Vladimir Ćorović-Istorija srpskog naroda

Charmed · Malo ~ mače ~

Verski pokreti

Zajednička ratovanja protiv Turaka približila su već poodavno razne hrišćanske narode Srednje Evrope. Ali kao da nisu mogla ni na našem ugroženom terenu da mnogo oslabe oštrice verskih protivnosti. Na zapadu ovo je bilo doba kad su verske borbe trovale sve društvene i državne odnose; god 1618. počeće, sav u njihovom znaku, strahoviti Tridesetogodišnji Rat, koji će prosto opustošiti dobar deo Srednje Evrope. Kod nas, na jugu, ova aktivnost protiv Turaka nosila je drugo obeležje. Ona je propovedana u znaku hrišćanske solidarnosti; u njoj su, prvi put tako javno, učestvovali kao vođe sveštena lica pravoslavnog i katoličkog kruga; i prvi put su, posle toliko vekova, naši ljudi ušli u neposrednije veze sa Rimom. Učinili su to u ogorčenju protiv turskog nasilja, u težnji da se oslobode njihova pritiska i sa uverenjem da će, oslobođeni imati daleko manje opasnosti s rimske strane. U rimskoj crkvi, od Tridentskog Sabora, oživela je neobično verska aktivnost s težnjama da se crkva reformiše i osposobi za nove zadatke. Tada je već ušao u program živ rad u turskim oblastima, među tamošnjim hrišćanima. Zavodu Sv. Jeronima u Rimu obraćana je naročita pažnja u vaspitavanju svešteničkog podmlatka za Jugoslovene. Bosanski franjevci sa Petrom Solinjaninom počinju 1596. god. svoju intenzivniju delatnost u Bugarskoj i u Ćiprovcu stvaraju važno kulturno središte. Ali naročito je imala da organizuje rad među nekatolicima Kongregacija ,de propaganda fide’, koja je osnovana u Rimu 1622. god.

Da bi pridobili Srbe, Bugare i Ruse za svoju državnu i crkvenu politiku u Rimu su apelovali na dva osećanja: na hrišćansku solidarnost, koja ima biti što dublja, i zatim na slovensku uzajamnost. Ova dotada nije bila s planom negovana, iako je postojala i dolazila s vremena na vreme do izražaja. Feudalni Srednji Vek nije vodio računa ni o užoj plemenskoj i narodnoj zajednici, a kamo li i o širokoj, u ono vreme skoro apstraktnoj, ali je zato ta svest o uzajamnosti postojala u izvesnim intelektualnim, a posebno crkvenim krugovima. Naši ljudi XVI veka odlazili su ne samo u pravoslavnu Rusiju, nego i u katoličku Poljsku. Hoteći da uvuče Ruse u saradnju sa Svetom Ligom, papa Kliment VIII u januaru 1594. naročito je preporučivao opatu Aleksandru Komuloviću, svom izaslaniku u severne zemlje, da ih potiče upozoravanjem na njihovu plemensku srodnost s Južnim Slovenima. U vezi s tom politikom počela se razvijati slavenofilska ili sveslovenska ideja i u nauci i u književnosti. Benediktinski opat Mavro Orbini objavio je 1601. god. svoje još i danas korisno delo Il regno degli Slavi, sa širokim pogledom i puno slavenskog rodoljublja. Dalmatinski književnici Petar Zoranić, Juraj Baraković, Ivan Ivanišević i drugi puni su slovenskog kulta i oduševljenja, ali najači izraz dobila su ta nova osećanja u dubrovačkog pesnika Điva Gundulića, koji je u svom Osmanu s oduševljenjem pozdravljao pobedu Poljaka nad Turcima kao pobedu Slovenstva i koji je podjednakom ljubavlju obuhvatao sve Južne Slovene i hrišćanske borce od Aleksandra Maćedonskog "Srbljanina" do Skender-bega. Odjeke tih shvatanja i oduševljenja nalazimo još u XVIII veku, u popularnom, iako književno nevelikom, Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića.

U Rimu se, s tim radom u vezi, nastojalo mnogo na tom da se izvrši i ujedinjenje crkava. Pregovori s patriarhom Jovanom dodirivali su i ta pitanja. Izvesni srpski crkveni krugovi bili su skloni da s papom stupe u bliže veze, iz onih istih razloga iz kojih su to činili i Grci XV veka. Želelo se oslobođenje od Turaka, pa ma i pod papskim okriljem, ako već ne ide drukčije. Jer se među našim ljudima verovalo, da je politička snaga papske kurije toga vremena bila daleko veća nego što je stvarno bila.

Prvi srpski episkop koji je stvarno priznao srpsku uniju bio je Simeon Vretanja. Njega je za episkopa u austriskom delu zemalja Ugarske, Hrvatske i Slavonije bio 1607. god u Đuru posvetio izbegli korintski grčki arhiepiskop Kozma. Biće da naš svet nije bio zadovoljan tim postavljanjem od strane jednog grčkog mitropolita, kad je Simeon morao tražiti priznanje i od patriarha Jovana, koje je i dobio 1608. god. Ili nije bilo kanonski čisto postavljanje Simeonovo od Kozme, koji nije imao svog arhijerejskog sabora, niti sam svoje oblasti? U svakom slučaju za autoritet pećskog patriarha nije od male važnosti, što se njegova jurisdikcija tražila i priznavala i na području austriske carevine. Simeon, za koga ne znamo koga je porekla i kome je trebalo da on pravi taj zaobilazni i malo sumnjivi put do svoje eparhije, stupio je u veze sa zagrebačkim biskupom Petrom Domitrovićem, koji je sam poticao iz pravoslavne porodice. Pod njegovim uticajem Simeon je pristao na uniju i 1611. god. priznao papu. Od katoličkih vlasti dobio je dozvolu da obnovi njihov razrušeni manastir Marču i da tu bude njegovo episkopsko sedište. Vretenjin položaj posle toga u našem narodu nije bio lak. Zagrebački biskup tražio je stalno, da srpski naseljenici u Slavoniji po njegovim zemljama postanu njegovi kmetovi; drugim rečima, da priznaju neposredno njegovu fizičku a posredno i njegovu duhovnu vlast. Srbi su se tom energično opirali i Vretenjina duhovna akcija nije uspela dobrim delom zato, što je dobila taj socialni momenat.

Na srpski patriaršiski presto posle smrti Jovanove došao je Janjevac Pajsije, dotadašnji novobrdski mitropolit. To je čovek koji je na čelu srpske patriaršije proveo najviše godina (trideset i tri) i koji je za nju učinio veoma mnogo. Posle neuspeha politike Jovanove očevidno je, da patriarh Pajsije nije mogao ići istim putem. On je, izgleda, bio drukčija priroda. Voleo je više unutrašnji red u samoj crkvi. S toga preduzima sve da crkvu oporavi i digne. Obilazio je svoju oblast i brinuo se da se obnove porušene i zapustele crkve, da se ukrase živopisom i da se snabdeju knjigama. Za njegovog vremena živopisano je najmanje 27 crkava i manastira, i to u svima krajevima, a prepisano, njegovom iniciativom, više rukopisa. On se i sam lično bavio književnošću. Napisao je, dobrim delom na predanju osnovano, žitije cara Uroša, koga je kanonizirao, i službu Stevanu Prvovenčanom. Pratio je i našu letopisačku književnost. Nastradao je, u dubokoj starosti, od jednog bivola u Budisavcima i umro je 3. oktobra 1647. sjutra dan pošto je bio ranjen.

U maju mesecu 1620. god. skupio se u manastiru Gračanici neki "sabor", o kom inače ne znamo ništa bliže. Iste te godine 11. novembra 1620. pominje se i jedan sabor u Beogradu, na kom je učestvovalo mnogo glavara iz raznih oblasti Balkana, pa među njima i patriarh Pajsije. Ali akt o tom saboru ne izgleda ni malo pouzdan. U njemu se ponovo spominje onaj sumnjivi Jovan Renezi kao jedno od glavnih lica akcije, a i ostali navodi i lista učesnika puni su sumnje. U ovo vreme javlja se ponovo i fra Dominik Andrijašević, koji 1622. god. postaje skadarski biskup, ali koji je već posle dve godine morao napustiti svoju dijacezu i preći na "mostarsku", odnosno naronsku biskupiju.

Savremeni izveštaji donose dosta pojedinosti o tom, kako je u XVII veku katoličko stanovništvo osetno nazadovalo u unutrašnjosti Turske, i to manje u korist islama koliko u korist pravoslavlja. Sima Milutinović izneo je u svojoj Istoriji Crne Gore, da je cetinjski vladika Ruvim preveo u pravoslavlje Kuče, Drekaloviće i Bratonožiće. Ruvim je bio savremenik Pajsijev i sedeo je dugo na vladičanskoj stolici. Njegovu aktivnost potvrđuju i rimski izveštaji. Među Bjelopavlićima bilo je 1633. god. svega još 200 katoličkih kuća, a 1635. god. među Zetom i Moračom broj katoličkih duša nije prelazio mnogo preko hiljade. Piperi, koji su još 1610. god. smatrani skoro svi kao katolici, postali su isto većim delom pravoslavni. U Popovu do 1627. god. od 12 crkava katoličkih 7 je prešlo u pravoslavne ruke; sličnih pojava je bilo i u okolini Trebinja. Ima isto tako vesti o prelasku katolika u pravoslavlje u Sremu, oko Rume i Mitrovice. Glavni razlog za to bio je taj, što katoličko više sveštenstvo u većini nije smelo da živi pod Turcima, nego se zadržavalo mahom u susednim hrišćanskim zemljama. Mnogo izveštaja govori o tom, kako puk po više godina nije video sveštenika među sobom. A bez neposrednog nadzora i stalnog održavanja veza stvari su prirodno morale ići na gore. Bosanski franjevci, koji su inače snosili sve tegobe sa svojim narodom, nisu van bosanskog područja bili rado viđeni, a i njihovom ponašanju u Bosni stavljali su papski vizitatori teške prekore.

U ovo vreme, 1619-20. god., zabeleženo je i turčenje katolika u većim masama. U okolini Prizrena tih je godina preko 3.000 duša primilo islam, a oko Sutjeske, u Bosni, 6-7.000. Među Bjelopavlićima prešlo je 90 porodica.

Na drugoj strani, u zemljama habszburškim, gubili su pravoslavni na račun katolika. Postupak vladike Simeona Vretanje samo je uvod u sistematsko prevođenje pravoslavnih u unijatske redove i u katoličanstvo. Vlasti su ometale prelazak srpskim sveštenicima, kako bi narod, obezglavljen, lakše primio katoličke i unijatske dušobrižnike. U tom smislu izdao je naredbe i sam car Ferdinand 1638. i 1642. godine. Tako se moglo dogoditi, da skoro svi žumberački uskoci vremenom prime uniju, kao i uskoci po Slovenačkoj. Mnogo katoličenja vršeno je i po Lici. Protestantski pokret nije zahvatio oblasti u kojima su Srbi živeli u gušćim naseljima, iako je bilo izvesnih težnja u tom pravcu. Ali je u narodu ipak postalo ime lutora kao oznaka za teške bezbožnike. U Turskoj katolici su obratili naročitu pažnju Južnoj Srbiji. U njoj su 1658. god. biskupiju u Skoplju podigli na stepen arhibiskupije, da bi pojačali revnost njenog sveštenstva, ali ni ta mera nije mogla zaustaviti opadanje njihova broja. U Boki i po Dalmaciji trudile su se crkvene vlasti da pravoslavne privedu katoličkoj crkvi, ali im uspesi nisu bili značajni, jer im mletačka vlada nije išla na ruku.

Odnosi između pravoslavnih i katoličkih prvosveštenika bili su nejednaki. Iz Rima se težilo i tražilo, da verska aktivnost donese nekog ploda, pa su nastavljani odnosi s izvesnim licima iz srpske jerarhije. Kod pravoslavnih bilo je velikog kolebanja. Ima dosta tužbi koje govore o tom, kako oni zlostavljaju katolike i kako prave nasilja katoličkoj crkvi tražeći od njih prireze i danke. Drugi su tražili dodira s Rimom, ali veoma rezervisano. Patriarh Pajsije nije hteo da izlaže ni sebe ni narod. Godinama nema nikakvih poruka za Rim. Glavni radnik bio je jedno vreme samo cetinjski vladika Mardarije sa svojim kaluđerom Visarionom. Kongregacija za propagandu uputila je s proleća 1640. tog Visariona sa misionarom Franciskom de Leonardis, da sa patriarhom raspravljaju o izvesnim razlikama u crkvi i da mu donesu rimsku knjigu o opštim saborima. Patriarh je ostao pri shvatanjima pravoslavne crkve u čuvenom i mnogo raspravljanom spornom pitanju, da Sv. Duh ishodi od Boga Oca, a ne i od Sina (,filioque’). To je, kao što se zna, bila jedna od osnovnih dogmatskih razlika između obe crkve još od vremena starog razlaza, i nije se dala nikako prebroditi. Međutim episkop Mardarije je ušao u veze sa Rimom i priznao rimsku crkvu kao "mater svega hrišćanstva" i papu kao vrhovnog poglavara. Iz Rima su tražili od Mardarija da utiče na patriarha, kako bi i on promenio svoje mišljenje. Između patriaršije i Rima razvila se prepiska o tumačenjima Svetog Pisma, ali bez uspeha za rimsko gledište, iako su s te strane gledali da utiču na Srbe pozivajući se na Grke i njihov pristanak na Fjorentinsku uniju. Uz Rim je pristalo, priča se prema jednom sasvim nepouzdanom izveštaju, do 1648. god. nekoliko stotina sveštenika i tri vladike, ali to ne izgleda nimalo verovatno. Izveštaji o tom potiču od zainteresovanih lica, koja su se htela prepoznati ili izvući neke koristi. Duh avanturista i falzifikatora trajao je celog XVII veka. Koliko je samo lažnih vladarskih diploma ostavljeno u to vreme i koliko lažnih rodoslova.

Papa je bio poslao patriarhu Pajsiju arhijerejsku mitru uz jedno svoje pismo nadajući se da će ga konačno pridobiti. Ali je stari patriarh dobijene stvari zatvorio duboko u sanduke i nije ništa preduzimao.

Tek posle njegove smrti postala je propaganda aktivnija. Na crkvenom saboru u Morači, držanom 1. februara 1648., kad je za patriarha bio izabran Gavrilo Rajić, donesena je odluka da se nastave pregovori s rimskom crkvom. Imalo se pregovarati na onoj istoj osnovi, na kojoj su vođeni pregovori i u Ukrajini i Beloj Rusiji. U ime kurije došao je u Moraču ruski knez Jovan Vasiljević Šujski, koji se bio izbavio iz ruskog ropstva. Drugi njegov pomagač bio je ukrajinski monah Pavlin Demski, koga je kurija odredila za učitelja u školama, koje su se imale otvarati među Srbima. Prvu takvu školu, sa pravoslavnim i katoličkim đacima, otvorio je Demski u Kotoru. Među Srbe u Hrvatsku i Slavoniju bio je upućen holmski biskup Metodije Terlecki, koji je delao od 1628-1644. god. Kurija je radila s planom, ali ipak bez uspeha.

U Crnoj Gori nastavio je Mardarijevu politiku njegov bivši saradnik Visarion. O držanju hrvatsko-dalmatinskog vladike hadži Epifanija vesti se ne slažu, ali ima pomena, da se i on odlučio za uniju.

Međutim, naši izvori ne govore o tim pokušajima i pregovorima. Znači, dakle, da o njima široki narod nije znao mnogo ili ne bar ništa pokretno. Postoji, istina, pričanje, da su Crnogorci kamenovali vladiku Mardarija, ali za to nema nikakve potvrde u izvorima. Upada u oči da vladike iz Srbije i Bosne ne uzimaju uopšte nikakva učešća u svim tim pregovorima i da se cela akcija vodi u Crnoj Gori, južnoj Hercegovini i oko Peći. Katolički pisci pominju, istina, unijatske zaverilce naših nekih manastira kao Mileševa, Žitomišljića, i dr., ali mi ne znamo koliko su one autentične. Bilo bi doista čudnovato, da o tom pokretu, ako je bio tako ozbiljan, nema nikakva traga u toliko naših zapisa i natpisa ili letopisa ili drugih spomenika. Očevidno je, da je bio samo površinski i diplomatski, shvaćen kao potreba jedne političke situacije, koju je trebalo kao takvu iskoristiti. A da stvar nije ušla u narod vidi se najbolje po onim pokušajima i rezultatima preveravanja.

Naš svet ovoga vremena više se okretao pravoslavnoj velikoj Rusiji. Tamo odlaze kaluđeri po milostinju iz svih naših oblasti; tamo su u XVII veku, do 1654., išla i četiri crkvena velikodostojnika, episkopi vršački Antonije, skopski Simeon, trebinjski Arsenije i kratovski Mihailo. U Rusiji srpski monasi XVI i XVIII veka, pošto bi podneli uobičajenu "čelobitnju", dobijali su lepe priloge u novcu, knjigama i sasudima, a mnogima je davano pravo da se mogu povremeno navraćati za nova darivanja. U Rusiji oni su nalazili kult pravoslavlja i oduševljavali se toržestvom crkve. Tamo su mogli dobiti obaveštenja i o ljutim borbama pravoslavne crkve protiv Poljaka i katolicizma i o rascepu u crkvi posle primanja unije od strane ruskih manjina u Poljskoj. Obnova kijevske mitropolije strogo pravoslavnog tipa, 1620. god., smatrala se kao velika pobeda. Novi ruski car Mihailo Romanov (od 1612. god.) bio je sin docnijeg patriarha Filareta i s njim je počeo tako da rečemo, crkveno-nacionalni kurs. Ti naši ljudi, koji su održavali veze sa Rusijom, nisu mogli biti pristalice katoličke orientacije. Naprotiv. Mogli su samo propovedati borbu protiv nje. U isto vreme rimska je kurija živo radila i među Grcima i postizavala je prilične rezultate. Čuveni naučenjak Lav Alacije bio je jedan od glavnih pretstavnika grčkih unijata. Ali je za to bilo i vatrenih protivnika, koji su, kao Ćiril Lukaris, i perom i rečju suzbijali rimski uticaj. Prva polovina XVII veka puna je kriza u grčkoj crkvi koje su javno i tajno izazivali rimski izaslanici, a naročito borbeni Isusovci.

Da je opozicije bilo, i da je ona bila vrlo jaka, svedoče izvesne nemile pojave dovoljno. Patriarh Gavrilo bio je odredio kao svog izaslanika papi budimljanskog episkopa Pajsija. Ogorčen, Pajsija je odao samim Turcima njegov pridvorni kaluđer, 1651. god., našto su ga ovi umorili svirepom smrću, sasekavši ga živa. Turci su to učinili ne iz nekih verskih pobuda, nego što su držali da su po sredi izdajničke veze. Oni su od 1645. god. ušli u dugogodišnji rat s Mlečanima zbog Krita (Kandiski rat) i s toga su s velikim podozrenjem pratili kretanja naših glavnih ljudi. U toliko više, što su Mleča-ni rovili na sve strane, a naročito u Dalmaciji i Crnoj Gori. Pod njihovim uticajem Kuči su 1649. god. uzeli Medun, a Nikšići, Drobnjaci i Riđani prepadom su se dočepali Risna i predali ga Mlečanima. Pokret je zahvatio i Bjelopavliće. Mlečani su se prema Crnoj Gori ponašali kao neka vrsta gospodara-kapitalista, pa su, na pr., 1652. god. zatvorili cetinjskog kneza Ivana kad je ubio spahiju Martina Crnogorca. Da je zemlja stradala zbog tog rata svedoči jasno Gavrilo Trojičanin 1649. god., koji kaže, da su Turci "veliku bedu" činili svojim podanicima i da su danke uzimali "svakog dana". Čini mi se, piše drugi, "da ozlobljenje tad rodu hrišćanskom ne beše manje, nego li starom Izrailju u Egiptu." U Hercegovini je zapovedao Ali-paša Čengić za vreme ovog rata. On je skupio veliku vojsku, da bi mogao suzbijati Mlečane i njihove pomagače, a ta je vojska, kazuje se, pravila teške zulume. O njima govore podrobno, isto tako nepovoljno, i dubrovački izveštaji. "I verni i neverni", pisalo se, "koji imađahu imanja" bežali su na stranu, "ostavljajući sela i domove".

Turski pritisak osetio se, prirodno, i u crkvi. Primer vladike Pajsija bio je i suviše teška opomena. Novi sabor u Morači, 1654. god., pod pretsedništvom ariljskog mitropolita Jevtimija, tužio se na turske zulume i sumnje zbog ovih veza. Turci su govorili da Srbi traže na zapadu pomoći protiv njih. Crnogorski vladika Visarion bi proteran; čini se, da je i trebinjski Arsenije pobegao iz straha. Uplašio se bio i patriarh Gavrilo, pa je krajem 1653. prešao u Rusiju. Povod su mu dali pozivi vlaškoga gospodara da ga smiri sa susedima i sultanova naredba da ide i da to izvrši. Patriarh je jedva dočekao da se može ukloniti i u Rusiji je otvoreno priznavao da se bojao Turaka. Pavlin Demski javljao je u Rim, da je strah ovladao u srpskim redovima, a Francisko Leonardis nije krio da među Srbima prema Rimu postoji velika protivnost. Ipak je morački sabor pristao da se veze nastave, ali tražeći od Rima efikasniju pomoć. Sem jednog papskog namesnika oni su tražili, svakako po uputstvima Demskog, učitelje i štampariju "da nas napoite žedne učenjem svetim knjigama, kao što činite u Maloj Rusiji". Ali su, uz to, uputili i jedno pismo, tražeći da se pitanja verskih razlika i odnosa raščiste, pošto se u tom pogledu dotada nije moglo doći do saglasnosti. Taj sinodalni akt nosio je u Rim morački iguman Maksim. Akcija je, u toj sredini, imala, izgleda, nekog uspeha, jer se na nju poziva jedan izveštaj iz 1660. god., u kom se kazuje, da posredovanjem peraštanskog opata Zmajevića iguman Trebinjskog Manastira izražava želju da dođe u Rim. Zmajević je ukazivao na primer Moračkog bratstva. Iguman trebinjski Đirilo došao je u Rim početkom proleća 1661. god. sa pismom mitropolita Vasilija Jovanovića, kasnijeg popularnog ostroškog svetitelja, izražavajući tom prilikom odanost papi i tražeći od njega pomoći. Tražio je, u isto vreme, u ime mitropolitovo, da ga papa preporuči katoličkim glavarima u Hercegovini, da bi ga oni priznali za svog starešinu. Na taj način nadali su se ti krugovi ublažavanju verskih protivnosti i izvesnim koristima za svoju crkvu. Ovom prilikom čuli smo prvi put, da su naši monasi tražili u Rimu, da njihova dva mlađa sabrata budu primljena u neki tamošnji kolegij na vaspitavanje. Dotle su takve pitomce slali u Rim samo Grci i Ukrajinci. Papa Aleksandar VII odgovorio je 25. aprila 1661. mitropolitu Vasiliju s puno srdačnosti obećavajući mu pomoć. Njega i njegov trebinjski manastir on je, odista, još istog dana, preporučio pažnji Dubrovačke Republike. Odnosi između mitropolita i susednih katolika bili su posle toga više nego ispravni. Njegovim posredovanjem vratili su, na pr., 1668. god. pravoslavni katolicima crkvu Sv. Ilije kod Perasta. Trebinjski manastir dobio je bio izvesne materialne pomoći iz Rima, ali je izbegavao da se potpuno potčini rimskoj vlasti, nailazeći svakako na opoziciju. Od 1661. god. njegovi monasi nisu više dolazili u Rim, iako su imali od pape odobrene kredite za put. Tek tokom 1670/71. god. obratili su se ponovo za pomoć i oni i sam mitropolit, a preporučivao ih je sam biskup trebinjski fra Anton Primi.

Srpska patriaršija doživela je ovih vremena težak potres. Patriarh Gavrilo bio je otišao u Rusiju, da se skloni Turcima ispred očiju zbog svojih veza sa Zapadom. Tim je, nema sumnje, izazvao podozrenje i prema sebi i prema crkvi. Nije utvrđeno čijom je iniciativom, još za njegova života, došlo do izbora novog patriarha Maksima, ali kako je on biran "u velikoj nuždi" to je vrlo verovatno, da su popunjavanje mesta mogli tražiti i Turci, ili naši ljudi iz straha od Turaka. Trebalo je tako desolidarisati patriaršiju s njegovim radom. Maksim se pominje kao patriarh od 1656. god. Ne znamo tačno koji su razlozi naveli Gavrila da se vrati iz Rusije; znamo samo da je to bilo na njegovu kob. Naši spomenici kažu da je bio oblagan na Porti, kako je s Rusima radio na ustanku protiv Turaka. Bilo te dostave, bilo ranije sumnje protiv njega, bilo sve zajedno, uticali su u Carigradu, da Gavrilo bude osuđen na smrt. Obešen je u Brusi i sahranjen 18. jula 1659. blizu vode Agiazme. To je najteža kazna, koja je dosad, u celoj našoj prošlosti, postigla jednog našeg tako visokog prvosveštenika.

Da novi patriarh Maksim nije mogao posle toga ići njegovim tragom razume se samo po sebi. On je, koliko je to išlo, pokušao nastaviti mirnu liniju Pajsijeve crkvene politike prema Turcima. Prema katolicima hteo je, pomoću turskih vlasti, postići izvesne uspehe, ali nije imao sreće. U Livnu je 1661. god. jedva izneo živu glavu od razjarenog katoličkog puka, kad je, kako franjevački izvori govore, htio "da podloži sve karstianstvo od Bosne na svoi rit."

I Carigradska i naša patriaršija imale su u to vreme kriza i druge vrste. Do visokih dostojanstava u crkvi nije se dolazilo uvek ličnom vrednošću, nego čisto mitom. Turci su uticali na izbore tražeći od pojedinih kandidata bogate "peškeše". Bez njih su se kod Turaka ovog vremena poslovi svršavali vrlo teško ili nikako. Dubrovački i mletački izveštaji donose o tom drastičnih primera. I naši crkveni dostojanstvenici morali su davati poklone u novcu, koji su iznosili do 2.000 dukata, i koje je, naravno, trebalo izvući iz naroda. S toga nisu retki protesti radi vladičanskih nameta, koji su ponegde, kao, na pr., u Sarajevu krajem XVII veka, dovodili do otvorenih sukoba. Samo, na sreću, u nas nije bilo onakvih primera, kao što je onaj patriarha Jeremije, koji je 1598. god. svog protivkandidata mitom dao poslati na turski kolac. Sredinom XVII veka i posle toga naši manastiri su morali da plaćaju Turcima velike namete, pa su bili prisiljeni neki od njih da zalažu svoje dragocenosti tuđincima, ponekad i inovercima. Jedan od razloga što su se ljudi obraćali i u Rim biće, pored težnje da pomoću s te strane dođu do slobode, još i u tim materialnim nevoljama. God. 1662. tužio se jedan naš pisar, da, kao tada, "takva tuga zemlji nikad nije izašla na Hercegovinu". Naročito su bili propišćali manastiri. Oni su stradali od turskih zuluma, ali i od hajdučkih prepada. Ovih godina spominju se češće stradanja i zarobljavanja kaluđera i otkupi za njihovo oslobođenje. Tako se može objasniti, što se ubogi i mali hercegovački manastir Zavala, koji je stradao 1663. god., pridružio akciji Trebinjskog Manastira. U vatikanskom arhivu čuva se pismo hercegovačkog mitropolita Avakuma, naslednika Vasilijeva, koji se 1672. god. sa zavalskim kaluđerima obratio papi. Samo, njegovo pismo, koje ima sličan formular i delimično isti tekst kao i pismo Vasilijevo iz 1671. god., nije isto tako, kao ni ono prvo, pisano od samih srpskih kaluđera. I stil i jezik i crkvena terminologija upućuju jasno na katoličku saradnju, ako ne čak i na njihove izvore.

U isto vreme, 1661-2. god. stizale su tužbe u Zagreb i na druge strane protiv pravoslavnih vladara, koje su tražile da im se katolici podlože. U Bosni su morali da plate katolici patriarhu 5.000 imperiala; slično su ih pritezali i u turskoj Slavoniji. Na sporu u Sarajevu, gde je patriarhu pozlilo, fratri su pobedili 1669. god., ali ih je to stalo sedam tovara astri. God. 1675. tužili su se katolici i na Porti na postupke pećkog patriarha i njegovih vladika u Bosni i Hercegovini, koji su im ne samo tražili novac, nego ih još naterivali da čitaju evanđelje po njihovom obredu. Na posredovanje Dubrovačke Republike dao im je sultan ferman, koji ih je uzimao u zaštitu od tih i takvih zahteva. To, mislimo, dovoljno pokazuje, kako u radu nije bilo nikakva jedinstva i kako u pregovorima i celoj toj aktivnosti nisu podjednako mislili ni sami pregovarači. Rim je mislio da pridobije Srbe za uniju, a srpske crkvene starešine htele su da prošire svoju vlast i na katolike.

U toj akciji trebalo je da učestvuje i Dubrovačka Republika, u kojoj je Tomo Natalić Budislavić, potomak jedne nevesinjske porodice, trebinjski biskup, inače zanimljiv avanturista, testamentom izrazio želju da se osnuje jedan kolegij za rad među susednim pravoslavcima i na jačanju katoličke vere. Njegova zadužbina počela je rad 1636. god., ali ga nije mogla da razvije, jer se dubrovačka vlada bojala od zapleta s Turcima i jer je zazirala od toga, da taj rad ne posluži nekoj tuđoj svrsi.

U Hrvatskoj versko suparništvo dobilo je, kako smo videli, i socialan karakter. Marčanske vladike branile su dobijene povlastice srpskih doseljenika, a zagrebački biskupi zastupali su, i sami vlasnici, gledišta hrvatskih zemljoposednika. Da bi slomili srpski otpor biskupi su išli za tim, da ili verskom unijom pridobiju Srbe ili da sasvim ukinu vladičanstvo u Marči. U Vojničkoj Krajini, gde su bili, na granici, u većini pravoslavni, vladike su težile da svoju vlast prošire i na ostalo stanovništvo, kao što su u susedstvu postupali biskupi, gde su katolici sačinjavali većinu. To je, razume se, dovodilo do borbi i do omraze. General Herberštajn javljao je 1666. god., da je vladika Sava Stanislavić išao za tim, "da među Savom i Dravom dobije svetovnu i duhovnu vlast", ali je, očevidno nezadovoljan i pod uticajem crkve, preterivao i sumnjičio vladiku i ostale Srbe na sve načine. Gonili su se i jedni i drugi. Zagrebački biskup Benedikt Vinković zastupao je, na pr., gledište, da je pravoslavni vladika u Marči samo vikar biskupov i da mu mora davati izvesne prihode. Njegovi naslednici radikalizirali su posle svoj stav još više. Oni su tvrdili da je marčanska pravoslavna episkopija uopšte smetnja za širenje katoličke vere, a naročito su udarali na veze njenih episkopa sa pećskom patriaršijom. General Lesli je tačno video i 1662. god. izveštavao u Beč, da će pre doći do ustanka nego što bi svi Srbi pristali na uniju. Jednog svog sumnjivog sabrata, Simeona Kordića, koji je sve preduzimao da postane episkop u Marči, sami su kaluđeri manastira Lepavine i Marče, vezali i zatvorili. Možda bi katolička propaganda imala na toj strani, u ovaj mah, ipak nešto uspeha, da nisu Turci 1663. god. objavili Austriji rat i da austriskim zapovednicima opet nisu zatrebali srpski graničari. Da bi se oni zadovoljili imenovan je tad za marčanskog vladiku Gavrilo Mijakić, čiju su kandidaturu pomagala i braća Zrinjski, Nikola i Petar. Imenovanje je došlo posle dugog otpora katoličkog sveštenstva, koje je išlo čak do pretnje caru, da mu njegov ispovednik neće dati apsolucije, ako ispuni želju uskoka. Njihova opozicija uspela je bar u toliko, što Mijakića nije hirotonisao pećki patriarh nego moldavski mitropolit; ali je Mijakić, izgleda, ipak otišao i u Peć. Sem toga, bio je nateran da dade izjavu pokornosti papi i rimskoj crkvi i da se odreče pećske patriaršije kao duhovne vlasti i da se, uz sve drugo, prizna za vikara zagrebačkog biskupa. Mijakić je, istina, te izjave smatrao više kao formalnosti da bi došao do cilja, ali ih je ipak dao i čak je 1667. god. otišao i u Rim. Pred narodom nije smeo kazivati šta je sve uradio; sam je izjavljivao da bi ga njegovi ljudi kamenovali. Protivnici su, međutim, bili bezobzirni. Kad je god. 1668. izbila buna krajišnika protiv pukovnika Herberštajna čak su i vojničke vlasti naterivale uhvaćene ljude na uniju i preveravanje, a prozelitazma je bilo i pre toga, u više prilika. Herberštajn je zastupao načelo da nema jedinstva tamo gde nema jedne vere, i s toga je izveštavao u Beč, da na krajini neće biti sigurnosti, dok se ne istrebi pravoslavlje. S toga je pri ugušivanju bune postupao sa svom strogošću, na veliku radost i uz saradnju zagrebačke biskupije. I Mijakić je izgubio njihovu potporu, iako je stalno davao izjave lojalnosti i odanosti Rimu. A izgubio je za to, što nije hteo otvoreno raditi za uniju i što ipak nije hteo da raskida sve veze s pećkom patriaršijom. S toga je bilo rešeno da se ukloni s vladičanskog mesta, ali se ta odluka nije smela provesti u delo, da se ne bi uzbunili uskoci. A ovi su Beču bili u to vreme veoma potrebni iz dva razloga: da se ne bi pridružili Petru Zrinjskom, za koga se znalo da sprema prevrat, i da bi ih oni sami mogli iskoristiti protiv njega. Ima više vesti, koje govore o tom, da je Mijakić bio doista u vezama sa Zrinjskim i da ga je čak smatrao svojim duhovnim sinom. Kad se Zrinjski predao u Beču došao je na red i Mijakić. Kao povod za njegov progon uzet je slučaj paroha Pavla Zorčića. To je bio đakon vladičanski u Marči, koga je zagrebački biskup posle vaspitao u isusovačkoj gimnaziji i katoličkoj teologiji, pa ga postavio za župnika u Mijakićevoj diecezi. Toga Zorčića napali su jednog dana, u vladičinom prisustvu, neki kaluđeri i izazvali tuču s njegovom pratnjom. Herberštajn je na to, po višoj naredbi, u oktobru 1670., uhvatio i zatvorio Mijakića. Menjajući zatvore Mijakić je u njima ostao do smrti, 1686. god., a da mu se nikad nije dala prilika da bude izveden pred pravi sud. Svet je umirivan izjavom, da je učestvovao u zaveri Zrinjskog i K. Frankopana. Za njegovog naslednika postavljen je Zorčić, koji je bio otvoren unijat.

Tako je naš XVII vek ispunjen skoro u cele tri četvrtine novim političkim i duhovnim borbama. Pored Turaka naši ljudi imali su da se nose i sa pretstavnicima rimske crkve, na čiju su saradnju pristajali s puno nade. Noseći se s katolicima tražili su ponekad pomoć turskih vlasti, a noseći se s Turcima uzdali su se na papu i zapadne sile. Tako se njihov odnos zaplitao bez izgleda na rešenje, koje bi donelo bar približno ono za čim su težili. To je tragika svih koji iz tame traže put na svetlost, pa moraju da pipaju na sve strane i da stalno posrću. Ali je glavno to, da se tražio put i izlaz, da se nije izgubila vera u sebe, i da se, ni u kakvim iskušenjima, nije skretalo sa onog pravca koji je narod, po nekoj unutrašnjoj snazi, sam sebi odredio nastavljajući tradicije svoje prošlosti.

Charmed · Malo ~ mače ~

Dalje borbe s Turcima

Mlečani su na početku kandiskog rata imali nešto uspeha u Dalmaciji; osvojili su Makarsku, Knin, Klis i nekoliko drugih mesta; odbili su Turke od Šibenika; ali, kad su Turci organizovali prilično dobru odbranu nisu mogli više da operišu sa većim odredima. Borbe su potom dobile više četnički karakter, ali su čete ponekad iznosile po 1.200, 1.500 i 2.000 ljudi. Od hajdučkih četa, koje su dopirale duboko u unutrašnjost, do Skoplja i Prusca u travničkoj oblasti i do Mostara u Hercegovini stradali su ne samo Turci, nego i hrišćani. Postoji više tužbi, sa raznih hrišćanskih strana, na ljute zulume hajdučke. Mlečani su akciju u Dalmaciji prepustili prvenstveno domaćem stanovništvu, koje se branilo uporno i napadalo srčano, ali bilo nedovoljno disciplinovano. Sem toga, domaće je stanovništvo pozivalo u saradnju i svoje saplemenike preko turske granice, a mletačke su vlasti naročito pazile na to da pridobiju njihove glavare. Tako su, na pr., 1648. god. izdali nagrade većem broju "morlačkih" glavara i harambaša, kao popu Damjanu Koviloviću, harambaši Iliji Smiljaniću i dr., a 1649. Janku Mitroviću, koji je tada imao oko 36 godina, a do godine i njegovom "nejakom" sinu Stojanu. Mnogi od tih junaka proslavili su se veoma u borbama s Turcima. Za Vuka Mandušića, koji je 1648. god. dopro do Ključa u Bosni, sami su Mlečani pisali, da je bio "vrlo hrabar" i "na krajini cijenjen više nego ijedan drugi." Poginuo je 21. jula te godine. Ilija Smiljanić poginuo je na Vučjaku 1654. god. Njegovoj udovici Kati, koja je bila rođena muslimanka, izdala je mletačka vlada lepu penziju. Janko Mitrović, otac Stojana Jankovića, umro je 1659. god. od rana dobijenih u jednoj borbi. Njegov sin Stojan dopao je 1666. god. ropstva prilikom jednog neuspelog napadaja na Cetinu i bio je odveden u ropstvo, u Carigrad. Otud se nekako spasao posle četrnaest meseci robovanja i dao motiv za jednu od ponajlepših narodnih pesama iz uskočkog ciklusa. U južnim krajevima Dalmacije i Hercegovine operisao je Bajo Pivljanin, koji se javlja prvi put 1654. god. sa nekih 1.500 drugova na mletačkom zemljištu kao njihov čovek. Tih godina napadali su Turci u Boki Perast (1654.) i Kotor (1657.), ali nisu postigli nikakva uspeha. Pod Kotor ih je doveo iz mržnje na Mlečane bivši grbaljski kapetan, poturica Džafer-aga Tujković. Za uskoke i "Morlake" pisao je mletački providur Katerino Kornaro, da su "narod neukrotiv i neobuzdan", a na njih je oko 1666. god. vršio najveći uticaj Srbin Cvijan Šarić, harambaša u Šibeniku, koji je 1652. god. bio zarobio alaj-bega Jusufa Filipovića, "najkrupniju ličnost među turskim Krajišnicima".

Od turskih i muslimanskih graničnih junaka bio je veoma na glasu Mustaj-beg Hasunović ili Mustaj-beg Lički. Bio je kapetan Bihaća od 1642-76. god., a njegov tast Jusuf-beg Filipović bio je lički sandžak-beg. Muslimanske epske pesme naročito slave njegove smele zalete u Hrvatsku i "Unđurovinu". Poginuo je 1676. god. Kuna Hasan-aga bio je aga u Kninu, a izgubio je glavu u borbi s hajducima 1653. god. Mnogo se pominju Hrnjica Mujo, kladuški aga i čuvar Krajine i Bojičić Alija, koji se boji vezira "kolik’ đoge svoga". Ovaj drugi je bio dizdar u Zadvarju. Zarobio je 1663. pet makarskih fratara, dva đaka i jednog momka, dok je šestog fratra pogubio. Sve žive robove prodao je u Livnu janičarima za 500 groša. Ali je, zato, posle nekoliko nedelja, na novom podvigu, platio glavom. U epskim pesmama muslimanskim njihovi junaci se ponajčešće sastaju u Udbinu, gde mimo propisa vere, kao i hrišćanske delije, piju razna pića u "pjanoj mehani" i dogovaraju se šta da rade prema neprijateljima na Krajini. Njihov interes je vezan, prirodno, za najužu okolinu, ali pojedini se junaci rešavaju i na smelije podvige, čak do Malte ili do "vlaške Indije." O Kandiji nema, koliko ja znam, posebnih muslimanskih narodnih pesama; ali o turskim borbama radi nje svakako se govorilo i jedan muslimanski pesnik XVII veka iz Bosne, Kaimija, u vrlo neukim i slabim stihovima očekivao je njen pad i pretio hrišćanima posle te pobede.

