjetskoj javnosti, ali autor svakako hoće da kaže, da naglasi, da se o tome pitanju raspravlja u sovjetskoj javnosti, pa je trebalo reći jeste, a ne je.)

„Radnici društvenog sektora poljoprivrede u Sremu su protiv toga da se velika nepravda prema seljacima…” (Hoće svakako da se kaže da je reč o radnicima u Sremu, a ne da su oni u Sremu protiv, pa bi trebalo reći protiv su toga: to, doduše, nije naročito lepo, pa bi se moglo napisati da se pomenuti radnici protive da se velika nepravda itd., ili još bolje, protive se velikoj nepravdi…)

Na više načina iznenađuje i zbunjuje pogrešna upotreba enklitika u jezikoslovnom tekstu: „…predlozi na i u s lokativom se prepliću, s tim što predlog na označava…” Čitalac, pogotovu onaj (kome je ovaj tekst i namenjen) koji nije familijarizovan s gramatičkim, odnosno lingvističkim razmatranjima, pomisliće u prvi mah da se predlozi na i u prepliću s lokativom (što je, razume se, apsurdno), a ne da se ti predlozi s lokativom prepliću, to jest da se upotrebljavaju jedan ili drugi prema prilici i potrebi. (Uzgred budi rečeno, čini se da je bolje bilo upotrebiti neki drugi glagol umesto glagola preplitati se.)

Mada se, naravno, sva lepota, pravilnost i čistota srpskog jezika ne sastoje u valjanoj upotrebi enklitika, neosporno je da u tome pomenuta upotreba ima nezanemarljivo mesto. Pitanje je samo kako u toj oblasti, kao, uostalom, i u našem jeziku uopšte, popraviti stanje. Sigurno, pre svega, menjanjem odnosa prema maternjem jeziku i potiskivanjem onog primitivnog „važno je da se razume” (a ponekad se i ne razume!), zatim davanjem većeg mesta proučavanju maternjeg jezika u osnovnom i srednjem obrazovanju (većeg mesta realno i suštinski, a ne formalno), unapređivanjem rada lektora u štampi, elektronskim medijima i izdavačkim kućama, birajući za taj posao istinski kompetentne i ne manje efikasne osobe, koje neće biti ni „ukras”, ni nužno zlo, nego neophodni (ali i dobronamerni) učesnici u celokupnoj aktivnosti. Najzad, nesumnjivo je da novinske i radio-televizijske rubrike, odnosno emisije, kao „slovo o jeziku”, „jezičke pouke”, „jezik” i sl., od kojih neke, srećom, postoje, mogu biti i jesu od velikog značaja za čuvanje i negovanje jezika

GiGi · *Pravi muškarac*

Jel treba ona tema iz `Skole, posao,....` da se spoji sa ovom?

woland · Početnik Domaćeg.de

Ako mene pitaš, svejedno mi je, mada mislim da postoje male razlike između tema.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

woland · Početnik Domaćeg.de

Govoreći o predlozima zbog i radi, trebao sam napomenuti da je upotreba sličnog predloga usled u značenju ovog prvog (uzrok) takođe nepravilna, ali ko bi se svega sjetio.

Tako su danas "putevi neprohodni usled velikih količina snijega", umjesto zbog njih.

woland · Početnik Domaćeg.de

Annabel, budući da si profesor engleskog jezika i književnosti, a samim tim i potencijalni prevodilac, siguran sam da će te interesovati ovaj Klajnov tekst Very Happy

Ua, prevodioci

Sudija oženio predsednika, a ratni izveštači dele krevet...

