Razni mitovi i legende

woland · Početnik Domaćeg.de

Amaterasu – božica Sunca i plavog Neba

Amaterasu je glavna božica japanske mitologije (šintoizma), a Japanci još i danas vjeruju da od Amaterasu počinje njihova carska loza i od nje vodi podrijetlo svih japanskih careva. Još i danas milijuni Japanaca početkom proljeća hrle u grad Iseu gdje se nalaze hramovi podignuti u časti Amaterasu, a Japan se još i danas rado naziva – Zemlja izlazećeg Sunca.
Sada će Vam Athumanunh napisati kako je to bilo i ostalo zapisano u mitologiji drevnog Japana. Kad je bog Izanagi postao umoran od vladanja Svijetom, on pozove svoju djecu i razdijeli im svoje Nebesko kraljevstvo na slijedeći način: Susanowo dobije sva mora i oceane, Tsukuyami pripadne noćno Nebo sa Mjesecom i svim Zvijezdama, a Amaterasu dobije Sunce i plavo Nebo. Tako Amaterasu Svijetu donosi svijetlo i toplinu i zbog nje sve na zemlji raste i cvate. Susanowo postana poradi toga strašno ljubomoran na sestru Amaterasu, pa zapjeni mora, uzburka oceane i stvori oluje koje će Svijetu ubrzo donijeti nevolje. Vjetrovi su hujali zemljom i uništavali polja i stabla, te upropaštavali ljetine. Amaterasu se strašno razljuti i uznemiri, te se skloni u pećinu iz koje ne htjede nikako izaći. Bez Amaterasina svijetla i topline Svijet postane hladan i mračan, te njime zavladaju zlo i kaos. Sve to se nimalo ne dopadne drugim bogovima, pa oni na brzinu smisle kako da Amaterasu ponovno privole da izađe iz pećine. Najprije su pored ulaza u pećinu postavili čarobno ogledalo, potom na okolno drveće objesili mnoštvo dragulja i na kraju zapalili krjesove. Naposljetku, Uzume božica plesa izvede divlji i ludi ples kojemu su se grohotno smijali svi bogovi. Amaterasu je iz pećine pitala čemu se oni tako grohotno smiju, a bogovi joj u glas odgovore: 'Pronašli smo božicu sjajniju od tebe! Sada slavimo u njezinu čast.' Naravno, božica Amaterasu nije mogla odoljeti (ženska pretjerana znatiželja dakle postoji i kod božica), pa ona proviri iz pećine, te ugleda vlastiti odraz u ogledalu, što je u prvi mah zbuni. Tu Amaterasuinu zbunjenost iskoriste ostali bogovi koji zgrabe Amaterasu za zapešća i izvuku je van iz mračne pećine. Potom brzo zatvore zauvijek pećinu da se Amatersu tu više nikada ne bi skrivala. Amaterasu ponovno zauzme svoje mjesto među bogovima na Nebu, nanovo donoseći Svijetu toliku potrebitu toplinu i svijetlo novom životu na Zemlji. Nikada više Amaterasu nije otišla.

woland · Početnik Domaćeg.de

Plutajući Svijet – japanski mit postanka

U početku Svijet nije bio ništa drugo do blatna kaljuža. Voda i zemlja bijahu izmiješani i nije bilo ničega osim goleme blatne močvare. Dakako da tu ništa nije moglo živjeti ni opstati. No, u šest nebesa, u visinama, u šest svjetova, na nizinama prebivahu bogovi, demoni i životinje. U zamagljenom nebu i u lebdećem nebu nižih nebesa prebivaše demoni. U zvjezdonosnim nebesima i u visokim, oblačnim nebesima prebivahu niža božanstva, a u nebesima najvećih visina živio je bog stvoritelj Kamui sa svojim slugama. Njegovo je carstvo bilo okruženo silnim zidinama od kovine, a kroz njih stupiti se jedino moglo kroz velika željezna vrata. Kamui je stvorio Svijet kao veliki okrugli ocean koji je počivao na kralježnici velike pastrve. Kad ova velika riba u sebe uvuče vodu, nastaje oseka, a kada je izbaci iz sebe, nastaje plima. Kad se ta riba pomakne nastaju potresi. Kamui jednog dana sasvim slučajno baci pogled na svijet u nizini koji je bi blatna kaljuža, njemu se to ne dopadne, pa odluči da nešto poduzme. Pošalje on tako pticu vodenu plisku da izvrši njegove zapovijedi i svijet dovede u red. Kad je sirota pliska stigla nad blatnu kaljužu nije znala što bi prvo uradila nad tim beskrajem blata i vode. Ipak, lepršajući krilima i gazeći blato, te ga udarajući svojim repom ptica načini prvotne otočiće suhe zemlje. Pliska još i danas neumorno udara repom po tlu. Kad je Kamui poslao Sunce da sjaji iznad novostvorenog Svijeta, vrag odluči da ga u tom naumu spriječi. Tako vrag legne u zasjedu i širom otvori usta ne bi li u njih uletjelo Sunce. No, Kamui prezre naum vraga, pa pošalje crnu vranu koja uleti u usta vraga koji počne silno kašljati i zamalo se ugušio, pa on odustane od svog nauma da proguta Sunce. Vrana je od tog trenutka neustrašiva ptica koja se opet kasnije osokolila i radila svakakve nepodopštine, pa čak je i počela krasti ljudima hranu, a to opet čini još i danas. Kad su životinje koje su živjele na nebesima vidjele kako je novi svijet lijepo mjesto one zamole Kamuia da im dopusti da se presele u taj Svijet i tamo žive. Naravno da im je Kamui to dopustio, a pored njih na tom novom Svijetu stvorio je još bića i stvari. Tako je stvorio prve ljude, Ainu, koji su imali tijela od zemlje, kosu od mišjakinje, a kralježnicu od vrbova pruta. Zbog tog vrbovog pruta ljudi još i danas kada ostare hodaju pogrbljeno. Kamui pošalje svog božanskog čovjeka Aioina među Ainue da ih poduči korisnim stvarima poput lova i kuhanja. Kad se Aioin vratio na nebeska prostranstva, nakon što je podučio Ainue korisnim stvarima, nebesima se širio strašan smrad močvara iz kojih je nastao novi svijet. Bogovi potjeraju Aioina natrag među ljude i zatraže od njega da svoju odjeću, u koju se uvukao smrad, ostavi tamo dolje među ljudima. Aioin to doista i učini, a odbačena Aioina odjeća pretvori se u prve vjeverice.

