www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Jovan Plamenac - Mučenička smrt 70 monaha
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~
::  
Autor Poruka
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Ned Mar 19, 2006 12:25 am    Naslov poruke: Jovan Plamenac - Mučenička smrt 70 monaha Na vrh strane Na dno strane

Пре више од пет векова, которски дућанџија Марин Друшко, по наговору провидника, сипнуо је мало, само мало, арсена или каквог другог смртоносног прашка у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Против лек који је добио, да би заварао трагове, није деловао, па је и он испустио своју црну душу. То је по предању. По науци, ствар није до краја испитана - веле историчари, одвајкада, већином, уз јачег и владајућег. Али, ту је прсте умешала и савремена медицина, па, ако је веровати стручњацима, токсиколозима из Војномедицинске академије у Београду, читава работа биће ускоро сасвим разјашњена.
Када и како из костију старих пет векова тече света течност миро? Посреди је, веле, чудо Божје.
Умољавамо Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја вијека о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити која друга чорба... пише у извјештају јеромонаха Илариона, настојатеља манастира Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, митрополиту црногорско-приморском, зетско-брдском и скендеријском Амфилохију, о прослави славе овог манастира 21. новембра 1991. године.
Манастирска слава прослављена је монашки скромно. На ручку, без чорбе, који је, по светогорском обичају, припремио сусједни и братски манастир Подмаине, било је седморо званица.
Два дана касније комисија у саставу: др Нада Глоговац, љекар, јеромонах Иларион, намјесник манастира Светог Арханђела Михаила, јереј Момчило Глоговац, парох рисански, ђакон Јован Бајковић, секретар Епархијског црквеног суда, и др Ненад Милошевић, доцент Богословског факултета у Београду, откопала је манастирску крипту и узела више костију, дио земље око њих и дио земље изнад крипте и све је то послала Токсиколошком институту ВМА у Београду.
Седам мјесеци раније, 15. маја, извађене су из земље људске кости које су и навеле људе из Црногорско-приморске митрополије да се упусте у истраживање. Тог дана, копајући земљу ради обнављања манастирског конака, радници су наишли на кости.
Какве сад везе имају ове, рекло би се случајно нађене кости, са слањем костију из крипте на токсиколошку анализу, а ово са молбом јеромонаха Илариона митрополиту Амфилохију да се на манастирској слави не служи чорба?
Велик је Михољски збор, велика је Превлака Бококоторска! И чудна је прича о њој. Чудна, јер се на њој догађају чуда. Раније људска чуда, а сада, ево, и Божја!
Пођимо редом, од Божјег до људског чуда.
Свети Евстатије Превлачки био је шести по реду архиепископ српски (први је био Свети Сава), од 1279. до 1286. године. Претходно је осам година био епископ зетски и столовао је на Превлаци. Ту се, на Превлаци, и замонашио. У међувремену, био је у Светој Земљи, па на Светог Евстатија на Превлаци, био је и аутор овог текста. Након литургије и ручка, са свештеницима, монасима и неколико њима блиских мирјана, ушао сам у цркву Свете Тројице, која је дио манастирског комплекса. Отац Димитрије из Цетињског манастира, који обнавља манастир Стањевиће, изнео је из олтара дио моштију откопаних 15. маја прошле године. Подигао је парче једне кости, рекао бих дио зглоба, и из њега је капала течност. Већина присутних је већ била овдје и раније је видјела то што сам ја гледао први пут у животу.
Не вреди покушавати описати тај осјећај док гледате како парченце људске кости испушта течност. Видите га тако мало, а из њега капље ли капље. Трајало је то подуже, и из те кошчице је искапало течности по запремини барем колика је она сама. Како да опишете осјећај док гледате како вам се пред очима обурвава физика?
Заиста, читајући о мироточивим моштима Светог Симеона, пређашњег Стефана Немање, и неких других светитеља, мислио сам да је то нека метафора. То што сам гледао у цркви Свете Тројице на Превлаци на Светог Евстатија ове године шокирало ме. Рекли су ми да су то мироточиве мошти, али моја свијест школована на математичком смјеру гимназије и касније на астрономији то није могла да схвати буквално. А сада видим како миро буквално капље из кошчице.
Ушепртљао сам се пред светошћу која се показала испред мене. Тек када сам видио да отац Матеј из Цетињског манастира снима видео камером мироточење, а Лазар из Котора фотоапаратом, дохватио сам се фотоапарата који ми је висио о рамену. Шкљоцао сам насумице.