Nažalost”, piše iz Karlsruea, u Nemačkoj, redovni čitalac NIN-a Dušan Šaljić, “svi smo svedoci da polako ali sigurno u medijima srpski jezik gubi bitku, i da je sve više voditelja, spikera ili novinara koji govore ili pišu nešto što se blago rečeno može nazvati polupravilnim.”
Preterani pesimizam? Ne. Pogledajte “Politiku”, koja kao da još nije imala “dovoljno vremena da postane mlada”. Iz Kruševca, kolega Dimitrije Buntić mi šalje isečak iz broja od 2. aprila. O sudiji Životi Đoinčeviću, uhapšenom u okviru borbe protiv kriminala, tu piše: “Tokom devedesetih radio je kao sudija na ispomoći Opštinskom sudu u Peći, gde je i oženio predsednika ovog suda Danicu Bojović.”
Da se predsednica suda zvala Danica, i da se neko oženio njome, sve bi nam bilo jasno. Ali kad se predsednik zove Danica, to je zaista nezgodno. Je li zato sudija morao da ga ženi, umesto da sam nađe ženu kao drugi ljudi?
Iz broja od 29. marta Branko Grković mi šalje jedan tekst u kome je “Politika”, po azbučnom zamešateljstvu, uspela da “nadglasa” famozni “Glas javnosti”. Stvar je utoliko neprijatnija što se desila u nekrologu jednom nedavno preminulom naučniku. Tu se za njega kaže da je bio na specijalizaciji u Parizu, u “Centre Technique du Bois” i “Centre Scientifiljue et Technique du Batiment”, da je odbranio doktorsku disertaciju na “Faculte des Sciences, Institut de Mecanique Theoriljue et Appliquee”, a kasnije se specijalizovao na “Civil Engineering Department, Universitu of California, Berkeleu”. Kao što se vidi, “Politikina” štamparija priznaje slovo “ku”, ali sva ostala latinička slova zamenjuje ćiriličkim.
Dvadesetog aprila, u nedeljnom broju, objavljena je reportaža o Kinezima koji jedu pse. Naslov: “Bernandinac za užinu”. U tekstu se priča kako je “u Kini izbila ‘afera bernandinac’ ”, da postoje “farme za uzgoj tovljenih bernandinaca”, da je “povedena kampanja za zaštitu bernandinaca” i tako redom: ukupno osam puta “bernandinac”. Najčudnije je što se zatim, sasvim tačno, objašnjava da je ova pseća rasa dobila ime “po manastiru Sveti Bernard, utočištu putnika na glavnom alpskom prevoju između Švajcarske i Italije”. Pa dobro, ljudi, ako se svetac zove Bernard a ne Bernand, kako onda bernardinac postade “bernandinac”?
Da ne bi samo “Politika” bila na tapetu, citiraću i zamerku koju prof. Stevan Peter upućuje svom omiljenom dnevnom listu, “Danas”. “Pod naslovom ‘Onemogućeno slobodno izveštavanje’, 7. aprila” - piše on - “dopisnik iz Brisela obaveštava nas o sledećem: ‘Prvi put u istoriji vojska je uvela instituciju ‘embedded’ ratnog izveštača. Engleska reč ‘to embed’ znači doslovce deliti isti krevet, spavati zajedno, i označava novinara koji ima privilegiju da uživo prenosi operacije s prve linije fronta...’ “ - Tako “Danas”, ali naš čitalac primećuje: “Glagol to embed nikako to ne znači...”
Tačno. Ratni izveštači (pretpostavljam da je reč o Iraku) neće deliti krevet ni s generalima, ni s nekim prijatnijim društvom. Pomenuti glagol kod nas se prevodi sa usaditi, uglaviti ili utisnuti. U generativnoj sintaksi Noama Čomskog postoji termin embedding, za koji naši lingvisti kažu uklapanje ili usađivanje (rečenica).
Greška koja me je ovih dana najneprijatnije iznenadila ne potiče iz medija. U galeriji SANU još traje izložba jednog istaknutog umetničkog fotografa iz Francuske. Nazvana je “IZVESNI ROBER DUANO”. Tako piše na ulazu, na plakatima, na pozivnicama. Dat je, međutim, i francuski naziv izložbe: “UN CERTAIN ROBERT DOISNEAU”. Znači da nije Duano nego Doano. Je li moguće da opet moramo prevodiocima da objašnjavamo da se francusko oi kod nas prenosi sa oa, a ne sa “ua”? Da ih upućujemo na Pravopis, tačka 164? Da ih podsećamo da reka Loara nije “Luara”, da Renoar nije “Renuar”, da u srpskom pišemo Fransoa, Antoan, Boalo, Poaro, Poatje, Lavoazje, Kroazeta i tako dalje, da imamo reči trotoar, repertoar, rezervoar, foaje, toaleta, doajen, voajer...?
Pogrešno “ua” često se sreće u prevodima filmova i serija na televiziji, ali oni i inače vrve od nepismenosti. Tužno je istu grešku sresti na plakatima u čijem zaglavlju stoje časna imena Francuskog kulturnog centra i Srpske akademije nauka i umetnosti.

