Klajv Barker

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Knjiga prva:

U KRALJEVSTVU KUKAVICE

Prvi deo: ONAJ TAMO DIVLJI PLAVI

"Nije mi znan
miliji prizor čovekovom oku
od njegove domovine..."

Homer, Odiseja

1. ONAJ KOJI SE VRAĆA KUĆI
1.
Ništa nikada ne počinje.
Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.
Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.
Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.
Ništa nije postojano. Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

To znači da je sasvim svejedno gde ćemo izabrati da se iskrcamo.
Možda negde između napola zaboravljene prošlosti i budućnosti koju tek naslućujemo.

Na primer, ovde.
U ovoj bašti, o kojoj se niko ne brine već tri meseca od smrti njene zaštitnice, tako da ona sada neobuzdano buja pod zaslepljujuće svetlim kasnim avgustovskim nebom; u bašti čiji plodovi vise neobrani, a leje izgledaju kao da u njima raste samo trava i prete da se pobune, još tokom ovog leta što ga odlikuje smenjivanje obilnih padavina i iznenadnih sparnih dana.
U ovoj kući, koja se ni po čemu ne razlikuje od stotine drugih samo u ovoj ulici i čija je stražnja strana tako blizu železničkih šina da za vreme prolaska sporog voza iz Liverpula za Kru na dasci prozora u dnevnoj sobi zadrhću psići od kineskog porculana.
Kod ovog mladića, koji upravo izlazi kroz stražnja vrata i upućuje se niz obraslu stazu ka trošnoj daščari iz koje upravo počinju da dopiru sveopšte gukanje i lepet krila u znak dobrodošlice.
Ime mu je Kalhum Muni, ali svi ga znaju kao Kala. Ima dvadeset šest godina i već je pet godina zaposlen u jednom osiguravajućem preduzeću u centru grada. U poslu uopšte ne uživa, ali mogućnost da utekne iz grada u kome je živeo celog života nikada nije bila manja nego sada posle majčine smrti, a to se i te kako zorno ogleda u izmučenom izrazu na njegovom lepuškastom licu.
Prilazi vratima golubarnika, otvara ih i u tom trenutku... u nedostatku nečeg boljeg... poleće ova priča.

2.
Kal je nekoliko puta kazao ocu da donji deo vrata golubarnika propada. Za kratko vreme će daske potpuno istruliti, i omogućiti pacovima koji su živeli i gojili se duž pruge da dopru do golubova. Ali Brendan Muni od Elenine smrti nije više pokazivao gotovo nikakvo zanimanje za svoje ptice takmičarke. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga što su te ptice bile njegova velika strast tokom njena života. Koliko je puta Kal čuo majku kako se žali da Brendan provodi više vremena sa svojim dragocenim golubovima nego u kući?
Više ne bi morala da se žali zbog toga; sada je Kalov otac skoro cele dane provodio sedeći pored stražnjeg prozora, zureći napolje u baštu i posmatrajući kako divljina, lagano ali sigurno, osvaja rukotvorinu njegove žene, kao da će u tom prizoru rasula pronaći ključ kako da na sličan način izbriše svoj bol. Ali nije bilo nikakvih znakova da je bilo šta naučio za vreme svog stražarenja. Svakoga dana, kada bi se Kal vratio u kuću u Ulici Kočija - kuću koju je mislio da je zauvek napustio još pre pet godina, ali u koju je morao da se vrati kada je otac ostao sam - činilo mu se da je Brendan sve sitniji i sitniji. Ne pogrbljen, već nekako skvrčeniji, kao da je odlučio da bude što je moguće manja meta svetu koji je odjednom postao neprijateljski raspoložen.

Promrmljavši pozdrav pticama kojih je u golubarniku bilo otprilike četrdeset, Kal zakorači unutra i suoči se sa prizorom krajnje uznemirenosti. Svi osim nekolicine golubova leteli su tamo-amo po svojim kavezima, kao da ih je obuzelo neko ludilo. Nisu li pacovi prodrli unutra, pitao se Kal? Počeo je da se osvrće da vidi nije li počinjena bilo kakva šteta, ali nigde nije bilo nikakvog vidljivog znaka koji bi ukazao na to šta je podstaklo ovo mahnitanje.
Nikada ih nije video tako uzbuđene. Čitavih pola minuta zbunjeno je stajao, posmatrajući ih, dok mu se u glavi vrtelo od lepeta njihovih krila, pre no što je odlučio da uđe u najveći kavez i izdvoji nagrađene ptice iz gužve kako ne bi nastradale.
Odbravio je vrata i odškrinuo ih tek nekoliko centimetara kada je jedan od prošlogodišnjih šampiona, obično miran mužjak poznat, kao i sve ostale ptice, po svom broju - 33 - poleteo ka procepu. Zaprepašćen bzinom kojom mu se ptica približavala, Kal je pustio vrata, i za tih nekoliko sekundi kada su mu prsti skliznuli sa reze i ponovo je dohvatili, 33 je umakao.
"Proklet bio!" povika Kal, a ta se psovka isto toliko odnosila na njega samog koliko i na pticu, jer je ostavio širom otvorena i vrata golubarnika, te je - očigledno ne vodeći računa o tome šta mu se može desiti dok bude ostvarivao svoj naum - 33 sada odmicao put neba.
Za onih nekoliko trenutaka koji su Kalu bili potrebni da ponovo zabravi kavez, ptica je proletela kroz vrata i umakla. Kal krenu posrćući u poteru za njom, ali kada je izašao 33 je već bio visoko iznad bašte. U visini krova napravio je tri kruga sve jedan veći od drugoga, kao da se orijentiše. A onda se izgleda odlučio i poleteo u pravcu sever-severozapad.
Kalovu pažnju privuče kucanje, i kada je spustio pogled ugleda oca na prozoru kako mu iznutra nešto govori. Kal primeti da je izraz na Brendonovom izmučenom licu življi no što je mesecima bio; bekstvo ptice izgleda da je privremeno uspelo da ga izvuče iz malodušnosti. Nekoliko trenutaka kasnije našao se na stražnjim vratima, i upitao šta se dogodilo. Kal nije imao vremena da mu objašnjava.
"Odleteo je..." doviknu mu.
Zatim, ne skidajući pogled s neba, krenu stazom koja je vodila pored kuće.
Kada je stigao do pročelja, ptica je još bila na vidiku. Kal preskoči ogradu i pređe trkom preko Ulice Kočija, odlučivši da krene u poteru. Međutim, znao je da je to sasvim beznadežno. Sa vetrom u repu najbolje ptice u stanju su da postignu maksimalnu brzinu od 70 milja na čas, i mada se 33 nije takmičio najveći deo godine i dalje je bio u stanju da lako ostavi za sobom čoveka koji trči. Ali Kal je znao da ne može izići ocu na oči ako bar ne pokuša da sledi begunca, ma kako to bilo bezizgledno.
Na kraju ulice izgubio je iz vida svoj plen jer su ga zaklonili vrhovi krovova, te je krenuo obilaznim putem preko nadvožnjaka što je prelazio preko Vulton Rouda, preskačući odjednom po tri-četiri stepenika. Sa vrha se pružao dobar pogled na grad. Na sever prema Vulton Hilu, i na istok i jugoistok, preko Alertona prema Hants Krosu. Pojaviše se pred njim nizovi krovova većnice, svetlucajući na žestokoj poslepodnevnoj žezi, a gusto zbijene ulice napravljene po ustrojstvu kostiju haringe naglo su u daljini ustupale mesto industrijskoj pustoši Speka.
Kal je mogao da vidi i goluba, mada je predstavljao još samo tačku koja se gubila velikom brzinom.
To i nije bilo važno, jer sa ove uzvisine bilo je sasvim jasno kuda se 33 uputio. Na manje od dve milje od mosta vazduh je bio pun ptica koje su kružile unaokolo, bez sumnje privučene u tu oblast nekom većom količinom hrane. To se dešava bar jednom svake godine, kada se mravi ili insekti iznenada uzmuvaju, a ptičiji živalj grada ujedini proždrljivost. Galebovi se dižu sa blatnjavih obala Merzia i lete zajedno sa drozdom, čavkom i čvorkom, svi zadovoljni što će se pridružiti gozbi dok im leto još greje leđa.
To je, nema sumnje, bio poziv koji je 33 čuo. Pošto joj je dosadila ujednačena dijeta što se sastojala od kukuruznog i javorovog zrnevlja, pošto se umorila od reda koji je vladao u pretrpanom golubarniku i jednoličnih dana - ptica je poželela da iziđe; poželela je da se vine uvis i odleti. Poželela je da dan provede na visokoj nozi; da jede ono oko čega mora malo da se pomuči ako želi da ga uhvati, ali je zato mnogo ukusnije; u društvu divljih stvorenja. Sve je to Kalu prošlo kroz glavu, na neki neodređeni način, dok je posmatrao jato koje je kružilo.
Znao je da je sasvim nemoguće pronaći jednu određenu pticu među ovim razuzdanim mnoštvom. Preostaje mu jedino nada da će se 33 zadovoljiti ovom letećom gozbom i da će, kada se zasiti, postupiti onako kako je obučen i vratiti se kući. Međutim, sam prizor ovolikog mnoštva ptica predstavljao je nešto neobično privlačno, tako da je Kal, prešavši most, krenuo prema epicentru pernatog ciklona.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. PROGONITELJI
Žena na prozoru hotela Hanover razmakla je sivu zavesu i pogledala na ulicu.
"Da li je moguće...?" promrmljala je obraćajući se senkama smeštenim u uglu sobe. Njeno pitanje ostalo je bez odgovora koji i nije bio bitan. Koliko god izgledalo nemoguće trag je neosporno vodio ovamo, u ovaj izmučen grad, što leži pun modrica i zanemaren pored reke po kojoj su nekada plovili brodovi za prevoz robova i pamuka, reke koja sada jedva uspeva da se dovuče do mora. U Liverpul.
"Kakvo mesto", primeti ona. Neki maloletni čistač ulica gonio je sam sebe po ulici, podižući pretpotopno smeće u vazduh.
"Čemu se to toliko čudiš?" upita muškarac koji je poluležao a polusedeo na krevetu, na jastucima koji su podupirali njegovo masivno telo, sa rukama prekrštenim iza glave. Imao je široko lice čije su crte bile isuviše izražene, kao u kakvog glumca koji je izgradio karijeru kao miljenik masa i postao pravi majstor za jeftine efekte. Njegova usta, koja su umela da se osmehnu na hiljadu načina, pronašla su jedan što je odgovarao njegovoj dokonosti, te on reče:
"Dobro su nas navozali. Ali gotovo da smo stigli. Zar ne osećaš? Ja osećam."
Žena se osvrnu i pogleda muškarca. Skinuo je sako, njen poklon koji je predstavljao najveći dokaz ljubavi prema njemu, i bacio ga preko naslona stolice. Košulja mu je bila natopljena znojem ispod pazuha, a lice voštano žuto na poslepodnevnoj svetlosti. Uprkos svemu što je osećala prema njemu - a to je bilo dovoljno da se prepadne od svođenja računa - bio je samo ljudsko biće, i danas, posle dugog putovanja po vrućini, na njemu su se jasno primećivale njegove pedeset dve godine. Sve vreme koliko su bili zajedno, progoneći Fugu, pozajmljivala mu je svu snagu koju je mogla, a on je njoj, pak, pozajmljivao svoj um i umešnost u preživljavanju u ovom carstvu. Porodice su ovaj kukavan ljudski svet, u kome je morala da obitava zarad osvete, oduvek zvale Kraljevstvom Kukavice.
Ali potera će svakog časa biti okončana. Šadvel - čovek na krevetu - izvući će korist iz onoga što će uskoro pronaći, a ona će biti osvećena kada njegov plen bude ocrnjen i prodat u ropstvo. Zatim će sva sretna ostaviti Kraljevstvo da i dalje hodi svojim nečistim putevima. Ponovo je usredsredila pažnju na ulicu. Šadvel je bio u pravu. Predvodili su ples. Ali muzika će uskoro jenjati.
Sa mesta gde je Šadvel ležao jasno je video, naspram prozora, Imakolatinu Imakolata (Immacolata) - Immaculate na engleskom znači čist, neokaljan, bez i najmanje greške, besprekoran - prim. prev. siluetu. Po ko zna koji put počeo je da razmišlja o tome kako da proda ovu ženu. Bila je to čisto akademska vežba, razume se, ali takva koja je zahtevala potpuno upošljavanje njegovih sposobnosti.
Po profesiji je bio prodavac; time se bavio još od najranije mladosti. Za njega je to bilo više od zanimanja, bilo je to polje na kome je iskazivao svoju genijalnost. Hvalisao se da nema te stvari ili bića za koje ne bi mogao da pronađe kupca. U svoje vreme trgovao je neprerađenim šećerom, prodavao ručno oružje, lutke, pse, životna osiguranja, staru odeću i držače za rasvetu. Trgovao je lurdskom vodicom i hašišom, kineskim paravanima i patentiranim lekovima protiv zatvora. Među svim tim stvarima, razume se, bilo je mnoštvo smicalica i lažnih predmeta, ali ničega, baš ničega što pre ili kasnije ne bi uspeo da utrapi masama, bilo zavođenjem, bilo zastrašivanjem.
Ali na njoj - Imakolati, toj ne baš ženi s kojom je delio svaki budni trenutak tokom mnogo proteklih godina - na njoj se nije usuđivao da isproba taj svoj već poslovični talenat za trgovanje.
Kao prvo, bila je neobična, a kupci to baš ne vole. Ne sviđa im se dvosmislena roba; žele samo ono što je jednostavno i pouzdano. Ona nije bila pouzdana; oh, ona to uopšte nije bila; umela je tako užasno da se razbesni, a još je opasnija bila kada bi nekog ili nešto kovala u zvezde; nije bila ni jednostavna. Pod zračećom lepotom njenog lica, iza pogleda koji je skrivao vekove, a ipak je umeo da bude tako neposredan da je ledio krv, ispod tamno maslinaste kože, kože Jevrejke, nalazila su se osećanja koja su mogla da naduvaju i sam vazduh samo ako bi se našla na slobodi.
Bila je suviše osobena da bi je mogao prodati, zaključi on - ne prvi put - i naredi sebi da zaboravi tu mogućnost. Nije smeo da se nada kako će ikada njome ovladati; zašto onda da se time muči?
Imakolata se okrete od prozora.
"Jesi li se odmorio?" upita.
"Ti si bila ta koja je želela da se skloni sa sunca", podseti je on. "Spreman sam da krenem kada god budeš htela. Mada nemam pojma odakle bi trebalo da krenemo..."
"To je bar lako", prekide ga Imakolata. "Sećaš se šta je moja sestra prorekla? Događaji su blizu kritične tačke."
Dok je govorila, senke u uglu sobe ponovo se uzmuvaše i Imakolatine dve mrtve sestre pokazaše svoje eterične obrise. Šedvel se nikada nije prijatno osećao u njihovom prisustvu, a one su ga, pak, oduvek prezirale. Ali ona starija, Hag, Beldam Hag (Hag) - Hag na engleskom znači ružna, stara žena, veštica. Beldam (Beldam) - beldam(e) na engleskom znači stara žena, stara veštica; prim. prev., posedovala je sposobnosti proročice, u to nije bilo sumnje. Ono što je videla u postporođajnim otpacima svoje sestre, Magdalene, obično bi se pokazalo tačnim.
"Fuga ne može još dugo ostati skrivena", primeti Imakolata. "Čim se pokrene stvara vibracije. To ne može da izbegne. Jer mnogo je života stisnuto u tom jednom skloništu."
"A da li ti osećaš bilo šta od tih... vibracija?" upita Šedvel, prebacivši noge preko ivice kreveta i ustavši.
Imakolata odmahnu glavom. "Ne. Još ne. Ali uskoro ćemo biti spremni."
Šedvel dohvati sako i navuče ga. Tkanina zasvetluca, bacivši preko sobe zavodljive zrake. Pri njihovom kratkotrajnom sjaju ugledao je na trenutak Magdalenu i Hag. Starica prekri oči pred tim rasipnim sjajem što je dopirao iz sakoa, uplašivši se njegove moći. Magdalena se nije uzbuđivala; njeni kapci su odavno bili prišiveni preko očnih duplji slepih od rođenja.
"Kada kretanja otpočnu možda će nam biti potrebno sat dva da odredimo odakle dopiru", reče Imakolata.
"Jedan sat?" odvrati pitanjem Šedvel.
...potera koja ih je na kraju dovela ovamo danas mu se činila dugom kao jedan životni vek...
"Jedan sat mogu da sačekam".