Zapovjedi Isukrst;
"Turčite se, digni prst",
Obori se na tle Rist
Kad vam ode Kandija.

Izvesna obnova turske snage nastala je od 1656. god., otkad je sultan Muhamed IV kao svog prvog saradnika uzeo starog i čestitog Muhameda Ćuprilića, nekadašnjeg momka u dvorskoj kuhinji. Pošto je kratkim putem i bez obzira raščistio stanje u prestonici bacio se svom snagom na Mlečane i postigao vidne uspehe. Njegov sin i naslednik Ahmed nije imao sreće u borbi s Austrijancima (1664. god. pretrpeo je poraz u bitci kod Sv. Gotharda), ali je ipak sklopio vrlo povoljan mir. Nad Mlečanima je međutim Turska odnela konačnu pobedu, osvojivši 1669. god. Kandiju.

Iz ovog vremena očuvan je jedan veoma zanimljiv i bogat podacima izveštaj o stanju u Turskom Carstvu, koji potiče od turskog putopisca Evlije Čelebije, savremenika svih ovih događaja. Čelebija je prošao svu prostranu Tursku Carevinu i video je, i čuo, i zapisao mnogo stvari. On nije svuda pouzdan, ima istočnjački metod preterivanja, i prima za gotovo sve što mu se kaže, ali je, pored svega toga, ipak od izvesne koristi. Tada je, na pr., Zemun bio malo naselje sa nekih 400 kuća, bez čaršije, koje je svoje potrebe podmirivalo u Beogradu, koji je bio važan centar cele oblasti. Mitrovica sremska bila je pretežno turska varoš sa 12 mahala i mnogo džamija i medresa. U unutrašnjosti Srbije priča za Užice da je bilo vrlo napredna varoš sa 4.800 kuća i 1.140 dućana. U Srebrenici je primetio da narod dobija gušu od njene vode. U istočnoj Bosni zadivilo ga je bogatstvo šume, koje traje sve do naših dana. Sarajevski grad sa 17.000 kuća bio je jedna od najznamenitijih varoši na zapadu Turskog Carstva, u kojoj su se sticali trgovci od Mletaka do Perzije. U Livno je bilo preneseno sedište kliškog sandžak-bega, pa je cela varoš pretvorena kao u tvrđavu. "U svake kuće ima za rat mazgali". To je bilo potrebno za odbranu od čestih uskočkih prepada. Ne budući nikom na udarcu lepo se razvila Banja Luka sa svojih 45 mahala i 13.700 kuća. "U hercegovačkom sandžaku imadu dva uredna šahera, jedno je Foča, a drugo Mostar". Skoplje, najrazvijeniji grad Južne Srbije, sa mnogo zanata, imao je 2.150 dućana i bio sredokraća prometa.

Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje". Na tom putu Turci nisu imali nikakvih većih borbi od značaja, ali su opljačkali oko 12.000 komada sitne stoke. Pobunjenici su se bili povukli u svoje planine. Evlija kazuje da su pohvatali izvestan broj ljudi i da su našli bogat plen u dragocenim stvarima, ali to ne prelazi okvir opštih mesta. U njegovom prisustvu je Sihrab Muhamed paša oštro ukorio Dubrovčane, što su pomagali hrišćanima, i njihovog je poslanika dao zatvoriti.

Iz ovog vremena je veoma važan i putopis Engleza dr Edvarda Brauna. Njemu je upala u oči činjenica, da mnogi naši ljudi u Sremu, s porodicama zajedno, stanuju u zemunicama. "Kad smo tuda prolazili jadni hrišćani su se sklanjali u svoje rupe kao pitomi zečevi". Taj stari način života održavao se ne samo iz ekonomskih razloga, što su te kuće, kopane u peščanim bregovima ili u ravnici bile relativno veoma jevtine, nego još više s toga, što nisu privlačile pažnju turskih prolaznika i drugih kesadžija. Te čiste zemunice ili kolibe-zemunice, sa jednim malim gornjim delom iznad zemlje, bile su niske, s malo prostora, veoma uboge. Jednom engleskom putniku izgledale su "kravlje štale u Engleskoj čistije i udobnije od seoskih kuća na Balkanskom Poluostrvu". Takvih zemunica bilo je najviše u Sremu; u krševitim dinarskim oblastima prevlađivao je tip malih kamenih koliba. Izvesne porodice izrađivale su vremenom i takve zemunice s više pažnje. Braun bar izrično veli, da su ih "nalazili u boljem stanju nego što smo očekivali." Tako su podizane čak i izvesne crkve. Pojedine zemunice imale su i po više odelenja, a sve odžake na krovu. Prozori su pravljeni ili pod krovom ili su na samom krovu probijane rupe, takozvane "viđelice". Da su u takvim stanovima higijenske prilike bile veoma nepovoljne ne treba, mislimo, naročito ni naglašavati. Pomor dece, i danas još, kazuje dovoljno rečito na mnogo strana po našim selima, kako su higijenski uslovi strahovito primitivni.

U svom putopisu Braun je pominjao i veliku nesigurnost u zemlji i po putevima. Sigurnosti nije bilo isto tako ni po velikim drumskim hanovima. "Da bi se putnici zaštitili od razbojnika bubnjari se postavljaju na opasnim prolazima, da daju znak da nema opasnosti". Sem razbojnika na putnike su nasrćali i vukovi, naročito noću, a i psi. Kazne za razbojništva i hajdučiju bile su vrlo stroge, ali ih nisu mogli istrebiti. To je, s jedne strane, u izvesnim oblastima postala neka vrsta privrede (u Crnoj Gori postoji, na primer, čitav ciklus narodnih pesama i pričanja o grabljenjima stoke i četovanju), a s druge je bila znak revolta. U svakom slučaju svedočila je ta hajdučija o popuštanju javne bezbednosti ne samo na granicama, nego i u unutrašnjosti. "Žao mi beše jadnih hrišćana kad sam video u kakvom strahu žive u tim krajevima; sklanjahu se čim bi nas videli da idemo prema njima".

Usled te nesigurnosti stradali su mnogo promet i trgovina. Trgovački karavani išli su samo u velikim grupama i sa oružanom pratnjom. Turske vlasti popuštale su u staroj revnosti i sve više uvodile režim bakšiša. Bez njega se poslovi ili nisu nikako svršavali ili vrlo sporo. Mnogi su udarali takse i carine i namete po svojoj volji izmišljajući šikane raznih vrsta. Dubrovačke arhivske knjige ovih vremena pružaju u tom pravcu dokaze u izobilju. Sem toga i stari putevi, na koje se u doba Sulejmana Velikog toliko polagalo, postojali su sve zapušteniji i gori, a novi se nisu gradili, ili veoma retko.

To je bio jedan od razloga zbog kojih je počeo da osetno opada i stari polet Dubrovačke Republike. Piraterija u Sredozemnom Moru smetala je u velikoj meri trgovački promet, a kopneni putevi na Balkanskom Poluostrvu ograničavali su šire veze. Stari rudnici su jedva životarili i sve se više svodili na tip primitivnih samokova. Novih izvora za oživljavanje trgovine nije bilo, a i koliko ih je bilo nisu dopadali u dubrovačke ruke. Prihod Republike, koji je u XVI veku cenjen na 58.000 dukata godišnje, počeo je sve više da opada. Opadao je isto tako u zaleđini broj stoke i stočnih proizvoda, koji su stolećima išli u Dubrovnik i preko njega. Od XVII veka dubrovačka plovidba dobila je u istočnom delu Sredozemnog Mora opasne konkurente u francuskom, holandeškom i engleskom brodarstvu, koje je bilo bolje i razvijenije od njihovog. Ali najteži udarac zadao je Dubrovačkoj Republici strašni zemljotres, koji je 6. aprila 1667. po novom, licem na Veliku sredu, zadesio grad. Udar, koji je počeo malo pre sedam sati pre podne, upropastio je pola Dubrovnika, sa velikim brojem njegovih građevina. Propala je Velika Gospa, a znatno oštećen knežev dvor. Nastradao je posebno onaj deo grada, koji je bio podignut na nasipima. Računa se, da je grad od 6.000 svojih stanovnika izgubio preko dve trećine, sa velikim delom imanja i starih nasleđa. Pod ruševinama je poginuo sam knez sa senatorima i mnogo uglednih lica. More se naglo povuklo iz luke razbijajući lađe ili ih ostavljajući da se nasuču. Brnja Đorđić je s bolom govorio, da je to "rasat naše otadžbine", veći utoliko, što je zemljotresu sledio i požar. Naročitu pustoš izazvale su eksplozije barutnih magacina. Bilo je, naravno, i bezdušnog grabeža. Potres je zahvatio i druga mesta u Primorju, naročito u Boki Kotorskoj. Stradao je i Trebinjski manastir Tvrdoš. U legendu, međutim, ide pričanje o strahovitom stradanju ostrva Lopuda. Dubrovački kapital trošio se posle toga na opravku grada i nije mogao biti investiran u nova trgovačka preduzeća. Današnji Stradun i zgrade podignute oko njega potiču sve iz vremena posle te Trešnje, koja je u gradu, pod tim imenom, zapamćena kao najteža katastrofa. "Ostadosmo kao tica na golu kamenu" poručivali su u Carigrad, moleći da se ima obzira prema njihovoj nesreći i da im se smanje danci i drugi tereti. Celo područje Republike, po popisu od 1673/4. god., imalo je svega oko 22.000 stanovnika.

I književnost nije više u Dubrovniku imala starog poleta. Smetao joj je i u velikoj meri uticaj strogih isusovaca, koji su uzeli nastavu u svoje ruke i vršili inače duhovni pritisak u gradu koji se dotle razvijao u duhu talijanske obnove. S isusovačkim uticajem nastalo je i intenzivnije učenje latinskog jezika i s tim u vezi i negovanje domaće latinske književnosti. Latinski pišu i pevaju čak i neke žene. Jedini pravi književni talenat ovog perioda bio je Ignjat Đorđić (1675-1737.), učeni teolog i istoričar, ali i dobar pesnik, sa dosta osećanja i sa prilično duha. Nauka je, međutim, stala veoma dobro i dala je nekoliko veoma visokih imena, ali je najveći deo njenih pretstavnika radio na strani, gde su uslovi za rad bili daleko povoljniji. Među njima su najčuveniji matematičari Marin Getaldić i Ruđer Bošković, čovek XVIII veka; istoričar i arheolog Anselmo Banduri, prvi naš vizantolog; lekar Đuro Baljivi. Kao najbitniju karakteristiku dubrovačkog duhovnog zanimanja posle potresa Pavle Popović ističe "napor da se pribere i očuva sve ono što je nekad činilo slavu grada Dubrovnika"; "osamnaesti vek je možda najviše vek istorije, arheologije, prepisivanja rukopisa, skupljanja građe, a najmanje vek čiste literarne produkcije." Naročito se stvaraju akademije, učena društva, prvenstveno za rad na jeziku i potom istoriji; ali, kao za ironiju, službeni jezik ponekih od tih akademija, bio je talijanski. Već tada se radilo, po primeru stranih učenih društava, da se izda veliki trojezični rečnik: srpski, latinski i talijanski.

Vrlo povoljan mir sklopljen sa Austrijom i posle neuspeha kod Sv. Gotharda; prilično srećan završetak Kandiskog Rata; otvoreno neprijateljstvo Luja XIV protiv habzburškog dvora; ustanak Mađara protiv Austrije behu osetno digli duh kod Turaka. Već je napred pominjani dr Braun zapisao u svom delu iz 1669. god., kako oni nisu zadovoljni svojim granicama prema Habzburškoj Monarhiji i kako govore, da "moraju vremenom doći do Beča i ponovo okušati sreću." Prilika im se za to dala 1682. god., kad im je vođa mađarskog ustanka grof Emerik Tekeli ponudio savez i kad je francuska diplomatija upotrebljavala sva sredstva, da uvuče i Turke u svoju borbu s Austrijom.

U maju 1683. god. poveo je veliki vezir Kara-Mustafa ogromnu vojsku protiv Austrije, koja je brojala na 250.000 ljudi. Skoro bez ikakva otpora stigla je ta silna ordija pod Beč. Austriska prestonica bila bi tom prilikom sigurno zauzeta, da nije poljski kralj, odlični ratnik Jan Sobjejski, na velike molbe papske kurije, pošao u pomoć državi kojoj inače ranije nije bio prijatelj. Ujedinjena poljska i nemačka vojska razbila je Turke pod Bečom 2. (12.) septembra 1683. tako silno, da su Turci, u divljem begstvu, ostavili svu svoju bogatu ratnu i drugu spremu i velik broj žrtava. To nije bio običan poraz, jedan od onih koji se u promenljivoj ratnoj sreći dadu popraviti. Ovo je bio pun i pravi obrt sreće, vidan za sve, i od prvog dana osećan kao takav. To je bio poslednji turski zalet prema zapadu i najdalji njihov domašaj. Osećalo se i pre toga, da Turska nije više ni onako čvrsto povezana, ni onako svesno i snažno vođena, kao u doba Mehmeda II, Selima i Sulejmana Veličanstvenog. Dvorski skandali i zbacivanje i ubijanje sultana bili su jasan znak, da stara zgrada puca i da Turska Carevina nije više ono što je bila. U njoj je popustio stari zapt, izgubila se pravna sigurnost i s tim u vezi malaksao i ranije polet. Uzalud je Kara Mustafa dao zadaviti tri paše posle poraza, uzalud je i sam, na povratku, u Beogradu, doživeo istu sudbinu, neminovni točak istorije nije se mogao više zadržati. Od ovoga poraza pod Bečom prestaje svaka dalja turska ofanziva na zapadu; od kraja XVII veka Turska više uopšte nije napadač u starom stilu, nego brani svoje pozicije, koje se sve više pomeraju prema jugu.

Od ovog turskog poraza Austrija dobija naročitu ulogu u balkanskoj istoriji. U XVI veku njoj su pribegavali narodi i države hrišćanske srednje Evrope i Balkanskog Poluostrva sa uverenjem da ona, kakva je da je, pretstavlja ipak jedinog hrišćanskog činioca, koji bi mogao organizovati otpor protiv turske najezde. Mučena teškim unutrašnjim krizama i opasnim verskim borbama, Austrija, s nemačkim državama zajedno, nije mogla da preduzme ništa energičnije protiv Turaka i celo vreme od 1526-1683. god. ona je bila stalno manje-više u defanzivi. Sad, posle turskog sloma pod Bečom, njoj je bio postavljen istoriski zadatak da iskoristi taj poraz i da pređe u ofanzivu. Taj zadatak nije postavila u prvi mah ona sama sebi, nego su ga istakli drugi, a ona ga je prihvatila u izvesnoj meri preko volje, a u svakom slučaju s puno opreznosti. Jedno zato što se bojala francuske opasnosti sa zapada, a drugo što nije verovala ni sama sebi. Car Leopold je bio spreman na mir i na veliku popustljivost; njegova uža okolina u većem delu isto tako. Turska upornost, živa agitacija papske kurije, borbenost Mađara i nemačkih staleža doveli su najzad do odluke da se rat nastavi. U Lincu, 5. marta 1684. po novom kalendaru, obrazovana je nova hrišćanska liga, takozvani Sveti Savez, u koji su ušli, pored Austrije i papske kurije, Poljska i Mletačka Republika.

Rat Svetoga Saveza zahvatio je naše zemlje u prvom redu na mletačkoj granici. Austrijanci su operisali sporo i postali su prema jugu aktivniji tek pošto su osvojili Budim u jesen 1686. god. Borbe i na jugu nije počela sama Mletačka Republika, koja je službeno objavila rat tek u julu 1684., nego uskoci i hajduci, koje uzmutiše svu Krajinu. Još u jesen 1682. god. došlo je u Zemuniku, u severnoj Dalmaciji, do pokolja turskih zemljeposednika i njihovih pratilaca. Povoda za sukobe bilo je koliko se htelo; atmosfera na granici bila je odavno puna nepoverenja i, što bi se fizički reklo, nabijena elektricitetom. Krajem 1683. god. Bajo Pivljanin je stupio u četu Ilije Jankovića i počeo s njom napadati Turke po ravnim Kotarima. Glavni junak i vođa uskoka postao je popularni Stojan Janković, jedna od najmilijih ličnosti našeg narodnog epa, bogati pravoslavni posrednik i mletački serdar ,il cavalier Janco’. Rat protiv Turaka u glavnom su i vodili uskoci, sa malim efektivima redovne mletačke vojske. S toga su "velika" osvajanja i bila spora i retka. Osvajanje severne Dalmacije, do Cetine, trajalo je preko četiri godine. S početka behu zauzeti Skradin, Vrana, Obrovac, Drniš; u jesen 1686. osvojen je Sinj, a Knin tek 1688. god. To sporo napredovanje upadalo je tim više u oči, što je veći deo bosanske vojske, s valijama na čelu, bio pozivan da pomogne glavnoj turskoj ordiji, koja je zaustavljala prodiranje austriske vojske u Ugarskoj inače upadajući duboko u Bosnu. Uskoci su bili, nema sumnje, dobra vojska, ali ne uvek pouzdana; izdavala je često puta u sukobu s većom silom ili kad nije bilo neposrednog izgleda na veći plen. Tako je, na pr., postao njena žrtva i sam Stojan Janković. On je 12 (24.) avgusta 1687. učestvovao sa providurom Antoniom Zenom u napadu na Duvno. Napadači su razbili Turke, od kojih su se neki sa hercegovačkim alajbegom zatvorili u jednu kamenu džamiju. U najtežem času po Turke stiže im pomoć iz Livna. Uskoci, mesto da se priberu uz Zena, povukoše se u stranu. "Kavalir Janko" (tako su Mlečani zvali Stojana, po izveštaju samog Zena) "pošto je posjekao tri glave, ne mogavši da podnese toliki kukavičluk svojih, ni da obuzda svoje veliko srce, zagna se očajnički, i sa samih osam ili deset drugova zametnu boj s Turcima." U tom boju je i poginuo. "Po njegovoj smrti otišao sam lično u odred Morlaka da ih potaknem na osvetu njihova poglavice ali ništa nije pomoglo". U jesen 1687. jedan jak odred uskoka i drugih Dalmatinaca, sa 4.000 ljudi, prodro je iznenada do Rame, ugrabio velik plen i naneo mnogo štete muslimanima. Tom prilikom oni su preveli u Dalmaciju fratre i đake iz ramskog manastira, koji je potom opusteo. Prilikom osvajanja Knina istakao se naročito Jovan Sinobad, koji je zbog pokazanog junaštva 1691. god. imenovan za serdara Kninske Krajine i potom za viteza Sv. Marka.

Mnogo više uspeha nisu imali Mlečani ni u južnoj Dalmaciji, gde su mogli da se oslone na susedna crnogorska i hercegovačka plemena. Njihov rad nije iz početka išao lako, jer je skadarski sandžak-beg Sulejman Bušatlija živo nastojao da milom i silom odvrati brđanska i crnogorska plemena od saradnje sa njima. Mlečani su uputili na granicu Crne Gore hrabrog harambašu Baju Pivljanina, da sokoli i prikuplja ljude. Kad je Bušatlija, u proleće 1685., krenuo u Katunsku nahiju s vojskom, da natera u pokornost odmetnuta plemena, Republika im nije mogla dati skoro nikakve pomoći. Bajo, sa nevelikom četom hajduka i Crnogoraca, nije mogao da zaustavi nadmoćniju Sulejmanovu vojsku. Boreći se hrabro pao je, u maju 1685., u boju kod Vrtijeljke. Sulejman je potom došao na Cetinje, popalio ga, i naterao Crnogorce na poslušnost i na plaćanje danka. Narod se potom trgao i nije hteo da ulazi više ni u kakve avanture dok ne vidi da i sami Mlečani prihvataju ozbiljno stvar. Iako su njihove simpatije bile više za hrišćane oni su, ipak, iz straha, išli jedno vreme posle Sulejmanove pobede sa Turcima; tako, na pr., i 1686. god. prilikom neuspelog pašina pohoda na Budvu.

Međutim, između saveznika nije bilo prave iskrenosti, naročito ne između Austrije i Mletaka. Kad je početkom 1684. sklapan savez onda se još nije moglo sa sigurnošću predvideti kakav će biti opšti ishod borbe. Ali kad je ta borba donela uspehe, naročito posle pada Budima, kad su Turci počeli naglo uzmicati, i na jednoj i na drugoj strani javiše se veliki prohtevi. Habzburški car, kao nosilac krune Sv. Stevana, smatrao je da ima istorisko pravo na sve zemlje, koje su ma kad i ma u kom obliku ulazile u sastav Ugarske. S toga je želeo da dobije ne samo celu Hrvatsku, nego i izvesne delove severne Dalmacije i celu Bosnu. Tako je morao doći u sukob s mletačkim aspiracijama, koje nisu polazile s istoriskih prava, nego iz životnih interesa. Oni su tražili šire zaleđe za uski pojas svojih poseda na Primorju, a posebno u Dalmaciji. Bilo im je mnogo stalo do toga, da ovom prilikom konačno podvlaste i Dubrovačku Republiku. Zbog svega toga i jedna i druga strana postale su življe od 1687. god., kad je ratište preneseno i u blizinu naših oblasti na severu.

Dubrovčani su već u avgustu 1684. priznali vrhovnu vlast austriskog dvora, ne prekidajući, naravno, ni svoje vazalske odnose prema Turcima. O tom je austriski dvor nameravao u septembru 1684. obavestiti i mletačku vladu, ali to nije učinio zbog nepovoljnog utiska, koji bi ta vest izazvala u Mlecima. Iz straha od Mlečana Dubrovčani su za to vreme činili izvesne usluge Turcima, koje su u Republici Sv. Marka izazivali veliko ogorčenje. Posle pada Budima Dubrovčani su počeli plaćati austriskom dvoru po 500 dukata na godinu u ime danka, a austriski dvor je, kao vidan znak svoga protektorata, uputio u Dubrovnik svoga pretstavnika januara 1687. god. Od tada Dubrovnik počinje opreznu ali jasnu agitaciju za austriske interese među susednim crnogorskim i hercegovačkim plemenima, pretstavljajući im bečkoga cara kao daleko moćnijeg gospodara. Pokušali su čak sa hajducima i jedan napadaj na Trebinje.

Kao odgovor na to došla je pojačana mletačka aktivnost u susedstvu male republike. Ušavši u neretvanski kraj oni su se spremali da osvoje Popovo. Kad su 24. septembra (4. oktobra) 1687. zauzeli Herceg Novi, dobro utvrđeni i dugo branjeni grad, oni su dali nade hercegovačkim i crnogorskim plemenima, da se mogu, u zajednici s njima, osloboditi brže i neposrednije. Za mletačke interese bio je od znatne koristi cetinjski vladika Visarion, koji se neumorno zalagao kod Crnogoraca da im pristupe. Već krajem jeseni 1687. razbili su Kuči jednu kaznenu ekspediciju Sulejman-paše Bušatlije, a antiturski pokret zahvati i istočna hercegovačka plemena. Kad je početkom proleća iduće godine još teže nastradala druga turska vojna protiv Kuča, koju je vodio sam Bušatlija sa 7.000 vojnika, hrišćansko borbeno raspoloženje ojačalo je još više. Da bi u daljim borbama imali više pomoći i podrške kod Mlečana Crnogorci su im se sami, tokom 1688. god., u dva-tri navrata, ponudili da priznaju mletačku vlast i da se zakunu na vernost. Tražili su od Mlečana, da im pošalju na Cetinje dve čete vojske, koja bi tu ostala kao stalni garnizon i da im upute Zana Grbičića kao zapovednika te vojske. Pristajali su ujedno da taj Zane i upravlja njima. To traženje Crnogoraca ispunjeno je pred kraj jeseni iste godine. Grbičić je bio imenovan za gubernadura u Crnoj Gori i došao je na Cetinje s jednim odeljenjem mletačke plaćene vojske. Na ovaj način Crna Gora se pridružila Mletačkoj Republici ne kao pobunjena turska oblast, koja traži saveznika, nego, koja u borbi za oslobođenje od Turaka u stvari menja vrhovnog zaštitnika i gospodara. Mlečani su to smatrali kao svoj veliki uspeh. Otada oni Crnogorce smatraju i označavaju kao svoje podanike, a Crnu Goru kao "novo zauzeće".

U isto vreme Mlečani su vršili pritisak i na Dubrovnik. Posle zauzeća Novog oni su poseli Carinu između Dubrovnika i Trebinja, a potom su uveli svoju vojsku i u Cavtat. Otvoreno su govorili senatorima male republike, da se Dubrovnik prisajedini Mlecima. Dubrovčani su to uporno odbijali. Voleli su i Turke više nego njih; i da spreče mletačka osvajanja u okolini Trebinja i Gabele slali su Turcima ne samo municije i hrane, nego su ih i obaveštavali o mletačkim kretanjima. Njihovo držanje bilo je sasvim drukčije od crnogorskog.

Za to vreme austriska je vojska postigla ogromne uspehe. Očistila je od Turaka celu zapadnu i severnu Ugarsku, razbila Turke u više bojeva, i prešla u Banat i Erdelj. Među samim Turcima nastalo je rasulo. Razdraženi janičari, koji su sami doprineli porazima, ubiše velikog vezira. Bi svrgnut i sultan Muhamed IV, čovek koji nije bio bez vrednosti. God. 1688. Austrijanci su nastavili napredovanja i u našim oblastima, osvojivši Petrovaradin, Slankamen i u avgustu i sam Beograd.

Tada se među Srbima pojavio kao austriski poverenik jedan dotle malo poznati čovek, grof Đorđe Branković. Njegova porodica potiče od stare kuće Brankovića iz trebinjske okoline, iz Korjenića, a došla je u Pomorišje krajem XV ili početkom XVI veka. U tom kraju ona je imala izvestan ugled i dala je nekoliko značajnih ljudi. U toj porodici rodio se i taj Đorđe, u Jenopolju, 1645. god. Njegov predak vladika Mojsej koji je upravljao jenopoljskom eparhijom, rodonačelnik je vladičanske "dinastije" Brankovića. Njega je u eparhiji nasledio sin Sava I, ovoga sinovac Longin. I Đorđev stariji brat, Sava II, bio je sveštenik, i postao je pravoslavni arhiepiskop u Erdelju. On je vaspitavao mlađeg brata u dosta teškim i metežnim vremenima. Vrlo mlad stupio je 1663. god. u diplomatsku službu erdeljskog kneza Mihaila Apafija, pa je, u svojstvu diplomate, proveo nekolike godine u Turskoj. Putovao je i u Rusiju i Vlašku. Već 1673. god., namenjujući sebi veliku ulogu, mladi diplomata počeo se izdavati za potomka srpskih despota. Izdao je kneza Apafija i njegove mađarske protivnike, s kojima je stajao u vezama, i prišao je Austriji. Učinio je to s toga, što je knez rđavo postupao s njegovim bratom i počeo progoniti pravoslavne. Izlažući u jednoj pretstavci od te godine svoje planove za budućnost, u slučaju rata s Turcima, on je govorio da bi mogao na granici Ugarske stvoriti "neku vrstu države nalik na Hrvatsku, koja bi branila Ugarsku od turskih provala", pošto "Srbi znaju da su u provincijama, tamo prema Beogradu, vladali nekada njegovi preci". Austriji u taj mah njegova saradnja u tom pravcu nije bila potrebna; njihovi merodavni krugovi nisu je, u ostalom, ni uzimali ozbiljno. Tako se Branković vratio ponovo u službu Apafiju, iako mu ni posle nije bio veran. Kad je 1680. god. mitropolit Sava bio svrgnut i zatvoren, nešto zbog svoje odbrane pravoslavlja, a nešto zbog gramžljivosti, otišao je Đorđe vlaškom knezu Šerbanu Kantakuzenu, koga je uverio da mu je rođak po nekim dalekim vezama. Za vreme turskih priprema za rat s Austrijom Branković je pokušao uticati na vlaškog kneza, da se pridruži caru Leopoldu, a i sam je tražio dodira s bečkim krugovima. Nudio je svoj uticaj u Vlaškoj i među Srbima i obećavao pomoć s te strane. U stisci u kojoj se nalazila prilikom turskog napadaja 1683. god. Austriji je svaka pomoć bila dobro došla, i svaki izgled na nju. S toga je car 7. juna 1683. izdao diplomu, kojom Brankovića priznaje za barona i kojom mu je potvrdio nasledstvo u Hercegovini, Sremu i Jenopolju. Branković je smišljao plan koji je bio i naivan i prepreden u isti mah. Na Beč je delovao svojom tobožnjom porodičnom prošlošću i značajem među Srbima, da otud dobije priznanje ugleda i sredstva, a među Srbima je mislio delovati prikazujući se kao uticajan i priznat činilac na carskom dvoru. A kad tako izbije na površinu on će već znati šta i kako treba raditi.

Kada su u Beču videli da se turska snaga lomi sve očiglednije oni su živo želeli da svoje uspehe što više prošire. Računali su sa saradnjom balkanskih naroda, koja bi im olakšala i fizičke i materialne napore. Car Leopold je već početkom 1687. god. pozivao carigradskog patriarha da prihvati hrišćansku stvar; računao je i sa Šerbanom Kantakuzenom; pomišljao je i na Srbe. Videći ta bečka nastojanja Branković se ponovo pojavio sa svojim zahtevima i predlozima. Poslan u Beč kao Kantakuzenov poverenik 1688. god. on je radio više za sebe. Kantakuzen je zazirao od bečke pomoći i pregovarao je samo da dobije vremena; Branković je, međutim, žurio, da iskoristi povoljan čas. On je nudio u Beču saradnju srpskih ustanika, a, po primeru Kantakuzenovu, tražio je priznanje i čuvanje srpskih prava i pravoslavne vere, i povlačenje carske vojske iz hrišćanskih oblasti posle turskog potiskivanja. Kao brat jednog pravoslavnog vladike Branković je imao veza sa pravoslavnim sveštenstvom ne samo iz Erdelja i u Vlaškoj, nego i sa licima iz unutrašnjosti Turske, koja su preko Vlaške išla za Rusiju. Zahvaljujući tim vezama i svom položaju na Kantakuzenovom dvoru on je došao u posrednu vezu sa patriarhom Arsenijem III Crnojevićem, koji se u to vreme nalazio u istočnoj Srbiji. Po želji Brankovićevoj i uz nagradu od 150 dukata, patriarh je 1688. god. potvrdio Đorđu, da njegova loza vodi od starih srpskih despota. Poverovao je svakako, znajući valjda da je starih Brankovića bilo u bivšoj ugarskoj državi, da na dvoru vlaškoga kneza ne bi imao pristupa i reči, kad ne bi "kućić".

U Beču Branković je iznosio plan, da se saradnjom carske vojske i srpskih ustanika vaspostavi Ilirska država. Ta država, koju je on poznavao samo po knjigama, maglovito i nepouzdano, imala je da bude tobožnji nastavak stare države Brankovića, sa Slavonijom i Sremom, od Osijeka do Beograda, Jenopoljskom "ili Raškom", i sa naročitim priznanjem na Hercegovinu i Banat s Temišvarom. U toj državi vladar bi imao biti, naravno, on, kao knez Rimske Imperije. Čovek velike mašte, pun ambicija, nerealan i nesiguran u svakom pogledu, Branković je pričao, da će carska vojska zateći na granici 30.000 srpskih ustanika. Posle pada Beograda, kad je trebalo da carska vojska počne operacije u Srbiji, 20. septembra 1688. izdata je carska povelja Brankoviću. Carska kancelarija nije htela da dade nikakav pismeni odgovor na njegove predloge o obrazovanju i odnosu nove ilirske države, nego je samo, da zadovolji njegovu ličnu taštinu, izdala diplomu, kojom ga car izdiže u red grofova. Posle toga Branković se s ponosom potpisuje kao "nasledni despot celokupnoga Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja i grof ugarski".

Iz Beča Branković je stigao austriskoj vojsci u Erdelj. Čekao je tu na carski proglas da se narod diže na oružje, ali je u međuvremenu odlazio i u Vlašku, gde je, iza Šerbanove smrti, došao na vlast Konstantin Brankovan, protivnik Austrije. I Šerban i Brankovan behu ušli u izvesne pregovore s ruskom vladom, da bi, pomoću nje, kao pravoslavne sile, suzbijali uticaj katoličke Austrije. U tim vezama učestvovao je i Branković, iako ne ni duboko, ni s nekim većim planom. To je izazvalo nepoverenje bečkih krugova prema njemu. On je međutim, u proleće 1689., počeo neku akciju za spremanje ustanka i iskupio je oko 800 ljudi, ali se nije usuđivao da pređe na desnu obalu Dunava i da počne neposredan rad u narodu. Nije prešao u Srbiju čak ni onda, kad je carska vojska potukla Turke kod Batočine i uzela Niš. Generalisim austriske vojske, Ludvig Badenski, obavešten o vezama Brankovićevim sa Rusima i sumnjivim vlaškim knezom, beše dobio u ruke jedan njegov proglas narodu, u kom se potpisivao kao despot Ilirika. Imao je čak i saslušanje jednog kaluđera, koji je govorio da će despot, ako ustreba, svoje zemlje uzeti i silom. Zabrinut zbog toga on je naredio da se Branković pozove i zatvori. To je i učinjeno u Kladovu 29. oktobra 1689. Kako je tada bio lišen slobode Branković je više nikada nije dobio. Od tada, pa do svoje smrti, 1711. god., on je proveo u stalnoj internaciji i sužanjstvu, u Beču i Hebu. Koliko je za vreme slobode bio beznačajan u srpskom narodu i bez ikakva uticaja, toliko je dobio za vreme ovog tamnovanja. U njemu se počeo da gleda narodni mučenik, koji strada zbog same sumnje i skoro nevin. Branković, iako nimalo simpatičan ni po svom moralu ni po svom delovanju, ipak izaziva izvesno saučešće. Kažnjen je daleko teže nego što bi zasluživala njegova krivica. U zatvoru on se dao na pisanje svojih opsežnih Hronika, velikog dela od 2681 strane, koja je, mada nije nikad u celini ugledala sveta, vršila osetan uticaj u našoj historiografiji. Branković je čitao mnogo, a u dugom zatvoru imao je dovoljno vremena za rad. Njegovo delo, mada ima ličnu boju i lične motive, pretstavlja ipak lep napor; N. Radojčić, koji ga je naročito studirao, hvali naročito njegov memoarski deo.

Charmed · Malo ~ mače ~

Velika seoba Srba u Austriju

Zbog ovog ratovanja Svetog Saveza protiv Turaka pritisak na hrišćane u celoj Turskoj Carevini bio je osetno pojačan. I moralno, i fizički, i finansiski. Krajem 1686. god. javljao je patriarh Arsenije III kotorskom providuru, da se tvrdo rešio preći iz Peći na Cetinje, da tamo živi. Turci su mu ograničavali kretanje, a imao je nezgoda od njih i u samoj patriaršiji. Oni su ga sumnjičili da održava veze sa Mlečićima. Kasnije, patriarh se približio više Austrijancima. Znamo sigurno, da je on izvesno vreme (bar od maja do avgusta) 1689. proveo u severnoj Srbiji, koja se tada nalazila pod njihovom vlašću. Austrijanci, koji su imali uspeha u severnoj Bosni i koji su postigli izvesne rezultate i u Srbiji, nadali su se čvrsto, da će ostvariti svoje želje na Balkanu. Njihova je razumljiva težnja bila, da uspostave veze sa glavom srpske crkve. Da to nije moglo biti po volji Mlečićima razume se samo po sebi, jer su jasno videli da bi toliko osvajanje austrisko ispalo na štetu njihovih pretenzija. Naročito ih je bunilo to, što su Austrijanci hteli da, pomažući Dubrovnik, prošire svoje granice sve do njegova područja. Šta bi onda ostalo za Mletke? I do koje granice?

Od septembra 1689. god., kad je austriska ofanziva dobila brži tempo, i politička situacija na Balkanu postala je složenija. Austriska snaga bila je očevidno veća, s više uspeha, i s toga je i više imponovala nego mletačka, iako obe nisu iznosile ni približno onoliko koliko su mogle dati. Austrija je svoje najbolje trupe uputila na zapadnu granicu, protiv Francuza, koji su, zabrinuti njezinim uspesima, objavili rat. Mlečani, zauzeti u Moreji, nisu iskoristili austrisku paralizu, i rat su nastavljali sa polovnim sredstvima i s toga bez većih rezultata. Naš svet nije znao pozadinu Svetog Saveza i evropski položaj toga vremena, ali je video da Austrijanci napreduju sve dalje i dalje i da ih Turci ne mogu da zaustave.

Austriski general Enej Pikolomini, koji je dobio zadatak da napreduje iz Niša prema Jadranskom Moru, nije imao uza se ni punih 4.000 pravih vojnika. Prirodna je stvar da je on, kao i austriska vrhovna komanda, morao računati sa što većim učešćem Srba. I s toga je Pikolomini gledao da uhvati što više veza sa uglednim srpskim ljudima i da se prema Srbima pokaže što predusretljiviji. Srbi su Austrijance primali kao oslobodioce. Narod s Kosova dočekivao ga je s oduševljenjem, zajedno sa sveštenstvom, a mnogi su se pridružili austriskoj vojsci ili poveli akciju na svoju ruku. Naročito se u kumanovskom kraju isticao harambaša Karpoš. U svom prodiranju austriska vojska doprla je na jugu do Skoplja a na jugozapadu do Peći i Prizrena.

Prirodna je stvar, da su Austrijanci u prvom redu hteli pridobiti patriarha Arsenija kao glavnu ličnost među Srbima. Kao svog poverenika slali su mu Petra Sokolovića, "najstarijeg kapetana nad srpskom vojskom", rodom iz Bihora. Da bi napravio što jači utisak Badenski je, u svom pismu patriarhu, rekao među ostalima i to, da mu naređuje "da nastane raditi na dobro hrišćana u onim krajevima, zapovedajući da se svi dignu na Turčina što žešće mogu, što ako ne učine, on će ih smatrati odmetnicima ćesarevim kao i druge takve, ako li se pak pokažu verni, obećava im da će ih ćesar primiti u milost i pod svoju zaštitu." Ta pretnja ne bi sigurno toliko opredelila Srbe na saradnju koliko uverenje, da se približuje kraj turskoj sili i da treba pomoći opštu hrišćansku stvar.

Patriarh Arsenije došao je svakako u vezu sa austriskim vlastima još za vreme svog bavljenja u Beogradu. Po povratku u Peć postao je podozriv Turcima i ovi su jednog dana pripremili napad na patriaršiju. Bilo je i želje, da se dočepaju i patriaršiskog blaga, spremljenog za pomaganje akcije. Kaluđeri su lepo primili i poopijali tursku četu, a patriarh je za to vreme, s nešto sabraće, pobegao u Nikšić. O svom udesu obavestio je Mlečiće, s kojima je ranije radio, a verovatno i Austrijance. Njegovi ljudi tvrdili su, da su Turci, videći patriarhove veze i pripremanje akcije, pretili Arseniju i smrću. A patriarh je doista radio, mireći u prvi mah pojedina plemena, da bi se sloški oduprla neprijatelju. Čak je pretio i izopštenjem iz crkve svakom onom, koji bi bio u vezama s Turcima. Iz početka patriarhu nije bilo poznato kakve su namere i međusobni odnosi između hrišćanskih saveznika, a kad je doznao za to našao se na ne maloj muci. Crnogorska i hercegovačka plemena radila su dotad sa Mlečanima i on je tu akciju pomagao. Kako sad da obrne te iste ljude na drugu stranu i kako da im objasni to menjanje fronta? Odluku su mu olakšali donekle sami Mlečani. Oni, iz mnogo razloga, nisu ni hteli ni smeli da dođu u sukob sa Austrijancima, pa su davali neodređene odgovore i nisu preduzimali ništa odlučnije. A Austrijanci su za to vreme napredovali i stavili patriaha pred svršen čin. Ovaj je, po pozivu Mlečana, bio otišao na Cetinje i vratio se u Peć tek kad su Austrijanci ušli tamo i kad su mu zapretili da će ga, ako ne dođe u određenom roku, prosto smeniti.