IVAN KLAJN

colonel · Početnik Domaćeg.de

Zna li neko od vas koji se bavite jezikom imenicu srednjeg roda koja zavrsava na A?

woland · Početnik Domaćeg.de

malaala987 · Početnik Domaćeg.de

Zar ne mislite da je pogresan pravopis vise stvar lenjosti nego neznanja?

woland · Početnik Domaćeg.de

Pretpostavljam da misliš na pravopisne greške, ali ne vidim kako bi uzrok njima mogla biti lijenost, a ne neznanje. Jedino ako misliš na lijenost da se nauči, ali to se odnosi na sve oblasti, a ne samo na pravopis ili gramatiku

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

ANALI – pogrešno: ANAL, jer ova imenica ima samo množinu

ANDJELSKI, ali i : andjeoski

ARTESKI, a ne: arterski

ASFALT, a ne: ASVALT

BACIL, a ne: bakcil

BADMINTON, a ne: badmington

BEZBJEDNOSTAN, a ne: bezbjednosan

BRILJANTAN, a ne: brilijantan

BUBAMARA, a ne: buba mara

BUBAŠVABA, a ne: buba švaba

VJETROBRAN ili PREDNJE STAKLO, a ne: ŠOFERŠAJBNA

VIŠE PUTA ili MNOGO PUTA, a ne: često puta

VODJSTVO, a ne: voćstvo

VOKI-TOKI, a ne: toki-voki

DOJILJA, a ne: doilja

ŽANDAR, ali i: žandarm

ŽLIJEB, a ne: žljeb

ŽLIJEZDA, a ne: žljezda

ŽMIGAVAC, a ne: migavac

ZALOG, ali i: zaloga

ISPRAVKA, ali i: ispravak

IZVINIO SAM SE, a ne: izvinuo sam se

JEFTIN, ali i: jevtin

JUN, ali i: juni

JUL, ali i: juli

KAIŠ, a ne: kajiš

MAGACINER, a ne: magacioner

MILICIONAR, ali i: milicioner

MILIONAR, ali i: milioner

MINUT, ali i: minuta

NAJRADIJE, a ne: najradje

NAOČARE, ali i: naočari

NASUMCE, ali i: nasumice

NAVEČE, ali i: navečer

NEPRISTRASTAN, a ne: nepristrasan

NEUMJESTAN, a ne: neumjesan

NEZAVISAN, a ne: nezavistan

OPREDJELJENJE, a ne: opredeljenje

PEJZAŽ, a ne: pejsaž

PIŽAMA, ali i: pidžama

POLIVINIL, a ne: poluvinil

RASELJENJE, a ne: raselenje

PSALAM, a ne: psalm

RADUJE ME, a ne: radujem se

REVNOSTAN, a ne: revnosan, ali – REVNOSNA, a ne: revnostna

ROBUSTNI, a ne: robusni, ali – ROBUSNA, a ne: rubustna

SVE, a ne: svo /sve selo, a ne: svo selo/

SCENARIO, a ne: scenarij

SKALPEL, a ne: skalper

SMJESA, ali i: smješa

S OBZIROM, a ne: obzirom

STAMBENI, a ne: stanbeni

STRANPUTICA, a ne: stramputica

UJUTRO, ali i: ujutru

UMJESTAN: a ne: umjesan, ali – UMJESNA, a ne: umjestna

UPOSLEN, ali i: upošljen

U POVODU, ali i: povodom

UKRADEN, a ne: ukradjen

CILINDAR, a ne: cilinder

CVILJETI, a ne: cviliti

ČAK ili ŠTA VIŠE, a ne: čak šta više /pleonazam/

ČARŠAV, a ne: čaršaf

ČERNOBILJ, a ne: Černobil

ČISTIJI, a ne: čišći

ČUDOVIŠTAN, a ne: čudovišan, ali – ČUDOVIŠNA; a ne: čudovištna

ŠRORTS, a ne: šorc

(preuzeto sa www.znanje.org)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kartoteka
jezičkih nedoumica