woland · Početnik Domaćeg.de

Ljubav Savitri i Satyavan protiv Yame – boga smrti

… pa neka onda bude jedna priča iz Mahabharate - tri tisuće godina starog epa koji je izvorno napisan na sanskrtu – drevnom jeziku stare Indije.

Bio jednom jedan kraljević koji se zvao Satyavan, a čiji je otac oslijepio i izgubio čitav svoj imutak i kraljevstvo. Satyavan, shrvan nesrećom koja je zadesila njegova oca, ode živjeti u šumu kao skromni drvosječa. Nedugo, u šumi ga sretne kraljevna Savitri, pa se između to dvoje mladih rodi čista i iskrena ljubav. Odluče tako oni da se vjenčaju i brakom ovjenčaju svoju ljubav zauvijek. No, izroni odnekud stari mudrac i upozori kraljevnu da se nipošto ne uda za kraljevića, jer će najkasnije za godinu dana postati udovica. No, Savitri je bila odlučna u svom naumu i krajnje odana svojoj ljubavi spram kraljevića Satyavana. ' Volim njega i neću drugoga!' – odlučna je bila kraljevna Savitri. Tako, kada su na godišnjicu svojeg braka Savitri i Satyavan šetali mirno kroz šumu, odjednom, Satyavan padne na tlo mrtav. Savitri ugleda priliku odjevenu u crno i odmah joj posta jasno da je to strašni Yama – bog smrti. Yama omota uže oko vrata Satyavana i stade nositi mladića. Shrvana bolom savitri potrča za njima neprekidno proklinjući Yamu da i nju uzme sa sobom. 'Vratit ću se po tebe kada za to dođe trenutak. No, da ti olakšam bol ispunit ću ti jednu želju. Možeš poželjeti bilo što, osim život za svog muža.' Savitri poželi da se njezinom svekru vrati vid. Yama joj odmah ispuni želju, ali Savitri nije otišla već je i dalje preklinjala Yamu. Napokon Yama ponovno popusti: 'No, dobro. Ispunit ću ti još jednu želju.' Ovaj puta Savitri poželi da se obnovi kraljevstvo njezina svekra. Yama joj odmah i tu želju ispuni. No, Savitri je i dalje hodala za Yamom i plačući ga proklinjala. Još jednom, ali ovaj puta oštrije Yama se obrati Savitri: 'Još samo jedna želja i onda odlazi!' Savitri poželi da bude majka mnoštvu djece, a Yama mirno odgovori: 'Ispunjeno! Sada idi i ne gnjavi me više!' Opet Savitri ne ode. 'Tko će biti otac mojoj djeci? Ti Yama dobro poznaješ zakone i znaš da je hinduskim udovicama zabranjena ponovna udaja.' Strašni bog smrti Yama u prvom je trenutku ostao zatečen, a onda se grohotom nasmije: 'Dobro Savitri, tvoja je ljubav prema mužu nadmudrila i pobijedila smrt. Ti zaslužuješ da ti se muž vrati!' To Yama reče, skine uže Satyavanu s vrata i nestane. Savitri i njezin muž Satyavan tako proživješe dug, sretan i plodan život u kojem su doista imali jako puno djece.

woland · Početnik Domaćeg.de

Krom - surovi bog sa planine

Konan, najveći ratnik svoga doba, a kasnije i kralj, došao je sa severa, iz divlje i surove Simerije. U njegovom srcu tinjao je prezir prema kulturi juga, podsmeh poeziji, umetnosti, nauci i moralu. Najviše se, ipak, podsmevao njihovim bogovima. Jer on, Konan, znao je za samo jednog boga - Kroma.

Vreme Besmrtnika

Plameni vetrovi pustošili su mračni bezdan prvobitne Zemlje. Nebo je bilo prepuno tamnih zvezda, a život je darivalo Mračno Sunce. Majka i Otac sveta su, obmotani jedno oko drugog, čuvali svoju decu, Besmrtnike. Deca, uplašena bukom sveta, skrivala su poglede. Tri su se hranila mlekom iz dojke Majke, a tri su kidala meso sa Oca. Vreme je prolazilo, i Besmrtnici su rasli i jačali. Onda, kada je tmina bila najcrnja, pojavila su se dva Crna Meseca, da označe Kraj i Početak. Besmrtnici se, sazreli, uspraviše, i pogledaše oko sebe: Majka, lepa kao nikad, ležala je mrtva, isceđena do poslednje kapi, pored kostiju Oca, koji već eonima nije bio s njima.