Нијесмо знали смијемо ли дотаћи миро. Онда, мирно, нормално, као на сваком другом миропомазању, отац Димитрије нас је миропомазао. Из кошчице је и даље капало. Сви смо хтјели да однесемо барем кап светог мира кући, а нико се није усуђивао да упита смијемо ли... Онда је неко питао...
Црква је мирисала. Био је то мирис моштију који је долазио из кивота гдје су оне похрањене.
- Мошти миришу као и друге мошти светитеља, као оне у ризници Хиландара - прича отац Иларион. — Миро мирише другачије. Миро и мошти немају исти мирис. Када смо, у мају, извадили дио моштију, умили смо их вином и у кеси донијели у моју келију. Иако је било суво вријеме, оне су почеле да влаже, па онда и да росе. Пренијели смо их у цркву. Ту је течност почела да излази нагоре, попут ситних гејзира. Схватили смо о чему је реч...
Послије је дошао и митрополит Амфихолије. Превлачко чудо није прихватио "здраво за готово", иако су у његовим рукама кости обилно мироточиле, тражио је максимални опрез.
- Миро је безбојно - каже отац Иларион. - Има мирис младог вина. Такав му је и укус када узмете само кап. Ако окусите мало више, горко је, као пелен.
Не точе миром све кости досад извађене на Превлаци. Точи дио оних извађених у мају и само једна бутна кост извађена у новембру из крипте.
До сада је извађено костију колико их, отприлике, има у два-три костура. Људи који су се позабавили чудом на Превлаци сматрају да треба извадити барем триста костура.
Читав локалитет манастира, гдје је прије више од пет вјекова био манастир, посут је костима. Пуно их је у крипти, али пуно и около, испод траве, и то плитко, на само неколико сантиметара.
Наука феномен мироточења не може да објасни. Он је у сфери Божјег.
Али какве то везе има са токсиколошком анализом моштију и монашком чорбом?
Вратимо се пет и по вјекова, на 1441. годину.
Которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самртном часу, остави сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци, да јој "свети Арандио Михаил притече души у помоћ кад се хтјела дијелити с овијем свијетом". Али, Друшко, "поклекнуо имућем, а остао сухотан од новца, трошећи у добру чоештву и зајмљујући господи которској, тек да се с њим друже ", па почне да криви " час Петра час Павла; занатлију у Млецима што звона споро слијева; морнара који их је под зиму укрцао; напокон југ што брани броду да у крму једри"... И тако три године.
Кад су видјели колико је сати, превлачки калуђери припријете Друшку судом. Али, Друшко не буде лијен него крене да опањкава калуђере. Набиједи, тако, свога пријатеља Враћена, "властелинског проњара", да превлачки калуђери наговарају кметове да не дају дажбине. Суд пресуди у корист калуђера, али нови которски провидник притекне у помоћ Друшку: дадне му звона да однесе у манастир и још му обећа "млетачко и которско племство", да је "господин задовијека", он и његово потомство "до најпотоње капи крви", и четвртину Превлаке.
Наравно, Латин није тако широкогруд без неке. Друшко је требало за понуђено да учини једну "малу" противуслугу, да на дан манастирске славе, на Светог Арханђела Михаила, у манастиру у казан са чорбом успе кесицу отрова.
Оде Друшко у манастир уочи славе, да носи звона. Претходно је игуману најавио да ће их донијети, трипут метанишући му је прилазио "и сваком удари челом о под". Повјерова му игуман и прими га као блудног сина из Јеванђеља, или стоту овцу, изгубљену, заборавивши на тренутак на оних деведесет девет.
Није Друшку било лако. Ипак, након литургије, коју је служио игуман "самоседми", а "пјевало тридесет ђакова и чтеца", када у превлачку цркву, иако велику, толику да јој је свод почивао на четири мраморна стуба, није могло да стане више од једне десетине окупљеног народа, када је сва ова гомила понијела крсте пјевајући: "Крсте носе, Бога моле...", неопажено се ушуњао у кухињу и у котао са рибљом чорбом изасуо је прах који му је дао провидник.
Игуман са свештеницима и са неколико угледних гостију сједне за трпезу. Са њима и Друшко. Служили су ђаци.
