www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Mitologija Starih Slovena
Strana prethodna  1, 2, 3  sledeća
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> ~ Mitovi i legende ~
::  
Autor Poruka
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:22 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Радгост

Радгост је словенски бог, о коме је врло тешко са сигурношћу говорити; и ако има доста споменика о њему.

И његово је име као и Волосово и Симарглово различито забележено. У егзистенцију Радгоста као бога сумњали су научењаци (Brückner) вероватно зато што је још Титмар мислио да је име Радгост, име једног града, а не словенског бога; затим је Радгост признат као божанство према мишљењу Адама Бременског (Kruse, Lisch, Bernar); напокон су научењаци изједначивали Радгоста са Сварожићем (Niederle, Гиљфердинг) свакако из тога разлога, што су изгледа и Титмар и А. Бременски описивали једног те истог бога; Титмар под именом Сварожића (Zuarasici) а А. Бременски под именом Радгоста (Radigost).

Да би ово размимоилажење Титмара а А. Бременског донекле изгладио, Гилфердинг тврди, да је Титмар о Радгосту причао по чувењу.

Познато светилиште бога Радгоста налазило се у граду Радигошћу, у земљи Љутића а племену Ратара. Град Радигошће добио је то своје име свакако по имену бога Радгоста.

Титмар нам о Радгостову храму и боговима у њему опширно прича: "У унутрашњост (велелепнога храма Радгостова) стоје кипови богова вешто руком израђени; на свакоме је урезано име његово; на глави су им шлемови, покривени су оклопима те изгледају страшни. Први од њих зове се Сварожић; сви га незнабошци штују и клањају му се више него осталим боговима. Овде се чувају и заставе, и износе се из ових светилишта само у случају ратнога похода. Тада њих носе пешаци.

Ради чувања овога блага и храма постављени су нарочити жреци, који, кад се народ скупи у храм да жртвује идолима, и (умилостиви) ублажи њихов гнев, једини имају права да седе, док остали народ стоји; жреци редом нешто за се гунђају и у страну раскопавају прстом земљу, да би тако испитали судбину и прорекли неизвесност. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, и са пијететом и молитвом га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља; тим богом надахнутим, коњем поново би гатали оно што су први пут већ били изгатали; и ако би се и по други пут прорекло оно исто што и први пут, тада испуњавају наумљено дело; у противном случају ожалошћени народ одриче се свога предузећа. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање.
Колико год срезова има у овом крају, толико има и жреца и храмова сатаниних, који неверници обожавају. Ну град, о коме сада говорих, заузима прво место. Полазећи у рат њега поздрављају, а и кад се кући враћају са срећног похода, њему доносе сву пљачку. Ждребом или помоћу коњског гатања, они се брижљиво извештавају и о најуљуднијој жртви, коју свештеници морају поднети боговима. Људска крв, а и крв домаћих животиња, умирује њихово највеће беснило." /Титмар VI 23./

Чудно је у овом ставку, уз друге ствари то, да Титмар у Радгоставу храму не налази на првом месту Радгоста него Сварожића. По трећи пут налазимо гатање помоћу коња, а начин гатања је опет посве другачији него онај код Световида и Триглава.

Адам Бременски вели нам о Радгосту: "Од словенских народа, који станују између Лабе и Одре, најсилнији су Ретаријани. Њихов најмногољуднији град јесте Ретра, који је у исто доба и седиште идолопоклонства. У њему има један храм сатани посвећен, чији је кнез Радигост. Његов је идол од злата, а постеља од пурпура. Град има девет вратница; од свуда је опкољен дубоким језером; прелази се преко једног дрвеног моста, који је допуштен само онима, који долазе ради принашања жртве, или да питају пророштво за савет. Од овога храма до Хамбурга има, веле, четири дана хода." /А. Бременски, II 18./ Овоме богу Радгосту, прича даље Адам Бременски, принет је на жртву и владика Јован, кад, поставши заробљеником Ретаријана, није хтео да се одрече своје вере.

Хелмолд /Helmold 1, 2 – 23./ нам такође спомиње бога Радгоста, и то причајући о једној борби између племена Љутића и Ретаријана "који услед старине свога града и гласовитога храма, где се показује Радгостов идол, тврђаху, да су они најплеменитији, јер их походе сва остала словенска племена због питања пророштва, и ради приношења годишњих жртава".

Један споменик о Радгосту имамо и из XVIII века. Стредовски /Sacra Moraviae historia, Салцбург, 1710./ у свом делу "Moravia Sacra" вели да брдо Радхост у Моравској дугује своје име неком идолу Радгоста, па вели даље: "Беше на том брду један храм Радгоста (Radhosta). Некада незнабошци слављаху ту, првих дана после летње солстиције, празник посвећен богу. Данас још на тај брег долазе у великом броју верни из парохије Hochnjald-а, Рожнова и Фридека, па чак и оближњи Словаци из Угарске; и по једном врло старом обичају, не мешајући у осталом никакву сујеверицу, они се ту одају задовољству пића и игре".

Име Радгостово сачувало нам се и у особним именима. Тако Миклошић тврди да је у Крањској око 975. год. живео један Словенац који се звао Радагост; у нас постоји име Милогост, у Чеха Nostirád, а у Галицији село Radgoszcs. Mater Verborum упоређује Радгоста са Меркуром.



_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:24 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Тројан

Кад је реч о богу Тројану, по неким старијим споменицима, или демону (цару) Тројану по нашој народној причи, одмах се сећамо и славног римског цара Трајана, чија се успомена до данас живо одржала у Румунији, Русији, Бугарској и нашој држави.

Споменици имена Трајанова нису ретки. У Кијевској губернији показује се и данас Тројанов вал (бедем); у Румунији: Valul lui Trajan, (Тројанов шанац); masa lui Trajan (Трајанов сто стена), pratul lui Trajan (Тројанова ливада); у Бугарској: Тројанов друм, кога Турци зову Трајан јол; напокон у нашој држави се у Мостару један мост зове Трајанов мост; у Далмацији рушевине града Burnum-а зову се Трајанов замак; рушевине неког старог града крај Н. Пазара такође се зову Тројановим именом, на концу Трајанова табла и остаци на Дунаву, и град Кулина порушен у средњем веку такође носи име Тројаново. /Леже стр. 132-33./

Наша народна приповетка опширно прича о Тројану.

Тешко је рећи да је Тројан бог или демон словенски, нешто посве друго од римског цара Трајана, и зато се у овом случају морамо сложити с Јагићем, да је име Тројаново постало од имена римског цара Трајана.

Сећање на римског цара Трајана без сумње је било очувано на Балканском полуострву и доњем Дунаву, у доба кад су Словени дошли на Балкан.

Многобројни градови дуж Дунава и Саве, па затим многи путеви, мостови, кланци итд. све се то везивало за име Трајаново.

Те градове или војничка утврђења, која су била у рушевинама, легло "змија и јакрепа", обилазио је народ и плашио их се, верујући да су пуни злих демона, и да су шта више те рушевине и њихово стално седиште. А како су сви ти порушени градови носили Трајаново име, то је онда створен и један нов демон, који је касније задобио место међу првима, а који се назвао Тројаном.

У позније време је народ сваки стари разрушени град, ма он и не био из доба цара Трајана, назвао Тројановим, али сад не више по цару Трајану, него по демону Тројану, јер је веровао да у сваком старом граду станује и живи Тројан.

Старији споменици нам сем имена Трајана, не дају никаквих детаљнијих података о њему. Једино и готово све што о Тројановим својствима имамо, то је оно, што нам наша народна приповетка о њему прича.

Споменик "Откриће Свете Марије божје у паклу" из XII века казује нам да су Трајан, Хорз, Велес и Перун били људи; а "Апокалипсис апостола", апокриф из XVI века, вели исто тако да су Трајан, Перун и Хорз били људи, а томе додаје још и то, да је Перун живео код Грка, Хорз на Кипру, а Трајан у Риму као цар римски. /Л. Леже, стр. 131./

Оба ова споменика хоће, изгледа, да докажу то, да су Словени обичне људе дивинизирали и обожавали; али сем ова два споменика, ниједан од многобројних других, не говоре нам ништа о овој особини Словена.

"Слово о полку Игореву" нам сем тога, што Русију зове земљом Тројановом, такође не даје никакве друге детаље о овом богу.

Вуков Речник и Милићевићева "Кнежевина Србија", дају нам једини детаљан опис Тројана и његових својстава, онако, како је народ та својства Тројанова од данас сачувао.

На планини Церу, у околини Шапца, у близини Тројанова града, живљаше неко лице под тим именом, вели Вук у Речнику.