STRUKTURA KARTOTEKE JEZIČKIH NEDOUMICA

I. OPŠTEJEZIČKE NEDOUMICE *

II. FONETIKA I FONOLOGIJA *

III. AKCENTUACIJA *

IV. LEKSIKA (S MORFOLOGIJOM I TVORBOM REČI) *

V. PRAVOPIS (S INTERPUNKCIJOM) *

VI. SINTAKSA *

VII. STILISTIKA *

VIII. NEDOUMICE U PREVOĐENjU *

I. OPŠTEJEZIČKE NEDOUMICE

Ovih je nedoumica mnogo, i stvarnih i prividnih, i realnih i virtuelnih, mada je, pretpostavljamo, za mnoge članove Odbora jedna sasvim raščišćena: dok se učenje jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi ne razdvoji u zasebne predmete, jeziku će se i dalje loљe pisati.

Odbor je jednu od njih odbio proglasivši se na samom početku, i pre osnivanja, nenadležnim za nju. Zato je i ovde ostavljamo po strani. Reč je o nedoumici  da li je poželjno uopštiti ekavicu u celokupnome srpskom jezičkom standardu ili je neizbežno zadržati zauvek dvostruki (izgovorni i ispisni) srpski jezički standard, ekavski i ijekavski. Kad je posredi drugonavedena sintagma, ona koja počinje rečju neizbežno, u nauci o jeziku svako je ozbiljan mislio da se to pitanje uopšte ne postavlja, tj. u razgovornom stilu i u jeziku književnosti poželjno je i neizbežno supostojanje i ekavskog i ijekavskog izgovora i ispisa za večita vremena. Posle osnivanja Odbora za standardizaciju srpskog jezika, svako o toj dilemi može lično misliti i govoriti šta hoće, ali ona neće biti predmet kolektivne procene Odbora i njegovih radnih tela. Jednostavno, to pitanje skinuto je s dnevnog reda tekuće jezičke i kulturne zbilje, a naše nije da pogađamo hoće li ga aktuelizovati koja druga ili kakva drukčija buduća stvarnost.

Ni pitanje izbora pisma nije na dnevnom redu. Naša kulturna istorija izabrala je bila samo ćirilicu. Godina 1918. donela nam je i latinicu. Potonja je, očigledno, preživela slom jugoslovenske ideje, i nije zadatak Odbora da poteže dilemu između "punopravnosti" i "ravnopravnosti" dvaju pisama koja žive u srpskom jeziku, љto je otvara samo jedan od četiri ustava koji se bave srpskim jezikom i njegovim pismima.

Odbor je ipak određen u jednome: primarno pismo jezičke kulture na srpskom govornom prostoru, osim ako ko moćan ne odabere kakav drugi kurs, mora ostati ćirilica, i to barem dotle dok je ona jedino pismo ostatka pravoslavnog dela slovenskog sveta. Ovo pitanje ne bi smelo biti obeleženo političkim čarkama i ideološkim konjunkturama čiji bi protagonisti bili skloni igrati se pogubnog raskida kontinuiteta i nepopravljivog razdešavanja smisla što ujedinjuje prošlost, sadašnjost i budućnost ne samo "na ovim prostorima" nego i globalno, uprkos svim univerzalizmima, mondijalizmima i ekumenizmima nosilaca novog poretka.

Ako problem suzimo na pismo u školskoj upotrebi, sastavljačima ove kartoteke čini se da nije nužno insistirati na naizmeničnoj upotrebi dvaju alfabeta u pismenim zadacima iz srpskog jezika, ali je nužno na zavrљnom i maturskom ispitu dati prednost ćirilici, jer je reč o nekoj vrsti službene upotrebe, o dokumentu, od čega bi se moglo odstupiti samo na lični zahtev.

Tvorci Slova o srpskom jeziku zloupotrebili su i nevolje navedene u tačkama 1. i 2. a otvorili su i dileme koje je na Balkanskom poluostrvu, više nego bilo gde u Evropi, razvejao 19. vek, izjednačujući veru i naciju uprkos jezičkom ujedinjavanju središnjeg dela našeg poluostrva. Na kraju 20. veka novo je samo to što je na tom području i treća vera (islam), koja načelno ne drži do etničkih razlika ni kad su one krupne (npr. Turci i Kurdi), proizvela "svoju" naciju, nazvavši je Bošnjacima. Njima su raspad srpsko-hrvatske jezičkokonvergencijske iluzije, priroda ratnog sukoba u BiH (1992 1995. g.) i njegov dejtonsko-pariski rasplet "pridružili" bosanski, a ne bošnjački, naziv jezika.

