Omiljeni Delici iz knjiga...

vecadok · Prijatelj foruma

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, reče lisica.
-Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.
-Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ... Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, reče lisica.
-Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan...
-Ne mogu da se igram sa tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, reče mali princ.
A onda razmislivši dodade:
-Šta to znači "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
-Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to pripitomiti.
-Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši?
-Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to "pripitomiti"?
-To je nešto što se davno zaboravilo, rece lisica. To znači "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćes za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
-Počinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruža.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
-Ah! To nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
-Ne.
-Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan Suncem. Upoznaću bat koraka koji ce biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsecaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš košu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
-Molim te... pripitomi me, reče ona.
-Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
-Šta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže....
Sutradan mali princ ponovo dođe.
-Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata.
Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
-Šta je to obred? upita mali princ.
-I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu.

A kad se dan rastanka približi:
-Ah! reče lisica... Plakaću.
-Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, reče lisica.
-Ali ti ćeš plakati, reče mali princ.
-Naravno, reče lisica.
-Znači, time ništa ne dobijaš!
-Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
-Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad cuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, reče joj on.
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo!
-Bitno je očima nevidljivo, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
-Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.
-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.....

Prepoznali ste, naravno....
...."Mali princ" 21. poglavlje

the_cica · Prijatelj foruma

`Vremenom ces navici na rastajanje.Naucices da se secas.A secanje je isto kao i susret.I pomalo ces navici da volis mnoga bica u uspomeni.Kao sto deo sebe dajes prijateljima,tako ce i oni tebi davati najbolje od sebe.Na kraju ces videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ces morati da das sve ida te ne boli.Naucices da sanjas.Da lecis dodirom.Da zadajes mali,da bi ublazila veliki bol`

`Vrlina je postupati u skladu sa sobom.Biti zadovoljan sada.Ne u ime buducnosti i od secanja na proslost,nego zbog ovog trenutka.Vrlina je biti potpuno ziv.

`Ljubav se stice polako-od jednog po jednog coveka.Jedan i jedan covek nikada nisu dva,a samo ponekad su par...`

`Ne mozes dati sebe,ako mogu da te zamene necim drugim.

/plava trava zaborava/

vecadok · Prijatelj foruma

posle ovoga potpuno zanemeh:

"Shvatila sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi....."

"Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui

Tajana · Početnik Domaćeg.de

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo zivota mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cudaSreca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

(Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala,Paulo Koeljo)

Tajana · Početnik Domaćeg.de

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poèe da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda uèinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.

Knut Hamsun, PAN

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Ustajuci tog jutra iz kreveta, cekajuci da voda za caj provri u kotlicu, gledajuci kako senke igraju kroz zavese i pokusavaju da dotaknu bocice sa zacinima koje im svakog jutra nepovratno izmicu, pomislih: ”Moze se dogoditi da uskoro dodje starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo sta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogresno.�
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogresan nacin. Zatim, da mi odlucujemo o tome koji od ta dva nacina ce dobiti oblik koji se zove nas zivot. I jos dalje, pretpostavlja da postoji iskljucivost na relaciji dobar nacin - los nacin. A mozda je svaki od nacina pomalo i dobar i los?
Tako sam se tesila dok sam pila caj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u djubre. Stajao je tu, natapao se, pojacavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblaziti mlekom. Niste mogli odluciti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat nacin: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, ucinivsi da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaze koliko je mocan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajcio, stustio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - Sta ocekujes od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je cutao i gledao u mene. Obozavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati sta mi je najvaznije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopusta da sama odlucujem o manje vaznim stvarima. Njega zanimaju samo strateska mesta. Kao na primer: hocu li preziveti i ovaj dan?
Sta ako u poslednjim danima zivota shvatim da sam ostala na pogresnom mestu onda kada je trebalo ici dalje? Sta ako me je nesto cekalo bas tamo gde me je mrzelo da prodjem? Sta ako bi sve bilo drugacije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave recenice, jedinog moguceg odgovora na postavljeno pitanje? Sta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nesto sto je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vas zivot zaista vas zivot i cini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vasih mogucih zivota. I svi ovi drugi zivoti odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokusavas da mi kazes - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim zivotima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smesio na mene, glave nakrivljene na stranu, slezuci ramenima, glumeci nekoga ko meni prepusta da izvedem zakljucke, donesem odluke, postupim onako kako zelim... Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi jos da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