Провидник је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са прашком који треба да ублажи дјејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избишкао мало рибљег меса, тек толико да монаси што не посумњају.
Када су, након пола сата - сат, калуђери почели да се стропоштавају под сто, Друшко скочи и, као што га је провидник научио, почне да виче: "Куга! Чума! Бјеж ко може!" Народ се смете, почне да бјежи међусобно се газећи. Уто млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима.
Провидник је све добро испланирао. Када су у Котору, нешто раније, "исти дан, ка да су главили", умрли Бескућа и Враћен, он им је запалио куће и покућство, а тијела убацио у живи креч, убиједивши народ да су умрли од куге. Потом је затворио пазар и путеве. Била је то сјајна психолошка припрема за оно што је требало учинити на Превлаци, а што је Млетачкој Републици било изузетно важно. У то вријеме нормална реакција је била порушити манастир и затрти кугу која се у њему појавила.
Да ли Друшко није попио онај други прашак, или му је у општем метежу испала кутија са њим, или је, "што је најприличније", од провидника добио "рог за свијећу", како би са њим умрло и оно што је учинио, тек, није стигао до Котора. Умро је у подножју Тројице.
Тако је било и са црквом Св. Луке Котору
Управо смо испричали то превлачко људско чудо, које је претходило данашњем Божјем. Испричали смо га тако што смо препричали приповијетку Стефана Митровог Љубише "Проклети кам".
У књизи "Књижевно дјело Стефана Митрова Љубише", објављеној у Сарајеву 1977. године, др Божидар Пејовић пише: "Љубишине приповијести са радњом из XV вијека, у ствари (су), у првом реду засноване на легендама... Према данашњим историјским сазнањима манастир је порушен у вријеме рата српских деспота и Млетачке Републике око приморских градова 1448-1452. Послије рушења, Превлака и манастир су постали својина породице Друшко, коју историја не терети ни за какво учешће у тровању калуђера и рушењу манастира. " Поткрепљујући ово, др Пејовић у фусноти каже: "Рушење превлачког манастира и улогу породице Друшко у том догађају расвијетлио је, према документима из ватиканских и италијанских архива, дон Иво Стјепчевић у студији 'Превлака' (Загреб, 1930)."
Професор Иван Божић, један од неприкосновених ауторитета у нашој историјској науци друге половине 20. вијека, у књизи "Немирно поморје XV века", такође се позива на дон Ива који је дошао до закључка да је превлачки манастир "претворен у рушевине" "када је Стефан Црнојевић, признавши у фебруару 1452. млетачку власт, кренуо да угуши устанак грбаљских сељака. У Грбљу је планула буна 1448. године, када се у Зетском приморју појавила војска деспота Ђурђа Бранковића настојећи да врати земљу коју су посели Млечани после првог пада деспотовине. Уз побуњене Грбљане нашли су се од почетка и сељаци светомихољске метохије...". Дакле, манастир на Превлаци је порушен у међусобном сукобу Срба.
Да ово не би превише подсјећало на оно: "Како је погинуо Мујо?" "Оклизнуо се и пао на нож". "Како има седам убода?" "Па, оклизнуо се и пао, и тако седам пута", "Иво Стјепчевић сматра за поуздано да су млетачке галије, које су с морске стране подупирале акцију Стефана Црнојевића и порушиле солане, окренуле такођер топове и проти манастиру и цркви Св. Михаила. "
"Његово су образложење историчари прихватили", пише професор Божић, додајући у фусноти: "Ни сам нисам сумњао у његову тачност када сам писао расправу 'Село Богдашићи у средњем веку'. "На основу "оправдане сумње" дон Ива даје превлачки манастир још почетком XV вијека запао у кризу и да је његов даљи живот био само "животарење", професор Божић констатује да је "напуштен бар две деценије раније" прије 1452. године. Дакле, о тровању превлачких монаха као историјској чињеници не може бити ријечи!
Да ли су наши историчари провјерили дон Ивове изводе из ватиканских архива? Сумњам. Нијесу провјеравали ни његове тврдње, такође поткријепљене фуснотама, да је црква Светог Луке у Котору римокатоличка, па се послије, када је то учињено, испоставило да није, него да припада Православној цркви.
Тако је, у овом случају, народно памћење наша историјска наука представила маштаријом, измишљотином. Такође и књижевни рад Стефана Митровог Љубише.