Taj naziv, bosanski, stoji s onu stranu svakog legitimiteta, što je Odbor uočio i na to, u okviru svojih moći, reagovao preporukom, sadržanom u Odluci br. 1, da je on neprihvatljiv za srpski jezički standard, bez obzira na to šta se iza njega skriva,  treća varijanta bivљega srpskohrvatskog standardnog jezika, varijanta srpskoga jezičkog standarda, s obzirom na njegovu dijalekatsku osnovu, ili nešto treće. Tek, Odbor se nije bavio niti ima smisla da se bavi pitanjem statusa tog idioma, a joљ manje pitanjem njegovog postojanja ili nepostojanja.

Odbor bi se mogao pozabaviti standardizacijom jednoga od istonarodnih etnonima (Šiptar, Arbanas, Albanac, Arnaut) i s njima saobraženih ktetika (šiptarski, arbanaški, albanski, arnautski), ali se već sada može reći da preporuku ne bi smeo dobiti onaj koji je bio nametnut 1967 1968. godine.

Hladnokrvno procenjivanje daljeg razvoja sociolingvističkih prilika na "ovim prostorima", lišeno svake brzopletosti ili usplahirene političke konjunkture, zadatak je koji Odboru, bez ikakvih dilema, nameće istorijsko iskustvo i jezička politika u budućnosti. Razume se, Odbor će biti važan činilac jezičke politike, ali nije, niti može biti, jedini.

Razvoj prilika u pravopisnoj a možda i u opљtejezičkoj sferi opovrgnuo je svaku dilemu oko toga da li nam treba ona kulturnoistorijska misija koju od 1826. godine vrši Matica srpska, čije je sedište u Novom Sadu, "zavičajnom ležiљtu srpske kulture i duhovnosti", kako je izjavio nedavno jedan od tri ministra kulture na govornom prostoru srpskog jezika ("Politika", 23. 1. 1999, 13).

Prilikom svog osnivanja, u članu 5. Poslovnika, Odbor je potvrdio svoju privrženost Matičinoj misiji, ne priznajući joj monopol, jer se, kako stoji u toj tački Poslovnika, "kad je to u interesu jezičke standardizacije, Matici (...) mogu, kao kooperanti ili suorganizatori, odnosno kao suizdavači, pridružiti i drugi osnivači, odnosno druga pravna lica". Ako se dogodi da neko u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj ospori ulogu koju na govornom prostoru nemačkog jezika igra ime Duden, što je zaštitni znak Bibliografskog instituta i firme Brokhaus d. d. (Bibliographi-sches Institut  F.A. Brockhaus AG), možda će biti logično da se i govorni prostor srpskog jezika odrekne Matičine misije. A dotle Odbor ne bi smeo dopustiti da se na to pristane. Ta dilema može biti virtuelna, prividna, ali ne i realna, stvarna.

Priređivači ove kartoteke, zaduženi na sednici Odbora od 4. decembra 1998. godine da je sačine i podnesu na verifikaciju Komisiji za odnose s javnošću i reљavanje neodložnih pitanja, u skladu s tačkom 9. Programa rada Odbora u razdoblju koje je pred nama,  uzimaju slobodu da ponude na razmatranje članovima Odbora, njegovih komisija i njegovih osnivača jednu davnašnju nedoumicu: je li korisno da se u osnovnim i srednjim školama, u sve tri naše republike, pod nazivom predmeta srpski jezik skriva mnogo više književnosti, domaće i strane, negoli samoga tog jezika.

Ceneći književnost viљe nego ijednu drugu umetnost, priređivači, i zbog svog obrazovanja i zbog položaja koju književna umetnost ima i u kulturnoj istoriji i u kulturnoj sadaљnjici, a ne samo zbog njene pupčane veze s jezikom,  misle da bi bez žurbe, negativne politizacije i zapenuљale usplahirenosti, jezičku obuku trebalo odvojiti od književnoumetničke, ali ne tako da se bilo šta raskida, a kamoli ukida, bilo u jeziku bilo u književnosti. Najavljena reforma obrazovanja mogla bi se takođe pozabaviti ovom nedoumicom.