Kineski jezik

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

Govori se u: Kini, Tajvanu, Singapuru, Indoneziji, Maleziji i u ostalim kineskim zajednicama širom sveta
Ukupno ljudi koji govore Kineski jezik: 1,3 milijarde
Rangiran po broju govornika u svetu: 1.
Jezička grupa: sino-tibetanski

Status jezika
Zvanični jezik u: NR Kini, Tajvanu, Singapuru
Regulisan od: Komitet za rad na književnom i govornom jeziku (NR Kina), Savet za promovisanje mandarinskog kineskog (Tajvan i Singapur)
Kodovi kineskog jezika
ISO 639-1 zh
ISO 639-2 chi (B) / zho (T)
ISO 639-3 dijalekti:
cdo - Zapadni Min
cjy - Đin
cmn - Mandarinski
cpx - Pu-sjen
czh - Hui
czo - Centralni Min
dng - Dun-gan
gan - Gan
hak - Hakka
hsn - Sjang
mnp - Severni Min
nan - Južni Min
wuu - Vu
yue - Kantonski
och - Starokineski
ltc - Srednji kineski

Kineski jezik (kineski: 汉语, Hànyǔ; 华语, Huáyǔ; 中文, Zhōngwén) je jezik ili jezička grupa iz porodice sino-tibetanskih jezika, koji govore pripadnici kineske Han nacionalnosti. Procena je da petina svetske populacije govori bar neku od formi kineskog jezika kao maternji jezik. Prema osnovnim karakteristikama, sve varijante kineskog jezika su izolativne i tonske.

Među regionalnim varijantama kineskog jezika postoji veliki diverzitet, koji se može sa mnogo aspekata uporediti sa razlikama unutar romanske jezičke porodice. Mnogi dijalekti govornog kineskog razlikuju se u toj meri da se govornici uzajamno ne mogu razumeti. Kineski se može podeliti na šest do dvanaest jezičkih oblasti, u zavisnosti od kriterijuma podele. Pitanje definisanja regionalnih varijanti kao dijalekata ili kao zasebnih jezika i dalje nije razrešeno.

Standardni govorni kineski jezik, standardni mandarinski kineski zasniva se na pekinškom dijalektu. Zvanični je jezik Narodne Republike Kine i Tajvana i jedan od četiri zvanična jezika Singapura. Takođe, jedan je od šest zvaničnih jezika Ujedinjenih Nacija (uz engleski, ruski, arapski, francuski i španski).

Vernakularni, „obični“, kineski jezik, takođe baziran sistemu bliskom mandarinskom, predstavlja osnovu za standardni pisani jezik koji koriste govornici svih varijanti kineskog jezika. Neki dijalekti kineskog jezika, kao što su to kantonski ili min, razvili su u okviru pisanog jezika elemente koji bolje oslikavaju njihove govorne karakterstike.

Razvoj kineskog jezika

Kineski jezik se svrstava u grupu sino-tibetanskih jezika, za koje se smatra da potiču iz jednog jezika, proto-sino-tibetanskog.

Jedan od prvih sistema podele razvojnih faza kineskog jezika dao je švedski lingvista Bernhard Karlgren početkom HH veka. Sistem je kasnije revidiran, ali je i dalje zasnovan na Karlgrenovim idejama.

Starokineski (上古汉语, Shànggǔ Hànyǔ), ili „arhaični kineski“, bio je u upotrebi u dinastiji Džou (oko 1046. do 256. g. p. n. e.) i zabeležen je na bronzanim artefaktima i u klasičnim delima: Knjizi poezije, Š’-đing (诗经, Shíjīng), Knjizi istorije, Šu-đing (书经, Shūjīng) i najstarijim delovima Knjige promene, Ji-đing (易经, Yìjīng). Rad na rekonstrukciji ovog jezika započet je još u dinastiji Ćing. Fonetski elementi u kineskim karakterima, i izgovor kineskih karaktera u Japanu, Koreji i Vijetnamu pružaju mogućnost da se fonetski sklop ovog jezika delimično rekonstruiše. Prema istraživanjima, starokineski jezik nije bio u potpunosti izolativan, imao je bogat glasovni sistem, u kome su glasovi diferencirani aspiracijom, ali najverovatnije nije imao tonove.