'Baltimor by Jelena Lengold

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

”Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
”Ko je to?� rekoh pretvarajuci se da ne znam.
”Zena-zmaj�, odgovorila je Kiti. ”Dosla je da te ukrade.�
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. ”Cini mi se da me je vec ukrala�, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. ”Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?�
”Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.�
”Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.�
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.�

Pol Oster
”Meseceva palata�

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

... " Suviše si mudara kad govoriš sa mnom.

A ja gledam oblake kako plove i netstaju iza planina i u njima

prepoznajem svoje nepovratne misli. Iz njih ponekad kaplju suze,

ali u kratkim časovima kada se oblaci raziđu, ja izmedju njih ugledam

malo cistog neba s tvojim licem na dnu,

jer samo tada ništa me ne sprečava da te vidim onakvu kakva si."

" Islamska Republika Nemacka Zavera Americkih hazara II" by Dejan Lučić

pinkie · Prijatelj foruma

Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvožđe. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Takođe je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno.
Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da izađu iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući između grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbuđenje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost.
Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? - pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim.

Alis Ferne- Ljubavni razgovori

ALPENGIRL · Početnik Domaćeg.de

AGONIJA

Čijim si me oblakom kvasila svu noć,stvorenje čupavo.Čijim si me nektarom darovala noćas,stvorenje pomahnitalo.Čije su slutnje razjedali znojevi naši,stvorenje posesivno.Čijom si mi noći počast ukazala.Čijim si me imenom nehotice opijena nazivala.
Izmigoljenih koraka koračala je predvečerjem kaduna nekog majstora.
Harfa je zavijala dužinom njenih koraka,čiji bi bokum zagrizao rado.
Očešala me zenicama.
Kalkulisale su moje oči kadunu-ženu nekog majstora.Osvrnuvši se za njom,dežurnih očiju sam posmatrao rascvetalu joj pukotinu-majstorski
povečernji dezert.Sela je u baštu kafića u koji sam najradije zalazio,što zbog blizine mog stana,što zbog zatvorene ulice kojom su šetale mlade majke,uglavnom moje vršnjakinje.
Prepoznao sam je.Godinama je nisam video,tačnije od kako sam se odselio iz ovog crnog crnila.Čuo sam od poznanika da je uveliko majka,da je žena mog školskog poznanika.Prepoznao sam je po koraku,po osmehu,po nosu.Nije me prepoznala.Zar sam se toliko promenio.
Kukovi su joj bili širi.Grudi su joj bile obilatije nego li kada smo se zabavljali.Lutko moja zanesena,nije nam se dalo,morali smo se rastati.
Krenuli smo svako svojim putem.Nosila je naočare koje su joj šta više krasile lice.Još uvek voli duge haljine i crne svilene,još uvek stoji ozarena sunčevom svetlošću na visokim štiklama,koje su isticale njene duge,vitke noge.Više se ne stidi svojih grudi,sada su lepe i zategnute i nemo gledaju preda se,čije se bradavice nemilosrdno ističu.Naručila je svoje piće.Seo sam nadomak nje.
Devojka koja je trenutno radila u kafiću obratila mi se,pošto ju je uslužila.
-Za vas?
-Reci mi,najpre,šta je gospođa poručila.
-Bambus.
-Meni ceo litar Game-a.
Uvek je pila samo bambus.To je nesumnjivo ona,malo drugačija,zrelija...
Osvrnula se po mojoj narudžbini.Pogledala me je u oči nakratko,a potom iskapila celu čašu.
-Donesite mi,molim vas,još jedan.
Da li me je prepoznala?Da li su se probudila sećanja?Voli li me još?
Da li je se ja sećam,volim li je kao pre,ili sam je izbrisao zauvek?Nisam joj hteo prići.Nije ni ona.Čekali smo.Vino me je prvo pokolebalo.Bili smo sami u bašti najlepšeg kafića u gradu.Oslobodio sam se nekako.