Сваке ноћи иђаше он у Срем код какве жене или девојке. Бојаше се сунчаних зракова, да га не спрже, и зато од драгане одлажаше пре сунца. Кад дође код своје драге, даду коњима зоби; а кад они поједу зоб, и петао запева, он се одмах враћа у свој замак. Једне ноћи брат или муж једне његове драгане метну у зобнице коњима песка место овца, па посече језик свима петловима, да га певањем не пробуде. Кад цар помисли да је време да иде запита свога слугу да ли су коњи појели зоб. Слуга одговори да нису, а петлови не могаху певати, те се тако Тројан одоцни код своје драге. Најзад видећи у чему је ствар, уседне на свога коња и појури замку. Сунце га стиже на путу; он се сакрије под један пласт сена; ну дођоше волови и растурише сено, те тако Тројана дохвати сунце и спржи. /Л. Леже, стр. 134-135./

Милићевић у својој "Кнежевини Србији" ову причу, овако прича: "У једном замку на планини Церу живљаше цар Тројан. Имађаше три главе. Једна гуташе људе, друга животиње, а трећа рибе. Дању борављаше у своме замку на Церу, а ноћу у Ширину на Сави. Народу се није допадао овај начин живота, те оде и потужи се св. Димитрију, једном од Тројанових слугу, и замоли га, да упита свога господара: чега се он боји: "Бојим се само сунца" одговори Тројан. Дознавши то св. Димитрије да коњима пуне зобнице песка место јечма, а људима закаже, да сваки својим петловима повади језике, да не би певањем објавили Тројанову зору. То њега омете, те се задоцни и сунце га ухвати. Он се зарије под пласт сена; али дође бик те преврне сено и он се растопи. – Прича даље вели, да је Тројан у том бегању оглувео у селу Глушци, изгубио табане близу села Табановци, ослепио поред села Слепчевић, изгубио штит поред села Штитари, а највећа му се несрећа десила близу села Десића." /Л Леже, стр. 134-135./

Онде где се у првој (Вуковој) причи казује, да Тројан иде сваке ноћи код какве жене или девојке, имамо појаву божанства, које се јавља у људском облику, зато да би задовољило своје еротичне прохтеве са смртним женама; случај врло чест у религијама многих народа. /Др В. Чајкановић: Студија из религије и Фолклора, Етногр. Зборник XXXIV изд. Акад. Београд, 1924./

Није случајно ни то да баш волови (у првој причи) и бик (у другој) растурују сено, и тиме коначно уништавају тог злог демона који гута људе животиње и рибе. Народ свакако верује у овом случају, да је у тим воловима и бику инкарнирано какво добро божанство. Наш народ верује да су во, петао, змија и вук животиње, у које се врло често претварају поједина божанства или демони.

Да се опет жене и девојке без отпора чак и врло радо подају Тројану има опет свог дубљег разлога. Ту се ради о породу. Најбољи јунаци, по веровању нашег народа, потичу од таквих демона као што је Тројан, затим од Змајева или Вила.

"Што год има Србина јунака
Свакога су одгојиле виле
Многога су змајеви родили"

вели наша народна песма "Милош Обилић змајски син." /Др В. Чајкановић, Студ. из Рел. и Фолкл./

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:28 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Руђевид – Геровид (Јаревид) – Поревид

Ова три словенска бога врло су мало или ни мало до данас објашњена. Они се обично тек узгредно спомињу, као да су богови тек од секундарне важности.

Истина ови су богови локални, али се зато они у местима у којима се обожавају славе, са великим поштовањем и нарочитим церемонијама.

Тиме што се завршавају наставком – вид – дакле као и Световид, мислили су неки научењаци, да се ови богови варијанти Световидови. /Леже, op. cit./

Уза све то што нам Сакс Граматик прича о идолу Руђевида, који се обожавао у Карентини, ми ипак не знамо својства овога словенскога бога. Знамо, међутим, само толико да је идол његов имао 7 глава и 8 мачева; 7 око паса а осми у десној руци. Најважније из свега Саксова излагања је то, што Сакс упоређује Руђевида са Марсом. По овоме би Руђевид био специјално бог рата.

Али нам и за Геровида (Herovith) биографи Отона Бамбершког (Ебо и Херборд) веле да је он исто што и римски Марс. И један храм био је њему саграђен у Велегошћу. У том храму висио је на зиду штит Геровидов; необично велик, леп рад, покривен златним плочицама. Он се сматрао за тако велику светињу, да га се нико није смео дотаћи док је висио у храму, а само у време рата су га грађани Велегошћа скидали са стене и носили пред војском уверени у победу под његовом заштитом. /Гиљфердинг: Op. cit./

Један немачки свештеник узме једнога дана штит из храма, и под његовом заштитом, јер га се нико није смео дотаћи, побеже.

Празник Геровида се славио са великом свечаношћу. Владика Отон прича да је при пролазу кроз Велегошће видео Геровида свега покривеног заставама, и то ради тога, да се што боље прослави празник Геровидов. Геровида су штовали и Гавољани у Гавелбергу, и при празновању његова празника носили су по граду разне знакове. /Ebbo, 71./

Аналишући етимолошки име Јаревид (Геровид) доћи ћемо до позитивних резултата одређујући појам функције дотичног бога. Име Јаревид је композит из Јаре (јаро) и вид. Први део речи доводимо у везу са *јаро које имаде и данас своје рефлексе у свим словенским језицима нпр. у старосл. јаръ- опор, строг; јаростъ – јед, зор, сила; руски япыи- пршљив срчан; ярость – беснило, помама; наше јарост, јара, јар, јарина (место где се вода пени); у лужичкосрпском јагу – горак, јегу – крт, љут. Исти корен речи стоји у вези са грчком речју dzorуs што значи ватрен, јак, и са латин. ira (iratus) – срџба, у санкртском irasyati – љути се.

Према томе би Јаревид био би бог срџбе, јарости и рата. Геровид је само модификација коренитог гласа Јаревид.

Исти корен налазимо у властитих имена: Јарослав, Јаромир, Јарогнев итд.

Бог Поревид, које је такође био саграђен један храм имао је пет глава, али није имао оружја. Сем ове појединости ништа више не знамо о овом словенском богу. Можда би се име његово могло довести у етимол. везу са старослов. глаголом пьра – ти, praes. porjon – борим се, отуд и именице – спор; рас – пра, по – при – ште. Према томе би и Поревид био бог боја.

И њега је владика Апсалон спалио између осталих идола словенских богова.

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:30 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Припегала – Подага

У једној пастирској посланици архиепископа Аделгота из Магдербурга још из 1108. године, којој је данас доказана веродостојност, помиње се бог Припегала. Ставак у коме се Припегала спомиње гласи: "Ови грозни људи, Словени, подигли су се против нас; својим идолопоклонством профанисали су Христове цркве... Они су поплавили нашу земљу. Хришћанима секу главе, па их приносе на жртву. Њихови фанатици тј. свештеници говоре на њиховим гозбама: "Наш Припегала хоће те жртве". Они кажу Припегала, ну то су Priape и срамни Belphegor; они држе пред својим храмовима пуне пехаре крви, и урличући око њих страшним гласом вичу: "Радујмо се, јер је Христос побеђен; победа је на страни победоносног Припегале". /Леже, op. cit./ "... Да би се могле чути радосне песме у славу Бога, уместо страшне незнабожачке хуке у славу Припегале", владика позива хришћане на рат против Словена.

У овом ставку има доста претеривања у опису Словена и жртвовања Припегали, а опет има и измишљања, кад владика каже да је Припегала у ствари Priape и Belphegor, за које Стари Словени, вероватно, нису ни знали. Тенденција овог претеривања је јасна; владика жели да прикаже стање што је могуће горим да би потакао хришћане на рат, а Папу уверио да је такав рат безуветно потребан. Ставак је овај ипак важан, ако не другог чега ради, а оно зато што нам он једини спомиње име Припегале.

Тумачења имена Припегале са речју Прибихвала (Brückner) што значи онога, коме припада сва хвала и слава, и ако је вероватно, чини се да није посве тачно, ма да и наша имена са почетком – приби као на пример: Прибислав, Прибимир итд. иду у прилог овог тумачењу.

Фаминичинијев предлог, који Припегалу тумачи као Припекало, тј. онај који пече, дакле као бога Сунца, изгледа вероватнији, тим пре што и Леже види у имену Припегале неки епитет Сунца.

Да Припегала има неке везе с Сунцем, изгледа да је тачно, али нам наведени споменик изричито вели да је Припегала неки грозни бог, коме на жртву приносе Словени мртве главе поубијаних хришћана. И ако у овом ставку безусловно има претеривања, ипак има и истинитости, јер нам и други споменици веле да су Словени по једног хришћанина годишње жртвовали појединим боговима, јер се, веле они, боговима нарочито допада хришћанска крв. Па онда и доба (1108. год.) у које је овај споменик написан, а то је доба када Балтички Словени не беху још посве покрштени, доказује нам да у овом исказу архиепископа Аделгота мора бити и нешто истине.