Srednji kineski (中古汉语, Zhōnggǔ Hànyǔ) se govorio u periodu dinastija Sui, Tang i Sung, od VII do H veka nove ere. Rani period, od 601. godine, reprezentativno je prikazan u knjizi rima Ćije-jin (切韵, Qièyùn), a kasni period je prikazan u knjizi rima Guang-jin (广韵, Guǎngyùn). Izvor za fonetiku srednjekineskog jezika osim knjiga rimâ predstavljaju i savremeni dijalekti govornog kineskog. Lingvisti smatraju da su uspeli da kvalitetno rekonstruišu glasovni sistem srednjekineskog.

Što se govornog jezika tiče, razvoj je bio znatno kompleksniji. Na severu Kine, i na području S’-čuana i Jin-nana koriste se varijante mandarinskog kineskog. Mandarinski kineski je prevladao na severu pre svega zbog ravničarskog terena, dok je na planinskom jugu Kine jako izražen diverzitet dijalekata. Prisustvo mandarinskog u S’-čuanu objašnjava se kugom u XII veku i depopulacijom, što je omogućilo kasnije naseljavanje sa severa.

Do sredine HH veka, većina Kineza govorila je samo lokalni varijetet kineskog jezika. Od XVI veka, dinastija Ćing je uspostavila Ortoepske akademije (正音书院, Zhèngyīn shūyuàn), sa namerom da među činovnicima olakša komunikaciju tako što će uspostaviti jedinstven standardni izgovor u skladu sa lokalnim dijalektom prestonice, Pekinga. Pekinški izgovor je prihvaćen i ustaljen na carskom dvoru, dok su u ostalim provincijama činovnici i do tada već govorili neku od varijanti mandarinskog; standardizacija je, međutim, izostala.

Stanje se znatno promenilo kada je u školske programe u NR Kini, na Tajvanu i Hong Kongu uvedeno obavezno učenje standardnog mandarinskog kineskog, tako da je danas je mandarinski kineski u upotrebi širom Kine. Hong Kong je, međutim, bio britanska kolonija, i u njemu je na snazi kao zvanični jezik ostao kantonski kineski. Od ponovnog prisajedinjenja Hong Konga Kini, mandarinski kineski postepeno ulazi u upotrebu.

Govorni kineski

Govorni kineski se tradicionalno deli na sedam dijalekatskih grupacija. To su:

Mandarinski, sa oko 800 miliona govornika (北京话 ili 官话)
Mandarinski kineski nije isto što i Standardni mandarinski kineski, pu-tung-hua (普通话) koji je zvanični standard, i koji se zasniva na pekinškom dijalektu
Vu (吴, Wú), sa šangajskim, oko 90 miliona govornika
Kantonski (粤, Yuè), oko 80 miliona
Min (闽, Mǐn), sa tajvanskim, oko 50 miliona
Sjang (湘, Xiāng), oko 35 miliona
Hakka (客家, Kèjiā), oko 35 miliona
Gan (赣, Gàn), oko 20 miliona
Kineski lingvisti su kasnije izdvojili još 3 grupe iz tradicionalnih sedam:

Đin (晋, Jìn) iz mandarinskog
Hui (徽, Huī) iz dijalekta vu
Ping (平话, Pínghuà) iz kantonskog kineskog
Postoji takođe još manjih dijalekatskih grupacija koje nisu klasifikovane, kao što je Dan-džou dijalekt iz Dan-džoua na Hai-nanu, Sjang (乡话) iz Hu-nana, i druge. Jezik Dun-gan koji se govori u Srednjoj Aziji blisko je povezan sa mandarinskim, međutim, piše se ćirilicom i njegovi govornici se uopšte ne smatraju Kinezima.

Granice između dijalekata nije moguće jasno povući, i stoga postoji mnogo različitih rešenja podele dijalekata govornog kineskog. Tako se događa da se govornici poddijalekata određene grupe međusobno ne razumeju, a razumeju se sa govornicima neke druge dijalekatske grupe.

Diglosija u savremenom kineskom

Standardni mandarinski kineski jezik zvanični je jezik u NR Kini, na Tajvanu i u Singapuru. Njegov izgovor se bazira na pekinškom poddijalektu mandarinskog kineskog. Vokabular je takođe najvećim delom preuzet iz mandarinskog dijalekta, a gramatika se zasniva na vernakularnom kineskom koji je početkom HH veka ušao u zvaničnu upotrebu.