Austrijanci su bili energični i na hercegovačkoj strani. Oni su u leto 1689. stavili do znanja Mlečanima, da su primili pod svoju zaštitu Popovo i Trebinje i da ovi ne treba da nastavljaju svoje vojničke akcije u tom pravcu. U sam Dubrovnik došlo je još u februaru te godine 60 austriskih vojnika, Hrvata iz Bakra, ali su ih Dubrovčani, iz predostrožnosti, zbog Turaka, oglasili kao svoje najamnike. Međutim, u jesen 1689., kad im je bilo jasno da će ih Austrijanci potpuno potisnuti, Mlečani se ipak rešiše da ne ostanu sasvim praznih ruku. Ali njihov napadaj na Trebinje ostao je bez ikakva uspeha. Dubrovčani se nisu ustručavali da im štete gde god mogu. Oni su, među ostalim, uticali i na pretstavnike srpske crkve da se ne drže s Mlečanima, nego da priđu Austriji.

Kao za vreme mnogih drugih ratovanja, tako je i za ovog nastala strašna glad i užasan pomor. Naročito je harala kuga, koja je uzela maha u nehigijenskim i od begunaca prenatrpanim gradovima. Kad je austriska vojska stigla pred Skoplje, u najrazvijeniji turski grad od Beograda do Soluna, čiji se broj stanovnika cenio na 60.000 u njemu je vladala kuga. General Pikolomini, na koga je grad napravio najlepši utisak, i koji mu se po veličini učinio ravan Pragu, nije smeo da tu ostane bez dovoljnog osiguranja. Pošto je opljačkao grad on ga je, kao za uklon, dao spaliti 16. (26.) oktobra 1689. Hteo je, kako sam kaže, "da strah i trepet među varvarske narode rasprostre i oružje svoga gospodara i u najudaljenijim krajevima učini strašnim." Kako su zgrade bile mahom od drvene građe požar je napravio pravu pustoš.

Posle spaljivanja Skoplja Pikolomini je preko Kačanika stigao u Peć i Prizren. U ovom mestu sastao se s patriarhom Arsenijem i počeo pregovore. Ali ih nije potpuno dovršio. Zaražen kugom umro je dve nedelje pošto je, praćen muzikom, dao naredbu i gledao kako se Skoplje pretvara u zgarište. Uspeo je ipak, što, u ostalom, nije mnogo teško, da od patriarha dobije zakletvu vernosti austriskom caru. Da su se i ostali Srbi iz krajeva kud je prošla austriska vojska, i u bližem susedstvu, digli i pridružili ćesarevcima može se razumeti samo po sebi. Broj Srba i Albanaca u austriskoj vojsci cenjen je na 20.000; pred samim Prizrenom dočekalo je Austrijance oko 6.000 Srba i Arnauta. Ali ono što je bilo manje razumljivo to je ponašanje Austrijanaca. Oni se nisu držali kao oslobodioci i saveznici, nego kao pravi gospodari. To se videlo već po tonu pisma L. Badenskoga upućenog patriarhu i po njihovu ultimatumu da se odmah vrati s Cetinja. I spaljivanje Skoplja govorilo je o njihovoj bezobzirnosti. Ta se bezobzirnost pokazala i docnije, kad su Austrijanci uspeli da prodru do Štipa i Velesa i da i njih zapale, pljačkajući i muslimane i hrišćane. U postupcima s ljudima bili su bahati, naduti, neodmereni. I disciplina je, tako daleko od njihovih baza, bila popustila, što je dovodilo do vrlo mučnih scena. Narod koji im je prilazio s puno poverenja poče se postepeno tuđiti od njih, pa ih i sasvim napuštati. Nasilno razoružavanje Srba i Arbanasa i paljenje njihovih sela pojačalo je to ogorčenje još više.

Posle velikih poraza sultan dade kratkim putem smaknuti nesposobnog serašćera Arap Redžeb-pašu i pozva za velikog vezira Mustafu Ćuprilića. Ovaj proglasi sveti rat i preže, pomoću Francuza, da što bolje reorganizuje vojsku. Imao je nesumnjivo i uspeha, ali više zbog kuge koja je harala i zbog proređenosti carske vojske, koja se nije zanavljala, nego zbog boljeg vođstva. Čak bi se moglo pre reći, da nije s dovoljno brzine i odlučnosti iskoristio oslabelost hrišćana i njihovo nezadovoljstvo s austriskim trupama.

Krajem 1689. god. počelo je tursko napredovanje sa snagama koje su se skupile na brzu ruku. U borbi kod Kačanika, na katoličku novu godinu, Arnauti, ogorčeni austriskim postupcima, pređoše Turcima, a i srpske čete brzo uzmakoše. Austriski poraz bio je potpun i nepopraviv. Oni vrlo brzo napustiše Južnu Srbiju i počeše se povlačiti prema Nišu. Za njima je morao poći i patriarh Arsenije sa onim prvacima, koji se behu kompromitovali prema Turcima i koji ih nisu smeli sačekati. Kako su Austrijanci otstupali vrlo žurno to je sasvim prirodno, da je i srpsko povlačenje moralo biti izvršeno isto tako naglo i da je dobilo karakter bežanja. Koliko je bilo tih srpskih izbeglica s juga nije se moglo nikad utvrditi, jer nam nedostaju i približno pouzdani izveštaji. Jovan Tomić je samo sa izvesnom ubedljivošću pokušao dokazati, da je seobe bilo manje iz oblasti koje su neposredno graničile sa Albanijom, a više iz Raške, s Kosova, Pomoravlja i Srbije.

Turci su se svetili u punoj meri. Napali su patriaršiju, opljačkali njeno imanje i trojicu zatečenih kaluđera sasekli. Sličan je slučaj bio i sa manastirima: Dečanima, Mileševom, Đurđevim Stubovima, Sopoćanima, Ravanicom i Studenicom. Jedan zapis u Dečanima, opisujući s grozom te dane, kaže, da je Gašli-paša igumana oplenio a manastir opustio. Niški vladika Ruvim pisao je 1689. god. na Cetinju o velikoj bedi, "koju bez da govorim svak mudri može znati šta se čini kada se carstvo izmenjuje". Pećki paša Mahmutbegović, za osvetu za svoju kuću i imanja, počeo je "pleniti i seći i žeći" nahije tetovsku, prizrensku, đakovičku, pećku, plavsku, belopoljsku, vučitrnsku i Moravu, sve do Novog Pazara. Nije štedeo ništa, naročito ne crkve i manastire. Svet se spasavao gde je znao i mogao, u planine, pećine i preko granice. Neki episkopi odbegli su u Dalmaciju, jedan u Svetu Goru. Narod je stradao na sve strane. "Ljuti strah i beda tada beše; mater od dece razdvajahu, i od oca sina. Mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Tada ljudi prizivahu na se smrt a ne život".

Glad i beda behu strašni. U Drobnjacima, u Raškoj, u Bosni i Hercegovini. Oka šenice prodavala se po 100 aspri, graha po 150, luka 130 i sve u tom razmeru. "I to leto jedoše ljudi meso pasje i čovečje i konjsko i mnogo nečisto". Silan narod pomre u velikoj muci. "Kudgod bi se mako ležahu martci, nit se kopahu, nit imadiaše ko", piše jedan bosanski franjevački hroničar. "Jiđahu resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, mačke. U Saraevu izidoše dica mater mrtvu. U Banjoj Luci koga su obisili, obnoć bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paša sidijaše i višaše i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili".

Borbe i pogibije u ratu, kuga, glad, seoba, i ove turske osvete proredile su strahovito naš narod u staroj Raškoj i Metohiji. Sve savremene vesti govore o opustelosti i razbijenosti starih naselja. Ono naroda što je i ostalo posle tako strašne kataklizme bilo je toliko udareno po glavi, da mu je dugo trebalo da dođe sebi. Gubitak pretrpljen tada, kaže jasno Opšti list pećke patriaršije, nije se više popravio. Na opustela srpska ognjišta, u koliko su uopšte bila obnovljena, počeše dolaziti Arnauti i Turci.

Već je ranije bilo dosta slučajeva u tim oblastima, da su u pojedinim porodicama domaćini ili stariji sin primali islam, da bi im kuće bile pošteđene od nameta i nasilja. Ostala čeljad, žene i deca, ostajala su u hrišćanstvu. Tih pojava zabeležen je čitav niz od kraja XVI veka, pa sve do početka XX. Veći pritisak na Srbe vršen je naročito od sredine XVII veka, za vreme Kandiskog Rata, kada su Turci otkrili veze srpskog sveštenstva sa zapadnjacima. Tad je naročito nastradala budimljanska eparhija, čijeg su episkopa Pajsija Turci dali ubiti, a njegovo sveštenstvo rasterati. Posle sloma austriske ofanzive Srbi su, prirodno, bili izloženi još većem pritisku. Tad nastaje grabež njihovih imanja, gonjenje i ubijanje. U nevolji ljudi tad pribegavaju preveravanju ili se povlače. Naročita maha uzimaju Arbanasi muslimani, aktivni gorštački elemenat, koji prodire u doline Metohije i Podrime, a odatle dalje. Prizren, Peć, Đakovica dobijaju postepeno turski i arnautski karakter. U Prizrenu se još pamte imena i mesta starih crkava, kojih je u to doba i nešto kasnije nestalo. Za porodicu Koraća zna se čak kad su svoju crkvu pretvorili u džamiju. Ima čitavih sela u kojima danas nema nijedne pravoslavne duše, a ostale su međutim njihove crkve. U selu Berevcu još i danas dolaze Arnauti muslimani crkvi Sv. Petke, kao i u manastir Devič. U izvesnim manastirima, kao u onom Sv. Trojice kod Prizrena, nalaze se upisani u pomenik i hrišćanski preci pojedinih muslimana, i to po njihovoj želji. Topografija tih krajeva i u doba najaktivnijeg arnautiranja nije izgubila mnogo od svog srpskog karaktera. U izvesnim selima Gore očuvali su se i neki narodni običaji, kao, na pr., stavljanje badnjaka o Božiću.

Mlečani nisu imali dovoljno snage da iskoriste austriske nedaće. Uspeli su, istina, da kod Nikšića razbiju Turke i zarobe pašu Džin Aliju, ali je to bio i ostao samo lokalni uspeh. Sitne čarke i okršaji s relativno malim snagama nisu mogli da izmene opštu situaciju.

U Beču je neuspeh na jugu izazvao pravu pometnju, u toliko više što je i položaj na zapadu bio vrlo ozbiljan. U prvi mah naređivalo se vojsci, da se odmah povuče prema Beogradu, a kad je zapovednik vojske u Srbiji, general Veterani, javio, da on nimalo ne gubi nade i da bi, šta više, sa vojskom od pravih 12.000 ratnika bio u stanju prodreti do Carigrada, onda se rešilo da se borba nastavi i da se za nju ponovo pozovu Srbi i Arbanasi. Franjevac Toma Rospasari, koji je učinio lepih usluga Austrijancima, svetovao je Ludviku Badenskom, da carev poziv tim narodima, uz poziv za nove borbe, zajemči njihova prava i običaje, slobodu vere i izbora njihovih starešina i oslobađanje od poreza, kako bi se ljudi lakše pridobili. Austrijanci su primili taj predlog i 6. aprila 1690. izašao je carev proglas svima narodima severnog, srednjeg i zapadnog Balkana (Arbanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Silistrije, Ilirije, Maćedonije i Raške) i drugo pismo upućeno lično patriarhu Arseniju. Misao o slobodnom izboru vojvode nije u tom carevom proglasu potekla od Đ. Brankovića, kako je mislio i tvrdio J. Radonić, nego po predlogu fratra Tome, a po običajnom pravu albanskih brđana, koje su primili od svojih srpskih suseda. Međutim, Radonić može imati pravo kad misli, da su ona imena oblasti, čijim je narodima car uputio poziv, "više literarnoga porekla i neodređena značenja", uzeta iz pretstavke Đ. Brankovića od 1688. god. Toga stava u Tominom memoaru nema.

Povlačeći se ispred Turaka patriarh se bio zadržao u Beogradu. Tu je 18. juna 1690. sazvao zbor crkvenih i svetovnih lica, i to iz granica turskog i austriskog poseda, da zauzmu stav prema carevom pozivu. Na zboru je, sem patriarha, bilo 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana, (od kojih iz Srbije samo dvojica: studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Tom prilikom Srbi su rešili da traže od cara slobodu vere i jemstvo da se niko od inoveraca neće mešati u njihove poslove i s tim u vezi svoju crkvenu samoupravu. Njihov verski poglavica može biti samo Srbin, "ot našega roda i jezika srbskago." Sem cara, niko se drugi od svetovnjaka nije mogao mešati u njihovu jurisdikciju. Te narodne želje imao je odneti u Beč jenopoljski vladika Isaija Đaković. Punomoć za Isaiju pisao je neko od "prečana", koji je poznavao prilike u onim krajevima i koji je primio i dobar deo njihove terminologije. Po mađarskom on Leopolda zove kraljem, a ne carem; svoju pravoslavnu svešteničku sabraću naziva po zapadnom redovnicima, a punomoć mu je "knjiga kredenconališ". Shvatanje tog srpskog sabora je jasno: on je želeo da i u Austriji, kao i u Turskoj, vođstvo naroda i njegova reprezentacija ostane u krilu crkve, koja se smatrala kao glavni čuvar vere i nacije. O svetovnim glavarima, odnosno o vojvodi tu nema ni pomena; vođstvo je pripadalo patriarhu, kao u Crnoj Gori vladikama. Svetovnih glavara, u plemenskom sistemu koji je kod nas vladao, bilo je više; crkveni poglavica bio je u prostranim oblastima samo jedan, koji je kao takav stajao iznad plemena i vezao ih u zajednicu. Nijedan od naših svetovnih glavara toga vremena nije imao ni autoriteta ni snage, da bi se mogao staviti uz patriarha ili biti ravan njemu. Izvesni naši pisci čude se, što Srbi na tom saboru traže manje, nego što je sadržavao carev manifest. U stvari, Srbi su hteli da se osiguraju pouzdano. Manifest nije bio upućen samo njima i donosio je obećanja koja oni nisu tražili. Nije ista meta za njih i za katoličke Albance, koji su sarađivali s Austrijom i koji su naročito pomenuti u manifestu. Sem toga, oni su hteli obezbeđenje svoje vere na celom području austriske vlasti, tadašnje i buduće, a ne samo u turskim oblastima.

Na tom saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog naroda, i to, kako su oni govorili, prvog posle Kosova. Patriarh Arsenije, koji mu se obraćao u Beč, naglašavao je u svom pismu, kako su se na tom saboru našli ljudi sa više strana "zemlje naše", obuhvatajući pod tim pojmom "naše zemlje" oblasti i pod Turskom i pod Austrijom, sve gde su se nalazili Srbi i gde je dopirala vlast i priznavanje pećke patriaršije. Za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i živog narodnog poseda, mada piše da te granice "opredeliše nam u davnini samodržavni i svetopočivši kralji naši".

U Beču s tim odgovorom nisu mogli biti zadovoljni. Ispalo je baš obratno od onog što se očekivalo. Pozivom od 6. aprila htelo se, da Srbi ponovo stupe u borbu, na svom području, a ne da se sele u njihove zemlje. Ali se taj stav ipak razumeo. Za to vreme položaj carske vojske u Srbiji znatno se pogoršao. Ona nije mogla dobiti nikakvih pojačanja iz carskih zemanja, a bez tih pojačanja nije se moglo tražiti da se snažnije zatalasa i sam narod Srbije i susednih krajeva. Računajući sa Srbima kao elementom koji bi se mogao iskoristiti pri svima obrtima ratne sreće, i u ofanzivi i u defanzivi, i koji bi, u najgorem slučaju, mogao poslužiti i da se naseli opustela južna Ugarska, u Beču nisu hteli da ih ozlovolje. S toga je car Leopold 11. (21.) avgusta 1690. izdao svoju diplomu kojoj je dao Srbima željene privilegije. Privilegije su obuhvatile stanovništvo "grčkog obreda i srpskog naroda" po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju "i ostalim pridruženim mestima i svim ostalim oblastima". Izdajući te privilegije car je uzeo Srbe pod svoju zaštitu, a u isti mah ih je ponovno pozivao, da se dignu na oružje. Car je, priznajući Srbima izuzetan položaj, izdao ove privilegije preko austriske dvorske kancelarije, obišavši mađarske ustavne činioce, čija je saglasnost za ovakav akt bila potrebna. On je taj svoj korak objašnjavao vojničkom potrebom, a doneo ga je u suverenom uverenju, da može nepoštovati ugarske ustavne propise, pošto je ugarsko područje oslobodio svojom snagom od Turaka i smatrao ga kao vojničku tekovinu. Mađari su celo vreme stajali na gledištu da su tim aktom povređena njihova prava i s toga su Srbima, kadgod im se dala prilika, pravili načelne i stvarne poteškoće. Sem Mađara protiv ovih privilegija radila je i katolička jerarhija. Zbog nje nisu u privilegijama bili pomenuti Srbi iz Ugarske, Hrvatske, Srema i Slavonije, na koje je bila stavila ruku njezina propaganda. Kad je doznao za to episkop Isaija Đaković on je zatražio energično, da se obuhvate i Srbi sa tih strana. U Beču se, u tadašnjoj situaciji, popustilo, ali su zato u već spremljenom konceptu privilegija izvršene izvesne izmene, da bi se patriarhova jurisdikcija oslabila. "Ono mesto, gde se kaže da se povlastice daju Srbima gde se god u buduće budu nalazili izostavljeno je i zamenjeno sa rečima: da privilegije i povlastice važe dotle, dokle god Srbi, svi skupa i pojedince, budu bili verni caru. Tim, naknadno dodanim, rečima vrednost dane privilegije, naravno, znatno se smanjivala". Pri pregovorima u Beču, Đaković je radio sporazumno sa Đorđem Brankovićem, koji se tu nalazio u internaciji.

Istog dana, kad je car izdao Srbima privilegije, nastradala je njegova vojska u Erdelju. Da bi zaštitila Ugarsku glavna se austriska snaga morala povući iz Srbije. Oslabele posade nisu potom mogle da izdrže turske napadaje. Za sedam nedelja Turci su preoteli svu Srbiju, zajedno s Beogradom. Patriarh ih, razume se, nije smeo tamo dočekati, nego se ranije, sa ostalim izbeglicama, sklonio na carsko područje. Bojeći se turske ofanzive patriarh nije smeo da ostane u oblastima južne Ugarske, nego je otišao daleko na sever, u Sent-Andreju. Ali danas ne znamo pouzdano koliki je bio broj srpskih izbeglica, koji nisu prelazili u jedno vreme i na jednom mestu. U jednom pismu sam patriarh, istina, navodi, da je prešlo "više od 30.000 duša", i to će svakako biti najverovatniji broj, ali potpuno siguran nije ni on. U Budimu je, na pr., 1706/7. god., bilo 536 srpskih poreskih glava, "i to su bili sve same zanatlije sem petnaest bakala". Među stanovnicima toga grada 1720. god. bilo je 14 Zećana, 12 Pećana, 6 Prizrenaca, 8 Sarajlija, 9 Kosovaca, 8 Kruševljana, 6 Požarevljana, 5 Beograđana itd. Budim je imao svoj srpski deo grada (Raszvaros), u kom se, prema jednom putopisu iz 1715. god. nalazilo na 20.000 srpskih duša. Još više nego Budim dobila je priliv srpskog stanovništva Sent Andrija; u njoj je podignuto samih šest pravoslavnih crkava. U Čobancu, kraj Sent-Andrije, postoji predanje da su tu došli iz Peći; a A. Belić je utvrdio, da njihov dialekat još čuva osobine kosovsko-resavske i staru kosovsko-resavsku akcentuaciju.

Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe i obećavali im slobodu vere i poštovanje starih tradicija, dotle su na drugoj udarali katolički sveštenici otvoreno na njihovu veru. U tom je naročito bio aktivan isusovački red. Krajem 1689. preveli su u uniju orahovačkog "vladiku" Jovana Rajića sa 16 parohija i orahovačkim manastirom Sv. Nikole, a 18. januara 1690. to su i potvrdili pismenim aktom. Rajiću se pridružio i iguman manastira Grabovca, Jevtimije Negomirović. Odmah potom izašla je naredba carskog komesara, koja je tražila od srpskog sveštenstva između Drave i Save, da se pokoravaju ovom igumanu Jevtimiju. Vrlo je verovatno da je Đaković i ostali naš episkopat doznao za to pre svog zbora i s toga još odlučnije tražio proširenje patriarhove kompetencije i na oblasti ugarske. Ovi slučajevi bili su, međutim, predigra za dalje borbe, koje će zagorčavati život svim srpskim doseljenicima i njihovim sveštenim pretstavnicima.

Pored verskih sukoba nastali su i socialni. Mađarsko plemstvo tražilo je prosto da ukmeti Srbe ne priznavajući im nikakvih izuzetnih prava. Županske vlasti nametale su im, isto tako, ratne prireze i ometale ih u njihovom privrednom životu. Da se oslobode toga Srbi uputiše ponovo u Beč episkopa Isaiju, da se potuži i da, u isto vreme, zatraži da se njihove privilegije objave i preko ugarske Dvorske Kancelarije. Sem toga, Isaija je, u ime naroda, imao da krene i pitanje Đorđa Brankovića. Isaija je poverovao njegovim pričanjima, a kao jenopoljski vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu. Srbi su poverovali, da je on žrtva austriskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija došla u Beč zatekla je tamo novo ratničko raspoloženje. Austrija se spremala na novu ofanzivu, a u toj ofanzivi računala je i opet sa Srbima. S toga je car 1. (11.) decembra 1690. potvrdio svoju diplomu o privilegijama, i to, po želji Srba, preko ugarske Dvorske Kancelarije. U isti mah car je preporučivao mađarskim vlastima Srbe kao svoje štićenike i obećao je u Budimu posebnu komisisku istragu za nasilja na koja se tuže. Naravno, s tim u vezi išla je odmah i akcija, da se obrazuje srpska milicija. Radi toga bečka vlada nije mogla odbiti ni srpski zahtev, da se ispita slučaj Brankovićev i da se utvrdi verodostojnost njegove diplome. U Beču nisu mogli demantovati ranija svoja akta, ma koliko inače bili uvereni da Branković nije to za što se izdavao, i ma da im je ceo njegov slučaj i inače bio neprijatan. Kad su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma, Srbi, na svom sastanku u Budimu, marta 1691., izabraše Brankovića za srpskog despota, pokazujući na taj način, sad prvi put želju, da dobiju svetovnog gospodara. Izbor je bio izvršen u otsutnosti patriarha Arsenija. On ga je priznao, ali preko srca, jer je išao očevidno na uštrb njegova dotadašnjeg apsolutnog položaja.

Upada u oči činjenica, da Srbi, iako izbeglice i obeskućenici, na ovom budimskom saboru uzimaju dosta energičan stav. Dotadašnja iskustva dala su im opravdana razloga i za proteste i za povišeni ton. Videli su isto tako da im austriske vlasti izlaze u susret ne što bi stvarno imale obzira prema njima, nego što su im bili potrebni. Radi svega toga Srbi sad izjavljuju, da će rado poći protiv Turaka, ali pod svojim starešinama. Tražili su i da se pitanje Brankovićevo izvede na čisto, a dok to ne bude želeli su, da mu mogu izabrati zamenika. Car je pristao na sve to, samo nije hteo da popusti u Brankovićevom pitanju bojeći se njegovih ambicija i veza i ogorčenosti zbog dotadašnje sudbine. Za zamenika njegova, kao srpski podvojvoda, bi postavljen (a ne izabran) Jovan Monastirlija, poreklom Bitoljac, čiji su preci ranije bili prešli u Ugarsku. Austriski dvor imao je vere u njega, a pristao je da Srbima da pre njega kao vojničkog zapovednika, nego da im potvrđivanjem despota prizna političku vlast. U tim idejama Beč je pristao, isto tako, da patriarhu Arseniju prizna pravo jurisdikcije ne samo u crkvenim, nego i u svetovnim stvarima. Voleo je da srpski povlašćeni položaj pretstavlja svešteno lice, nego politički čovek; a računao je i s tim, da će patriarh ljubomorno čuvati svoj uticaj i iz vlastitog interesa suzbijati pretenzije svetovnih lica. Da ispuni želje crkve i naroda u taj mah car je 10. (20.) avgusta 1691. svojim Patentom, objavljenim preko ugarske Dvorske Kancelarije, obnovio privilegije, ističući ovog puta u prvom redu Srbe u Ugarskoj i Slavoniji, a onda u ostalim oblastima. Po ovoj novoj diplomi sva imanja onih Srba koji budu umrli bez naslednika imaju pripasti crkvi i arhiepiskopu. Njom je, u isti mah, priznato patriarhu (odnosno arhiepiskopu) pravo jurisdikcije i u svetovnim stvarima.

Za to vreme Turci su pokušali da zaustave srpski pokret seobe i da ih koliko-toliko umire. Pošto je protutnjio prvi bes osvete veliki vezir objavio je opštu amnestiju za sve koji se u roku od šest meseci vrate kućama. Da bi sprečio uticaj patriarha Arsenija na Srbe Ćuprilić je u proleće 1691. postavio novog patriarha Kalinika, ranijeg sveštenika u Skoplju, koga neki zovu Grkom. Kalinik se trudio da umiri narod i povrati razbegle episkope i sveštenstvo na njihove dužnosti. Da mu pojačaju ugled i prihode, koji su išli i njima na korist, i da dadu oduške nezadovoljstvu prema austriskim i mletačkim suvernicima, Turci su sad ponovo naređivali da katolički puk mora plaćati izvesne namete srpskoj patriaršiji, odnosno njezinom episkopatu. Obavešteni o tim turskim obzirima prema Srbima i Austrijanci su, u ovo doba borbe, morali podešavati svoje držanje sa mnogo više predusretljivosti, nego što se u srcu želelo.

Čitave prve polovine 1691. god. nije došlo ni do kakvih većih borbi. I jedna i druga strana spremale su se da zadadu što odsudniji udarac. Kad su se kod Slankamena, 9. (19.) avgusta, sudarile obe vojske činilo se da će ta borba odlučiti dalji ishod rata. Ali nije bilo tako. Iako su Turci pretrpeli strahovit poraz, izgubivši i velikog vezira i mnogo ljudstva i materiala, rat tim ipak nije bio okončan. Austrijanci nisu imali dovoljno sveže snage da ga prenesu dalje. I ovu samu bitku pripomogla je u odsudnom času srpska milicija, koja se, kao posebna celina, sa 10.000 ljudi, borila pod Monasterlijinim zapovedništvom. Brojala je 6.400 pešaka i 3.600 konjanika. Srpska je milicija prva provalila u turski tabor i zaplenila 34 zastave. "Bitka kod Slankamena", naglašava J. Radonić, "značajna beše po srpski narod stoga, što je to poslednji boj, u kome su Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili se protiv Turaka." Posle im Austrijanci ne priznaju više taj posebni položaj, nego Srbe uvršćuju u bojne jedinice kao i ostale vojnike, bojeći se da Srbi kao organizovana zasebna vojna jedinica ne postanu opasni.

Posle svojih zasluga u slankamenskoj pobedi Srbi su, potsticani na to od Đ. Brankovića, tražili sve energičnije da se reši već jednom njihov položaj i da on preuzme dužnost narodnog pretstavnika. Ovome je bilo dozvoljeno da stanuje u jednom hotelu, da prima kontrolisane posete i da se poluslobodno kreće, ali ga osloboditi sasvim nisu nikako hteli. Verujući da se postepeno približuje svom cilju on se smatrao kao neka vrsta gospodara i titulisao se kao "samodržavni despot zemlji slavenosrpskoj i vsego Ilirika", i to "milostiju božijeju".

Charmed · Malo ~ mače ~

Srbi u Ugarskoj

Vrlo moćni činioci među ugarskim staležima, a još više na carskom dvoru, nalazili su, da su učinjeni ustupci Srbima išli predaleko, da oni stvaraju državu u državi, i da kao "šizmatici", s naročitim povlasticama, unose nezadovoljstvo među drugo stanovništvo. Njihovu vojničku vrednost oni su potcenjivali, tvrdeći da oni nisu ipak prava vojska i da im naročito nedostaje potrebna disciplina. Za srpsko sveštenstvo tvrdili su da je neuko i poročno, a sam narod da nije mnogo pouzdan. Jedan deo tih prekora bio je tačan, ali nesavesno uopšten i jednostran. Među srpskim izbeglicama, koje su verovale da je njihovo sklanjanje u Austriju samo privremeno, bilo je dosta elemenata koji su živeli od danas do sjutra. Sa službenih strana poručivalo se i naglašavalo, da je nastavak borbe stalno u planu, tako da se ljudi nisu mogli lako snaći i početi nove poslove. Privremenost je postajala stalnost. S tim su dolazile ostale nezgode. Dugogodišnje ratovanje, napuštanje kuća i svoje sredine, nemaština i podivljalost naravi koja prati sve ratove, imali su svojih rđavih posledica i kod Srba. Jeromonah Mihailo Račanin, jedan iz kruga boljih i nekako zbrinutih, jadao se 1695. god., kako naši ljudi žive "u velikom utesnenju", "lišeni svojih domova i manastira i svakog dobra, a ovde nikakvo dobro ne priobreli". Godine im već prolaze "po zlu dobra čekajući, i ne dočekasmo."

Naročito je bio aktivan katolički klir, kome je na čelu stajao do kraja antipravoslavski i nepomirljivi kardinal Leopold Kolonić. Godinu-dve dana iza carskih privilegija njegovi su ih ljudi otvoreno gazili. Za sremskog unijatskog episkopa bi postavljen 1693. god. Petar Ljubibratić. Iste godine doneo je pečujski sud odluku, po zahtevu biskupa Matije Radonjaja, da se proteraju svi Srbi pravoslavni iz tog grada, "kao šugave ovce iz stada". Bilo je i drugih nasrtaja. U isto vreme i srpska milicija ukinuta je kao samostalno telo i stavljena je pod vrhovnu komandu carskih generala. U Beču se, sem toga, uzimao u obzir i plan da se srpska naselja razbiju tako, što bi se Srbi razbili u razne kolonije. Kao odgovor na sve to došle su odmah tužbe srpskih pretstavnika i njihov zahtev, formulisan na zboru u Baji 1694. god., da ostanu u zajednici i da im se dade odvojeno zemljište, i to Mala Vlaška između Save i Drave. Stavovi su jasni. Srbi traže stalno, proširujući svoje zahteve, svoj automan položaj u punom smislu te reči, sa svojom crkvenom i svetovnom vlašću, sa svojom milicijom i sa svojim područjem. Beč, mada im je davanjem privilegija priznao zaseban položaj, želi da tu samoupravu što više oslabi i ograniči. Borba oko toga vodiće se skoro stolećima. Kad im Srbi budu potrebni Beč će pristati da im, s vremena na vreme, obnovi privilegije i sa laskanjem da nova obećanja; čim opasnost mine, svi će srpski neprijatelji gledati na sve načine da se obećanja izigraju.

U toku 1693-5. god. Austrijanci prema Turcima nisu imali skoro nikakvih uspeha. Pokušaj iz 1693. god. da se dočepaju Beograda završio je bedno. Iz oduševljenja prozvao je tada veliki vezir Beograd "mestom sreće", Hajrul-bilad, i sam je sultan Ahmed II došao u grad, da pokaže svoju radost zbog toga uspeha.

Turci su tokom 1692. god. postigli izvesne uspehe i prema Mlečanima. Sulejman-paša Bušatlija napao je u septembru na Crnu Goru i bez muke je dopro do Cetinja. Mlečani biše prisiljeni da predaju to mesto, ali im se dopusti da izvedu svoju posadu. Polazeći iz manastira oni su ga minirali i naneli osetne gubitke Turcima, koji su u nj ulazili ne sluteći zla. Tako će učiniti i kasnije u trebinjskom manastiru Tvrdošu, s motivacijom da se ne bi Turci tu "ponovo" učvrstili. Više sreće imali su Mlečani u dolini Neretve, gde su u leto 1694. osvojili Čitluk i Gabelu. Jedno vreme behu poseli i Popovo i Trebinje i oblast oko korjenićkog Klobuka.

Početkom 1695. god. došao je na turski presto borbeni Mustafa II. Nošen željom da popravi greške svojih prethodnika i da dade novog duha celoj carevini on se sam stavio na čelo vojske. Glas o njegovoj aktivnosti i energiji beše zaplašio sve njegove protivnike. Taj strah se dao odmah primetiti i u austriskoj prestonici. Već krajem februara te godine dobio je patriarh potvrdu svog prava da imenuje episkope i da ti episkopi imaju prvo kanoničke vizitacije. U isto vreme Srbi su bili oslobođeni da plaćaju desetinu katoličkom kliru. Austriska bojazan pokazala se kao potpuno opravdana. Neuspesi njene vojske u Banatu i Erdelju, 1695. i 1696. god., mogli su kompromitovati ako ne ceo ishod, a ono dobar deo dotadašnjih rezultata ovog dugog i svima doteščalog rata. Da se poprave mutni izgledi Austrijanci su 8. februara 1697. sklopili savez sa ruskim carem Petrom Velikim, nesvesni tada u pravoj meri opasnosti kojoj se izlažu uvodeći tu silu u rešavanje turskog pitanja i turske vlasti na Balkanu.

Velika sreća za Austrijance beše, što su u svoju vojsku dobili mladog i genialnog vojskovođu Evgena Savojskog, francuskog plemića, za koga njegova otadžbina ne nađe dostojnog zaposlenja. Ovaj energični, iako vrlo neugledni, vojnik primio je komandu u leto 1697. god., a već 1. (11.) septembra uspeo je da potpuno razbije tursku vojsku kod Sente, koju je vodio sam sultan. Posle te pobede krenuo se Evgen sa svega 6.500 ljudi na vratoloman i drzak pohod u središte Bosne, znajući da je bosanski paša bio i stradao u borbi kod Sente. Na tom pohodu nije naišao ni na kakav otpor sem kod Vranduka. U Sarajevo je stigao 13. oktobra, gde je tri dana harao. Već prvog dana bila je varoš zapaljena. Stroge mere bile su pravdane tim što su Turci ranili austriske parlamentare. Pri požaru, u lako zapaljivoj varoši, gde su kuće bile mahom od drvene građe i slabog ćerpiča, stradali su podjednako i hrišćani kao i muslimani. Iz opljačkanog grada princ Evgen je poveo sa sobom izvestan deo pravoslavnog i katoličkog elementa, da ga naseli po Ugarskoj. Izvestan deo naših ljudi jedva je dočekao da se posle vrati u Sarajevo. Velika porodica Budimlića dobila je otada taj nadimak, kao sećanje da su jedno vreme proveli kao Budimlije.

Ali, mada su odneli kod Sente tako veliku i vidnu pobedu, Austrijanci njom, ipak, nisu izmenili mnogo ceo vojnički položaj. Ovaj upad u Sarajevo bila je samo jedna epizoda. Ono što bi bilo daleko važnije, da prenesu ponovo bojno ratište ispod Dunava, na to nisu smeli da se reše. Ne čak ni da izvedu napad na Beograd, koji je bio vojnički važnija tačka od Sarajeva. Njima je pobeda kod Sente bila sad dobrodošla da se Porta uveri kako je malo izgleda da će moći izmeniti ratnu sreću i da postane sklonija na mir, a s druge strane da uveri i Francuze kako se Austrija ne da lako slomiti i pored sve borbe na dva fronta. Luj XIV prošao je u osnovi rđavo u ratu sa takozvanom evropskom koalicijom, pored svih pobeda koje mu je vojska odnosila, i 1697. god. pristao je na mir, koji ga u duši nije zadovoljavao. Obaveštena da je Austrija tim dobila slobodne ruke na zapadu rešila se, najposle, i Turska, posredovanjem Engleske i Holandije, da se miri. Pregovori o uslovima primirja i mira trajali su poduže, a okončani su u Sremskim Karlovcima, 16. (26.) januara 1699. god. Po tom miru Turcima je od svih poseda u Ugarskoj ostao samo Banat i u Slavoniji njen jugo-istočni sremski deo. S Mlečanima se našao konačni sporazum tek 1701. god. Oni su dugo nastojali, da otseku Dubrovnik od ostalog zaleđa, želeći da zadrže ceo pojas zemljišta, od Neretve, preko Popova, do Grahova. Ali to Republika nije mogla postići, jer Dubrovnik i njegovo zaleđe nije dala Turska, a štitila ga je i Austrija. Mlečani su pomakli svoju liniju preko Knina, Sinja i Čitluka sa Gabelom, a u Boki su zadržali Risan i Novi.

Pošto se, posle toliko godina borbe, smirila sa oba svoja protivnika, i na istoku i na zapadu, Austrija je mogla da se posveti unutrašnjem pribiranju. To će reći, u odnosu prema Srbima, da popusti svima njihovim neprijateljima. Pošto je prošla potreba od srpske pomoći moglo se preći na davno željeni cilj, da se srpsko testo izmesi potpuno po svojoj volji. Da ga ugone u svoj kalup i katoličko sveštenstvo, i mađarsko plemstvo i županiske vlasti. Ali s jednim važnim činiocem bečki krugovi nisu ipak računali. To je bila upornost i otporna snaga srpska. U isto vreme i veština, da za svoju korist nađu nove i na Beč osetno delotvorne elemente.

U Beču su ljudi tvrdo verovali, da Srbi nemaju mnogo da biraju; mogu se odlučiti ili za njih ili za Turke. Kad je prošla ratna opasnost nije im bilo baš previše mnogo stalo do toga za koga će se opredeliti iako su računali s tim, da bi bilo od štete ako bi se, njihovim povlačenjem, proredila granica. Na veliko svoje iznenađenje u austriskoj prestonici moglo se naskoro saznati da Srbi hvataju veze sa Rusijom Petra Velikog i da čak tamo nalaze izvesnog razumevanja; da su Srbi, dakle, uspeli za svoju stvar zainteresovati jednog novog političkog činioca. Prve neposredne veze stvorili su Srbi sa Rusima već u leto 1698., za vreme boravka cara Petra Velikog u Beču. Tada su patriarh Arsenije i Đ. Branković imali sastanak s carevim punomoćnikom P. B. Voznjicinom i izložili su mu stanje Srba i pravoslavlja u austriskim zemljama. Koliko je patriarh tim stanjem bio zadovoljan vidi se najbolje potom, što je preko ruskog poslanika želeo izraditi dozvolu od Porte, da se vrati u Peć, na svoju staru dužnost. Voznjicin je svoju dužnost u Austriji shvatio ozbiljno i preduzimao je korake i u odbranu pravoslavlja i za oslobođenje Đ. Brankovića, koji ga je za to svakako usrdno molio. Beč, istina, nije bio mnogo ljubazan u svom odgovoru na te pretstavke, ali mu je ovo ipak mogla biti jedna opomena. Srpsko pitanje nije bilo onako prosto i izolovano, kako je izgledalo izvesnim suviše revnim licima iz visokog klira i aristokratije.

Kad su bili poznati rezultati Karlovačkog Mira za patriarha i većinu prebeglih Srba, koji su videli da se natrag ne može, postalo je jasno da treba nešto preduzeti, da se obezbedi život njihovih sunarodnika u normalnim prilikama. Patriarh i nekoliko narodnih prvaka izradili su u Beču, da je car izdao tokom leta 1699. dva patenta, kojima su Srbima zajemčivana prava i zaštita. Ali je zato Jovan Monastirlija krajem 1701. god. potčinjen neposredno dvorskom Ratnom Veću, kao "osoba čisto vojnička i službena", da ne bi zavisio od nečije druge nadležnosti. Međutim, to isto veće, iako je znalo za carske privilegije Srbima, pod uticajem klerikalnih krugova, pomagalo je unijatsku akciju i pridruživalo se onima koji su na Srbe gledali s nepoverenjem. Ono je još 1698. god. naređivalo vlastima da idu na ruku pounijaćenom episkopu Jevremu Banjaninu, koji je imao da nastavi rad u početom pravcu. Za samog Arsenija III car je u jednom aktu iz 1703. god. govorio, kako on nikad nije dozvoljavao da se služi titulom patriarha, a te mu je godine izrično zabranio sazivanje crkvenog sabora, koji bi imao da ozakoni izbor njegova naslednika, koga je patriarh, zbog bolesti, bio već odredio i za njegovu potvrdu uputio posebnog delegata u Carigrad. Patriarhu se sad uopšte zameralo što vodi prepisku sa svojim ljudima u Turskoj i što je na crkveni sabor pozvao i njih. Bečki krugovi, podozrivi i neiskreni, nisu mogli shvatiti od kolike bi koristi baš po njihove interese bilo kad bi pretstavnik srpske crkve iz njihove države mogao vršiti stvarno moćan uticaj u Turskoj. Ali, svesni da njihovi postupci prema pravoslavnima nisu ispravni, oni su se bojali poređenja odnosa. Još manje im je bilo u interesu da patriarh, sa naslonom na jak pravoslavni živalj u Turskoj, nastavlja sa narodom zajedno žilav otpor preveravanju i odnarođivanju, što je bila stalna težnja carske kamarile. Srbi su jasno videli i osećali to nepoverenje i tužili su se više puta. U tom pogledu karakteristično je jedno pismo patriarhovo moskovskom boljarinu F. A. Golovinu, koji je pokazivao interes za Srbe. Patriarh mu se u tom pismu od 29. oktobra 1705. otvoreno tužio. Srbi samo dodaju plač na plač nemajući niotkud pomoći. Obraćaju se s toga njemu s molbom da im "mojsestvuje", t. j. da izbavi Srbe onako kao Mojsej Izrailj iz Egipta.