Што се тиче етимологије Припегалина имена, оно се може раставити на При-пегала; а пегала – пак на – пега – као корен речи и – ла – као наставак (као нпр. у речима: жи-ла, си-ла, итд.). Пега – је иста наша до данас очувана реч "пега", пјега (мрља, флека) тј. она пега, која се добија од сунчане врућине (Сунца). Такву, од Сунца добијену, пегу Немци зову Sommersprosse. Исту ову реч са истим значењем налазимо у пољском језику: – piega; – у чешком: – peha (piha); у руском: пěжина (мрља), или пěгiи (шарен, на пр. коњ шарац); у Хрватском диј.: пикња (тачка), у грчком: pitta (од pik-ja) смола; у латинском: pix; у немачком Pech.

Све ове речи своде се на заједнички индоевропски корен *pig-peg – што значи сметати, шарати, наружити, кварити, уништити. (У грчком на пр. pik-ros значи горак, тежак). Пегало или Пегала значило би онога који квари, уништава, разара.

У летском језику (народу) постоји традиција о имену "pikols" кога су стари Лети схватили као бога смрти, а становао је у пекле (летски пекле значи провалија). Приказивали су га као старца са бледим ликом, седе браде, и белим платном преко главе. Пред њим су стајале три лубање: човечија, коњска и кравља.

Можда је било и мало међусобне сличности у развоју Припегале и Пикола. Пегала је дакле према свему овоме био бог злих дела. Реч – При – значи само потенцију те радње (која се касније казује речју "сасвим") на пр. прићи – сасвим доћи: придати, прилити, итд. Припегала је дакле онај који сасвим уништава и разара, дакле бог разарања и смрти. Вероватно је и Припегала као и други словенски богови, био бог разарања и смрти само за непријатеље своје и словенске.

Само по једној забелешци Хелмолдовој о Подаги која гласи: "Словени имају врло различне облике сујеверја. Једни њихови богови имају своје ликове у храмовима, као идол Плон, који се зове Подага...", врло је тешко говорити о овом божанству словенском.

Тумачење Маретићево, који име Подага тумачи као Будигој, према коме би Подага био бог будноће (живота), коликогод да је оштроумно, ипак није довољно образложено.

Међутим, тумачењем Подаге у Погода, (оваква метатеза гласова није немогућа) па затим уз помоћ етимологије ново добивеног – Погода – може се ипак нешто више добити о овом богу.

Замена Подага – у – Погода – може се учинити тим пре, што и Длугош спомиње неку богињу која се звала Погода.

Реч Погода могла би се анализирати у по-года.

Года или старословенски год, значило је време, рок, термин, циљ; а пошто су радње у пољу уско везане за време, постао је Погода и бог пољских радова и усева; а за одређено време су исто тако одређени и разни ловови: на рибу, звери итд. онда је Погода значио и бога ловца. Да је ово тачно потврђује нам и глагол погодити – гађати, што значи циљати нишанити, који је постао такође од корена – год. И у летском језику имамо глагол gadat што значи пазити, од истог корена. Чини се да је у том смислу и наш придев погодан тј. онај, који одговара извесном циљу, плану, намери итд. а исто то и остала имена то значе: з-года(н); угод-ан итд.

У пољском језику godzić значи гађати, а пољски придев godny значи достојан или po-god-ny значи леп; po-god-a значи лепо време. У чешком опет имамо глагол ходити значи бацати, гађати, или именицу ход значи згода.

Према овој етимологији Погода или Подага, би значио онога који одговара неком одређеном циљу (по месту), дакле би био бог ловац, или циљу (по року) дакле бог времена.

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:31 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Јула – Црнобог

Све што нам споменици о божанству Јуле дају, то је име тога бога и неко његово копље, које је било привезано за неки стуб.

Средњевековни хришћански калуђери су и Јулу довели у везу са Јулијем Цезарем.

Јула је бог локалног карактера, везан уско за град, који се на сваки начин по њему и зове Јулин или Wollin.

"Злог бога (Словени) на свом језику зову ђаво или Црнобог..." вели Хелмолд, а мало даље: "Словени /Л. Леже, op. cit./ имају један чудноват обичај. На гозбама они се сви обређују једним пехаром, уз који изговарају и неке речи, рекао бих, не ради молитве, већ ради проклињања у име својих богова – добра и зла; верују да све што је добро долази од доброга бога, а зло од рђавога. И ткао они и зову то божанство на своме језику Црнобог".

Из веровања да је на словенском Олимпу постојао Црнобог, настао је онај познати дуализам у словенској митологији, у коме је на једној страни био Црнобог, бог свега зла, а на другој на супрот Црнобогу исконструисани Белбог. Црнобог је једини бог који људима чини зла, он је једини стављен на супрот многобројним и моћним боговима који су склони људима. Но и ако има моћнијих богова на словенском Олимпу од Црнобога, ипак је важно то да Црнобог није зао демон или неки полубог, него је он пуноправни словенски бог. "Кад поља и њиве мртвачки плашт покрије, кад хладни вихор носи снег и затрпава гудуре у зиму, тада Чрт господари" вели Нодило. Овим инспирисан Назор /Г. Крек: op. cit./ пева Чрту: "Гле мртвачки покри одар – ширно поље – Вихор хуји кроз гудуре и кроз гаје – навешћује земљи чрт је сад владалац и господар."

О боговима. Ринвиду, Турипиду, Пурувиду и Пизамар, сем забележака имена њихових у Книтлинг Заги, ништа више не знамо.

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:33 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Весна – Девана – Сива (Жива) – Морана

Чудно и посве неприродно би било, кад Словени, који су имали толико богова, не би знали ни за једну богињу; ово би у осталом била и једна реткост у историји развоја појединих религија. Да је култус богињама уистину постојао, потврђују нам и разни писани спомени. Неку богињу спомиње нам Титмар (VIII 64) и вели да се њен лик налазио на застави. А кад је један немачки војник ову заставу пробушио бацивши се каменом добише Љутићи, који су се цару били потужили, дванаест талената одштете. Љутићи изгубише заставу још једне богиње прелазећи преко реке Милде, која је јако била набујала, вели Титмар. И Хелмолд нам спомиње једну богињу Полабљана, која се зове Сива.

Богиња, која би се са неком сигурношћу могла ставити у Пантеон словенских богова и богиња, јесте Весна. /Vl. Nazor: Slavonske legende, Zadar, 1900./ Весна је богиња која представља ведро годишње доба, а ово својство њезино даје и објашњава нам и само њено име.

Етимологију имена богиње Весне даје нам Крек на тај начин, што име њезино доводи у везу са староиндијском речју – вас – што значи бити јасан, светао, светлост. Весна тј. "светло или годишње доба, које доноси светлост (ведрину)," може се упоредити и са ст. инд. – Vasanta – које у авести гласи: vanri; у ст. перс: vahara; у новоперс: bahar; у грчком йар; у лат: ver место verer, veser пролеће; у ст. норд: vбr, у лит: vasarа што значи лето. Називи пролећа код разних народа и у разним језицима налазе своје јединство у корену: – vas. – Према свему овоме, изгледа да је Весна била богиња пролећа.

Лада, која је врло често спомињана као богиња словенска, у опће и не спада у Пантеон словенских богова и богиње.

И Девана је богиња пролећа, а уз то још и богиња плодности. Длугош је Девану нашао код старих Пољака под именом Dzevane, и упоредио ју је са Дијаном. Длугош нам спомиње и богињу Зизилелију (Dzidzilelya), која бди над судбином детињства, и исто је што и Венус. /Л. Леже: op. cit. пг. 160./

И ако су неки митолози примили Сиву као словенску богињу ипак зато њена егзистенција као богиње није доказана. Премда њу и Хелмолд наводи уз Проба и Радгоста, а Mater verborum ју назива dea frumenti, изгледа да она ипак не спада у Пантеон словенских богова, и да је све ово о њој измишљотина.

Зло божанство Морана јесте богиња зиме и смрти. Сећање на Морану или Мору очувало се до данас у нашем народу.

Мором се код нас сматра вештица која се покајала и зарекла да неће више људи јести, него их само ноћу притискује и дихање им зауставља. Гдекоји опет мисле да је девојка која ће постати вештица, док се уда. Кога притискује мора, треба да стави за врата оне собе где ће спавати метлу наопако кад пође спавати. /Вуков Речник под речју: "мора"./ Можда је име Мора постала народном етимологијом од морити.

И Лада и Морана припадају традиционалној књижевности.