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. KO JE POKRENUO TLO?
Ptice nisu prestale da kruže iznad grada dok se Kal približavao. Umesto svake koja bi odletela, tri ili četiri druge bi se pridružile mnoštvu.
Taj fenomen nije prošao nezapažen. Ljudi su stajali na pločniku i na ulaznim vratima, šakama zaklanjajući oči pred sjajem neba i zurili naviše. Odasvud su se čula mišljenja koja su objašnjavala šta je razlog ovom okupljanju. Kal se nije zaustavljao da ponudi svoje, već je nastavljao da se probija kroz lavirint ulica; povremeno bi ipak morao da se vrati i pronađe novi put, ali postepeno se sve više približavao središtu.
A sada, kada je stigao, pokazalo se da je njegova prvobitna teorija bila pogrešna. Ptice se nisu gostile. Nije bilo nikakvog obrušavanja na šestonožne mrvice niti svađe oko njih, kao ni bilo kakvog traga prisustvu insekata u nižim slojevima vazduha koji su mogli da ih privuku u tolikom broju. Ptice su jednostavno kružile. Neke manje vrste, vrapci i zebe, umorne od letenja, poređale su se duž krovova i ograda, ostavivši svoju veću sabraću - crne vrane, svrake, galebove - u visinama. Ni golubovi nisu ovde predstavljali retkost; bilo ih je svih vrsta, okupljali su se i kružili u jatima od po pedesetak, pa i više, dok su se njihove senke mreškale po krovovima. Bilo je tu i nekih pitomih ptica, koje su, nema sumnje, pobegle kao i 33. Kanarinaca i australijskih papiga: ptica koje je od njihovog prosa i zvončića odvukla ista ona nepoznata sila što je okupila i ostale. Jer, za te je ptice boravak na ovom mestu bio ravan samoubistvu. Iako su njihovi drugari za sada bili suviše uzbuđeni ovim obredom da bi primetili kućne ljubimce u svojoj blizini, sigurno neće biti toliko ravnodušni kada ih čarolija kruženja više ne bude povezivala. Biće okrutni i brzi. Obrušiće se na kanarince i papige te im iskopati oči, ubijajući ih samo zato što su dozvolili da budu pripitomljeni.
Ali za sada sabor je bio miroljubiv. Peo se u vazduh, više, sve više, osvajajući nebo.
Potera za ovim prizorom odvela je Kala u deo grada po kome je retko lutao. Ovde su jednostavne četvrtaste opštinske zgrade ustupile mesto zapuštenoj i jezovitoj ničijoj zemlji, na kojoj su se još nalazile ulice sa nekada lepim kućama na tri sprata koje su na neobjašnjiv način izbegle buldožere, i sada su stajale okružene poravnatim delovima što su čekali na bolja vremena koja nikada nisu došla; ostrva u moru prašine.
Jedna od tih ulica - Ulica Tuge stajalo je na znaku - izgleda da je predstavljala mesto iznad koga su se jata okupila. U njoj se steklo više iscrpljenih skupina ptica nego u bilo kojoj obližnjoj ulici; cvrkutale su i čistile perje pod strehama, na vrhovima dimnjaka i na televizijskim antenama.
Kal je s podjednakom pažnjom osmatrao i nebo i krovove, napredujući istovremeno duž Ulice Tuge. A onda je - mada su šanse bile hiljadu prema jedan - ugledao svoju pticu. Usamljenog goluba koji je razdvajao oblak vrabaca. Godinama je osmatrao nebo čekajući da se golubovi vrate sa trka, usled čega mu se vid neverovatno izoštrio; mogao je da prepozna određenu pticu na osnovu desetak njenih osobenih znakova za vreme leta. Pronašao je 33; u to nije bilo sumnje. Ali još dok ju je pratio pogledom, ptica je nestala iza krovova Ulice Tuge.
Ponovo se dao u poteru, pronašavši jednu usku uličicu koja je presecala prostor između kuća sa balkonima na pola puta duž niza zgrada. Nije bila naročito održavana. Gomile odbačenih stvari iz kuća protezale su se celom njenom dužinom; retke kante za đubre ležale su prevrnute, a njihov sadržaj razvučen unaokolo.
Ali na dvadeset jardi od mesta na kome je on stajao neko je nešto radio. Dvojica radnika manevrisala su naslonjačem pokušavajući da ga iznesu iz stražnjeg dvorišta jedne od kuća, dok je treći zurio u ptice. Njih nekoliko stotina okupilo se duž zidova koji su opasivali dvorišta, po ispustima prozora i ogradama. Kal je išao tamo-amo duž ulice pomno zagledajući okupljene ptice tražeći među njima golubove. Našao ih je desetak u tom mnoštvu, ali nijedan nije bio onaj za kojim je tragao.
"Šta misliš o ovome?"
Stigao je na nekih deset jardi od radnika koji su selili nameštaj, i jedan od njih, onaj lenjivac, obratio mu se pitanjem.
"Ne znam šta da mislim", odvrati on iskreno.
"Možda se spremaju na seobu", dobaci mlađi od one dvojice koji su nosili naslonjač, ispustivši svoj deo tereta i zagledavši se u nebo.
"Ne budi glup, Šejne", reče drugi, Zapadnoindijac. Njegovo ime - Gideon - bilo je ispisano na leđima jednodelnog odela koje je nosio. "Zašto bi se selile usred jebenog leta?"
"Suviše je vruće", glasio je odgovor lenčine. "U tome je stvar. Suviše je BiiiiP vruće. Prokuvali su im mozgovi tamo gore."
Gideon sada spusti svoju polovinu naslonjača i osloni se o zid stražnjeg dvorišta, pripalivši pola cigarete koju je izvukao iz gornjeg džepa.
"Ne bi bilo loše, zar ne?" promrmlja on. "Biti ptica. U proleće lepo dođeš ovamo, a onda u jesen zbrišeš na jug Francuske da ti se guza ne smrzne."
"One ne žive dugo", javi se Kal.
"Stvarno?" upita Gideon, povukavši dim iz cigarete. Zatim slegnu ramenima. "Kratko ali slatko", primeti on. "Odgovara mi."
Šejn čupnu onih nekoliko plavih dlaka koje je trebalo da predstavljaju brkove. "Ti se razumevaš u ptice, zar ne?" upita on Kala.
"Samo u golubove."
"Spremaš ih za trku, a?"
"Ponekad..."
"Moj zet drži male hrtove," dodade treći čovek, onaj lenjivac. Pogledao je u Kala kao da je ova slučajnost bila gotovo čudnovata i kao da će im ona sada omogućiti da u ćaskanju provedu mnoge časove. Ali sve što je Kal mogao da smisli kao odgovor bilo je:
"Psi."
"Tako je", primeti drugi čovek, oduševljen što su se bar oko nečega složili. "Ima ih pet. Ali jedan je uginuo."
"Šteta", reče Kal.
"Pa i nije. Bio je, jebi ga, slep na jedno oko, a na drugo nije video."
Čovek prasnu u smeh na ovu primedbu, što istog časa prekinu razgovor. Kal ponovo obrati pažnju na ptice, i osmehnu se kada ugleda - na gornjoj izbočini prozora kuće - svoju pticu.
"Vidim ga", reče on.
Gideon krenu za njegovim pogledom. "A šta to?"
"Mog goluba. Pobegao je." Kal pokaza prstom. "Tamo. Na sredini ispusta. Vidite ga?"
Sada se sva trojica zagledaše.
"Vredi li šta?" upita lenjivac.
"Ti samo na to misliš, Brazo", primeti Šejn.
"Samo pitam", odvrati Brazo.
"Osvojio je neke nagrade", reče Kal, sa izvesnim ponosom. Pogled mu je bio prikovan za 33, mada golub nije pokazivao nikakve znake da želi da odleti; čistio je perje na krilima i s vremena na vreme okretao maleno i sjajno oko put neba.
"Ostani tu..." obrati se jedva čujno Kal ptici, "...ne miči se." A zatim upita Gideona: "Mogu li da uđem? Da pokušam da ga uhvatim?"
"Samo izvoli. Stara cura čija je ovo kuća, otpremljena je u bolnicu. Odvozimo nameštaj da bi se podmirili računi."
Kal krenu kroz dvorište i, zaobišavši starudiju koju je trio tamo nagomilao, uđe u kuću.
Unutra je vladao nered. Ako je stanarka ikada posedovala išta vredno to je odavno uklonjeno. Ono nekoliko slika što je još visilo na zidovima bilo je bezvredno; nameštaj star, ali ne dovoljno da bi ponovo bio u modi; prostirke, jastuci i zavese toliko propali da su jedino za spaljivanje bili dobri. Zidovi i tavanica doslovce natopljeni dimom koji se dugi niz godina taložio na njima, a poticao je od sveća, postavljenih na sve police i ispuste sa kojih su visili stalaktiti požutelog voska.
On krenu kroz lavirint ćelija, tamnih odaja, i na kraju stiže do hodnika. Prizor je i ovde bio u istoj meri obeshrabrujući. Smeđi linoleum bio je naboran i iscepan, i svuda se osećao prodorni miris plesni, prašine i truleži koji se svuda uvlačio. Kal pomisli kako je dobro što su je sklonili sa ovog odvratnog mesta, ma gde da se sada nalazila; bolje joj je i u bolnici, gde su bar čaršavi suvi.
On krenu uz stepenice. Obuze ga neko čudno osećanje dok se peo u mrak gornjeg sprata i sa svakim pređenim stepenikom sve manje razaznavao stvari oko sebe, osluškujući ptice koje su se komešale po krovu od škriljca iznad njegove glave, i prigušene krike galebova i vrana. Iako je to, nema sumje, samo zamišljao, činilo mu se da čuje kako njihovi glasovi kruže, kao da je upravo ovo mesto predstavljalo središte njihove pažnje. Priseti se fotogafije iz National Geographicala. Studije zvezda snimljene pomoću kamere što snima na mahove, na kojoj su tačkasta svetla opisivala krugove dok su se kretala, ili je bar izgledalo da se kreću, preko neba, a zvezda Severnjača, Ekser nebesa, postojano stajala u njihovom središtu.
Zvuk kruženja i slika koju je on dozvao, počeše da mu pomućuju svest. Odjednom je osetio slabost, pa čak i strah.
Ovo nije trenutak za pokazivanje slabosti, ukori on sam sebe. Morao je da uhati pticu pre no što ona ponovo odleti. Ubrza korak. Na vrhu stepeništa zaobišao je nekoliko komada nameštaja iz spavaće sobe i otvorio jedna od nekolikih vrata na koja je naišao. Soba koju je odabrao nalazila se do one na čijem se ispustu smestio 33. Sunce je prosijavalo kroz prozor bez zavesa; od ustajale toplote čelo mu se iznova orosi znojem. Nameštaj je bio iznesen i iz ove sobe, tako da je još jedino kalendar za 1961. godinu svedočio da je u njoj nekada neko boravio. A na njemu fotografija lava ispod drveta, sa kudravom, monolitnom glavom položenom na ogromne šape, zamišljena pogleda.
Kal ponovo iziđe na odmorište, odluči se za druga vrata i sada stupi u pravu sobu. Tamo, iza potamnelog stakla, nalazio se golub.
Sada je sve bilo pitanje taktike. Morao je da pazi da ne prepadne pticu. Pažljivo je prišao prozoru. Na suncem okupanom ispustu 33 je okrenuo glavu i trepnuo, ali se nije pokrenuo. Kal prestade da diše, pa spusti šake na okvir prozora kako bi ga podigao, ali mu to ne uspe. Hitrim pregledom ustanovio je zašto. Okvir je još pre mnogo godina bio zakovan desetinom eksera koji su duboko prodrli u drvo. Bio je to primitivan način odbrane od lopova, ali nema sumnje zadovoljavajući za staricu koja je živela sama.
Iz dvorišta do njega dopre Gideonov glas. Provirivši napolje uspeo je da vidi trio kako iz kuće izvlači veliki urolan tepih, dok je Gideon bez prestanka izdavao naređenja.
"...na moju levu stranu, Bazo. Levu! Zar ne znaš koja ti je leva strana?"
"Pošao sam ulevo."
"Ne na tvoju levu, idiote. Moju levu."
Pticu na ispustu nije uznemirilo ovo komešanje. Činilo se da joj je sasvim dobro tu gde se nalazi.
Kal krenu nazad niz stepenšte, zaključivši, dok se spuštao, da mu još jedino preostaje da se popne na zid koji opasuje dvorište i izvidi može li odatle ulagivanjem da namami pticu. Psovao je sam sebe što nije poneo džep pun zrnevlja. Ovako će morati da se zadovolji gukanjem i slatkim rečima.
Kada je ponovo izišao u pregrejano dvorište, našao je radnike kako se odmaraju pošto su uspeli da izvuku tepih iz kuće.
"Nisi imao sreće?" upita Šejn Kala, kada ga je video kako izlazi.
"Nisam uspeo da otvorim prozor. Moraću da pokušam odavde."
Primetio je da mu je Bazo uputio jedan prezriv pogled. "Nikada nećeš uspeti odavde da uhvatiš tog klipana", reče on, češući se po buretu za pivo koje mu se sijalo između majice i pojasa.
"Pokušaću sa zida", odvrati Kal.
"Čuvaj se...", dobaci mu Gideon.
"Hvala."
"...mogao bi da slomiš vrat..."
Koristeći rupe u malteru koji se gulio kao stepenike, Kal se pope na osam stopa visok zid što je delio ovo dvorište od susednog.
Sunce mu je pržilo vrat i teme, i on ponovo, samo u blažem obliku, oseti istovetnu vrtoglavicu koja mu se javila dok se peo stepeništem. Uzjahao je zid kao da je u pitanju kakav konj, i ostao tako da sedi na njemu dok se nije privikao na visinu. Zid je bio širok koliko jedna cigla, tako da je bilo dovoljno prostora za hodanje, ali Kal nikada nije bio ljubitelj visina.
"Čini se da je ovo nekada bio lep ručni rad", čuo se Gideonov glas iz dvorišta ispod njega. Kal baci pogled nadole i vide da Zapadnoindijac kleči pored tepiha koji je odrolao taman toliko da se sada videla njegova tanano istkana ivica.
Bazo se uputio do mesta na kome je Gideon čučao i stao pomno da ispituje odrolani deo. Počeo je da ćelavi, primeti Kal, pa je kosu dobrano ulepio uljem kako bi sakrio dotično mesto.
"Šteta što nije u boljem stanju", primeti Šejn.
"Stani malo", javi se Bazo. "'ajde da ga bolje pogledamo."
Kal ponovo usredsredi pažnju na svoj problem - da se uspravi na zidu. Ćilim će bar kraće vreme zabaviti njegovu publiku; molio se da to bude dovoljno dugo dok se ne uspravi. Ovde gore nije bilo ni daška vetra koji bi ublažio žestinu sunca; osećao je kako mu znoj curi niz torzo i kako mu se natopljeni donji veš lepi za zadnjicu. Zatim oprezno poče da se uspravlja; prvo je jednu nogu podigao u klečeći položaj - a obema šakama nastavio grčevito da steže ciglu.
Odozdo se čulo odobravajuće mrmljanje kada je još jedan deo ćilima ugledao svetlost dana.
"Vidi samo taj rad", reče Gideon.
"Misliš li isto što i ja?" upita Bazo, prigušenim glasom.
"Ne znam, moraš mi reći šta ti misliš", začu se Gideonov odgovor.
"Šta kažeš da ga odnesemo Džilkristu. Mogli bismo da nabijemo dobru cenu za ovo."
"Gazda će saznati da je nestao", pobuni se Šejn.
"Tiše, bre", opomenu ga Bazo, podsećajući svog drugara na Kalovo prisustvo. Ali Kal je bio isuviše zaokupljen svojim budalastim balansiranjem na zidu da bi obratio pažnju na njihovo dogovaranje oko beznačajne krađe. Konačno je uspeo sa oba stopala da stane na zid i počeo da se priprema na uspravljanje.
Razgovor u dvorištu se nastavio.
"Uhvati suprotni kraj, Šejne, 'ajd da ga vidimo celog..."
"Misliš da je persijski?"
"Pojma nemam."
Kal se krajnje sporo uspravljao, sa rukama ispruženim pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na telo. Osetivši da stoji dosta stabilno, usudio se da baci jedan brzi pogled prema ispustu prozora. Ptica je još bila tamo.
Odozdo je čuo kako nastavljaju da odmotavaju ćilim i mrmljanje muškaraca propraćeno rečima divljenja.
Ne obazirući se na njihovo prisustvo koliko god je to bio u stanju, on napravi svoj prvi posrćući korak po zidu.
"Hej ti..." poče da mrmlja obraćajući se beguncu. "... sećaš me se?"
33 nije obraćao pažnju na njega. Kal napravi i drugi drhtavi korak, pa treći, dok mu je samopouzdanje sve više raslo. Počeo je da shvata u čemu je trik kod balansiranja.
"Hajde, siđi", gugutao je, poput kakvog providnog Romea.
Ptica je izgleda konačno prepoznala glas svog vlasnika, te je iskrenula glavu u Kalovom pravcu.
"Hajde, momče...", reče Kal, probavši da ispruži ruku prema prozoru dok je rizikovao još jedan korak.
U tom trenutku ili se okliznuo ili se cigla izglavila pod njegovom petom. Čuo je sebe kako panično vrišti što je uplašilo ptice duž ispusta. Uzletele su i nestale, a lepet njihovih krila podsećao je na ironični pljesak; on se za to vreme klatio na zidu. Pogled izbezumljen od straha prvo je spustio na stopala, a zatim ga usmerio ka dvorištu ispod sebe.
Ne, ne ka dvorištu; ono je nestalo. Ćilim je bio taj koji je ugledao. Bio je potpuno razmotan i prekrivao je dvorište od zida do zida.
Ono što se potom dogodilo potrajalo je svega nekoliko sekundi, samo, ili je njegov um radio poput munje, ili su se ti trenuci razvukli, jer mu se učinilo da je imao sasvim dovoljno vremena...
Vremena da sagleda začuđujuću zamršenost ustrojstva izloženog pod sobom; zastrašujuću obilatost gizdavo urađenih pojedinosti. Vreme je izbledelo boje i uništilo sjaj tkanja, ublaživši skarletnu u ružičastu, a kobaltno plavu pretvorilo u beloplavu; ćilim je mestimično bio i izlizan, ali sa mesta na kome je Kal balansirao utisak je ipak bio poražavajući. Svaki pedalj ćilima bio je ispunjen motivima. Čak je i njegov rub bio pun raznovrsnih šara koje su se međusobno razlikovale u sitnicama. Ipak se nije sticao utisak prenatrpanosti; Kal je jasno razaznavao svaku pojedinost dok je uživao u prizoru. Na jednom je mestu bilo okupljeno desetak motiva kao da su međusobno povezani; na drugom, stajali su razdvojeni poput zavađene braće. Neki su čuvali svoje položaje duž ivice; drugi su se rasuli po sredini polja, kao da čeznu da se pridruže tamošnjoj vrevi.
U samom polju, raznobojne trake opisivale su arabeske preko zagušene pozadine od smeđih i zelenih tonova; bili su to čisto apstraktni oblici - vedre zabeleške iz dnevnika nekog divljaka - koji su se rvali sa stilizovanom florom i faunom. Ali i ta složenost bila je bleda u poređenju sa središnjim delom ćilima; jednim ogromnim medaljonom, čija je raznovrsnost boja podsećala na letnji vrt u koji je bilo vešto utkano stotinu tananih geometrijskih šara, tako da je oko moglo videti svako ustrojstvo kao cvet ili teoremu, red ili haos, a odjek onoga što izabere mogao se naći negde u tom velikom uzorku.
Sve je to obuhvatio jednim čudesnim pogledom. U sekundi njegovog vremena - dvorište, i ljudi u njemu, kuće, zid sa koga je padao - sve je to trepereći nestajalo. Iznenada je ostao da visi u vazduhu, dok je tepih svakog trenutka postajao sve prostraniji pod njim, a njegovi oblici mu ispunjavali glavu.
Video je kako se uzorak pomera. Čvorovi su odjednom postali nemirni, počeli su da podrhtavaju u želji da se razvežu, a boje kao da su se pretapale jedna u drugu, dok su iz njihovog združivanja iskakali novi oblici.
Iako je to izgledalo sasvim nemoguće, ćilim je ipak oživljavao.
Predeo - ili bi se pre moglo reći zbrka predela nabacanih na jedno mesto u neverovatnom neredu - pomaljao se iz osnove i potke. Zar to što vidi ispod sebe nije planina koja se probija kroz oblak boje?; nije li ono reka?; ne čuje li on to njen huk dok se u penušavoj bujici obrušava niz senoviti planinski klanac?
Ispod njega je odista postojao neki svet.
A on je odjednom postao ptica, ptica bez krila koja je tokom jednog nemerljivog trenutka lebdela na blagom, miomirisnom vetriću, i bila jedini svedok uspavanog čuda ispod sebe.
Svakim otkucajem srca pomaljalo se nešto novo što mu je privlačilo pogled.
Jezero, sa mnoštvom ostrva posutih po mirnoj vodi nalik na kitove koji izranjaju. Prošarani prekrivač polja, čiju su travu i žito milovale iste vazdušne struje koje su njega održavale u visini. Somotska prostranstva šuma puzala su uz glatke padine brda, na čijem vrhu se smestila kula osmatračnica, dok su se preko njenih belih zidova smenjivali sunčev sjaj i senka oblaka.
Bilo je i drugih znakova naseljenosti, mada ne i samih ljudi. Skupina nastambi pribila se uz okuku reke; nekoliko kuća stršalo je duž ivice stene, izazivajući silu teže. Čak i jedan grad, podignut po uzoru na košmar nekog arhitekte; polovina njegovih ulica bila je beznadežno izuvijana, a polovina su bili ćorsokaci.
Primetio je da svuda pada u oči ova nemarnost i ravnodušnost kada je reč o organizaciji. Umereni žarki pojasevi, plodne i puste oblasti, bili su nabacani zajedno da prkose svim zakonima kako geološkim tako i klimatskim, kao da je to delo nekog Boga koji je voleo suprotnosti.
Kako bi bilo lepo tuda prošetati, pomisli on, proći kroz takvu jednu raznolikost sabijenu na tako malom prostoru, ne znajući da li ćeš iza narednog ugla naleteti na led ili vatru. Takva raznovrsnost nadmašivala je moć poimanja kakvog kartografa. Biti tamo, u tom svetu, značilo bi učestvovati u neprekidnoj pustolovini.
A u središtu te provincije što pupi, nalazio se možda najstrašniji prizor od svih. Masa oblaka bolje škriljca, čija se unutrašnjost neprestano, spiralno okretlala. Taj prizor ga podseti na ptice što su kružile iznad kuće u Ulici Tuge - one kao da su predstavljale eho ovog većeg kruženja.
Setivši se njih i mesta koje je ostavio za sobom, on začu njihove glasove - i u tom trenutku, vetar koji je duvao iz sveta ispod njega, i održavao ga u visini, uminu.
Prvo je osetio užas u stomaku, a zatim u utrobi: pašće.
Graja ptica postade glasnija, kao da su iskazivale svoje oduševljenje zbog njegovog propadanja. Bio je uzurpator njihovog elementa; na trenutak je video čudo i zato će se sada smrskati o njega.
Zaustio je da vikne, ali ga u tome spreči brzina kojom je padao. U ušima mu je bučalo od vetra koji kao da mu je istovremeno čupao kosu. Pokušao je da raširi ruke kako bi usporio propadanje, ali od tog pokušaja samo poče da se okreće u vazduhu tako da sada više nije razlikovao zemlju od neba. Kroz um mu nejasno prođe da je u tome bilo izvesne milosti. Bar neće znati kada mu kucne smrtni čas. I tako se prevrtao i prevrtao dok...
...tog sveta nije nestalo.
Propao je kroz tamu koju nisu razbijale zvezde, sve vreme slušajući glasove ptica, i snažno tresnuo o tle.
Osećao je bol i taj bol nije prestajao, što mu se učini čudnim. Uvek je pretpostavljao da je zaborav bezbolno stanje. I gluvo. Ali čuo je glasove.
"Kaži nešto..." zatraži jedan od njih, "... pa makar samo da se oprostimo."
Zatim se začu smeh.
On tek neznatno otvori oči. Sunce je zaslepljujuće sijalo, dok ga ne zakloni Gideonova ogromna glava.
"Jesi li nešto slomio?" raspitivao se čovek.
Kal malo jače otvori oči.
"Reci nešto, čoveče."
Zatim za nekoliko centimetara podiže glavu i osvrnu se oko sebe. Ležao je u dvorištu, na ćilimu.
"Šta se dogodilo?"
"Pao si sa zida", obavesti ga Šejn.
"Mora da si izgubio korak", nagađao je Gideon.
"Pa", poče Kal, nekako se uspravivši u sedeći položaj. Bilo mu je muka.
"Ne boj se, nije ti ništa", reče Gideon. "Zadobio si nekoliko brazgotina i to je sve."
Kal spusti pogled na svoje telo i uveri se u istinitost čovekove primedbe. Ogulio je kožu sa desne ruke od zgloba do lakta i osetio je da je nabio onaj deo tela na koji je pao, ali nije osećao nikakav oštar bol. Jedinu štetu pretrpelo je njegovo dostojanstvo, a to je retko kad bilo pogubno.
On se diže na noge, teturavo doduše, ne odvajajući pogled od tla. Tkanje se pravilo ludo. Nizovi čvorića nisu podrhtavali nagoveštavajući priču, nije bilo nikakvog znaka da bi skriveni vrhovi i ponori mogli obnarodovati svoje postojanje. Niti su mu ostali bilo čime stavili do znanja da su videli nešto čudnovato. Za sve namere i potrebe ćilim pod njegovim nogama bio je jednostavno samo to: ćilim.
On odšepesa prema dvorišnoj kapiji, zahvalivši se Gideonu mrmljanjem. Kada je izašao na uličicu, Bazo reče:
"Tvoja je ptičica odletela."
Kal slegnu ramenima i ode svojim putem.
Šta je to upravo doživeo? Halucinaciju koju je izazvala sunčanica, ili je ona predstavljala posledicu oskudnog doručka? Ako je to bilo u pitanju, ta je halucinacija bila zapanjujuće stvarna. On podiže pogled prema pticama koje su i dalje kružile iznad njegove glave. I one su nema sumnje osetile da ovde nečeg ima; zato su se okupile. Ili to, ili su i one i on bili obmanuti na isti način.
Sve u svemu, jedino je mogao biti siguran u svoje modrice. U njih i u činjenicu da je, iako se nalazio na jedva dve milje od očeve kuće, u gradu u kome je proveo ceo život, osećao čežnju za domom kao kakvo izgubljeno dete.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. KONTAKT
Dok je Imakolata prelazila preko usijanog pločnika između stepeništa Hotela i senovite unutrašnjosti Šedvelovog mercedesa, iznenada je vrisnula. Šaka joj istog časa polete prema glavi, a naočari za sunce bez kojih se u Kraljevstvu nije pojavljivala na javnim mestima spadoše joj sa lica.
Šedvel istog časa iziđe iz kola da joj otvori vrata, ali njegova putnica samo odmahnu glavom.
"Suviše svetla", promrmlja ona i posrćući se vrati kroz vrata na okretanje u predvorje Hotela. Bilo je pusto. Šedvel odmah krenu za njom; kada je ušao ugledao je Imakolatu daleko od vrata, na mestu do koga su je klecave noge odnele. Čuvale su je njene sestre-utvare - njihovo prisustvo uzburkalo je ustajali vazduh - ali on ipak nije uspeo da odoli iskušenju i ne iskoristi priliku jer je imao izgovor: mogao je opravdano reči da je zabrinut; ispružio je ruku i dotakao ženu. Za nju je ta vrsta kontakta predstavljala anatemu, a njegova radost je bila tim veća što mu je ona zabranila da je dodiruje. Stoga je bio primoran da koristi svaku priliku kada je takve kontakte mogao da predstavi kao slučajne.
Duhovi mu slediše kožu izražavajući svoje neslaganje, ali i sama Imakolata bila je sasvim sposobna da zaštiti svoju nepovredivost. Ona se okrenu prema njemu, sevajući očima zbog te drskosti. Šedvel smesta povuče šaku sa njene ruke, dok su mu prsti brideli. Brojaće minute dok mu se ne ukaže prilika da ih u osami prinese usnama.
"Izvini", reče on. "Bio sam zabrinut."
Umeša se jedan glas. Recepcioner se pojavio iz svoje sobe sa primerkom Sportskog života u ruci.
"Mogu li vam pomoći?" upita on.
"Ne, ne...", odvrati Šedvel.
Međutim, recepcioner nije gledao u njega, već u Imakolatu.
"Blagi toplotni udar, zar ne? upita on.
"Možda", odvrati Šedvel. Imakolata se povukla do podnožja stepeništa, izvan domašaja ispitivačkog pogleda recepcionera. "Hvala vam na brizi..."
Recepcioner se osmehnu i vrati u svoj naslonjač. Šedvel se uputi ka Imakolati. Uspela je da pronađe senku. Ili je senka pronašla nju.
"Šta se dogodilo?" upita on. "Je l' to bilo samo zbog sunca?"
Nije gledala u njega, ali se udostojila da mu odgovori.
"Osetila sam Fugu..." reče ona, tako tiho da je morao da zadrži vazduh kako bi je čuo. "... a onda još nešto."
Čekao je da mu saopšti i druge vesti, ali ona to ne učini. A onda, upravo kada se spremao da prekine tišinu, ona nastavi:
"Za vratom..." Progutala je knedlu kao da želi da se otarasi neke upamćene gorčine. "... Bič..."
Bič? Da li je on to dobro čuo?
Imakolata je ili osetila da nije načisto da li ju je dobro čuo, ili ni sama nije bila načisto, tek dodade:
"Bio je tamo, Šedvele."
Posedovala je izuzetnu samokontrolu, ali ni ona nije mogla ovog puta da potpuno ukroti glas koji joj je podrhtavao.
"Nemoguće, prevarila si se."
Ona jedva primetno odmahnu glavom.
"Mrtav je, nema ga više", reče on.
Lice kao da joj je bilo isklesano od kamena. Pokretale su joj se samo usne, a on je žudeo za njima, uprkos mislima koje su oblikovale.
"Takva jedna moć ne umire", reče ona. "Ona ne može nikada umreti. Ona spava. Čeka."
"Šta čeka? Zašto?"
"Možda da se Fuga probudi", odvrati ona.
Oči joj izgubiše sjaj; postaše srebrnaste. Čestice menstruma, koje su se pokretale poput čestica prašine na sunčevom zraku, spadoše sa njenih trepavica i ispariše na nekoliko centimetara od njegovog lica. Nikada je ranije nije ovakvu video, bila je tako blizu da iskaže ono što oseća. Prizor njene ranjivosti neopisivo ga je uzbudio. Penis mu se u toj meri ukrutio da ga je boleo. Međutim, ona očigledno nije ni pet para davala na to; ili je odlučila da ne obraća pažnju. Magdalena, slepa sestra, nije bila tako ravnodušna. Ona je, Šedvel je to znao, volela ono što muškarac može da prospe, jer joj je pored pružanja užitka moglo da posluži i za užasne ciljeve. Čak ju je i sada video kako se zgrušava u pukotinama na zidu, predstavljajući glad od glave do pete.
"Videla sam divljinu", reče Imakolata, odvukavši Šedvelovu pažnju sa Magdalene koja mu se približavala. "Jarko sunce. Užasno sunce. Najispraznije mesto na svetu."
"Tamo se Bič sada nalazi?"
Ona klimnu. "Spava. Mislim... da je zaboravio ko je."
"Znači da će u tom stanju i ostati, zar ne?" odvrati joj Šedvel pitanjem. "Ko bi ga, do đavola, mogao probuditi?"
Ove reči čak i njemu zazvučaše neuverljivo.
"Slušaj...", nastavi on, "... pronaći ćemo Fugu i prodati je pre no što Bič bude uspeo i da se okrene. Nismo dovde došli da bismo se sada zaustavili."
Imakolata ništa ne reče. Pogled joj je i dalje bio prikovan za to nemesto koje je ugledala ili okusila - ili oboje - pre nekoliko minuta.
Šedvel je tek nejasno shvatio kakve su sile tu bile na delu. Konačno, on je bio samo Kukavica - ljudsko biće - što je ograničavalo njegov vidokrug, na čemu je, kao na primer sada, ponekad bio zahvalan.
Ali jednu je stvar shvatao. Fugu su pratile legende. Tokom godina njihovog traganja, čuo je toliko raznovrsnih izveštaja o njoj, neke u obliku uspavanki, a neke kao poslednje ispovesti, i odavno je već digao ruke od pokušaja da razdvoji činjenice od mašte. Jedino je bilo važno to da su mnogi i moćni žudeli za tim mestom, spominjali ga u svojim molitvama, ne znajući - bar većina nije znala - da ono stvarno postoji; ili je bar postojalo. Kakvu li će samo zaradu ostvariti kada se dočepa tog sna; nikada do sada nije bilo slične prodaje, niti će je ikada ponovo biti. Sada nisu mogli da odustanu. A najmanje zbog straha od nečega što je izgubljeno u vremenu i snu.
"On zna, Šedvele", reče Imakolata. "Čak i u snu, on zna."
Da je i znao reči kojima je mogao da je ubedi kako ne treba da se plaši, ona bi ih prezrela. Umesto toga, počeo je da izigrava pragmatičara.
"Što pre pronađemo ćilim i rešimo ga se, to ćemo svi biti srećniji", primeti on.
Ovaj odgovor kao da ju je vratio iz divljine.
"Možda će to biti uskoro", odvrati ona, i prvi put od kako su se povukli sa ulice zatrepta u njegovom pravcu. "Možda ćemo tada krenuti u potragu."
Svi znaci menstruma iznenada su nestali. Trenutak sumnje je prošao i ponovo joj se vratila ona stara sigurnost. Znao je da će progoniti Fugu do samog kraja, kao što su od početka planirali. Nikakve glasine - čak ni one o Biču - neće je odvratiti od njene pakosti.
"Mogli bismo izgubiti trag ako ne požurimo."
"Sumnjam", reče ona. "Sačekaćemo. Da prođe vrućina."
Znači, to mu je kazna za onaj nesmotreni dodir. To se ona rugala vrućini koju je on osećao, a nije mislila na vrućinu u gradu. Biće primoran da čeka dokle god to ona bude htela, kao što je i ranije čekao, i da ćutke podnosi svoj usud. Ne samo zato što je jedino ona bila u stanju da sledi Fugu na osnovu ritma njenog istkanog života, već i stoga što je još jedan sat čekanja u njenom društvu, dok ga obavija miris njenog daha, predstavljao agoniju kojoj se dobrovoljno prepuštao.
Za njega je to bio obred zločina i kazne koji će mu ga održati krutog tokom celog dana.
Za nju je moć koju je pozajmljivala iz njegove želje ostajala uveseljavajuća znatiželja. Peći se na kraju uvek ohlade ako se u njih ne ubacuje ugalj. Čak i zvezde zgasnu posle kog milenijuma. Ali požuda Kukavica, kao i tolike druge stvari vezane za tu vrstu, prkosila je svim pravilima. Što je manje pothranjuješ to ona postaje jača.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. PRE MRAKA
1.
Sve u svemu, Suzana je srela svoju baku po majci manje od deset puta. Dok je još bila dete, i pre no što je razumela šta joj se govori, učili su je da toj starici ne treba verovati, mada se nije mogla setiti da je iko ikada naveo i razlog zašto. Ipak, priče su i na nju uticale. Mada je još u ranoj mladosti - sada je imala dvadeset četiri godine - naučila da kritički procenjuje predrasude svojih roditelja, i počela da sumnja da je njihova zabrinutost za njenu baku bila potpuno iracionalna - ipak nije uspela u potpunosti da se oslobodi mitologije koja je okruživala Mimi Lašenski.
Već je i samo to ime predstavljalo kamen spoticanja. Dečijem uvetu ono je više ličilo na kakvu kletvu iz bajke nego na ime. A nema sumnje da je postojalo mnogo toga u vezi s tom ženom što je pothranjivalo dotičnu maštariju. Suzana se sećala da je Mimi bila sitna, da joj je koža uvek bila žućkasta, a crna kosa (ako bi čovek obratio pažnju, video bi da je verovatno bila ofarbana) čvrsto stegnuta na potiljku, otkrivala lice za koje je Suzana sumnjala da je sposobno za osmeh. Možda je Mimi imala razloga da bude tužna. Njen prvi muž, koji je bio neka vrsta izvođača u cirkusu, nestao je pre Velikog rata; među članovima porodice kružila je priča da je pobegao, umro je od raka pluća u četrdeset i nekoj; toliko je pušio da ga je to i ubilo. Od tada je starica živela sve ekscentričnije - potpuno sama, otuđivši se kako od dece tako i od unuka, u kući u Liverpulu; kući koju je - na Mimin zagonetni zahtev - Suzana trebalo da poseti pošto je to već i inače suviše dugo odlagala.
Kada je krenula prema severu počela su da joj naviru sećanja na Mimi i na tu kuću. Setila se da je bila mnogo veća od kuće njenih roditelja u Bristolu; i mračnija. Ta kuća nije bila krečena još od pre Potopa, bila je nekako ustajala; kuća u žalosti. Što se više prisećala to ju je obuzimalo mračnije raspoloženje.
U privatnoj knjizi priča nastaloj u njenoj glavi ovo putovanje nazad u Miminu kuću predstavljalo je povratak u kal detinjstva; podsetnik ne na sretne, bezbrižne godine, već na uznemirujuće, treperavo stanje iz koga se oslobodila kada je odrasla. A Liverpul je bio metropola tog stanja; grad stalnog sumraka, u kome je vazduh mirisao na hladni dim i još hladniju reku. Dok je razmišljala o njemu ponovo je bila dete koje se plašilo snova.
Razume se da se oslobodila tih strahova još pre mnogo godina. Evo je sad tu, za volanom svojih kola, potpuno vlada sobom dok vozi najbržom trakom i sunce joj bije u lice. Šta joj sad mogu te stare teskobe? Pa ipak, dok je vozila, uhvatila je sebe kako iz svog sadašnjeg života izvlači uspomene koje će joj poput talismana pomoći da ovaj grad zadrži na odstojanju.
Razmišljala je o ateljeu u Londonu iz koga je krenula, o grnčariji koju je trebalo pocakliti i ispeći, a onda se - posle kraćeg vremena, vratila u sadašnjost. Na um joj pade Finegan i koketna večera na kojoj je bila s njim pre dva dana. Razmišljala je o svojim prijateljima, bilo ih je desetak, snažnim ljudima koje je razumela i kojima bi mogla da poveri kako svoj život tako i razum. S tom količinom jasnoće na svojoj strani, nema sumnje da je mogla da se vrati stazama detinjstva i ostane čista. Sada je putovala širim, svetlijim autoputem.
Ali sećanja su ipak i dalje snažno navirala.
Neka, kao na primer njeno zamišljanje Miminog lika i kuće, predstavljala su slike koje su joj se i ranije javljale. Međutim, pojavilo se jedno naročito koje je bilo skriveno u nekom kutku njene svesti u kome je boravilo od dana kada ga je tamo zatvorila.
Ta epizoda se nije, kao mnoge druge, pojavila u delićima. Sevnula je sasvim iznenada pred njom, sa svim zapanjujućim pojedinostima...
Bilo joj je šest godina. Ona i majka boravile su u Miminoj kući, bio je novembar - zar nije uvek bio novembar? - turoban i hladan. Došle su u jednu od svojih retkih poseta baki, ispunjavajući dužnost koje je otac uvek bio pošteđen.
I sada je videla Mimi kako sedi u naslonjaču blizu vatre što jedva da je zagrevala i gar na rešetci. Njeno lice - zlovoljno i tužno, gotovo tragično - bilo je bledo od pudera, obrve pedantno iščupane, a oči su joj sijale čak i pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz čipkane zavese.
Progovorila je; njeni meki, jasno izgovoreni slogovi upijali su buku auto-puta.
"Suzana..."
Začuvši taj glas iz prošlosti, ona stade da osluškuje.
"...imam nešto za tebe."
Detetu je srce sišlo u pete.
"Zahvali se, Suzi", opomenu je majka.
Dete učini kako mu je rečeno.
"Gore je", reče Mimi, "u mojoj spavaćoj sobi. Možeš sama otići da ga uzmeš, zar ne? Umotan je. Nalazi se na dnu visoke komode."
"Pođi Suzi."
Osetila je majčinu šaku na mišici kako je gura prema vratima.
"Požuri."
Pogledala je majku, a onda ponovo Mimi. Ni od jedne nije mogla da očekuje milost; nateraće je da se popne tim stepenicama i nikakvo protivljenje ne bi ih moglo smekšati. Izišla je iz sobe i otišla do podnožja stepeništa. Uzdizalo se pred njom poput kakve planine; a tama na vrhu predstavljala je užas o kome je pokušala da ne razmišlja. Ni u jednoj drugoj kući ne bi osećala toliki strah. Ali ovo je bila Mimina kuća; Mimina tama.
Krenula je uz stepenice, čvrsto se držeći za ogradu stepeništa, ubeđena da je nešto užasno čeka već na narednom stepeniku. Ipak je stigla do vrha i ništa je nije proždralo, pa je nastavila preko odmorišta do bakine spavaće sobe.
Draperije su bile tek neznatno razmaknute: ono malo svetlosti što je prodiralo između njih imalo je boju starog kamena. Na polici iznad kamina otkucavao je sat, i to mnogo sporije nego njen puls. Na zidu iznad sata nalazio se ovalni portret, fotografija čoveka u odelu zakopčanom do grla koji je pogledom obuhvatao ceo visoki krevet. A levo od police iznad kamina, s druge strane tepiha koji je prigušivao njene korake, nalazila se visoka komoda, čak više nego duplo veća od nje.
Užurbano joj je prišla, odlučivši - sada kad se već našla u sobi - da obavi ono zbog čega je došla i izgubi se pre no što joj kucne poslednji čas.
Ispruživši šaku, okrenula je ledenu dršku. Vrata su se malko odškrinula. Iznutra ju je zapahnuo miris loptica protiv moljaca, kožne obuće i lavande. Ne obraćajući pažnju na haljine koje su visile u senci, ona zavuče šaku među kutije i ukrasni papir na dnu visoke komode, u nadi da će napipati poklon.
U žurbi je gurnula vrata i ona su se širom otvorila - a onda je nešto divljeg pogleda izronilo iz tame i nagnulo se prema njoj. Ona zavrišta. To stade da joj se ruga, vrišteći joj u lice. Zatim je potrčala prema vratima, spotakla se pri tom o tepih, pa poletela niz stepenice. U hodniku ju je čekala majka...
"Šta se dogodilo, Suzi?"
Rečima to nije umela da opiše. Umesto toga bacila se majci u naručje - mada ju je majka i tada prigrlila tek posle trenutka oklevanja - i jecajući stala da moli da je vrati kući. Nije se smirila ni kada je Mimi otišla gore i vratila se s pričom o ogledalu na vratima visoke komode.
Uskoro potom otišli su iz te kuće i, koliko je Suzana mogla sada da se seti, nikada više od tada nije ušla u Miminu spavaću sobu. Što se poklona tiče, njega više niko nikada nije pomenuo.
To je bio tek kostur tog sećanja, ali bilo je tu još mnogo čega - mirisa, zvukova, nijansi svetlosti - što je optakalo mesom taj kostur. Taj nemio doživljaj, koji je upravo iskopala iz sećanja, bio je snažniji od raznih svežijih i prividno značajnijih događaja. U ovom trenutku nije mogla da zazove - a sumnjala je da to više nikada neće ni moći - lice dečaka kome je podarila svoju nevinost, ali mirisa koji je dopirao iz Mimine visoke komode mogla je da se seti kao da joj je još u plućima.
Sećanje je bilo tako čudno.
A još čudnije je bilo pismo, zbog koga je krenula na ovaj put.
Bilo je to prvo pismo koje je primila od bake posle više od deset godina. Sama ta činjenica bila je dovoljna da napusti atelje i dođe ovamo. Na još veću žurbu nagnala ju je sama poruka, ispisana vretenastim nečitkim rukopisom na listu hartije za avionska pisma. Pošla je iz Londona čim je dobila poziv, kao da je pola veka poznavala i volela tu ženu koja ga je uputila.
Počinjao je sa Suzana. Ne sa Draga ili Najdraža. Već jednostavno sa:

Suzana.
Oprosti na rukopisu. Trenutno sam bolesna. Po nekoliko časova osećam slabost, a onda mi je nekoliko časova malo bolje. Ko zna kako ću se osećati sutra?
Zato ti sada pišem, Suzana, jer se plašim onoga što bi se moglo dogoditi.
Hoćeš li mi doći u posetu, u ovu kuću? Mislim da imamo jedna drugoj mnogo toga da saopštimo. Stvari o kojima nisam želela da govorim, ali sada sam primorana da to učinim.
Znam da ništa od ovoga nećeš shvatiti, ali jasnija ne mogu biti, bar ne u pismu. Za to imam valjane razloge.
Molim te, dođi. Stvari stoje drugačije no što sam ja pretpostavila. Možemo porazgovarati, onako kao što je trebalo da razgovaramo još pre mnogo godina.
Voli te Mimi.

Pismo je podsećalo na jezero usred leta. Na površini mirno, ali ispod nje; kakva tama. Stvari stoje drugačije no što sam ja pretpostavila, napisala je Mimi. Šta je time htela da kaže? Da se život suviše brzo završio i da u svojoj suncem obasjanoj mladosti nije naišla na nagoveštaj koji bi je upozorio na to kako će smrtnost biti gorka?
Pismo je stiglo do nje tek posle nedelju dana usled hirovitosti poštanske službe. Kada ga je primila, pozvala je Mimi, ali do nje je dopro samo signal da je telefon isključen. Ostavivši nezavršene ćupove koje je upravo pravila, spakovala je torbu i krenula put severa.

2.
Otišla je pravo do Ulice Tuge, ali na broju osamnaest nikog nije bilo. Ni u broju šesnaest niko više nije stanovao; tek u narednoj kući jedna rumena žena po imenu Violeta Pamfrej pružila joj je najpotrebnija obaveštenja. Mimi se nekoliko dana ranije razbolela, i sada se nalazila u Seftonskoj opštoj bolnici; bila je na samrti. Oni kod kojih je imala kredite, za gas, struju, kuću, kao i desetak snabdevača hranom i pićem, odmah su preduzeli korake da se na neki način naplate.
"Bili su poput lešinara", rekla je gospođa Panfrej, "a ona još nije ni umrla. Sramota. Otišli su tamo i pokupili sve što su mogli da ponesu. Podsećam vas da je bila teška žena. Nadam se da mi ne zamerate što otvoreno govorim, draga? Ali bila je. Gotovo sve vreme boravila je skrivena u kući. Bila je to prava tvrđava. Zato su i čekali, shvatate? da je iznesu iz nje. Jer nikada ne bi uspeli da prodru unutra dok je ona tamo stanovala."
Da li su odneli visoku komodu? dokono se zapita Suzana. Zahvalivši gospođi Pamfrej na pomoći vratila se da baci još jedan pogled na broj osamnaest - čiji je krov bio pokriven debelim slojem ptičjeg izmeta kao da se našao usred lične mećave - a zatim je otišla do bolnice.

3.
Bolničarka je nezainteresovano, ali uspešno iskazala svoje žaljenje zbog lošeg stanja pacijenta. "Bojim se da je gospođa Lašenski teško bolesna. Jeste li joj vi blizak rod?"
"Ja sam joj unuka. Da li ju je još ko posetio?"
"Koliko ja znam nije. To i nema nekog smisla. Imala je težak udar, gospođice..."
"Periš. Suzana Periš."
"Bojim se da je vaša baka veći deo vremena u nesvesti."
"Shvatam."
"Stoga, molim vas, ne očekujte mnogo od posete."
Bolničarka je povede niz kratki hodnik do sobe u kojoj je vladala takva tišina da bi Suzana sigurno čula i peteljku da padne, samo da je bilo cveća. Nisu joj bile nepoznate sobe u kojima se umiralo; majka i otac su joj umrli pre tri godine, u razmaku od šest meseci. Prepoznala je miris, i ućutkivanje, čim je kročila unutra.
"Danas se nije budila", primeti bolničarka dok se sklanjala da propusti posetiteljku do Miminog kreveta.
Suzanina prva pomisao bila je da je posredi neka neverovatna greška. To nije mogla biti Mimi. Ova jadnica je bila suviše krhka; suviše bela. Upravo se spremala da stavi primedbu kada je shvatila da je ona pogrešila. Iako je kosa žene u krevetu bila tako retka da joj se kroz nju prosijavala koža na glavi, a koža lica mlohavo ogrnuta preko lobanje poput mokrog muslina, ipak je to bila Mimi. Nemoćna; pasivna usled lošeg rada živaca i mišića; ali ipak je to bila Mimi.
Suzani navrše suze na oči dok je gledala baku umotanu poput deteta; san u koji je utonula nije predstavljao pripremu za novi dan već pripremu za beskrajnu noć. Ta je žena bila tako žučljiva, tako odlučna. Sada je zauvek izgubila tu snagu.
"Da vas malo ostavim s njom nasamo?" upita bolničarka, i ne sačekavši odgovor, iziđe iz sobe. Suzana prinese šaku očima kako bi zadržala suze.
Kada je ponovo progledala, staričini kapci izbrazdani plavim venama zatreptaše.
Na trenutak je izgledalo da su se Mimine oči usredsredile na neku tačku iza Suzane. Zatim joj se pogled izoštrio; kada je pronašao Suzanu bio je isto onako iznuđujući kakvog ga se i sećala.
Mimi otvori usta. Usne su joj bile ispucale od groznice. Pređe jezikom preko njih, ali ne uspe da ih ovlaži. Potpuno obeshrabrena, Suzana priđe krevetu.
"Zdravo", izusti ona nežno. "To sam ja. Suzana."
Staričine oči zarobiše Suzanin pogled. Znam ko si, govorile su.
"Želiš li vode?"
Jedva primetna bora pojavi se na Miminoj obrvi.
"Vode?" ponovi Suzana još jednom, i ponovo se u znak odgovora pojavi jedva primetna bora. Razumele su se.
Suzana nasu malo vode iz plastičnog krčaga koji se nalazio na stočiću pored kreveta u plastičnu čašu i prinese čašu Miminim usnama. Dok je to radila starica tek neznatno podiže šaku sa naboranog čaršava i dodirnu njome Suzaninu ruku. Dodir je bio lak poput pera, ali je prodrmao Suzanu tako snažno da umalo nije ispustila čašu.
Mimino disanje iznenada postade neravnomerno, kapci počeše da joj podrhtavaju, a usta da se krive u pokušaju da oblikuje neku reč. Oči joj razočarano sevnuše, a iz grla joj dopre samo krkljanje.
"U redu je", reče Suzana.
Pogled očiju na licu poput pergamenta odbi tu otrcanu frazu. Ne, rekoše oči, nije u redu, daleko je od toga da bude u redu. Smrt kuca na vrata, a ja ne mogu ni da iskažem ono što osećam.
"O čemu je reč?" prošaputa Suzana nagnuvši se bliže jastuku.
Staričini prsti i dalje su treperili na njenoj ruci. Osećala je žmarce od tog dodira, u stomaku joj se kuvalo. "Kako mogu da ti pomognem?" upita ona. Bilo je to neodređeno pitanje, ali tapkala je u mraku.
Mimi na trenutak zatrepta očima i zatvori ih, a bora se produbi. Očigledno je odustala od pokušaja da oblikuje reči. Možda se sasvim predala.
A onda, tako iznenada da je Suzana vrisnula, prsti koju su joj počivali na ruci obaviše se oko njenog zglavka. Stisak se pojačavao dok nije osetila bol. Mogla se osloboditi, ali nije imala vremena. Glavu joj ispuni tanani splet mirisa; prašine, ukrasnog papira i lavande. Razume se, visoka komoda; bio je to miris visoke komode. A to je prepoznavanje nešto potvrdilo: Mimi je na neki način uspela da prodre u Suzanin mozak i u njega smesti taj miris.
Na trenutak je obuze panika - ono životinjsko u njoj odupiralo se ovom porazu samostalnosti njenog uma. A zatim panika ustuknu pred vizijom.
Kakvom, u to nije bila sigurna. U pitanju je bilo nekakvo ustrojstvo, crtež koji se stalno iznova rastakao i preoblikovao. Možda je taj crtež bio u boji, ali ona je bila tako slaba da nije mogla biti sigurna; isto tako nerazgovetni bili su i oblici koji su sačinjavali taj kaleidoskop.
Kao što je dozvala miris, dozvala je i ovo. Iako se njen razum protivio, Suzana nije u to sumnjala. Ta je slika na neki način bila starici od životne važnosti. Zbog toga je koristila poslednje ostatke volje kako bi sa Suzanom podelila prizor iz svog uma.
Ali nije joj se pružila prilika da istraži tu viziju.
Iza njenih leđa začu se glas bolničarke:
"Oh, moj bože."
Taj glas prekinu Miminu čaroliju, a ustrojstva se raspršiše u oluju od latica, i nestadoše. Suzana je ostala da zuri u Mimino lice, a pogledi im se još na trenutak prikovaše jedan za drugi, pre no što je starica izgubila svaku kontrolu nad svojim izmučenim telom. Pustila je Suzanin zglavak, a pogled je počeo groteskno da joj luta tamo amo; tamna pljuvačka poteče joj sa ugla usana.
"Biće bolje da sačekate napolju", reče bolničarka, prišavši da pritisne pozivno dugme koje se nalazilo pored kreveta.
Suzana natraške krenu prema vratima, uznemirena krkljajućim zvucima koje je njena baka ispuštala. Pojavi se i druga bolničarka.
"Pozovi doktora Čaija", reče prva. A zatim se ponovo obrati Suzani. "Molim vas, budite ljubazni i sačekajte napolju!"
Suzana je posluša: tamo unutra ionako ništa nije mogla da učini izuzev da smeta stručnjacima. U hodniku je bilo živo; morala je da se udalji dvadeset jardi od Mimine sobe pre no što je pronašla mesto gde je mogla da se pribere.
Misli su joj podsećale na slepe trkače; divlje su hitale tamo amo, ali nikuda nisu stizale. Po ko zna koji put, sećanje ju je vratilo u Miminu sobu u Ulici Tuge, kada se visoka komoda nadnosila nad njom poput kakvog duha koji se približavao. Šta je to baka želela da joj kaže pomoću mirisa lavande? i kako je uspela da uspostavi misaonu vezu s njom? Da li je to bilo nešto što je oduvek umela? Ako je to bio slučaj, koje je još moći posedovala?
"Jeste li vi Suzana Periš?"
To je konačno bilo pitanje na koje je umela da odgovori.
"Da."
"Ja sam doktor Čai."
Lice pred njom bilo je okruglo poput keksa i isto tako bljutavo.
"Vaša baka, gospođa Lašenski..."
"Da?"
"...došlo je do ozbiljnog pogoršanja njenog stanja. Jeste li joj vi jedina rođaka?"
"Jedina u ovoj zemlji. Moji majka i otac su mrtvi. Ima i sina. U Kanadi."
"Možete li da stupite s njim u vezu?"
"Nemam kod sebe njegov broj telefona... ali mogu da nabavim."
"Mislim da bi ga trebalo obavestiti", primeti Čai.
"Da, svakako", složi se Suzana. "Šta da mu ...? Mislim, možete li mi reći koliko će još poživeti?"
Doktor uzdahnu."Ko to zna", reče. "Kada su je doveli mislio sam da neće preživeti noć. Ali preživela je. Kao i narednu. Nastavila je i dalje. Njena žilavost je odista zadivljujuća." On zastade, i pogleda Suzanu pravo u oči. "Ubeđen sam da je vas čekala."
"Mene?"
"Da. Vaše ime je jedina suvisla reč koju je izgovarala od kada je ovde. Mislim da ne bi dozvolila da umre dok vi ne dođete."
"Razumem", odvrati Suzana.
"Mora da ste joj veoma važni", dodade on. "Dobro je da ste je videli. Znate, toliko starih ovde umire za koje kao da nikoga nije briga. Gde ćete odsesti?"
"Nisam stigla da razmislim o tome. Predpostavljam u nekom hotelu."
"Trebalo bi da nam ostavite broj kako bismo mogli da stupimo s vama u vezu, ako se ukaže potreba."
"Razume se."
Rekavši to, on klimnu i ostavi je njenim užurbanim mislima. One su i te kako obratile pažnju na ovaj razgovor.
Mimi Lašinski je nije volela, kao što je to doktor tvrdio; kako je i mogla? Ona nije ništa znala o tome kako je rasla njena unuka; one su jedna za drugu bile poput zatvorenih knjiga. Pa ipak je nešto u onome što je Čai rekao zazvučalo istinito. Možda je ona odista čekala, bijući strašnu bitku, da kčer njene kčeri stigne do njenog uzglavlja.
Ali zašto? Da bi držala Suzanu za ruku i potrošila poslednje tračke energije darujući joj delić neke tapiserije? Bio je to lep poklon, ali on je ili posedovao suviše veliko ili nikakvo značenje. Za Suzanu su oba ta značenja predstavljala nepoznanicu.
Vratila se u sobu broj pet. Bolničarka je dežurala, a starica je i dalje, nepomična poput kamena, počivala na jastuku. Sklopljenih očiju, ruku ispruženih pored tela. Suzana se zagleda u to ponovo omlohavelo lice.
Zatim uze Miminu šaku u svoju i zadrža je nekoliko trenutaka, stisnu je, i ode. Odlučila je da se vrati u Ulicu Tuge, i proveri hoće li boravak u toj kući probuditi još koje sećanje.
Utrošila je toliko vremena u nastojanju da zaboravi detinjstvo, smeštajući ga tamo odakle nije moglo da utiče na lažnu, teško stečenu zrelost. A sada, kada su kutije bile zapečaćene, na šta je naišla? Na tajnu koja je prkosila njenoj odrasloj ličnosti i, ulagujući joj se, bacila je nazad u prošlost, u potragu za rešenjem.
Setila se lica iz ogledala u visokoj komodi koje ju je nateralo da se jecajući stušti nazad niz stepenice.
Da li ono još tamo čeka? I da li je to lice još njeno?