Krom - osvetnik

Moraš poznavati Zagonetku čelika;
Kukavice ne mogu biti podanici Kroma;
Samo slabi dozivaju Kroma; bori se sam, u svojim bitkama;
Možeš verovati samo u jedno - u čelik.

Besmrtnici ustuknuše, i urliknuše nemoćno, probijajući večitu tamu koja se beše skupila oko tela roditelja. Onda sve načas prekri mrak, začuše se grozni vapaji i lomljava kostiju, a paklena vatra se još jednom pokaza, pre no što će zauvek utihnuti. Novo Sunce po prvi put pomilova Zemlju, i obasja leševe Majke, Oca, i pet njihovih sinova. Sam, između njih, stajao je najmlađi Besmrtni - Krom. Krom, koji je pio mleko Majke, ali nije jeo meso Oca; koji je pobio svu svoju braću.

Planina gromova

Krom živi u Središnjoj Planini, odakle posmatra šta se događa u svetu. Nevoljno je gledao kako se iz prašine uzdiže rasa ljudi. Posmatrao je kako se koprcaju, otimaju o strvine sa šakalima i lešinarima. Gledao ih je kako pate i kako varaju život. Uzeo je ljude pod svoje, te sitne divljake, i poklonio im tajnu čelika. Onda je odlučio da tim varvarima, podari dvoje: snagu ruku i vatru u srcu. Od tog momenta, ljudi nose beleg Kroma na srcima, neobuzdanu mržnju koju može ublažiti jedino plač žena pobijenih neprijatelja. A on, bog Krom, okrenu se tada i zaboravi na Simerijance, i na ceo svet. Samo ponekad, kada se seti vremena Besmrtnika, okrene se i sa vrha planine baci grom.

Kromovi podanici

Krom ne gleda na one koji ga slede. Kroma nije briga za njih. Ne slavite ga, jer mu nije stalo. Ako sledbenik Kroma pogine, Krom ne haje. Ako se ratnik dobro bori u slavu Kroma, njega nije briga. Samo jedno ceni ovaj: znanje da nije važno koliko život traje, ni kako se živi; da nije bitno poštuješ li Kroma ili ne; znanje da je jedino bitno da na ratištu bude jedan protiv mnogih, i da se čelik napije krvi.

woland · Početnik Domaćeg.de

Derg Kora iz šume

Rimljani dođoše u nepoznatu zemlju severa - veliko ostrvo, gde ih dočekaše hladne, mračne šume i jeziva tišina vekovnog drveća. Oni koji su se kasnije vratili na kontinent u srcu su nosili tajnu o Bogu sa rogovima, strah od susreta sa nečim za šta su znali da daleko prevazilazi bogove Rima.

Oni, ratnici čeličnog srca i gvozdenih ruku, u šumama Britanije susreli su drevnog Derg Kora. Prozvali su ga Kernunos ("Rogati"), a sveštenici kasnije hrišćanske religije su uzeli njegov lik i povezali ga sa najvećim zlom iz svog učenja. Sve zbog velikog užasa koji su vojnici doneli sa severa u svojim srcima.

Poredak Kernunosa

Ja sam Jelen sa sedam rogova
Ja sam poplava na ravnici
Ja sam vetar iznad duboke vode
Ja sam blještava suza Sunca
Ja sam soko na litici
Ja sam povetarac među cvećem
Ja sam Bog koji stvara Vatru
Ja sam Koplje koje bije bitku
Ja sam Losos u jezeru
Ja sam brežuljak poezije
Ja sam nemilosrdni vepar
Ja sam preteći zvuk Mora
Ja sam talas Mora
Ko osim mene poznaje tajne?

U Svetom središtu, u Gaju svetova, on sedi prekrštenih nogu, ispod Drevnog hrasta. U transu, povezujući Zemlju, Nebo i More, Bog je Jedno sa Drvetom sveta. Iznad njega, tri sfere u Nebesima: Sunce, Nebo i Zvezde. Oko njega, nežni pokreti lišća stvaraju divnu zelenu melodiju. Ispod njega, ogromni Kotao iz kojeg izviru Pet reka. Kroz šumu, na krilima melodije Derg Kora, teku reke, i pozivaju Starešine životinja da se okupe oko njega: Crna ptica - čuvar Kapije; Jelen od Sedam vremena, gospodar Vremena; Drevna Sova, veštica Noći; Orao, gospodar Vazduha, Oko Sunca; i Losos, najstariji od Starih, najmudriji od Mudrih, Losos, koji živi na izvoru Pet reka. On, Kernunos, pozdravlja ih očima iz kojih sijaju udaljene zvezde; Derg Kora, čije telo sadrži suštinu Misterije, izvorne sile Života.