Verovatno bi stanje Srba postalo mnogo teže, da 1703. god. nije buknuo u Mađarskoj ustanak Franje II Rakocija, potican od Francuza, s kojima je Austrija ponovo ušla u rat. Ako se tom ustanku pridruže i Srbi, kako ih je Rakoci pozivao dajući im mnoga obećanja, postojala je ne mala opasnost da to postane krupno pitanje za carevinu. Srbi to nisu učinili, iako je bilo izvesnog kolebanja među njima. Patriarh se rešio za cara, jer je bio za zakonitu vlast i jer Rakociju nije mnogo verovao. Želeo je, da bar sad u Beču pokažu više razumevanja za srpsko držanje uopšte. U Beču nisu bili sasvim na čisto sa Srbima. Bojeći se rđavog uticaja ogorčenog Brankovića na Srbe oni su ovog nesmirivog čoveka, koji je simpatisao Rakociju, dali prevesti iz Beča u daleki Heb, što dalje od srpskih prvaka. Posle izvesnog uzdržavanja Srbi su pomogli carevu stvar i znatno su doprineli da je mađarski ustanak bio ugušen. Ali su za to i osetno nastradali, jer su se Mađari svirepo svetili kivni na njih i što su kao došljaci ustali protiv njih i što pomažu bečku vladu i što su se bojali da će nagrađivanje Srba ispasti na račun njihovih i životnih i nacionalnih interesa.

Srbi su sačinjavali dobrim delom i novu, tokom 1702/3. god. obrazovanu, potisko-pomorišku vojnu granicu, koja je došla pod vlast Vrhovnog vojnog saveta. Kao i u Hrvatskoj i u Slavoniji, Srbi su i tu bili izloženi kao neka vrsta živog bedema prema Turcima. Svoje privilegije oni su mogli da održavaju samo tim stalnim izlaganjem sebe na granicama, gde se njihova vrednost morala videti i ceniti i o kojoj su vojni krugovi, nemajući nikog drugog da ih bolje zameni, morali voditi računa. Radi toga će, samo dok bude potrebe, Srbi ostati, kako se u Beču govorilo, "tolerirana nacija".

U aprilu 1705. umro je austriski car Leopold. Srbi su i od njega, u vezi s Rakocijevim ustankom, tražili novu potvrdu privilegija sa ustaljenijim shvatanjima o njihovoj važnosti. Posle njegove smrti to je moralo biti naročito potrebno, da bi se jasno odredio stav novog cara. Novi car, Josif I, ispunio je srpske želje 13. (24.) februara 1706. Ali patriarh nije bio tim zadovoljan. Potvrda je općenito pominjala privilegije, ali nije uzimala u obzir njihove povrede i sankcije i godinama stečeno iskustvo, do čega je Srbima bilo najviše stalo. Oni su hteli, da se njihov položaj jasno obeleži, kako ne bi bilo dvosmislenosti i zaobilaženja i zloupotreba. Novu pretstavku patriarhovu car je uputio na mišljenje kardinalu Koloniću. Kakvo je bilo gledište njegovo na srpsko pitanje vidi se jasno po ovom njegovom objašnjenju kako Srbi tobože pogrešno tumače svoje privilegije: "Oni izvode, da je po glasu istih njima dozvoljeno ne samo da sada "šizmatici" budu, već da kao takvi t. j. odeljeni od katolika i rimske crkve i dalje ostati mogu. No to im se ne može nikako dopustiti, jer ne samo da to sv. naša katolička vera zabranjuje, nego je odlučno protivno i samom državnom razlogu; to iskustvo nas dovoljno uči, šta je sve razlika u veri po Ugarskoj počinila u nedavno prošla vremena, a istorija nam kazuje šta je sve događalo se zbog toga i po drugim krajevima sveta". On je tražio da car postavlja Srbima ne samo patriarha i episkope, nego i sveštenike. Patriarh ne sme preduzimati ništa ne samo protiv sveštenih lica, koja bi primila uniju, nego ni protiv manastira, koja bi tako, prostim aktom samovolje, imala preći u tuđe ruke. "Ako se te privilegije već ne mogu izmeniti ili skratiti, to neka se bar od reči do reči potvrde ili takvim tamnim izrazima i dvosmislenim rečima izlože, koje bi se, u razna vremena, mogla sad ovako, a sad onako razumeti i tumačiti; uz to bi valjalo sve to samo privremeno i sa izvesnim klauzulama potvrditi, kako bi kasnije, u zgodno vreme, ti šizmatici, kao i ostali akatolici, kad im više ne budu smetale slične privilegije rimske crkve, sa crkvom katoličkom, i protiv volje njihove, lakše se spojiti mogli". "Radi općeg dobra i veće koristi po službu ćesarovu trebalo bi tako dugo oklevati posle smrti sadanjeg patriarha sa postavljanjem drugog, dok to ne bi sa svim prešlo u zaborav, te kad on umre tada ne će biti koga, koji bi mogao posvećivati i nadomešćivati one vladike, koje se budu među tim s rimskom crkvom spojile, a ovi bi tada postepeno potrudili se, da sjedine s rimskom crkvom njihove igumane, kaluđere i sveštenike; - te će se tako postepeno bez ikakve sile, tokom vremena, svi oni sa rimskom crkvom sjediniti; a s narodom bi se tada postupilo onako, kako to budu prilike onoga vremena donele".

S obzirom na mađarski ustanak, i srpske vojničke usluge, i opšti položaj car nije mogao biti negativan prema Srbima, ali su za to u velikoj meri iskorišćeni Kolonićevi saveti. Izbegavala su se sasvim precizna jemstva i ostavljalo se mnogo poluotvorenih vrata. Nova potvrda srpskih privilegija cara Josifa I (s pomenom titule patriarha) potpisana je 7. avgusta 1706. Toga leta ustupljeno je patriarhu veliko dobro Dalj kod Osijeka. Međutim Arsenije III nije mogao dugo da ga uživa, jer je umro još te jeseni, 26. oktobra 1706.

Izbor novog srpskog verskog poglavice obavljen je tek početkom 1708. god. Naslednik Arsenijev, Isaija Đaković, koji mu je bio jedan od glavnih saradnika, ali s kojim se posle razišao, bio je oko patriarhove smrti imenovan za carskog savetnika zbog zasluga u turskom ratu i Rakocijevu ustanku. Đaković je biran za "prvjejšeg i načelnjejščeg mitropolita", a titula patriarha ostala je samo za pećkog nosioca. Srbi su, na svom zboru održanom u jesen 1707. u Karlovcima, bili tvrdo odlučili, da neće kidati zajednice s pećkom maticom i da će priznavati vrhovnu vlast pećkog patriarha, pa su to dostavili i u Beč. Novi srpski prvosveštenik u austriskoj državi imao je biti mitropolit krušedolske mitropolije. U Beču taj predlog nisu odmah prihvatili, "zbog opasnosti da se Srbi povrate natrag pod Turke i da bi se lakše mogla sprovoditi unija među njima". Ali kako Srbi od tog stava nisu otstupali oni su najposle popustili. Za mitropolitovo središte bi izabran manastir Krušedol, najveći i najčuveniji od svih u Fruškoj Gori. Novu autonomnu krušedolsku mitropoliju priznao je pećki patriarh Kalinik, i tako je očuvano jedinstvo srpske crkve. Druga struja, koju je s početka zastupao i sam Đaković, htela je, da srpska crkva u Austriji bude autokefalna, ali je ostala u manjini. Đaković je potom priznao pećsku patriaršiju i zakleo joj se; pod tim uslovom jedino mogao je i biti izabran. Novi mitropoliti, posle nagle Đakovićeve smrti (20. jula 1708.), stanovali su pretežno u Karlovcima, na Dunavu, na pitomoj padini Fruške Gore, pa je nova mitropolija uskoro dobila naziv karlovačka, koji joj je ostao sve do naših vremena. Isaijin protivkandidat, Stevan Metohijac, sremski mitropolit, postao je njegov naslednik, ali nije izdržao na svojoj novoj dužnosti ni punu godinu dana. Umro je 27. aprila 1709. Novi mitropolit Sofronije Podgoričanin, slavonski vladika, bio je, kao i prethodnik mu, doseljenik iz južnih oblasti. Kao i ona dvojica i on je na upravi crkve ostao vrlo kratko vreme, do smrti, koja ga je zadesila na samom početku 1711. god. Ovo naglo umiranje srpskih prvosveštenika izazivalo je u narodu sumnje, da po sredi nisu bila čista posla, ali se nije moglo ništa utvrditi, što bi dalo opravdanja toj sumnji.

Austriske vlasti, koje u prvi mah, 1708. god., nisu mogle sprečiti da Srbi svečano i jasno naglase svoj odnos prema Pećkoj patriaršiji, nisu ipak napustile svog plana. Već prilikom zakletve caru, mitropolitu Sofroniju 1710. god. nije bilo dozvoljeno da se u isti mah zakune i pećkom patriarhu. Ali Srbe to nije mnogo pokolebalo. Kao jedan posredan odgovor na to bila je odluka, da se na upražnjenu mitropoliju izabere ponovo jedan čovek s juga, Vićentije Popović Janjevac, a kao neposredni odgovor bilo je njegovo stalno održavanje tih veza.

Charmed · Malo ~ mače ~

Oslobođenje Crne Gore

Krajem XV veka Crna Gora je bila pridružena skadarskom sandžakatu. Početkom XVI stoleća pošlo je za rukom Skender-begu Crnojeviću, trećem poturčenom sinu Ivan-begovom, da se Crna Gora izdvoji iz tog sandžakata i da se preda njemu na upravu. Kao "sandžak crnogorski i primorski i svoj dioklitiskoj zemlji gospodin" on je upravljao tom oblašću od 1514-28. god., vodeći računa o starim tradicijama i osetljivosti zemlje. "Nismo mi kao bosanski sandžak i ostala nepoznata gospoda", pisao je on jednoga dana Mlečanima, nego stari Crnojević koji zna nasleđe svoje kuće. Posle njega Crna Gora je ponovo vraćena skadarskom sandžakatu, a kao pretstavnik turske vlasti smatrao se vojvoda. Inače, ona je kao upravno-sudska jedinica bila kadiluk. Kroz ceo XVI vek, sve do njegovog kraja, Crnogorci se ne ističu nigde kao naročiti ustanici i borci protiv Turaka, ne čak ni onda, kad se ratno bojište bilo sasvim primaklo njihovim granicama. Lokalni sukobi nisu uzimali nigde opštiji karakter. Kameni krš katunske nahije nije privlačio turske spahije da se tamo smeste i razbaškare kao u dolinama Zete i Lima. Samo stanovništvo, pretežno stočarsko, živelo je, kao i ono u albanskim brdima, po starim običajima i pravima, nesmetano u svom načinu života ni od novih turskih vlasti, kao što nije bilo remećeno ni od ranijih. Živeći u čisto plemenskoj organizaciji, koja je imala svoja osveštana predanja i načela, svoje sudstvo i neku vrstu svoje upravne organizacije, nisu imali ni potrebe da dolaze mnogo u dodir sa turskim vlastima. Turci su, u administraciji prilično uprošćeni, imali uvek izvesnih obzira prema naslećima lokalnih uprava i njihovim shvatanjima. Stanovništvo je davalo Turcima, kad je moralo, propisani harač, ali ubogo i oskudno gledalo je na sve načine da izbegne tim obavezama.

Pojedini pisci crnogorske istorije ne mogu lako da se pomire s tim činjenicama. Iako je već poodavno, naročito posle studija I. Ruvarca i J. N. Tomića, izvedeno na čisto pitanje o odnosu Crne Gore prema Turskoj nađe se još uvek ljudi, kao, na pr., dr N. Škerović, koji će i 1927. god. tvrditi, da "o stvarnom priznavanju turske vlasti i podanstvu Crnogoraca Turskoj ne može biti govora". "Istina, međunarodno pravo ne zna za C. Goru kao za državu sve do 19 vijeka. Ali Crnogorci znadu - u prkos međunarodnom pravu - da su oni od vajkada bili i ostali slobodni". Ta se pitanja ne raspravljaju ovako neozbiljnim frazama, niti se njima mogu izmeniti nesumnjive činjenice. Mlečani i Dubrovčani, kao prvi i dobro obavešteni susedi, znali su dobro i zabeležili su u više izveštaja i akata, kako je Crna Gora formalno turska oblast i kako je to ostala sve do pred kraj XVII veka.

Pećanac Derviš Agić Sarvanović uspeo je 1592. god., da se skadarski sandžak podeli na dvoje i da on, kao sandžak-beg crnogorski, dobije Ulcinj, Bar i oblasti od Bojane sa Crnom Gorom. God. 1592/3. došao je na Cetinje Akan-bali čauš, da izvrši teftiš, odnosno popis stanovništva za harač. Crnogorskih kuća nabrojano je u Katunskoj nahiji 461, u Ljubotinju 369, u Plješivcima 65, u Lješkopolju 414, u Crmnici 347. Ali već 1614. god., u čuvenom opisu Kotoranina Marijana Bolice, Crna Gora se spominje ponovo kao deo skadarskog sandžakata. Kao glava Crnogoraca toga vremena pominje se riječki vojvoda i spahija Vujo Rajčev, kao u hercegovačkim Donjim Vlasima Milisav Miloradović. Od pokreta Srba pred kraj XVI veka, za vreme patriarha Jovana i nikšićkog vojvode Grdana, i Crna Gora sve češće i sve vidnije pokazuje svoje nezadovoljstvo. Njeni ljudi učestvovali su u nekoliko borbi i pokreta. Čuven je bio naročito poraz koji su 1604. god. naneli u Lješkopolju skadarskom sandžak-begu, kad je pošao da im s vojskom uzme "uobičajeni tribut" (l’ ordinario tributo), za vreme onih velikih meteža hrišćanskog pokreta na tim stranama. Ali već 1612. god. pominje se odlazak nekih njihovih glavara u Carigrad, zajedno s crnogorskim kadijom, da traže izvesna olakšanja i da se tuže na mletačko susedstvo.

Pravi pokret za oslobođenje Crne Gore od Turaka javlja se tek za vreme Svetog Saveza, krajem XVII veka, i to iniciativom Mletačke Republike. On, kako smo videli, u ovaj mah nije imao uspeha, ali je ipak ostavio jaka traga i veliku omrazu između Turaka i Crnogoraca. Glavno delo crnogorske, a najlepše pesničko delo cele srpske književnosti, Gorski Vijenac Njegošev, prikazuje oslobođenje Crne Gore na drugi način. U njemu je težište mržnje preneseno ne toliko na Turke osvajače, koliko na domaće poturice, njihove pomagače, koji onemogućuju unutrašnje pribiranje plemena i osposobljavanje za jedan opšti narodni pokret. S toga se oslobođenje Crne Gore imalo izvesti tako, da se te poturice ili ponovo krste, ili da se istrebe. Istraga poturica, tako zamišljena, izvedena je, po predanju, jednog badnjeg večera po celoj zemlji. Po Njegošu, glavni pokretač te akcije bio je vladika Danilo Šćepčević, posle prozvan Petrović, rodom sa Njeguša. On je bio izabran za crnogorskog vladiku 1697. god., a hirotonisao ga je ne susedni pećki patriarh Kalinik, nego Arsenije III, 1700. god., u Sečuju. Postoji predanje, da je dopao ropstva kod nekog Demir-paše, koji ga je mnogo mučio i pustio tek posle plaćenog otkupa od 600 cekina. Otad, on je, veli se, želeo da se osveti i da "očisti" zemlju od Turaka. U jednom zapisu, koji se njemu pripisuje, kaže se, kako je on navaljivao na crnogorske glavare od jednog roka do drugog da izagnaju Turke između sebe, ali da Crnogorci ne smedoše "uložiti". Kad su Turci, doznavši za to, počeli da mu prete vladika je zovnuo Vuka Borilovića i četiri brata Martinovića i zatražio je od njih, ili da udare na Turke, ili će on napustiti Crnu Goru. Oni su pristali na akciju tek kad im je vladika dao još trojicu svojih ljudi. Na Božić, pre zore, 1707. god., pobili su oni ćeklićke i cetinjske Turke sve, koji ne htedoše da se pokrste. Akcija je s crnogorske strane prošla bez ikakvih težih žrtava; ranjen je bio samo jedan vladičin momak.

Po Njegoševom delu istraga poturica bila je epohalan događaj po Crnu Goru, od koga datira njeno oslobođenje. Po ovom zapisu to je uzak lokalni događaj, u čijem izvođenju učestvuje samo osam ljudi; manje, dakle, nego u mnogoj hajdučkoj četi. Da taj događaj u ono doba nije imao nikakva većeg značaja i da nije bio čak ni primećen naročito u najbližem susedstvu vidi se jasno po tom, što o njemu nemaju nijedne jedine vesti ni Mlečani ni Dubrovčani, u čijim su nam arhivama očuvane tolike druge vesti o događajima mnogo manje važnosti, nego što bi bio ovaj. Nisu ga ni sami Turci shvatali suviše tragično, jer ne bi inače pustili, da Danilo krajem oktobra 1709. dođe u Peć, na crkveni sabor, i da se otud vrati bez ikakve štete. Petar II Petrović Njegoš dao je ovom događaju širi značaj nešto da proslavi prvog svog saplemenika na cetinjskoj vladičanskoj stolici, kome je dao mnogo svojih ličnih crta i shvatanja, i zatim na opomenu Crnogorcima, koji su njemu samom oko 1846/7. god zadavali mnogo glavobolje svojim vezama sa skadarskim pašom.

Inače, prvih petnaest godina crnogorske istorije XVIII veka puno je borbe s Turcima i sa mletačkim i dubrovačkim susedima. Te borbe su imale isključivo četnički karakter. Pljačkanje je u tim ubogim krajevima bilo postalo jedna grana narodne privrede; u gladnim godinama susedi su to iščekivali kao i elementarne nesreće. Naročito su u ovo vreme česte dubrovačke tužbe na njih, a bilo je mnogo sukoba i sa Bokeljima i Paštrovićima. Da doskoče Crnogorcima i graničnim hercegovačkim plemenima Turci su počeli da obnavljaju gradove na granici, tako Klobuk i Banjvir kod Trebinja i naročito Nikšić. U proleće 1703. poginuo je u Drobnjacima Redžep-paša Šeić, koji je imao da zameni ubijenog vojvodu Iliju Kosorića. God. 1704. naterao je skadarski paša Bjelopavliće i Lješkopoljce, da mu dadu harač i taoce. Kako to nije smirilo ljude rešili su se bili Turci 1706. god. da rasele i Crnogorce, kao što su pre toga silom raselili jedan deo Klimenata. Kad se sastadoše kod Spuža hercegovački i skadarski paša uplašeni Crnogorci popustiše i dadoše i harač i taoce. Kod nekih istoričara pominje se te godine neka crnogorska pobeda na Trnjinama, posle koje da su Crnogorci menjali otmene turske zarobljenike za veprove. U savremenim izveštajima o toj borbi nema pomena, a u nevolji, u kojoj su se nalazili Crnogorci te godine, teško je verovati da bi oni mogli postavljati te uvredljive uslove.

Kada je u jesen 1710. ruski car Petar Veliki objavio Turskoj rat on je pozvao u borbu i balkanske hrišćane. Među njima, naravno, i Crnogorce. Kao carev izaslanik došao je, s nekoliko ljudi, pukovnik Mihailo Miloradović, član čuvene hercegovačke porodice, koja je podigla manastir Žitomišljić. Nije trebalo mnogo napora, da se ratoborni Crnogorci dignu na oružje i da zahvate i jedan deo istočnih hercegovačkih plemena. Ustanici su imali izvesnih uspeha operišući od Nikšića do Trebinja, ali Turcima nisu ipak naneli nijedan težak udar. Protiv tvrdih gradova nisu imali artiljerije, a sa ručnim oružjem postizavali su samo polovne rezultate. U borbama su ustrajali čak i onda, kad je Petar Veliki, doveden u tešku situaciju, morao da moli mir. I to na svoju veliku štetu. Ogorčena Porta naredila je bosanskom veziru Ahmetu Šapčaliji da kazni Crnu Goru i da uhvati vladiku Danila i pukovnika Miloradovića. U leto 1712. krenula je turska vojska s istočne i zapadne strane na Crnu Goru, prodrla je do Cetinja, srušila manastir i sve zgrade vladičine. Vladika i Miloradović s nešto glavara i vojske behu se u poslednji čas uklonili ispred Turaka. U opljačkanom, a inače oskudnom, Cetinju Turci se nisu mogli dugo zadržavati i u polovini avgusta počeli su se vraćati. Na tom povratku njihove zalaznice pretrpele su dosta gubitaka od Crnogoraca, koji su ih presretali i napadali u zasedama. Za vreme toga rata pominje se jedna strašna turska pogibija na Carevom Lazu, za koju narodno predanje i nekritična istorija tvrde, da je ceo pohod pretvorila u ogromnu crnogorsku pobedu. Mletački izvori, po kojima je proučavao tu borbu J. N. Tomić, ne znaju ništa o toj crnogorskoj pobedi; da nje nije moglo biti u opisanom opsegu vidi se, u ostalom, jasno po tom što su Turci izbili na Cetinje i ostali gospodari situacije. Ali su u Dubrovnik doista stizale vesti s granice o nekom crnogorskom uspehu u Lješkopolju. Taj uspeh nije bio postignut protiv glavnine turske vojske, nego samo protiv jednog njenog dela, i nije mogao da izmeni sudbinu pohoda.

Po odlasku Turaka Crnogorci su digli glave. Vladika Danilo, koji se bio ukrcao na lađu za Rijeku, da bi pošao u Rusiju, vratio se natrag i počeo pribirati ljude. Hercegovačka plemena primila su većim delom tursku amnestiju, a neki njihovi ljudi uzeli su na sebe, da za plaću organizuju pandursku službu duž granice i u unutrašnjim klancima. Da bi se obeštetili Crnogorci su krajem 1712. i cele 1713. god. veoma pojačali svoju četničku aktivnost na svima stranama. U isto vreme njihov vojvoda Rajim Krecun raspitivao se kod Dubrovčana kako stoje stvari u Rusiji i kako bi oni, preko jednog svog izaslanika, mogli uhvatiti vezu sa carem Petrom. To borbeno držanje Crnogoraca i tužbe susednih paša i vlasti na njih opredeliše Portu da se reši na novu ekspediciju protiv Crne Gore. S toga bi početkom 1714. god. za novog pašu u Bosnu postavljen Numan-paša Ćuprilić, koji je važio kao ispravan ali i energičan čovek. Njegova napad na Crnu Goru počeo je tek u oktobru, posle dugih priprema. Crnogorska plemena, kojima je još u svežoj uspomeni ostao prošli pohod, nisu mogla sad da se slože u svom držanju. Plašio ih je veliki broj turske vojske i dobra oprema. Jedna plemena ušla su odmah u pregovore i primila su turske uslove; druga su se kolebala; a treća su, kao Katunjani bila za odlučan otpor. Paša je brzo prodro u Ozriniće, a vladika Danilo se povukao na mletačko područje. Turci su došli na Cetinje i do ispod lovćenskog položaja, i to brzo, za nedelju dana, goneći Crnogorce i preko mletačke granice. Numan-paša i njegovi ljudi javno su optuživali Mlečane, da su pomagali Crnogorce i naročito s toga, što su im davali utočišta. Hercegovačka plemena, zaplašena od turske sile, ostala su ovog puta pasivna. Tada su Turci jedan deo zarobljenih Crnogoraca, oko 3.000, zajedno sa ženama i decom, preselili na Glasinac i njegovu okolinu. Crna Gora je bila opljačkana, "najveći deo katunske nahije opustošen, a Ozrinići, Zaljupi, Cuce, Bjelice, Ćeklići i Njeguši popaljeni i sravnjeni sa zemljom". Vladika Sava još je 1743. god. pominjao ovo rasulo Crne Gore kao drugi rasip Jerusalima, od koga se zemlja nije mogla lako oporaviti.

Charmed · Malo ~ mače ~

Novi saveznički rat protiv Turaka

Ovo pomaganje Mlečana Crnoj Gori uzeli su Turci, uz druge razloge, kao povod da im, potpuno nespremnim, objave rat. Hteli su da im prepadom preotmu važnu Moreju, a na zapadnoj granici da dignu duh i samopouzdanje svojih ljudi. U Grčkoj su Turci brzo postigli lepe uspehe, ali su zato u Dalmaciji, i pored svega iznenađenja, prošli rđavo. Njihovi napadaji na Sinj, u leto 1715. god., odbijeni su sa velikim žrtvama, a kada je većina njihove vojske morala da ide na sever, protiv Austrijanaca, pošlo je Mlečanima za rukom da 1716/7. god. osvoje nekoliko mesta u Hercegovini, kao Carinu kod Trebinja, Hutovo, deo Popova, i da u dolini Neretve dopru do Mostara. Ovog puta oni su se trudili da postignu ono, što im nije uspelo za vreme Svetog Saveza, a to je, da prekinu dubrovačku vezu sa zaleđem. Mudrije nego ranije oni su gledali da i same Dubrovčane nagovore, da se na lep način spoje s njima, ali su im sva nastojanja u tom pravcu ostajala uzaludna. Crnogorska plemena, teško pogođena za vreme Numan-pašine akcije, nisu mogla lako da se oporave i s toga za vreme ovih borbi nisu uzimala vidnije učešća. Aktivne su bile samo njihove hajdučke čete. Vladika Danilo bavio se 1715. god. u Rusiji, gde je dobio nešto pomoći za nastradalu zemlju, ali se tim nije moglo popraviti sve. Mlečani su tu neaktivnost osuđivali strogo i pripisivali su je novom, rusofilskom, kursu crnogorske politike. Držeći da za taj obrt nosi glavnu krivicu vladika Danilo oni su 1717. god. bili čak doneli odluku da ga otruju.

Mlečani sami ne bi mogli izdržati rat sa Turcima. Oni su s toga tražili pomoć na sve strane, a u tom ih je naročito pomagala papska kurija. Kao prvi i glavni pomagač bila je uzeta u kombinaciju Austrija, stari saveznik iz prošlog rata. Ova se opirala izvesno vreme hoteći da se obezbedi na zapadu, a kad se uverila da joj tamo ne preti više nikakvo iznenađenje, rešila se u proleće 1716. god., da se pridruži Republici. Htelo se u Beču, da se nastavi tamo gde se stalo prošlog rata, i da Austrija postane protagonist Evrope u borbi protiv Turaka. Njenu vojsku vodio je Evgen Savojski, u koga su, s pravom, polagane velike nade. U ovom času Austrija je bila glavna sila u rešavanju balkanskog i s njim spojenog istočnog pitanja, i ako u njemu uspe, njoj bi, po sili prilika, imao pripasti lavovski deo.

Turci su protiv Austrijanaca bili skupili veliku vojsku. Iz početka oni su nešto napredovali, osobito u Bačkoj i Sremu, gde su naneli mnogo štete naročito Srbima. Od njih su stradali Karlovci, koje su popalili, isto kao i manastir Krušedol. Uplašeni Srbi bili su zbunjeni, a biće da se ni inače nisu u prvi mah hteli mnogo izlagati. S toga su im austriski zapovednici prebacivali da više vole Turcima i s toga su im pretili i oduzimanjem povlastica. Izvesni primeri nediscipline i grabeža naterali su jednog našeg episkopa, da izvesne srpske ljude nazove "krštenim Turcima". Irižani su, na pr., poginulog ober-kapetana Adama Monastirliju, podvojvodina sina, kao i ostale pale Srbe bezdušno opljačkali. Međutim, turski uspesi bili su kratka daha. Princ Evgen zadao je velikom veziru nepopraviv udarac kod Petrovaradina 25. jula (6. avgusta) 1716., iza koga, do kraja godine, dođe čišćenje celog Banata. Sa hrvatske strane, gde su Turci imali mnogo slabije snage, bili su potisnuti isto tako duž cele savske linije. Naredne godine, početkom juna, preneo je princ Evgen ratište na srpsku stranu, iskrcavši se pod Beogradom. Velika turska vojska, koja je za vremena došla da spase opsednuti grad, nije mogla ništa pomoći. Nju je Evgen razbio 5. (16.) avgusta isto kao i onu pod Petrovaradinom, a potom je, domalo, ušao i u Kalemegdanski grad. Veliki vezir Numan-paša Ćuprilić, poznati krvnik Crnogoraca, morao je da beži glavom bez obzira sa Dedinja, gde je bio postavio glavni logor. Razbijenu tursku vojsku gonili su, u glavnom, srpski dobrovoljci.

Na jugu Mlečani nisu uspeli da ovu zauzetost Turaka na glavnim severnim bojištima iskoriste s više sreće. Oni nisu imali kopnene vojske ni dovoljne artiljeriske spreme. Uspeli su samo, da u nekoliko poprave odnose s Crnom Gorom. Vladika Danilo prihvatio je saradnju sa Rusijom i osećao je, kao i drugi Crnogorci, više za nju nego za Mlečane ili za Austriju. Ali, njemu je bilo jasno, da je Bog visoko a ruski car daleko i da Crna Gora, upućena na susede, mora da traži neposrednih sredstava i načina da bi mogla da životari. Mlečani su joj mogli naneti osetnih šteta i pakosti, ako im na granici stegne nadzor i ako kod susednih plemena raspali stare mržnje i osvete. Kako ni samim Mlečanima nije bilo u interesu da prekida dotadašnje veze s Crnogorcima, to nije bilo teško doći do izvesnog sporazuma. Na crnogorskom saboru od 23. februara 1717. bilo je odlučeno da Crna Gora ponovo stupi pod mletačku zaštitu, a Mlečani su potom, iako s puno nepoverenja prema vladici, pristali, da on vrši duhovnu vlast i nad njenim podanicima Boke Kotorske i južnog primorja. Vladika Danilo, borben i istrajan, uspeo je sa ova dva naslona, na Rusiju, koji je bio više moralni, i pored nešto stalne materialne potpore, i na Mletačku Republiku, da pojača i svoj lični položaj i ugled svoga bratstva i da postane neosporno glavna ličnost Crne Gore. Teške borbe iz prvog perioda njegove uprave, u doba njegove plahovite mladosti, donele su mu dosta iskustva i više opreznosti, i on je s toga, u drugom periodu, mnogo stišaniji i više relativan.

Posle dva onaka strahovita poraza, kao što behu onaj pod Petrovaradinom i onaj pod Beogradom, Turcima nije ostajalo drugo nego da traže obustavu rata. U Požarevcu, gde je mir sklopljen 10/21. jula 1718., Turska je učinila Austriji ogromne ustupke. Dala joj ne samo ceo Banat i jugoistočni Srem i Malu Vlašku, nego i svu Srbiju do zapadne Morave i reke Kamenice i bosansku Posavinu. Severoistočna Srbija sa crnorečkim i kneževačkim okrugom ostala je Turcima, isto kao i oblast Krupnja u podrinskom kraju. Mlečani su dobili takozvanu liniju Moćenigo, t. j. onu granicu koja je važila između Bosne i Hercegovine s jedne i Dalmacije s druge strane sve do 1918. godine.

Na osvojene oblasti Banata i Srbije polagala je pravo Ugarska Dvorska Kancelarija po nasleđu krune Sv. Stevana, ali je bečka vlada odlučno odbila njezine pretenzije smatrajući te zemlje, dobijene oružjem, kao carske. Ona je u njima uvela svoju administraciju pod upravom kneza Aleksandra Virtemberga. Samoj upravi dala je naziv Administracija, koja je imala biti primerna, ali koja je zbog složenosti kompetencija u centrali i između centrale i nje radila vrlo sporo i teško. Od te administracije bili su izuzeti u Srbiji ceo krajinski i istočni deo požarevačkog okruga i dodeljeni su na upravu banatskoj administraciji u Temišvaru. I Austrijanci su, kao i Turci, ostavili lokalne opštinske vlasti sa njihovim knezovima na čelu. Austriska uprava nije u zemlji ostavila dobar trag. Njen šef bio je samo vojnik, ćudljiv, odan piću, svojevoljan, neskrupulozan u pitanjima novca. Od naroda su i on i njegovi organi uzimali šta su hteli i koliko su hteli; grabljivost pojedinaca nije uopšte znala granica. Zemlja je stradala i od hajdučije, koju vlasti nisu mogle a nisu ponekad ni htele da iskorene. Izvesni njeni ljudi bili su u vezi sa hajducima ili sa hajdučkim jatacima. Narod je tištalo i bespravno i bezobzirno iskorišćavanje njegove radne snage i njegove stoke. Ti postupci dovodili su dotle, da je narod iz Srbije počeo da se seli u turske oblasti i da su i same austriske vlasti nalazile da se prešla mera. Jedan njihov izveštaj priznaje sam, da je stanje u zemlji "benjeinensnjü rdig", t. j. zaslužuje da se oplače i da bi ljudi zasluživali da se s njima postupa "više hrišćanski".

Pored toga na Srbe je rđavo delovala i austriska verska politika. Još prije sklopljenog mira u Požarevcu odlučio je austriski car Karlo VI, da se u Srbiju pošalje izvestan broj misionara, koji će raditi u korist katolicizma. Nova uprava dobila je izrično upustvo, da ima oprezno delovati da se pomogne delo unije. Katolička je vera bila povlašćena i imala je za sobom sav državni autoritet. Da bi se ojačao katolički elemenat svi novi doseljenici u Srbiju mogli su biti samo te vere; u samom Beogradu broj katolika imao je da bude "svaki put" veći od pravoslavnih. Već 1726. god. ustanovljena je katolička episkopija za Srbiju, a sedište joj je bilo u Smederevu. Posebni kanonici behu postavljeni u Šapcu, Jagodini, Rudniku i Paraćinu, a u Beogradu ih je bilo više. Pred kraj svoje vlade crkvene austriske vlasti osnovale su nove parohije u Mirijevu, Valjevu, Požarevcu i Gradištu. Uz crkvu delovala je i škola, čiji su nastavnici morali polagati ispite pred isusovačkim komisijama. God. 1726. osnovana je u Beogradu jedna vrsta niže gimnazije.

Dok je tako širen katolicizam u zemlji gde ga dotle nije bilo ili ga je bilo vrlo malo u izvesnim trgovačkim kolonijama, dotle su pravoslavlju činjene mnoge teškoće. Kad je 1725. god. umro mitropolit karlovački Vićentije Popović postavljalo se samo od sebe pitanje: da li da se ujedine karlovačka i beogradska mitropolija i da se tim ujedinjenjem dobije jedinstveno crkveno vođstvo za sve Srbe u austriskoj državi. Za Srbe pitanje je bilo jasno i oni su svi, i sveštenici i narod, iskreno želeli da se to ostvari. Ali su protiv toga bile i austriske vlasti i katolički klir. Ujedinjena srpska crkva imala bi više samosvesti i otporne snage i otežavala bi proces unije. Sem toga, u Beču se nalazilo da bi pripajanje Srbije i Banata karlovačkoj mitropoliji moglo pojačati prohteve ugarske Dvorske Kancelarije. Po želji Srba pećki patriarh Mojsije Rajović potvrdio je bio 15. avgusta 1721. vladiku Mojsija Petrovića za beogradskog mitropolita, ali je u isti mah izrazio želju, da on, u slučaju smrti karlovačkog mitropolita, ujedini pod svojom vlašću sve Srbe pod Austrijom. "Kao što je Beograd od početka grad kraljevski stoni u srpskoj kraljevini, tako i sada lepostvuje, pa neka bude uvek arhiepiskop mitropolit vrhovni svih Srba koji se nalaze pod vlašću najsvetlijeg i najaugustnjejšeg monarha rimskog". Da bi se ostvarila ta želja Srbi su bili sazvali crkveni sabor u leto 1722. Austriske vlasti bile su zabranile Srbima iz Srbije, pa i samom mitropolitu Mojseju, da učestvuju na tom saboru. Ali ih on nije poslušao. Srbi su izabrali Mojsija kao pomoćnika obolelom mitropolitu Vićentiju s naročitim obrazloženjem, da hoće energičniju zaštitu narodnih privilegija i interesa pravoslavlja. Beč taj saborski zaključak nije hteo da odobri.

Charmed · Malo ~ mače ~

Ruski uticaj među Srbima

Mojsije Petrović, koji je, kao beogradski mitropolit, mogao izbliza da prati rad austriskih vlasti i da u svom ličnom primeru vidi i oseti njihove zadnje namere, rešio se vrlo brzo da se za vremena pobrine za odbranu pravoslavlja. Videći da našem sveštenstvu nedostaje dobra škola, a ne verujući austriskim školama, kojima su na čelu bili isusovci, on se još 1718. god. obratio glavi pravoslavlja, caru Petru Velikom. Glas o Rusiji i njenom velikom caru širio se po svima srpskim zemljama, od Crne Gore do Sent Andrije. Od početka XVIII veka nekoliko je naših Srba iz Austrije išlo u Rusiju ne mogavši da podnose pritisak verskih vlasti i njihovih pomagača. Jedan između njih, titelski kapetan Panta Božić, koji je već 1704. god. prešao u Moskvu, postao je "stalni pretstavnik i izvestilac cara Petra Aleksijevića za srpske poslove", a 1708. god. dobio je i neku vrstu ovlašćenja od sabora u Krušedolu. Kad se Rusija spremala za rat s Turskom Bogdan Popović, izaslanik Srba oficira iz Austrije, ponudio je u Petrogradu 1710. srpsku saradnju. Simpatije Srba u tom ratu bile su potpuno na ruskoj strani. Jedan srpski pisar u Karlovcima molio se iste godine u svom zapisu Bogu: "Posobi, gospodi, caru našemu", t. j. pravoslavnom caru Petru. U više zapisa, pesama i usmenih saopštenja klicalo se Petru i Rusiji, koji su smatrani kao vrhovni zaštitnici pravoslavlja. Austriska vlast, koja je imala toliko uspeha protiv Turaka od 1683-1718. god. stekla je vrlo mnogo uslova da bude pozdravljena kao sila osloboditeljska, ali je njen prestiž kvarila nasrtljiva verska politika, koja je odbijala naše ljude. Slovenska i pravoslavna Rusija postajala im je sve bliža i oni su sve više počeli obraćati svoje poglede na Moskvu i Petrograd. U prvom redu to je činilo sveštenstvo, a za njim i ostali narod. Od svog prelaska u Austriju Srbi su tražili veza sa Rusijom, tužili se na austriske postupke, i gledali da dobiju moralne podrške. Znamo sigurno, da su 1708. i 1711. notifikovali Rusima i izbor svojih novih mitropolita.

Obraćajući se Petru Velikom po drugi put, 1721. god., mitropolit Mojsije mu je izneo teškoće koje podnosi od katoličke propagande, a onda je od njega tražio da bude drugi apostol Hristov među Srbima. "Prosveti i nas kao i svoje ljude, da ne reknu naši neprijatelji: gde je njihov Bog? i da nema ko da pomogne". "Ne tražimo bogatstva, nego pomoći za prosvetu učenja i za oružje duša naših da bi se suprotstavili onima koji vojuju na nas". Car je već 22. maja 1722. naredio, da se srpskim crkvama pošlje odejanja i knjiga i da se za nastavnike upute među Srbe dva kijevska vaspitanika. Ali je prošlo prilično vremena dok su se našla pogodna lica, ili bolje, dok se u prvi mah našlo jedno. To je bio Maksim Terenčević Suvorov, sinodalni prevodilac. Ruska državna blagajna odredila mu je 300 rubalja godišnje plaće, a drugih 300 bilo je votirano za jednog grčkog učitelja, koji je bio isto tako potreban i koga će moći izabrati mitropolit sam. Uz Suvorova poslato je 70 komada slavenske gramatike Meletija Smotrickog, 10 primeraka Polikarpova trojezičnog rečnika i 400 bukvareva. U Karlovce Suvorov je došao tek u maju 1726. god., a školu je otvorio 1. oktobra iste godine. No već posle četiri meseca preselio se, po mitropolitovoj dozvoli u Beograd, gde je počeo rad 1. februara 1727.