То и не мора да буде неки гријех. Историјска наука и предање, или историјска наука и књижевност, често се не слажу. Али зашто је наука једноставно одбацила књигу Младена Црногорчевића "Михољски збор у Боки Которској" (Михољски збор обухвата Превлаку и околно подручје бококоторског залива), штампану у штампарији Краљевине Србије у Београду 1893. године, поткријепљену, поред осталог, и старим записима из превлачког манастира. Ова књига недвосмислено потврђује истинитост народног предања о уништењу манастира Светог Арханђела Михаила на Превлаци. О млетачком разарању овог манастира и тровању његових монаха као историјској чињеници писали су и Милорад Медаковић у "Повесници Црне Горе од најстаријег времена до 1830. " и Сима Милутиновић у својој историји Црне Горе.
Марин Друшко је историјска личност. Живио је у Котору, а старином је из Бобовишта. Дућан му је био у Котору, на великом тргу, десно како се уђе у град. Његова породица која је касније, добивши власништво над Превлаком, постала имућна и знаменита, помиње се још 1428. године. Последњи Друшко био је Јеролим. Његов отац Марин умро је 1814. године.
Локалитет "Друшковина" који је припадао овој породици и данас је познат под тим именом. "Проклети кам" је стијена више сеоског пута у Одољену, на падинама Тројице. Ту је Друшко душу испустио. Нема података да је "Одољен", шири локалитет Проклетог кама, раније постојао под тим називом. Ту у Друшку муке одољеше...
Документа друмом, Ватикан шумом
Код попа Филипа Костића, кртољско-радовићког пароха пише Младен Црногорчевић - постојала је једна рукописна књига у којој минејским словима бјеше написана историја превлачког манастира. "И њој се траг заметнуо", али у Црногорчевићево вријеме још су били живи појединци "који наводе из ње читаве цитате". "У Котору се нашао извадак из те књиге учињен 1859." Такође је нестала књига на исту тему штампана на славено-српском језику у Москви, која се помиње у "Магазину" за 1849. годину.
Младен Црногорчевић вјероватно није слутио да ће се слично догодити и са његовом књигом. Још крајем прошлог и почетком овог вијека, бокељски римокатолици су је откупљивали и уништавали. Остала су сачувана само три-четири примјерка. Аутор овог текста један примјерак је нашао у заоставштини архимандрита Илариона Руварца у Патријаршији СПЦ. Слично се данас догађа и са недавно објављеном књигом потомка попа Филипа Костића, публицисте Васка Костића "Запретана прошлост Превлаке". И њу је већ сада тешко наћи.
С друге стране, памфлет "Црква католичка и вјероисповиједање у Боки Которској", одштампана у Загребу 1875. године, која почиње са: "Мучно је наићи на циглог српског писца, био црковњак, био свјетовњак, који се расправљајућ, у било којем облику, о прошлости наше хрватске Боке, не би у својем писању залетио на тобожњи католички фанатизам... ", растурен је по Боки и био је обавезна литература малтене сваке овдашње римокатоличке куће. Овај памфлет потписан је са "S"*. Само толико.
Васко Костић у допунама и прилозима "Запретане прошлости Превлаке" пише:
"За вријеме Немањића и превлачких епископа, као и за вријеме превлачких митрополита, није било притисака за прелазак католика у православље, али ни већих могућности за супротна дјеловања. Превлачка Светиња је уништена зато што је била главна препрека католичком прозелитизму у Боки, нарочито уз области Светомихољске метохије. Након отклањања те препреке, отворен је пут за превођење у католицизам. Католички теоретичари томе налазе оправдање: 'Неоспорно је да је католичка црква кроз повијест настојала повратити стечене позиције на овим просторима, теолошки је неисправно то називати 'прекрштавање', али повратити отето јест легитимно право и појединца и заједнице'" (Антон Белан у подгоричком листу "Монитор" од 21. јуна 1991).



_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Ned Mar 19, 2006 12:26 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Ко је на овим просторима коме отимао позиције, најречитије ће рећи чињеница да је 421. године цар Теодосије II издао едикт по којем је древни тзв. Илирик стављен под управу цариградског епископа.