U središtu straha

Derg Kora je donosilac Života, i čuvar Smrti. Zato on uči svoje Svete životinje kako da uvek bude Zeleno, kako da sačuvaju Dobar znak. Oni koji osete Kernunosa, a ne povinuju se njegovom zakonu, bivaju prokleti, a njihove duše odvedene u rodno mesto straha. Užas koji im rogati usađuje u srce neopisiv je, i razara dušu do smrti, i posle nje. On, bog Života, i Smrti, i Prirode, i Tajne, uzima, kao bog Muškaraca, njihove duše, i zadovoljava svoje divlje porive na njima. Kazna je strašna - duša je oskrnavljena i stavljena u Večnu smrt.

Sveti krug života

On se rađa svakog Proleća, kao mladi Sin, jedinac Boginje majke, Anu, otelotvorenje rasta, rađanja i Klice sveta. Leti, on je Zeleni bog, suština Života, ljubavnik Zelene boginje. Ipak, u jesen, kada je vreme da se umire, rogati Bog se vidi najjasnije: smrtno ranjen, on poziva sve svoje podanike da mu se pridruže na putu za Podzemlje. Tamo će, kao i uvek, Derg Kora umreti, a semeni sokovi rasuti po Majci Zemlji, kako bi je oplodili i ona opet rodila Dete, u osvit prolećnog Sunca

woland · Početnik Domaćeg.de

Tor - čekić groma

Odin, prastari i premoćni bog severa, odavno se pomirio sa svojom sudbinom, koja je vodila ka čeljustima užasnog Fenrira - oca svih vukova. Odin, tužni jednooki bog, svu radost života je zamenio vapajem za naslednikom, nekim ko će moći da izmakne mračnoj utrobi Fenrira. I dobio je sina. Tora, boga rata i groma. Dobio je sina kojeg su se svi plašili. Neobuzdanog, silovitog i nezaustavljivog. Tora.

Ledeni divovi

Niko nije znao odakle Toru tolika snaga, koja je prevazilazila svaku snagu u vasioni. Niko nije znao šta je upalilo njegovo srce, pa su mu oči uvek gorile vatrom želje za lomljenjem kostiju i kršenjem lobanja. Niko nikada nije saznao odakle mu Mjolnir, munjeviti čekić s kojim je udarao silovitije od Odina. Tor je oženio boginju žita Sif, kako bi ublažio silinu kojom je disao. Tor je voleo da šeta beskrajnim hladnim poljanama, i da posmatra svet oko sebe.

Jednog dana, Odin je poslao po njega. Ledeni divovi širili su mraz i hladne vetrove, okivajući divlju prirodu. Tor je čuo oca, i iz ruku ispustio bika koga je hteo da udavi, da bi mu žena pripremila ručak. U ruke je uzeo Mjolnir, i krenuo.

Borba

Tor dođe i vide divove. Strašni, ogromni, uvereni u svoju moć, oni se i ne obazreše na gromovitog boga. Koračali su sporo i teško, rušeći vekovne borove ispod sebe. Tor ih odmeri, i tresnu svom snagom šakom po zemlji. Divovi se pogledaše, i krenuše na njega. Bitka nije trajala dugo. Tor hitnu svoj gromoviti čekić, i on mu se vrati. Div se zatetura i pade, smrskane glave. Drugog pogodi pesnicom ispod srca, lomeći mu rebra. Trećem je gotovo odlomio glavu Mjolnirom. Ostali se razbežaše, a Tor odsutno pogleda prema jugu, misleći na Sif i bika.

Zaštitnik

Odin je video kako je Tor pobio džinove koji su stalno navaljivali na Esir, dom bogova, i suze mu navreše na jedino oko koje je imao. Pozvao je sina, i predstavio ga svima:

- Ovo je Tor, najjači među nama; on je zaštitnik bogova, uništitelj divova.
Odin se okrenu prema svom divljem sinu, kako bi mu nešto rekao, ali ne mogaše dugo da izdrži pogled očiju koje su gledale kroz meso, pravo u dušu.

- Putuj, sine! Neka te od danas nosi ova dvokolica, a nju neka vuku ova dva jarca, Tangrisnir i Tangnjestr. A kada dođeš kući, u Asgard, znaj da te čeka tvoja zemlja - Trudvangr, i tvoja odaja u Esiru - Bilskirnir - reče ipak Odin, gledajući na drugu stranu.
Tor pogleda poklon, on beše dragocen. Ništa nije bilo brže od dvokolica koje su vukli jarčevi, čije je meso bilo crveno i slatko. Mogao je, znao je, svako veče da ih ubija i jede, a iz njihovih bi kostiju preko noći uvek izrasli novi Tangrisnir i Tangnjestr.

woland · Početnik Domaćeg.de

Nevino jesenje srce

Pesma duboke šume još čuva tajnu posvećenu svojoj miloj starici. Mirisni akordi se rasipaju po julskom sumraku; nose pesmu o kolibi od trulog drveta i tužnoj sudbini uvenule deve. Oko kolibe, koja ima trnje umesto krova, raširila se ograda od kočića bele breze; nabijeni na kočiće, jezivo se krevelje maleni ostaci mnogih nevinih tela. U dubokoj šumi, gde je večni mir, gde sunčevi zraci ne dopiru do zemlje, skrila se ova kolibica bez prozora i zvuka; a u njoj ukleta za sva vremena - nekad najlepši biser zornih polja, a sada smežurana i potamnela - Jaga. Živi u kolibi sa pilećim nogama i krovom od trnja.