Njegova škola nije donela Srbima ono što se od nje nadalo, ali je bila ipak bar jedan polukorak napred. Srbi su se osećali ugroženim i ova je škola, ako ništa drugo, pokazala interes pravoslavne Rusije za njih. A to je bilo potrebno, jer su se austriske vlasti spremale da znatno prikrate srpske povlastice. U Banatu je i za pravoslavne propisano svetkovanje katoličkih praznika; kod izbora mitropolita imala su se caru predložiti po tri lica, a isto tako i pri izboru episkopa; episkope i mitropolite ne treba pustiti da sami idu u narod bez pratnje kog činovnika; osloboditi narod od mitropolitova uticaja u svetovnim stvarima. Dok su tako stezali vlast i prava srpskog sveštenstva katoličkom je pušten pun mah. Iza smrti Vićentija Popovića (1725.) srpsko se pitanje postavilo u punoj jasnosti. Beč je želeo da Mojsije nikako ne sjedini karlovačku i beogradsku mitropoliju, a narod nije pristajao ni na kakvo drugo rešenje. Više od godinu dana povlačilo se to pitanje, dok u Beču nisu najposle pristali da Mojsija potvrde kao karlovačkog mitropolita i samo kao administratora beogradske mitropolije. Ali istog dana, 1. aprila 1727., kad je Mojsiju bila izdata diploma, objavljen je i carski reskript, koji je sadržavao ona napred pomenuta ograničenja privilegija. Taj reskript naišao je na otvoreno negodovanje u narodu. Izvesni narodni prvaci odbiše da ga prime do znanja, a kamo li da ga izvršuju. Narodni sabor uputi pretstavku caru pobijajući odredbe reskripta, a sam mitropolit ode u Beč, da objasni narodni stav. Iz Beča su početkom 1729. god. dali novo objašnjenje srpskih privilegija, ali bez mnogo ustupaka. S toga narod ponovo odbi i taj pokušaj na svom saboru u Beogradu i uputi u Beč novu deputaciju, s mitropolitom na čelu. Mitropolit Mojsije i umro je tom prilikom u carskoj prestonici, 27. jula 1730.

Ista borba oko popunjavanja mesta zajedničkog mitropolita ponovila se i 1731. god. Srbi su kandidovali aradskog vladiku Vićentija Jovanovića, koga je Laza Kostić netačno i svirepo prikazao u svom Peri Segedincu, i ostali su uporni braneći svoj stav. Ali njihovo ogorčenje nije bilo samo zbog verskih pitanja, u kojima su Austrijanci preterivali sve više, zabranjujući čak i podizanje i opravku pravoslavnih crkava i goneći srpsko sveštenstvo. Činili su to sasvim bezobzirno ne samo u Hrvatskoj, nego čak i u Srbiji. U varaždinskom đeneralatu došlo je 1718. god. do prave bune, kad je unijatski vladika dao ubiti na vratima manastira Marče njegovog nepopustljivog pravoslavnog igumana i kad je silom počeo nagoniti narod na uniju. Ali Srbi su patili isto tako i od socialnih nevolja i od nesavesne i grabljive administracije.

Austriske vlasti obilato su delile i prodavale velike komplekse zemljišta po Sremu i Bačkoj tuđoj gospodi. Iločki spahiluk sa 30 sela dobio je knez Livije Odeskalki; vukovarski sa 24 sela dobi grof Elc; karlovački sa Kamenicom i Slankamenom i još 7 sela baron G. Ifeln; mitrovački sa 19 sela grof Koloredo; zemunski sa 20 sela knez Šenborn i dr. Zakupnici i upravnici tih imanja pravili su velike zloupotrebe i nekontrolisani od svojih gospodara vršili su nad narodom prevare i nasilja svih vrsta. Kulaci gospodi maloj i velikoj bili su teški i na njih se izgonilo bezobzirno. Za jednog od tih zakupnika, nekog Kolhunta, zna se, da je na imanje svog gospodara 1728. god. došao sa jednim kolima stvari, a kad je 1731. god. odlazio za Osek morali su seljaci dati 70 kola za prevoz njegove prtljage. Tako se brzo, i bezdušno, grabilo na račun seljaka i malog sveta. Zbog tih i takvih tipova mnogi su ljudi bežali sa spahiluka i odmetali. Za pet velikih sela u Donjem Sremu beleži se, da su prosto opustela (Sakule, Kerek, Tolinci, Drenovac i Vitojevci).

Mitropolit Vićentije Jovanović (1731-1737.) tužio se ruskoj carici Ani na neverovatne postupke austriske soldateske po Srbiji. Vojnici su grabili nemilosrdno po kućama, imanjima i po crkvama; "šta više nisu ostavljali na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova i s njih skidali što su od vrednosti našli". Oštre su isto tako i njegove pretstavke austriskim vlastima. Nije nikakvo čudo, što je svet, pod takvim prilikama, napuštao zemlju. Celo selo Dubnica iz paraćinskog kraja prebeglo je u Tursku. God. 1721. postojale su, po austriskom popisu 6.023 sesije u Srbiji, a 1726. samo 4103. U paraćinskom okrugu od 341 sesije iz 1721. god. ostalo ih je 1735. svega 238. Sam princ Aleksandar Virtenberški žalio se pred kraj svoje uprave na činovništvo i govorio je "da bi čitavi krajevi morali dezertirati ako ostane ovako". Da popune taj manjak, a i radi veće svoje sigurnosti, Austrijanci su počeli rano da dovode strane, mahom nemačke, koloniste u Srbiju, a naročito u Beograd, koji su od 1723-1736. god. pretvarali u jednu od najačih tvrđava Evrope. God. 1736. nalazilo se u samom tom gradu na 400 nemačkih porodica i još nešto tuđih narodnosti iz austriskih zemalja. Jedan deo Beograda, stara Palilula, dobio je tada ime Karlstal. Car Karlo VI, po kom je dat taj naziv, postavio je bio kao načelo, da "u Beogradu, kao krajnjem graničnom mestu i prvom zidu celog hrišćanstva, nemačka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i po broju".

Želja srpskog episkopata, da pomoću ruskih učitelja podigne duhovni nivo sveštenstva i suzbija sve moćniju propagandu katoličkog klira, nije ispunjena u onoj meri kako se to zamišljalo. Maksim Suvorov nije bio čovek koji bi se sav, s ljubavlju, bacio na posao, a i sa srpske strane, od konzervativnih elemenata, pravljene su mu izvesne teškoće iz nerazumevanja i iz zavisti. Nije bilo ni pravog plana kako da se organizuje posao. Mitropolit, sam prilično neuk, prepustio je posao Suvorovu, a ovaj opet, radeći na svoju ruku, nije bio potpuno načisto šta uprav Srbima treba i s koga kraja da se počne. Od 50 đaka u beogradskoj školi, s kojima je počeo rad, većina ga je brzo napustila. S toga je škola nastavljena od iduće godine ponovo u Karlovcima, gde se ovog puta i održala. Početkom decembra 1727., kad je tu bio počet rad, u školi su se bila skupila 124 đaka, među kojima je bilo i đakona i monaha, pa i sveštenika. Suvorov je s njima počeo rusko-slovensko čitanje, pa je doskora, s naprednijima, otpočeo i kurs gramatike, a kasnije i latinskog jezika. Sem toga otvorena je rusko-slovenska škola u Aradu, gde je učitelj bio Suvorovljev brat Petar, pa zatim u Beogradu, Valjevu, Požarevcu i Majdanpeku. U ovom poslednjem mestu 1735. god. izrično se pominje kao "mešter" jedan Rusin. Suvorov je izdržao u Karlovcima do avgusta 1731., kada je, zavađen s ljudima i lično ogorčen, napustio školu, ponevši se pred kraj vrlo nelojalno. U Austriji je ostao do 1737. god., provodeći jedan deo vremena pri poslanstvu u Beču, a drugi kao srpski učitelj u Segedinu, Severinu i Novom Sadu. Za to vreme radila je u Beogradu, od 1726. god., latinska škola, t. j. jedna vrsta gimnazije, sa jezuatskim nastavnicima i sa tim duhom, i sa neskrivenom težnjom da se preko dece deluje i na roditelje.

Za školstvo među Srbima brinuo se s puno ljubavi i mitropolit Vićentije Jovanović. On je doveo za učitelja i propovednika Rusa jeromonaha Sinesija Zaluckog, koga je postavio i za upravitelja srpskih škola. U Karlovcima je nastavila rad Suvorovljeva škola i bez njega. U Beogradu je za vremena Vićentijeva, 1731. god. bila uvedena škola i za crkveno pevanje; radi toga je bio doveden iz Svete Gore jeromonah Anatolije, "iskusni psalt", koji je stvorio i grčku školu. On je posle radio i u Karlovcima. On se živo trudio da otvori škole i po drugim stranama, bar u svima eparhiskim mestima. Naročito mu je bilo stalo do toga, da se u Karlovcima razvije slovensko-latinska škola kao jedna vrsta gimnazije. S toga se obratio u Rusiju, kijevskom arhiepiskopu, da bi iz tamošnje akademije dobio sposobne nastavnike. Na njegov poziv dođoše među Srbe krajem leta 1733. nekoliko novih učitelja, među kojima beše najznačajniji Emanuel Kozačinski. Rajić kaže za njega i njegove drugove da "sa divnim uspehom počeše prepodavati izredno nastavljenje latinske gramatike". Oni su pravi tvorci gimnaziske ili "latinske" nastave u Karlovcima. Kozačinski je bio čovek književno obrazovan, finijeg duha, koji je u školu uneo klasičarske besede, pevanje pohvalnih oda i koji je prvi kod nas organizovao pozorišne pretstave sa svojim đacima. On je za njih napisao i prvu našu Tragediju o smrti cara Uroša. Posle odlaska Zaluckog Kozačinski je od 1736. god. postavljen za rektora svih škola beogradsko-karlovačke mitropolije i za glavnog crkvenog propovednika. Na tom položaju on je ostao do leta 1738., kad je, iza smrti mitropolitove, i zbog novog rata s Turcima napustio Srbe i otišao u Rusiju. Rajić s bolom konstatuje, kako se "dobro ustrojeni srpski Parnas rasu i krasno cvetajući učilištni vrt bi uništen... Od dva arhiepiskopa Mojseja i Vićentija zavedeno učenje ostade pogrebeno u Karlovci, a ostade samo mala trivijalna škola slovenska i gramatička".

Ovi ruski učitelji, većinom Malorusi, s toga protivnici katoličke propagande, o kojoj su mnogo znali i na svom terenu, pojačali su sigurno ruski uticaj među svojim srpskim đacima, mada inače nisu bili zadovoljni srpskom sredinom u kojoj su radili i gde su kaluđerske pakosti bile na dnevnom redu. Napredovanje Rusije bilo je vidno i pravoslavni su u nju upirali oči sve više. U XVII i na početku XVIII veka bilo je nekoliko slučajeva, da su srpski sveštenici, čak i episkopi, od straha ili za ljubav obećanja, primali uniju. Mitropolit Mojsije je ispovedio tajnu, da je i njemu bio nuđen crveni šešir. Od druge polovine XVIII veka takvi slučajevi su sve ređi. Srpski redovi postaju čvršći, svesniji i jači. Građanski stalež srpski, koji se već bio ukorenio, s razumevanjem prati narodne poslove i učestvuje u njima dajući jake podrške crkvi i odbrani vere. Njihove veze s Rusijom postaju sve češće. Naši ljudi, svešteni i svetovni, šalju mlade srpske momke na studije u Rusiju, ponajviše u kijevsku Duhovnu Akademiju, da se napoje tamo, na izvoru pravoslavlja. Već 1737. god. pominje se kao prvi svršeni đak te škole kasniji budimski episkop Dionisije Novaković. Ti ruski đaci i mladi srpski vaspitanici kod ruskih učitelja postaju nosioci ruskog duha, šire njihovu kulturu, slave njihove uspehe. U rukopisnim pesmaricama XVIII veka ima mnogo čisto ruskih pesama, koje su ušle u naše društvo, sa pravim kultom Rusije i ruskih vladara. "Pіysnž slavnago orla rossіyskago" veliča rusku pobedu nad Švedima; druge nad Turcima. Mislim, da se može potpuno sigurno tvrditi, da je rusofilska orientacija u srpskom društvu bila potpuno svesna i široko rasprostrta krajem tridesetih godina XVIII veka, obuhvatajući ne samo sveštene krugove nego ceo narod. Rusija je bila kula pravoslavlja; na nju se tražio naslon i od nje se očekivala ne samo moralna nego i stvarna pomoć. U te nade Srbi su unosili ne samo mnogo vere, nego i mnogo poverenja, i mašte, i lirike, zamišljajući da Rusija misli i da treba da radi i da će raditi samo onako kako oni žele. Nisu uvek vodili računa, da Rusija ima i svojih puteva i svojih posebnih interesa.

Uticaj ruske škole među Srbima osetio se naročito u jeziku. Do kraja XVII i početkom XVIII veka među našim crkvenim ljudima i prepisivačima vladao je još uvek pretežno stari srpskoslovenski, "srbuljski", jezik, sa nešto primesa narodnog govornog jezika. Ali već od sredine XVII veka javljali su se i uticaji rusko-slovenskog jezika. Kako je u srpskim crkvama sve više nestajalo starih bogoslužbenih rukopisnih i štampanih knjiga, to su srpski kaluđeri taj nedostatak naknađivali dovozom iz Rusije. God. 1732. u Sremu je u 104 crkve i kod sveštenika bilo svega 1146 crkvenih knjiga, od kojih su 465 bile srbulje, a 681 ruska knjiga. Razvila se postepeno i trgovina s knjigama sa tih strana; trgovci "Moskalji" dolazili su na vašare i proturali ruske knjige u priličnoj meri. S toga već krajem XVII veka sretamo kod ponekog od naših pisara poneke ruske reči i oblike. Od pojave ovih ruskih učitelja i njihovih bukvareva i gramatika taj uticaj postaje mnogo intenzivniji. Novi srpski naraštaji počeli su da upotrebljavaju ruske oblike, poneke ruske fonetske crte i toliku množinu ruskih reči, da je postepeno srpski književni jezik dobio sasvim novi lik. Postao je smesa srpskog, ruskog i starog slovenskog, koja se upotrebljavala sasvim proizvoljno. I sam naziv tog jezika bio je rusiziran i zvao se "slavjanoserbski"; čak svoje narodno ime počeli smo bili upotrebljavati u nenarodnom obliku kao "Serbi". Oni koji su nešto više učili ili koji su sebe smatrali učenijim pisali su isključivo tim jezikom smatrajući ga otmenijim i više crkvenskim; za mnoge od naših pisaca XVIII veka narodni jezik bio je nešto prosto, "paorsko", "govedarsko". Za izvesne naše pisce toga vremena jedva se može reći da su pisali srpski ili da su naši, toliko im je jezik pun tuđe smese. A sintaksa i ceo duh pisanja bili su takvi kao da su to rđavi prevodi tuđih dela. Kad se od početka XIX veka javila reakcija na to naši mnogi ljudi, a posebno pretstavnici crkve, ostajali su uporno i borbeno pri toj mešavini nalazeći da nas ona približava Rusima. Kao najveći ustupak koji su činili neki od njih bilo je to, da dozvole upotrebu dva jezika: narodnog za širi puk i tog mešanog za više duhovne potrebe.

Od XVIII veka napustio se naš stari srpskoslovenski jezik i u crkvi. Danas svetosavska crkva ne upotrebljava jezik svog organizatora, niti njegovu tradiciju. U našim crkvama služi se sad ruskoslovenskim jezikom sa srpskim izgovorom. I svi noviji tekstovi crkvenih knjiga, koji su preštampani u Karlovcima i Beogradu, rađeni su potpuno po ruskim izvornicima. Jer samo se Rusima i ruskim knjigama verovalo, da neće doneti unijatske tekstove ili drugu koju podvalu propagande, koje su se ljudi stalno bojali.

Ove veze Srba sa Rusima i ovo sve dublje pripajanje Srba za svog velikog severnog brata nisu mogli ostati nepoznati austriskim merodavnim krugovima. U Beču se odavno videlo da njihova politika nije mogla zadobiti Srbe. Čak su i vojni krugovi, koji su ih dotle cenili kao potrebne ratne saradnike, počeli sumnjati u njih. Evgenije Savojski nije to ni krio. Zbog toga su mnogi krugovi pomagali akciju propagande s planom ne samo iz verskih razloga, nego i iz uverenja da će ih tim više približiti Beču i odvojiti od Rusije. U austriskim krugovima počelo se osećati, da se u moćnoj severnoj carevini, koja od Petra Velikog postaje činilac prvog reda, javio opasan takmac na Balkanu, na koji je, posle postignutih uspeha, bečka vlada polagala skoro isključivo pravo. Pravoslavlje je bilo prirodni saveznik Rusije. U Moldavskoj i Vlaškoj, među Srbima i Bugarima, i među svima Grcima ruski prestiž je vidno jačao. U Beču nisu nikad mogli da uvide osnovni problem za uspeh njihove istočne politike: da bi zadovoljni Srbi njihova carstva bili glavni nosilac i za svu akciju na Balkanu, odnosno u njegovom zapadnom i severnom delu. Mada su Rusija i Austrija u to vreme u dosta političkih pitanja išle zajedno, u Beču se Rusiji ipak nije potpuno verovalo. Isto tako ni Srbima, prema kojima se nastavljala politička šikana, potiskivanja i preveravanja.

Zbog izbora novog kralja u Poljskoj došlo je 1733. god. do protivnosti između Rusije i Austrije s jedne i Francuske s druge strane. Za vreme rata koji su bečkoj vladi objavile Francuska, Španija i Sardinija, austriska vojska nije imala mnogo sreće. Javiše se teškoće i u unutrašnjosti. U Mađarskoj izbi 1734. god. buna, koju je pothranjivao Franja Rakoci iz Turske. Pobunili su se prvenstveno Mađari, odbijajući da idu u vojsku, u segedinskom kraju, pa je, šireći se i zahvatajući seljake, ustanak postepeno dobio agrarni karakter. Opet beše oživelo ime "kuruca". Srpskog učešća u tom pokretu bilo je vrlo malo. Jedino mu se pridružio stari pečanski kapetan Pera Segedinac, koga je ogorčilo ponašanje viših činovnika i koga su na tu akciju potakli Mađari. Glavni pokret razvio se u proleće 1735. i imao je čist revolucionarni karakter protiv cara i protiv Nemaca. Austriske vlasti ugušile su ga brzo, i to u odlučnoj borbi kod Erdeheđa pomoću Srba. Mitropolit i srpske vođe trudili su se da spasu od smrtne kazne starog kapetana, koji je u snažnoj Kostićevoj tragediji dobio herojski lik i u kome je pesnik hteo prikazati tipskog pretstavnika srpskog naroda pod ćesarovom vlašću, ali je sve bilo uzalud.

Iz ovog vremena imamo izveštaj jednog engleskog putnika o Srbima u Mađarskoj. On je sumaran i više govori o spoljašnjim osobinama, ali je zanimljiv u mnogom pogledu. Srbi ili Rašani "veoma su se namnožili u Mađarskoj, tako da jedva ima veće varoši, naročito u južnoj Mađarskoj, gde se ne nalaze u velikom broju... U mnogim krajevima Mađarske rašanske kuće su samo male kolibe, čiji se krovovi jedva dižu od zemlje. Rašani grade kuće i u stenama; nekoliko takvih video sam i u Budimu. Žive aljkavo... Odeća Rašana iz prostog naroda razlikuje se od mađarske, i jednostavnija je. Sastoji se samo od nekog sukna sa velikom i četvrtastom kukuljicom, i umotava telo, na kome nema više ničeg drugog sem lanenih čakšira. Kapa im je po obličju hajdučka. Većinom nose sandale (opanke)... Bogati Rašani, koji se viđaju u Beču, nose dugačku istočnjačku odeću, sa čalmom, i velike čakšire kao Turci".

Charmed · Malo ~ mače ~

Austriski porazi

Razdražena čestim uznemiravanjima Tatara sa područja južne Rusije, naročito za vreme svoga rata sa Perzijom, petrogradska vlada je naredila da se napadne i zauzme Azov, što je 1736. god. dovelo do rata s Turcima. Austrija, kao saveznik Rusije, pokušala je da posreduje, ali kad je videla da Rusi neće lako da popuste i da imaju većih planova na Balkanu, uplašila se za svoj položaj, pa se rešila da i sama uđe u rat s Turcima, iako se tada još nije bila konačno izmirila s Francuskom. U rat je ušla pod vrlo nepovoljnim uslovima. Njeni istoričari tvrde, da je vojna snaga carevine bila u očiglednom opadanju i da se to jasno videlo u borbama na zapadu, gde ni prisustvo Evgena Savojskog nije moglo da donese njihovim borcima više sreće. Posle Evgenove smrti, u proleće 1735., Carevina nije imala nijednog vojnog lica od većeg značaja. U samoj zemlji beše mnogo nezadovoljstva. Među Srbima naročito, i to i u Ugarskoj i Hrvatskoj, kao i u Srbiji. Ako oni i nisu dizali formalnog ustanka negodovanje je bilo duboko i skoro u svima krugovima. S čisto vojničkog gledišta Austrija je pogrešila što nije pribrala vojsku na jedno glavno ratište, nego je udarala u tri pravca, a i u ta tri pravca sa više devijacija.

Odmah, prve godine rata, u leto 1737., ljuto je nastradala austriska vojska pod Banjom Lukom. Ima vesti, da je tom porazu znatno doprineo jedan Srbin, koji je upućivao Turke kako da rade. Da je srpskog neraspoloženja bilo svedoči jasno jedan savremeni zapis iz manastira Orahovice, a uza nj manje-više jasno i nekoliko drugih. Pa, ipak, veći deo Srba rešio se i ovog puta da bude na austriskoj strani. Uzroci su jasni. Ovog puta bile su u ratu protiv Turske i Rusija i Austrija i Srbi su smatrali za svoju dužnost da se nađu zajedno s njima. U toliko pre što je za njih izgledalo sigurno, da bi udružene te dve sile mogle učiniti kraj turskoj vlasti. Sem toga, turska centralna vlast bila je mnogo oslabila i nije imala ni snage ni volje da obuzda samovolju pojedinaca. A u unutrašnjosti se od nje mnogo patilo. Velik broj muslimanskog stanovništva, potisnut u poslednjim borbama iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i severne Srbije, bio se sručio u Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju, i obeskućen i ozlojećen hteo je da se obešteti na račun hrišćanskog stanovništva. To je bilo doba suvih zuluma svake vrste.

Na jednom tajnom zboru, održanom u martu 1737., na kom se našao patriarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa nekoliko episkopa (skopskim, raškim, štipskim i samokovskim) i sa nekoliko svetovnih glavara iz Starog Vlaha i studeničkog kraja bilo se rešilo, da Srbi pomažu austriskoj vojsci. Upada u oči, da se uz patriarha nije našao niko iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Pokret je bio čisto lokalan, u kraju, u koji je imala biti upućena austriska ofanziva i gde su njeni ljudi najviše radili. Sem srpskog patriarha za Austriju je radio i katolički nadbiskup u Skoplju Mihailo Suma, a pregovore je vodio, postavljajući velike zahteve, i ohridski arhiepiskop Joasaf. S ovim poslednjim nije se ništa postiglo, a Suma je morao pre objave rata da prebegne Austrijancima, jer su mu Turci bili ušli u trag. Patriarh i austriski poverenici uspeli su, da pokrenu u akciju jedan deo zetskih brđana i Arbanasa. S njim zajedno otišlo je u austriski vojni logor blizu Niša nekoliko pretstavnika Vasojevića, Kuča, Pipera, Bratonožića, Klimenata i Gruda. Samo ni ovog puta nije bilo pretstavnika iz stare Crne Gore, koju su zadržavali mletački susedi.

Austriska vojska, koja je, sa srpskim pomoćnim odredima, pod zapovedništvom Staniše Markovića Mlatišume, operisala prema jugu, u pravcu Niša i Novog Pazara, uzela je Niš 28. jula bez borbe, a istog dana i Novi Pazar. Starovlaški knez Atanasije Rašković digao je svoje ljude i pomoću njih očistio Novu Varoš i Prijepolje. Ali austriski odredi ne behu dovoljno jaki ni dovoljno vešto vođeni, a i odziv srpskih ustanika bio je manji nego što se nadalo. To je dolazilo otud, što su Turci preduzeli energične protivmere. Oni su patriarha Arsenija, kad se vratio od Austrijanaca, bili zatvorili i možda bi ga umorili, da se nije noću spasao iz Peći i dobegao u Rugovu. Njegova sabrata, samokovskog episkopa Simeona, su mučili i najposle obesili. Iz Rugove se patriarh prebacio u Vasojeviće.

Kad su krajem jula 1737. Turci pribrali svoje snage, oni su i na ovom ratištu, kao i u Bosni, pokazali svoju nesumnjivu vojničku vrednost. To je zaplašilo i Srbe i Arbanase, pa se nisu u većoj meri digli na oružje. Nisu čak donosili ni dovoljno hrane za vojsku, nešto možda što je nisu imali previše, a još više iz straha. Uz to, javila se, kao i ono krajem XVII veka, kuga i druge zarazne bolesti. Svet je, na kraju krajeva, bio i načelno uzdržljiviji, baš u ovim krajevima, posle iskustva pred Veliku Seobu. Mada su želeli pobedu hrišćanima ljudi nisu hteli mnogo da se izlažu; bili su za saradnju, ali ne da ceo teret pane na njih.

I imali su pravo. Austrijanci su pretrpeli poraz i pred Vidinom i nisu imali dovoljno snage, da je ponovo bace protiv Turaka na jugu. U zoru 13. (24.) avgusta Austrijanci su napustili i Novi Pazar. Patriarh kad je sa svojim Brđanima (bilo ih je oko 3.000) došao pred taj grad čuo je, na svoje pravo zaprepašćenje, da su ga Austrijanci sa Mlatišumom napustili. Jedan patriarhov saradnik piše pošteno, kako su oni, smeteni i uplašeni, nagli u beg; "dadosmo se u beg ko više mogaše begati, pretičući drug druga i obazirući se često natrag da nas ne dostignu agarjani i poseku". Neki od Brđana nastaviše put za austriskom vojskom, a drugi se vratiše kućama. Patriarh je preko Studenice otišao u Kragujevac, a odatle u Niš. Ali, bezglavi, Austrijanci su napustili uskoro i taj grad, s namerom da glavnu akciju razviju na Drini i osvoje Bosnu. Njih je pratio poraz za porazom, i pored privremenih sitnih uspeha. Povlačeći se iz Novog Pazara Austrijanci su poručivali svojim saradnicima neka se spasava kako ko zna ili neka ide za njima.

Patriarh se iz Niša uputio u Beograd. Posle smrti arhiepiskopa Vićentija Jovanovića beogradsko-karlovačka mitropolija beše ostala prazna. Bilo je prirodno da nju zauzme srpski patriarh bilo privremeno bilo stalno, ako moradne ostati na austriskoj strani. Episkopat srpski u Ugarskoj primio ga je bratski. Sredinom decembra 1737. otišao je Arsenije IV u Beč, da tamo uredi svoju stvar. U Beču su ga dočekali s pažnjom i priznali su mu duhovnu vlast, ali samo privremeno. Od izbeglica, koji behu došli s patriarhom, obrazovan je načelno jedan puk od 2.000 ljudi, ali koji nije bio ostvaren. U martu 1739. imenovan je bio patriarhov zet, knez Atanasije Rašković, za pukovnika srpske narodne milicije. Dotadašnji vođa srpskih odreda, Staniša Marković Mlatišuma, koji je aktivan od vremena borbe princa Evgena 1717. god. i koji je u Srbiji, pod austriskom upravom, bio oberkapetan u Kragujevcu i istakao se u ovom poslednjem ratu, bio je pao u nemilost. Srpski ratnici, videći rđavo austrisko manevrisanje, neuredno plaćeni i slabo zbrinuti, napuštali su austriske redove i to se pripisivalo u greh kapetanu Staniši, iako je ovaj činio sve što je mogao da obezbedi uspeh austriskoj vojsci. Ali njoj nije bilo spasa. Korupcija liferanata i administrativnih činovnika, slabo vođstvo s jedne strane, a živa aktivnost Turaka s druge strane rešili su rat na štetu Austrijanaca i pre odlučnog poraza. Stradanja Srba bila su i ovom prilikom znatna, iako su se dosta rano trgli od opasnije saradnje s Austrijancima. Naročito su 1737. god. stradali Vasojevići, dok su Kuči, pomagani od Klimenata i Bratonožića, prošli bolje.

Odlučni poraz austriske vojske u Srbiji dogodio se 12. (23.) jula 1739. kod Grocke. Bilo je mrtvih i ranjenih samih 10 generala, a poginulih vojnika bilo je preko 5.000. Poraz je, prirodno, obeshrabrio sve ljude. Austrijanci su, bez nade da bi skoro mogli popraviti položaj, počeli ubrzo pregovore o miru. Napustili su Beograd, u kom je 7. (18.) septembra potpisan ugovor o miru. Austrijanci su vratili Turcima sve posede preko Save i Dunava, koji postaju i ostaju dugo vremena granične reke između dva carstva. Beogradska utvrđenja bila su porušena. U jednoj popularnoj umetničkoj pesmi Beograd se s bolom jada što su ga napustili:

O prokleti Nemci i soldati
mene ćete često spominjati!

A Turci, ušavši u grad,

Lepe bašte konji pogaziše
I bedeme moje pokvariše,
Previsoke kule predobiše,
Oko mene šance raskopaše,
Plemenite crkve razoriše,
I mečite svoje ogradiše,
Plemenite dvore osvojiše
I narodom svojim naseliše.
Svu Serviju zemlju osvojiše.

Tom prilikom je prebeglo na austrisku stranu nešto naroda iz severne Srbije, kao i ono ljudi što se sa patriarhom povlačilo sa juga na sever. Koliko je bio broj tih novih izbeglica ne može se danas pouzdano utvrditi, samo je sigurno da ih nije bilo onoliko koliko prilikom seobe patriarha Arsenija III. Sa Srbima je ovog puta bilo i nešto katoličkih Arnauta, koji su se borili pretežno pod srpskom komandom. Jedan njihov deo otišao je u čuvene i ozloglašene Trenkove pandure, a drugi se naselio na imanjima barona Pejačevića u Hrtkovcima i Nikincima. Po jednom izveštaju iz 1743. god. tražilo se mesto u Sremu za 2.859 srpskih i albanskih porodica. Drugih preseljavanja bilo je po Sremu. Kad je 1740. god. bio zatvoren Staniša Mlatišuma tvrdili su za nj narodni ljudi, da je on sam preveo u Austriju i naselio oko 1.000 hrišćanskih duša. Srbijanska milicija, koju je vodio Vuk Isaković Crnobarac sa 633 čoveka naselila se na zapuštenim imanjima Odeskalija, Šenborna i Koloreda.

Turska osveta prema Srbima nije izostala. Patriarhovo učešće na strani Austrijanaca i njegov odlazak iz zemlje dali su im opravdanih razloga za što jači pritisak. Aktivni postaju naročito muslimanski Arnauti koji plave ne samo Metohiju, nego i Kosovo i Polog i koji se šire postepeno sve do Vardara. Za Rožaj priča Gr. Božović, odličan poznavalac onih strana, da u njemu nastanjene porodice "ne mogu izbrojati ni punih dvesta godina". "Na celoj levoj obali Ibra su Kuči, jedno ogromno poturčeno bratstvo, a na desnoj manji, mnogo manji deo, koji vodi poreklo od Klimenta". "Po selima Gornje Reke", piše on, "utvrdio sam da nema ni punih stotinu godina kad su oni još govorili srpski". U Pologu još ima muslimana Arnauta koji govore srpski, a koji su starinci i ranije bili pravoslavni. Mi nemamo, na žalost, dovoljno pismenih izvora da bi mogli sa punom sigurnošću i hronološki pratiti ceo proces islamizacije i albanizacije u zapadnoj Staroj Srbiji, ali mu jasno vidimo posledice. Zastrašeni i obezglavljeni srpski elemenat gubio se i povlačio baš u onim oblastima gde se nalazilo središte naše stare nemanjićske države. Peć, Dečani, Prizren, Mitrovica, stari Ras, Banjska, Priština, Vučitrn i tolika druga mesta dobili su muslimansko i albansko stanovništvo, koje je prelazilo u većinu i pretilo da potpuno potisne Srbe. Kao seljačko, stočarsko i zemljoradničko stanovništvo Srbi su se sami povlačili iz gradova, jer gradski život nije bio u njihovoj tradiciji, ali su protivnici ulazili postepeno i u sela ili su se trudili da selima nature svoju aginsku i spahisku vlast. Sa sistemom čivčija išlo je i stvarno podjarmljivanje. Srpski elemenat na jugu bio je izložen velikoj opasnosti; dosta je samo reći da su arnautska naselja bila prodrla čak do u Toplicu i da su bila počela zahvatati i zapadni deo Novopazarskog Sandžaka.

Austriskoj carevini zagrozile su velike opasnosti i na drugim granicama sem južnih. Car Karlo VI nije imao muške dece i prema Pragmatičkoj Sankciji, koju je on s mnogo muke ozakonio, presto je dobila njegova darovita kći Marija Terezija. Ali tek što je ona 1740. god. sela na presto javio joj se opasan i nepomirljiv protivnik u mladom i retko sposobnom pruskom kralju Fridrihu, koji će posle dobiti naziv Veliki. Još iste godine njegova je vojska, decembra meseca, ušla u Šlesku. Domalo, napali su Austriju, u savezu s Francuskom, i Bavarci, čiji je gospodar, kurfirst, tražio carsku krunu za sebe. Neuspeh austriske vojske u poslednjem ratu s Turcima davao je nade svima protivnicima da će do svojih ciljeva doći bez mnogo napora. Međutim, prevarili su se. Austrijanci su pokazali mnogo životne snage i rat, koji se s početka mogao činiti tako lak, protegao se punih osam godina. Naravno, na štetu i jedne i druge strane. Najviše je dobila ipak Pruska, koja otada postaje prava velika sila, sa moćnim uticajem u Evropi. Za vreme tog teškog rata Austriji je trebalo vojske i dobrih ratnika; razumljivo je potom što je Srbima skočila cena. Ovi su u velikom broju slati na razna bojišta. Od 113.544 austriska vojnika broj graničara je 1740. god. iznosio 45.615; a među graničarima, zna se, bio je veliki procenat Srba. Atanasije Rašković borio se sa svojim srpskim odredom jedno vreme na nemačkom ratištu, a tamo su bile upućene i druge srpske vođe; posle je, sa drugovima, bio prebačen u Italiju. Srpske vođe, duhovne i svetovne, iskoristile su ovu priliku i tražile su od Marije Terezije, da im se priznaju i obezbede narodne privilegije, koje se sužavaju "svakovrsnim interpretacijama". Carica je, u ratnoj nevolji, izdala potvrdu 1743. god. Potvrdila je i izbor Pavla Nenadovića za karlovačkog episkopa, koga tamošnje vlasti skoro dve godine nisu htele da puste u narod da im ne kvari rad na uniji. Učinila je to preko srca, jer je načelno bila i sama za stav hrvatskih staleža, koji su tražili u Požunu zabranu rada "šizmaticima" 1741. god., bojeći se za interese katoličanstva. Ali, kako su u toj nevolji carici bile potrebne i druge narodnosti, a u prvom redu politički vrlo svesni Mađari, to je ona morala raditi tako, da zadovoljavajući jedne ne uvredi druge. Tako je 1744. god. za srpski crkveni sabor pored uobičajenog jednog carskog komesara, jednog generala, odredila i jednog pretstavnika ugarske Dvorske Kancelarije. Srbi su bili nezadovoljni zbog toga i protestovali su. Njihovi pretstavnici nemaju mesta u mađarskom saboru, pa, prema tome, ni mađarski u njihovom. Oni su hteli da opšte neposredno s carem i njegovim organima, a u ovom aktu slutili su priznanje, da imaju na neki način potpasti pod Mađare, odnosno njihove staleže. Iz Beča im je na to stigla neiskrena poruka da dvor nije imao te namere i da Srbi neće biti podloženi Mađarima, a da je mađarski komesar imenovan kao i svaki drugi austriski podanik. Ovaj postupak Srba kazuje jasno, da su oni već stekli izvesno političko iskustvo, i da su znali birati i momente i način kako će vlastodršcima pokazati svoj stav. Igra s privilegijama imala je inače svoj poznati tok; kad su Srbi trebali one su bile priznavane, kad bi opasnost prošla onda su dolazile "interpretacije" da ih obiđu, suze ili potpuno izigraju. Srbi su, međutim, bili svesni i naglašavali su stalno, da njihove povlastice nisu privilegia gratiosa, date iz milosti, nego privilegia remuneratoria, date kao nagrada za usluge.

Carica Marija Terezija obrazovala je 1745. god. posebnu Dvorsku Komisiju, koja je imala da vodi brigu o srpskim stvarima. Carica je bila dobro obaveštena, da ugarski staleži sa svojom kancelarijom Srbe pritiskuju mimo zakona, ali je nalazila da ih i Dvorski Ratni Savet suviše zaklanja iz vojničkih razloga. Sa svojom Komisijom ona je htela stvoriti neku sredinu: da se Srbima održe privilegije, ali da se ne proširuju. "Koliko je taj narod hrabar i dobar on je i vrlo lukav i sve se dalje širi", pisala je ona, očevidno s namerom da se to spreči. U stvari, Srbi bi bili zadovoljni, da su se privilegije tačno primenjivale i pošteno tumačile i da su carske vlasti u tom pogledu bile dosledne i pravedne. Mađarske vlasti bile su protivne toj Komisiji i izazvale su sukobe kompetencija zbog čega je carica 1747. god. tu Komisiju pretvorila u Dvorsku Deputaciju za erdeljske, banatske i "ilirske" stvari. Ali je pre toga, 21. decembra 1746. donela odluku, "da mitropolit nije glava naroda nego crkve, te tužbe, koje se tiču naroda, neka se ne šilju preko njega."

Mađari su uporno tražili, da se poštuju njihova ustavna prava i jedinstvo njihova područja. Od ugrožene carice naročito su zahtevali kao prve mere, da se ukinu izuzetne vojničke mere i njihova zasebna područja. Dok je carska vlast 1745. god. slavonsku Posavinu pripojila Vojnoj Granici, Mađari su nastojali, da se moriška i potiska granica "razvojače" i da se, kao obične pokrajine, pridruže mađarskoj matici. Isto su tako tražili, da se ukinu posebni slavonski i sremski graničarski pukovi i da se mesto njih obrazuju mađarski. Tri od Turaka oslobođene županije: virovitička, požeška i sremska sjedinjene su bile 1745. god. sa Hrvatskom, ali su za to ipak, kao i ostale mađarske županije, slale po dva svoja zastupnika u mađarski sabor. Marija Terezija, koja je u duši bila centralista, morala im je popuštati, jer pored spoljašnjega nije mogla da stvara i unutrašnji front.

Kad su austriske vlasti odlučile da ukinu pomorišku i potisku krajinu mitropolit Pavle Nenadović, koji je došao iza patriarha Arsenija (+1748.) i kratkovremenog I. Antonovića, preporučivao je 1750. god. da se to ne čini. To je bio ustupak Mađarima na račun srpskih ratnika i njihovih dotadašnjih prava. Srbi su imali ili da budu podvrgnuti mađarskim županiskim vlastima ili su, kao vojnici, trebali da budu preseljeni na drugu stranu. Srbi iz tih krajeva ustali su odlučno protiv te namere. Oni su tražili, da mogu ostati "aki privilegirati narod u ovom činu i imanju", da služe caru oružjem, "i na večnoe poruganije naše paori da ne budem". Međutim, carica je bila u obavezi prema Mađarima još od 1741. god., kad im je potvrdila saborski zaključak u tom smislu, i nije mogla natrag. Demilitarizacija u Bačkoj počela je još 1745. god., ukidanjem subotičkog šanca, Sombora i Brestovca, a iduće godine pregovaralo se o tom, da se "provincijalizuje" i petrovaradinski šanac. Da bi se Srbi smirili činjena su im razna obećanja, ali je većina, ipak, ostala odlučno protiv preduzetih mera. Carica je 28. februara 1751. potpisala i dekret, koji je objavila ugarska Dvorska Kancelarija, da se svima oficirima sa deset godina službe iz ukinute pomoriške i potiske krajine daje plemstvo pri stupanju u građanski stalež i po jedan komad zemljišta za deset godina.