"Још 1446. которски изасланици су молили сенат да дозволи которском епископу и самом кнезу да с которске територије прогнају српске свештенике који су против наше вере и схизматици и да их замени латинским свештеницима. Сенат се саглашавао под условом да се све изводи уз крајњу опрезност, не одједном, већ мало-помало и на вешт начин", пише у "Немирном поморју XV века" професор Иван Божић. Ово се, дакле, збило пет година након тровања превлачких монаха и рушења њиховог манастира.
Римокатоличком прозелитизму Превлака је, уистину, била рак-рана, као касније црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Превлачки манастир посвећен сабору Светог Арханђела Михаила подигао је Стефан Првовјенчани, Немањин син. Још у XII вијеку Немањићи су на Превлаци и у сусједном острву Св. Гаврило подигли чак 12 великих цркава са по три олтара и више малих капела, "тако да се на ова два острва у једно јутро могло по 40 божествениј литургија одслужит", како пише у једном превлачком рукопису. У манастиру је живјело и по осамдесет монаха. Када их је Друшко потровао, било их је 72. Седамдесет их је отровано, двојици је овоземаљски живот спасла игуманова епитимија, па нијесу били на ручку.
Мудрост светог Саве
Свети Сава је 1219. године, када је Српска архиепископија добила самосталност, основао Зетску епархију са сједиштем на Превлаци. Ову епархију ставио је на прво мјесто по значају, одмах иза Жичке архидијацезе. То чине и Никодим Ружић у "Историји српске Цркве", па Василије Мирковић, Јозеф Шафарик... Познати научник римокатолик, професор Ђузепе Ђелчић, записао је да је Превлака била трн у оку Млечанима, и не само њима. Васко Костић је, из разних извора, дошао до података да су римокатолици насртали на Превлачки манастир 1379,1394,1420,1427. и 1435. године, да би га дефинитивно порушили 1441. године. А и тада га, пише Младен Црногорчевић, нијесу могли порушити топовима са бродова, него су га онако оштећеног " дигли у лагум ", са земљом су га поравнали барутом.
На Превлаци св. Михаила и Светом Гаврилу подигнуте су прве цркве на источним обалама Јадрана. Свети Гаврило се под тим именом помиње за вријеме цара Ираклија у VII вијеку. Добио је име по цркви Светог Арханђела која је саграђена за вријеме цара Јустинијана, након што је протјерао Источне Готе из Боке 555. године. У исто вријеме грађена је и првобитна црква Светог Арханђела Михаила на Превлаци. На острву Свети Гаврило била је и прва болница, лазарет, у свеколиком Српству. Превлака је била светилиште још у античко доба. Прије Светог Саве ту су били бенедиктанци, сљедбеници светог Бенедикта Нурсијског, који је дух источног монашког подвижништва, које је утемељио отац монаштва Свети Антоније Велики крајем III и почетком IV вијека, пренио на Запад, гдје се он и данас осјећа у овом римокатоличком реду. Из непосредне околине Превлаке је свети кнез Лазар Грбљановић, као и Никша, родоначелник Никшића, до кога досеже родослов читаве плејаде српских великана: Карађорђа, Хајдук-Вељка, Вука Караџића... затим из тог краја су владари Црне Горе Црнојевићи, а Васко Костић тврди да чак и Петровићи - Његоши воде поријекло из околине Превлаке!
Руски истраживач и пјесник Аполон М. Мајков писао је да је језгро српства била Зета. Француз Пјер Марше пише: "Баш у Црној Гори су Срби, већ одвојени од Хрвата, створили своју државу (око 900. г.), одакле се напосљетку проширише по Балкану и Босни. Ова мала земља бјеше језгро великог српског царства..." А срце тог језгра била је Превлака св. Михаила.
На Превлаци су боравили илирски владари Аргон и Теута, римски цар Диоклецијан, византијски Јустинијан, српски Душан... са Превлаке је Свети Сава кренуо у Свету Земљу.
Чудни миомирис на српској Превлаци
На Превлаци су се људима деценијама привиђале чудне појаве. О томе темељни, вриједни и упорни хроничар превлачког краја Васко Костић пише: "Многи су видјели колону калуђера погнутих глава који се бешумно крећу један за другим, али не корачајући него лебдећи, као и златно-црвени светосавски лаварум како лепрша око манастирске рушевине током литије, а нико га не носи (у то вријеме је стварни светосавски лаварум био закључан у храму Свете Тројице)."