Usud pamćenja

Jaga sedi u mraku svoje kolibe u dubokoj šumi; za Jagu nema smrti, bar ne onakve kakvu ljudi zamišljaju. Prepuštena sama sebi, Jaga se hrani opalim lišćem i crvićima koji prelaze preko njenih uvelih stopala. I onda, kada se Jaga zagleda u mračne krošnje drveća koje je tu duže nego ona, seti se mladosti. Umesto suza, koje je odavno potrošila, nasmeje se odvratna baba pakleno, i još bešnje stane da žvaće kašu od crva i lišća koju satima mulja po bezubim ustima. Baba Jaga, vila po rođenju. Prokleta je Jaga, proklet i onaj ko zaluta u duboku šumu, prokleta duša svih ljudi...

Zeleni svodovi

Vila po rođenju, vila po duši, nekada je Jaga lebdela iznad rodnih čestara, nošena slobodom svoje divlje duše. Besmrtne device, šumske sonate, svijale su svoje kolo u sumrak, pozdravljajući život kojim su darivani oni blaženi. A Jaga, vila ispred svih, vodila je kolo. Njeno bledo telo, po kojem se prosula dugačka, riđa, prljava kosa, vrtelo se poput hiljade leptira vođenih božanskom rukom; njene nevine, velike grudi su sa mukom pratile besomučnu igru noćnih kćeri. Jagine oči, poput dva nežna lešnika, zagledale su u dušu onog ko bi susreo taj magični pogled. Vila po rođenju, uhvaćena u sablasno kolo ispod zelenih svodova.

Sunovrat Jage

Opijena plesom, Jaga je jednog nevinog jesenjeg jutra odlutala do ivice šume. Rana rosa je iskrivila pobožne travke; bosonoga Jaga je gazila po njima. I tu primeti vesela i zrela Jaga grupu seljana koji su pošli ka svojoj njivi. Bilo ih je šestoro - četiri domaćina i dve seljanke; Jaga ne beše videla ljude pre toga, pa se zbuni. Nije reagovala ni kad su je uhvatili za ruke i noge, ni kad su je oborili na tlo i grubo je raširili. Četvorica su se potom satima iživljavala nad mladom vilom, praćena podsmehom i usklicima seljanki.

Beskraj

Devet godina potom, potonula i uništena vila ležala je u mračnoj kolibi koju je gradila sve to vreme. Došlo je vreme da da život kopiletu ljudi. Malo, nevino, deformisano telo pomolilo je glavu i istog trenutka se susrelo sa smrću. Jaga, majka, zari satrule zube u vrat svog čeda, učinivši mu kraj. Njegove ostatke, zajedno sa zubima koji ostadoše na njemu da mu prave društvo, nabi na jedan od belih kočića kojima je ogradila svoje počivalište.

Onda se Jaga okrenu prema istoku, i reče: - Deca ljudi će se družiti sa mojim čedom. Dozivaću ih, i čekati u dubokoj šumi...

woland · Početnik Domaćeg.de

Eurinoma - Sve-boginja

Mi, Pelazgi, došli smo na mesto koje će se zvati Peloponez. U zemlji iz koje smo krenuli rodiće se onaj koga će mnogi zvati Sinom Boga. Mi, čiji je totem Roda, poštujemo vlast Sve-boginje i njenih Sveštenica. Mi, žene i muževi Pelazgi, prihvatismo za sebe ime Danaja, koji beše došao sa pedeset kćeri. Mi, Pelazgi - Danajci, svima rado pričamo istinu o postanku sveta. Poslušajte je.

Ples nage boginje

Haos, bezupitni uzrok, prostiraše se do granica mogućih misli. Nadmoćna Eurinoma, Sve-boginja, podiže se u momentu koji će odrediti sudbinu svetova. Naga, prelepa, bleda i ljutita, ona odvoji vodu i nebo, kako bi imala po čemu da gazi. Nadmena i drska, zaplesa zanosno na talasima, krećući se na jug. Strasno njihanje kukovima stvori vetrove, koji se rasprsnuše između vode i neba. Ona ih oseti na svojim nabreklim, belim dojkama, i preplavi je nezajažljiva žeđ za stvaranjem.
- Neka bude - reče divljakuša Eurinoma i protrlja Severni vetar dlanovima.

Zmija tvorac

Iz ruku boginje se stvori zmija Ofion. Eurinoma, ugledavši moćno telo prazmije, oseti navalu strasti i još zanosnije zatrese znojavim telom. Ofion, bez izbora, posluša svoju požudu i obavi se oko boginje, krenuvši da je oplođava. Posle svetog skrnavljenja, Eurinoma povrati svoju nevinost uzevši oblik golubice, i leže na površinu vode. Tamo je Golubica ležala sve dok moćni i ponizni talasi nisu iz nje izmamili oplođeno i živo Sve-jaje.
- Grej ga, gmizavče - obrati se Eurinoma Ofionu.

On se obavi oko jajeta sedam puta, održavajući iskru života koja je tinjala.