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

6. LUDI MUNI
1.
Kal je bio uplašen kao nikada do tada u životu. Sedeo je u svojoj sobi iza zaključanih vrata i tresao se.
Drhtavica je počela nekoliko minuta posle dotičnih događaja u Ulici Tuge, pre gotovo dvadeset četiri sata, i od tada nije pokazivala nikakve znake skorog prestanka. U izvesnim trenutcima šake su mu toliko podrhtavale da je jedva uspevao da drži čašu sa viskijem s kojom se družio cele te besane noći, a u drugim, pak, nezadrživo su mu cvokotali zubi. Drhtanje se, međutim, uglavnom zadržavalo unutra, i nije izbijalo napolje. Kao da su mu golubovi nekako dospeli u stomak te lepeću krilima po njegovim unutrašnjim organima.
A sve zbog toga što je video nešto predivno, i duboko u sebi osećao da mu život nikada neće biti isti. Kako bi i mogao? Popeo se do neba i bacio pogled na tajno mesto koje je čekao da pronađe još od detinjstva.
Oduvek je bio usamljeno dete, koliko po sopstvenom izboru toliko i zbog okolnosti, najsrećniji kada je mogao da pusti mašti na volju. Nije mu mnogo trebalo da krene na neko takvo putovanje. Prisećajući se sada tog vremena, činilo mu se da je polovinu školovanja proveo zureći kroz prozor, ponesen nekim stihom čije mu značenje nije bilo baš sasvim jasno, ili pesmom iz udaljene učionice, u jedan jasniji i udaljeniji svet od ovoga koji je poznavao. Svet čije su mirise do njegovih nozdrva donosili tajanstveno topli vetrovi u prohladnom decembru; čija su mu stvorenja ponekad noću iskazivala poštovanje u podnožju kreveta i sa čijim je narodima u snu kovao zavere.
Ali bez obzira na to što mu je mesto bilo toliko blisko, što mu je tamo bilo udobno, njegova priroda i položaj ostali su neuhvatljivi, i mada je pročitao sve knjige koje je mogao da pronađe što su obećavale neku retku oblast, uvek je na kraju bio razočaran. Ta detinja kraljevstva uvek su bila suviše savršena; u njima su tekli samo med i mleko.
Znao je da istinita zemlja iz bajki nije takva. U njoj je bilo isto onoliko senke koliko i sunca i njena čudesa mogla su se razotkriti samo kada je domišljatost bila na izdisaju, a pamet pucala.
To je bio razlog zbog koga je sada drhtao, jer upravo se tako osećao. Poput čoveka čija glava samo što se nije raspolutila.

2.
Probudio se rano, sišao i spremio sebi sendvič sa prženim jajetom i šunkom, a zatim je zaseo nad ostatcima svoje proždrljivosti i ostao tako dok nije čuo oca kako se gore muva. Brzo je pozvao preduzeće i obavestio Vilkoksa da je bolestan i da danas neće doći na posao. Isto je kazao i Brendanu - koji se upravo prao, iza zaključanih vrata, tako da nije mogao videti pepeljasto, umorno lice svoga sina. Pošto je to obavio, vratio se u svoju sobu i seo na krevet da iznova razmotri događaje iz Ulice Tuge, nadajući se da bi danas možda mogao razjasniti prirodu jučerašnjih tajni.
To mu nije mnogo pomoglo. S koje god strane da je prilazio događajima oni su se opirali racionalnom objašnjenju i on je ostajao sa istim oštrim sećanjem na doživljeno iskustvo i gotovo bolnom žudnjom koja ga je pratila.
Sve što je oduvek želeo nalazilo se u toj zemlji; znao je to. Sve ono u šta su ga učili da ne veruje - sva čuda, sve veštine, sve one plave senke i duhovi slatka daha. Sve ono što je znao golub, sve što je vetar znao, sve što je čovečanstvo držalo u šaci a sada zaboravilo, sve je to čekalo na tom mestu. On ga je video vlastitim očima.
I od toga verovatno sišao s uma.
Kako je drugačije mogao da objasni jedno tako živo i složeno priviđenje? Ne, on je sišao s uma. A zašto da ne? Ludilo mu je bilo u krvi. Otac njegovog oca, Ludi Muni, skončao je potpuno lud. Bio je pesnik, prema Brendanovom tvrđenju, mada se u Ulici Kočija nisu smele pominjati priče iz njegova života i vremena. Prestani s glupostima, uvek je govorila Elena, kad god bi ga Brendan pomenuo, mada Kal nikada nije uspeo da dokuči da li se taj tabu odnosio na pesništvo, delirijum ili Irce. Šta god da je bilo u pitanju, bila je to naredba koju je njegov otac često kršio čim bi mu žena okrenula leđa, jer Brendan je voleo Ludog Munija i njegove stihove. Kal je čak neke i naučio na očevom kolenu. A evo on sada nastavlja tu porodičnu tradiciju: ima priviđenja i lije suze u svoj viski.
Pitanje je glasilo: reći ili ne reći. Govoriti o onome što je video i otrpeti podsmeh i poglede ispod oka, ili čuvati to za sebe. Jedan njegov deo strašno je žudeo da progovori, da sve saspe nekome u lice (pa makar to bio i Brendan), da bi video šta drugi misle o tome. Ali drugi njegov deo je upozoravao: ćuti, budi oprezan. Zemlja iz bajke ne pokazuje se onima koji brbljaju o njoj, već samo onima koji umeju da ćute i čekaju.
Stoga je i on tako postupio. Sedeo je, drhtao i čekao.

3.
Zemlja iz bajke nije iskrsla pred njim, ali zato se tu stvorila Džeraldina koja nije bila raspoložena da tetoši ludaka. Kal začu njen glas dole u hodniku; čuo je Brendana kako joj saopštava da je Kal bolestan i da ne želi da ga iko uznemirava, a zatim je čuo nju kako kaže Brendanu da namerava da vidi Kala bez obzira na to da li je bolestan ili ne; u narednom trenutku već je bila na vratima.
"Kale?"
Uhvatila je za kvaku, utvrdila da su vrata zaključana i stala da kuca. "Kale? To sam ja. Probudi se."
On poče nešto nerazumljivo da mrmlja, a na ruku mu je išlo to što je bio dobro natopljen viskijem.
"Ko je?" upita on.
"Zašto su vrata zaključana? Ja sam. Džeraldina."
"Ne osećam se baš dobro."
"Pusti me unutra, Kale."
Znao je da se sa njom ne vredi raspravljati kada je bila ovako raspoložena. On otetura do vrata i okrenu ključ.
"Užasno izgledaš", reče ona, a glas joj postade blaži čim ga je ugledala."Šta ti je?"
"Sve je u redu", pobuni se on. "Stvarno. Doživeo sam slom i to je sve."
"Zašto me nisi pozvao? Sinoć je trebalo da dođeš na probu venčanja. Zar si zaboravio?"

Naredne subote Džeraldinina starija sestra Tereza trebalo je da se uda za ljubav svog života, jednog dobrog katolika čija se plodnost teško mogla dovesti u pitanje: njegova ljubljena bila je u četvrtom mesecu trudnoće. Međutim, niko nije smatrao da njen naduveni stomak treba da pomuti predstojeće slavlje: venčanje je trebalo da bude veličanstveno. Kal, koji je bio Džeraldinin pratilac već dve godine, trebalo je da bude počasni gost, jer svi su se nadali da će on sledeći izmeniti svečanu zakletvu sa jednom od četiri kćeri Normana Kilavela. Nema sumnje da je na njegov izostanak sa probe gledano kao na kakvu manju jeres.
"Podsetila sam te, Kale", reče Džeraldina. "Znaš koliko mi je to važno."
"Nešto mi se dogodilo", odvrati on. "Pao sam sa zida."
Pogledala ga je s nevericom.
"Šta si tražio na zidu?" upita ga ona, kao da je to sasvim neprilično za njegove godine.
On joj ukratko ispriča o bekstvu 33 i poteri do Ulice Tuge. Bila je to, razume se, skraćena verzija događaja. Ćilim i ono što je u njemu video uopšte nije pomenuo.
"Jesi li pronašao pticu?" upita ona pošto je završio sa prepričavanjem potere.
"Na neki način jesam", odvrati on. U stvari, kada je stigao u Ulicu Kočija, Brandan ga je obavestio da se 33 vratio u golubarnik kasno popodne i da se nalazio pored svoje pegave ženice. To je ispričao Džeraldni.
"Znači, propustio si probu tražeći goluba koji se i onako sam vratio kući?" upita ona.
On klimnu. "Poznato ti je koliko tata voli svoje ptice", primeti on.
Pominjanje Brendana još više smekša Džeraldinu; ona i Kalov otac bili su veliki prijatelji od prvog trenutka kada ih je Kal upoznao. "Ona je pravi biser", rekao mu je otac, "drži se nje, jer ako ne budeš već će se naći neko drugi." Elen nije u to bila baš ubeđena. Uvek je bila hladna prema Džeraldini, a Brendan ju je onda samo još više hvalio.
Osmehnula se nežno i popustljivo. Iako Kal u prvi mah nije hteo da je pusti unutra i dopusti joj da mu pokvari sanjarenje, odjednom joj je bio zahvalan na društvu. Čak mu je i drhtavica malo popustila.
"Zagušljivo je ovde", reče ona. "Potreban ti je svež vazduh. Zašto ne otvoriš prozor?"
On je posluša. Kada se okrenuo ona je već sedela prekršenih nogu na krevetu, leđima oslonjena o kolaž slika na zidu koje je zalepio još u mladosti, a koje njegovi roditelji nisu uklonili. Džeraldina ga je zvala Zid Plača; uvek bi je iznova uznemirila ta parada filmskih zvezda i oblaka u obliku pečurki, političara i svinja.
"Haljina je divna", primeti ona.
On je trenutak mozgao o toj primedbi, ali um mu je još bio usporen.
"Terezina haljina", ona požuri da doda.
"Oh."
"Dođi i sedi, Kale."
On se protegnu pored prozora. Vazduh je bio miomirisan i čist. Podsetio ga je na...
"Šta nije u redu?" upita ona.
Reči su mu bile na vrh jezika. "Želeo je da kaže Video sam zemlju iz bajki. To je uglavnom bilo to. Ostalo - okolnosti, opis - te pojedinosti predstavljale su sitnice. Tih pet reči bilo je u osnovi lako izgovoriti, zar ne? Video sam zemlju iz bajki. I ako je postojao iko u njegovom životu pred kim je trebalo da ih izgovori, onda je to bila ova žena.
"Kaži mi, Kale", poče ona. "Jesi li bolestan?"
On odmahnu glavom.
"Video sam...", zausti on.
Ona se krajnje zbunjeno zagledala u njega.
"Šta?" upita ona. "Šta si to video?"
"Video sam...", poče on ponovo, i ponovo zamuca. Njegov jezik odbijao je da posluša uputstva koja mu je on izdavao; reči mu jednostavno nisu navirale. On skrenu pogled s njenog lica na Zid Plača. "Slike...", izusti on konačno, "...predstavljaju trn u oku."
Obuze ga čudna euforija jer umalo nije sve rekao, i zato što je uspeo da se povuče. Onaj njegov deo koji je želeo da sačuva u tajnosti ono što je video izvojevao je u tom trenutku pobedu, a možda i rat. Neće joj reći. Niti sada, niti ikada. Osetio je veliko olakšanje kada je doneo tu odluku.
Ja sam Ludi Muni, mislio je u sebi. To i nije bilo tako loše.
"Već bolje izgledaš", primeti ona. "Mora da je od svežeg vazduha."

4.
Čemu ga je mogao podučiti ludi pesnik, sada kada su bili drugovi u duši? Šta bi Ludi Muni učinio da se našao na Kalovom mestu?
Odgovor je glasio, upustio bi se u svaku igru, a onda, kada bi mu svet okrenuo leđa, dao bi se u potragu, i tragao bi za mestom koje je video sve dok ga ne bi pronašao, ne obraćajući pažnju na to da li pri tom priziva delirijum. Pronašao bi svoj san, čvrsto se uhvatio za njega i nikada ga ne bi pustio.
Još su malo porazgovarali, a onda Džeraldina reče da mora da ide. Tog je poslepodneva morala da obavi još neke pripreme za venčanje.
"I da više nisi jurcao za golubovima", reče ona Kalu. "Želim da te vidim tamo u subotu."
Zatim ga zagrli.
"Suviše si mršav", dodade ona. "Moraću da te ugojim."
Očekuje da je poljubiš, prošaputa mu ludi pesnik u uvo; učini dami uslugu. Ne želimo da pomisli kako si izgubio zanimanje za parenje, samo zato što si stigao na pola puta do neba, i vratio se. Poljubi je i kaži nešto ljupko.
Poljubac nije bio problem, mada se Kal plašio da će ona primetiti kako mu neko šapuće šta treba da radi. Veoma strasno mu je odgovorila na njegov lažni poljubac, privivši se čvrsto svojim toplim telom uz njegovo.
Odlično, javi se pesnik, a sada smisli nešto zavodljivo da joj kažeš, i sretnu je pošalji kući.
Tu Kala napusti samouverenost. Nije umeo da laska, nikako to nije umeo. "Vidimo se u subotu", bilo je jedino što je uspeo da izusti. Izgleda da je njoj i to bilo dovoljno. Ponovo ga je poljubila i otišla.
Posmatrao ju je kroz prozor, brojeći njene korake dok nije zamakla za ugao. A onda, kada mu je draga nestala s vidika, on krenu u potragu za žudnjom svoga srca.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Drugi deo: ROĐENJA, SMRTI I VENČANJA

"Gvozdeni jezik ponoći otkucao je dvanaest;
ljubavnici u krevet; vilinski je čas".

Vilijem Šekspir, San letnje noći

1. ODELO OD SVETLOSTI
1.
Izašavši napolje Kal se suočio sa vlažnim i ustajalim danom. Neće još dugo potrajati, a leto će ustuknuti pred jeseni. Čak je i povetarac delovao umorno, što je bilo zarazno. Dok je stigao nadomak Ulice Tuge, stopala su mu se nadula u cipelama, a mozak u lobanji.
A kao dodatak svemu tome nije nikako uspevao da pronađe tu prokletu ulicu. Prethodnog dana je stigao do kuće prateći pogledom ptice, a ne put kojim je išao, tako da je tek okvirno znao gde se ulica nalazi. Pošto mu je bilo sasvim jasno da bi tako mogao da luta i nekoliko časova, a da ne pronađe dotičnu ulicu, on pokuša da se raspita kod čopora šestogodišnjaka, koji su se igrali rata na uglu jedne ulice. S puno samopouzdanja poslali su ga u pogrešnom pravcu. Bez obzira na to da li su to učinili iz neznanja ili zlobe, pokazalo se da su ga netačno uputili, te je nastavio da luta unaokolo praveći sve beznadežnije krugove, osećajući da ga obuzima sve veće razočarenje.
Ako se i nadao da će ga neko šesto čulo, nekakav instinkt, odvesti pravo do oblasti iz njegovih snova - to je očito izostalo.
I tako je sasvim slučajno, čistom srećom, konačno dospeo na ugao Ulice Tuge i do kuće koja je nekada pripadala Mimi Lašenskoj.

2.
Suzana je veći deo prepodneva provela pokušavajući da obavi ono što je obećala doktoru Čaiu: da pronađe ujaka Čarlija u Torontu. Bio je to obeshrabrujući posao. Prvo zato što je mali hotel koji je pronašla prethodne večeri mogao da se pohvali samo jednim javnim telefonom, a i ostali gosti su želeli njime da se posluže. A onda, morala je da pozove nekoliko porodičnih prijatelja dok nije pronašla jednog koji je znao Čarlijev broj telefona, i na to je utrošila najveći deo prepodneva. Kada je, negde oko jedan sat, konačno stupila s njim u vezu, Mimin jedini sin primio je vest bez trunke iznenađenja. Nije ni pomenuo da će napustiti posao i požuriti da se nađe uz majčino uzglavlje; jedino ju je učtivo zamolio da ga ponovo pozove kada bude 'nešto novo'. Što je verovatno značilo, da ne očekuje njen ponovni poziv dok ne bude trebalo da pošalje venac. Toliko o odanosti sinova.
Pošto je obavila taj razgovor, pozvala je bolnicu. Stanje pacijentkinje nije se promenilo. Drži se, glasila je službena bolničarska fraza. Što u Suzaninom umu zazva neobičnu sliku - Mimi planinarka, priljubljena uz lice litice. Iskoristila je priliku da se raspita o ličnim stvarima svoje bake, te joj je rečeno da je dopremljena u bolnicu bez ičega, samo u spavaćici. Najverovatnije su lešinari koje je pomenula gospođa Pamfrej do sada već iz kuće odneli sve što je bilo iole vredno - uključujući i visoku komodu - ali je ipak odlučila da svrati, i možda spasi bilo šta što bi malo ulepšalo Mimine poslednje časove.
Pronašla je jedan mali italijanski restoran blizu hotela, ručala, a zatim se odvezla u Ulicu Tuge.