Одавно су људи на Превлаци осјетили неки чудни миомирис. Васко Костић пише даље:
"Тај миомирис је и условио да се одмаралишни комплекс (на Превлаци - Ј. П.) назове 'Острво цвијећа', иако тамо прије изградње туристичких објеката није било цвијећа. Било је бујног зеленила, маслињака и воћњака, али је из земље нешто мирисало на цвијеће. Знају то сви околни мјештани. "
Превлаци је и име затрто. Данас је под тим појмом познат топоним Понто Оштра, рт око којега се споре СРЈ и Хрватска. А Превлака се зове "Острво цвијећа".
Превлачке мошти не мироточе стално. На дан Светог Алексеја, човјека Божјег, 30. марта ове године, биле су суве као барут. Неко је покушао да објасни: "Можда је то због часног Поста".
- Обично мироточе за вријеме литургије, посебно на веће празнике - каже отац Иларион, настојатељ манастира Светог Арханђела Михаила.
(Баш се Превлаци хоће са Иларионима. Већ у IV вијеку, након Миланског едикта из 313. г. којим је цар Константин прихватио православље, када у ове крајеве долазе монаси са Истока, са њима стиже велики представник светоантонијевског монаштва Свети Иларион Палестински. Први игуман манастира Светог Арханђела Михаила звао се Иларион. И ево сада, након више од пет и по вјекова од уништења превлачког манастира, прије двије године, на таласу несреће Српске Крајине, овдје је стигао наречени игуман манастира Драговића Иларион Ђурица!)
Педесетих година на Превлаци су вршена археолошка ископавања. Археолози су пронашли људске кости. Под утицајем историје дон Ива Стјепчевића и проф. Ивана Божића, мислили су да су то кости аустријских војника и убацили су их у једну гробницу. Истина је остала запретана.
Токсиколошка анализа на ВМА мироточивих превлачких костију показала је да у њима има много више отрова арсена од нормале, него у костима у крипти које су ту вјековима таложене. ВМА још није издала званичне резултате свог испитивања, јер оно није завршено. Ријеч је само о првим показатељима анализе. Али за потребе новинског текста они довољно говоре.
Питали смо митрополита Амфилохија о духовној димензији моштију, о моштима као Божјем чуду:
- Саме по себи мошти су свједочанство да је жив Бог, а када су уз то мошти и мироточиве онда је то показатељ да се тамо гдје се јавља Благодат Божја побјеђује поредак природе. Из мртве кости да точи миро - то је нешто што не спада у природне феномене. И једно и друго, опет, јавља се ради духовног окрепљења људи, да би Бога прослављали и да би Божјим путем ходили. Основна потреба људска јесте не само вјера, него вјера која се освједочује као истина, вјера која је основа онога чему се надамо, или како каже Апостол Павле:
"Провјера невидљивих ствари".
- То је и неки знак од Бога, подсјетник људима. Некад је то најава целебне моћи потребитима, а некада откривање некога које од људи заборављен; хоће Бог да на тај начин подсјети људе на његову врлину, подвиг, мучеништво... Могуће да ово што се догађа са моштима мученика превлачких спада у ту врсту знамења.
- У наше вријеме и на другим мјестима се јавља мироточење нарочито икона, рецимо на Кипру, у манастиру Кикосу. То се јавља као знамење: може да буде опомена, може свједочанство да је Бог присутан и да народ не треба да губи наду. Да, "ако је Бог са нама, ко ће против нас".
Било како било, тиме се Бог прославља и људи се томе радују јер се радују присуству и дјејству живог Бога. Православна црква никада од тога није правила спектакл, то је за њу најнормалнија ствар. Црква све што се догађа, па и саму природу, осјећа као чудо, тако да је и ово само једно од чудеса којим је Бог обдарио Творевину. За нас то изгледа нешто натприродно. У ствари, то је нешто што припада Богу који дјејствује у људима који носе Бога у себи. Не може да се догоди да се Бог не пројави кроз оне који приме Бога у себи, било док су живи, било кад се упокоје.
Превлачку светињу, коју су одували вјетрови размеђе Истока и Запада, сада ваља обнављати. За обновом манастира Светог Арханђела Михаила вапе мученичке мошти седамдесет превлачких монаха. Познато је да "градећи цркве градимо себе". А градити манастир на Превлаци, заиста, нешто је посебно.
_________________

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> Jovan Plamenac - Mučenička smrt 70 monaha Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras - Anwalt - legal -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon