Oskar Davičo

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ti si još dete

Ti si još dete, o, nasmejana,
i tako puna ptičijih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista
i žena, žena uzdrhtala...
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ljubav

Da li sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptir sto usnu proleće.

Da li sestro rasla kraj zala
pa su ti oči sumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što igranja ne umore.

Ili si došla iz topih ruda
iz bakarnih žica, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Običaji sna

Čim probudim sneg pod travom,
pregazi me zob. U snu je tako.
Ništa ne možeš čuđenjem.
Raduješ se izgrebenih očiju. Samo voliš.

Nikad ne bih umela da naložim vatru
da me on ne obasja pre no što teturajući se
upadam u bazen zore
koja me produžuje jatima svega. U snu je tako.

Jos teže je donositi odluke protivne danu.
Kad ljubavi drugoj razapne zamke, one su od pređe
u koju me predući upreda. U snu je tako:
kad volim, ni budnoj mi ništa
beskraj ne može.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ä†elija

Ä†elija smradna, ćelija gadna.
Majko, majčice draga,
Tvoja draganja, neznog majkanja
Željan sam. Izdaje snaga.
O, majko, muke. Ako me ruke
Tvoje mrtvoga prime
Hoće li suze, pasti na uze,
Hoćeš li reci: Sine?
- Sine, kuni me. Skote živote,
Uze mi sve moje drago.
Možda je krao, možda je klao,
Ipak, moje je blago.
Ne, nisam krao, ja nisam klao,
Za slobodu ja sam bio,
Za slobodu veću, za ljudsku sreću
Za život o kom sam snio.
Za život mio o kom sam snio
U borbi ja sam pao,
Za bolji život crni se čovot,
Za život, život sam dao.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Nemir

Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će zednom,
dovoljno vode dati.
Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.
Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve što ću sniti,
sve što mi želja zažudi.
O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Hana

1.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravom Ä†orom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

3.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,

da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,

do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.