3.
Radnici su pritvorili vrata stražnjeg dvorišta, ali ih nisu i zaključali. Kal ih otvori i uđe u dvorište.
Ako je očekivao neko otkrovenje, mora da je bio razočaran. Tamo nije bilo ničeg neobičnog. Samo sasušen korov iždžikljao između ploča i gomila stvari koje su ona trojica odbacili kao bezvredne. Čak su i senke koje su mogle da kriju izvesnu silu, bile blede i nimalo tajanstvene.
Stojeći nasred dvorišta - tamo gde su se razotkrile sve one tajne koje su mu pomutile razum - prvi put je posumnjao, stvarno posumnjao, da se išta od toga dogodilo prethodnog dana.
Možda će pronaći nešto u kući, pomisli on; neki nasukani ostatak za koji bi se mogao uhvatiti i koji bi mu pomogao da ispliva iz ove reke sumnji.
Prešao je preko tla po kome je ćilim bio rasprostrt i stigao do stražnjih vrata kuće. Radnici su ih ostavili otključana; ili su neki divljaci provalili unutra. Kako god, bila su napola otvorena. On uđe.
Bar su senke unutra bile tamnije; moglo se odigrati nešto bajkovito. Sačekao je da mu se oči priviknu na tamu. Zar je stvarno prošlo samo dvadeset četiri časa od kada je bio ovde, razmišljao je, dok je izoštravajući vid razgledao mračnu unutrašnjost; još juče je ušao u ovu kuću misleći samo na to kako da uhvati izgubljenu pticu! A danas je toliko toga trebalo da pronađe.
Lutao je unaokolo dok nije stigao do hodnika, posvuda tragajući za nekim odjekom onoga što je doživeo prethodnog dana. Sa svakim pređenim korakom nade su mu postajale sve slabije. Senke su bile tu, ali napuštene. Mesto je bilo lišeno čuda. Ona su nestala zajedno sa ćilimom.
Zaustavio se na pola stepeništa? Kakva korist od daljnjeg traganja? Očigledno je propustio svoju šansu. Ako je želeo ponovo da pronađe viziju koju je na trenutak ugledao, a potom izgubio, moraće da je potraži na nekom drugom mestu. Nastavio je da se penje iz čiste tvrdoglavosti - tu je osobinu nasledio od Elene.
Vazduh na vrhu stepeništa bio je tako težak da je jedva disao. To i činjenica da se danas osećao kao uljez - kao neko ko nije dobrodošao u ovoj grobnici - uticali su na njegovu želju da nađe potvrdu za svoje ubeđenje kako ovo mesto ne poseduje nikakvu magiju koju bi mu moglo prikazati, a zatim da se izgubi.
Dok je prilazio vratima prednje spavaće sobe nešto se iza njega pomeri. On se okrenu. Radnici su dovukli na gomilu nekoliko komada nameštaja na vrhu stepeništa, a zatim verovatno utvrdili da nisu vredni daljnjeg prolivanja znoja i tu ih ostavili. Jednu komodu sa ladicama, nekoliko stolica i stolova. Zvuk je dopro od nekud iza tog nameštaja. Zatim se začuo ponovo.
Dok je osluškivao, zamišljao je pacove. Zvuk je nagoveštavao nekoliko životinja koje tapkaju unaokolo. Živi i pusti druge da žive, pomisli on: nije od njih imao više prava da bude ovde. Možda čak i manje. U ovoj su kući verovatno živela već mnoga pacovska pokolenja.
On se smesta vrati na posao zbog koga je došao, gurnu vrata i uđe u prednju sobu. Prozori su bili prljavi, a ustajale čipkane zavese sprečavale i ono malo svetlosti koja je kroz njih dopirala u sobu. Na golim daskama ugledao je prevrnutu stolicu i tri neobične cipele ostavljene na polici iznad kamina u čudnom rasporedu. Inače je bila prazna.
Ostao je da stoji nekoliko minuta, a onda, začuvši smeh na ulici, ode do prozora i povuče zavesu u stranu kako bi se uverio da je dobro čuo. Ali pre no što je otkrio izvor smeha okanio se traganja. I pre no što su mu čula to potvrdila, stomak mu je nagovestio da je neko ušao u sobu. Pustio je zavesu iz ruke i osvrnuo se. U polumraku sobe pridružio mu se neki plećati muškarac u poznim srednjim godinama, suviše dobro odeven za ovo mesto. Tkanina njegovog sivog sakoa prelivala se gotovo u svim duginim bojama. Ali još je više privlačio pogled njegov osmeh. Uvežbani osmeh, osmeh glumca ili sveštenika. Kakav god da je bio, njegov izraz lica odavao je čoveka u potrazi za obraćenicima.
"Mogu li vam pomoći?" upita on. Glas mu je bio zvonak i topao, ali njegovo iznenadno pojavljivanje sledilo je Kala.
"Vi meni da pomognete?" odvrati on pitanjem i zatetura se.
"Da niste možda zainteresovani za kupovinu?" nastavi čovek.
"Kupovinu? Ne...samo sam...onako...razgledao."
"Dobra je to kuća", primeti stranac, a osmeh mu nije silazio s lica. "Razumete li se u kuće?" I ovo pitanje postavljeno je kao i prethodna, bez imalo ironije ili zlobe. Pošto Kal nije odgovorio, čovek reče: "Ja sam prodavac. Ime mi je Šedvel." On izvuče debelu šaku iz rukavice od teleće kože. "A vama?"
"Kal Muni. To jest, Kalhun."
U vazduhu se našla ispružena gola šaka. Kal napravi dva koraka prema čoveku - za čitava četiri inča nadvisivao je Kala i njegovih pet stopa i jedanaest inča - i rukova se s njim. Čovekov hladni dlan opomenu Kala da se znoji kao svinja.
Kada su se rukovali, prijatelj Šedvel raskopča sako i raširi ga, kako bi izvukao nalivpero iz unutrašnjeg džepa. Taj usputan pokret na trenutak otkri podstavu prodavčevog kaputa, i nekom igrom svetlosti Kalu se učini da ona sija, kao da je tkanina od vlakana koja se ponašaju poput ogledala.
Šedvel primeti Kalov izraz lica. GLas mu je bio lak poput pera kada je upitao:
"Vidiš li bilo šta što ti se dopada?"
Kal nije verovao tom čoveku. Da li je postao sumnjičav zbog osmeha ili rukavica od teleće kože? Šta god da je bilo u pitanju, želeo je da provede u društvu s tim čovekom što je moguće manje vremena.
Ali bilo je nečeg u tom sakou. Nečeg što je uhvatilo svetlost, i nateralo Kalovo srce malo brže da udara.
"Molim te...", nagovarao ga je Šedvel. "Pogledaj."
Ponovo prinese šaku sakou i otvori ga.
"Reci mi...", preo je, "... ima li u njemu ičeg što ti se dopada."
Sada je do kraja otvorio sako i otkrio podstavu. Da, Kal je bio u pravu. Sijala je.
"Ja sam, kao što već rekoh, trgovac", objašnjavao je Šedvel. "Moje zlatno pravilo je da uvek sa sobom nosim po nekoliko uzoraka svoje robe."
Robe. Kal je oblikovao tu reč u glavi, očiju i dalje prikovanih za unutrašnjost sakoa. Kakva je to samo reč bila: roba. A tamo, u podstavi sakoa, gotovo da je mogao videti kako se ta reč ovaploćuje. Nije li ono bio nakit, što je tamo sijao? Veštački dragulji čiji je sjaj zaslepljivao onako kako to samo lažno drago kamenje može. On začkilji, pokušavajući da izvuče neki smisao iz onoga što je video, dok je Prodavac nastavljao da ga ubeđuje:
"Samo mi reci šta bi želeo i to će biti tvoje. Otvoreniji ne mogu biti, zar ne? Naočit mladić poput tebe trebalo bi da ume da izabere. Svet je tvoja ostriga. Vidim to. Otvorena pred tobom. Uzmi šta god želiš. Slobodno, besplatno, bez nadoknade. Samo mi reci šta vidiš tu unutra, i u sledećem trenutku naći će ti se u rukama..."
Nešto u Kalu je govorilo Odvrati pogled; ništa nije besplatno. Sve ima svoju cenu.
Ali toliko je bio zaslepljen tajnama u naborima sakoa da sada nije mogao da odvrati pogled makar mu i život od toga zavisio.
"...reci mi...", reče Prodavac, "... šta vidiš..."
Ah, to je bilo pravo pitanje...
"...i tvoje je."
Ugledao je izgubljena blaga, stvari koje su mu nekada prirasle za srce, jer je mislio da neće, ako ih bude posedovao, nikada poželeti ništa drugo. Uglavnom su to bile bezvredne sitnice, ali pojedine su u njemu probudile stare žudnje. Rentgenske naočari iz oglasa na poleđini nekog stripa (moći ćeš da vidiš kroz zidove! Ostavi utisak na prijatelje!) ali koje nikada nije bio u mogućnosti da kupi. A evo ih sada tu, plastična sočiva im se svetlucaju, a on se seća onih oktobarskih noći koje je probdeo mozgajući kako rade.
A šta je to pored njih? Još jedan fetiš iz detinjstva. Fotografije žene odevene jedino u cipele sa visokim potpeticama i šljašteći triko, koja posmatraču nudi svoje prevelike grudi. Dečak koji je stanovao dve kuće od Kalove imao je tu fotografiju koju je, kako je tvrdio, ukrao iz stričevog novčanika, a Kal ju je toliko želeo da je mislio da će umreti od čežnje. Sada je visila, ta uspomena sa magarećim uvetom, u svetlucavoj plimi Šedvelovog sakoa, i čekala da je on zatraži.
Ali tek što se pojavila i ona je izbledela, a smenile su je nove nagrade koje su ga dovodile u iskušenje.
"Šta vidiš, prijatelju?"
Ključeve kola za kojima je žudeo. Goluba pobednika nebrojenih trka, na kome je toliko zavideo vlasniku da bi ga bez griže savesti ugrabio...
"...samo mi reci šta vidiš. Zatraži i tvoje je..."
Bilo je toliko toga. Mnoštvo sitnica za koje je mislio... jedan sat, jedan dan... da su stožer oko koga se vrti njegov svet; sve su one sada visile tu u čudovišnoj podstavi Prodavčevog kaputa.
Ali bile su prolazne. Pojavljivale su se da bi odmah potom ponovo isparile. Postojalo je tamo još nešto što je sprečavalo te beskorisne stvari da mu na duže vreme zaokupe pažnju. Šta je to bilo, još nije mogao da dokuči.
Nejasno je bio svestan toga da mu se Šedvel ponovo obraća, i da se ton Prodavčevog glasa izmenio. Kao da je bio zbunjen, pomalo ozlojeđen.
"Samo reci, prijatelju... zašto mi ne kažeš šta želiš?"
"Ne mogu to... baš dobro... da vidim."
"Potrudi se. Usredsredi se."
Kal pokuša. Slike su se ređale, ali sve su to manje više bile nevažne stvari. Ono glavno ga je izbegavalo.
"Ne pokušavaš", ukori ga Prodavac. "Ako čovek nešto stvarno želi onda mora samo na to da se usredsredi. Treba da bude siguran u to šta hoće."
Kal je shvatao mudrost tih reči, pa je udvostručio napore. Za njega je postao izazov da zaviri iza lažnog sjaja i sagleda pravo bogatstvo koje se tamo nalazilo. Ovo usredsređivanje pratilo je neobično osećanje; nemir u grudima i grlu, kao da se neki njegov deo priprema da ga napusti, iziđe kroz pogled. Nestane u sakou.
Na potiljku, tamo gde mu se lobanja završavala i počinjala kičma, začu se upozoravajuće mrmljanje. Ali on se već suviše predao da bi se usprotivio. Šta god da je podstava sadržala, ona ga je izazivala, ne otkrivajući se do kraja. Zurio je i zurio, opirući se njenim ukrasima dok mu nije znoj potekao sa slepoočnica.
Šedvelov laskavi monolog postade samouvereniji. Šećerna oblanda se raspukla i otpala. Orah ispod nje bio je gorak i taman.
"Nastavi...", reče on. "Ne budi tako prokleto slab. Ovde sigurno ima nečeg što želiš, je li tako? Strašno želiš. Nastavi. Kaži mi. Ispljuni to već jednom. Kakva korist od odugovlačenja. Ako budeš oklevao, propustićeš šansu."
Prizor se konačno iskristalisao.
"Reci mi šta je to, i tvoje je."
Osetio je vetar na licu, i iznenada je ponovo poleteo, a zemlja iz bajki ležala je pred njim. Njene udoline i njeni vrhovi, reke, kule - sve je to bilo izloženo u podstavi Prodavčevog sakoa.
Ostao je bez daha nad tim prizorom. Šedvel je munjevito reagovao.
"Šta je to?"
Kal je bez reči nastavio da zuri.
"Šta to vidiš?"
Kala obuzeše zbrkana osećanja. Bio je ushićen što vidi tu zemlju, ali i zaplašen zbog onog što će mu tražiti da pruži (onim što je već možda davao, a da o tome ništa nije znao) u zamenu za ovo što vidi. Šedvel mu je želeo zlo, uprkos svim njegovim osmesima i obećanjima.
"Kaži mi...", zahtevao je Prodavac.
Kal pokuša da zadrži odgovor koji mu je navirao na usne. Nije želeo da oda svoju tajnu.
"... šta vidiš?"
Tom glasu je bilo tako teško odoleti. Želeo je i dalje da ćuti, ali sve je bio bliži tome da i protiv svoje volje odgovori.
"Ja..." (Nemoj reći, upozori ga pesnik), "Vidim..." (Bori se. Oko tebe je zlo.) "Ja... vidim..."
"Vidi Fugu."
Glas koji je završio njegovu rečenicu pripadao je nekoj ženi.
"Jesi li sigurna?" upita Šedvel.
"Nikada nisam bila sigurnija. Pogledaj mu oči."
Kal se osećao glupo i ranjivo, u toj meri hipnotisan prizorima koji su se i dalje ređali u podstavi da nije bio u stanju da skrene pogled ka onima koji su razgovarali o njemu.
"On zna", reče žena. U njenom glasu nije bilo nimalo topline. Pa čak možda ni ljudskosti.
"Znači da si bila u pravu", primeti Šedvel. "Nalazio se ovde."
"Razume se da jeste."
"Dobro", reče Šedvel, i bez okolišenja zatvori sako.
Na Kala je to delovalo pogubno. Pošto mu je svet - Fuga - kako ga je ona nazvala - tako iznenada oduzet osećao se slabim poput deteta. Jedino je još uspevao da se održi na nogama. Njegove oči upitno skliznuše u ženinom pravcu.
Bila je prelepa: to je prvo pomislio. Bila je odevena u tako tamne crvene i purpurne tonove da su izgledali gotovo crni, a tkanina joj je čvrsto bila obmotana oko torzoa, tako da je istovremeno odavala utisak device, čija je zrelost zamotana i zapečaćena i u činu zapečaćivanja erotizovana. Isti paradoks odražavao se i u crtama njenog lica. Koža joj se sijala kao da je premazana uljem, i uprkos tome što se činilo da je brijala kosu i izbegavala bilo kakvu šminku koja bi istakla crte njena lica, s ciljem da prkosi svojoj lepoti, tom se licu nije mogla poreći senzualnost. Usta su joj bila upadljivo izvajana; a oči - u jednom trenutku boje ćilibara, u drugom zlatne - suviše rečite za osećanja koja je trebalo da prikrivaju. Kakva osećanja, to je Kal mogao tek da nagađa. Nestrpljenje nema sumnje, kao da joj je bilo zlo što je morala ovde da se nalazi, pa se u njoj kovitlao bes čijem ispoljavanju Kal nije uopšte želeo da prisustvuje. Zadovoljstvo - najverovatnije vezano za njega - i pomna usredsređenost na njega, kao da mu pogledom prodire sve do kičmene moždine i sprema se da je pomoću jedne jedine misli zaledi.
Međutim, u njenom glasu nije bilo tih protivrečnosti. Bio je delimično hladan i ništa više.
"Koliko je prošlo?" upita ga. "Koliko je prošlo od kada si video Fugu?"
Nije mogao da izdrži njen pogled duže od trenutka. Pogled mu odluta do police iznad kamina i trouglasto razmeštenih cipela.
"Ne znam o čemu govorite", reče on.
"Video si je. Sada si je ponovo ugledao u sakou. Nema svrhe poricati."
"Biće bolje da odgovoriš", savetovao mu je Šedvel.
Kal skrenu pogled sa police iznad kamina na vrata. Ostavili su ih otvorena. "Idite oboje do đavola", javi se ponovo žena.
Da li se to Šedvel nasmejao? Kal nije bio siguran.
"Želimo taj ćilim", javi se ponovo žena.
"On nam pripada, razumeš", dodade Šedvel. "Polažemo pravo na njega."
"Stoga, ako bi bio tako ljubazan...", ženine usne se izviše dok je izgovarala ovu učtivost, "... da mi kažeš kuda je ćilim odnesen, pa da završimo."
"Ništa lakše", reče Prodavac. "Kaži nam i mi odosmo."
Kal pomisli da mu neće vredeti ako bude glumio da ništa ne zna; oni su znali da on zna, i neće uspeti da ih ubedi u suprotno. Našao se u klopci. Iako je bio u opasnosti, ipak je bio ushićen. Njegovi mučitelji su potvrdili da postoji svet koji je na trenutak ugledao: Fuga. Potreba da ih se što pre oslobodi mešala se sa željom da ih malo vuče za nos, u nadi da će mu reći nešto više o viziji kojoj je prisustvovao.
"Možda sam je i video", odvrati on.
"Nikakvo možda", odvrati žena.
"Maglovito mi je...", reče on. "Sećam se nečega, ali nisam baš siguran čega."
"Zar ti ne znaš šta je Fuga?" upita Šedvel.
"A zašto bi znao?" javi se žena. "Slučajno je nabasao na nju."
"Ali video ju je", primeti Šedvel.
"Mnoge Kukavice u stanju su da vide, ali to ne znači da razumeju. I on je izgubljen kao i ostali."
Kal nije prihvatao ono što je rekla, ali u suštini je bila u pravu. Bio je izgubljen.
"Ono što si video te se ne tiče", reče mu ona. "Samo nam reci gde si ostavio ćilim, a onda zaboravi da si ga ikada video."
"Ćilim nije kod mene", odvrati on.
Izgledalo je kao da je celo ženino lice potamnelo, zenice su joj poput meseca jedva zamračivale neku apokaliptičnu svetlost.
Kal ponovo začu neke užurbane zvuke na odmorištu, za koje je ranije mislio da potiču od pacova. Sada više nije bio siguran u to.
"Neću još dugo biti učtiva s tobom", izjavi ona. "Ti si lopov."
"Nisam...", pobuni se Kal.
"Jesi. Došao si ovamo da pokradeš kuću jedne starice i video si nešto što nije trebalo da vidiš."
"Ne bi trebalo dalje da traćimo vreme", reče Šedvel.
Kal je zažalio što je odlučio da ovo dvoje vuče za nos. Trebalo je da pobegne dok je još imao nekakvu šansu. Buka s druge strane vrata postala je jača.
"Čuješ li to?" upita žena. "To su neka od kopiladi moje sestre. Njeni zbogomčići."
"Opaki su", nadoveza se Šedvel.
U to je mogao da poveruje.
"Još jednom te pitam", reče ona. "Gde je ćilim?"
I on joj još jednom odgovori. "Nije kod mene." Sada njegove reči zazvučaše pre kao molba nego odbrana.
"Onda te moramo naterati da nam kažeš", reče žena.
"Samo oprezno, Imakolata", upozori je Šedvel.
Ako ga je žena uopšte čula, ničim nije pokazala da joj je stalo do njegovog upozorenja. Lagano je protrljala srednji i domali prst desne šake o dlan leve, posle čega su sestrina deca nimalo tiho dojurila.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. KOŽA ZUBA
1.
Suzana je stigla u Ulicu Tuge nešto pre tri sata, i prvo je svratila do gospođe Pamfrej da je obavesti o bakinom stanju. Gospođa Pamfrej je toliko navaljivala na nju da svrati da nije mogla da je odbije. Popile su čaj i malo popričale što je sve zajedno potrajalo desetak minuta: razgovor se uglavnom kretao oko Mimi. Violeta Pamfrej je pričala o starici bez zlobe, ali utisak koji je Suzana stekla nije bio nimalo laskav.
"Još pre mnogo godina isključili su joj plin i struju", rekla je Violeta. "Nije plaćala račune. Živela je u prljavštini, znate, a pošto smo stanovale tako blizu nisam mogla a da sve to ne vidim. Mada je bila snažna, ako vas zanima kakvo joj je bilo zdravstveno stanje." Ona malo spusti glas. "Znam da to ne bi trebalo da kažem ali... vaša baka baš nije bila pri zdravoj pameti."
Suzana promrmlja nešto što je znala da će proći nezapaženo.
"Imala je samo sveće. Ni televizor, ni frižider. Sam bog zna šta je jela."
"Znate li ima li ko ključ od kuće?"
"Oh, ne, ona to nikada ne bi učinila. Imala je više brava na toj kući no što ste vi imali toplih obroka. Znate, nikome nije verovala. Baš nikome."
"Htela sam samo malo da pogledam."
"Pa, dolazili su neki ljudi od kada nje nema; verovatno ćete vrata naći širom otvorena. Čak sam razmišljala o tome da i sama malo zavirim unutra, ali ta mi se ideja nije naročito dopala. Pojedine kuće... nisu sasvim prirodne. Shvatate šta hoću da kažem?"
Znala je to. Kada se konačno našla na pragu broja osamnaest Suzana priznade sama sebi da su joj bile dobrodošle razne dužnosti zbog kojih je, bar na izvesno vreme, odložila ovu posetu. Ona epizoda u bolnici potvrdila je dobar deo porodičnih sumnji vezanih za Mimi. Bila je drugačija. Dodirom je bila u stanju da pokloni svoje snove. Nije li trebalo pretpostaviti da će te moći, kakve god one bile, koje je starica posedovala ili koje su nju posedovale, opsedati i kuću u kojoj je provela tolike godine?
Suzana oseti kako je sa svih strana saleće prošlost: samo što sada stvari nisu više bile jednostavne. Nije ona ovde oklevala na pragu samo zato što se plašila suočavanja sa duhovima detinjstva. Već stoga što je neodređeno osećala da je ovde - na pozornici za koju je mislila da ju je zauvek napustila - očekuju drame, i da joj je Mimi na neki način namenila glavnu ulogu u njima.
Spustila je šaku na kvaku. Suprotno onome što je Violeta rekla, vrata su bila zaključana. Ona proviri kroz prozor na prednjoj strani kuće, i ugleda sobu punu otpadaka i prašine. Ta pustoš je neobično utešno delovala na nju. Možda će se još pokazati da je njen strah bio neopravdan. Ona obiđe kuću. Sa stražnje strane je imala više sreće. Dvorišna vrata su bila otvorena, a isto tako i stražnja vrata kuće.
Ušla je. Ni ovde nije vladao ništa bolji red nego u prednjoj sobi: gotovo svi tragovi koji bi ukazivali na prisustvo Mimi Lašenski - izuzev sveća i bezvrednog đubreta - bili su uklonjeni. Morila su je protivrečna osećanja. S jedne strane, bila je ubeđena da ništa vredno nije zaostalo i da će morati da se vrati k Mimi praznih ruku; a s druge, pak, strane nije mogla da porekne olakšanje što je to tako: što je pozornica prazna. Iako je u mašti ponovo videla nestale slike na zidovima, i nameštaj na svom mestu, to je bilo samo u njenom umu. Ovde nije bilo ničega što bi narušilo smireni poredak njenog života.
Ona pređe iz primaće sobe u hodnik, zavirivši u malu dnevnu sobu pre no što je zašla za ugao i stigla do stepeništa. Nije bilo ni mnogo visoko, ni preterano mračno. Ali pre no što je počela da se penje začula je neko kretanje na spratu.
"Ko je to tamo?" povika ona...