Oni ljudi iz tih krajeva, koji nisu hteli da idu u "paore" i građane, sa 2.200 porodica, prešli su početkom leta 1751. u Banat. Tu su došli s njima u vezu emisari srpskog husarskog puka iz Rusije, koji su tražili vojnike i pozivali ljude da idu sa njima. Srbima se nije bilo teško odlučiti, iz više razloga. U Rusiji čekala ih je vojnička služba, koju su oni cenili više svega; išli su tamo među svoje jednovernike, koji ih neće goniti i unižavati što ne pripadaju habzburškoj carskoj veri; i najposle, oni su već bili krenuti sa svojih sedišta, pa im nije teško padalo da se nanovo krenu. Austriske vlasti, tužili su se oni s ogorčenjem, ponizili su ih toliko, da se moraju seliti "tamo amo kao cigani sa čergama, a ne kao pravi i privilegirati nacion". Ruski poslanik u Beču, Mihailo Bestužev Rjumin, ušao je u veze sa Srbima i pomagao je, i čak posticao njihov pokret za emigraciju u Rusiju. On se isto tako zalagao i za odbranu pravoslavlja i pravoslavnog sveštenstva, prema kojima su katoličke crkvene vlasti bile nasrtljive u meri koja je prelazila granice zakona i reda. Austriska vlada, čiji su organi pomagali aktivnost katoličke crkve i koja je u ugarskim županijama i u Hrvatskoj trpela očevidna bezakonja, morala je da vešto taktizira. U političkoj konstelaciji toga vremena ona nije smela ni pomisliti da nekim otvorenim odbijanjem ogorči Rusiju, koja joj je postala saveznik, i da je otera u red neprijatelja. Mada je rad ruskog poslanika posmatrala s puno nezadovoljstva ona se nije usuđivala da ga javno sprečava.

Od srpskih ljudi ušao je u vezu sa Bastuževim Jovan Horvat, potpukovnik moriške milicije. On se, po njegovom savetu, obratio austriskoj vladi s molbom da pređe u rusku vojnu službu i dobio je tu dozvolu. Njegovom primeru sledovali su i drugi. Pošto je dobio uverenje da će ih ruska vlada primiti i nagraditi počeo je Horvat tajnu agitaciju u narodu za seobu u Rusiju. Nezadovoljni, Srbi su i pre toga pomišljali na seobe. Bilo ih je, koji su se vraćali u Tursku, a 1744. god. javljali su se ljudi, koji su hteli da vode Srbe čak u Prusku. Kad je doznao za Horvatov pokret mitropolit Nenadović je obavestio o njemu austriski dvor u želji da ga zaustavi. Motive mu ne znamo, ali je mogla biti po sredi koliko težnja da se ne slabi snaga srpskog naroda toliko i briga, da se ne umanje crkveni prihodi. Umešale su se i političke vlasti, ali nisu sasvim uspele. Njihova zabrana seobe zaustavila je pokret tek pošto su prve partije napustile zemlju i izazvale opšte komentare. Prva je krenula u Rusiju Horvatova grupa krajem septembra 1751. god. sa 218 duša, koja je do proleća narasla na 1.000 duša.

Krajem 1751. god. ruska vlada je primila Horvatov predlog o organizovanju jednog dela ruske vojne granice od doseljenih Srba. Jedna od tačaka toga predloga bila je, da se nikakav drugi narod "ne sme naseliti na zemlji od tvrđave Kamenka duž poljske granice, niti na tu zemlju nikakvu pretenziju dići". To novo naselje dobilo je naziv Nove Srbije. Za prvog generala Srba, koji su imali sačinjavati glavnu vojsku na toj granici, bi imenovan sam Horvat. Srpsko područje je bilo "između Sinjuhe, Buga i Dnjepra južno od prave linije, koja spaja ušće rečice Visa u Sinjuhu i rečice Tjasmina u Dnjepar".

Marija Terezija pokušala je da izvesnim ljubaznostima umiri Srbe. Kad je u leto 751. došla u Budim dala je tamošnjoj pravoslavnoj crkvi 200 dukata, a prilikom manevara na Rakoškom Polju, gde su se naročito istakli srpski pukovi, ona je naročito odlikovala srpskog pukovnika A. Raškovića i hvaleći vernost srpskog naroda obećala mu mnoge milosti.

Srpsko pitanje dovelo je tokom 1752. god. do izvesnih objašnjenja izmeću Beča i Petrograda. Mada nije htela da se zameri Rusima, bečka vlada je ipak smatrala za dužnost, da učini kraj ruskoj agitaciji. Poslanik Bestužev bio je smenjen. To nije sasvim zaustavilo dalje pokrete, ali ih je obuzdalo. U leto te godine Srbi u Banatu digli su pravu bunu tražeći da mogu slobodno ići u Rusiju. Austrija je odgovorila na to kaznenim patentom i vojničkim merama, ali je isto tako osetila potrebu da ublažava i izvesne postupke verskih i drugih vlasti protiv njih. To je činila da smiri Srbe, ali i da izbegne neprijatna ruska posredovanja u korist pravoslavlja. Ruska vlada se zauzela i za one Srbe oficire, koji su prešli u njezinu službu, pa se posle vraćali u Banat da pozivaju svoje sunarodnike na seobu. Njih su austriske vlasti dale zatvoriti, ali su ih na zahtevanje ruske vlade morali pustiti. Tako se moglo dogoditi, da je i posle kaznenog patenta, u septembru 1752., krenula i druga grupa Srba u Rusiju, pod vođstvom drugog potpukovnika pomoriške milicije, Jovana Ševića. U toj grupi bilo je oko 800 lica. Ta grupa bila je naseljena kraj ranijih naselja Horvatovih od Bahmuta do Luganje. Šević, koji je bio u neprijateljstvu sa Horvatom, nije hteo da mu se potčini, nego je, kao novi general, dobio posebnu komandu nad svojim odredom. Novo, Ševićevo naselje, dobilo je službeni naziv Slavjanoserbije. Jedan učesnik zabeležio je, kako su se naši ljudi našli u novoj postojbini. "Došli smo na pustu stepu i zemlju taku, gde od stvorenja sveta nikakva naselja nije bilo, ni kupiti se ničeg nije moglo". Broj srpskih naseljenika, od kojih je došlo 1753. god., još nešto žena i dece i nekoliko muških glava, nije bio velik; jedva ako je prešao 3.000 lica. Ali je čitav pokret bio značajan sam po sebi, kao izraz narodnog raspoloženja i kao prvi događaj koji je o srpskom pitanju u Austriji izazvao objašnjenja između Rusije i Austrije i tim celoj stvari dao izuzetan i dublji karakter.

Između Rusije i Austrije došlo je potom do privremenog formalnog saveza, kome se, na veliko iznenađenje Evrope, pridružila i Francuska, stari neprijatelj Dunavske Monarhije. Savez je bio uperen protiv Fridriha Velikog i njegova engleskog pomagača. Marija Terezija je tvrdo verovala, da će, pomoću tog saveza, povratiti izgubljenu šlesku pokrajinu, podići svoj oštećeni ugled i slomiti opasnog pruskog protivnika. Ali ovaj genialni državnik i borac nije se dao zbuniti. Saznavši za opasnost on je sam uzeo iniciativu i prešao u napad. Rat je počeo 1756. god. i trajao je sedam godina, sa veoma promenljivom ratnom srećom. U njemu su učestvovali i Srbi među austriskim i ruskim trupama. Od interesa je napomenuti, da je grof Černišev zauzeo 29. septembra 1760. Berlin samo sa srpskim husarskim odredom i sa odeljenjem donskih kozaka. Težak položaj, u koji je bila zapala već iscrpljena Pruska, izmenio se naglo krajem 1761. god., kad je umrla ruska carica Jelisaveta. Njen naslednik Petar III, inače skoro neuračunljiv, prešao je odmah na stranu Fridrihovu. U Austriji je to izazvalo razumljivu konsternaciju; bez Rusije, sama, bilo je očevidno da ona sa Pruskom ne može izići na kraj. To je, prirodno, pojačalo i neraspoloženje ne samo protiv Rusa, nego i protiv Srba koji su simpatisali s Rusima. Kad je u leto 1762. Petrova žena Katarina dala svog muža manijaka svrgnuti i ubiti izgledalo je kao da će se ti odnosi popraviti. Ali nije tako bilo. Katarina se izjasnila za politiku neutralnosti i povukla se iz rata. Naskoro su i obe ljuto zavađene sile, Austrija i Rusija, 1763. god., pristale na mir.

Da nije bilo ovog rata, i austriskih poraza u njemu, i obzira prema Rusiji i srpskim ratnicima, sudbina Srba i pravoslavlja u Austriji bila bi veoma teška. Marija Terezija, žena od volje, koja je htela da stvori što čvršće jedinstvo svoje iz raznih elemenata sastavljene carevine, mnogo je polagala na to, da, u oskudici drugih spajajućih činilaca, izvede to jedinstvo bar pomoću vere. Svom sinu Josifu ona je pisala jednom prilikom, da je tolerancija sredstvo koje sve potkopava. Kao jezuiti ona je smatrala, da je tolerancija ne osobina širine duha, nego znak slabosti. Za vreme njene vlade Srbima je bio onemogućen ulazak u izvesne državne funkcije i neka viša zvanja. I pored svih obećanja i obzira za njene vlade činjena su mnogobrojna nasilja prema pravoslavlju i Srbima uopšte. Kad je 1763. god. bio uhvaćen jedan tajni manifest Katarine II, da se pravoslavni iz Austrije sele u Rusiju, dalo je to povoda bečkoj vladi, kojoj više ruska pomoć nije bila potrebna, da pooštri mere i prema ruskim putnicima i prema srpskim nedovoljno lojalnim krugovima.

Od 1764. god. postao je savladar svoje majke njen daroviti sin Josif II, čovek finije kulture i liberalnijeg duha, vaspitan u velikoj meri u idejama racionalističkog i slobodoumnog XVIII veka. Poznata je stvar, da se on u mnogim pitanjima nije slagao sa idejama i metodama svoje majke. I on je želeo da sprovede centralizam u državi i da kao opštu sponu među narodima Monarhije razvije upotrebu nemačkog jezika, ali je u verskom pogledu bio pravi slobodarski duh. Među Srbe došao je prvi put u proleće 1768., obilazeći južne oblasti i vojnu granicu, a interesujući se za njihov život i potrebe. U Aradu Srbi su ga dočekali s pažnjom. Tu je s carem došao u dodir učeni Pahomije Knežević, koji je posle učenja u Budimu i Bratislavi proveo tri godine u Hali, i mogao učiniti na cara vrlo lep utisak. Da pokaže svoju pažnju prema Srbima došao je na službu u njihovu crkvu, poljubio evenđelje, otstojao celu liturgiju i klekao pri njenom najvažnijem delu. Ali se uzgred raspitivao i o odnosu prema Rusima i bio je vrlo zadovoljan kad je čuo da se u crkvi pominje ime njegove majke, a ne ruske carice. Tada mu je došla na um i misao, da bi se rusko-srpske veze mogle oslabiti, ako bi se sprečio dovoz ruskih knjiga na taj način, što bi se otvorila jedna štamparija, ali im je bečki krugovi nisu hteli dozvoliti nalazeći da bi to bilo jedno sredstvo za jačanje pravoslavlja. Ako bi im je i dali, u izvesnim momentima, to je moglo biti samo pod uslovom da bude u vezi i sa unijatima. I doista od 1768. god. krenuto je pitanje osnivanja jedne srpske štamparije s mrtve tačke. Ali ni tad se nije moglo rešiti, da se štamparija osnuje među Srbima i da se preda u srpske ruke, nego je odlučeno da se povlastica za srpsku štampariju dade za dvadeset godina bečkom univerzitetskom knjižaru Josifu Kurcbeku. Povlasticu mu je potpisala carica 3. (14.) februara 1770.

Od tog vremena počinje s austriske strane sistematski i intenzivan rad, da se suzbije među Srbima ruski uticaj i duhovni i politički. Carica je poverila grofu Franji Koleru kao pretsedniku Ilirske Dvorske Deputacije, da svestrano reformiše ceo život Srba u njenoj državi. Njegovo je delo Regulamenat od 27. septembra 1770. god., kojim su znatno bile ograničene srpske privilegije, a pojačan nadzor i uticaj države. Srpski građanski stalež veoma je osuđivao arhijereje što se nisu energično suprotstavili tom aktu i što uopšte ne zauzmu odlučniji stav protiv bečkih nastojanja. Sama hijerarhija, odavno nedovoljno složna, odupirala se ipak koliko je mogla. Kad su iz Beča 1774. god. predložili, da se za Srbe ozvaniči jedan katahizis s katoličkim elementima srpske arhijereji su ga odbili, a poverili su hvalisavom i ne mnogo istinoljubivom istoričaru Jovanu Rajiću da on izradi drugi. Carica Marija Terezija bila je u pomaganju unijatske akcije dosledna i istrajna. God. 1777. obnovila je unijatsku episkopiju za Hrvatsku i Slavoniju sa sedištem u Križevcima. Na crkvenom saboru od 1774. god. uložen je protest protiv Regulamenta, a sinod je te i 1776. god. većao o potrebnim izmenama. Drugi Regulamenat od 2. januara 1777. nije doneo ispunjenje narodnih želja. U znak protesta zbog toga i drugih stvari došlo je 1777. god. do formalnih narodnih pobuna i napadaja na vladičanske dvorove u Novom Sadu i Vršcu. U svojoj tužbi carici od 5. februara 1778. izneo je mitropolit Vićentije Jovanović Vidak čitav niz manjih i većih razloga zbog kojih se svet buni i u kojima s razlogom vidi nelojalne tendencije vlasti. Sam Koler, iako nije bio prijatelj Srba, morao je posebnim pretstavkama uticati na caricu, da ne ide do kraja za savetima svojih ispovednika i dvorskih duhovnika, koji nisu hteli, u svojoj verskoj revnosti, da znaju ni za kakve obzire.

Austriska aktivnost u prosvetnom pogledu bila je rukovođena načelima prosvećenog apsolutizma. U periodu Marije Terezije naročita se težnja obratila reformi školstva. Kod Srba je izvanrednu revnost za škole pokazivao mitropolit Pavle Nenadović, koji je za njihovo održavanje bio osnovao i posebni fond. Pored osnovne on je pokušao razviti i srednju nastavu. Te škole nisu davale mnogo znanja; u njima se u glavnom učilo čitati, pisati, pojati i nešto računati; ali su bile ipak od koristi. Učitelji su bili dobrim delom bez pravih kvalifikacija, a vršili su na dosta mesta i izvesne crkvenjačke dužnosti. Glavni pedagoški reformator austriskih škola bio je opat Ignjat Felbiger, i njegov sistem nije bio loš. Ali su Srbi zazirali od toga što je vlast htela da uzme celu nastavu u svoje ruke. Bojali su se da ona preko škole ne počne sprovoditi odnarođavanje i unijaćenje. Austriska državna politika radila je ovog puta doista s planom. Reorganizacijom škola htela je da nastavu ujednači i razvije u državnom centripetalnom smislu; Kurcbekovom štamparijom, koja je stala pod njenom kontrolom, dobila je sredstvo da suzbija ruski, a pojačava svoj uticaj. Školski ustav, objavljen 1776. god., zabranjivao je u svom čl. 13 učitelje "čuždago carstvija", to će reći Ruse, a u čl. 23 upotrebu tuđih, t. j. ruskih knjiga u srpskim školama.

Iako je Koler sa svojim reformama imao i dobrih namera i nesumnjivih zasluga, ipak nije dobro prošao. Jedno za to, što ni sam nije prema Srbima bio potpuno ispravan, drugo što nije uspevao da uvek spreči tuđe rđave uticaje, i treće što je izvođenje reforma provodio žurno i već tom samom žurbom izazivao sumnje. U životu Srba bilo je dosta stvari koje je trebalo ispraviti, ali se grešilo što se verovalo da se sve ispravke dadu izvršiti u kratkom roku, po naredbi, i što se nije znalo udesiti da za izvestan deo tih reforama dođe iniciativa iz naroda. Na srpske proteste Marija Terezija je odgovorila tim, što je 2. decembra 1777. ukinula ilirsku Dvorsku Deputaciju, prebacujući krivicu na nju. Ali je zato Banat vraćen Ugarskoj već iduće godine i tim je aktom dobar deo srpskih povlastica bio doveden u pitanje, pošto je stav mađarskih vlasti prema srpskim privilegijama dovoljno poznat. Smrt Marije Terezije (18. (29.) novembra 1780.) donela je Srbima istinsko olakšanje. Ona je bila velika vladarka, s puno pozitivnih osobina, ali je prema Srbima vodila dvoličnu politiku. Iako je i znala i priznavala njihove zasluge, iako im je sama, svojom rukom, potvrđivala stare povlastice, ona je u stvari radila protiv njih i gazila svoju reč, puštajući svesno da se radi protiv njihove vere i njihovih prava i osećanja.

Charmed · Malo ~ mače ~

Ruski uticaj u Crnoj Gori i susedstvu

Koliko među Srbima u Austriji toliko je bio jak i ruski uticaj među Srbima u Crnoj Gori. Na poziv cara Petra Velikog Crnogorci su 1711. god. ušli u rat s Turcima. Vladika Danilo je posle toga lično išao u Rusiju i stvarao veze između nje i Crne Gore. Njegov uticaj bio je moćan ne samo u Crnoj Gori, nego i u susednoj Boki, gde je vršio crkvenu jurisdikciju. Za svog pomoćnika u toj oblasti on je još 1719. god. dao zavladičiti svog sinovca Savu, iako je imao tek nešto preko 20 godina. Na Danila se naročito tužio katolički episkopat Dalmacije nalazeći da mu smeta u akciji katoličenja, koje je i pod mletačkom vlašću XVIII veka uzimalo maha, i da radi u korist Rusije. Zbog ove druge crte na Danila su s nepoverenjem gledale i mletačke vlasti, iako nije bilo od 1718. god. nijedne teže ratne situacije, u kojoj bi mogle na delima utvrditi svoje sumnje. Danilo je umro 4. januara 1735., pre velikog rata koje su Rusija i Austrija vodile s Turskom i u kome se patriarh Arsenije IV opredelio za bečku vladu.

Njegov naslednik Sava bio je miran i prilično povučen čovek, koji se u poslednjim godinama života odavao piću. Trudio se pošteno da popravi odnose sa susedima mletačkim lokalnim vlastima, koji su se bili pokvarili zbog raznih sukoba na granici, iako nije važio kao mnogo odan Mlečanima. Pred zimu 1742. god. otišao je u Rusiju da se pretstavi kao novi duhovni poglavar Crne Gore i da prikupi nešto priloga za tu zemlju. Ranije nije mogao poći zbog savezničkog rata i dok se nisu koliko-toliko sredili odnosi na granici, jer su Crnogorcima susedna srpska i arnautska plemena bila u krvi s Turcima. Vladika Sava, pod uticajem Mlečana, ostao je u tom ratu neaktivan i pored svih poziva koje su mu upućivali patriarh i kučki vojvoda Radonja Petrović. Arnautske i turske čete napadale su, posle austriskog povlačenja, sva pobunjena plemena, od kojih su mnogo nastradali Vasojevići i Klimenti, dok su Kuči uspeli da napadače suzbiju i da im se osvete. Borbe na tim stranama trajale su još i 1740. god. U svojoj pretstavci carici Jelisaveti Sava Petrović, "mitropolit skenderiski i primorski i Črne Gore povelitelj", kako se sam potpisuje, izneo je teško stanje svoje zemlje u koje je zapala posle saradnje s Rusima 1711. god. O ma kakvoj akciji za vreme poslednjeg rata nema ni jedne jedine reči. Carica je 27. septembra 1743. rešila, da se isplate Cetinjskom Manastiru zaostale sume, da se dade 3.000 rublja za obnovu crkava i manastira, i da se vladici pokloni i drugih potreba za crkvu. A zaostale sume za manastir nisu bile male, jer nisu isplaćivane od 1722. god.

Za to vreme Savin sinovac i zamenik u Crnoj Gori, daroviti ali nemirni i neistinoljubivi arhimandrit Vasilije Petrović, izazivao je protiv sebe mletačke vlasti. One su tvrdile da on truje odnose na granici i da se ponaša dvolično. Zbog toga su preduzele i izvesne represivne mere protiv Crnogoraca. Vasilije je zbog toga otišao lično u Mletke, da uredi stvar, ali u tom nije imao pravog uspeha. Stvari je smirio tek vladika Sava, kad se krajem 1744. god. vratio u svoju otadžbinu. To je dovelo do borbe između njega i Vasilija, koji je želeo da pojača svoj lični položaj i ugled. Vasilije je bio prilično gramžljiv i za novcem i u odnosu sa Mlečićima ta se njegova crta vidno ispoljila. Posle Savina uspeha u Rusiji on se rešio da i on ide tamo i da pokuša sreću. U pismu od 9. februara 1746., kojim je prethodno preporučivao u Rusiji svog rođaka Stevana Šarovića, on je izlagao, kako se u Crnoj Gori toga vremena razgoni neznanje zahvaljujući poslatim ruskim knjigama. "Narod je ovaj veoma hrabar i oštrouman i radi toga "boleznuju" Mlečani, jer ako bi u Crnoj Gori nastala škola filozofije, filologije i retorike, svi bi sinovi rimske crkve pristupili pravoslavlju". Da bi se to postiglo treba da Rusija pomogne obnoviti Cetinjski Manastir kao kulu pravoslavlja. Ali taj prvi korak nije imao mnogo sreće. Parović je, svakako po uputstvu Vasilijevom, radio u Rusiji i protiv vladike Save, pa je, uhvaćen u lažima, dopao zatvora. Okretniji i veštiji nego Sava Vasilije mu se prosto nametnuo kao pomoćnik i u crkvi i u politici; 1750. god. postao je čak i vladika ne sa iskrenim pristankom Savinim. U proleće 1752. god. Vasilije je lično krenuo u Rusiju. U pismu sastavljenom kao preporuka za rusku caricu govori se kako Turci žele da podvlaste "ovaj jedini slobodni principat crnogorski" i kako je Crnoj Gori, u borbi s Mlečanima i Turcima, jedina nada u Rusiji. Crnogorci žele da budu i misle da jesu "pod pokrovom sverusiskog imperatorskog veličanstva". U Petrogradu Vasilije je predlagao, da se "principat crnogorski" unese u rusku carsku titulu, ali su mu tamo odgovorili da bi za to bila potrebna bar formalna želja crnogorskog naroda. O tom se čulo čak i među Srbima u Ugarskoj i govorilo se, da je u tu stvar bio posvećen i pećki patriarh. Čak su se pronosili glasovi, da bi za kneza Crne Gore pod ruskim pokroviteljstvom imao doći Jovan Horvat, vođa srpskih iseljenika iz Austrije u Rusiju. Vasilije je razlagao, u Rusiji, kako je Crna Gora posle Crnojevića ostala republika pod vlašću mitropolita i kako su tad u nju ulazila ne samo plemena Crne Gore, nego i Primorje i Brđani s Kučima, Bratonožićima, Klimentima, Hotima i Kastratima. Ovom prilikom Vasilije je objavio i jednu svoju promemoriju kao Istoriju o Černoj Gori (1754.), istoriski i materialno skroz nepouzdanu, kao što se vidi i iz ostalih njegovih izlaganja. On je u želji da za Crnu Goru i za sebe lično izvuče što više koristi hteo da tu zemlju pretstavi većom i značajnijom, kako bi Rusija imala i sopstvenog interesa da je podržava. Radi toga je on i naglašavao u svojim pretstavkama kako tobože već traže savez s Crnom Gorom ne samo Mletačka Republika, nego i rimski car i "napuljska kruna".

Vasilije je bio došao u vezu i sa pretstavnicima Srba iz Austrije, pa je, po njihovom primeru, tražio, da Rusi otvore "male škole" u Crnoj Gori, a odatle bi svršeni đaci išli posle na dalje studije u Rusiju. Obavešten o tadašnjoj seobi Srba iz Austrije u južne ruske oblasti on je ponudio, da prevede u Rusiju i jedan deo porodica iz Crne Gore. U Rusiji je Vasilije prošao dobro. Kad je 31. marta 1754. u Moskvi služio liturgiju sama se carica pričestila iz njegovih ruka, isto kao i prestolonaslednik Petar. Dobio je i prilične materialne pomoći. Na povratku u Crnu Goru svratio se u Beč. Odatle se potužio na mitropolita Nenadovića napominjući ujedno kako su pravoslavni izloženi gonjenju.

Kad je stigao na Cetinje Vasilije je naglo crnogorskoj politici dao sasvim nov i borben pravac. Za njegova otsustva beše došlo do sporazuma s Turcima o isplati harača. O Maloj Gospojini 1754. god. beše došao vezirov čohadar na Cetinje, da sa svojim ljudima primi danak. Vasilije je ustao odlučno protiv toga. Zar on u Rusiji uveravao kako je Crna Gora nezavisna, pa da sad na prvom koraku bude demantovan? On je verovatno i iskreno želeo da Crna Gora pokaže svoju slobodnu volju, verovao je da će je i Rusija pomoći u eventualnoj borbi. Pod njegovim uticajem Crnogorci oteraše tursku komisiju s Cetinja. Pun divljenja prema Rusiji i njenoj veličini Vasilije je celu politiku obrnuo potpuno prema Petrogradu, napadajući i Turke i Mlečane. To je bio ujedno i način, da protiv pomirljive politike svoga strica postavi svoju, aktivnu i borbenu, koja je svakako više odgovarala i temperamentu Crnogoraca. On je o svom koraku obavestio ruski dvor naglašavajući da samo od njega očekuje izbavljenja i zaštitu. "Našim dolaskom Crnogorci su dobili veliku kuraž".

Zbog takvog držanja Vasilije je navukao na se, a dobrim delom i na Crnu Goru, mržnju i Mlečana i Turaka. Da suzbiju ruski uticaj Mlečani su počeli deliti novac i raditi protiv Vasilija. Glavno im je i najače sredstvo bilo u uskraćivanju pomoći za borbu s Turcima, a naročito nepropuštanje municije. U Mlecima se čak pomišljalo na to, da se pribegne starom njihovom sredstvu, pa da se Vasilije otruje. Međutim, Vasilije se sam u svom radu sapleo. Otvorio je borbu u isti mah na više strana i protiv spoljašnjih i protiv unutrašnjih neprijatelja. Obećavao je više nego što je mogao ispuniti (n. pr. u pitanju seobe Crnogoraca u Rusiju), a zloupotrebljavao je u velikoj meri poverenje Rusa. Ruski poslanik u Carigradu posredovao je, na osnovu njegovih vesti, kod mletačkog kolege u korist Crnogoraca, ali je posle ohladio videći da Vasilije preteruje. Aktivizam Vasilijev nije odgovarao snazi Crne Gore, a savremene političke prilike nisu bile takve da bi on mogao naći podrške na drugoj strani. Rusija je bila ušla u savez sa Austrijom protiv Pruske i nije mogla u taj mah izazivati neprijateljstva i na drugoj strani.

Kad su se krajem 1756. god. kretali Turci na Crnu Goru ova se našla u vrlo teškom položaju. Mlečani su zatvorili granicu i pazili strogo da niko ne prelazi ni s jedne strane. Čak ni brđanska i hercegovačka plemena ne ustaše s Crnogorcima. Vasilije je razvio na Cetinju rusku zastavu, da digne duh kod ljudi. Ali ga je pre njih izgubio on sam. Videći u kakvu je nezgodu došla Crna Gora, a lično omražen i kod Mlečana i kod Turaka, bojeći se za svoju glavu, on je pobegao iz nje tajno 1. novembra, i otišao je na Senjsku Rijeku. Turci su s nadmoćnom snagom suzbili Crnogorce, koji su se hrabro opirali, ali su, zbog zimskog vremena i gubitaka, pristali na kompromis. Crnogorci su platili formalno harač i obećali su punu lojalnost i Turci su se povukli.

Pun fantazije, a u želji da popravi svoj ugled među razočaranim Crnogorcima, Vasilije je sa Senjske Rijeke slao Crnogorcima pismene poruke o interesu Rusije za njih i o pomoći koju im šalje. Nije prezao ni od prevara. Iz Rijeke je pokušao, preko svog starog poverenika Šarovića, da utiče na Crnogorce da pokupe jedan puk ljudi, koji bi otišli u ruske srpske kolonije. Ali u tom, na sreću nije uspeo ponajviše zbog mletačke agitacije. Za Crnu Goru toliki gubitak za oružje sposobnog ljudstva mogao je pretstavljati pravu katastrofu. Broj ljudi koje je pokupio i poveo iz Crne Gore nije bio veći od 140. S njima je krenuo u Rusiju početkom 1758. god. Na tom putu došlo je do svađe između vladike s jedne i Šarovića i crnogorskih glavara s druge strane. Ta svađa dovela je do uzajamnog optuživanja kod ruskih vlasti, koje je, prirodno, smanjilo kredit vladici i njegovim izveštajima. Sem toga njegovi crnogorski emigranti, ostavljeni sami sebi i varani od polaska iz Crne Gore, pravili su u Moskvi česte nerede i vršili pljačke i razna druga nasilja. S toga ih ruske vlasti silom uvrstiše u vojsku ili pustiše da idu kućama. Da je pri tom mnogo nastradao Vasilijev autoritet razume se samo po sebi. A on je morao da strada i inače. Njegovi planovi podnošeni ruskom dvoru bili su ponekad ne samo nerealni, nego i neozbiljni i skoro patološki. Pored toga što je tražio 50.000 dukata godišnje i topova i tehničkih trupa, što bi se još moglo razumeti, on je tražio inženjere za kopanje zlata i srebra u Crnoj Gori i za rusku flotu Senjsku Rijeku i druge neke stvari. Nepoverenje prema njemu vidi se očigledno u tom, što je ruska vlada, na njegove molbe, odredila za Crnu Goru 15.000 rubalja, ali ih nije htela dati njemu, nego ih je uputila preko svog čoveka, pukovnika Pučkova. Posle dužeg bavljenja u Rusiji Vasilije je, s Pučkovom zajedno, došao u Crnu Goru tek u leto 1759.

Pučkov je ovom prilikom ispitivao stanje u Crnoj Gori. Njegovi utisci nisu bili povoljni. Za narod je nalazio da je samovoljan i nedisciplinovan i lak na preke mere. Crkve su bile u bednom stanju i jedva su izgledale kao hramovi, iako je Rusija za njih slala naročite pomoći. Za takvo stanje on je bacao krivicu u prvom redu na same vladike, a naročito na Vasilija, koga je prikazao veoma nepovoljno.

Poučen iskustvom Vasilije je posle povratka iz Rusije izmenio svoje držanje prema Turcima. Pokušao je da to učini i prema Mlečanima ali bez mnogo uspeha, jer mu ovi nisu verovali. Ušao je, međutim, bez potrebe u raspre s Dubrovčanima, koji su se tužili zbog crnogorskih pljačkanja njihovih podanika, pa je čak pretio da će s vojskom upasti na dubrovačko područje. Ali Vasilije je bio priroda, koja se nije dala lako obuzdati. U proleće 1762. god. on je tražio ponovnu dozvolu da ide u Rusiju i da tamo izlaže potrebu o oslobađanju crnogorskog "opščestva" od turskog iga. Posle Pučkovljeva izveštaja raspoloženje u Petrogradu za Crnu Goru nije bilo mnogo povoljno. Od nje, rđavo uređene, govorilo se tamo u službenom izlaganju, za Rusiju ne može biti nikakve stvarne koristi, a može se imati neprilika sa Turcima i Mlečanima. S toga je ruski odgovor bio negativan. U Vasilijevoj glavi nicali su, ipak, stalno novi planovi. Godine nisu smirivale njegov aktivistički duh. Baš ovih godina, 1763., on je smišljao plan o stvaranju ujedinjene srpske države, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i čak Vojničku Granicu, bez malo najveći deo Srba pod turskom i austriskom vlašću. Ali kako da se ostvari taj plan? Kojim sredstvima? Vasilije je i sad računao s ruskom pomoću, iako je iz Rusije baš u to isto vreme dobio hladan odgovor i preporuku da Crna Gora miruje. Sem toga, on je pomišljao na ustanak Srba u tim oblastima, naravno sa borbama i protiv Mlečana, i protiv Turaka, i protiv Austrije. Vasilije je o tom pisao karlovačkom episkopu Danilu Jakšiću, ali nije, naravno, mogao za takvu akciju pridobiti nikoga, koji je realno mislio. To je bila lepa želja i dokaz o njegovoj nacionalnoj svesnosti, ali to je, u praktičnom pogledu bila čista magla.

Da popravi svoj glas i da dobije novih sredstava za Crnu Goru Vasilije se rešio, da i po treći put pođe u Rusiju, posle promena koje su bile izvršene na ruskom prestolu. Na Cetinju se čulo, da je carica Katarina II "istina zaštitnica grčkog pravoslavlja", pa se učinilo korisno doći u vezu i s njom. Vasilije je krenuo u Rusiju krajem proleća 1765. god., pretstavljajući se kao "glava i načalnik" Crne Gore, bez i malo obzira na starog vladiku Savu. Ali u Rusiji, u koju je stigao s jeseni, Vasilije se razboleo i 10. marta 1766. umro u Petrogradu. Sumnje nema, da je on svojim čestim pričanjima o Rusiji i svojim putovanjima u nju s namerno pravljenim kultom te zemlje znatno doprineo, da se u Crnoj Gori XVIII veka, kroz široke narodne redove, pronese glas o njoj i da se stvori bezgranična i odana vera u Rusiju, kakva, u tolikoj meri, nije postojala ni u jednoj drugoj našoj oblasti. Crna Gora, od sredine toga stoleća, mogla se bez malo smatrati kao kakva ruska ekspozitura, u kojoj je narod voljno pristajao da svoju sudbinu veže za udes velike slovenske pravoslavne carevine. U šali se često govorilo, kako Crnogorci vole da kažu koliko ima "nas i Rusa"; u stvari, u narodu se to vezanje smatralo kao sasvim prirodno.

Koliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukomičnoj avanturi sa pustolovom Šćepanom Malim Rajčevićem. Uz božićne poste 1766. god. beše stigao u Mahine neki stranac, vidar, i to, kako po predanju priča S. M. Ljubiša, "go, bos, snebđen", zanoseći "kao po kranjski" i govoreći "sporo i nategom". Tu mu je, ne znamo tačko pod čijim neposrednim uticajem, došla na um misao da se proglasi za ruskog cara Petra III, koji se nekako spasao namenjene smrti. Takvih je avanturista bilo još, i u Rusiji i van nje. Misli se, da je to učinio u dogovoru s nekim ljudima iz kruga vladike Vasilija, koji su išli s njim u Rusiju i imali tobože prilike da vide cara, odnosno carevića. Po Njegošu on se proglasio za cara u aprilu 1767. god. Mi, međutim, znamo za njegov proglas narodu tek iz septembra te godine, kojim ih je pozivao da se umire međusobno i na kome se bio potpisao samo kao "Šćepan Mali i najniži od svih na svetu, dobar s dobrima". U tom mesecu o njemu se ne samo govorilo kao o ruskom caru, nego se već vodila i prepirka. Njegov domaćin Vuko Markov iz Mahina, koji je bio Vasilijev pratilac u Rusiji, revnosno je širio taj glas. Šćepan sigurno ne bi pristao na takvu mistifikaciju, vrlo opasnu u ostalom, da nije video lakovernost sveta i da nije kult Rusije izazvao ambiciju da pokuša sreću. Njegov lik bio je verovatno sličan Petrovom, pa mu je to bilo dalo početnu misao. Ali stvar nije išla lako. Vrlo rano javile su sumnje i kod izvesnih otresitijih i trezvenijih Crnogoraca i kod njihovih suseda. Šćepan sam nije demantovao te vesti o sebi i to je najbolji dokaz da je bio svestan saučesnik u celoj prevari, mada izvesni pisci veruju da je njegova uloga bila više pasivna. Motiv za tu obmanu bila je sa Šćepanove strane želja za vlašću, a kod njegovih pomagača težnja za ličnom korišću. Vladika Sava, već oronuo, možda je sumnjao u Šćepanovo kazivanje, ali mu je ipak prišao s izvesnim respektom, slao mu poklone, i iskorišćavao njegov uticaj. Tek posle izvesnog vremena setio se, da stvar javi ruskom poslaniku u Carigradu i da otud traži objašnjenje.

Šćepan je za to vreme stupio u vezu sa pećkim patriarhom Vasilijem Brkićem, poslednjim Srbinom na tom položaju pre ukinuća patriaršije. Odmah po prelasku Arsenija IV u Austriju postavljen je bio za pećkog patriarha Grk Janićije Karadža, protosinđel patriaršije, koji je bio posvećen u Carigradu. Činjenica, da je u relativno kratkom roku i drugi patriarh napustio svoje mesto i pošao sa turskim neprijateljima morala je izazvati negodovanje na Porti i dati maha onim grčkim elementima koji su radili protiv nezavisne srpske crkve. Od Janićijeva dolaska na čelo crkve u Peći srpski uticaj se vidno potiskuje. Grci postepeno uzimaju maha. Patriarh Gavrilo, isto Grk, pominje se kao otvoren neprijatelj srpskih prvosveštenika, koje goni na sve načine. Pojedini Srbi, i kad uspeju, s mnogo muka i žrtava, da mimo njih dođu do patriaršiske vlasti, imali su mnogo nezgoda i okapanja. Sama patriaršija je bila opala i bez mnogo ugleda, a održavala se pomoću velikog pritiska na sveštenstvo i narod. Kulturnog značaja nije imala skoro nikakva; za celo vreme XVIII veka Peć i njegova crkva nisu dali nijednog pisca od vrednosti i nijedno delo koje bi vredelo pomena. U katalogu pećke patriaršije nalazi se svega očuvanih 5 rukopisa, koji su pisani XVII-XVIII veka. U dnevniku trgovca Petra Andrejevića iz Peći, pisanom sredinom XVIII veka, patriaršiji nije obraćana nikakva pažnja; vidi se, da nije mnogo uticala u njegovom životu.

Vasilije Brkić, poslednji srpski patriarh, imao je vrlo buran život, ali ne i najbolji glas. Bio je đakon patriarha Arsenija IV i pobegao je 1749. god. iz Karlovaca, pod teškom sumnjom da nije bio čistih ruku. Potucao se po svetu i došao je u Tursku, gde je 1756. god. postao novobrdski, a tri godine potom sarajevski vladika, ne pokazujući veliku crkvenu revnost. Patriarh je postao 1763. god. i to, po mletačkim izveštajima, pod vrlo sumnjivim okolnostima. Tu je došao u sukob s Grcima, koji ga optužiše na Porti i uspeše, da ga turske vlasti zatoče na Kipru. Za to vreme bilo je svrgnuto nekoliko srpskih episkopa i zamenjeno Grcima. Nove grčke vladike, osam ih na broj, došle su lično u Carigrad i, očevidno po uputstvu Fanara, tražile da se ukine pećka patriaršija. Patriarh Kalinik II, Grk, koji je došao posle Vasilija, podneo je u isto vreme ostavku na svoj položaj, tužeći se na prezaduženost poverene mu crkve. Sve je bilo udešeno, da se ispuni stara grčka želja. Na pretstavku patriarha Samuila pristao je sultan Mustafa III 11. septembra 1766., da ukine pećku patriaršiju i da je podvrgne carigradskoj. Kao nagradu za to isplatila je carigradska patriaršija pećke dugove Porti.