-Zamisli da sva moja sećanja,upletena u tvoje pletenice,naglo promene smer i pretvore se u budućnost.Bi li tada bila moja krotka srna,il' bi pletenice rasplela i pustila da se raspršim kroz vreme i da mi lice posivi kao da je od ovog jesenjeg vetra načinjeno.
Ćutala je zalivena bambusom.Nije se osvrnula,a tako sam želeo.Nastavio sam.
-Zamisli da svi moji koraci upleteni u tvoje vekovne bore naglo promene smer i pretvore se u suze.Bi li njih sirote u svilu svoju primila,il' bi korake u glib usmerila i pustila da se zaglibim u vreme i da mi osmeh posivi kao da je od ovog jsenjeg vetra načinjen.
Unervozila se.Ugasila je cigaretu i odmah pripalila drugu.Gledala je u čašu ispred sebe.Nije se osvrnula.Duboko u grlo je udahnula dim i otpila poslednje kapi iz čaše.Naručila je novo.Dirnuo sam je.Setila me se.Zašto se već jednom ne osvrne i pozdravi me,zašto...
-Zamisli da svi moji dodiri dok se šarene širom tvog tela od reka.,naglo promene smer i postanu godovi u tuđem orahu.Bi li tada haljinu rastvorila i svetlošću sveće grudi umila,il' bi dodire po žiletu prošetala i tom krvlju nebo i jezero oslikala i u sivo jesenji vetar odenula da se vrti u krug.
Zašmrcala je,čuo sam je.Izvadila je iz tašnice papirnu maramicu.Brisala je suze,suze uvenule ljubavi.Setila se divnih dana,mojih i njenih književnih večeri,ovih mojih stihova pred sam naš rastanak.Bolelo ju je.
Bolelo je i mene.Stigla mi je i druga boca crnog vina.Nalio sam čašu i ispio je na eks.
Ne predajem se,mila,koliko god to tebe bolelo,jer boli i mene.Knedla mi je u grlu.Grcao sam,ali nastavio.
-Bi li od sećanja postelju sačinila,prozore zatvorila.Bi li od koraka oblake izatkala,svetlo utulila.Bi li od dodira gromove sastavila,naga i topla sa jesenjim vetrom ljubav vodila,bi li se toliko željna usudila,bi li...
Prekinula me je oštro.
-BIH!
Okrenula se i pogledala mi u lice suznim očima crvenih beonjača.
-Pojeo te vetar,mili,jedne strašne novembarske noći.Iz mojih vena kapala je čađ.Lice ti se dvoumilo.Zatim si nepromišljeno na mekom zidu mog želuca postao čir.
Stajala je i izgovarala boli koje je zapisivala proteklih godina.Setih se da je sada žena,dama nekog ovdašnjeg majstora,da njegovo dete ima,da me nije čekala da dodjem iz tudjine,a obećao sam,vratiću se...
-Zar si bajkom mojom svoje čedo zadojila.Jesi li u njegovo maleno srce seme kataklizme moje duše posejala.Zar ćeš kandžama svojim,moje lice još grditi i pesmom mojom pogan brisati.
-Oprosti mi,mislila sam da se nikada nećeš vratiti.Tražila sam utehu,a prokleta je nisam našla.
Prilazila mi je oprezno,ali hrabro i odvažno.Pružio sam korak i stegao je priljubivši je uz svoje grudi silno,dovoljno da se ugušim.Košulja mi je bila mokra usled njenih suza koje su u slapovima navirale i kapale po meni.
Otkud mi samo hrabrost da narušim mir odaja njenih.Nemilosrdno.Ja ne znam.
Bog zna.Platio sam sačekavši kusur.
Odjedared smo podetinjili.Ruka je našla ruku,korak se stopio sa mojim,vreme je stalo.niko na svetu nije postojao sem mene i nje.Uputili smo se ka mom stanu,koji se nalazio u zgradi prekoputa kafića.
Govorilo je vreme,ne mi,govorili su modrosivi oblaci iznad grada,govorila je grmljavina,govorio je pljusak kiše po krovovima.
-Dete si svojim mlekom dojila,moja žedna usta si promašila.Zašto si se vratila?
-Da bih te gorkim čemerom pojila.
-Zašto si me onda nemirno pogledala?
-Da bih ti srce slomila,da bih ti u usta uzde nasadila,sedlom osedlala,da bih ti ovaj šećer dala,da bih te patnji neznanoj izložila.
-Zašto si onda lagala da me voliš?
-Da bih te u vatru bacila,iz brloga tvog izvukla,eterom opijala,da bih te jezikom ubijala.
Nismo ni primetili da smo već stajali na sred moje sobe,one naše sobe u kojoj me je bezbroj puta gledala kao vučica,u kojoj je shvatila da vaga ne može biti devica.Bila je to moja devojka,moja Katarina,sada samo moja ljubavnica,moja rana večito nezaceljena.Nisam je se mogao nagledati,
Toliko vremena je sada iza nas.
Pognute glave,krajičkom oka zanesenu u magli sladostrašća,motrio sam te ajkuna.Doticao sam te svim čulima.Sarkazmom si me bola.Mimikrijom si me jela.
Mijopija me razjela i dojela,sa tvojom senkom me stopila.Više mi nisi bila nedodirljiva.Gledao sam dugo svoju senku.Zakrvavljenim očima smo se gledali,grla su nam se grčila.
Sekiru sa zida da ponesem u šumu,šta bih drugo.Inače,često sebe dovodim u takvu situaciju,ne zbog nečeg patološkog,ne zbog neke skrivene želje,već zbog šume.Ona je i ovoga puta kriva.Usne su drhtale,
Šumom odzvanjao njen dah.
Drveće je počelo da vrišti.
Suze cerove kvasile su humus.Ovog puta ga ništa ne pokoleba,otići će ovog puta mnogo dalje.Na sekiru mu pade zrak i ona umi njegovo telo svojim sjajem.
Dim se vije,mehovi nadimaju,čekići biju.Znojavi kovači brkove suku,
piju vodu,metal stenje,pod serijom teških udaraca.Crveni se još nerođena sekira u agoniji nastajanja.Sijaju se oštri zubi i uvo tupo.Uto sekiru zgrabiše klješta.
Sve zaneme,sve sačeka prvi vrisak.
Susret sekire sa vodom.
U početku beše raka.On je plesao oko nje poslednji ples,umom atrofičnim.Udovi mu leteli,sekli etar,bala kvasila mu lice.Niz hramove otrov se slivao,raka poče da biva jezero.Drveće spustilo svoje granje.Sve više grdilo mu se lice.Ples je bio sve sporiji.Ptice su sve više rikale.Iz tame poče da se radja tama,crnja i grdja.Muve su zujale,drveće je počelo da vrišti,plakala je sekira.
Naišavši na kamen,vatra je praštala naokolo.Kamen se vrteo,kamen ju je jeo.Vatra i suze jedno postajaše.Svetlost njena poče da izjeda tamu,crnju i grdju od ove predjašnje.Pade zrak na nagrdjeno lice.On umi udove svoje u jezeru.Urlik zapara tamu oko njega i nastade tišina.Kezio se njegov lik sa mirne površine jezera.
Pogledao je.Sad bi prašuma beskrajna,u umu njegovom atrofičnom.I u njoj on,i u njemu ona.Podjednako je plakao sa šumom.Jeli su jedno drugo,grlo mu se grčilo,udovi se sušili.Andjeli su sletali,kljucali mu oči koje su bile voda.Donosili su djavoli vatru u prašumu da sagori um njegov.Vatra se gasila.Išla je sekira iz ruke u ruku,brzo i sigurno,kroz vatru i vodu.
Padale glave,padalo drveće,zub oštriji,uvo tuplje,držalje crne.Sekira od krvi kružila je šumom.Ptice su divlje rikale,muve su divlje zujale,pauci se razmreškaše.Izmedju prstiju njegovih ključala je lava u grudima šume.Sa rukom stopila se sekira.Skameni se osmeh,dah,znoj.
Kidao je dronjke od odeće.Bala mu je lice kvasila.Konji su bili nemirni.
Anđeoskim hučanjem šuma ga zvala.Lišće je padalo sa drveća.Magla je proždirala sekiru i etar.Ptice odleteše.
Rožnjače mu se ubrzaše,srce poče da kuca,sekira da urliče.Anđeli behu odleteli,samo su muve zujale,on penio,šuma hučala,jezero ključalo.Na kraju beše svetlost,prasvetlost beskrajna,u umu njegovom atrofičnom.
I u njoj on i ona u njemu.Podjednako,smejao se on,smejala se svetlost.
Jeli su jedno drugo,grla im se sušila.
Demoni su izranjali,kljucali su oči,koje su bile vatra.Donosili su gmazove u svetlosti da opogane um njegov,gmazovi se sušili.Donosili pegaze sa rogom,bele,crvene,zelene,džabe,krila im otpadala.Stajali bi sekira i on stopljeni u agoniji postojanja.Svetlost zaslepi oko njegove.Iz rožnjače kapala je lava.Tuga poče da izjeda svetost,rđu od pređašnje tame.Pade kap lave na držalje.Kezilo se njegovo lice sa dna.Progledao je.
Granulo je sunce i nesta svetlosti.Zmije su strašno siktale.Gledale su kako se otrov iz jezera pretvara u oblak.Oblak zakri sunce.Udovi joj leteli,
pogađali ptice.Muve su zujale zakrvavljenih očiju.Pustila je glas.Planine su se tresle.Vetar poče da duva.Umrsi joj kosu.Koža joj se ospe.Iz tabana poče korenje da niče.Sva se magla upi u njih.On spusti sekiru u raku,u raku doteče lava.I ne bi više ni šume ni prašume,ni svetlosti.Na samom kraju bejahu oni u agoniji svoga postojanja.

ALPENGIRL · Početnik Domaćeg.de

Devojcica Penusavi Talas i decak Plavi Vetar

Ponekad leti ,uvece,kada je posudje oprano,spusti se vecernja svezina,ili zimi kada se lampe i vatre zapale za noc,dogodi se da ocevi i majke u zemlji Rugobagi ispricaju mladima pricu o devocjcici Penusavi Talas i decaku Plavi Vetar. Devojcica Penusavi Talas je rasla na zapadnoj strani zemlje Rugobage. Dok je rasla,velola je da,izmedju brda i duz reka,na zapadnoj strani zemlje Rugobage,razmahuje raspletenim bicem. Jahala je jednog konja - belog kao sneg,drugog-belog kao tek oprana ovcja vuna,i jos jednog-belog kao srebro. I nije mogla da kaze,jer nije znala,kojeg od ova tri konja najvise voli.
- Meni je sneg uvek lep,u svako doba.Tek oprana ovcja vuna ili srebrna traka mladog meseca - bilo jedno,bilo drugo,meni su dovoljno beli.Volim bele grive,bele slabine,bele nozdrve i bele noge svih mojih ponija.Volim i bele cuperke koji vire iz usiju moja tri ponija - govorila je ona.
A sused devojcice Penusavi Talas,tako blizak da su krovove njihovih kuca preletale iste vrane,bio je decak Plavi Vetar. Dok je rastao,voleo je da seta po travi i po blatu i da slusa vetrove. Vise od svega voleo je da u teskim cipelama luta po brdima i duz reke na zapadnoj strani zemlje Rugobage i slusa vetrove. Postojao j eplavi dnevni vetar. Pocinjao je da duva oko 6 casova svakog letnjeg jutra ili oko 8 svakog zimskog jutra. A postojao je i nocni vetar,leti s plavetnilom letnjih zvezda.zimi s plavetnilom zimskih zvezda. I postojao je jos jedan plavi vetar,izmedju noci i dana,vetar plave zore i veceri. Svatri vetra on je toliko voleo da nije mogao reci koji voli najvise.
- Rani jutarnji vetar je jak kao prerija,i sve sto mu kazem znam da veruje i pamti. A nocni vetar,s velikim tamnim oblinama nocnog neba u sebi,uvuce se u mene i otkrije sve moje tajne. Plavi vetar sumraka,kad nije ni dan ni noc,to je vetar koji me pita pitanja,kaze da cekam i da ce mi doneti sve sto pozelim - govorio je on.
Naravno,dogodilo se ono sto je moralo da se dogodi. Devojcica Penusavi Talas i decak Plavi Vetar su se sreli,ona jasuci belog konja,on,vukuci noge u teskim cipelama za blato. Moralo se dogoditi da se oni sretnu medju brdima i pored reke na zapadnoj strani zemlje Rugobage,gde su ziveli kao susedi. I naravno,ona mu je ispricala sve o sneznobelom konju,o konju,belom kao tek oprana ovcja vuna,i o konju belom kao srebrni srp mladog meseca. A on je njoj ispricao sve o plavim vetrovima koje je voleo da slusa : o ranom jutarnjem vetru,o vetru nocnog neba i o vetru za vreme izmedju-vetru sumraka,vetru koji pita pitanja i kaze mu da ceka.
Jednog dana njih dvoje su nestali. Istog dana u sedmici devojcica Penusavi Talas i decak Plavi Vetar nekuda su otisli. Njihovi ocevi i majke,sestre i braca,ujaci i tetke pitali su sta se dogodilo sa njima i govorili su o njima,jer oni nikome nisu rekli da ce otici. Bas niko,ni pre ni posle toga nije znao da zasto su otisli,stvarno i istinito zasto. Ostavili su kratko pismo sa ovim sadrzajem :
SVIM NASIM DRAGIM I MILIM,STARIMA I MLADIMA,KRENULI SMO TAMO ODAKLE POLAZE PENUSAVI TALASI I GDE POCINJU PLAVI VETROVI.SACUVAJTE NAM MESTO U VASIM SRCIMA DOK BUDEMO ODSUTNI.
Devojcica Penusavi Talas
Decak Plavi Vetar
To je bilo sve po cemu su na zapadnoj strani zemlje Rugobage nagadjali kuda su otisli dvoje dragih. Proslo je mnogo godina. Jednog dana putujuci zemljom Rugobagom,dojaha na zapadnu stranu Sici Covek Na Konju. Videlo se da je dosao izdaleka. I njega su pitali ista pitanja,kao i svakog drugog jahaca koji je izgledao da dolazi izdaleka:
- Da li si ikada sreo devojcicu Penusavi Talas i decaka Plavi Vetar?
- Da,jesam. Sreo sam ih - odgovorio je on.
Onda je nastavio : - Video sam ih daleko,daleko odavde. Trebalo bi jahati godinama da se do njih stigne. Na mestu gde je zemlja pohrlila u visinu i tvrde stene dosegle visoko,sede oni,jedno uz drugo,i razgovaraju,a ponekad i zevaju. Pogled ima luta preko vode,a voda se plavi dokle oko moze dopreti. A jos dalje,mnogo dalje,plave vode susrecu plavo nebo.
” Pogledaj,tamo pocinju plavi vetrovi ! ” - uzvikuje decak. A tamo daleko na plavim vodama,nesto malo dalje od mesta gde pocinju plavi vetrovi,tamo se vide bele grive,bele slabine,bele nozdrve,bele noge u galopu penusavih talasa.
” Pogledaj,odatle dolaze penusavi talasi,moji beli konji ! ” - uzvikuje devojcica.
A prema kopnu nailaze penusavi talasi,hiljade u jednom casu,milioni u jednom danu - neki beli kao sneg,neki kao tek oprana ovcja vuna,a neki kao srebrni srp mladog meseca. Kad sam ih upitao cije je ovo mesto,odgovorili su:
” To mesto pripada nama,to je mesto koje smo trazili,to je mesto odakle dolaze penusavi talasi,to je mesto odakle pocinju plavi vetrovi. �
I to je bilo sve sto je Sivi Covek Na Konju rekao ljudima na zapadnoj strani zemlje Rugobage. To je bilo sve sto je on znao. A da je bilo jos nesto da se kaze,on bi rekao - tako ih j euveravao.
A ocevi i majke,sestre i braca,ujaci i tetke devojcice Penusavi Talas i decaka Plavi Vetar cesto su se pitali i razgovarali o tome da li je Sivi Covek Na Konju sam izmislio pricu ili se sve dogodilo onako kako je on ispricao.
U svakom slucaju,to je prica koju oni ponekad pricaju mladima na zapadnoj strani zemlje Rugobage,leti kada je posudje oprano i spusti se vecernja svezina,i zimi kada se lampe i vatre zapale za noc.

ALPENGIRL · Početnik Domaćeg.de

BAJKE ZA ODRASLE

Ujutru, kada bi se probudila, veverica ponekad nije znala {ta da misli o sebi. Tada bi se protegla i zapitala: - Da li sam sada neodlu~na? -- A onda bi neko vreme razmi{ljala o neodlu~nosti. Dopadala joj se ta re~, neodlu~nost, ali nikada nije sasvim doku~ila {ta ona ta~no zna~i. Potom bi rekla samoj sebi:
- Veverice, a sada uradi ne{to neobi~no ili ne{to novo ili ni{ta ili se obuci. Naj~e{}e bi uradila ono - ni{ta. Ali, kada neko vreme ne bi radila ni{ta, dogadjalo joj se da postane nezadovoljna sobom i povikala bi : - Veverice, a sada odlu~i ili ne odlu~i, jedno od toga dvoga! Ili bar ispusti uzdah.... Ako ni onda ni{ta ne bi odlu~ila, ipak je bila zadovoljna jer tada je izabrala drugu mogu}nost.
Postepeno su joj misli postajale sve zamr{enije i ponekad bi se ~ak potpuno zamrsile u ~vor. Veverica je tada `elela da misli : razmrsite se! Ali, s mislima tako zamr{enim u ~vor, nije dolazila na tu pomisao. Nepomi~no bi le`ala u krevetu i gledala gore. Ali tavanica nije dopirala do njene svesti. Tako je moglo potrajati sve dok je glad ne bi naterala da ustane iz kreveta, ode do ormara, uzme bukov `ir i sru~i se u stolicu kraj prozora da bi halapljivo grickala. Misli bi joj se tada naj~e{}e, neprimetno, ponovo razmrsile.
Nakon jednog takvog jutra misli su joj ostale jednostavne i bez velikih zahteva. Le`ala bi ceo dan na grani ispred svojih vrata ili bi na ivici {ume vodila bezna~ajne razgovore s mravom. Ponekad su pravili planove, a ponekad su nameravali da nikada vi{e ni{ta ne do`ive.
- To mora da je divno -- re~e mrav.
- Da -- rekla bi tada veverica, ve} u polusnu. Naj~e{}e vi{e nije ~ula mrava koji bi je malo potom potap{ao po ramenu i doviknuo : - Veverice, ide{ li?
- Drghjut -- mrmljala bi ona tada, ili Mrrrrrrrr ili Grrr.
- Ovde mi se nimalo ne svidja! -- povremeno bi povikao mrav. Ali veverica je ~vrsto spavala ~ak i kada bi je mrav vukao za rep, u pravcu {ume, na putu ka velikoj i zamr{enoj avanturi.