2.
...te reči bile su dovoljne da naruše Imakolatinu usredsređenost. Stvorenja koja je pozvala, zbogomčići, prekinuše svoje napredovanje prema Kalu, čekajući novo naređenje.
On iskoristi priliku i baci se preko sobe, udarivši pri tom zver koja mu je bila najbliža.
Toj stvari nedostajalo je telo, četiri ruke izrastale su mu iz kvrgavog vrata ispod koga su visile gomile vreća, vlažne poput jetre i pluća kakve zaklane životinje. Primiši udarac jedna od vreća se rasprsla, i iz nje je počeo da izlazi nepodnošljiv smrad. Sa ostalom braćom i sestrama za petama, Kal pojuri ka vratima; najbrže je bilo ranjeno stvorenje, krečući se postrance, poput krabe, na šakama, približavalo mu se pljujući. Mlaz pljuvačke pogodi zid blizu Kalove glave i tapete se podklobučiše. Odvratnost koju je osetio natera ga da podbrusi pete. U trenutku se našao kod vrata.
Šedvel krenu da ga presretne, ali jedna od zveri mu se nađe između nogu poput psa lutalice i pre no što je on uspeo da uspostavi ravnotežu Kal je izleteo iz sobe na odmorište.
Žena koja je viknula nalazila se na dnu stepeništa, licem okrenuta prema vrhu. Ličila mu je na sunčani dan u odnosu na noć koja ga umalo nije progutala u sobi iza njega. Širom otvorenih sivo-plavih očiju, sa loknama tamnokestenjaste kose što joj je uokviravala bledo lice, i ustima na kojima se pomaljalo pitanje koje je ućutkalo njegovo naglo pojavljivanje.
"Beži odavde!" povika on dok je jurio niz stepenice.
Ona je i dalje stajala i zevala u njega.
"Vrata!" reče on. "Za boga miloga otvori vrata."
Nije se osvrnuo da vidi da li ga čudovišta i dalje progone, ali je zato čuo Šedvela kako sa vrha stepenica viče:
"Stani lopove!"
Žena skrenu pogled na Prodavca, a onda ga opet vrati na Kala i na kraju se zagleda u prednja vrata.
"Otvori ih!" povika Kal, i ona se tada pokrenu da ga posluša. Ili je već na prvi pogled odlučila da ne veruje Šadvelu, ili je bila naklonjena lopovima. Šta god da je bilo po sredi, širom je otvorila vrata. Unutra prodre sunčeva svetlost, a prašina zaigra na njenim zracima. Kal začu urlik protesta iza sebe, ali devojka ništa ne učini da ga zaustavi.
"Beži odavde", reče joj on, a zatim jurnu, preko praga i izlete na ulicu.
Napravio je pet šest koraka, a zatim se okrenuo da vidi da li ga žena sivih očiju sledi; ona je, međutim, i dalje stajala u hodniku.
"Hoćeš li se već jednom pokrenuti?" doviknu joj on.
Ona otvori usta da mu odgovori, ali Šedvel je već stigao do podnožja stepenica i odgurnuo je u stranu. Nije smeo više da okleva; delilo ga je svega nekoliko koraka od Prodavca. On potrča.
Čovek sa nauljenom kosom na potiljku nije, u stvari, ni pokušao da nastavi poteru kada se plen našao na otvorenom. Mladić je bio vitak poput hrta, i dvostruko brži; onaj drugi je ličio na medveda u gospodskom odelu. Suzani se već na prvi pogled nije dopao. Sada se okrenuo i rekao:
"Zašto ste to uradili, ženo?"
Nije ga udostojala odgovora. Prvo, stoga što je i dalje pokušavala da pronađe neki smisao u onome što je upravo videla; i drugo, pažnja joj više nije bila usredsređena na medveda, već na njegovog ortaka - ili čuvara - ženu koja je upravo krenula za njim niz stepenice.
Lice joj je bilo bezizražajno kao u mrtvog deteta, ali Suzana nikada ranije nije videla lice koje ju je u toj meri očaralo.
"Sklanjaj mi se s puta", reče žena kada stiže u podnožje stepeništa. Suzanina stopala već su krenula u stranu kada se konačno pribrala, te umesto da se skloni, zakoračila tačno pred ženu, zakrčivši joj put do vrata. Dok je to činila oseti kako joj se u organizmu povećava količina adrenalina, kao da se našla pred hladnjačom u punoj brzini.
Ali žena se zaustavila i njen pogled prikovao se za Suzanin, zbog čega je ova morala da podigne glavu i omogući ženi da joj ispita lice. Kada je srela ženin pogled Suzana je shvatila da je priliv adrenalina stigao u pravi čas: upravo je izbegla smrt. Mogla se zakleti da je taj pogled već ubijao; i da će ponovo ubiti. Ali ne sada; sada je ta žena sa zanimanjem proučavala Suzanu.
"Je li to bio tvoj prijatelj?" konačno upita.
Suzana je čula reči, ali ne bi se mogla zakleti da su se ženine usne pokrenule da ih oblikuju.
Medved kod vrata iza njenih leđa reče:
"Prokleti lopov."
Zatim snažno kucnu Suzanu po ramenu.
"Zar niste čuli šta sam vam rekao?" upita on.
Suzana je želela da se okrene ka čoveku i kaže mu da je ne dira, ali žena još nije završila s proučavanjem i držala ju je prikovanu svojim pogledom.
"Čula je", odvrati žena. Usne su joj se sada pomerile, i Suzana oseti da više nije u njenoj vlasti. Ali već i usled same blizine te druge žene njeno telo je stalo da podrhtava. Osećala je kao da joj se sićušno trnje zabada u prepone i grudi.
"Ko si ti?" upita žena.
"Mani se toga", dobaci medved.
"Želim da saznam ko je ona. I šta će ovde." Njen pogled koji je na trenutak odlutao do medveda sada se ponovo usresredio na Suzanu, a znatiželja je tu zgasla.
"Ovde nema ničega za vas...", nastavi muškarac.
Žena ne obrati pažnju na njega.
"Hajdemo... pusti je..."
Glas mu je sada zvučao kao da se ulaguje histeričnoj osobi ne bi li je sprečio da napadne, tako da mu je Suzana bila zahvalna što se umešao.
"...suviše je javno...", reče on. "... naročito ovde..."
Nakon jednog dugog trenutka, tokom koga se nije usudila ni da diše, žena jedva primetno klimnu, priznavši mu da je upravu. A onda je iznenada potpuno prestala da se zanima za Suzanu i ponovo se okrenula ka stepenicama. Na vrhu stepeništa, gde je Suzana nekada zamišljala da je očekuju razni užasi, tama nije potpuno mirovala. Tamo gore kretali su se neki iskrzani oblici, u toj meri bestelesni da nije bila sigurna da li ih je videla ili je samo osećala njihovo prisustvo. Slivali su se niz stepenice poput otrovnog dima, gubivši i ono malo čvrstine što su je možda imali, dok su se primicali otvorenim vratima, a kada su stigli do žene koja ih je čekala u podnožju, njihova je para postala nevidljiva.
Ona se okrenu od stepeništa i prođe pored Suzane na putu ka vratima, ponevši sa sobom oblak hladnoće i zaraženog vazduha, kao da su utvare koje su došle do nje sada bile obmotane oko njenog vrata i držale se za nabore njene haljine. Tako su nevidljive odnete u suncem obasjan svet ljudi, gde će boraviti do prve prilike kada će se ponovo zgrušati.
Muškarac je već bio na pločniku, ali pre no što mu se njegova saputnica pridružila, ponovo se okrenula ka Suzani. Nije izustila ni reč, nije se poslužila ni usnama niti je bilo kako drugačije progovorila. Sve što je imala rekla je pogledom: u onome što su joj njene oči obećale nije bilo nimalo radosti.
Suzana skrenu pogled. Začu ženinu potpeticu na pragu. Kada je ponovo podigla pogled ono dvoje više nije bilo tu. Duboko udahnuvši ona ode do vrata. Iako je već bilo kasno poslepodne, sunce je još bilo sjajno i jako je sijalo.
Nije je iznenadilo kada je videla da su žena i medved prešli na drugu stranu ulice koja je bila u senci.

3.
Dvadeset četiri godine predstavljale su trećinu jednog podužeg životnog veka; dovoljno vremena da se stvore određena mišljenja o tome na koji način svet funkcioniše. Do pre samo nekoliko časova, Suzana bi tvrdila da je upravo to i učinila.
Nema sumnje da je u njenom razumevanju stvari bilo povećih praznina; tajni, kako u njenoj glavi tako i u spoljašnjem svetu, koje su ostale neosvetljene. Ali to ju je samo još više učvrstilo u uverenju da ne treba da podlegne bilo kakvom osećanju ili samozavaravanju koji bi tim tajnama omogućili da njome ovladaju - toga se revnosno držala kako u privatnom tako i u poslovnom životu. U svojim ljubavnim vezama uvek je strast stišavala praktičnošću, izbegavajući emocionalnu ekstravaganciju jer je suviše često viđala kako ova prerasta u okrutnost i gorčinu. Što se tiče prijateljstva, i njima je nametala istu ravnotežu: nije dozvoljavala da joj se ogade niti da se prekinu. Ništa drugačije nije postupala ni kada je bio u pitanju njen zanat. Već sam njen poziv - pravljenje činija i krčaga - bio je pragmatičan; kaprici umetonosti stišani potrebom da se stvori funkcionalan predmet.
Čak i kada bi videla najgizdaviji krčag na svetu, ona bi prvo upitala: propušta li vodu? A to je u izvesnom smislu bio kvalitet za kojim je tragala u svim vidovima svoga života.
Ali ovde je bila suočena sa problemom koji je poricao te jednostavne razlike; problemom koji ju je izbacio iz ravnoteže; bila je zbunjena i bilo joj je muka.
Prvo sećanje. Onda Mimi, više mrtva nego živa, pa ipak sposobna da prenosi snove kroz vazduh.
A onda onaj susret, sa ženom u čijem se pogledu nazirala smrt, posle čijeg je odlaska ipak u sebi osećala više života nego ikada pre.
Ovaj poslednji paradoks bio je kriv što je napustila kuću ne istraživši je do kraja, zalupivši vrata za svim onim snovima koji su je možda u njoj čekali. Instiktivno je krenula prema reci. Posedevši tamo malo na suncu možda će uspeti da unese nešto smisla u sve to.
Na Merziju nije bilo brodova, ali vazduh je bio tako bistar da je mogla videti senke oblaka kako se kreću preko brda Kluida. U glavi joj, međutim, nije bilo tako bistro. Mučila su je protivrečna osećanja, sva zbunjujuće bliska, kao da su u njoj boravila već godinama, čekajući povoljnu priliku iza paravana pragmatizma koji je podigla da ih ne bi videla. Poput odjeka koji čeka na površini planine da odgovori na povik zbog koga je rođen.
Ona je taj povik danas čula. Ili bi se pre moglo reći da se srela s njim, licem u lice, na istom onom mestu u uskom hodniku gde je kao šestogodišnja devojčica stajala i drhtala plašeći se mraka. Ta dva suočenja bila su nerazmrsivo povezana, mada nije znala na koji način. Samo je osećala da je iznenada oživela za onaj prostor u sebi nad kojim, žurba i navike njenog života odrasle osobe, nisu imali nikakvu vlast.
Nejasno je naslućivala strast koja se uvukla u taj prostor, kao što bi prstima mogla da opipa maglu. Ali vremenom će te strasti bolje upoznati, kao i ono što one stvaraju: ni u šta već danima nije bila tako sigurna. Upoznaće ih - i neka joj je Bog na pomoći - zavoleće ih kao da su njene vlastite.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. PRODAVANJE NEBESA
"Gospodin Muni? Gospodin Brendan Muni?"
"Tako je."
"Da vi možda nemate sina po imenu Kalhun?"
"Šta se to vas tiče?" hteo je da zna Brendan. A onda pre no što je ovaj drugi uspeo da mu odgovori, upita: "Nije mu se valjda nešto dogodilo?"
Stranac odmahnu glavom, dohvati Brendanovu šaku i snažno je protrese.
"Vi ste veoma srećan čovek, gospodine Muni, ako smem da kažem."
Brendan je znao da je to laž.
"Šta želite?" upita on. "Prodajete li nešto?" On povuče šaku iz stiska drugog čoveka. "Šta god da je to, ne želim da kupim."
"Da l' prodajem?" ponovi Šedvel. "Šta vam pada na pamet. Ja poklanjam, gospodine Muni. Imate mudrog sina. Prijavio vas je - i dok pukneš prstima, kompjuter je upravo vas izabrao za dobitnika..."
"Već sam vam rekao da neću", prekide ga Brendan, te pokuša da zatvori vrata, ali čovek je već bio podmetnuo nogu.
"Molim vas...", uzdahnu Brendan, "... ostavite me na miru? Nisu mi potrebne vaše nagrade. Ništa ne želim."
"E, onda ste stvarno neki izuzetan čovek", primeti Prodavac, gurajući vrata. "Možda čak jedinstven. Zar stvarno na celom svetu nema ničeg što biste želeli? Stvarno neverovatno."
Iz stražnjeg dela kuće čula se muzika, snimak najvećih Pučinijevih hitova, sa ploče koju je Elen dobila pre nekoliko godina. Retko ju je slušala, ali posle njene smrti Brendan - čija noga u životu nije kročila u operu, čime se on čak i ponosio - postao je gorljivi poklonik Ljubavnog dueta iz Madam Baterflaj. Od kada je tu ploču prvi put pustio, puštao ju je potom još sigurno stotinu puta i uvek bi mu suze navrle u oči. Sada je jedino želeo da se vrati muzici pre no što se završi. Ali prodavac nije odustajao.
"Brendane", poče on, "mogu vas zvati Brendan...?"
"Ne možete me nikako zvati."
Prodavac raskopča sako.
"Stvarno, Brendane, vi i ja imamo o mnogo čemu da porazgovaramo. Na primer, o vašoj nagradi."
Podstava sakoa zablista privukavši Brendanovu pažnju. Nikada u životu nije video sličnu tkaninu.
"Jeste li sigurni da baš nita ne želite?" upita Prodavac. "Sasvim sigurni?"
Ljubavni duet dostigao je novi zamah, glasovi Madam Baterflaj i Pinkertona požurivali su jedan drugog u priznavanju stalno novog jada. Brendan ih je čuo, ali pažnja mu je sve više bila usredsređena na sako. Ah da, postojalo je u njemu nešto što je želeo.
Šedvel je posmatrao čovekove oči i primetio je kako se u njima pali plamen želje. Sako ga još nikada nije izneverio.
"Ugledali ste nešto, gospodine Muni."
"Jesam", priznade blago Brendan. Ono što je ugledao ispunilo ga je radošću i razgalilo mu tužno srce.
Jednom mu je Elen rekla (još dok su bili mladi, i kada je smrtnost predstavljala samo još jedan od načina da se izrazi međusobna odanost): "... ako umrem prva, Brendane, pronaći ću način da ti došapnem kakva su Nebesa. Kunem se da hoću." Tada ju je ućutkao poljupcima, i rekao da će, ako ona umre i on umreti, jer će mu srce prepući od tuge.
Ali on nije umro, je l' tako? Proživeo je tri duga, isprazna meseca, i više no jednom za to vreme setio se njenog lakomislenog obećanja. A sada, baš kada je mislio da će ga očaj potpuno obrvati, na njegovom se pragu našao ovaj glasnik s neba. Pojavio se u obličju prodavca, što je možda predstavljalo čudan izbor, ali Serafim je bez sumnje imao razloga za tako nešto.
"Želite li ono što vidite, Brendane?" upita posetilac.
"Ko ste vi?" udahnu Brendan, pun zavisti.
"Zovem se Šedvel."
"I ovo ste kupili za mene?"
"Razume se. Ali ako prihvatite, Brendane, mora vam biti jasno da ću vam nešto malo naplatiti za uslugu."
Brendan nije skidao pogleda sa nagrade u sakou. "Šta god želite", odvrati on.
"Možemo vas zamoliti za pomoć, na primer, i vi ćete biti obavezni da nam iziđete u susret."
"Zar je anđelima potrebna pomoć?"
"S vremena na vreme."
"Onda u redu", reče Brendan. "Biće mi čast."
"Dobro." Prodavac se nasmeši. "Izvolite...", on još malo rastvori sako, "... poslužite se."
Brendan je znao mnogo pre no što ga je uzeo kakvo će biti i kako će mirisati Elenino pismo. Nije se razočarao. Bilo je toplo, kao što je i očekivao i oko njega se širio miris cveća. Napisala ga je u vrtu, u to ne može biti sumnje; u rajskom vrtu.
"E, pa tako, gospodine Muni. Dogovorili smo se, zar ne?"
Ljubavni duet se završio; kuća iza Brendapnovih leđa utonula je u tišinu. Držao je pismo prislonjeno uz grudi, i dalje strepeći da je to sve san i da će se probuditi praznih šaka.
"Šta god želite", reče on, očajnički se plašeći da mu ne otmu ovo spasenje.
"Ljupkost i svetlost", dopre do njega odgovor uz osmeh. "To je sve što mudar čovek može da poželi, zar ne? Ljukost i svetlost."
Brendan ga je tek napola slušao. Prelazio je prstima gore dole po pismu. S prednje strane Elena je svojim opreznim rukopisom ispisala njegovo ime.
"Gospodine Muni, da li biste mi rekli", poče Serafim, "nešto o Kalu."
"Kalu?"
"Možete li mi reći gde da ga nađem?"
"On je na venčanju."
"Venčanju. Ah, tako. Znate li možda adresu."
"Razume se."
"Imamo jednu sitnicu i za Kala. Kakav srećković."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. VENČANJE
1.
Džeraldina je provela mnogo dugih časova upoznavajući Kala sa svojim porodičnim stablom, kako bi na Terezinom venčanju znao ko je ko. To je bio mukotrpan posao. Porodica Kilavej bila je neobično plodna, a Kal je slabo pamtio imena, tako da nije bilo nimalo iznenađujuće što mu je većina od sto i trideset gostiju koji su ispunili dvoranu za primanje ove miomirisne subotnje večeri bila nepoznata. Uopšte se nije uzbuđivao zbog toga. Osećao se sigurnim među tolikim ljudima, iako ih nije poznavao; a piće, koje su besplatno točili još od četiri popodne, samo je još više ublažilo njegovu zabrinutost. Nije se čak protivio ni da ga Džeraldina predstavi čitavoj sviti strina i stričeva koji su mu se divili, i koji su ga, svaki ponaosob pitali kada će od nje napraviti poštenu ženu. Prihvatio je pravila igre; smeškao se, šarmirao ih; davao sve od sebe da ostavi utisak kao da je pri zdravoj pameti.
Mada malo ludila niko ne bi primetio u toj uvrnutoj atmosferi. Izgleda da je Norman Kilavej želeo da ovim slavljem nadoknadi svaki centimetar za koji se kćerkin struk proširio. Sama ceremonija bila je veličanstvena i prigodno dostojanstvena; prijem je, međutim, predstavljao trijumf lošeg ukusa. Dvorana je od tavanice do poda bila okićena vrpcama i papirnim lampionima; trake raznobojne svetlosti svijale su se duž zidova i napolju po krošnjama drveća iza dvorane. Bar je bio u dovoljnoj meri snabdeven pivom, žestokim pićima i likerima da se raspoloživim količinama alkohola mogla napiti kakva skromnija vojska; hrane je bilo u izobilju, i na stolove ju je iznosilo desetak kelnerica koje su gnjavili oni koji su se zadovoljavali time da sede i žderu.
U dvorani je uskoro postalo vruće kao u paklu iako su sva vrata i prozori bili otvoreni, a toplotu su delimično zračili i oni gosti koji su zaboravili na sve inhibicije, te zaigrali po taktovima neke mešavine kantri, vestern i rok en rol muzike, a nekoliko postarijih gostiju je čak počelo da izvodi neke smešne egzibicije sledeći taktove rok en rola, dok su im ostali gosti sa svih strana pomahnitalo pljeskali.
Na kraju gomile, držeći se vrata koja su vodila napolje iz dvorane, mladoženjin mlađi brat u društvu dvojice mladih kicoša koji su obojica nekada bili Terezini pratioci i još jednog mladića čije su prisustvo podnosili samo zato što je imao cigarete, stajali su u gomili praznih konzervi od piva i osmatrali šta im je na raspolaganju. Izbor je bio siromašan; ono nekoliko devojaka koje su stasale za krevet već su bile zauzete ili toliko neprivlačne da bi svaki pokušaj zavođenja predstavljao dokaz očajanja.
Samo se Elroj, Terezin pretposlednji mladić, noćas mogao pohvaliti kakvim - takvim uspehom. Još od ceremonije venčanja pratio je pogledom jednu od mladinih deveruša, čije je ime tek trebalo da sazna, ali koja se dvaput slučajno našla kod bara u isto vreme kada i on: to je već nešto značilo. Sada se oslonio o vrata i posmatrao predmet svoje požude koji se nalazio na drugom kraju zadimljene prostorije.
Svetla u dvorani bila su prigušena, a veselo đipanje smenilo je lagano, ljigavo grljenje.
Ovo je pravi trenutak da joj priđe, zaključi on. Pozvaće je na podijum za igru, a onda, posle jedne do dve pesme, izvešće je napolje na svež vazduh. Nekoliko parova već se povuklo u senku žbunova, da se pozabave onim što se na venčanjima slavi. Oni su u cveću izricali lepe zakletve i sve to u ime tucanja, i neka bude proklet ako on ostane po strani.
Malo pre je video Kala kako razgovara sa tom devojkom; pomislio je da bi bilo najjednostavnije da ih Kal upozna. I on krenu da se probija između plesača ka mestu na kome je stajao Kal.
"Kako si, drugar?"
Kal se zagleda zamućenim pogledom u Elroja. Lice pred njim bilo je rumeno od alkohola.
"Dobro."
"Nije mi se baš dopala ceremonija", reče Elroj. "Mislim da sam alergičan na crkve. Učini mi uslugu, hoćeš li?"
"Kakvu?"
"Izjeda me žudnja."
"Za kojom?"
"Jednom od deveruša. Bila je tamo kod bara. Dugačka plava kosa."
"Misliš na Loretu?" upita Kal. "Ona je Džeraldinina rođaka."
Čudno, ali što je bio pijaniji to se prisećao sve više lekcija o porodici Kilavej.
"Dobra mačka. Celo veče mi upućuje zavodljive poglede."
"Stvarno?"
"Pa sam mislio.... bi l' nas upoznao?"
Kal se zagleda u Elrojeve zažarene oči. "Čini mi se da si zakasnio", primeti on.
"Zašto?"
"Izišla je..."
Pre no što je Elroj stigao da iskaže svoje nezadovoljstvo, Kal oseti nečiju šaku na ramenu. Okrenu se. Bio je to Norman, mladin otac.
"Samo dve reči, Kale, momče?" reče on, bacivši pogled na Elroja.
"Potražiću te kasnije", reče Elroj, povukavši se na vreme da Norman i njega ne zaokupi.
"Uživaš li?"
"Da, gospodine Kilavej."
"Mani to gospodine Kilavej, Kale. Zovi me Norm."
On izdašno nasu viski iz boce kojom se naoružao u Kalovu poveću čašu, a potom povuče dim iz cigarete.
"Hajde, kaži mi", poče on. "Koliko još, pre no što ću morati da dam i drugu svoju devojčicu? Nemoj misliti da te požurujem, sinko. Ni slučajno. Ali dovoljno mi je jedna mlada u drugom stanju."
Kal stade da meša viski na dnu čaše, nadajući da će mu pomoć stići od pesnika. Ali to se ne dogodi.
"Imam posao za tebe na građevini", nastavi Norm, ne obrativši pažnju na Kalovo ćutanje. "Želim da moja mala živi na visokoj nozi. Dobar si ti momak, Kale. Njena te majka mnogo voli, a ja se uvek pouzdajem u njen sud. Stoga razmisli o tome..."
On premesti bocu u desnu šaku u kojoj je držao i cigaru, a levom posegnu u džep od sakoa.
Kal se sledi, jer ga je ovaj sasvim običan pokret podsetio na jedan drugi sako. Na trenutak se ponovo nalazio u Ulici Tuge, i zurio u očaravajuću pećinu Šedvelovog sakoa. Ali Kilavej je za njega imao jednostavniji poklon.
"Izvoli cigaru", reče on i udalji se da i dalje izigrava domaćina.