Postanak sveta

Iz jajeta izleteše deca Eurinome - Sunce, Mesec, planete i zvezde, Zemlja sa planinama, rekama, drvećem, biljkama i životinjama. Ona naredi Ofionu da im sada svije gnezdo na Olimpu. Ofion učini kako mu je rečeno, ali, prevaren sopstvenom sujetom, reče Eurinomi da je on stvorio svemir. Ona ga pogleda, pokaza mu strašne očnjake, i prignječi ga nogom. Dok se moćni Ofion koprcao pod nežnim stopalom Sve-boginje, ona ga udari preko usta i izbi mu sve zube iz vilica. A onda zavitla svog ljubavnika u tamu najcrnjeg podzemlja.

Red sveta

Eurinoma nad svaku nebesku silu postavi po Titanku i Titana. Tea i Hiperion zavladaše Suncem; Fojba i Atlant Mesecom; Diona i Krij Marsom; Metida i Koej Merkurom; Temida i Eurimedont Jupiterom; Tetida i Okean Venerom; Zemlju dobiše Rea i Kronos. Iz zemlje Arkadije sada izniče i prvi čovek, koji je nosio ime Pelazg. Posle njega nikoše još neki, koji uzeše njegovo ime da ga nose kao svoje. A Eurinoma, videvši da je svet odrastao, pogleda bezobrazno u Haos iz kojeg je nastala i pojuri ka njemu korakom bestidnice.

woland · Početnik Domaćeg.de

Prvi od mnogih

Tamna senka neznanja i sujeverja još je stanovala duboko u duši ljudi. Još se živelo u blizini velikih šuma; nije bilo mnogo onih koji su izlazili napolje posle zalaska sunca. Ljudi su se silno plašili vukova, i nemilosrdno su ih progonili. Pri kraju šesnaestog veka, seljaci koji su živeli oko Kelna i Bedburga zakleli su se na rat protiv tihih gospodara šume. Mržnja u njihovim srcima je bila jaka, i za kratko vreme poklani su čitavi čopori. Neki seljaci su poginuli u ovom ratu, a neki nikad nisu pronađeni. Neki su, činilo se, nepovratno izgubljeni, ali su se, ipak, vratili. Jedan od njih zvao se Peter Štube.

Od vučjeg roda

- Pusti pse na njega! Ubij! - vikali su raspomamljeni zemljoradnici, sateravši uz jednu liticu ogromnog vuka. On, na njihovo zaprepašćenje, nije hteo da beži po svaku cenu, kao što vuci obično rade. Jedan neoprezni pas se zaleteo i ubrzo platio cenu svoje nesmotrenosti: vuk ga je vešto stezao za grkljan. Seljaci, uznemireni ovim prizorom, stiskali su čvrsto motke, uplašeni na smrt, ali rešeni da ubiju životinju. Odjednom, vuk ispusti polumrtvog psa iz čeljusti i pogleda svoje progonitelje nekako pomirljivo. Pred očima ovih nemačkih seljaka počelo je da se događa nešto što je ljudska rasa po prvi put gledala. Vuk se pretvarao u čoveka.

Istina

Uzbuđenje i neverica su učinili da svi spuste motke i širom otvore usta. Pred njima je stajao nag čovek, i to čovek kojeg su svi dobro poznavali.

- Štube! To je Peter Štube! - uzviknuo je neko iz gomile.
- Đavo! Sam đavo! Štube je vuk! Štube je đavo!
Zaslepljeni besom, oni skočiše na vukodlaka i oboriše ga na zemlju. Svezaše ga i odvedoše u zatvor. Reči o ovom događaju se proširiše nadaleko, i mnogi dođoše da gledaju suđenje čoveku-vuku.

Sud čoveka

- Peter Štube, jesi li sklopio pakt s vragom i ubio osmoro navedenih ljudi u proteklih šest godina? Viđen si kako od vuka postaješ čovek. Već si priznao da si ubio brata i sestru Miler, decu koja su pošla na bunar.
- Ja sam Peter Štube, ili sam to nekad bio, pre nego što sam otišao u šumu. Ne svojom voljom, otidoh u najcrnji mrak hrastova; u ponoć, pod mladim mesecom, sagnuh se i dodirnuh pokrov od mahovine. U njemu beše otisak vuka; u taj otisak voda je doticala iz jednostavnog izvora. Dodirnuh vodu usnama, ne svojom voljom, i otpih.

Sud zveri

- Ne svojom voljom, progledah tada očima vuka, a u meni se naseli tužna duša vuka. Videh kako ljudi, a s njima i ja, uništavahu šumu; gledao sam ih kako ubijaju druge životinje iz zabave; iz obesti. Video sam prvi put ko su ljudi u stvari: gomilice pohlepe, mržnje, straha i bede. Video sam ih kako pale, seku, kolju i lome kosti, sa osmesima na licima. Postideh se, i pokajah.
Nije tačno da sam ubio osmoro za šest godina. Ubio sam mnogo više; među njima i svog sina. Oslobodio sam ga patnje; nikad neće saznati kako je biti čovek; nikad neće patiti, sin moj. Ubijte me, ali znajte, posle mene će doći drugi. Proći će vekovi pre tog dana, znam, ali kada jednom dođu, učiniće kraj izdajničkoj rasi.

woland · Početnik Domaćeg.de

Mitovi Apača
Devojčica bez roditelja

U početku ne postojaše ništa - ni Zemlja, ni Nebo, ni Sunce, ni Mesec; jedino tama beše svuda. Iznenada, poput zmije, iz večne tmine iskoči tanki disk, sa jedne strane žut a sa druge beo, i zaustavi se u svom kretanju. U disku je sedeo mali bradati čovek, Tvorac, Onaj koji živi iznad. Kao da se budi iz dugog sna, on protrlja svoje oči i lice obema rukama. Kada je pogledao u beskrajnu tamu, odozgo se pomoli svetlost. On pogleda nadole, i postade more svetlosti. Na istoku on stvori žute trake zore; na zapadu, pojaviše se veliki oblaci raznih boja.