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:34 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Вукодлак

Различите животиње (бик, коњ, змија и разне птице) су врло често предмети обожавања у историји религија. Кроз фазу обожавања животиња, у својој религијској еволуцији, прошао је скоро сваки народ, па и наш. Веровање у животиње као облик, у који се утеловљују различити, већином, зли духови, или пак поједина божанства, је јако, нарочито, у нашем народу; а и код осталих Словена није ни до данас по све престало, него се одржава с том разликом, што сада места словенских богова заузимају хришћански светитељи. Неретка је ствар да се понеко божанство (анђео или светитељ) јавља у облику просјака, путника или чак и понеке животиње.

Душе умрлих људи, нарочито ако су били зли, претварају се, по веровању нашег народа, у поједине животиње (повампире се).

Епифанија предака у домаће животиње, као на пр. у змију покућарку која се нарочито пази, па затим у петла и у живину уопште, позната је код Срба и Руса (Чајкановић). Па и веровање да душа може привремено отићи из човека, обично док он спава, и претворити се у други какав облик (змаја), позната је код Словена уопште. /Др В. Чајкановић: Студије из Религије и Фолклора. Етнографски Зборник, Београд, 1924./

Једна од злих душа уселила се и у вука те је тако постао вукодлак. Веровање у вукодлака, датира из врло далеке прошлости словенске. Још нам Херодот (IV. 105) вели о Неурима (за које се мисли да су Словени) да се сваки од њих годишње једанпут на неко кратко време претварао у вука, али је после добијао опет људско обличје. Уз ову забелешку Херодотову интересантно је и то, да наш народ верује, да Србин потиче од вука.

Вукодлаком се сматра и онај човек, који има вучје обличје; неко који се може да претвори у вука. Веровање у овог вукодлака распрострањено је код свих Словена. Вукодлака чије име на словенски гласи: – влъколакъ (н. слов. волкодлак), познају и Бугари под именом: влъколакъ; Срби и Хрвати: вукодлак; Руси: волкодлак; Чеси: vlkodlak; а Пољаци wilkolak. /Г. Крек: op. cit./ Вукодлака знају не само сви Словени него и суседи словенски. Тако вукодлака налазимо код Грка у речима: burkiolakas, brukolakasи и brykolakas: код Турака:vurkolak; код Албанаца:vuvrvulak; а код Румуна: vъrkolбk.((Г. Крек: op. cit./ Вукодлаком постаје и некрштено умрло дете или дете закопано с мајком у њезиној утроби које после 7 година нарасте велико као вук, али је окрутније од вука. /Arhiv. za Povj. Jug. knj. VII, Zagreb, 1863./

Вук нам у свом Речнику под речју "Вукодлак – вампир, тенац (тењац)" даје опширан опис његов, онакав каквим га наш народ сматра.

Вукодлак се зове човек, вели Вук, у кога (по приповеткама народним) после смрти 40 дана уђе неки ђаволски дух, и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човек не може повампирити, већ ако преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдекоји почну казивати да су га где ноћу видели с покровом на рамену) и стану погађати ко се повампирио. Кадшто узму врана ждрепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждребац неће, нити сме, прећи преко вукодлака. Ако се о ком увере и догоди се да га ископавају, онда се искупе сви сељаци с глоговим кољем (јер се он само глогова коца боји: зато говоре кад га спомену у кући: "на путу му броћ и глогово трње" – јер су бротњаци покривени глоговим трњем), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човека да се није распао, а они га избоду оним кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу, а он се угојио надуо, и поцрвенео од људске крви ("црвен као вампир"). Вукодлак долази кадшто и својој жени (а особито ако му је лепа и млада) те спава с њоме; и кажу да оно дете нема костију, које се роди с вукодлаком. А у време глади често га привиђају око воденица, око амбара житних и око чардака и кошева кукурузних. Кажу да све иде са својим покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу; зато не помаже од њега врата затварати као ни од вештица.

Сем вукодлака имађаху Стари Словени и друга нижа божанства или демоне као што су бес или бесомар (за кога Леже мисли да је исто што и Пизамар). Бес или бесомар биће да је био бог грозоте, одвратности као што би то етимол. речи бес казивала: бěдсъ: у литваском baisа – страх, гроза; baisus – грозан, одвратан; у лат. foedus – гнусан, гадан; у грчком pithekos – мајмун.

Осим тога демон трас, и вед (вěдъ) кога су Словени сматрали за демона који помрачује Сунце и Месец (Крек).

Наш народ верује да се и данас, док трају "некрштени дани", а то је од Божића до Крстова дне, јављају људима вампири, ђаволи, караконџуле, па затим змајеви, који се најчешће појављују у виду огњевит крилате змије, а кад иду пред облаке да се бију са алама, онда су као орлови, или дуга која тица (Чајкановић).

Вук под речју "ала" вели: "за змаја... се мисли да је као огњевити јунак од кога у лећењу огањ одскаче и светли."

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:34 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Виле – Русаљке – Вештице – Куга – Јагабаба

Већ једном наведени ставак Прокопа Цезареца из VI века вели нам да су Словени обожавали нимфе. Та нижа митска бића која Прокоп зове нимфама, а које нису ништа друго већ наше виле, спомињу се и у старословенским споменицима XIV и XV века уз Перуна, Хорза, Мокошу, Род и Рожанице. На једном месту код Ђ. Хамартола сирена је преведена речју вила; у некој повељи цара Константина Асена (XIII в.) спомиње се у близини Скопља неки вилски кладенац. /Л. Леже, op. cit. пг. 168./

Наше народне песме описују нам најлепше порекло и сва својства вила. На питање о пореклу вила вели нам Народна песма: "А мене вилу од горе, – Мене је гора родила, – У зелен листак повила, – Јутрења роса падала, – Мене је вилу дојила". Вилу дакле, у овој песми, рађа гора, али се она може родити и на неком црвеном главичастом јесењем цвету.

Виле наш народ замишља као прекрасне жене лепа лица и прекрасна стаса, дуге до земље црне или златне расплетене косе, у којима лежи сва тајна виле, и ако јој се само једна влас ишчупа, вила мора да умре. Виле су вечито младе и имају стално на себи дугу и танку белу или плаву хаљину, која крије козје ноге понеким вилама. Неке виле имају и крила, својим дивним гласом, примамљују оне младиће у своја кола. Очи вила севају као муње. Они танки бели конци, што се лети и у јесен вију по ваздуху, зову се вилинска свила, а неки то зову и виле.

У свом Речнику нам Вук под речју "вила" вели да виле живе по великим планинама и по камењацима око воде. Вила је свака млада и лепа, у белу танку хаљину обучена и дугачке низ леђа и прса распуштене косе. Вила неће ником зла учинити, докле их ко не увреди (нагазивши на њихово коло или на вечеру или друкчије како), а кад их ко увреди, онда га различито наказе; устреле га у ногу или руку, у обе ноге или обе руке, или у срце те одмах умре.

Вилама постају и душе умрлих девојака; и ове виле живе у води и по обалама увек у игри или забави.

Према месту где живе виле могу бити: планинкиње или виле од горице, затим водене виле или берегиње и напокон облакиње.

Планинкиње виле су добре, оне се кладе са обичним смртним девојкама како то показује песма: "Кладила се вила и дјевојка – ко ће боље поранити рано, – и донети воде иза горе – и помести беле дворе своје", /Народне песме из издања Народне Просвете Београд, песме особито митолошке, ред. М. Ђурић./ шта више девојка побеђује вилу у овој опклади и остаје некажњена. Виле од горице знају одлично да лече и видају: "Краља вида од горице вила – а краљицу нема ко да вида". Ове горске виле толико су добре, да су оне некада помагале људима поља обрађивати и марву чувати. /Arhiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljević-Sakcinski, Zagreb, 1863./ Вила може да има и деце, она каткад сама своје чедо негује: "Не пиј злато одовуд водице; – овде је вила чедо окупала," а знаде своје дете дати и људима на чување, и то је дете увек лепше и јуначније него остала деца. Велики јунаци бију мегдан с вилом и могу да је устреле: "Стаде вила заклињати: – Не стр'јелај ме, млад јуначе! – и устр'јелих белу вилу". Али вила зна да буде и помагачица и посестрима: "Имала је ђевојчица – бјелу вилу посестриму". Вила гради градове на облацима, али уме и да руши све што људи сазидају и тражи жртву у темеље града, као и песми: "Зидање Скадра на Бојани". Она имаде и синова и кћери па их жени и удаје: "Ђе су врата бијела платна, – Онђе вила ћер удаје; – ђе су врата од скрлета, – онђе вила сина жени". Планинкиње виле залазе и у пећине и претварају се у змије. Водене виле су врло зле, осветљиве, и злобне, које најрадије гледају, да се човечанство мучи као змија на трну. Песмом намаме сваког смртника на своју пропаст. /Arkiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljević, 1863./ Неке од водених вила су као и сирене пола женско а пола риба; могу се претворити и у лабуда или могу имати само лабудове ноге. Кад кажњавају виле сакате оне људе или даве младиће који се купају у њиховим вировима, а уништавају и оне који се усуде мутити или узимати воду из њихова извора.