2.
Elroj pokupi još jednu konzervu piva iz bara, a zatim se uputi u baštu u potragu za Loretom. Vazduh je bio znatno hladniji nego unutra, i čim ga je zapahnuo osetio je mučninu kao da je dobio morsku bolest. On odbaci konzervu sa pivom i krenu ka dnu bašte, gde je mogao da povraća a da ga niko ne vidi.
Obojena svetlost zamirala je na nekoliko jardi od dvorane, jer je kabl samo dotle dopirao. Dalje je nailazila dobrodošla tama u koju on uroni. Navikao je da povraća; ako bi prošla koja nedelja da mu se stomak ne pobuni na ovaj ili onaj način, on bi tu nedelju smatrao uludo utrošenom. Uspešno se oslobodio sadržaja stomaka preko žbuna rododendrona, a zatim su mu se misli ponovo vratile ljupkoj Loreti.
Malo dalje od mesta na kome je stajao pomerilo se lišće koje je stvaralo senku ili, pak, nešto što je ono krilo. On se zagleda u to mesto, pokušavajući da dokuči šta to vidi, ali nije bilo dovoljno svetla da bi mu to i uspelo. A onda začu uzdah: ženski uzdah.
Zaključio je da se u zaklonu od lišća nalazi neki par, radeći ono za što je tama kao stvorena. Možda je to bila Loreta, sa podignutom suknjom i spuštenim gaćicama. Morao je da proveri, mada je znao da bi mu to slomilo srce.
Veoma tiho, napravio je nekoliko koraka.
Pri drugom koraku, nešto mu lako dodirnu lice. On priguši krik, podiže šaku i otkri niti neke tvari u vazduhu oko svoje glave. Zbog nečega pomisli na sluz - hladne, vlažne niti sluzi - ali ove su se pomerale duž njegovog tela kao da su pripadale nečem većem.
Jedan otkucaj srca kasnije to se pokazalo kao tačno, jer ga je ta stvar, koja se sad pripila uz njegove noge i telo, povukla na tlo. Hteo je da krikne, ali ta grozna stvar mu je već zapušila usta. A onda, kao da sve ovo nije bilo već protivno zdravom razumu, on oseti nešto hladno u donjem predelu stomaka. Pantalone su mu zjapile otvorene. Počeo je da se otima kao lud, ali bezuspešno. Neka težina pritisla mu je stomak i bedra i on oseti kako mu se muškost našla u kanalu koji je mogao pripadati telu, ali telu koje je bilo mrtvački hladno.
Od panike mu potekoše suze koje zamagliše njegov vid, ali uspeo je da primeti da ta stvar što ga je opkoračila ima ljudsko obličje. Lice nije mogao da vidi, ali grudi su bile jedre, upravo onakve kakve je voleo i mada je ovo bilo daleko od onoga što je zamišljao da će doživeti sa Loretom njegova se požuda raspalila, a njegova malenkost stala da odgovara na ledeno posluživanje tela u kome se nalazila.
On neznatno podiže glavu, želeći da bolje osmotri ta raskošna prsa, ali dok je to činio na trenutak je ugledao još jednu priliku iza one prve. Ona je predstavljala antitezu zreloj, sjajnoj ženi koja ga je jahala; umrljana, jadnica sa razjapljenim rupama u telu na mestima gde je trebalo da joj se nalaze usmine, usta i pupak, i to tako velikima da su se kroz njih nazirale zvezde.
On ponovo poče da se opire, ali to mlataranje nimalo nije usporilo ritam njegove ljubavnice. Uprkos panici osetio je poznato podrhtavanje u testitima.
U glavi mu se sudarilo desetak slika, pretvorivši se u jednu čudovišnu lepotu: žena iskrzanog obličja, čija je sestra između dojki imala ogrlicu raznobojne svetlosti, zadiže suknje, a usta između njenih nogu bila su Loretina usta koja su puckala jezikom. Nije mogao da odoli ovoj pornografiji: njegov penis izbaci svoj teret. On zaurla uprkos tome što su mu usta bila zapečaćena. Zadovoljstvo kratko potraja, a bol koji dođe potom bio je užasan.
"Šta te, do đavola, muči?" upita neko iz mraka. Bio mu je potreban trenutak da shvati da je neko čuo njegov poziv u pomoć. On otvori oči. Iznad njega su se ukazivali obrisi drveća, ali to je bilo sve.
Počeo je ponovo da viče, i uopšte ga se nije ticalo što leži u blatu sa spuštenim pantalonama. Bilo mu je potrebno da se uveri kako se još nalazi u zemlji živih...

3.
Prvi nagoveštaj nevolje Kal je zapazio kroz dno svoje čaše, kada ju je nagnuo da iskapi poslednje ostatke Normanovog starog viskija. Dva štampara iz Kilavejeve fabrike, koji su večeras bili zaduženi za izbacivanje, prijateljski su kod vrata razgovarali sa čovekom u dobro skrojenom odelu. Smejući se, čovek je bacao poglede po dvorani. Bio je to Šedvel.
Sako mu je bio zakopčan. Izgleda da nije morao da se služi nadnaravnim zavođenjem; Prodavac je kupovao propusnicu pukim šarmom. Još dok ga je Kal posmatrao potapšao je jednog od dvojice muškaraca po ramenu kao da su drugari još iz detinjstva i ušao.
Kal nije znao da li će biti bolje da ostane na jednom mestu u nadi da će ga gomila sakriti, ili da pokuša da pobegne i na taj način rizikuje da privuče neprijateljevu pažnju. Narednog trenutka više nije mogao da bira. Jedna šaka prekrila je njegovu i pored njega se stvorila jedna od tetaka s kojom ga je Džeraldina upoznala.
"Pa reci mi", poče ona kao grom iz vedra neba, "jesi li bio u Americi?"
"Nisam", odvrati on, i skrenu pogled s njenog napuderisanog lica prema Prodavcu. Ulazio je u dvoranu krajnje samouvereno, deleći osmehe i levo i desno. Sa svih strana su mu upućivali poglede pune divljenja. Neko mu je pružio ruku; drugi ga upitao šta pije. S lakoćom je upravljao gomilom; uvek je u pripravnosti imao osmeh i ljubaznu reč za svačije uvo, a u međuvremenu je šarao pogledom tamo amo tražeći svoj plen.
Kako se razdaljina između njih smanjivala Kalu je bilo sve jasnije da neće još dugo moći da ostane neprimećen. Izvukavši šaku iz tetkinog stiska on se uputi u deo dvorane gde je vladala najveća gužva. Pažnju mu privuče neka zbrka u dnu dvorane, gde vide da nekog - kao da je to bio Elroj - unose unutra iz bašte; odeća mu je bila u nezamislivom neredu, a usne su mu otromboljeno visile. Izgleda da se niko nije mnogo uzbuđivao zbog njegovog stanja - nijedno okupljanje ne može da prođe bez profesionalnih pijanica. Usledili su smeh, nekoliko neodobravajućih pogleda, a onda su se svi užurbano vratili slavlju.
Kal baci pogled preko ramena. Gde se deo Šedvel? Da li je još bio blizu vrata, prseći se poput kakvog političkog kandidata? Ne; udaljio se odatle. Kal stade nervozno pogledom da pretražuje prostoriju. Buka i ples nastaviše se s nesmanjenom žestinom, ali sada se činilo da sva ta oznojena lica malo previše žude za srećom; plesači su se vrteli samo zato što su na taj način bar na kratko zaboravljali sve brige. U ovoj gunguli očitavalo se očajanje, a Šedvel je znao kako da ga iskoristi pomoću svoje ustajale ljubaznosti i držanja koje je govorilo da se družio sa velikim i dobrim ljudima, što je predstavljalo puko pretvaranje.
Kal je osećao potrebu da se popne na sto i kaže svim učesnicima ove pijanke da prestanu poskakivati; da se osvrnu oko sebe i najzad shvate kako glupo izgleda to njihovo slavlje i kakvu su opasnu ajkulu pozvali da im se pridruži.
Ali šta bi oni učinili kada bi promukao od vikanja? Počeli bi da se smeju skrivajući usta šakom i šapćući podsećali jedne druge da njegovim venama teče i krv jednog ludaka?
Ovde ne bi pronašao nijednog saveznika. Ovo je bila Šedvelova teritorija. Najsigurnije će biti da drži pognutu glavu i pokuša da se probije do vrata. A onda da nestane što dalje i što brže.
Odmah je pristupio ostvarivanju tog plana. Zahvaljujući Bogu na prigušenoj svetlosti, on poče da se provlači između plesača, budno motreći da ne naleti na čoveka sa sakoom u svim duginim bojama.
Iza sebe začu povik. Okrenu se i kroz mnoštvo na trenutak ugleda Elroja koji se teturao unaokolo poput epileptičara i drao se kao lud. Neko se raspitivao ima li među prisutnima lekara.
Kal se ponovo okrete ka vratima, a ajkula se iznenada stvori pored njega.
"Kalhune", izusti Šedvel umiljato i tiho. "Tvoj otac mi je kazao da ću te ovde naći."
Kal mu ništa ne odgovori, jednostavno se pretvarajući da ga nije čuo. Prodavac se, nesumnjivo, neće usuditi da napravi nikakav nasilnički ispad u ovolikoj gužvi, a što se tiče sakoa, od njega mu ne preti nikakva opasnost sve dok se ne zagleda u podstavu.
"Kuda si to krenuo?" upita Šedvel kada se Kal pokrenuo. "Želim da porazgovaram s tobom..."
Kal nastavi da korača.
"Možemo jedan drugome pomoći..."
Neko pozva Kala i upita ga zna li šta se to dešava sa Elrojem. On odmahnu glavom i nastavi da se probija kroz gomilu prema vratima. Plan mu je bio jednostavan. Zatražiće od izbacivača da pronađu Džeraldininog oca i izbace Šedvela.
"...reci mi gde je ćilim", govorio je Prodavac, "a ja ću se postarati da te njene sestre nikada ne dodirnu." Ponašao se sasvim smireno. "Nemam ništa protiv tebe", reče on, "samo su mi potrebna neka obaveštenja."
"Već sam vam rekao", kaza Kal, svestan još dok je govorio da je svaka molba uzaludna. "Ne znam kuda je ćilim odnet."
Nalazili su se na nekih desetak jardi od predvorja, a sa svakim narednim korakom Šedvelova ljubaznost se sve više topila.
"Isušiće te ko krpu", upozori ga on. "One njene sestre. Ako te se dočepaju neću moći da ih zaustavim. Mrtve su, a mrtvi ne podnose disciplinu."
"Mrtve?"
"Oh, da. Sama ih je ubila, dok su njih tri još bile u utrobi. Zadavila ih je njihovim pupčanim vrpcama."
Bez obzira da li je to bilo istinito ili ne, prizor je terao na povraćanje. A još je odvratnija bila pomisao na dodir sestara. Kal je pokušao da obe te stvari odagna iz uma dok je hitao prema vratima sa Šedvelom koji ga je pratio u stopu. Više se uopšte nije pretvarao da želi da pregovara; sada je samo pretio.
"Ti si mrtav čovek, Muni, ako ne priznaš. Neću ni prstom mrdnuti da ti pomognem..."
Kal je već bio dosta blizu one dvojice tako da ih je mogao dozvati.
Povika. Prestadoće da piju i okrenuše se u njegovom pravcu.
"Šta se desilo?"
"Ovaj čovek..." poče Kal okrenuvši se prema Šedvelu.
Ali Prodavac je nestao. U trenutku se udaljio od Kala, stopio sa gomilom, nestavši na isto tako vešt način kao što je i ušao.
"Nešto te muči?" hteo je da zna viši od one dvojice.
Kal se okrete prema čoveku, smišljajući odgovor. Zaključio je da bi svako objašnjenje bilo uzaludno.
"Ne...", odvrati on, "... dobro mi je. Samo mi je potrebno malo vazduha."
"Previše pića, a?" upita drugi i skloni se u stranu da propusti Kala na ulicu.
Posle zagušljive dvorane učini mu se da je napolju dosta sveže, ali to je Kalu odgovaralo. Duboko je udisao vazduh, pokušavajući da razbistri um. A onda začu jedan poznati glas.
"Pošao si kući?"
Bila je to Džeraldina. Stajala je malo dalje od vrata sa sakoom prebačenim preko ramena.
"Dobro sam", reče joj on. "Gde ti je otac?"
"Ne znam. Šta će ti on?"
"Tamo unutra je neko kome tu nije mesto", reče Kal, prilazeći joj. Gledajući je pijanim pogledom učini mu se bistavijom no što je ikada bila; oči su joj sijale poput tamnih dragulja.
"Hajdemo jedan komad puta zajedno", predloži ona.
"Moram govoriti s tvojim ocem", ostade on uporan, ali ona se samo okrenula od njega i veselo nasmejala. Pre no što je uspeo da se pobuni već je zavila za ugao. On krenu za njom. Izvestan broj lampi duž ulice bio je u kvaru, a silueta koju je sledio nejasno je lelujala. I dalje se smejala, tako da je, u stvari, nastavio da sledi njen smeh.
"Kuda si krenula?" želeo je da zna.
Ona se samo ponovo nasmeja.
Oblaci iznad njihovih glava žurno su plovili nebom, a između njih svetlucale su zvezde čiji je plamen bio suviše slab da bi mogao dobro da osvetli svet dole. Na trenutak privukoše Kalovo oko; kada je ponovo potražio pogledom Džeraldinu ona se upravo okretala prema njemu, ispuštajući zvuk koji je bio negde između uzdaha i reči.
Senke koje su je obavijale bile su vrlo guste, ali razmotale su se njemu na očigled, a od onog što su otkrile preokrenu mu se stomak. Džeraldinino lice se na neki način rastočilo, njene crte lica slivale su se poput otopljenog voska. A kada je oblanda spala, on ugleda ženu koja se krila ispod nje. Ugleda je i prepoznade: lice bez obrva, usta koja se ne smeše. Ko drugi nego Imakolata?
Bio bi potrčao, ali u tom trenutku oseti na slepoočnici hladnu cev pištolja, i začu Prodavčev glas:
"Ako pisneš, ode ti glava."
Ćutao je.
Šedvel pokaza prema crnom mercedesu koji je bio parkiran na narednoj raskrsnici.
"Kreći", reče mu.
Kal nije imao izbora; još dok je koračao nije mogao da poveruje da se sve ovo dešava u ulici čije je pukotine u asfaltu brojao još od vremena kada je naučio da broji do deset.
Ugurali su ga pozadi u kola, tako da ga je od otmičara delilo debelo staklo. Vrata su bila zaključana. Bio je nemoćan. Jedino mu je preostalo da posmatra Prodavca kako se smeška na vozačevom mestu, i ženu kako seda pored njega.
Bilo je malo verovatno da će neko primetiti da je nestao s prijema, a još je manja šansa postojala da će neko krenuti u potragu za njim. Jednostavno će pretpostaviti da se umorio od slavlja i otišao kući. Pao je u ruke neprijatelju i ništa nije mogao da preduzme.
Šta bi Ludi Muni sada učinio?, pitao se.
Samo što je postavio sebi to pitanje, dobio je odgovor. Izvadio je slavljeničku cigaru koju mu je Norman dao, uvalio se u kožno sedište i pripalio je.
Odlično, javi se pesnik; uživaj dok možeš.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. U ZAGRLJAJU MAME PAS
Pas - na engleskom (pus) znači gnoj; prim. prev.

U izmaglici od straha i dima cigare ubrzo više nije znao kuda idu. Jedini nagoveštaj o tome gde se otprilike nalazi, kada su konačno stali, bio je oštar miris reke u vazduhu. To jest, miris velikih površina crnog blata koje bi otkrila voda za vreme oseke; bila su to prostranstva đubreta kojih se užasavao kao dete. Tek kada je navršio desetu godinu smogao je snage da sam prošeta Oterspulskim šetalištem, bez nekog odraslog koji bi koračao između njega i ograde.

Prodavac mu naredi da iziđe iz kola. On poslušno ustade - teško je biti neposlušan kada ti je pištolj uperen u glavu. Šedvel istog časa istrgnu cigaru i Kalovih usta, zgnječi je petom, a zatim ga povede kroz neku kapiju na imanje opasano zidom. Tek sada, kada je bacio pogled na čitave kanjone otpadaka iz domaćinstava ispred sebe, Kal je shvatio gde su ga doveli; na opštinski otpad. Ranijih godina, preko gradskog krša nicale su ogromne travnate površine, ali sada više nije bilo para da se đubre pretvara u travnjake. Đubre je ostajalo đubre. Njegov smrad - sladunjav i kiselkast smrad povrća koje truli - uspeo je čak da nadjača i smrad reke.
"Stani", naredi Šedvel na mestu koje se ni po čemu nije izdizalo.
Kal se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas. Nije baš najbolje mogao da vidi, ali učinilo mu se da je Šedvel vratio pištolj u džep. Iskoristivši priliku on poče da trči, ne birajući pravac, samo želeći da umakne. Napravio je neka četiri koraka kada mu nešto sputa noge i on pade koliko je dug, izgubivši vazduh. Pre no što je ulučio priliku da ustane, sa svih strana ga skoliše obličja, nepovezana masa udova i režanja što je moglo značiti samo jedno: bila su to deca sestre-utvare. Bilo mu je drago što je mrak; bar nije mogao da vidi koliko su deformisana. Ali osetio je njihove udove na sebi; čuo kako im zubi škljocaju blizu njegova vrata.
Međutim, nisu nameravali da ga prožderu. Na neki znak koji nije ni video ni čuo, njihova žestina splasnu i svede se na puko držanje. Čvrsto su ga stezali, vezavši mu telo u čvor tako da su ga svi zglobovi boleli, a na nekoliko jardi ispred njega počelo je da se pojavljuje nešto užasno.
Bila je to jedna od Imakolatinih sestara, u to uopšte nije bilo sumnje: naga žena koja je svetlucala i pušila se kao da joj je moždina bila u plamenu, samo što ona nije mogla imati moždinu, jer bilo je sasvim izvesno da nema kostiju. Telo joj je bilo stub sivog gasa, urešeno trakama od neke krvave materije, i sada se iz tih delova oblikovane anatomije što su strujali unaokolo počeše da pojavljuju: grudi iz kojih je kapalo, stomak naduven kao da joj je odavno prošao termin za porođaj, umazano lice sa prišivenim kapcima. To je, nema sumnje, bio razlog njenog oklevajućeg prilaženja, i načina na koji su joj udovi u obliku dima što su se pružali iz tela opipavali tle ispred nje: taj je duh bio slep.
Pri svetlosti koja se širila od ove bezbožne majke, Kal je mogao jasnije da vidi decu. Bila su oličenje svih vrsta anatomske perverzije: tela izvrnuta naopačke kako bi se videla creva i stomak; organi čija je funkcija izgleda jedino bila da cure i sopću, oblagali su stomak jednog od tih stvorenja poput bradavica, i stršali sa glave drugog poput kreste petla. Ali uprkos njihovoj pokvarenosti, sve glave su s obožavanjem zurile u Mamu Pas, nijedno od njih nije zatreptalo kako ne bi propustilo ni trenutak njenog prisustva. Ona je bila njihova majka; oni njena ljubljena deca.
Iznenada je počela da vrišti. Kal ponovo skrenu pogled ka njoj. Čučnula je, noge su joj bile razmaknute, glava zabačena unazad dok je davala oduška svojoj agoniji.
Iza nje je sada stajala još jedna utvara, isto tako naga. Manje više naga, jer teško da je uopšte imala telo. Bila je obsceno isušena, vimena su joj visila kao prazne novčarke, lice se upilo samo u sebe i predstavljalo smesu sastavljenu od krhotina zuba i kose. Čvrsto je uhvatila sestru koja je čučala, i čije je vrištanje sada udaralo na mozak. Kada joj se stomak toliko naduo da samo što nije pukao, između majčinih nogu poče da curi neka tvar što se pušila. Deca to pozdraviše klicanjem. Bili su u zanosu. Kao i Kal, na svoj užasnut način.
Mama Pas se porađala.
Onaj jedan vrisak pretvori se u niz kraćih, ritmičkih povika kada je dete krenulo na put u svet živih. Rađanje je više ličilo na izbacivanje izmeta, jer je stvorenje ispalo između nogu svoje roditeljke poput ogromnog cvilećeg BiiiiP. Još nije ni udarilo o tlo, a usukana polusupruga već se dala na posao, ustala, dok se plamen u njenom telu lagano gasio; dete je prepustila sestrinoj brizi.
Tada je na scenu ponovo stupio Šedvel. S visine je pogledao Kala.
"Jesi li video?" upita on jedva čujnim glasom, "kakvi su to užasi? Upozorio sam te. Reci mi gde je ćilim i ja ću pokušati sve da učinim kako te dete ne bi dodirnulo."
"Ne znam. Kunem se da ne znam."
Polusupruga se povukla. To isto sada učini i Šedvel pretvarajući se da mu je žao.
Dete koje se nalazilo u prljavštini na svega nekoliko jardi od Kala već se uspravilo. Bilo je veliko otprilike kao kakav šimpanza i kao i njegova braća i sestre izgledalo kao da je pretrpelo neku strašnu nesreću. Kroz kožu su mu bili istisnuti delovi unutrašnjih organa, ostavljajući torzo da na pojedinim mestima upadne sam u sebe, a na drugim, opet, da se razmeće nemogućim dodacima creva. Dvostruki nizovi patuljastih udova visili su mu iz stomaka, a između nogu su mu štrčale pozamašne mošnice, koje su se pušile poput kandila, ali bez ikakvog pratećeg organa koji bi izbacivao ono što se u njima kuvalo.
Dete je od samog početka znalo šta mu je posao: da teroriše.
Iako mu je lice još bilo prljavo od porođaja, njegove natečene oči pronađoše Kala, i ono poče da se gega prema njemu.
"Oh zaboga..."
Kal stade da se osvrće tražeći pogledom Prodavca, ali njega nije bilo.
"Već sam vam rekao", povika on u tamu. "Ne znam gde je taj vaš BiiiiP ćilim."
Šedvel ne odgovori. Kal ponovo povika. Kopile mame Pas samo što se nije obrušilo na njega.
"Šedvele, čujete me, molim vas!"
A onda zbogomčić progovori.
"Kale...", pozva ga.
On na trenutak prestade sa se bori protiv veza koje su ga sputavale i s nevericom se zagleda u njega.
Zbogomčić ponovo progovori. Izusti ona ista dva sloga.
"Kale..."
Još dok mu je izgovarao ime prstima je stao da vuče gnoj što mu je obavijao glavu. Licu koje je izgorelo nedostajao je deo lobanje, ali neodoljivo je podsećalo na lice svoga oca: Elroja. Trenutak kada je ugledao te poznate crte usred tolike izobličenosti predstavljao je vrhunac užasa. A kada je Elrojevo dete posegnulo da ga dodirne, on ponovo poče da vrišti, mada uopšte nije bio svestan onoga što je govorio; znao je samo da preklinje Šedvela da spreči stvorenje da ga dodirne.
Jedini odgovor bio mu je sopstveni glas što se odbijao napred nazad dok nije zamro. Detetove ruke trgnuše se unazad i njegovi dugački prsti zariše se u Kalovo lice. On pokuša da se odupre, ali ono mu se još više približi, zagrlivši ga svojim lepljivim telom. Što se više borio to se više uplitao.
Sada su ga ostali zbogomčići oslobodili svojih veza, prepustivši ga novom detetu. Bilo je staro svega nekoliko minuta, ali posedovalo je jedinstvenu snagu, tako da je zakržljalim šakama na stomaku grabuljalo po Kalovoj koži, a stisak mu je bio tako snažan da se ovaj borio za vazduh.
Sa udaljenosti od nekoliko inča od Kalovog lica ono ponovo progovori, ali ovog puta glas koji je dopro iz tih unakaženih usta nije pripadao njegovom ocu, već Imakolati.
"Priznaj", zahtevala je ona. "Priznaj šta znaš."
"Samo sam video neko mesto...", poče on, pokušavajući da izbegne pljuvačku koja samo što nije kanula sa brade zveri. Nije uspeo. Pala mu je na obraz i počela da cvrči kao usijana mast.
"Znaš li kakvo je to mesto?" upita vračara.
"Ne...", odvrati on. "Ne, ne znam..."
Odgovor je glasio da; razume se da ga je sanjao. Ko nije snevao o raju?
Istog časa njegove misli zaboraviše na sadašnji užas i predadoše se nedavnoj radosti. Lebdenju iznad Fuge. Pogled na tu zemlju iz bajke iznenada rodi u njemu želju da se odupre. Slava koju je video u svom umu morala je biti sačuvana od rugobe koja ga je grlila, od njegovih tvoraca i gospodara, a u takvoj jednoj borbi mogao je i život da izgubi. Mada nije ništa znao o tome gde se ćilim trenutno nalazi, bio je spreman čak i da nestane samo da ne dozvoli da kaže bilo šta iz čega bi Šedvel mogao da izvuče korist. Dok god bude imao daha, činiće sve što je u njegovoj moći da ih osujeti u naumu.
Elrojevo dete kao da je osetilo tu njegovu novostečenu odlučnost, pa je još snažnije obmotalo ruke oko njega.
"Priznaću", zaurla on u njegovo lice. "Reći ću vam sve što želite da znate."
I on smesta poče da govori.
Međutim, ono o čemu je on počeo da govori njih nije zanimalo. Počeo je da recituje vozni red sa stanice u Ulici Lajm koji je znao napamet. Prvi put je počeo da ga uči kada je imao jedanaest godina, pošto je na televiziji video nekog čoveka koji je imao odlično pamćenje te je demonstrirao svoju veštinu prisećajući se pojedinosti sa nasumično odabranih fudbalskih utakmica - imena ekipa, rezultate, imena strelaca - sve do 1930. godine. Bio je to potpuno beskoristan trud, ali obimnost njegovog znanja ostavila je moćan utisak na Kala, te je nekoliko narednih nedelja potrošio pamteći sva moguća obaveštenja koja je mogao da pronađe, dok mu nije palo na pamet da njegov magnum opus, u stvari, stalno prolazi tamo-amo u dnu bašte: vozovi. Toga dana počeo je sa lokalnim linijama, a ambicije bi mu svaki put postale veće kada bi se uspešno i bez greške setio dnevnog rasporeda. Za sve ove godine nije zaboravio ono što je tada naučio, ažurirajući podatke o linijama ili zatvaranju pojedinih stanica. A njegov um, koji je imao poteškoća da pripiše licima imena, i danas je bio u stanju da na zahtev, u jednom dahu, izvergla ova potpuno nevažna obaveštenja.
Eto, to im je on sada pružio. Red vožnje za Mančester, Kru, Staford, Volverhempton, Birmingem, Konventri, Čeltnam Spa, Riding, Bristol, Eksiter, Solsberi, London, Kolčester; sve dolaske i odlaske, kao i fusnote u kojima je stajalo koji vozovi idu samo subotom i koji nikada ne voze na državne praznike.
Ja sam Ludi Muni, pomisli on, dok je odugovlačio, navodeći vozove zvonkim, jasnim glasom, kao da se obraća kakvom imbecilu. Trik je potpuno pomeo čudovište. Zurilo je u Kala koji je govorio, nesposobno da razume kako se ovaj zatvorenik oslobodio straha.
Imakolata je psovala Kala kroz usta sestrića, nanovo mu pretila, ali on jedva da ih je čuo. Redovi vožnje posedovali su vlastiti ritam, koji ga je uskoro poneo. Stisak čudovišta se pojačao; još malo pa će Kalu početi da pucaju kosti. Ali on je nastavljao da govori, hvatajući vazduh svaki put pred početak novog dana, a onda prepuštajući jeziku da obavi daljnji posao.
Pa to je poezija, dečače, primeti Ludi Muni. Nikada nisam čuo ništa slično. Čista poezija.
Možda je i bila. Dani strofe, a sati stihovi, preoblikovani u pesničke stvari jer su izgovarani smrti u lice.
Znao je da će ga ubiti zbog njegovog prkosa, kada konačno shvate da sa njima nije izmenio nijednu smislenu reč. Ali biće da zemlja iz bajki ima kapiju za duhove.
Upravo je počeo da navodi škotske vozove - za Edinburg, Glazgov, Pert, Invernes, Abardin i Dandi - kada krajičkom oka ugleda Šedvela. Prodavac je odmahivao glavom, a onda je razmenio nekoliko reči sa Imakolatom - nešto kao da će morati da pita staricu. Onda se okrenuo i utonuo u tamu. Digli su ruke od svog zatvorenika. Coup de grace će uslediti za nekoliko sekundi.
Osetio je da je stisak popustio. On na trenutak zastade, čekajući završni udarac. Ali nije ga dočekao. Umesto njega, stvorenje je povuklo ruke kojima ga je stezalo i krenulo za Šedvelom, ostavivši Kala da leži na tlu. Iako su ga oslobodili, jedva da je mogao da se pokrene; udovi, svi u modricama, bili su mu ukočeni, jer su onako dugo bili stegnuti i zgrčeni.
A onda je shvatio da njegovim mukama nije bio kraj. Osetio je kako mu se ledi znoj na licu, pošto je počela da mu prilazi majka Elrojevog užasnog deteta. Nije mogao da joj umakne. Opkoračila ga je, posegnula za njegovom glavom i privukla mu lice na svoje grudi. Njegovi mišići pobuniše se zbog ovog savijanja, ali već trenutak kasnije, kada mu je prinela bradavicu usnama, zaboravio je na bol. Davno zanemareni instikt natera ga da je prihvati. Iz dojke mu niz grlo poteče neka gorka tečnost. Hteo je da je ispljune, ali njegovo telo nije imalo za to snage. Umesto toga osetio je kako gubi svest pod uticajem ove najnovije izopačenosti. San pomrači užas.
U mraku je ležao u miomirisnom krevetu, dok mu je neki ženski glas pevao uspavanku bez reči čiji je uljuljkujući ritam bio praćen krajnje lakim dodirima po celom telu. Prsti su poigravali po njegovom trbuhu i preponama. Bili su hladni, ali znali su više trikova od prstiju kakve BiiiiP. Ukrutio mu se u sekundi; dahtao je posle još jedne. Nikada ranije nije doživeo slično milovanje niti bio doveden do tačke s koje nema povratka kroz toliko agonije. Njegovo se dahtanje pretvori u krike, ali uspavanka ih priguši, rugajući se njegovoj muškosti svojim dečijim zapevanjem. Bio je bespomoćno dete, uprkos erekciji; ili možda baš zbog nje. Dodir je sve više zahtevao, a njegovi krici postajali su sve uporniji.
Na trenutak ga sopstveno drhtanje trgnu iz sna i oči mu ostadoše dovoljno dugo otvorene da vide kako se još nalazi u samrtničkom sestrinom zagrljaju. Zatim ga ponovo obuze tinjavi dremež, i on se isprazni u prazninu tako duboku da je progutala ne samo njegovo seme, već i uspavanku i pevača; a na kraju i sam san.
Kada se probudio bio je sam i plakao je. Boleo ga je svaki delić tela, ali ipak se odmotao iz klupka koje je od sebe napravio, a zatim i ustao.
Na satu je stajalo da je devet minuta posle dva. Poslednji noćni voz iz Lajm strita odavno je otišao; a prvi koji je išao u nedelju ujutro neće krenuti još mnogo časova.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