Vasilije Brkić se nekako spasao iz ropstva na Kipru i uspeo je da se vrati u blizinu svoje nekadašnje rezidencije. Krajem 1767. god. nalazio se među Piperima. Odatle je došao u vezu sa Šćepanom Malim, a domalo se i sastao s njim u Mainama. Mitropolit Sava posumnja, da bi dogovor Šćepanov s patriarhom mogao ispasti na njegovu štetu i s toga, da ih predupredi, posta nešto aktivniji. U isto vreme stiže mu vest od ruskog poslanika iz Carigrada, da je ruski car Petar III davno umro i da oni u Crnoj Gori imaju posla s jednim običnim pustolovom. Ali se Šćepan nije dao izobličiti. Povezavši izvesne ljude oko sebe obećanjima i izgledima na materialne koristi on je prešao u napadaje. Vladike ne dele dobijeni novac iz Rusije narodu, nego ga troše samo na sebe; Sava je mletački čovek i protivnik njegov zato što je ruski car; i sve se udešava da se Crna Gora odvoji od Rusije. Lakomi na ruske dukate mnogi ljudi priđoše Šćepanu, koji starog vladiku stavi pod stražu u manastiru Stanjeviću. Samo, u toj politici on nije mogao dugo istrajati. Javile su se teže i ozbiljnije komplikacije s polja.

I na Porti i u Mlecima znalo se dobro, da Šćepan nije Petar III i da se ima posla s jednim pustolovom. Ali se nije moglo trpeti dvoje: prvo, da taj pustolov jača ugled Rusije; i drugo, da buni narod protiv Mlečana i Turaka, što je on činio, da bi sebi pridao više značaja. I s toga su i na jednoj i na drugoj strani preduzete mere protiv njega. Mlečani su zatvorili granicu prema Crnoj Gori, a Turci su je u leto 1768. napali, tražeći da im se izdaju Šćepan i patriarh Brkić. U tom pohodu Turci nisu postigli što su želeli; smetale su im velike vremenske nepogode i žilav otpor Crnogoraca. Doprli su do Čeva, pa su se odatle morali vratiti. Nešto zbog nesloge paša, koji su vodili vojsku, a nešto zbog panike koja je zahvatila jedan deo četa zbog udara groma usred njihove ordije. Mlečani su za to vreme bili pritegli svoje podanike u Mainama, Brajićima i Poborima. Oko 110 ljudi su pohvatali i zatvorili u galije, a srušili su 34 kuće pristalicama Šćepanovim.

Crnogorcima je olakšalo položaj i to, što se Turska u to vreme, gurana od Francuske, zaplela u rat s Rusijom. Vladika Sava pred opasnošću od Turaka, združio se sasvim sa Šćepanom. Ugazivši u rat s Turskom i ruski pretstavnici gledali su na Šćepanov slučaj malo blaže. Ovaj čudni i nepoznati čovek, istina s firmom ruskog cara, uspeo je da u samovoljnoj Crnoj Gori stvori izvesno poštovanje njegove vlasti. Same mletačke vlasti priznavale su to u svojim poverljivim izveštajima. U svojim službenim aktima on se nije nigde potpisivao kao Petar III, nego samo kao "Mali Sćepan po milosti božіei gospodarъ". U narodu on je, naravno, dao љtititi glasove kako je i novi rusko-turski rat u stvari dobrim delom radi njega i kako će on, kao prirodni ruski saveznik, proširiti crnogorsko područje od Skadra do Dubrovnika.

Katarina II, isto kao i car Petar Veliki, u svojoj akciji protiv Turaka računala je sa saradnjom balkanskih hrišćana i pozivala ih je, da joj se pridruže. Radi toga je uputila u Crnu Goru kneza Đorđa Dolgorukog, koji je imao da likvidira i Šćepanovo pitanje. Dolgoruki je stigao u Crnu Goru krajem jula 1769. Na zboru glavara, na Preobraženije, on je zakleo Crnogorce na vernost Rusiji i carici Katarini. U isto vreme dao je zatvoriti Šćepana. Ali u dodiru s narodom on se uverio, da je taj čovek u zemlji ipak bio od koristi i da nije bio ni od kakve štete po ruske interese. Među crnogorskim plemenima, od kojih se svako smatralo kao ne manje od drugih, Šćepan je pretstavljao neku vrstu centralne svetovne ličnosti i, prema tom, bio kao pretstavnik toliko potrebne centralne vlasti. Dolgoruki je, videći to, posle ne samo oslobodio Šćepana, nego ga je ostavio i na vlasti i pred polazak mu je predao ostatak novca što ga je bio doneo za Crnu Goru. Nalazio je, da je bolje sa Šćepanom dobiti Crnu Goru kao kakvog-takvog pomagača, nego je, uklanjanjem njegovim, ostaviti zamućenu i zakrvljenu. Sa knezom Dolgorukijem otišao je sredinom oktobra i patriarh Brkić, koji je ustao protiv Šćepana i koji se nije slagao ni sa vladikom Savom.

U dnevniku, koji je vodio jedan član kneževe pratnje, Šćepan je opisan kao polukomična figura. "Rasta je srednjeg, lice mu je belo i glatko, kosa svetlo-crna, kudrava, začešljana nazad i bez veze raspuštena, mlad je - oko 35 godina - odeven u svilenu belu anteriju kao Grci. Na glavi mu plitka kapa od crvenog sukna koju ni pred kim ne skida... Glas mu je tanak, nalik na ženski; govori brzo a izgovor mu je bosanski". Puna osude je karakteristika vladike Save, koja je data očigledno po kazivanju patriarhovom. On je prikazan kao dvoličan, glup i zloban, "a najgore je što je lakoman na novce". Još teža je karakteristika vladičine pastve. "Crnogorci, gotovo svi, ne znajući nikakav red i budući udaljeni od hrišćanstva i čovekoljublja, hrane se pljačkom i grabežem ne pitajući ni za veru ni poznanstvo ni čoveštvo. Tu krađu oni nazivlju večitim ratom s Turcima, a u samoj stvari oni i ne vide Turčine van crnogorskih kamenova i svojih kuća. I u borbama plašnja, izdaja i neverstvo tako su obične stvari, da gubitke turske valja pripisati samo kamenju i teškim prolazima". Tako oštro, i očevidno preterano, nije pisao o Crnogorcima niko drugi, a najmanje sa prijateljske ruske strane. Možda je to nezadovoljstvo došlo s toga, što Crnogorci nisu hteli da prime odmah sve one reforme, koje im je knez Dolgoruki autoritativno hteo da uvede. Naročito su energično ustali protiv toga, da im se ma iz kojih razloga oduzima oružje, što je knez, izgleda, usmeno preporučivao, da bi se smanjila međusobna ubijanja i krvave otimačine. Mnogo rđavog o Crnogorcima ispričao je ruskoj misiji i patriarh Brkić, koji je bio ogorčen na njih. Kazivao je čak, da su ga hteli za novac izdati Turcima i da se spasao samo tako, što je izdajnicima dao sve što je imao. To je delovalo i na kneza Dolgorukog, pa je na Crnogorce gledao s puno nepoverenja. Pisac dnevnika kazuje, kako je vladika Sava, kao mletački čovek, optuživao Ruse, da ih hoće da zavede s Turcima i kako je to imalo izvesnog odziva u narodu. "Neprestano opštenje kako s Turcima tako i s Mlečanima nesumnjivo je tvrdilo da se radi o izdaji, tako da se valjalo bojati Crnogoraca ne manje od Turaka". Tim rečima pravda se kneževa odluka da ostavi Crnu Goru krišom i da, isto tako tajom, izvede i patriarha, koji tobože nije bio siguran za svoju glavu. Iz celog dnevnika vidi se, međutim, jasno, da je autoritet Šćepanov kod naroda bio održan i pored kneževih postupaka i da je, možda, i to doprinelo nezadovoljstvu ruske misije.

Crnogorci nisu preduzeli neke veće akcije protiv Turaka, nego su po svom starom običaju vršili četničke prepade. Šćepan nije bio za ratničke podvige, ni po prirodi, ni po razumu. Nepomagana od Mlečana Crna Gora nije mogla primiti sama borbu. Šćepan je, sem toga, u leto 1770. i lično nastradao. Prilikom probijanja jednog puta mina ga je ranila osakativši mu jednu ruku i desno oko. Ruski uspesi protiv Turaka imali su, naravno, živa odjeka u narodu; u Crnoj Gori s radošću se očekivala ruska flota admirala Orlova, za koju se znalo da je savladala tursko brodovlje. Ali ga Šćepan nije dočekao. On je 11. septembra 1773. nađen zaklan u svojoj sobi. Preklao ga je njegov sluga, Grk, u koga je Šćepan imao veliko poverenje, a učinio je to, po opštem verovanju, potplaćen od skadarskog paše.

Njegov primer nije ostao osamljen. Već iduće godine pojavio se novi pustolov u Crnoj Gori, koji se izdavao za potomka Hercega Stepana i koji je i za sebe tvrdio da je došao iz Rusije. Drugi avanturista bio je Stijepo Zanović iz Budve, koji je pokušao da se proturi u Crnoj Gori kao Šćepanov naslednik, odnosno kao drugi Petar III. Ali obojica nisu imala uspeha; i crnogorska lakovernost imala je svojih granica. Posle se Zanović probijao kroz svet kao retko okretan pustolov dolazeći u veze, posredne i neposredne, sa prvim ličnostima tadašnje Evrope. Kako se vest o zagonetnom i neobičnom Šćepanu Malom širila kroz evropski svet i izazivala interes za nj Zanović se nije ustručavao da se samom Fridrihu Velikom pismeno javi kao "Stepan Mali od Crne Gore". Završio je život samoubistvom 1786., pošto se svuda onemogućio i izigrao.

Ruski uspesi u ratu s Turcima nisu bili brzi, ali su bili sigurni. Rusi su zauzeli Vlašku i Moldavsku, a njihova flota je ušla u Egejsko i Jadransko More, pomagana, prvi put u istoriji, od engleskih lađa. Iako na Balkanu, u vezi s tom akcijom, nije bilo većih pokreta, sem nekoliko grčkih pobuna maloga stila, osetilo se ipak na sve strane koliko je ovaj rat digao ruski prestiž i uticaj. Naročito se behu zabrinuli neposredni susedi Rusije, Austrija i Pruska, da Rusija ne bi nesrazmerno ojačala. Austrija je još naročito zazirala od ruskog uticaja u Podunavlju i na Balkanu i, da bi ga sprečila, pripremala je 1771. god. tajni ugovor s Turcima. Prva podela Poljske, izvedena 1772. god., imala je da zadovolji sve tri zainteresovane države, Rusiju, Prusku i Austriju, izvesnim teritorialnim proširenjem. Rusija je, posle uzaludnih pokušaja da se nagodi s Turskom, nastavila rat i prenela ga i na Balkan. Kad je turska vojska u Bugarskoj bila opkoljena pristala je bespomoćna Porta na mir, koji bi sklopljen juna meseca 1774. u Kučuk Kainardži. Tim mirom Turska se obavezala da će štititi hrišćansku veru, a ruskim pretstavnicima u Carigradu je priznato pravo posredovanja u korist pravoslavne crkve i, sem toga, u korist Vlaške i Moldavske, koje su dobile neku vrstu samouprave. Rusiji je dato pravo i da osniva konzulate po Turskoj Carevini. Ovi uspesi digli su glas i ugled Rusije. U evropskoj Turskoj, gde je pravoslavnih bilo više nego muslimana, Rusija je pravom posredovanja u korist pravoslavne crkve dobila moćno političko oruđe u svoje ruke i ona ga je u dobroj meri i iskorišćavala. "Tim je", veli tačno dr Vasilj Popović, "udarena osnovica ruskoj politici, koja je preko protektorata nad hrišćanima težila za protektoratom nad Turskom, sve dok nije na pariskom kongresu 1856. taj ruski protektorat zamenjen evropskim... Kučuk-kainardžiski mir znači prelazak vodstva u istočnom pitanju sa Austrije na Rusiju i utvrđenje uticaja ove poslednje na Crnom Moru i u Dunavskim kneževinama. Beogradski mir je suzbio Austriju na balkansku granicu, a kučuk-kainardžiski je doveo Rusiju na tu granicu".

Ruski uticaj u korist pravoslavlja nije se ograničio samo na Tursku. U XVIII veku ojačale su i na mletačkom području borbene katoličke tendencije protiv pravoslavlja. Pravoslavni episkop u Dalmaciji bi, na zahtev katoličkog sveštenstva, 1722. god. proteran iz mletačke države. Jedan od velikodostojnika zapadne crkve pisao je protiv pravoslavnih sa neverovatnom oštrinom. "Manastiri dalmatinski to su nečisti izvori, iz kojih potiče otrov za vjeru i za moral; kaluđeri su slijepi vođe oslijepljenoga naroda; ne znaju drugog jezika osim ilirskoga, ne poznaju drugih knjiga osim moskovskih, nemaju druge nauke nego prositi, niti drugog bogoslovlja, nego psovke protivu obreda i dogmata latinskog". God 1735. izdade provoditor Zorzi Grimani dekret, po kome nijedan pravoslavni sveštenik nije mogao vršiti svoje službe bez priznanja preleta katoličkog obreda. Protiv pravoslavnih se već tada govorilo, kako imaju simpatija samo za Rusiju i kako rade samo po ruskim uputstvima. U vezi s Crnom Gorom oni žele da Dalmaciju ili bar Boku učine ruskom. Godina 1737-8. u Dalmaciji su čak rušene pravoslavne crkve, a tamnice su bile pune pravoslavnih sveštenika. Otpor Srba bio je jak i svestan. Kad im mletačka vlada, po savetima katoličkih prvosveštenika, nije dala da dobiju svog crkvenog poglavicu, srpski sveštenici su sami, na dalmatinskom Kosovu, 1750. god. izabrali za svog episkopa rodoljubivog protu Simeona Končarevića, čoveka lepe lične kulture, koji je izradio i jedan danas zatureni, ali, po odlomcima i sadržaju sudeći, važni letopis pravoslavne crkve. Končarević je potom posvećen za episkopa u manastiru Dužima od tri naša episkopa 1751. god. Protiv tog posvećenja protestovao je među prvima crnogorski vladika Vasilije Petrović, bojeći se, da bi mogli biti okrnjeni njegovi interesi u Boki. Intrige protivnika i labavost mletačkih vlasti dovele su 1753. god. dotle, da je i Končarević napustio Dalmaciju i da je posle bio oglašen za državnog izdajnika.

I kod Mlečana je bio vrlo živ strah od Rusije, i to ne samo zbog ruskog uticaja na njene grčke podanike po ostrvima, nego i u Dalmaciji među Srbima. Verovalo se, još pre ovog rusko-turskog rata, da Rusija ima i nekih političkih planova na ovim stranama. S toga su mletačke vlasti i podupirale katoličko sveštenstvo ne toliko iz verske netrpeljivosti koliko od tog straha. Da bi prekratile crkvene veze s Rusijom i dolazak ruskih knjiga u Dalmaciju mletačke vlasti su pomogle osnivanje jedne slovenske štamparije u svom gradu, koju je oko 1758. god. otvorio Grk Dimitrije Teodosijev. Franćesko Dijedo, dalmatinski proveditor, objavio je 1760. god. naredbu, po kojoj nijedan sveštenik nije dalje mogao vršiti svoje službe bez prethodnog patenta katoličkih biskupa, a svi se sveštenici, koji nisu mletački podanici, imaju prognati. Pravoslavni bi tako došli potpuno pod vlast grčke crkve. Razumljivo je s toga, što je u narodu došlo do protesta i do otkazivanja poslušnosti. Videći da protesti u samim Mlecima ne pomažu mnogo dalmatinski Srbi se obratiše ruskom pretstavniku u Carigradu. I uspeše. Ruski dvor se zainteresovao za njihovu sudbinu i posredovao je u Mlecima. Mletačka vlada još te iste godine opozva Dijedovu naredbu i domalo promeni osetno svoju politiku prema pravoslavnoj crkvi.

Ruski uticaj osetio se i u Dubrovniku. Sveslovenska aktivnost XVI-XVII veka obratila je pažnju učenih Dubrovčana i na tu veliku slovensku državu, iako s njom nisu imali življih veza. Kad je Petar Veliki počeo svoju reformatorsku aktivnost, on je za svoje pomorske stručnjake uzeo nekoliko Bokelja, od kojih je Mate Zmajević postao admiral mlade ruske baltičke flote. Imao je i dva istaknuta dubrovačka saradnika, Jeronima Natalića i Ivu Tudizića. Na ruskom dvoru preporučivao je Dubrovčane Hercegovac Sava Vladislavić, bivši trgovac, vešt i uticajan čovek, koga je Petar učinio grofom i kome je poveravao vrlo važne misije čak i u dalekoj Kini. Dubrovačka vlada, u svojim pismima caru, kliktala je posle njegove pobede kod Poltave, a i u dubrovačkoj književnosti javilo se nekoliko odziva u slavu carevu. Najpoznatiji je Sjeverski plam Ignjata Gradića, koji je dospeo u Petrove ruke. Ali, strogo katolički grad ipak nije hteo ispuniti carevu želju, da dozvoli Vladislaviću podignuti u njemu pravoslavnu crkvu.

Odnosi između Dubrovnika i Rusije zaoštrili su se bez potrebe za vreme ovog poslednjeg rata. Dubrovčani su, kao turski vazali, bili zaplenili jednu rusku lađu i činili su Turcima i drugih usluga. Zapovednik ruske flote, grof Orlov, kome su stizale razne dostave o držanju Dubrovčana, preuzeće represalije. Ne samo da je zaplenio oko 50 dubrovačkih lađa, nego htede čak i da bombarduje sam Dubrovnik. Uplašena republika obrati se na sve strane za posredovanje, a zahvapi i kod carice Katarine. Do mira je došlo tek 1775. god. u Livornu. Dubrovnik je dobio natrag svoje lađe, ali je zato, ovoga puta, morao ne samo dopustiti dolazak ruskoga konzula u Dubrovnik, nego i dozvoliti da on u svojoj kući podigne pravoslavnu kapelu. Dotle, pravoslavni u Dubrovniku nisu imali ni svoje bogomolje, ni svog sveštenika, pa čak ni svog groblja u gradskom području, nego su im hitne svešteničke dužnosti obavljali kaluđeri iz bliskog manastira Duži. Dubrovčani su dugo nastojali da izbegnu tu obavezu i tražili su čak i intervenciju Marije Terezije, ali je sve bilo uzalud. Međutim, kad je ruski konzul došao u grad pošlo im je doista za rukom, da posredovanjem kod njega i drugim izgovorima odlože izvršenje te odluke. Prva pravoslavna crkva u tom gradu kao mala kapela otvorena je tek 1790. godine. To je bilo one godine, kad su Rusi zauzeli Ismail i pokazali znatan uspeh na kapiji Balkana, i kad je jedan bezimeni srpski pesnik u narodski sročenoj pesmi oduševljeno hvalio Rusiju i kneza Potemkina, gledajući u njima nove nosioce svoje sudbine.

Charmed · Malo ~ mače ~

Kočina krajina

Posle austrisko-turskog rata od 1737-39. god. Srbija je duže vremena ostala na miru. Zbog opasnosti od Pruske Austrija nije smela preduzimati ništa, što bi moglo da izazove i Tursku protiv nje. Šta više, ona je s Portom 1747. god. sklopila "večni mir", i dobila na jugu doista prilično sigurne granice. Srbi sami, posle teških iskustava sa Austrijom i njenim ratovanjem nisu zadugo pomišljali da ulaze u ma kakve nove avanture.

U Srbiji bila je prva stvar da se obnovi strahovito proređeno stanovništvo. Na tom su radili i Turci, kojima nije bilo u interesu da bogata pogranična oblast izgleda kao pustinja. Sva ispitivana naselja utvrdila su, da je najveći deo severne i zapadne Srbije dobio novo stanovništvo posle austriske okupacije, odnosno u drugoj polovini XVIII veka. To stanovništvo poticalo je sa raznih strana srpskog područja. U Gornjem Dragačevu i okolini Ljubića veliki je procenat (41%) iz stare Raške, bez Starog Vlaha; u Kolubari i Podgorini starovlaški i užički elemenat daju 33%, ali Polimlje s Kolašinom, Crna Gora i Hercegovina zastupljeni su sa 38%, a Bosna sa 18%; u Jadru i Rađevini prevlađuju doseljenici iz Bosne i Hercegovine; u Gruži Novopazarci (iz stare Raške) sa 39%. U smederevskom Podunavlju 9/10 celog stanovništva je doseljenik. Kosovsko-metohiska struja zastupljena je sa 15%, dinarska sa 22%, braničevska sa 16% i vardarsko-moravska sa 10%. "Nigde se", piše Jovan Cvijić, "doseljenici nisu tako brzo prilagođavali novoj geografskoj i društvenoj sredini i nigde se nisu toliko ukrštali kao u Šumadiji... Kao što plastična masa uzima oblik suda u koji se stavi, kao što se tok jedne reke prilagođava vijugama i neravninama korita i na isti način lomi o obalske stene, tako se u Šumadiji razne metanastazičke struje brzo taru, lome i prilagode novom geografskom okviru i socijalnoj sredini".

Sve glavne porodice Srbije XIX veka potiču od tih doseljenika. Karađorđevi muški pretci došli su preko Vasojevića iz Klimenata; Obrenovići su starinom Bratonožići; Nenadovići iz hercegovačkog Birča; Vuk Karadžić je Drobnjak, kao i preci Mladena Milovanovića; Garašani su Belopavlići. Iz Drobnjaka potiču Bogićevići, Kaljevići i Jovan Cvijić. Stojan Čupić je iz Pive, a iz nikšićkog kraja su se doselili preci Blaznavaca, Vukomanovića i Skerlića; a iz Pipera Uzun Mirko Apostolović i Žujovići.

U XVIII veku u Srbiji je bilo mnogo puste zemlje, "pustahije". Za svoju pitomu Brankovinu prota Matija Nenadović priča, da je u vreme, kad su se njegovi stari tu naselili, taj tako bogati "kraj Srbije bio gotovo sasvim pust". Ledi Montegijeva, koja je 1717. god. proputovala kroz moravsku dolinu od Beograda ka Nišu, piše u jednom svom pismu: "Prešli smo pustare srpske, gotovo prerasle šumom, premda je zemlja po prirodi vrlo plodna". Austriski generalštabni kapetan Adam Vajngarten objavio je 1820. god. svoj geografsko-istoriski opis Srbije, koji je veoma zanimljiv. Po njemu, Srbija je sva, sem rečnih dolina, zemlja brdovita, pokrivena "gustim i neprekidnim šumama". U Mačvi, pored močvara i blatišta, nalaze se "često neprohodne šume". Još 1829. god. beležio je Oto Pirh, da je od Kragujevca do Beograda jahao tri dana "kroz hrastove šume" i da Šumadija još živi "starim pastirskim životom". Zbog toga, što je zemlja bila pod šumom i prilično neobrađena Srbija još prvih godina XIX veka nije imala dovoljno žita, nego ga je morala nabavljati. Ali je za to imala mnogo stoke, a naročito svinja, i izvozila je ne samo u Austriju, nego čak i u Dalmaciju i na Dubrovnik. Svi poznatiji ljudi u Srbiji s kraja XVIII i na početku XIX veka bavili su se ili neposredno stočarstvom ili posredno kao trgovci, preprodavci i izvoznici. Takvi su bili Koča Anđelković, braća Nenadovići, Radič Petrović, Milutin Garašanin, Petar Dobrnjac, Mladen Milovanović, Milan Obrenović, Karađorđe i drugi.

Lj. Jovanović je dobro istakao još i ovaj momenat za stanje u Srbiji na kraju XVIII veka. Austrisko-turski ratovi rasterali su iz te zemlje muslimansko stanovništvo tako, "te se ovo posle nikad nije moglo onako umnožiti i osiliti, kao pre, a tim je sultanovoj vlasti ovde nedostajalo glavne podloge na koju se ona naslanja".

Ova četiri osnovna elementa: sastav stanovništva aktivnog i pokretnog iz svih naših oblasti; zatim pretežno stočarsko zanimanje stanovništva, koje ljude upućuje na kretanje, veze, i traženje dodira trgovačkog i drugog; ogromne šume, koje su bile neka vrsta skloništa i opasnosti za turske nasilnike; i najposle relativno mali broj muslimanskog stanovništva i učinili su, da se u Srbiji, na području Beogradskog Pašaluka, razvio više otporan i borben mentalitet kod naših ljudi. Kao što je buntovnoj Crnoj Gori znatno pomagala blizina mletačke granice, preko koje su se u nevolji mogli spasavati, tako je i ljudima iz Beogradskog Pašaluka dobro dolazila bliska austriska međa, preko koje su imali gusta naselja, svojih sunarodnika. Borbenom raspoloženju naroda davala je izraza i potstreka srčana hajdučija, koja je u gustim šumama imala sve uslove za pun razvoj.

Osamdesetih godina XVIII veka, posle duže pauze, javila se ponovo i austriska agitacija. Ruski uspesi u ratu s Turcima, o kojima je napred bilo reči, naterali su Austriju da i sama, makar i preko volje, uđe u rešavanje Istočnog Pitanja. Za Beč je postalo jasno da je u Rusiji na Balkanu dobila opasnog takmaca. Za nju su bili svi narodi Balkana radi iste vere, a Sloveni još i radi iste rase. Katarina II pokazala je i volje i snage da Rusiji stavi u zadatak oslobađanje Balkanskog Poluostrva od Turaka i izlazak na Egejsko i Sredozemno More. Austrija, posle neuspeha u borbi sa Pruskom, nije mogla pustiti da pretrpi neuspehe i na Balkanu, na koji je jednom bila i osetno zakoračila. Pruska joj nije dala da postigne nikakav uspeh u Nemačkoj i stalno se rogušila protiv nje. Šta je sad mogla da radi bečka vlada? Kancelar Kaunic spremio je bio 1771. god. savez sa Turskom, da bi sprečio rusko nadiranje. Ali kao odgovor na to mogao se očekivati ruski savez sa Pruskom, koji bi za Beč mogao ispasti katastrofalno. S toga je Austrija dosta brzo izmenila svoj stav. Kad nije mogla ići protiv Rusije ona se rešila da ide s njom, da bi stekla prava na deobu dobiti. To je bila nova politička linija Josifa II. God. 1780. došlo je u Mogiljevu do sastanka između Katarine II i Josifa II, a 1782. god., potom do saveza između Rusije i Austrije. Baza sporazuma bila je podela interesnih sfera na Balkanu. Rusija je želela da se stvore na Balkanu dve nove hrišćanske države: Dakija, koja bi obuhvatala Besarabiju, Moldavsku i Vlašku, i obnovljena Vizantija s prestonicom u Carigradu i sa velikim knezom Konstantinom, unukom carice Katarine, kao vladarem. O Srbiji ili ma kojoj slovenskoj državi na Balkanu nije bilo ni kakve stvarnije kombinacije. Srbija nije bila u ruskom planu, a Bugarska se smatrala kao zamrla. Austrija nije bila za takve planove, jer bi oni stvarno značili jačanje pravoslavlja i ruskog uticaja. S toga je ona sa svoje strane tražila Vlašku do Olta, Nikopolj, Vidin, Oršavu i Beograd, a od Beograda najpraviju i najkraću liniju do mora, odnosno do ušća Drima.

Rusija je naskoro potom postala agresivna i već 1783. god. osvojila je Krim. Ponudila je Austriji i da zajednički, još te godine, objave Turskoj rat. Bečka vlada odložila je to, ali je odmah počela sistematsku agitaciju po Srbiji i Bosni i vojničko izviđanje tih oblasti. Radila je i u Albaniji i Crnoj Gori. Austriskim vlastima činili su velike usluge srpski sveštenici, koji su želeli oslobođenje i radovali se savezu Austrije i Rusije. Agitaciju nije bilo teško sprovoditi. Sem hrišćanskih simpatija na ljude su teško delovala i teška nasilja turskih kesedžija. Janičari su bili bezobzirni i udarali su i na same turske vlasti. Porta je slala protiv njih spahije, da ih obuzdaju, ali to je Srbiji donelo samo nove bede. Vođa janičara u Beogradu Deli Ahmet bio je i ugledniji i moćniji od tamošnjeg paše.

Između Rusije i Turske došlo je do zapetih odnosa 1786. god. zbog izvesnih sukoba na Kavkazu. Iduće godine sastali su se ponovo, i to na Krimu, Josif II i Katarina II. Turska je osetila da je taj sastanak imao oštricu protiv nje i da se ne bi dala preduhitriti objavila je Rusiji rat. Iako saveznica, Austrija nije ušla u rat odmah nego tek krajem januara 1788. Stvarna neprijateljstva počela su, međutim, ranije. Kao i u ranijim ratovima ona je i sada računala mnogo sa saradnjom Srba. S toga im je još u jesen 1787. uputila proklamacije, i to po svima oblastima svoje sfere. Pokušaj, da pomoću Srba, uoči Vavedenija 1787. god., prepadom uzmu Beograd nije uspeo. U zimu iste godine obrazovali su Austrijanci od emigranata iz Srbije posebne dobrovoljačke čete, "frajkore" (Freycorps), koje su, pod komandom njihovih i srpskih oficira, prošle vojničku vežbu. Te čete su im bile potrebne, da olakšaju rad redovnoj vojsci i da u Srbiji stvore što povoljnije raspoloženje za Austriju. Glavni zapovednik srpskog frajkora bio je aktivni austriski major, Mihailo Mihaljević, koji je svoj posao radio s puno takta i sa dosta uspeha. Uza nj su pristali ne samo mlađi ljudi i izvesni avanturisti, nego i ugledni domaćini kao valjevski knez Aleksa Nenadović.

Među srpskim dobrovoljcima istakao se ponajviše Koča Anđelković, rodom iz Panjevca kod Jagodine, bivši trgovac, koji je u leto 1787. prebegao u Austriju. Drugi ugledni vođa frajkora bio je Radič Petrović, trgovac i avanturista, koji je prvi stvorio posebnu srpsku četu, u koju su ušli Koča i mladi Karađorđe Petrović. Kad je Austrija objavila rat Turcima Koča je, veoma hrabar i odlučan, učestvovao s jednom austriskom četom u prepadu na Smederevo, a onda je sa svojom četom napao i uzeo Požarevac. Posle tog uspeha napao je Hasan-pašinu Palanku, Batočinu i Bagrdan, pa je i odatle rasterao Turke. Ti uspesi, i smelost, i lični autoritet učinili su, da je Kočino ime steklo naročiti zvuk u narodu i da je njegova četa postala nekoliko puta jača. Jedno vreme brojala je na 500 glava. S toga, i sa daljih uspeha, cela ova vojnička akcija, u kojoj se austriska vojska nije mnogo izlagala, dobila je u narodu naziv Kočina krajina. Priman i pomagan od Srba, Koča je u svom smelom zaletu dopro do Kragujevca i uspeo je čak da i odatle izagna iznenađene Turke. Na zapadu Srbije, knez Aleksa Nenadović očistio je od Turaka valjevski kraj i goneći ih dospeo je sve do Čačka. Kao aktivni agitator po zapadnoj Srbiji istakao se u to vreme bački vladika Jovan Jovanović, koji je lično išao po narodu. Sa učešćem srpskih dobrovoljaca austriska vojska uzela je 16. aprila Šabac. Inače, prvih meseci rata čitav teret akcije pao je na Srbe, koji su imali da pripreme teren za glavnu vojsku. Koči Anđelkoviću, posle pokazanih uspeha, beše stavljeno u dužnost, da svakako preseče veze između Niša i Beograda. On je to jedno vreme vršio s dosta sreće, zbog čega je dobio čin kapetana i zlatnu medalju imajući uza se do 3.000 srpskih boraca, ali je posle, nedovoljno pomagan od austriske vojske, morao uzmaknuti pred nadmoćnijom turskom snagom. Turcima je snabdevanje Beograda bilo veoma važna stvar i oni je nisu hteli upustiti bez teške cene. Srpske čete nisu bile dovoljno snabdevane ni hranom i to je dalo povoda osetnom nezadovoljstvu i nedisciplini, što se sve pojačalo kad se videlo da Austrijanci ne ulaze u borbu ni posle očigledne turske namere da se probiju kroz moravsku dolinu. Bilo je nezadovoljstva i sa Kočom, koji je optuživan da je samovoljan i da nepravedno deli plen. Sredinom aprila 1788. uspeo je Deli Ahmet da razbije Koču i da ga natera na povlačenje sve do Požarevca. Austrijanci su oklevali s planom. Oni nisu hteli da se mnogo založe sve dotle, dok ne vide šta Rusi nameravaju i dok ovi ne privuku na se glavninu turske vojske.

Ali mesto ruske ofanzive došla je turska. Početkom maja udarili su Turci od Vidina prema Požarevcu i prošli su do Beograda. Uplašeno srpsko stanovništvo ili se povlačilo ispred njih ili se smirivalo. Turci su se svetili i kažnjavali strogo. Beogradski trg bio je pun srpskog roblja. Broj srpskih izbeglica u Austriji popeo se s toga krajem juna na 50.000 duša sa 300.000 komada stoke. Milovan Vidaković, koji je opisivao beg svoje porodice u Srem, kazuje kako su prolazili pored pustih sela. "Sva već u travi obrasla, nigde života u njima ne ima, sve je to otišlo bilo. Vinogradi, vertovi, stanovi, sve je to pusto i u korovu leži".

Kad su potisli dobrovoljačke čete iz moravske doline i obezbedili Beograd Turci su preneli ratište na austrisku stranu, u Banat. Hteli su da preseku eventualnu vezu između Rusa i Austrijanaca. U leto 1788. počela je njihova ofanziva u Banatu, koja je imala brze i relativno lake uspehe. Pri toj ofanzivi stradao je i kapetan Koča. On je branio rudarsko mesto Brzasku, pa je izdajom i kukavičlukom nekih vlaških odreda bio opkoljen i zarobljen. Za kaznu Turci su njega i njegove drugove nabili na kolac u obližnjoj Tekiji. Austriska vojska, slaba i iznenađena, nije mogla lako da se pribere i Turci su zauzeli ceo južni Banat. Ušli su i u Pančevo. Njima su se pridružili nepouzdani Vlasi i tu i u negotinskoj Krajini, nešto iz straha a nešto i zbog pljačke. To je, sasvim razumljivo, unelo paniku i među Srbe. Srećom ta turska ofanziva nije imala duga daha. Nedovoljno spremna njihova vojska brzo je malaksala i nije iskoristila svoje prve uspehe. U jesen obe strane sklopiše primirje, koje je trajalo sve do leta 1789.

Za to vreme politička situacija u Evropi izmenila se na austrisku štetu. Pruska je sklopila savez sa Engleskom i Holandijom, koji je imao antiaustriske tendencije i koji se jasno dao razumeti u Carigradu. Saznavši za to i videći tursko zatezanje u Beču se rešiše, da brzom novom ofanzivom nateraju Turke na popuštanje. S toga za vrhovnog zapovednika postaviše u Sedmogodišnjem Ratu proslavljenog feldmaršala Laudona, koji je prošle godine imao izvesnih uspeha na bosanskoj granici. On je doista nastavio rat odlučno i brzo. Krajem avgusta njegova je vojska prešla granicu i već 27. septembra zauzela Beograd. Odmah potom počela je prodiranje niz moravsku dolinu, u kom je i opet živo sudelovao i srpski frajkor. Glavne operacije vodio je pukovnik M. Mihaljević, s puno obzira i prema svojim suborcima i prema srpskom stanovništvu. Kad je na Badnji dan 1789. zauzeo Kruševac, on je naredio da se očisti crkva kneza Lazara, u kojoj su Turci dotle držali konje, i da se tu, u njoj, održi blagodarenje. U svom govoru on je, i sam Srbin, s uzbuđenjem govorio kako Srbi treba da prime Josifa II kao svog novog kneza, a oni su, plačući od radosti, polagali zakletvu vernosti. Ovom prilikom Austrijanci su prodrli sve do manastira Studenice. Slično oduševljenje vladalo je i u drugim oblastima, u Mačvi i Krajini, gde su Austrijanci isto tako prodrli duboko. Austrijancima je u Mačvi dosta pomagao aktivni arhimandrit manastira Tronoše, Stevan Jovanović.

Ali srpsko zalaganje išlo je i ovog puta za jednu unapred izgubljenu stvar. Austrija je tražila nova osvajanja ne da ih zadrži, nego da pravi pritisak na Portu. Njen položaj bio je takav da je mir bio preči njoj nego Turcima. U unutrašnjosti mađarska opozicija protiv Josifa II bila je sve nepomirljivija i u ratom zamorenoj zemlji pretila je da se pretvori u bunt. Ne manje neprijateljsko bilo je i držanje katoličkog klira, koje nije moglo oprostiti caru njegove liberalne reforme. U spoljašnjoj politici Pruska je sve otvorenije dizala glas protiv Beča. U oktobru 1789. izbila je u austriskoj Belgiji prava buna, a Francusku je zahvatio plamen revolucije. Kad je početkom 1790. god. Pruska sklopila savez sa Turskom Beč nije imao mnogo da bira. Već je Josif II u jesen 1789. obnovio s Turskom pregovore za mir, a posle njegove smrti (9. februara 1790.) njegov naslednik Lepold II napravio je od tog mira osnovnu tačku svoje politike.

To se sve osetilo i na ratištu. Bojeći se zapleta sa Pruskom Austrijanci nisu smeli da upućuju u Srbiju veće snage. Kad su to videli Turci pregli su energično da ih potisnu i uspeli su. Već na samom početku 1790. god. Austrijanci su napustili Studenicu, a domalo su počeli povlačenje i na drugim stranama. Posredovanjem Engleske, u leto te godine, Austrija se obavezala Pruskoj da se odriče svih osvajanja u Turskoj izuzimajući samo neke male ispravke granice. Posle toga je u septembru došlo do primirja s Turcima, koje se, istina, proteglo dugo, ali koje je na kraju, ipak, dovelo do mira u Svištovu, 4. avgusta 1791. "Vsjaka duša hristijanska proplaka", zapisao je arhimandrit manastira Bogovađe, Hadži Ruvim, kazujući položaj i raspoloženje Srba.

Izvesni srpski prvaci, među kojima se isticao arhimandrit Stevan Jovanović, pokušavali su na više strana da prikažu teškoće naroda u Srbiji posle austriskog napuštanja, ali svo njihovo zauzimanje bilo je uzalud. Austrija im nije mogla pomoći; i Rusija se, brzo iza nje, u Jašiju smirila s Turcima. A ko im je drugi mogao biti od koristi? Ko i kako? Austrija je uspela samo u toliko što im je izradila amnestiju, koju su i sami Turci osetili kao potrebnu, da zemlja ne bi ostala bez radne snage. A sem toga primala je i srpske izbeglice, da ih nastani na svom području. Stevan Jovanović došao je u to vreme na misao, zajedno sa još dva sveštenika, da bi se Srbima obezbedila izvesna unutrašnja samouprava, "kako čto je Karavlahija bila". Samouprava bi "imala da sadrži plaćanje danka otsekom, a da se Turci "u nas" ne mešaju i da im ne sude paše ni muselimi. Srbi bi imali jednog svog "komendata", kao što je bio u Vlaškoj. Jovanović je o tom izradio i jednu pismenu pretstavku, koju su trebali da potpišu svi narodni ljudi, ali čija nam sudbina nije dalje poznata. Izvesne njene ideje javiće se posle u narodu i nisu ostale bez ikakva uticaja, kako se na izvesnoj strani misli i tvrdi.
<

Charmed · Malo ~ mače ~

Duhovno oslobođenje Srba

Car Josif II bio je veoma omražen u krugovima katoličke crkve i među Mađarima i Hrvatima. Duh slobodouman, u istinu prosvetiteljski, bez mnogih nasleđenih predrasuda, on je sasvim ušao u duh savremenog liberalizma, koji je iz Engleske bio zahvatio celu Nemačku i koji je bio nošen od francuskih racionalista i enciklopedista. Za života svoje bigotne majke on se morao ustručavati, ali posle njene smrti izašao je bezobzirno sa svojim reformama. Od bogatog imanja već ranije ukinutog isusovačkog reda dao je stvoriti fondove za škole, a 1781. god. počelo je njegovo ukidanje kaluđerskih redova i zatvaranje manastira, koji se nisu bavili humanim ili prosvetnim radom. Potpunu slobodu vere i versku ravnopravnost objavio je njegov Patent tolerancije od 10. (21.) decembra 1781. Sam papa Pije VI je lično pokušavao da zaustavi ili bar ublaži carevu aktivnost u svim ovim pravcima. Svi njegovi napori ostali su uzaludni. Čak se, na zaprepašćenje vernih, prilikom papina dolaska u Beč, pojavila sasvim antijerarhiska brošura bivšeg profesora univerziteta Valentina Ajbla Šta je papa?, u kojoj nije bilo nimalo onog ranijeg strahopoštovanja prema glavi zapadne crkve. U katoličkim krugovima dobro se znalo, da car lično zakriljuje Ajbla. Ovo je sve bilo dovoljno da objasni neprijateljski stav katoličke crkve protiv njega i njegova dela, i da u isto vreme pokaže i zašto su slobodoumni srpski duhovi i prosvećeni građanski stalež stali na carevu stranu. Mađari i Hrvati bili su protiv cara i zbog njegove germanizatorske i centralističke politike, kao i zbog toga, što je Josif II, kao i Fridrih Veliki i Katarina II, zastupao metode prosvećenog apsolutizma. Srbi se, zbijeni u svoje redove, pod okriljem crkvene autonomije, nisu mnogo bojali od germanizacije; možda joj nisu uviđali ni pravi značaj. Od centralizma i apsolutizma nisu se bojali mnogo; u Turskoj su dobrim delom doživljavali i videli i jedno i drugo, a i sama njihova crkvena uprava bila je centralistička i prilično apsolutistička. Sem toga, Josif II bio je simpatičan Srbima još i zbog toga, što je ušao u sporazum s Rusima i što je počeo borbu protiv Turaka. Sam učeni arhimandrit Jovan Rajić osetio je potrebu da tim povodom da oduška svom raspoloženju u jednoj povećoj poemi. Pod vladavinom cara Josifa II kurs državne politike prema Srbima osetno se promenio, oni su istinski odahnuli, i mogli su se posvetiti nesmetanom radu u narodu.