Оно што су код нас виле, оно су у Бугарској самовиле. Самовиле спомиње неки споменик из XV или XVI века, који носи назив "Како отпоче и би створена самовила"; затим један бугарски религиозан спис из XVIII века. /Л. Леже, op. cit., pg. 168-169./ Своју самовилу замишљају Бугари, како јаше на дивљем јелену, узда јој је змија, а бич гуја отровница. Самовиле постоје и у нашем народу, али су оне код нас врло зле и осветљиве, убијају младиће као у песми "Мене љуби бела вила, – бела вила самовила – (вели млади Ћурчић мајци кад она хоће да га ожени "лепом Јелком Солуњанком") мајка не слуша речи Ћурћилове већ га жени и: – "Ту је дошла бела вила – Бела вила самовила" а кад су певци запевали: "Бела вила одлетела – Ћурћу мртва оставила". Колико је дубоког корена ухватило веровање у виле код нашег народа види се из тога што хришћанска црква ни за читаву десетину векова није успела да ово веровање искорени, и наш народ у пуној збиљи још и данас, пре ће пристати да се замери Богу него вилама (Чајкановић). Вилама наш народ још и данас жртвује. О колу вила у коме оне играју прича Јиречек: "У Средњој гори, као и у околини Трнова, Котела и Ћустендила показали су ми самовилско оро или ориште, где Самовиле или виле играју ноћу... И на граници Србије и Бугарске, између Ћустендила и Врања налази се (такав) један велики круг и зове се Вилино Коло. Сељаци не смеју ноћу у њ ући; не косе га, нити ору то земљиште". /Cesty po Bulharsku – Prague, 1888./ Ко окуси воде из извора самовила постаје јак као самовила, баца камен од милион ока, чупа из корена цела дрвета, рађа крилату децу беле косе и ватрених очију.

Дуго се мислило да у виле верују само Јужни Словени а нарочито Срби, али је Колар нашао вилу и код Словака. У Тренчинском комитату вилама се сматрају душе заручника, умрлих после веридбе. Оне не могу наћи мира и осуђене су да ноћу лутају. Ако сретну кога човека, одвуку га у своје коло и нагнају га да игра с њима док не постане само душа. Вила има и у Чешкој; у области Храдец "bludičky" или дивље ватре, а то су душе оних које је вила поморила. /Л. Леже, op. cit. 169./

Корен речи виле и етимологија њезина није јасна. Нидерле је изводи од глагола вилити тј. лудо трчати и отуд изводи вила. Вила код Чеха и Пољака значи луд, а у Далимиловој хроници вилати значи водити раскалашан живот. Стари облик вила: у вези је са литванским welis (перци) мисли Веселовски, а Леже све ово доводи у везу са vel (пропаст), која се налази у Valhol. Виле су кушали протумачити и са dies violae тј. као празник љубичица.

Наследници виле код Руса изгледа да су биле "Русаљке". Име ово новијег је датума, и постало је од римског "rosaria" или "pascha rosarum". Замена имена вила у русаљке извршиле се у доба примања хришћанства (или можда нешто раније) па се онда назив русаљка раширио по многим словенским земљама и ван Русије и ако је прва постојбина вила само у Русији. Тако имамо у Бугарској:"русална гробишта; у Србији: црква св. Богородице Русалије или св. Тројице Русалије у околини Ниша; у Словеначкој (близу хрв. границе) три цркве једна до друге од именом Росалнице, код Метлике.

Литература о русаљкама прилично је велика, и она је доказала несловенско порекло имена русаљки. Народна етимологија довела је русаљке у везу са речју русло (поток), те нам је тако много допринела за изучавање русаљки.

Својства вила и русаљки су иста, и русаљке као и виле живе у води, пољима и шумама и њих се Руси боје, као и Срби својих вила или Бугари својих самовила. Слична митска бића вилама и русаљкама била би код Чека: Vodni Panny; код Словака Vodopanenky, које излазе каткад из својих кристалних дворова на забаве младежи; код Лужичана Wodne jugfry; код Пољака Bogunki, које опет вуку несмотрене у водне дубине. /Л. Леже, op. cit./

Веровање у вештице врло је распрострањено у нашем народу. Ако се неки зао дух претвори у лептира, кокошку или другу коју животињу он постаје вештица. Вештице се најрадије скупљају на ораху. Највише се појављују у време од Божића до Богојављења, јер су тада некрштени дани и доњи свет је отворен, те по земљи у то доба шетају вештице, авети и свака нечастива сила. Вук нам под речју "вештица" врло опширно прича о појави овог митског бића у нашем народу. Вештица (каменица, крстача, рогуља, цопрница) се зове она жена, вели Вук, која (по нар. приповеткама) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изађе и створи се у лептира, у кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу децу: кад нађе човека где спава, а она га удари некаквом шипком преко леве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе, па онда прси опет срасту. И народна песма "Изједени овчар" казује нам како је дете Радоје лудо заспало и не може да се пробуди јер вели: "Вештице су ме изеле: – Мајка ми срце вадила, – стрина јој лучем светлила."

Тако изједени људи одмах умиру, а неки живе више времена, колико је она осудила кад је срце јела, и онаковим смрти умиру, на какову она буде наменила. Вештице не једу белог лука, и зато се многи о белим и божићним покладама намажу белим луком по прсима, по табанима и испод пазуха, јер кажу да оне на покладе највише једу људе. – Ни једној младој и лепој жени не кажу да је вештица, него све бабама. Кад се вештица једанпут исповеди и ода, онда више не може јести људе, него постане лекарица и даје траву изједенима. Кад вештица лети ноћу, она сна се сија као ватра и највише се скупљају на гумну; за то кажу да она кад хоће да полети од куће намаже се неком масти испод пазуха па рече: "ни о трн ни о грм, већ на пометно гумно". У Срему се приповеда, да се онамо вештице највише скупљају више села Моловина, на некакоме ораху, а у Хрватској се опет приповеда, да се онамо скупљају на Клеку више Огулина... Вештице беже од крста и пред крстом њихова моћ престаје.

Жена која је вештица, кад из ње изиђе онај дух, лежи као мртва, и да јој човек окрене главу где су јој ноге биле, не би се више ни пробудила. Кад виде у вече какога лептира где лети по кући, понајвише мисле да је вештица, па ако се може, ухвати га, те га мало напале на свећи или ватри, па га пусте говорећи: "доћи сутра да ти дам соли..." Кад у каквом селу помре много деце или људи, и кад сви повичу на коју жену да је вештица, и да их је она појела, онда је вежу и баце у воду да виде може ли потонути (јер кажу вештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку напоље и пусте, али ако не може да потоне, они је убију, јер је вештица.

Уз вештицу и куга је једна од моћних нечастивих сила код нас. Срби кажу, вели Вук, да је куга жива као жена (то особито доказују они који су лежали од ње). Многи кажу да су је виђали где иде повезана белом марамом, а где који приповедају да су је и носили тј. она нађе човека у пољу или срете га на путу, а где ком дође и у кућу, па му каже: "Ја сам куга, већ хајде да ме носиш тамо и тамо" (Куд она хоће). Онај је упрти на кркаче драговољно (јер већ њему и његовој кући неће ништа учинити) и однесе је без икакве муке, (јер није тешка ни мало) куд му каже. Куге имају преко мора своју земљу (где само оне живе), па их бог пошље амо (кад људи зло раде и много греше) и каже им колико ће људи поморити; али и њих много пропадне од паса; зато кажу да се врло боје злих паса. Кад куга мори онда јој слабо говоре куга већ кума (као да би је тиме умилостивили) нити смеју оставити у вече неопране судове; јер она дође ноћу у кућу те гледа јесу ли судови лепо опрани, па ако не буду а она све кокошке и чанке изгребе и отрује.

Један од нижих демона у руском фолклору јесте Јагабаба. Разни облици овог назива гласе: jendza, jandza, – ježi – jenžibaba. /Г. Крек: op. cit./ Име једног нижег демона јуда, који се налази само у Бугарској и то у друштву са самовилама, доводи Леже у везу са јагабабом.