6. BOLESNE DUŠE
1.
Mimi se povremeno budila; ostalo vreme je spavala. Ali sada su ta dva stanja veoma podsećala jedno na drugo: san su joj remetile brige i nelagodnost - a kada je bila budna morile su je iskidane misli koje su se gubile u besmislenim delićima, poput snova. U jednom je trenutku bila sasvim ubeđena da je u uglu sobe plakalo neko dete, dok noćna sestra nije ušla i obrisala pacijentu oči. U drugom bi, pak, ugledala, kao da posmatra kroz prljavi prozor, neko mesto koje je znala, ali koje je izgubila, a stare kosti su je bolele od želje da se nađe tamo.
Usledila je još jedna vizija; uzalud se ponadala da je i ova samo san. Bila je stvarna.
"Mimi?" oslovi je tamnokosa žena.
Udar koji je Mimi pretrpela oštetio joj je vid, ali oči su je još toliko služile da je mogla da prepozna priliku koja je stajala u dnu kreveta. Posle toliko godina koje je provela sama sa svojom tajnom, neko iz Fuge ju je konačno pronašao. Ali ovo večeras neće biti nikakav dirljiv susret, niti sa ovom posetiteljkom, niti sa njenim sestrama.
Vračara Imakolata došla je ovamo da ispuni obećanje koje je dala još pre no što je Fuga skrivena: a ono je glasilo da će Vidovnjake uništiti, ako već ne može njima da vlada. Oduvek je tvrdila da je Lilitin potomak: poslednji čistokrvni izdanak prvobitne magije. Stoga se njeno pravo da vlada njima samo po sebi podrazumevalo. Ismejali su je zbog te pretpostavke. Nisu trpeli da njima neko vlada, niti su mnogo polagali na genealogiju. Imakolata je bila ponižena; a to je bila činjenica koju žena poput nje - što je posedovala moći čistije od većine moći koje su drugi posedovali, to joj se moralo priznati - neće lako zaboraviti. Sada je pronašla poslednjeg Čuvara ćilima, i bila je rešena da prolije krv ako bude potrebno, samo da ga dobije.
Čitav jedan vek ranije, Veće je opskrbilo Mimi nekolikim tajnama Stare nauke kako bi mogla da se odbrani u situacijama poput ove. Bile su to tek manje važne stvari; sredstva za zbunjivanje neprijatelja. Ništa pogubno. Za nešto više nije bilo vremena. Međutim, ona im je i na tome tada bila zahvalna: pružale su joj bar malo utehe kada se suočila sa životom u Kraljevstvu bez svog voljenog Roma. Ali godine su prolazile i niko nije došao, bilo da joj kaže da je sa čekanjem završeno i da tkanje može otkriti svoje tajne, bilo da pokuša na silu da joj otme Fugu. Uzbuđenje ranih godina koje joj je pružalo saznanje da se nalazi između magije i njenog uništenja, svelo se na zamorno stražarenje. Ulenjila se i postala zaboravna; kao i svi ostali.
Tek pred kraj, kada je ostala sama, i počela da shvata da sve više slabi, uspela je da odagna tupost koju joj je nametnuo život među Kukavicama, pa je pokušala da svoje opsednute mentalne moći usredsredi na problem tajne koju je toliko dugo štitila. Ali u to vreme je njen um već počeo da luta - bili su to prvi nagoveštaji udara koji će je onesposobiti. Da bi sastavila ono kratko pismo koje je poslala Suzani bio joj je potreban dan i po, pismo u kome se izložila riziku i rekla više no što je želela, jer je vreme bilo na izmaku i jer je osećala da se opasnost približava.
Bila je u pravu; opasnost je sada bila tu. Imakolata je verovatno osetila signal koji je Mimi uputila na samom kraju: poziv svim Vidovnjacima vezanim za Kraljevstvo da joj priteknu u pomoć. To i onaj nagoveštaj verovatno su predstavljali najveće greške koje je počinila. Jedna vračara Imakolatine snage sigurno ne bi previdela takve pozive za uzbunu.
I evo je sada tu, došla je da poseti Mimi poput kakvog oteranog deteta, željnog da ispravi stvari bar na samrtničkoj postelji, i na taj se način dočepa nasledstva. Bila je to analogija čiji su se tragovi očitavali na ovom stvorenju.
"Bolničarki sam rekla da sam ti kćer", reče ona, "i da moram provesti s tobom izvesno vreme. Nasamo."
Mimi je osećala takvu odvratnost da je želela da je pljune, ali za to nije imala ni snage ni pljuvačke.
"...Znam da ćeš umreti, pa sam došla da se pozdravim, posle svih ovih godina. Kako čujem, izgubila si moć govora; neću očekivati da mi se ispovediš. Postoje i drugi načini. Mi znamo kako se um može razgolititi i bez reči, zar ne?"
Ona priđe malo bliže krevetu.
Mimi je znala da su vračarine reči istinite; postojali su načini da telo - čak i jedno ovakvo jadno i tako blizu smrti poput njenog - bude naterano da oda svoje tajne, ako ispitivač poznaje metode. A Imakolata ih je poznavala. Ona, krvnik vlastitih sestara; ona, večna devica, kojoj je celibat omogućio pristup moćima nedostupnim ljubavnicima: ona je znala kako. Mimi će ipak morati da upotrebi neki trik ili će sve biti izgubljeno.
Krajičkom oka Mimi je primetila Hag, ispijenu sestru, pogrbljenu pored zida, sa širom razjapljenim bezubim desnima. Magdalena, Imakolatina druga sestra, smestila se na stolicu za posetioce i raširila noge. Čekale su da zabava počne.
Mimi otvori usta kao da želi da kaže.
"Imaš nešto da mi saopštiš?" upita Imakolata.
Dok je vračara govorila Mimi upotrebi ono malo preostale snage da prema gore okrene dlan leve šake. Tamo, između ispreplitanih linija života i ljubavi, nalazio se simbol iscrtan hrenom, koji je toliko često obnavljan da joj je koža sada bila nepovratno obojena; simbol kome ju je naučio jedan Babu nekoliko časova pre velikog tkanja.
Odavno je zaboravila šta on označava ili može da učini - ako joj je ikada i bilo rečeno - ali on je predstavljao jedan od nekoliko načina odbrane koje su joj podarili i koje je ona bila u stanju da upotrebi.
Zanosi Loa bili su fizički, a njeno telo je sada bilo suviše ukočeno da bi ih mogla izvesti; oni koje su upražnjavali Aje bili su muzički, a pošto nije imala sluha, njih je prve zaboravila. Je-mei, Vidovnjaci čiji se genije ispoljavao u tkanju, nisu joj podarili nikakav zanos. Bili su suviše zaposleni, tokom onih poslednjih, iscrpljujućih dana, svojim magnum opusom: ćilimom koji je uskoro trebalo da sakrije Fugu na čitav jedan vek.
Ali većina stvari kojima ju je onaj Babu naučio sada je bila izvan njenih moći - zanos reči bio je beskoristan bez usana koje bi ga oblikovale. Jedino joj je još ostao ovaj nejasan znak - koji je predstavljao tek nešto više od prljave mrlje na njenoj ukočenoj šaci - da vračaru zadrži na odstojanju.
Ali ništa se ne dogodi. Nije se oslobodila nikakva snaga; čak ni najmanji dašak. Pokušala je da se seti da li joj je Babu dao i neko naročito uputstvo kako se pokreće ovaj zanos, ali njen um je uspeo da se priseti samo njegovog lica; osmeha koji joj je uputio; i drveća iza njegove glave što je propuštalo sunčevu svetlost kroz grane. Kakvi su to samo bili dani; ona tako mlada; i sve je bilo jedna pustolovina.
Sada to više nije bila pustolovina. Samo umiranje u pohabanoj postelji.
Iznenada se začu grmljavina. I sa njenog dlana - možda oslobođen pomoću sećanja - provali zanos.
Sa šake joj odskoči lopta energije. Imakolata ustuknu kada se zujava mreža svetlosti spusti oko kreveta, zadržavajući zlo na odstojanju.
Vračara je brzo reagovala. Menstrum, ta bujica sjajne tame koja je predstavljala krv njenog prefinjenog tela, suknu joj iz nozdrva. Bila je to moć čije je ispoljavanje Mimi videla možda tek desetak puta, i to uvek samo kod žena: bio je to eterski rastvor u kome je, bar se tako pričalo, ona koja ga je posedovala mogla da rastopi celokupno iskustvo, a zatim ga ponovo stvori po ugledu na svoje želje. Dok je Stara nauka zastupala demokrtiju u magiji, svima pristupačnu - bez obzira na pol, starost ili moralna shvatanja - menstrum je izgleda birao one koji su mu se dopadali. Popriličan broj izabranih oterao je u samoubistvo svojim zahtevima i vizijama; ali nema sumnje da je to bila moć - možda čak i telesno stanje - koja nije poznavala granice.
Bilo je potrebno svega nekoliko kapljica, koje su u vazduhu postale bodljikave, da se raznese mreža što ju je stvorio zanos Babua, i da Mimi ostane potpuno nezaštićena.
Imakolata je zurila u staricu, plašeći se onoga što bi moglo uslediti. Nema sumnje da je Veće upoznalo čuvara sa nekim zanosima za kraj igre koje će ona, u krajnjoj nuždi, osloboditi. To je bio razlog što je savetovala Šedvelu da prvo ispitaju ostale tragove; kako bi izbegla ovaj potencijalno letalni sukob. Ali svi ti drugi tragovi pokazali su se kao ćorsokaci. Blago je nestalo iz kuće u Ulici Tuge. Jedini svedok Muni, sišao je s uma. Bila je primorana da dođe ovamo i suoči se sa čuvarem, ne plašeći se same Mimi, već niza odbrana kojima ju je Savet nema sumnje opskrbio.
"Nastavi..." reče ona. "... izvedi svoj najopasniji trik."
Ali starica je nepomično ležala, pogleda punog predviđanja.
"Nemamo još mnogo vremena", reče Imakolata. "Ako znaš još koji zanos, pokaži ga."
Ona je i dalje nepomično ležala, tako da bi čovek pomislio kako je njena moć neograničena.
Imakolata nije više mogla da podnese to isčekivanje. Zakoračila je ka krevetu u nadi da će naterati staru kučku da ispolji svoje moći; kakve god da su bile. Ona i dalje nije reagovala.
Zar je moguće da je pogrešno protumačila znake? Možda ta žena nije iz oholosti ležala tako mirno, već iz očajanja? Zar je smela da se ponada da je Čuvar na neki, nekim čudom, bio bespomoćan?
Ona dodirnu Mimin otvoreni dlan, otravši istrošenu kaligrafiju. Moć koju je on nekada sadržao bila je istrošena; a starica u krevetu nije ni pokušavala da je u tome spreči.
Ako je Imakolata znala šta je to zadovoljstvo, onda ga je u tom času osetila. Iako je izgledalo neverovatno, čuvar je bio razoružan. Nije posedovala nikakav konačni, razarajući zanos. Ako je ikada znala za nešto slično, u starosti je zaboravila.
"Došlo je vreme da te oslobodimo tereta", reče ona i ispusti malu količinu bola u vazduh iznad Mimine drhtave glave.

2.
Noćna sestra je pogledala na zidni sat. Prošlo je već pola sata od kada je pustila u sobu uplakanu kćerku gospođe Lašenski. Ako je pravo, trebalo je posetiteljki da kaže da navrati sutra ujutro, ali žena je putovala noću, a bilo je i vrlo verovatno da pacijentkinja neće dočekati zoru. Pravila je trebalo usaglašavati sa saosećanjem; ali pola sata je bilo sasvim dovoljno.
Kada je krenula niz hodnik, začula je krik iz staričine sobe, i zvuk prevrtanja nameštaja. U tili čas našla se kod vrata. Kvaka je bila vlažna i njoj ne pođe odmah za rukom da ih otvori. Stala je da lupa, dok je buka unutra postajala sve glasnija.
"Šta se dešava?" upita ona.
A unutra, vračara je posmatrala vreću isušenih kostiju i ispijenog mesa na krevetu. Gde je samo ova žena smogla snagu volje da joj se suprotstavi?; da se odupre iglama za ispitivanje koje joj je mestrum zabo kroz nepce, u same misli?
Veće je dobro izabralo, uzevši nju za jednog od tri čuvara Utkanog sveta. Čak i sada, dok joj je menstrum probijao pečate mozga, spremala se na konačnu i neprobojnu odbranu. Spremala se da umre. Imakolata je gledala kako primorava sebe da umre pre no što joj igle izmame tajne.
S druge strane vrata bolničarka je postavljala sve jasnija i obimnija pitanja.
"Otvorite vrata! Molim vas, otvorite vrata!"
Vreme je isticalo. Ne obraćajući pažnju na bolničarkine zahteve, Imakolata sklopi oči i stade da kopa po prošlosti u potrazi za spletom oblika za koje se nadala da će uspeti dovoljno dugo da pomute staričin razum kako bi igle mogle da obave posao. Lako je prizvala jednu stranu jedinstva: sliku smrti istrgnutu iz njenog jedinog pravog pribežištva u Kraljevstvu, Svetilišta Smrtnosti. Druga je bila problematičnija, jer svega je jednom ili dvaput videla čoveka koga je Mimi ostavila u Fugi. Ali menstrum je imao načina da podstakne sećanja, i kakav joj je bolji dokaz bio potreban da je obmana uspela, od izraza koji se razlio ženinim licem, kada se pojavila njena davno izgubljena ljubav u podnožju kreveta, podižući ruke koje trule? Nastavivši svoj posao, Imakolata pojača snagu kojom je pretraživala mozak čuvara, ali pre no što je uspela u njemu da pronađe ćilim, Mimi - krajnjim gargantuovskim naporom - ščepa čaršav šakom koja joj je još bila upotrebljiva i hitnu ga na fantoma, čime je rečito iskazala šta misli o vračarinom blefiranju.
Zatim je postrance ispala iz kreveta, mrtva pre no što je udarila o pod.
Imakolata vrisnu od besa; upravo u tom trenutku, sestra provali unutra.
Ono što je ta žena ugledala u sobi broj šest, ona to nikada nikome neće reći dok god bude živa. Delimično stoga što se plašila podsmeha kolega; a delimično i zato što bi, ako je oči nisu prevarile i ako je u živom svetu bilo takvih užasa kakve je ona na trenutak videla u sobi Mimi Lašinski, spominjanje moglo da ih privuče, a ona, žena svog vremena, nije znala ni molitve niti je imala hrabrosti da tu tamu zadrži na odstojanju.
A pored toga, nestali su istog časa kada ih je ugledala - naga žena i mrtvi muškarac u podnožju kreveta - nestali kao da nikada nisu ni postojali. Prisutne su bile samo kćer, koja je neprestano ponavljala: "Ne... ne...", i mrtva majka na podu.
"Idem po doktora", reče bolničarka. "Molim vas ostanite ovde."
Ali kada se vratila u sobu, utučena žena se već opraštala, a onda je otišla.

3.
"Šta se dogodilo?" upita Šedvel kada krenuše iz bolnice.
"Mrtva je", reče Imakolata i ne prozbori više nijednu reč dok ne odmakoše otprilike dve milje od bolničke kapije.
Šedvel je znao da ne treba navaljivati. Reći će ono što ima da kaže kada to sama bude htela.
Tako je i bilo:
"Nije imala čime da se brani, Šedvele, osim nekog prljavog trika koji sam naučila još u kolevci."
"Kako je to moguće?"
"Možda je jednostavno ostarila", glasio je Imakolatin odgovor. "Um joj je istrulio."
"A ostali čuvari?"
"Ko zna? Možda su mrtvi. Odlutali u Kraljevstvo. Na kraju je ostala sasvim sama." Vračara se osmehnu; bio je to izraz na koji njeno lice nije bilo naviknuto. "A ja sam bila toliko oprezna, sračunata, plašila sam se da možda ne poseduje zanose koji će me raščiniti, a ona nije imala ništa. Ništa. Bila je samo jedna starica na samrti."
"Ako je ona poslednja, onda nema nikog ko bi nas zaustavio, je li tako? Nikog ko bi nas sprečio da se domognemo Fuge."
"Izgleda da je tako", odvrati Imakolata, a onda ponovo utonu u ćutanje, zadovoljivši se time da posmatra usnulo Kraljevstvo kako promiče pored prozora automobila.
I dalje je bila zadivljena njime, tim bednim mestom. Ne njegovim fizičkim pojedinostima, već njegovom nepredvidivošću.
Oni su ovde ostarili, ti čuvari Tkanja. Oni koji su toliko voleli Fugu da su žrtvovali svoje živote da bi je sačuvali od zla - konačno su se umorili od stražarenja i pali u zaborav.
Ali mržnja se nije zaboravljala; mržnje su se sećali još dugo pošto su zaboravili ljubav. Ona je bila živi svedok toga. Njen cilj - da pronađe Fugu i slomi joj sjajno srce - nimalo nije potamneo iako je u potrazi protratila jedan ceo životni vek.
Ali ta će se potraga uskoro okončati. Kada pronađu Fugu izneće je na aukciju, njeni posedi postaće igralište za Kukavice, njeni narodi - četiri velike porodice - biće prodani u roblje ili će biti ostavljeni da lutaju ovim beznadežnim mestom. Ona pogleda kroz prozor. Nemirna svetlost kupala je cigle i beton, plašeći i ono malo čarolije što je noć mogla gradu pozajmiti.
Magija Vidovnjaka ne bi mogla dugo da preživi na ovakvom jednom mestu. A šta bi oni bili bez svojih zanosa? Izgubljen narod, sa vizijama u glavi, i sa nimalo moći pomoću koje bi ih ostvarili. Oni i ovaj zaboravljeni grad bez sjaja imaće o mnogo čemu da razgovaraju.