Iz oblaka

Tvorac obrisa svoje oznojeno lice i protrlja ruke. Odnekud se stvori sjajni oblak na kojem je sedela devojčica.
- Ustani, i reci mi kuda si se uputila - reče Tvorac.
No ona ostade nema.
Tvorac protrlja oči još jednom i ponudi ruku Devojčici.
- Odakle si došao? - upita ona pružajući ruku Tvorcu.
- Sa istoka, gde je sada svetlost - odgovori on.
- Gde je Zemlja? - upita ona.
- A gde je Nebo? - upita on, i zapeva: - Razmišljam, razmišljam, razmišljam, šta da stvorim sledeće. I on to otpeva četiri puta, jer četiri beše magijski broj.

Tvorac protrlja svoje oči rukama, a onda ih otvori širom. I gle: pred njima je stojao Bog-Sunce. Tvorac opet protrlja rukama i iz njih ispade Mali dečak.

Stvorenja

Sada svi bogovi sedeše na oblacima baveći se dubokim mislima.
- Šta da stvorimo sledeće? Ovaj oblak je premali - govoraše Tvorac. I on stvori Velikog pauka, Medveda, Vetar, Tvorca munja i neke zapadne oblake u kojima su se krili gromovi.

Tvorac onda zapeva:
- Hajde da stvorimo Zemlju! Razmišljam o Zemlji, Zemlji, Zemlji! Ja razmišljam o Zemlji!

Bogovi se rukovaše, i njihov znoj se pomeša. Tvorac protrlja ruke, i iz njih ispade mala smeđa lopta. Tvorac je udari, i ona se raširi. Devojčica bez roditelja je udari, i ona se još uveća. Svi je stadoše udarati, a onda Tvorac naredi Vetru da uđe unutra i ispuni je. Tako i bi. Onda Veliki pauk isplete crnu nit kojom zakači loptu i povuče je silno na istok; potom na zapad, pa na jug, pa na sever. A loptica se silno raširi na sve strane, i postade Zemlja.

Ljudi

Tvorac pogleda na Zemlju; radost mu obli srce. Sada se okrenu ka horizontu novog sveta i posla Tvorca munja da obiđe svaki kutak Zemlje. Ne prođe dugo i ovaj se vrati sa tri neoblikovana stvorenja, dve devojčice i dečakom. Stvorovi nisu imali oči, uši, kosu, usta, noseve niti zube. Tvorcu se to ne svidi, pa protrlja rukama i svakom od njih dade oči, uši, kosu, usta, noseve i zube. Tako postadoše prvi ljudi - Apači.

- Ti, dečače, nosićeš ime Dečak-nebo, i bićeš poglavica Nebo-ljudi. Ti, devojčice, zvaćeš se Kćer Zemlje, i brinućeš se za Zemlju i njeno žito. A ti ćeš učiniti da svi ljudi budu zdravi; zvaćeš se Polen-devojčica - govorio je prvim ljudima Tvorac.
Onda se okrenu bogovima, i reče:
- Neka ljudi vladaju Zemljom. Mi ćemo pronaći novi dom u oblacima.

woland · Početnik Domaćeg.de

Jevrejska mitologija

Nevernica iz ogledala

NJen dom je u ogledalima, u kojima ženski rod bez daha posmatra svoje kovrdže i bujne dojke. Ona, prognana, dala je život demonima iz pećine, Lilim, koji se još davno razleteše po celom svetu. Lilit, neposlušna, ponosna, beše prva žena koju Jahve beše stvorio od zemlje, od iste one crne zemlje kao i Adama. Lilit, gorda u svojoj lepoti, ne htede da se pokori surovoj Adamovoj želji (da legne ispod njega), nego htede da bude jednaka, kakva i jeste. Adam se ražesti, i htede da je uzme na silu.

Lilit ustuknu, besno prosikta pravo ime Stvoritelja, i ispruži novorođena krila; Raj je uskoro bio daleko na istoku. Tvorac vide sve to i uze da od rebra čoveka napravi ženu koja će biti poslušna. Lilit, prva od žena, živeće zato doveka u crnoj tami slobode. A svaka žena, jednim pogledom u ogledalo, postaće kćer Lilit, zauvek.
Nepokorna

Sada, dok pati u dubinama mračne pećine pokajanja, Lilit još razmišlja o drevnoj pobuni. I ponosna je na to što je uradila, rešena da istraje. "Zar je trebalo da prihvatim volju onog koji je od istog mesa kao i ja? Lilit, žena, da legne ispod Adama, muškarca? Da tako zapečatim sudbinu svih svojih kćeri? Radije ću zauvek drhtati u ovom mraku, neka mi tiha smrt umiri kosti; neka žene znaju, u svetu ogledala čeka ih Lilit, prokleta, da im govori o lepoti i snazi, o volji i stvaranju života.