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:36 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Рођенице (Рожанице) – Суђенице (Суђаје), Усуд

Прокоп Цезарец, у већ неколико пута споменутом ставку, вели да Стари Словени нису знали за судбину нити су веровали да она игра икакву улогу у људским стварима, али су онда они тим пре морали веровати у некога који судбином управља, а тај неко био би по средњовековним споменицима "Род и Рожанице". Колико су род и рожанице биле обожаване виде се и о по томе, што су Словени, како нам то споменици из XIV и XV века вели, прво жртвовали њима па онда тек Перуну и осталим боговима. Да би умилостивили ове суђенице и рођенице, и да би од њих добили што бољу судбину, Словени су им жртвовали. Значајно је да ова божанства судбине познају скоро сви Словени премда под мало различитим именима. Бугари их зову: "нара[н]чници" или "ориснице"; Чеси: sudički; наш народ: суђенице, рођенице, усуд итд. Назив рођеница долази без сумње од глагола родити, као и лат. Парцае од глагола парио, а суђеница од судити.

Као год што су Грци имали три "Moire" (од meros – део); Римљани три "Parcae", а Немци три "Norne", тако је и наш народ, нарочито западни део нашег народа имао три рођенице, као што се то види из нар. приповедака, које је скупио Ваљавец: "nu taki su doљle tri rojenice" /M. Valjavec:Narodne pripovijedke u Varaždinu, 1858./ или "kak bi žena porodila došle su tri devojke". Од овог међутим, може да буде и изузетака, и суђаје могу да дођу и на броју њих седам или осам. /Kukuljević Sakcinski: Arkiv za povjesnicu jugosl. I. 86-104/.

Рођенице и суђенице су дакле као и Parce и Норне биле усудне богиње, које су, кад се дете роди, долазиле под прозор, или у собу или шталу куће, где се дете родило, да му одреде судбину кроз цео живот, као што вели н. прича: "onda su doљle rojenice s svečum v ruki sudit deteta", и затим: "Rojenice sudiju sako dete s kakvum smrtju prejde iz ovog sveta". /M. Valjavec: Narodne pripovjedke u Varaždinu, 1858./ Рођенице дођу, стоје или седе и суде. Прва нешто каже затим друга, али је трећа најважнија и тако буде како трећа каже. Интересантно је то, да је суд рођеница скоро свакада зао, и ово је доказ да су суђаје биле можда прво богиње смрти, а тек су касније постале богиње судбине. Рођенице не може нико видети сем, у ретким случајевима, мајка новорођеног детета, коме суђаје суде или неки просјак, који се ту посве случајно нађе. О томе где суђаје живе и станују не казују нам народне приповетке скоро ништа. Норне у Немаца станују у разним шпиљама и јамама. Па ипак и код нас једна прича штампана у "Новицама" о месту становања суђаја вели: "v starљih časih v votlinach Pohorskih gor... Posebno so rado prebivale v votlinach landeške gore in pod nekdanjim gradom nad Slovensko Bistrico". /M. Valjavec, Narodne pripovjedke u Varaždinu, 1858./

Вук нам под речју "суђење" вели да се од суђења не може утећи. Народ наш мисли да је свакоме човеку суђено шта ће му се у веку догодити, каквом ће смрти умрети, и да се човек од суђења не може сачувати.

Од онога што су суђаје досудиле може се човек каткад сачувати уз помоћ неких молитава или спомињањем имена Божијег. Суђаје се код Бугара зову: "нара[н]чници". И оне имају као и наше суђаје исту функцију као што се види из бугарске н. приче: "Кога дете – то се рожат, таја вечер идат три жени који нарачват; колку и како ће живјат рођено то; и што ће наранчвар трећа та, това ће бидит". /Примедба Fr. Račkog у студији Valjavca: O Rodjenicah ili Sudjenicah, Književnik II 52-61, Zagreb, 1865./

Божанства судбине не морају бити увек женског рода, већ оне могу бити и мушког рода као код Срба усуд. Нар. прича нам потанко описује како усуд досуђује људима судбину. Према ономе како он (усуд) живи у поједине дане (а он живи час као богаташ, час као древни сиромашак) живеће и сви људи, који се тога дана роде, кроз цео свој век. Па ако год што су постојале по веровању појединих народа три parce, три норне и три суђаје, тако нам и прича: "Како бог нареди" /Српски Летон. 1862. I. књ. 105./ казује како су три човека (ваљда три усуда) седела код порођаја женског детета и судбину му кројила.

Оно што суђаје и усуд досуде људима зове се срећа. Добра срећа представљена је као лепа девојка, која плете златну жицу, а зла срећа као ружна и матора девојчура.

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:39 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Домовој – Љotek – Buožik

Заштитници Словена од многобројних злих демона били су домаћи богови. Да су Стари Словени увелике познавали домаће богове доказују нам Хелмолд, који вели да је свако село и свака шума била препуна домаћих богова; Сакс Граматик, који дели све богове на домаће (dii privati) и јавне или заједничке богове (publica numina), а и фолклористика свих Словена иде такође у прилог овој тврдњи.

Домаћа божанства словенска нису у ствари ништа друго доли душе предака, инкарниране у облике различитих људи или животиња, као што су: просјак, гост, полаженик, змија, живина, леп тир итд. Од душа својих предака очекивали су Словени свагда заштиту, свако добро и успех. Да то добро себи осигурају, Словени су прецима жртвовали. Задушнице, даће, славе и Божић – све су то помени и жртве прецима. У Русији преци имају свој специјалан тањир (дěадовская тарелка). Да се преци могу претворити, по веровању Словена, у разне облике људи и домаћих животиња доказ је и то, што се храна намењена прецима и "дедовском тањиру" даје живини, у случају да нема просјака; затим и после Бадњег вечера остаци хране дају се живини (домаћа живина се шта више дозива још и пре вечере, при уносу сламе у кућу). Кад знамо да се крсна слава, тј. жртва првом домаћем заштитнику још једино код нас до данас одржала, онда је тешко рећи на основу чега је Леже закључио да код Јужних Словена нема нигде трагова домаћим боговима. Руси свог домаћег претка зову домовој, а он према местима где се налази добија и друга имена; код Чеха се овај домаћи бог зове љotek (љetek негде и hospodariček); а у Пољској: skrzat. Домаће богове зову Словени још и деминутивом од речи бог као што су: boužik, boužiček domaci. /Л. Леже: op. cit./ Душе предака не обилазе места на којима је покојник радо боравио, и не налазе се крај живих људи увек, већ само дотле док се тело претка не распадне или не спали. Разлог томе, да се све даће (персоналне жртве) дају неком покојнику само у року од прве године, треба видети у томе што наш народ верује да је једна година довољна да се тело покојника распадне. /Др В. Чајкановић: op. cit./

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:40 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Храмови – Идоли – Свештеници – Жртве – Празници – Пророштва

О храмовима словенских богова пишу нам страни хроничари опширне описе. Храмови, које нам описују немачки хроничари (Хелмолд, Сакс Граматик и др.) припадају боговима Балтичких Словена или Полабљана; за храмове које описује арапски писац Масуди, не зна се ни на ком месту су били саграђени, а ни чији су. Да ли су Руси и остали Словени, сем Сев. Словена, имали храмове или нису, не може се тврдити. Пошто храмове налазимо само код Северних Словена, посве је оправдано мишљење да остали Словени у опће нису знали за храмове, већ да су обичај зидања храмова примили од својих суседа на Северу. Они храмови које су нам описали хроничари, редовно су богато украшени, лепо израђени, врло скупи и достојни једног, културно прилично јаког, народа. Храмови Балтичких Словена били су врло многобројни "Колико год крајева има у овим областима толико има и храмова" вели Титмар. Нарочито чувени храмови и по својој лепоти, ради гласовитости својих пророчишта и свога богатства били су Световидов на Рујну и Радгостов у Ретри, које нам описују Хелмолд, Сакс Граматик и Титмар, затим Штетински храмови Световиду и Триглаву посвећени, које је описао Ебо. Храм су остали Словени замењивали можда са градњом или градиштем, које је било место где су се Словени скупљали ради трговања, у случају рата или каквог напада на њих, да се заштите, а и да жртвују боговима.