Standardni mandarinski kineski je glavni jezik komunikacije među govornicima svih dijalekatskih grupa, koristi se u medijima i uči se u školama.

Zbog svoje podeljenosti na dijalekte koji su među sobom toliko različiti, kineski jezik pruža zanimljiv primer diglosije: danas je za govornike kineskog jezika uobičajeno da znaju standardni kineski jezik, svoj lokalni dijalekt i lokalni meta-dijalekt, lingua franca, npr. standardni kantonski.

Pisani kineski

Odnos između pisanog i govornog kineskog je veoma kompleksan, pre svega usled činjenice da se govorni kineski razvijao prirodnim putem, još od dinastije Han, dok se pisani jezik skoro uopšte nije menjao.

Do HH veka, većina knjiga i zvaničnih dokumenata pisana je klasičnim kineskim jezikom, ven-jenom (文言, wényán), koji je imao funkciju istu kao latinski jezik u Zapadnoj Evropi. Klasični kineski zasnovan je na govornom i pisanom standardu dinastija Džou i Ćin, i razlikuje se od govornog jezika koliko i latinski od romanskih jezika.

Govorni, vernakularni kineski jezik, bai hua (白话, báihuà), postao je pisani standard tek od Pokreta 4. maja 1919. godine. Danas se pod standardnim pisanim jezikom podrazumeva vernakularni kineski, koji se zasniva na mandarinskom.

Kinesko pismo

Značaj kineskog pisma ogleda se u tome što ga razumeju i koriste govornici svih dijalekata. Naime, jedan karakter (skoro) uvek zadržava isto značenje, a može se čitati na više različitih načina. Tako se karakter „一“, koji označava broj jedan, u mandarinskom čita „ji“ (yī), u kantonskom „jat“ (yat) a u južno-minskom dijalektu „cit“ (tsit). Kinesko pismo svojom metadijalekatskom prirodom objedinjuje sve dijalekte u jedinstveni kineski jezik.

Književni i formalni vokabular najvećim je delom isti u svim dijalektima, dok se kolokvijalna leksika znatno razlikuje. Nestandardizovani, dijalekatski karakteri za zapisivanje lokalnih kolokvijalnih reči nisu razumljivi na celom području Kine. Izuzetak predstavlja kantonski kineski, u kojem je standardizovan govorni jezik, i gde postoji veliki broj dijalekatskih karatera stvorenih da označavaju specifično-kantonske reči.

Osnovne jedinice kineskog pisma su karakteri koji reprezentuju sememe ili morfeme (najmanje značenjske jedinice u jeziku), imaju glasovnu vrednost jednog sloga, i imaju jedan ton. Stoga se kinesko pismo naziva i morfemo-silabičkim pismom.

Kineski karakteri se dele na piktograme, koji su nastali direktnim prenošenjem slika iz prirode i čulnih utisaka, ideograme, koji su nastali kombinovanjem piktograma i najčešće označavaju neku apstraktnu ideju ili radnju, i fonoideograme (ili piktofonetske karaktere) koji se sastoje od dve komponente: semantičke, koja ukazuje na značenje karaktera, i fonetske, koja ukazuje na njegovo čitanje.

Svi karakteri zasnivaju se na štampanom kaligrafskom stilu, kai-šu (楷书, kǎishū), koji je nastao u dinastiji Han. Danas postoje dva standarda pisanja: uprošćeni i neuprošćeni karakteri. Neuprošćeni ili tradicionalni danas se koristi u Hong Kongu i na Tajvanu, dok je uprošćeni sistem prihvaćen u NR Kini. Uprošćeni sistem podrazumeva pojednostavljenje broja poteza u određenim karakterima, i manje sinonimnih karaktera. Uprošćavanje kineskog pisma sprovedeno je u skladu sa starim kaligrafskim tradicijama i neformalnim varijantama pojednostavljenog pisma. Singapur je takođe prihvatio upotrebu uprošćenih kineskih karaktera. Kineski karakteri koji se koriste u Koreji, neuprošćeni su, dok u Japanu postoji poseban sistem uprošćavanja kineskih karaktera koji se delimično razlikuje od kineskog (šinđitai).