I tako će biti dok sve moje kćeri ne ustanu, tražeći ono što im pripada po rođenju" - šapuće Lilit, demon, samoj sebi. Radije će biti jednaka sa Samaelom, nego se pokoravati onom što nije pravedno; to je suština Lilit. Radije će goreti u Paklu, slobodna, nego se pokoravati u Raju. Lilit, žena.

- A ti, Evo, kćeri, seti se uvek zmije koja je iskušala tvoju ćud; jer to, nedostojna, bila sam ja, Lilit - govori ona praznini tmine.
Porod
Neshvatljivi zakoni Edena učiniše da Lilit dobi dete Adamovo. Srdžba i tuga ga učiniše posebnim, za sva vremena. On, zvani Asmodeus, biće prisutan kada ljudi označe svoj kraj, i do tada će ih podsećati na to. Posle njega dođoše druga deca, manje joj draga. Lilim, deca Lilit, demoni noći, nose u svojim praznim žilama njen pravednički bes, ali nikada njenu ljubav.

Lilim su osuđeni na smrt, stotine njih svakog jutra pada pod mačevima anđela. Zato Lilit dolazi sa mrakom i krade živote iz ljudske odojčadi. Samo imena tri anđela koja Tvorac posla da uhvate Lilit biće zaštita od strašne osvete prve od žena. "Sanvi, Sansanvi, Semangelaf", pisaće na amajliji koju mora nositi dete, i to osam dana ako je žensko ili dvadeset, ako je muško.

woland · Početnik Domaćeg.de

Nordijska mitologija

Loki

Džinovima, drevnim neprijateljima bogova Asgarda, rodio se Loki, najjači među njima. Loki, čist i uzvišen, ledenog pogleda i srca, srete jednom u davno vreme Odina, prvog od svih bogova. Nikad pre div ne vide moć poput one koja je dopirala od Jednookog. Džinovsko srce zaigra i on ustuknu pred božanstvom.

Odin ga odmeri, a u pogledu mu zasvetle iskra nade - da će večni rat sada biti okončan. On uhvati džina za ruku i zaseče je nožem, tako da krv poteče; onda zaseče i sebe - Odin i Loki postadoše braća po krvi. Tako Loki uđe u Asgard i dobi moći bogova. Tako poče i propast ovog sveta.

Borba
Loki zavole Asgard na svoj način, ali ostade veran i braći svojoj - divovima. Bežao je dugo od svoje sudbine, zabavljao se donoseći naizmenično zlo i dobro ovom i drugim svetovima ali, znao je u srcu, dan odluke će doći. Moraće da odluči kome je veran, da li je bog ili džin.

Mudri Loki je ubrzo savladao tajne vatre; drugi bogovi su u njemu videli mudrost kakve nije bilo u Asgardu. Čak su Odin i Tor uživali u društvu Lokija na dugim, hladnim putovanjima. A kad nije bio s njima, okretao se prastarim džinovima, od kojih su ga jedni obožavali, a drugi prezirali.

Deca Lokija
Loki je bio bog, ali s telom džina. Imao je zato mnogo žena i ljubavnica. Prva, Angrboda, ledeni džin, darivala mu je troje dece - savršenih divova. Oni odmah postadoše velika opasnost za bogove Asgarda, nasledivši Lokijevu mudrost i snagu. Pa ipak, oni bejahu samo neznatna pretnja u odnosu na drugu Lokijevu decu.

Hel, kraljica mrtvih, njegovo je najmlađe dete. Ona živi u Podzemlju, gde u smrt odlaze gotovo svi Vikinzi, osim odabranih ratnika, koji piju vino s Odinom, u Valhali. Drugo dete je Midgard, koje postade zmija. Midgard je rastao i rastao, pa ga bogovi baciše u more. Tamo on izraste do neslućenih razmera, sve dok ne obmota celu Zemlju. Onda ugleda svoj rep i poče da ga guta; da jede samog sebe.

A treće, ono koje će, ispostaviće se, doneti konačnu propast Odinovu, beše isprva samo nejako štene omiljeno u Asgardu. Fenrir, vuk. Ubrzo njegova duša pokaza svoje otrove, a Odin usni da ga u doba Ragnaroka, poslednjeg obračuna, Fenrir, ogromni vuk sa srcem od čistog zla, proždire. Istog časa kad se probudio, Odin shvati da to nije bio san, već slika volje njegove sudbine. Fenrira odmah savladaše i okovaše; zauvek, mislili su.

Darovi iz pakla
Uz ove grozne poklone svog semena, kojima Loki zapečati sudbinu bogova i ovog sveta, Loki dade bogovima i mnoge poklone. Tor mu je dugovao svoj moćni čekić, Sif svoju zlatnu kosu, a Odin svoje ubojito koplje, magične prstenove i Slejpnira, konja sa osam nogu koji se nikad ne umara. Opsednuti bogatim poklonima kao igračkama, bogovi nisu ni primetili kako tihi severni vetrovi donose Fimbulvetr, večitu zimu. Nisu primetili ni kako se Hel sprema za veliku bitku. Ni kako Midgard hoće napolje, na kopno. Nisu primetili ni da su moćni okovi preslabi za užasnog vuka Fenrira. Odinovo jedino oko nije videlo nagli i strašni dolazak divova. A kad su postali svesni proloma zla, sve već bi zauvek kasno.