Идоле словенских богова налазимо споменуте код скоро свих старих хроничара; негде су они врло грубо израђени, а негде опет као и храмови уметнички израђени (Сакс). Идоли су каткад велики као дивови, и толики да су их једва 4 вола могла с места помаћи као Световидов, а негде су врло малени као онај драгоцени идол Триглавов, кога су жреци скрили испред грамзивих руку неких хришћанских проповедника. Идоли су редовно били украшени златом и сребром, које су у бојевима као плен задобили; каткада су сасвим посребрени и позлаћени као онај скривени идол Триглавов; каткад је међутим, само глава сребрна, а брада златна као код Перуна. У нашој Нар. песми сачувало се до данас сећање на старе сребрне и златне идоле словенских богова. У једној народној песми /Летопис Мат. Српске 1840. pg. 70./ краљ оправља ћерку да ју пошље змају и говори јој: "С богом пођи, драго дете моје – не моли се богу ришћанскоме – већ се моли богу сребрноме – којег ти је саградио баба – од сувога и сребра и злата – не би ли се на те смиловао – не би ли те але избавио". – И мати краљица ју испраћа говорећи: "С богом пођи, драго моје дете – ти не слушај родитеља твора – не моли се богу сребрноме – којег ти је саградио баба – саградио од ребра и злата". Једна друга песма /Лет. Мат. Срп. 1848. I 84./ пева опет како је "јаду у пропаду" греха ради морао дати своју кћер Јелу сам цар Костадин. И у тој песми отац саветује кћер отпуштајући је од себе речима: "Окрени се на заоде сунцу – пак се моли јаду неситоме – и ономе богу сребрноме", – а мати јој вели: "Окрени се на истоку сунцу – ти с' не моли јаду неситоме – ни ономе богу сребрноме – већ се моли богу јединоме". Напокон у једној варијанти песме "Свеци благо деле" /Петрановићева збирка Нар. песама, Биоград, 1867. вели се: "па се окрене (кћи царска) сунцу на истоку – нек помене бога истинога – не спомиње бога сребрнога."

Код оваког стања ствари тешко је пристати уз Јиречекову тврдњу у његову делу: Geschichte der Serben, у коме вели да стари Срби нису познавали идоле. У обичају прања икона на кладенцу (у бољевачком срезу) види Чајкановић остатак ритуалног прања идола, које је увелике постојало у религијама Грка, Римљана, Мисираца и других народа, па свакако и код нас, па је прем атоме, кад је било прања идола (а и до данас се одржало), морало бити и идола тим пре, што се без фетиша и идола не може ни замислити нека религија. Стари Срби су свакако имали фетише, мисли Чајкановић, јер нам то потврђује и реч "соха", која код нас значи "колац, батина", а у чешком "статуа, фигура", затим и реч "балван", која значи и греду (дирек) и идол.

Фетиш, у коме је наставио да живи један од српских идола, одржао се до данас; то је крст, за који су Срби знали пре примања хришћанства, а који је или преобраћен у хришћански крст, или је деградиран у страшило. /Др В. Чајкановић: op. cit./

Као год што су једини Северни Словени имали лепо изграђене храмове, тако се исто једино за њих зна да су посве сигурно имали и свештенички ред, који је уживао врло велики углед и био врло моћан. Врховни свештеник, на пр. Световидова храма, био је моћнији од краља, јер свештеник зависи од бога, а краљ и народ од свештеника. Пошто су и свештеници добијали један део од плена који се задобије у ратовима – као да је њихова заслуга ако Словени побеђују – постали су они и врло богати. Они се разликују од других људи оделом, брадом; они у храмовима имају права да седе, док сви остали стоје. Отуд она велика отпорност њихова према хришћанству, и побуне које су они у народу изазивали (радило се ту о њихову опстанку). Све врсте обреда, а што је главно пророчанство, вршили су они.

Руси пре доласка Варјага нису имали свештеничке касте, а у касније доба нам Хелмолд вели да богу Провену (овај бог је, изгледа, идентичан са Перуном) "долазе народ, краљ и свештеници ради суђења спорова". Према овоме, изгледа, да су и Руси имали свештенике, али ово једини Хелмолд вели, док нам Нестор и остали руски споменици ништа о свештеницима не причају. Функције жреца вршио је у кући домаћин, а за цело племе племенски поглавар или кнез. Најважнији део обреда тј. прорицања и гатања вршили су поједини врачари и гатари. Овог свог гатара и врачара звали су Руси вльхвъ, а мађију коју он обавља вльшба, отуда и глагол вльснати што значи мрмљати муцати, јер је гатар мрмљајући гатао. Гатара су, јер је чаробне ствари гатао, звали Руси и чародěецъ, Чеси: čarodejnik, а Пољаци: czarodziej.

Пре сваког већег, важнијег или опаснијег потхвата, пре већих путничких или ратних похода, Словени су свагда прво питали богове за мишљење. Прорицања, уз помоћ којих се сазнавала воља богова, опет су нам најлепше описана код Сев. Словена. Најглавније пророчиште било је арконско, а прорицало се у њему помоћ Световидова бељца, а затим Триглавово у Штетину, где се прорицало помоћу црног коња Триглавова. Према пророчанствима се заправо и ценила моћ богова и њихових свештеника. Сем прорицања уз помоћ коња Словени су прорицали, раскопавајући земљу, и помоћу неких црта и реза, како то вели црноризац Храбар; напокон помоћу птица или појединих животиња које су сретали. Неке од ових врста врачања одржале су се до данас као на пр. врача се, ако се види да мачка пређе човеку пут; врача се, кад се види поп, кад над кућом кука кукавица; гата се у овнујско плеће код Црногораца итд.

Словени су својим боговима жртвовали само да их ови што боље заштите од непријатеља, да им даду што веће обиље дарова и да им прорекну свагда истину. Жртвујући им, Словени су им се и молили у нарочите празничне дане. Словени су жртвовали овнове и волове, затим приносе од земаљских производа. Људске жртве нису својствене Словенима, а ако их признамо, оне нам негирају историјски доказани благи и мирољубиви карактер Словена, а приказују нам их као крволочне варваре. Људске жртве се спомињу само код по гдекојег племена словенског, и тамо где су у истину постојале (ако су постојале) оне су примљене од суседа словенских, или су се вршиле у крајевима где су у већини били Варјази. Световиду су сви, који дођу у храм да им се прориче, морали жртвовати по нешто, веле хроничари, па су то морали чинити чак и трговци жртвујући нешто скупоцено од своје робе. После великих и многобројних жртава, нарочито у дане великих празника богова, кад се скупљао многобројни народ, овај свечани акт жртве претварао се у гозбу, на којој се неумерено јело месо жртвованих животиња и пила медовина; неумереност се у оваквим случајевима сматрала актом побожности. Осим жртава боговима, жртвовали су Словени и прецима, затим вилама, суђеницама, рођеницама итд.

У разна годишња доба и у разне фазе борбе природних сила, славили су Словени и различите празнике. Међу најзначајнијим празницима, који су сећање на празновање зимског обратника до данас одржали, спадали би Бадњак и Божић (коленда, овсен, крачун). Најзначајнији празници пролетње равнодневнице били су празник Русалија и летница; у летњем обратнику празновали су се празници (ка[н]пало, јарило крěтсъ саботъка, /Г. Крек: op. cit./ од којих су се неки до данас одржали. Овим празницима ваља додати и празник у част домаћих богова и предака, који се до данас очувао под називом крсна слава. Слава, Бадњи дан и Божић су се према томе сачували из старе религије, и тек су касније кристијанизирани на тај начин, што су добили хришћанско објашњење и символе, док је све друго остало по стром. Колико су Словени били конзервативни, и како су тешко напуштали своју стару веру и празнике, види се и по том, што хришћанство никако није могло да истисне празник "непобедног Сунца" који се славио око 25. децембра, него је у IV веку тај исти датум (25. XII) узело за дан Христова рођења, па је тако истиснуло још и неке друге празнике зимске солстиције, а дало је том стародревном празнику Божића ново објашњење. По римској Новој години calendae назвали су многи народи (југоисточна Француска, Швајцарска, Русија, Србија, Бугарска, Мађарска, Румунија, Грчка и Арбанија) свој Божић или божићне обичаје "коледо, колендо", отуд колендати. /Др В. Чајкановић: "Неколике примедбе уз Српски Бадњи дан и Божић" Год. Н. Чупића књ. XXXIV./

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 39

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Jan 11, 2006 12:42 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Нав – Пьклъ – Погреб – Гробља – Култус прецима

Веровање у "онај свет" или загробни живот душа било је познато сваком примитивном народу свим народима аријске групе још у његовом праисторијском добу, па и Словенима. Тврдња Несторова да су Словени за онај други свет први пут чули кад су к њима дошли хришћански мисионари из Цариграда, и Титмарова да су Словени мислили да се смрћу све свршава, савршено су нетачне, и могу се узети само као тврдње хришћанских калуђера, који веру Словена желе да прикажу без раја, дакле са једним великим недостатком, а хришћанску опет као веру која својим вернима много више даје и обећава.

Словени су веровали да је душа позвана после смрти на један други живот; ово није хипотеза него тврдња коју доказују многобројни стари текстови. /L. Niederle: op. cit. pg. 132./ Спаљивање покојника, жртвовање жена, робова, коња, паса, стављање хране у гробу покојнику у старије време; разне пак даће на којима се каткада специјално за мртве месе и нарочити колачи, па слава, жртвовање домаћем чувару и претку, Божић који није ништа друго до жртвовање свим прецима, необориви су докази тврдње да су Словени у истину веровали у загробни живот.