U Karlovcima se oko mladog i aktivnog mitropolita Stevana Stratimirovića, koji je na taj položaj došao 1790. god., stvorilo novo i aktivno srpsko kulturno središte. Već 1791. god. osnovana je tu prva prava srpska gimnazija, kojoj je osnovni fond omogućio rodoljubivi građanin Dimitrije Anastasijević Sabov. U Karlovcima je otvorena i bogoslovija sa boljom stručnom nastavom. I Kurcbekova štamparija prešla je 1792. god. u srpske ruke, a vlasnik joj je postao bivši sekretar mitropolije Stevan Novaković. Srpski kulturni život se prenuo. Stratimirović je bio pun dobre volje, sam se bavio naukom, voleo je knjigu, i trudio se da celu svoju sredinu zagreje za više ciljeve.

S druge strane mlada srpska inteligencija, ponesena i sama idejama racionalizma, želi da što neposrednije utiče na narod. U njoj se osećaju liberalne tendencije i simpatije za reforme cara Josifa. U tom duhu jozefinizma počinje sve oštrija kritika jalovog i neskromnog kaluđerskog života po našim manastirima, suzbija se klerikalni uticaj, koji je ponegde uzimao suviše maha, i teži se da se narod prosvetom leči od predrasuda i rđavih navika i običaja. "Nacionaliste", kako su sebe nazivali ljudi koji su želeli da pomognu narodu, imali su jaka oslonca u građanstvu, koje je u izvesnim mestima bilo ekonomski napredno i duhovno vrlo lepo razvijeno. Slobodnozidarski pokret, kome su u XVIII veku pripadali svi slobodnoumniji duhovi Evrope, našao je odziva i u srpskoj sredini. Njemu su jedno vreme među Srbima pripadala i neka sveštena lica, kao Stevan Stratimirović i Jovan Jovanović Šakabenta. Krajem XVIII veka bio je kod Srba priličan broj lica, koji su svoje vaspitanje sticali na strani, i to ne samo u pravoslavnoj Rusiji, nego i u Nemačkoj, koja je bila mnogo naprednija od Austrije. Dosta Srba znalo je strane jezike, ruski, nemački i francuski, koji je u to dobao ušao u modu. Krajem XVIII veka, kad je Austrija bila puna francuskih emigranata, bilo je izvesnih kuća koje su uzimale i francuske privatne učitelje. S jezikom se širio i uticaj francuske lektire. Na temišvarskog episkopa Petra Petrovića uticao je u osetnoj meri skepticizam filozofa Pjera Bejla. Kad je on dozvolio da se prevede za Srbe spis unijate Samuila Klajna protiv prekomernih postova ustao je vladika Genadije Dimović protiv načina kako novi bogoslovi kritikuju stare, "kao Volter u Franciji".

Glavni pretstavnik prosvetiteljske aktivnosti u našem društvu i književnosti bio je Dositej Obradović (rođen u Čakovu, u Banatu, oko 1742. god.), duhovno veoma radoznali čovek, koji je kroz život prošao sa široko otvorenim očima. Željan znanja i višeg duhovnog stremljenja on je kao mlad čovek otišao u kaluđere, ali se u Sremu, vinorodnom i putenom, brzo razočarao u idealnoj strani monaških zajednica. Naši kaluđeri bili su sve više nego ljudi od onoga sveta. Iz manastira Hopova, u koji je ušao pun verskog misticizma, otišao je duboko razočaran i ubeđen protivnik takvog za društvenu zajednicu potpuno beskorisnog načina života. Željan da što više vidi i nauči on je potom prošao skoro sva važnija kulturna središta savremene Evrope, počinjući s Grcima u Svetoj Gori i na istoku, pa nastavljajući u Beču, Hali, Lajpcigu, Parizu, Londonu i drugim mestima. Proputovao je, uvek budna duha, više nego ijedan drugi Srbin njegova vremena. Primivši ideje zapadnih i nemačkih racionalista i prosvetitelja, on će, kao književnik, celo svoje delo posvetiti težnji, da otvori oči narodu, da ga pouči, i da mu uopšte bude od koristi. Među Srbima on je oduševljen pristalica naprednih reformi cara Josifa II, koga je, kao malo ko, iskreno i nesebično pozdravljao.

O vek zlatni! O slatka vremena,
Kad je opšta ljubav užežena!

Već 1783. god., obznanjujući svoje prvo delo, Dositej je jasno kazao svoj program. Mesto molitvanja za novac doći će srdačna dela pouke iz ljubavi. I to neposredna, na narodnom jeziku, kako bi ih svet razumeo. "Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti, celoga naroda jezik?" To je prvi korak za potiskivanje hibridnog slavjenoserbskog jezika, koji je kod nas vladao i od koga narod nije imao skoro nikakve koristi. Dositej nije mogao prokrčiti put narodnom jeziku, jer je još sam bio dosta pod uticajem stare škole, ali je bar postavio zdravo i jedino opravdano načelo. Istina, bečka vlada, počinjući i reformama školstva, tražila je još od 1769. god. da se u osnovnim školama nastava vrši na prostom narodnom jeziku, ali su srpski crkveni krugovi, zazirući od ovake bečke mere, taj zahtev odbijali s puno uverenja. Josif II uveo je narodni jezik mesto latinskog u više ustanova, pa je to tražio i za škole. Možda bi u izvesnim krugovima taj zahtev naišao na dobar prijem, da nije u isto vreme traženo da se i ćirilica zameni latinicom. Dositej nije ni pomišljao da dira u ćirilicu i s toga je njegova akcija za narodni jezik bila, kao načelna, manje suzbijana, iako nije bila odmah i primljena. Srpski svešteni krugovi, a mnogi i od svetovnih, namerno su ostajali pri starom slavjanoserbskom jeziku nalazeći da ih on spaja sa Rusijom i brani od svih sumnjivih bečkih novotarija.

Obradović je prvi kod nas dao svesniji izražaj našem nacionalizmu. On je prošao Banat, Srem, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru, a život je završio u Srbiji. Ušavši u stvari bliže, on je u narodnu zajednicu obuhvatao ne samo sve pravoslavne Srbe, nego i naše saplemenike drugih vera. Naročito je prvi, još u ono doba, naglašavao našu nacionalnu istovetnost sa muslimanima. Prelazio je uopšte preko verskih predrasuda, odudarajući i suviše od svoje ostale sredine i idući, kao istinski napredni duh, ispred svoga vremena u nas.

Dositej nije bio originalan pisac, niti je to nameravao. On je, po rečima Lukijana Mušickog, kupio mudrost tuđih naroda, da bi je ponudio svome; njemu je bilo do toga da kaže i razvije dobru stvar bez obzira odakle ona idejno potiče. On je gotovo čitavo vreme života proveo kao učitelj, kazujući svoje znanje i iskustvo drugima; sasvim svesno, on je ostao učitelj i u književnosti. Vedar, dobre volje, s uverenjem u mogućnost ljudskog moralnog vaspitanja i napretka. Njegovi spisi, pa i autobiografija, svi su moralnog karaktera; s toga je i negovao s ljubavlju oblik basne, koja je u XVIII veku bila u književnoj modi, dodajući basni i svoja "naravoučenija". Pred kraj života prešao je, s dobrim ukusom, na oblik moralnih engleskih eseja. Njegovi spisi vršili su osetan uticaj u srpskom društvu i čitali su se i preštampavali kroz ceo XIX vek. U XVIII veku on je najizrazitiji tip srpskog intelektualca, koji je prošao ceo sistem tadašnjeg vaspitanja: od naše uboge manastirske škole do nemačkih univerziteta, čovek koji je prvi savremene ideje evropske civilizacije unosio u našu još sirovu sredinu.

Novih ideja nalazimo s njim i bez njega i u tadašnjoj srpskoj lirici, ljubavnoj i satiričnoj, koja se naročito negovala u naprednom građanskom staležu. Nju su stvarali ljudi nezavisno od crkvenskih školskih tradicija, po uzoru na strana književna dela, i ponekad ne bez ukusa. Ispevana je, prirodno, na narodnom jeziku. U njoj se nalazi ne samo nemačkog, nego i nesumnjivog francuskog uticaja, sa njihovom galanterijom i ironijom galskog tipa. "Pašhalija" Jovana Avakumovića, obrazovanog srpskog pesnika XVIII veka, ispevana 1775. god., ima ne samo za ono doba lep oblik, vešt stih, dosta duha, nego i jedan sasvim slobodouman pogled na stvari. Ne bi čovek skoro mogao verovati, da ovakvi stihovi potiču iz tog vremena iz naše sredine:

Danju noću Savka na nebo uzdiše,
Kako zvono čuje, taki metaniše,
I kad spava samo o molitvi sniva
Zamazala sveca što često celiva,
Pak će opet, veruj, ovog leta biti
Da će se i ona dati namoliti.

Jakov Ignjatović saopštava za Avakumovića u svom Vasi Rešpektu, da je "znao na flauti i hegedama svirati, da mu se i u Italiji čudiše".

Jedan naš naučnik nalazi, da je ovaj preobražaj u srpskom društvu, odnosno nova orientacija, kako on veli, rezultat Felbigerove i Kolarove prosvetne reforme, odnosno školske i prosvetne aktivnosti poslednje periode terezijanskog doba. Napuštanje ruskog i bogoslovskog uticaja i stvaranje ovog novog došlo je, misli prof. dr M. Kostić, ne spontano, nego prisilno, otežavanjem i zabranom veza sa Rusima i naturanjem novih nastavnih programa. Ali tu ima, po našem mišljenju, samo jedan deo tačnog. Austrijanci su, doista, zabranama i pritiskom otežavali veze sa Rusijom i jačanje ruskog duhovnog uticaja, ali novi duh nije rezultat samo njihovih školskih nastojanja. Preobražaj u srpskom društvu pripremao se postepeno, ali osetno, njihovim privrednim, kulturnim i drugim vezama sa Zapadom. Nije bečka vlada naturila svoje ideje zapadu, nego ih je i sama primila otud i iz Nemačke. Tako je išlo i duhovno formiranje cara Josifa. Srpski vidici su se širili i nisu se mogli više zadovoljavati prežvakavanjem samih bogoslovskih tema. Avakumovićevi stihovi govore jasno o novom duhu kojim se gledalo na stvari i koji, očevidno, nije bio osamljen. Same vladike izjavljivale su, da ih više ne može zadovoljiti interes samog katihizisa. Dositej i njegovo delo, ono što je glavno u našem XVIII veku, nije rezultat austriske školske sisteme, nego novog probuđenog duha. Onako isto, kako su od zemunskih cincarskih trgovaca postajali bečki bankari; i kako su se od naših starih zografa razvijali novi moleri; i kako su od hercegovačkih čobana postajali opštinski stručnjaci u Trstu; tako se dizao i ceo naš ostali duhovni život. Ceo naš XVIII vek prošao je u vidnom i stalnom naporu srpske sredine da se digne i izjednači sa svojom okolinom, da se "evropeizira", i da može da izdrži duhovnu i privrednu utakmicu. Zatim, treba imati na umu, da je kulturnih središta za razvoj srpskog duhovnog života bilo i van nemačke sfere. Takvo jedno veoma važno središte bio je Trst, glavna izvozna luka Austrije i jedno od najaktivnijih trgovačkih mesta u Jadranskom Moru. Trst je bio duhovno talijanski grad, iako sa mnogo slovenskog stanovništva, i stalno u vezama sa Italijom. U njemu su Srbi trgovci bili moćni i ugledni i srdačni pomagači književnog i kulturnog napretka. Tu su živeli i radili i bili pomagani mnogi srpski javni radnici sa Dositejem na čelu; tu su Srbi bili toliko jaki, da su 1782. god. Grcima konačno preoteli crkvu Sv. Spiridona; odatle su darežljivi trgovci pomagali crkve i škole u svojim zavičajima, ponajviše po Bosni i Hercegovini. Trst je celo vreme bio otvorena kapija za uticaj zapadnih ideja i izvesnih duhovnih strujanja, koja nisu nosila samo nemačku marku.

Samosvest Srba znatno je pojačala i unutrašnja borba koja se razvijala u Austriji za Josifova vremena. Da suzbije opoziciju Mađara car je, po sili prilika, morao bar prividno povlađivati Srbima, jedno da njima plaši Mađare, da postanu savitljiviji, a drugo da izazove i Srbe na veću otpornost prema Mađarima, kako bi se u njihovoj borbi Beč mogao pojaviti kao posrednik. Carev neuspeh u spoljašnjoj politici, nikakvi uspesi u borbi s Turcima i izbijanje Francuske Revolucije slomili su u velikoj meri samopouzdanje carevo, ali se ipak u Beču polagalo na to, da se, zbog prestiža države, ne popusti naglo i da se koči koliko se može. Među ostalima za to kočenje imali su poslužiti i Srbi. Već krajem 1789. god. car je morao vaspostaviti ustavno stanje u Ugarskoj i Hrvatskoj; s tim je, prirodno, bio srušen i centralizam. Ali se dalje nije mislilo ići. Strah od ideja Francuske Revolucije, koja je imala mnogo simpatizera među intelektualnim krugovima, a koja bi, sigurno, našla odjeka i u mnogim narodnim slojevima, diktovao je bečkoj vladi održavanje konzervativnog kursa i jačanje militarističkih mera.

Mađari, svesni da su svojim istrajnim držanjem naterali cara i Beč na popuštanje, bili su digli glavu. U stvari, njihova politika, posle ove pobede, nije bila mnogo drukčija od Josifove. Kao što je car hteo germanizaciju cele države, tako oni otad teže za mađarizacijom cele Ugarske. Dajući županiskim skupštinama izvesnu lokalnu samoupravu, oni s planom svu vlast i sav javni život usredsređuju u Pešti i pripremaju sve čvršću centralizaciju. Srpske povlastice, videli smo, oni su odavno smatrali kao nesaglasne sa njihovim državnim pravom i interesima, a izuzetni položaj Srba hteli su na svaki način da eliminišu. Na Srbe oni su bili, u ovaj mah, kivni i zbog toga, što su onako otvoreno ustali za Josifove reforme. U svojoj ponesenosti Mađari često puta nisu pokazivali dovoljno osećanja mere. Tako su preterivali i ovoga puta, i to na celoj liniji. I prema Srbima, i prema Hvatima, koji su im u borbi bili verni saveznici, i prema Dvoru. Bojeći se mogućnosti ponavljanja Josifovih tendencija mađarski sabor je Josifovom nasledniku, caru Leopoldu, počeo postavljati uslove, pod kojima bi bio voljan da mu položi zakletvu vernosti. To je u Beču, uz sve drugo, bilo dovoljno da i on počne miniranje mađarskog položaja u samoj Ugarskoj, i to, u prvom redu, pomoću Srba i Hrvata.

Čim se čulo da je umro car Josif i da novi car namerava sazvati mađarski sabor ili dijetu uputio je mitropolit Mojsej Putnik, po sporazumu s ostalim episkopima, molbu, da car pozove na sabor i pretstavnike Srba, "kako se ne bi na njemu šta preduzimalo u pogledu srpskog naroda, a bez naroda". Tu je molbu izložio i usmeno, u Beču, u audienciji kod cara. Car doista naredi da se upute pozivnice na sabor srpskom episkopatu, ali za dalje zahteve kancelar, Mađar, grof Palfi izjavi "da takozvani srpski narod u Ugarskoj kao narod nema nikakva politična opstanka, a na Dijeti je zastupljen preko nadležnih županijskih i varoških zastupnika". Primas grof Baćanji bio je još odlučniji. Po njemu Srbi su tuđini u zemlji, "njihovo pravo nije osnovano na zakonu, nego na privilegijama". Srbi na to zatražiše, da se na Veliku Gospojinu 1790. god. sazove narodni sabor u Temišvaru. Car je to dozvolio 26. juna, dva dana pre nenadne smrti mitropolita Putnika, i to s jasnom tendencijom protiv Mađara, koji su baš u to vreme postavljali svoje uslove. Sava Tekelija, jedan od mlađih srpskih vođa toga vremena, tvrdio je, da je čak car sugerisao Srbima misao o sazivanju toga sabora. Među Srbima se verovalo, da su Mađari otrovali mitropolita, kako sabor ne bi imao čisto politički, nego izborni karakter. Ali je nesumnjivo, da je osetno uticao na njih, da ih je zabrinjavao, i da je s toga njihov stav postao znatno mekši.

Na temišvarskom saboru, gde je za Putnikova naslednika izabran mudri Stevan Stratimirović, razvila se velika načelna borba među Srbima. Sveštenstvo, plemići-spahije, u dobroj meri mađarofili, i jedan deo građanstva bili su za kompromis sa Mađarima i tražili su, da se Srbi "inartikuliraju", t. j. da saobraze svoje povlastice sa mađarskim zakonima. Pretstavnici vojske, mahom carski ljudi, i drugi deo građanstva bili su odlučno protiv toga, tražeći, po starom, naslon na dvor i čuvanje svog izuzetnog položaja. Carski komesar, general Popila, pun laskanja prema Srbima, bio je, naravno, na strani ovih drugih. Kad je čuo za predlog o inartikulaciji, on "se pomami", i sa ostalima je živo reagovao da se odbije. Drugi komesar, general Šmid-feld, ponudio je Srbima, u ime cara, da izaberu "predjel zemlje za teritorium vaš", kao posebno područje. Srbi su odgovorili, verujući tvrdo da će se to ostvariti, da biraju Banat. Interesantno je primetiti, da pod uticajem učenih krugova i dvorske kancelarije, i u srpskom službenom stilu beše počeo da za Srbe osvaja naziv ilirskog imena. Tako je i za ovaj sabor govoreno, sa srpske strane, da je "iliričeski narodni" i da "iliričeski narod" izjavljuje svoju vernost caru. U ovo vreme, s obzirom na ponudu o posebnom teritoriju, pomišljalo se na mogućnost obnove srpske despotovine, a za despota uzimao se u kombinaciju Leopoldov sin Aleksandar.

Temišvarski sabor nije doneo ono čemu su se Srbi nadali. Razvoj događaja u Francuskoj, posle revolucije, i ustanak u Belgiji protiv Austrije nagnali su bečku vladu da ne izaziva Mađare do kraja. Srbima je dato više slobode u kulturnim pitanjima i za njih je 1791. god. osnovana posebna "Ilirska dvorska kancelarija", ali je glavno pitanje, ono o posebnoj teritoriji, ostavljeno, da ne bi dovelo do otvorenog sukoba s Mađarima. Učinilo se to s toga, što su Mađari, iz straha od srpskih zahteva i hrvatskog stava, popustili u svojoj opoziciji i što su za svog paletina izabrali onog istog nadvojvodu Aleksandra, koga su Srbi želeli imati za svog nadvojvodu. Kad se to postiglo Beč je u popuštanju pošao dalje, pa je posle smrti cara Leopolda napustio Hrvate, a i prema Srbima se pokazao nelojalan. Već u leto 1792. bila je ukinuta Ilirska kancelarija, a Banat pripojen Mađarskoj. Srbi su, kao toliko puta pre i posle toga imali u sporovima između Beča i Pešte da posluže kao oruđe Dvora, navlačeći na kraju krajeva, po samoj prirodi stvari, nezadovoljstvo na obadve strane.

Charmed · Malo ~ mače ~

Razmah Crnogoraca

Za vreme vladike Save i Šćepana Malog postojao je u Crnoj Gori i guvernadir. Bio je to Jovan Radonjić, čovek iz uglednog bratstva, ali u ono doba još mlad i bez uticaja. Postoji jedan akt od 20. avgusta 1770. sa potpisom vladike Save, koji ističe neprovereni i dosta sumnjivi rodoslov porodice Radonjića i naglašuje, da je porodica Radonjića bila od pada Crnojevića prva među crnogorskim kućama i da se uvek nalazila na čelu Crnogoraca u borbi s Turcima. Na osnovu svega toga crnogorski zbor na Cetinju priznao je tobože Jovanu Radonjiću nasledno guvernadurstvo. O Šćepanu Malom, koji je u to vreme držao stvarnu vlast u Crnoj Gori nema ni pomena. S toga, i iz drugih razloga, nama taj akt ne izgleda nimalo verodostojan, kao što nisu verodostojni ni njegovi navodi. Posle Šćepanove pogibije, uz slabog i već sasvim ostarelog vladiku, Radonjić je doista došao do izvesnih uticaja u zemlji. On drži pola državnog pečata i u državnim aktima potpisuje se na prvom mestu.

Radonjić je u Crnoj Gori zastupao austrofilsku politiku. Ima jedan memoar upućen bečkoj vladi 1779. god., koji su potpisali on, serdar Ivan Petrović i vladičin sinovac arhimandrit Petar Petrović, a koji je pun prekora na račun Rusije, a inače nesimpatičan radi samohvalisanja i mnogih netačnosti. Tim aktom oni su se nudili pod pokroviteljstvo habzburške kuće i pristajali su, da Austrija uvede u Crnu Goru svoju posadu od 150 ljudi bilo stranih, bilo domaćih, i da glavari sami, s vladikom i guvernadurom, primaju plaću od Austrije. Oni su svratili lično u Beč i pri odlasku za Petrograd i pri povratku s toga puta. Car Josif nije bio oduševljen tom ponudom; "sve želje tih ljudi", piše on, "pokazuju slabost, sirotinju i nemoć". S toga je rešio da se s njima postupa lepo, ali da se ne ulazi ni u kakve obaveze.

Kad je umro vladika Sava (26. februara 1781.) njegov duhovni naslednik bio je privremeno njegov sestrić, Arsenije Plamenac, koji je bio zavladičen još za njegova života, ali stvarni naslednik imao je biti sinovac mu, arhimandrit Petar. U Crnoj Gori već se uobičajilo da vladike imaju biti iz kuće Petrovića, a i celo je bratstvo te moćne njeguške porodice to tražilo. Mladi Petar (rođen 1747. god.) bio je darovit čovek i sa daleko više moralnih vrlina nego njegovi preci Vasilije i Sava. Od 1762-66. god. proveo je na školovanju u Rusiji, a od 1766. god. pomagao je svom stricu.

Za to vreme ojačao je uticaj Radonjićev, s kojim je jedno vreme sarađivao i mladi arhimandrit. Petar Radonjić je 1781. god. dolazio ponovo u Beč i ponavljao svoju poznatu molbu. Bečka vlada uputila je na to pukovnika Paulića u Crnu Goru da ispita stvari. Ovaj je 10. avgusta 1782., posle povratka s puta, podneo dug i vrlo zanimljiv izveštaj. Paulić nije došao u Crnu Goru sam, nego sa malom pratnjom, koja je morala obratiti pažnju na se i u zemlji i u susedstvu. Naročito se bio uzbunio skadarski Mahmud-paša Bušatlija, čovek besan i bezobziran, koji je čak pretio upadom u katunsku nahiju. U samoj zemlji niko nema pravog autoriteta, jer niko nema snage da primeni efektivne sankcije protiv nezadovoljnika. Krvna osveta, u taj mah između kuće Radonjića i Đuraškovića, paralisala je za izvesno vreme svaki zajednički rad. Ali je Pauliću ipak pošlo za rukom, da glavne ljude pridobije i da im ulije poverenje u Austriju. Cela Crna Gora brojala je tada 4.884 kuće. Broj ratnika, po Paulićevom računanju, iznosio je do 8.000 duša. Mitropoliti žive više u manastiru Staljeviću nego na Cetinju; tu se nalazi i jedna "bedna" škola za sveštenike. Narod se karakteriše, kaže taj izveštač, srčanošću, slobodom, lenošću, osvetoljubivošću i ponosom. Turcima plaćaju danak kad moraju, ali izbegavaju da to čine, inače ne priznaju da su im Turci gospodari. Oduševljenje za Rusiju popušta, jer je ruski dvor daleko i jer od njega nisu dobili onoliko koliko su očekivali. Car Josif posle tog izveštaja nije bio ništa bolje raspoložen za crnogorsku stvar. On je nalazio, da od te zemlje Austrija ne bi imala nikakve koristi u mirno doba, a imala bi na nju dosta da troši, a i u ratu korist od nje ne bi mogla biti velika. Pristao je samo, da se crnogorskim glavarima podeli 2.200 dukata, da ih, za svaki slučaj održe u dobroj volji.

Ne znamo pouzdano kako je ruska vlada doznala za te veze, ali znamo da je u to vreme dosta oladila prema Crnoj Gori. Kad je posle smrti vladike Plamenca (1784. god.) Petar I pošao u Petrograd da se zavladiči, ruski poslanik u Beču nije hteo da mu izda pasoš, nego je morao otići u Karlovce. Tu je hirotonisan 14. oktobra 1784. Da bi dobio pomoć za cetinjski manastir on se iste jeseni obratio u Petrograd, a početkom 1785. god. je pošao lično u Rusiju. Ali tu je doživeo neprijatno iznenađenje. Ruske vlasti su naredile, da se mladi vladika progna s njihova područja. Carica Katarina je, u poslednji čas, naredila da se vladika vrati, ali je uvređeni Petar to odbio. Čak se zarekao, da njegova noga nikad više neće kročiti u Rusiju.

Za vreme Petrova otsutstva Crnu Goru je zadesila teška katastrofa. Njen stari neprijatelj, buntovni Mahmud-paša Bušatlija, spremao se od 1784. god. da je napane. U proleće iduće godine to je već bilo jasno svima. Uzalud je Radonjić molio mletačke susede za pomoć i skretao im pažnju na opasnost i za njihovo područje. Juna meseca upala je Bušatlijina vojska u Crnu Goru i bez mnogo muke 10. ili 11. juna stigla na Cetinje i popalila manastir. Na povratku Mahmut je, tobože da prekrati put, pošao u primorje i napao Paštroviće. Tu umalo nije platio glavom od jednog hrabrog bokeljskog popa, koga St. M. Ljubiša veliča u svojoj pripoveci Pop Andrović novi Obilić.

Stanje koje je zatekao vladika Petar kad se vratio bilo je očajno. Zemlja pregažena i poharana, a zemlja ljuto zavađena. Izvesna plemena behu čak povila glavu pred pobednikom. Za neuspeh se okrivljavalo međusobno, sa mnogo žučnosti, a glavne optužbe padale su na račun upravljača. Zlo od koga je Crna Gora toga vremena naročito stradala bila je krvna osveta. Radonjić je krajem 1787. god. pisao jedno očajno pismo u Beč. Pored svih drugih nevolja Crnu Goru muči i glad; "narod je doša vaskolik da pomre ili da se preseli". Za mladog vladiku, u prvim časovima misije, bile su pune ruke posla, i to izuzetno teškog.

U to vreme beše počeo i rusko-turski rat, kome se početkom 1788. god. pridružila i Austrija. Crna Gora ulazila je u austrisku interesnu sferu i Beč se ovoga puta rešio da preduzme akciju i na toj strani. Uputio je među Crnogorce majora Filipa Vukasovića, koji se već ranije sa Paulićem bavio među njima, sa nekoliko oficirskih drugova, i s njima zajedno uputio je i svoj "patent" izdat 17. (28.) aprila 1788. Patent je služio kao legitimacija njegovim oficirima, koji su dolazili da se neposredno dogovore o zajedničkoj borbi protiv "tirjanstva otomanske vlasti". U isto vreme oni su imali da pridobiju za Austriju i Bušatliju, koji se beše odmetnuo od sultana. Ali, u isto vreme, uputili su u Crnu Goru i Rusi jednog svog majora, Srbina Savu Mirkovića. Ruski poslanik u Mlecima Al. Mordvinov pisao je vladici pozivajući ga na saradnju, ali u tom pismu nije ništa govorio o Austriji. Opat Franjo Dolći, Dubrovčanin, koji je imao tesnih veza s Crnogorcima i koji će posle postati sekretar vladičin, opominjao je odlučno Cetinje, da se drži Rusije i da izbegava veze s bečkim ljudima. Kad je Mirković došao u Crnu Goru on je otvoreno agitovao protiv Austrije tvrdeći da "tiranski postupa s narodima grčke vjere".

Vladika Petar prešao je na rusku stranu. Austriski oficiri, bez imalo obzira, pokušaše da u Crnoj Gori izazovu metež. Sami kažu, da su na silu hteli odgovoriti silom, kao da su u svojoj kući. Da ne bi došlo do međusobne krvi, jer je Vukasović bio pridobio nešto Crnogoraca s guvernadurom na svoju stranu, vladika je popustio i pristao je da sarađuje s Austrijancima. Ovi su međutim doživeli teško razočaranje s Bušatlijom. Taj verolomni i skroz nemoralni čovek, ušao je u pregovore s njima, zakleo se, i primio i dao prijateljske poklone, a onda je austriske pregovarače (trojicu oficira) i njihova srpskog pratioca dao iz zasede pobiti i opljačkati. Položaj austriske misije postao bi posle toga i u Crnoj Gori možda odmah neodrživ, da im nije stigla posada od 100 ličkih graničara, za koju se govorilo da je prethodnica veće sile. Posle toga, Austrijancima nije bilo teško, nagovaranjem i novcem, krenuti Crnogorce protiv Albanaca. U toliko pre, što se verovalo da je Crna Gora i inače bila kivna na Bušatliju. Napad na Spuž izvelo je 400 Crnogoraca, 220 ličkih vojnika i poveći broj Brđana. Pri napadu su bili prisutni vladika, guvernadur, Vukasović i mnogi glavari. Austriski izveštač, sveštenik i pesnik Josip Krmpotić, sav uspeh borbe pripisuje Ličanima, a za Crnogorce beleži da su se borili neiskreno, odnosno samo prividno, i da su ih posle smatrali kao neprijatelje. Nisu pomagali čak ni vladičina preklinjanja. Tako je ceo pohod završio s neuspehom. Krmpotićev izveštaj podudara se u mnogom sa onim ruskim iz misije Dolgorukova i nije nimalo povoljan za Crnogorce, koji da su nepouzdani, neobuzdani, grabljivi i lakomi na novac. Međutim, Krmpotić ne ocenjuje u dovoljnoj mogućnosti, da je crnogorsko držanje rezultat ruske političke agitacije i uopšte nepoverenja prema austriskim ljudima. Bilo je, verovatno, i potajne mletačke agitacije. Rezultat svega bio je taj, da je Vukasović, isto kao i Dolgoruki, sa svojim ljudima morao krišom da napušta Crnu Goru. A morao je napustiti, pod austriskim pritiskom, i major Mirković.

Posle svog odlaska Vukasović je pokušao da preko Radonjića stvori od Crnogoraca poseban odred i da ih, u sporazumu sa svojim starijima, delom preseli u austriske zemlje, ali je vladika preduzimao sve da taj plan osujeti. Između Radonjića i vladike nastao je potom primetan razlaz, ali je vladika odneo pobedu. Iz prostog razloga, što je ceo pokret Austrije "zapeo u pesku" i što se od svih obećanja nije ostvarilo ništa. Rezervisani stav vladičin prema Austrijancima pokazao se kao mudriji. Radonjić je sam priznavao, kako je postao onemogućen u narodu "zato sam ih odvojio od Rusije". Međutim, stanje u napuštenoj zemlji mora da je bilo veoma teško. Rusija se, zauzeta u Vlaškoj i Moldavskoj, i inače, nije interesovala za Crnu Goru, a Mlečani su bili u punoj dekadenciji. Šta je moglo da se radi? Ili priznati Bušatliju i njegovu vlast ili tražiti opet kakve bilo pomoći od Austrije. Samo se tako može objasniti, da su se 22. maja 1791. svi važniji glavari, s vladikom i guvernadurom na čelu obratili ponovo u Beč s molbom, da uputi u Crnu Goru jedno lice, koje bi je dovelo u red "po prilici ostali prosvešteni naroda, regulati respublika i vladenija", a kome bi oni bili verni podanici.

Naročite je muke zadavao Crnogorcima Mahmut-paša Bušatlija. On je privlačio sebi susedna plemena milom ili silom, tražio harače i diktovao ponašanje. Kazneni pohodi njegovih četa bili su česti i svirepi. Vladika Petar javljao je u Beč, da je Mahmut ušao u veze s Francuzima i da je general Bonaparte u maju 1796. uputio jednu eskadru u albanske vode, a samom paši nekoliko stručnih vojnih lica. Pomogao je pašino odmetništvo od sultana, koji nije hteo da prihvati francuske ponude. Kad su u julu te godine počele veće borbe između Mahmuta i Crnogoraca Francuzi su otvoreno pomagali svog skadarskog prijatelja. Vladika je za Crnu Goru tražio pomoć Austrije. On se lično, u vojnoj opremi, stavio na čelo vojske i odneo je prvu pobedu 11. jula kod Martinića, a drugu 23. septembra na Krusama. U ovoj drugoj borbi poginuo je sam Bušatlija, a Crnogorci su preoteli 15 barjaka i mnogo oružja. To je bila značajna pobeda, koja je oslobodila Crnu Goru od opasnog i bezobzirnog neprijatelja i koja joj je za duži niz godina obezbedila mir na toj strani. To je prvi veći uspeh vladičin, koji mu je doneo pojačan ugled u narodu i koji je digao značaj Crne Gore u celom susedstvu. Kao vidna posledica te pobede bilo je sve očiglednije gravitiranje Crnoj Gori susednih uskočkih oblasti oko Morače i Lima i tešnje pripajanje Brđana uz crnogorsku maticu.

Tek što je svršio s Mahmut-pašom pred vladiku su se bili stavili novi zadaci. Mirom u Kampoformiu 6. (17.) oktobra 1797. bila je konačno likvidirana stara Mletačka Republika, koju su Francuzi već pre toga onesposobili za dalji život. Po tajnom sporazumu s Francuzima u Leobenu, aprila te godine, naslednik Mletačke Republike u Dalmaciji postala je Austrija, koja se na taj način obeštetila za gubitke na zapadu i u Italiji. Kad su u maju 1797. stigle u Boku vesti da je u Mlecima, pod pritiskom Francuza, došlo do krupnih promena u državnom uređenju, narod se bio uzbunio i zabrinuo. Ne samo u čisto pravoslavnim krajevima nego i u katoličkim mestima Kotoru i Budvi donesena je odluka, da se zamoli cetinjski vladika da ih pomogne u borbi s Francuzima, ako bi do nje došlo. Trebalo je, isto tako, misliti i na održanje reda. U Dubrovačkoj Republici izbila je doskora ozbiljna pobuna seljaka u Konavlju, a komešanja je bilo i na drugim stranama. U zemlji je vrilo. Kad se čulo, da će Mletke zameniti Austrija katolički element opredeljivao se više za nju nego za Crnu Goru, dok su pravoslavni hteli svakako da se sjedine pod vladičinom vlašću. Vladika je, u sporazumu s Mlečanima, a po pozivu građana, bio došao u Budvu, ali Kotorani ne pristadoše da puste Crnogorce u grad. Između pravoslavnih Rišljana i katoličkih Peraštana došlo je zbog toga i do borbe.

Vladika se s Crngorcima nije ni pokušao odupirati austriskoj vojsci, kad je početkom avgusta stigla u Boku. On je izjavljivo, da je poseo Budvu samo da održi red i da je povraća carskoj vlasti s dobrom voljom. Vladika je uticao i na Paštroviće, da prime carsku vlast bez uslova i bez protesta. Ali u taj mah stiže francuski protest. Po ugovoru oni su ustupili Austriji Dalmaciju a ne i Boku i tražili su sad, da austriska vojska napusti tu oblast. U neprilici, Austrijanci behu skloni da se povuku, ali zamoliše Crnogorce da se nađu Bokeljima na ruci. Ovi doista uputiše u primorje svoje ljude, da se, ako ustreba suprotstave Francuzima. Stvar se, međutim, svršila mirno, pošto su Francuzi odustali od svog zahteva.

Austrija je tako postala, prvi put u istoriji, neposredni sused Crne Gore. To je, sasvim prirodno, pojačalo u njoj austrofilsku stranku, koja je već postojala. Guvernadur Radonjić obratio se već u martu 1798. u Beč s molbom, da car "rišolvi ne upuštiti ovoliko rabroga naroda ispred obećane protecije" i da, uz to, nagradi njega i njegovu porodicu. U Beču, pored zapleta koje su već imali sa Francuzima, nisu hteli da imaju novih i sa Portom zbog Crne Gore i s toga nisu hteli da učine ništa konkretnije. Vladika je, međutim, poveo ponovo sasvim rusku politiku, nezadovoljan austriskim držanjem. Austrijanci su, dosta nepromišljeno, već 1798. god. tražili da se Crnogorci uklone iz manastira Maina, koji se, po starom ugovoru sa Mlečanima, nalazio na mletačkom području, ali duhovno pripadao oblasti cetinjskog vladike. Od manastira su hteli napraviti vojničke kasarne. Da je to uzbudilo ne samo vladiku nego i svu Crnu Goru razume se samo po sebi. S toga vidimo u aktima iz 1798. god., kako Crnogorci, s vladikom i guvernadurom na čelu, u prepisci s austriskim vlastima govore demonstrativno o ruskom dvoru kao o svom. Da ne bi izazivala bez potrebe nove sukobe austriska vlada je uputila na granicu generala M. Rukavinu, da na lep način okonča ceo spor. To je bio novi i ne mali uspeh vladičin.

Novi i isto tako važan uspeh vladičin bio je i taj, što je zagrejao ohladnele odnose s Rusijom. U zimu 1798. god. obnovljene su ruske dotacije za cetinjski manastir, a u jesen 1800. stigla je kod Budve jedna ruska lađa sa municijom i topovima za Crnu Goru. Politički događaji u Evropi i na Balkanu izazvali su pažnju i na malu Crnu Goru i vladika Petar, koji je bio i uman i energičan čovek, trudio se, da svojoj zemlji dade više značaja. To se osetilo, i njegov ugled rastao je, prirodno, sa razmahom snage cele Crne Gore.

Da bi ojačao pravnu svest u Crnoj Gori, i da bi uopšte u tu zemlju uveo više reda, vladika Petar je znatno doprineo, da Crna Gora 1798. god. dobije svoj prvi zakonik. Zakonik je, u svom prvom članu, kazivao i jednu stvar, koja je u plemenskoj nedovoljno povezanoj Crnoj Gori imala veoma važan značaj. Njim se radilo i na jedinstvu naroda, u prvih mah za odbranu od neprijatelja, ali u daljem razvoju i za ostale nacionalne zadatke. Vladika je naročito radio mnogo na suzbijanju krvne osvete, koja je celoj zemlji zadavala mnogo jada i nevolje. Nije ni mogao sasvim iskoreniti (njenih pojava ima još i danas), ali je znatno uticao da se proredi i ublaži. Taj prvi zakonik dopunjen je kasnije, 1803. god. On u tom delu nije uvek čist zakonik, nego u isti mah i neka vrsta pouke, vrlo autoritativna i prilično nepoštedna u osudi zlih narodnih navika. Vladika je, kao pravi prijatelj naroda, dobro znao da se zlo ne može lečiti obilaženjem istine i laskanjem sitnoj sujeti; istina je često puta grka i neprijatna, ali samo ona može biti od koristi i doneti pravi lek.