Poreklo kineskog pisma

Ne postoje konkretni istorijski podaci koji govore o nastanku kineskog pisma. Kineska legenda kaže da je pismo stvorio Cang Đije, pisar kod mitskog Žutog cara, oko 2600. godine pre nove ere.

Najstariji tragovi kineskog pisma pronađeni su na kornjačinim kostima, koje su se koristile za proricanje sudbine. Na osnovu zabeleženih imena, utvrđeno je da potiču iz dinastije Šang, između XIV i XI veka pre nove ere. Pismo iz ovog perioda već je bilo razvijeno, što ukazuje da je kinesko pismo postojalo i u ranijim razdobljima. Pronađeno je nekoliko simbola na neolitskoj grnčariji, ali se ne može utvrditi da li su ti simboli predstavljali početke kineskog pisma.

Kineska kaligrafija

U kineskoj kaligrafiji postoji više različitih stilova pisanja. Glavni stilovi su:

Pečatno pismo, džuan-šu (篆书, zhuànshū), iz vremena dinastija Ćin, nastalo iz zapisa na bronzi
Činovnički stil, li-šu (隶书, lìshū), iz vremena dinastija Han, nastao iz pečatnog pisma
Štampani stil, kai-šu, (楷书, kǎishū), dinastija Han
Rukopisni stil, sjing-šu (行书, xíngshū), dinastija Han
Travnati ili brzopisni stil, cao-šu (草书, cǎoshū), dinastija Han.
Divlji ili ludi travnati stil, kuang-cao (狂草, kuángcǎo)
Nestandardni uobičajeni oblici zapisa pojedinih karaktera u rukopisnom i brzopisnom stilu, postali su standardni oblici uprošćenih kineskih karaktera. U savremenoj kaligrafiji postoji tendencija da se upotrebljavaju tradicionalni, neuprošćeni karakteri.

Fonologija

Fonološku strukturu svakog sloga čine inicijal, final i ton. Inicijal se nalazi na prvom mestu u slogu, i sastoji se od jednog suglasnika. Inicijal može biti i nulti (slog bez suglasnika na početku). Final je glavni element sloga, i njegov je centralni element samoglasnik (monoftong, diftong i u nekim dijalektima triftong). Final može biti i zatvoren, odnosno posle samoglasnika može slediti suglasnik. U mandarinskom kineskom, posle samoglasnika mogu ići samo suglasnici /n/ i /ŋ/, dok u drugim dijalektima slog može biti zatvoren i sa /m/, /p/, /t/, /k/ i /ʔ/ (bezvučni glotalni ploziv, glottal stop). Osim toga, u kantonskom i još nekim dijalektima centralni deo sloga može biti i suglasnik, odnosno suglasnici /m/ i /ŋ/ koji stoje i kao samostalni slogovi.

Dijalekti se razlikuju i po broju glasova koje koriste. Osnovna tendencija od perioda srednjeg kineskog jezika je redukcija broja glasova. Oa redukcija je najzapaženija u mandarinskom kineskom, koji stoga ima i najmanje mogućih varijanti formiranja slogova. Zbog toga u mandarinskom ima više dvosložnih reči.

Sve varijante govornog kineskog jezika imaju tonove. Neki dijalekti na severu Kine imaju samo tri tona, dok na jugu postoje dijalekti koji imaju šest do deset tonova (u zavisnosti od načina brojanja). Izuzetak predstavlja šangajski, koji ima akcenat sličan indoevropskim jezicima.

Za ilustraciju tonova mandarinskog kineskog, najčešće se koristi sledeći primer:

妈, mā, majka
麻, má, konoplja
马, mǎ, konj
骂, mà, vređati
吗, ma, (upitna rečca)
(Poslednji, neutralni ton, ne računa se u osnovne tonove, tako da se smatra da mandarinski kineski ima četiri tona.)

Transkribovanje kineskog jezika

Postoji mnogo sistema transkribovanja kineskog jezika. Većina ovih sistema zasnovana je na latinici. Prve varijante latinične transkripcije načinili su hrišćanski misionari u XVI veku.

Danas je za standardni mandarinski kineski najviše u upotrebi pin-jin (汉语拼音, Hànyǔ pīnyīn). Pin-jin je zvanični sistem za transkribovanje kineskog jezika u NR Kini i Singapuru, a koristi se i za lakše učenje kineskog jezika.

Drugi najpoznatiji sistem je Vejd-Džajls, koji je pre uvođenja pin-jina bio najrasprostranjeniji način za transkribovanje kineskog jezika. Na Tajvanu je donedavno bio i zvanično u upotrebi, ali je odskora u Tajpeju prihvaćen pin-jin, dok se na ostalim krajevima ostrva koristi tung-jung pin-jin.

U Rusiji se pored pin-jina koristi i Paladijev sistem, ćirilična transkripcija kineskog jezika koju je načinio monah Paladije u XIX veku.

U Srbiji još uvek ne postoji pravilan standard za transkribovanje kineskog jezika. Jedan od najkompletnijih predloga za transkripciju, koji se koristi i u ovom članku, napravljen je na Filološkom fakultetu 2005. godine. Ova transkripcija je namenjena da na što bolji način predstavi čitanje kineskih reči srpskim čitaocima koji ne govore kineski jezik; zbog objektivnih nepreciznosti ne može se koristiti za učenje kineskog jezika.

Postoji još raznih sistema transkripcije mandarinskog kineskog, npr. džu-jin (poznat i kao bo-po-mo-fo), kao i za druge dijalekte.

Uticaj na druge jezike

Snažne istorijeke, političke i kulturne veze Kine sa Japanom, Korejom i Vijetnamom ostavile su traga na jezike ovih zemalja. U Koreji i Japanu, preko 50% vokabulara potiče iz kineskog jezika, dok je u vijetnamskom jeziku ovaj procenat znatno veći.

Kinesko pismo je širilo svoj uticaj zajedno sa jezikom. Ono je jako uticalo i na jezike koji nisu srodni kineskom jeziku, kao što su to japanski i korejski jezik, koji i danas koriste svoje varijante kineskog pisma – hanđa u Koreji odnosno kanđi u Japanu. Japanski i korejski jezik nisu izolativni, i zbog te karakteristike koriste dodatne sisteme pisanja da obeleže gramatičke promene u rečima. Japanska slogovna pisma hiragana i katakana takođe su zasnovana na kineskom pismu.

U Vijetnamu je do XIV veka kinesko pismo (han-di, Hán tự) bilo jedini način pisanja. Od XIV do XIX veka korišćeno je dži-num pismo (Chữ nôm), odnosno kinesko pismo dopunjeno sa karakterima stvorenim da reprezentuju reči vijetnamskog jezika. Danas se u Vijetnamu koristi latinično pismo koje su u XIX veku stvorili francuski misionari. Upotreba ovog pisma možda se čini jednostavnijim rešenjem, ali je krajnji rezultat postojanje mnogobrojnih sinonima i parasinonima što pre otežava učenje vijetnamskog jezika.

U Južnoj Koreji kinesko pismo se i dalje upotrebljava, upravo sa razlogom da se izbegne moguća dvosmislenost, dok se u Severnoj Koreji upotrebljava samo hangul.

Izvor:
Wikipedia

Dakilica · **> sexy angel <**

ma cudo je taj kineski jezik Very Happy

dameski · Prijatelj foruma

posto sam vec odavno kupljena svime sto je kinesko, ne bih imala nista protiv da naucim jezik, mada pretpostavljam koliko je komplikovan

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Osnovna jedinica u kineskom pismu je "potez" (četkicom). Njih ima 12:

Postoje znakovi koji se sastoje od 1 do 64 poteza:

Nešto više
Karakter od 39 poteza (3× grom) znači "zvuk groma" i uvek je dupliran (靐靐). Karakter od 48 poteza (3 zmaja) znači "pojavljivanje zmajevog hoda".

Kada pišete na kineskom, svaki znak ima istu veličinu prostora, bez obzira od koliko poteza se sastoji. Ne postoji razmak između karaktera i karakteri koji prave višesložne reči se ne grupišu zajedno, tako da kada čitate, ne samo da morate da otkrijete koji karakteri šta znače i kako se izgovaraju nego i koji idu zajedno.

Izvor: http://www.omniglot.com/writing/chinese.htm

Ne mogu trenutno da nađem ništa o pīnyīn-u (najčešće korišćena latinica za kineski). Sad

*Mayche* · **.:Lust Stained Despair:.**

tezak je to jezik, brale.... ko ga nauci, svaka cast

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Ako vam do ruke slučajno dođe neki japanski ili kineski tekst, pisan rukom ili izvađen iz neke knjige ili časopisa, prvo što vam padne na pamet jeste da ste u stvari veoma srećni što reči i misli izražavate ćirilicom ili latinicom. Drugo što sebi kažete je sledeće: "Ovo nikad ne bih mogao da naučim!"
A nije baš tako.
Pažljiv posmatrač brzo bi uočio da mu mnogi od tih znakova "liče na nešto". Prosto bi mogao i da se zakune da jedna znak od tri uspravne crte neodoljivo podseća na rečni tok, a i da jedna položena crta ne može ništa drugo da znači nego broj jedan. I bio bi u pravu.

Kako izjaviti ljubav?

Pismo koje se danas upotrebljava u Kini i, sa izvesnim promenama i dodacima u Japanu, izmišljeno je pre više od tri hiljade godina u drevnom Kineskom Carstvu. U početku su znaci kojima su Kinezi pokušavali da iskažu svoje misli izgledali kao prosti crteži stvari koje su želeli da predstave. Pomalo slično hijeroglifima u drevnom Egiptu, kad je neko hteo da kaže "krava" ili "sunce", a kad bi hteo da zabeleži broj nekih stvari pored njihove slike još je stavljao i onoliko recki koliko njih ima, baš kao što se nekada u našim krajevima beležio raboš ili kao što danas pišemo pri igranju tablića.
Ali, sve je teže bilo zapisati ono što se želelo. Bilo je lako uprošćeno nacrtati čoveka u hodu i dobiti znak za čoveka, ili jednu uspravnu crtu sa po dve crte koje se odvajaju levo i desno i tako dobiti drvo (sa granama i korenjem), ali je do skoro nepremostivog problema došlo kada je trebalo izraziti neki komplikovaniji pojam ili radnju. Tako je u to vreme bilo gotovo nemoguće zamisliti da će neko ikada moći da napiše reči "voleti", "misliti", "odmarati se" ili na primer "sumnjati". A želja da se nekome ko je daleko napiše poruka i izmene misli postajala je sve jača.
I onda je nekome, ko zna kome, palo na pamet: kad čovek na putu želi da se odmori, on sedne u hlad ispod drveta. I nacrtao je drvo pored koga je bio ucrtan i mali znak za čoveka. Tako je dobijen znak za reč "odmarati se" koji je i danas u upotrebi. Kad je hteo da izrazi ljubav, neko se dosetio da ničija ljubav nije veća od majčine. I nacrtao je zajedno znake za ženu i dete dobivši tako današnji znak za "voleti", "sviđati se". I tako je to teklo, znaci su postajali sve komplikovaniji i lagano gubili vezu sa nekadašnjim prostim crtežima, a kinesko pismo je postajalo sve složenije: broj znakova povećao se na nekoliko desetina hiljada!
Kinesko pismo je u Japan stiglo u VII veku, kada je posle vekovnih plemenskih borbi i ratova među malim knezovima i vladarima došlo do stvaranja prve jedinstvene japanske države. U to vreme varvari, Japanci su stupivši u kontakt sa velikim Kineskim Carstvom koje je bilo na vrhuncu moći i kulturnog razvoja, želeli da što više nauče od svog azijskog suseda. Iz Japana su u Kinu poslali emisare koji su, naučivši mnogo o uređenju države, u svojim torbama donosili i zrnca kineske kulturne baštine.
Tako se ubrzo uvidelo da je za uređenje države potrebno imati pisane zakone, za oporezivanje građana njihove spiskove, a da bi se carska dinastija učvrstila na tronu treba zapisati njenu istoriju, i obavezno je dovesti u vezu sa najsvetijim božanstvima. Uvođenjem pisma desilo se, kaže jedan zapis, da je svoju ulogu na dvoru izgubio izvesni Kieda koji je zbog izuzetnog pamćenja bio zadužen da uči napamet predanja o poreklu japanskih careva i zemlje i tako osigura da se predanja ne zaborave…

Svaka planina Triglav

Japanci su ubrzo prilagodili kinesko pismo svom jeziku, uprostili ga nešto i dodali mu slogovnu azbuku nazvanu katakana, čime se došlo do današnjeg načina pisanja. Danas je u Japanu u upotrebi oko 50.000 "kanđi" (kineskih) znakova, toliko otprilike ima u najvećem rečniku. Ali, da bi se pročitale obične novine i napisalo pismo prijatelju Japanci koriste nešto manje od tri hiljade znakova. Koliko je pred malim Japancima težak zadatak kad pođu u školu, vidi se po tome što posle devet godina učenja (osnovna i srednja škola) učenik nauči samo 1850, takozvanih obaveznih znakova. Ipak, broj nepismenih u Japanu iznosi manje od 1%! To dokazuje ne samo njihovu vrednoću već i da, na izgled teški, kanđi nisu baš nepremostiva prepreka.
Kanđi se, prema poreklu, dele na šest grupa od kojih su za onoga ko ne zna jezik ili tek počinje da ga uči interesantne samo tri. U prvu grupu, takozvane "šiokei mođi", spadaju kanđi koji su direktno potekli od crteža reke sa obalama i vode koja teče uproštavanjem ostale samo tri crte od kojih dve spoljne predstavljaju obale a srednja vodu (na slici: sedma slika s leva, gornji red). Slična tome je planina, za koju je znak nastao od crteža planine sa tri vrha (kao Triglav), drvo koje smo već opisali, polje koje je uprošćen crtež pirinčane njive sa stazama koje je presecaju (staze su neophodne jer je pirinčano polje uvek u vodi – gornji red, šesta slika), kiša nastala iz crteža oblaka iz koga padaju vodene kapi (gornji red, deveta slika), sunce i mesece, oko i uho, ptice, svi su nastali uprošćavanjem crteža.
Druga grupa kanđi "šiđi mođi" obuhvata znake nastale logičkim izvođenjem pojedinih pojmova.
takvi su znaci za proste brojeve, nastali običnim zapisivanjem crta (do broja 3!), znaci za "gore" i "dole" gde je prostim upisivanjem male crte iznad veće dobijeno značenje za ispod i iznad, gore i dole. Tu spada i znak za "poreklo", nastao od označavanja crtom donjeg dela znaka za drvo (mesto na kome je koren, a koren je sinonim za poreklo). Samo ime Japan piše se znakovima za Sunce i poreklo (日本), od čega je kasnije izveden popularan naziv "Zemlja Izlazećeg Sunca". I ime Kina sačinjeno je od znaka koji spada u grupu "šiđi mođi" i jendog nešto složenijeg znaka. Prvi znači sredinu i piše se tako što se po psredini pravougaonika uspravno napiše crta (tj: u centru, u sredini) i drugi državu, zemlju (中国). Kinezi su davno svoju zemlju tako nazvali "Srednja zemlja" jer su, kao i mnogi u istoriji, smatrali da su u centru sveta.
Interesantna je i grupa "kani mođi" u kojoj su okupljeni znaci kombinovani od dva ili više prostih. Takav je znak za "odmarati se", koji smo već pominjali, onda znak za šumu sastavljen od 2-3 znaka drveta (dva - manja šuma, tri – veća šuma), "reči" od znakova "čovek" i "govoriti", "plakati", "pevati" ili "cijukati" od znakova za usta i pticu ili možda najinteresantniji znak za "ime". Sastavljen je oz znakova za veče i znaka za usta (名稱).
Duga bi bila priča o tri preostale grupe kineskih znakova kanđi, ali i ovo što smo vam do sada rekli dovoljno je, mislimo, da vas bar malo uveri da japanski i kineski i nisu toliko teški kao što se obično misli. Kao i japanskom osnovcu učenje tih lepih sličica i njihovo ređanje i vama može da predstavlja zadovoljstvo ako se malo pomučite.

[iz "Politikinog zabavnika" #1558/1981]

tangens · Početnik Domaćeg.de

ma ne bih ga ucio pa da je jedan jedini na ovom svijetu, radije cu biti mutav Mr. Green

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

A ko te tera da ga učiš? Sad

Sabados · **Mafijaš**

Auu koji su ovo znaci, svaka cast onome ko ga nauci Very Happy

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Sabados · **Mafijaš**

Pa osnova je mozda ista, ali ovako je hmmmmm puno tezi kineski Mr. Green