Душа покојника после смрти одлази у нав или рај. Етимологија речи "рај" још је увек нерешена, али је он свакако био познат Словенима, пре него што су примили хришћанство. Овај рај, био је место праведних и добрих душа, а место куда одлазе зле душе означено је речју пьклъ (пакао).

О месту, где се тај други свет налазио, постојала су разна мишљења. Према многим споменицима и заостацима у фолклору, научењаци су веровали да се онај свет налази с ону страну мора. Ова тврдња доказивала се тиме, што су нека словенска племена сахрањивала своје претке на тај начин, што би их полагали у чамац и отискивали их у море, а ако је ово ради даљине мора било немогуће, тада су их или спаљивали или сахрањивали, али опет положивши их претходно у чамац, како би, ма и симболички, могли отпловити преко мора у онај свет. Вук нам у свом Речнику под речју куга вели, да куга прелази преко мора и долази амо да мори људе; по овоме изгледа да су и Срби веровали да се онај свет налази с ону страну мора. Још један доказ имамо да су Срби веровали да се онај свет налази преко мора, а то је слагање понуда покојницима на даску и пуштање истих низ реку, да их она однесе на море, па затим у онај други свет преко мора, који је забележен код Хомољских Срба. /Др В. Чајкановић: Студ. из Рел. и Фолклора./ Према чешком преводиоцу Хуберини (види поглавље о Волосу) изгледа да су и Чеси веровали да се онај свет налази преко мора.

Међутим, се у нашем народу, према причама и веровању, онај свет налази и под земљом; улази се у њега кроз неку јаму или стари бунар. Према овоме Креково мишљење, да ниједан индоевропски народ у најстарије време није замишљао мртвачко царство под земљом, изгледа да није посве тачно. /Исто./ Веровању да се онај свет налази под земљом прикључује се и народна космографија у Лици која вели да има три света, један је на врху, један је пропао на земљу у ниже, један у више.

Словени су своје мртве или сахрањивали у поља, под прагом или око огњишта, или су их положивши у чамац спаљивали, или пак на море отискивали. Изгледа да је у најраније време обичај спаљивања био најчешћи. Један споменик нам вели да душа покојника све дотле лебди на дрвећу, док се покојник не спали. У свим случајевима сахране, Словени су крај покојника стављали све његове најмилије ствари. Оружје, коња и разне понуде редовно су са покојником заједно сахрањивали, а каткад се жена својевољно убијала и заједно је са мужем била сахрањивана.
Ибн Фослан прича да је и он присуствовао сахрани једног Словена. Крек износи цео тај дуги опис Фосланов, у којем се описује сва церемонија при погребу Словена. Овај би опис резимиран гласно: Словени су најпре над одром покојника стављали неки кров, који је над њим стојао све дотле док се одело за покојника не сашије. Покојника стављају у чамац; ако је богат имање му поделе на три дела: један део припада фамилији, са другим купе за покојника мртвачко одело, а за трећи део набаве пиће за ову свечаност. У овим згодама се они опијају до бесвести, а по неки на овим свечаностима од пића и умру. Фослан затим прича, како се и дете каквог могућника (обично девојчица) својевољно решавало да умре заједно с оцем, и тога дана кад је требало да буде с оцем спаљено, врло је много то дете пило и било је необично весело.

На сам дан кад ће се покојник спалити заједно са девојчицом, извуку чамац, у коме ће бити покојник спаљен, на обалу, па га затим дигну на ломачу, а свет иде око ломаче и све нешто говори. Једна жена, коју зову анђео смрти, стара се о оделу покојника као и о свему другом, шта је потребно за церемонијал овог погреба; она и девојчицу убија. Ибн Фослан вели да је та жена била прави ђаво: ружна, подмукла пакосна изгледа.

Када је све ово готово тек онда ваде мртваца из гроба, у ком је под оном настрешницом лежао, и облаче га, затим га метну у чамац, а крај њега стављају понуде; положивши га у чамац, бацају у њ једно псето које су претходно на двоје пресекли, затим доводе два коња и терају их док се не запене, па их онда његовом сабљом убију, а месо им опет у чамац бацају; са два вола, која одмах после коња доводе, исто учине. Становници тога краја казују оној девојчици: "Кажи твоме господару: Само из љубави према теби чиним то". – Једној кокошки такође одсеку главу и бацају је у чамац. Девојчица она трипут иде на ломачу и са ломаче: први пут вели: "Гле! овде су ми отац и мајка"; други пут вели: "Гле! сад видим све моје покојнике где заједно седе"; трећи пут вели: "Гле! тамо је мој господар. Он седи у рају. Рај је тако леп и зелен, у њему су људи и дечаци, он ме зове; одведите ме к њему". Она се затим свуче, попије неколико чаша пића опраштајући се од живота, а и зато да би могла отићи тамо, где јој је господар. Сад наступа грозна смрт девојчице. Вежу јој конопац око врата и стежу док не умре, а "анђео смрти" јој међутим, зарије нож између ребара. Запале ломачу и сваки од присутних додаје на ломачу по једно упаљено дрво; чамац запламти и покојник и девојчица и све шта је у њему. Тада један Рус рече Фослану: "Ви, Арапи, ви сте један глуп народ; ви закопавате човека у земљу, где га раздиру животиње и рви; а ми, ми га зачас спалимо, да би одмах отишао у рај". За непун сат све се ово претворило у пепео. На месту, где су чамац извукли направе хумку подигну споменик од букова дрвета, бележећи име покојниково крај царева.

Много штошта је у овом опису претерано; пре свега не знамо да ли се он односи на Русе или Варјаге.

Сем овога начина сахрањивања тј. спаљивања, Словени су своје мртве, као што рекосмо, сахрањивали и око огњишта или под кућним прагом. Деца која су умрла некрштена, сахрањују се код Малоруса под кућним прагом, вели Котљаревски. То је, по Шрадерову мишљењу, остатак некадашњег обичаја, да се и одрасли покојници сахрањују под прагом. /Др В. Чајкановић: Ст. из Рел. и Фолк./

Словени су своје мртве сахрањивали и у земљу, по пољима и шумама, јер одређена мета – гробља – нису имали, а место где су некога сахранили означавали су или неком батином, или пак високом хумком земље. О тој хумци вели Нестор: "И заповеди Олга људима својим да начине велику могилу". Ове су могиле Руси после звали "курган", које постало од старог "краган или круг". "Кад ко од Радимића умре, они славе тризну око леша; затим направе велику ломачу, наместе леш на њу, и наложе ватру. Потом покупе кости метну их у један судић, који наместе на један стуб крај пута. Тако и данас чине Вјатићи" – вели Нестор. /Др В. Чајкановић: Ст. из Рел. и Фолк./ У овом ставку се крај још једног начина сахране спомиње и тризна. Тризну спомиње Нестор још једанпут, кад вели да је Олга била наредила да јој се после смрти не приређује тризна. Тризна није ништа друго него обредна гозба у част предака, која нам се у врло много облика и под разним именима до данас очувала. Поред тризне, још нам се једна реч сачувала која означава слављење гозбе у част покојника, а то је страва. Ову нам реч спомиње Јорданес и вели да су "славили страву над гробом Атилиним". Историчари мисле да су овај обичај Хуни примили од Словена, којих је, без сумње, било у Атилиној војсци.

Симболичка жртва прецима биће ефикаснија, ако се приреди тамо, где ће бити у домашају оног коме се приређује, /Исто./ отуда се многе даће и помени дају на самом гробу покојника, а многе жртве опет на кућном прагу. Овај обичај жртвовања прецима хришћанство није успело ни најмање да ослаби, и он нам се очувао у појединостима до данас. Преци и покојници имају и специјална своја јела; ту су ораси, па затим пасуљ и мед, који је омилела храна душе покојника код свих Индоевропљана. Бадњиданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима. Један део од сваког јела оставља се за њих. У Румунији се покојнику носи на гробље не само храна него и одело. /Исто./ Ове обредне обичаје прецима и покојницима изнео је Мицкијевић у песми "Dziady" (преци). У Белој Русији постоје и нарочите формуле при дозивању предака на гозбу. Све ове обреде прецима стари споменици нам врло мало или нимало не описују, али је замену за ст. споменике фолклористика свих Словена препуна обичајима, жртвама и обредним гозбама у част предака. А да су ови обичаји постојали и код Старих Словена доказује нам откопавање старих могила, у којима је нађено посуђе, у којем је некад била храна за покојнике.
http://www.rastko.org.yu/index_c.html

_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> ~ Mitovi i legende ~ -> Mitologija Starih Slovena Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana prethodna  1, 2, 3  sledeća
Strana 2 od 3

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon