Историја Немачке

Charmed · Malo ~ mače ~

Немачка Конфедерација

Немачка Конфедерација (1815-1866) имала је мирнији политички живот од Светог римског царства, мада је своје постојање окончала ратом. Настанак ове конфедерације везује се за Бечки конгрес на коме су донете одлуке да се не успоставља старо царство на тлу Немачке, већ да сваки од политичких субјеката добије пун суверенитет. Број држава и државица је из војних или политичких разлога спао на око тридесет. У конфедерацију улази Аустрија а из ње је издвојена осамостаљена Белгија. Конфедерација је успостављена као веза и спој ових немачких територија.

Надлежности конфедерације су биле мале. Политички субјекти су се обавезали на заједничку одбрану и одржавали су известан број заједничких тврђава. Било је предвиђено и да се у случају рата формирају одређени заједнички војни контигенти. То се десило само једном током рата са Данском око Шлезвиг-Холштајна.

Заједничко тело била је Диета, која се састајала у Франкфурту под номиналним председништвом аустријског цара који је још носио царску титулу, изведену из статуса у старој Немачкој. Закони које је диета доносила били су углавном везани за одбрану. Мешање у унутрашње послове држава-чланица нити је било остварљиво, нити се покушавало. Ову конфедерацију је донекле одржавала и царинска унија (Zollverein) која је настала 1834.г. на иницијативу Пруске.

Најбурнији моменат овог одбрамбено-еконономског савеза била је револуција 1848.године када су делегати у Франкфурту, у националном заносу, планирали преображај конфедерације у ново, либерално-грађанско немачко царство. Тај покрет, током кога је иначе настала данашња немачка застава, угушен је од стране пруског краља који је имао другачије планове за уједињење Немачке.

Управо остваривање тих планова довешће до краја конфедерације. Борећи се за превласт у немачком свету Пруска и Аустрија ће 1866. године заратити, што ће означити и крај конфедерације. После пруске победе, настаће Севернонемачки савез, под пруском доминацијом, који ће послужити као непосредни увод за коначно уједињење Немачке пет година касније.

Показало се да циљ ове конфедерације није ни био постизање неког чвршћег јединства преко усаглашавања интереса. Желело се да се продужи нека традиција заједничке немачке државе, а да се притом не мења фактичко стање које је карактерисала независност конституенса. Разлози су били историјски и привредни јер је несметана трговина између земаља-чланица била је од великог значаја, посебно за грађанску класу у успону.

Charmed · Malo ~ mače ~

Пивнички пуч

Пивнички пуч је био неуспешни државни удар, који се одиграо од вечери четвртка, 8. новембра до раног поподнева петка, 9. новембра, 1923. када су вођа нацистичке партије, Адолф Хитлер, славни генерал из Првог светског рата, Ерих Лудендорф, и друге вође Кампфбунда, неуспешно покушали да преузму власт у Минхену, у Баварској, (Немачка).

Позадина

Пивнице у јужним немачким градовима су огромне грађевине у којима се стотине па и хиљаде људи окупљају током вечери, пију пиво из камених кригли, и певају пивске песме. Ова места су такође била погодна за политичке скупове. Једна од највећих пивница у Минхену је била Bürgerbräu Keller, где је пуч отпочео.

Немачка моћ и престиж су били уништени након Првог светског рата, што је у хитлеровим очима представљало још једну "издају". Бивши каплар, и енергични говорник, који се у хаотичној политичкој атмосфери у послератном Минхену брзо успео на чело мале Национал-социјалистичке партијеy, је имао иза себе око 15.000 јуришника који су представљали неколико десничарских баварских политичких група - Кампфбунд. Хитлер је најавио да ће почев од 27. септембра 1923. одржати 14 масовних окупљања. Ово је навело баварског премијера Еугена Ритера фон Книлинга да прогласи ванредно стање, и именује Густава Ритера фон Кара, баварског комесара, шефа баварске државне полиције, пуковника Ханса фон Зајсера, и генерала Рајсхвера, Ота фон Лосова за диктаторе (били су названи "тријумвирима") како би одржали ред.

Хитлер је, са другим вођама Кампфбунда, покушавао да убеди тријумвире, вође конзервативно-надионалистичко-монархистичких група, да изврше марш на Берлин и преузму власт. У априлу, пре успостављања тријумвирата, Хитлер је готово свакодневно звао фон Кара. Обојица су планирали да искористе оног другог како би се уздигли на власт. Фон Кар је хтео да обнови монархију; Хитлер је хтео да постане диктатор.

Charmed · Malo ~ mače ~

Пуч

Покушај пуча је био извршен по узору на Мусолинијев успешни Марш на Рим. Даље, када је схватио да фон Кар или покушава да га контролише, или да губи храброст (историја је овде нејасна), Хитлер је одлучио да преузме ствари у своје руке. Планирао је да користи Минхен као базу у борби против владе немачке Вајмарске Републике у Берлину. Хитлер је, са великим СА одредом, дошао пред минхенску пивницу, Bürgerbräukeller, где је фон Кар држао говор пред 3.000 људи. Под окриљем таме, 600 Хитлерових јуришника је опколико пивницу, и митраљез је постављен према главном улазу. Хитлер је, окружен својим сарадницима, Херманом Герингом, Алфредом Розенбергом, Рудолфом Хесом, и Улрихом Графом, ујурио кроз врата пивнице у 20:30, пуцао у плафон, и скочио на столицу викнувши,

"Избила је национална револуција! У хали је шест стотина људи. Нико не сме да изађе. Баварска влада и влада у Берлину су смењене. Нова влада ће одмах бити формирана. Бараке Рајхсвера и полиције су окупиране. Полиција и војска су се окупиле под свастиком."

Хитлер је, држећи их на нишану, у просторију увео фон Кара, фон Зајсера и фон Лосова, и тражио од њих да подрже његов марш на Берлин, или ће бити упуцани. Очекивао је да ће од њих добити тренутну подршку. Ово се, међутим, није догодило. Уследила је пат позиција, током које су држани говори, никоме није било допуштено да оде, а људи из Хитлерове пратње су сакупили премијера фон Книлинга и његов кабинет као таоце из публике (касније им се придружио и познати јеврејски банкар, Лудвиг Васерман).

У међувремену су двојица људи послати са задатком да покупе генерала Лудендорфа, чија је слава требала да буде искоришћена да да нацистима кредибилитет. Лудендорф се појавио око 20:40, по плану. Када је Лудендорф стигао, Хитлер је телефонирао Ернсту Рему, који је чекао са групом припадника СА у другој пивници, Löwenbräukeller, и наредио му да заузме кључне зграде у граду. Истовремено су учесници завере мобилисали студенте оближње официрске пешадијске школе да заузму друге циљеве.

По доласку, Лудендорф је уведен у споредну собу, где су држани тријумвири, и придружио се покушајима Хитлера и других да убеде тријумвире да промене мишљење. Због повика из пивнице, и Лудендорфовог притиска, један по један од тријумвира је попустио. Вратили су се у пивницу, одржали говоре, руковали се, а затим је људима било дозвољено да иду. Направивши тактичку грешку, Хитлер је одлучио да напусти пивницу убрзо зарим, како би се позабавио кризама на другим локацијама. Око 22:30, Лудендорф је пустио фон Кара и његове сараднике.

Цела ноћ је била обележена конфузијом и нередима међу владиним званичницима, оружаним снагама и полицијским јединицама и појединцима, који су се опредељивали за страну. Јединице Кампфбунда су се растрчале како би се наоружале из тајних скровишта, и запоселе зграде. Око 3 изјутра, дошло је до првих жртава пуча, када је локални гарнизон Рајхсвера опазио Ремове људе који су излазили из пивнице. Они су пали у заседу док су покушавали да дођу до војних барака, и морали су да се повуку. У међувремену, официри Рајхсвера су подигли узбуну у целом гарнизону, и позвали појачања. Сачињен је списак виђенијих Јевреја, и одреди СА су послати да их похапсе. Ови Јевреји су били под ударом вандализма и терора. Неки су одведени у притвор, док су други побегли. Страни аташеи су такоће заробљени у својим хотелским собама, и стављени под кућни притвор.

Рано изјутра, Хитлер је наредио да се као таоци ухвате чланови Минхенског градског савета. Затим је послао официра за комуникације Кампфбунда, Макса Нојнцерта, да позове у помоћ баварског принца, Рупрехта, да посредује између фон Кара и пучиста. Нојнцерт није успео у овој мисији.

До средине јутра 9. новембра, постало је јасно да пуч не напредује, и Хитлер је био очајан. Пучисти нису знали шта да раде, и били су спремни да се предају. У овом тренутку, Лудендорф је узвикнуо "Wir marschieren!" (Марширајмо!) и Ремове и Хитлерове снаге (укупно око 2.000 људи) су кренули у марш без плана куда да иду. Лудендорф их је одвео пред Баварско министарство одбране. Међутим, код Одеонплаца, су се срели са око 100 војника који су блокирали пут, под командом вишег поручника државне полиције, барона Михаела фон Година. Дошло је до размене ватре, и четворица државних полицајаца и четрнаесторица пучиста су погинули. Овде је настала чувена Блутфане (крвава застава). Хитлер и Херман Геринг су рањени, Геринг је успео да побегне, док је Хитлер ухваћен убрзо затим.

Charmed · Malo ~ mače ~

Противнапад

Полиција и државна полиција су први пут обавештене о нередима од стране двојице полицијских детектива стационираних пивници Löwenbräukeller (где се налазио Рем). Ови извештаји су стигли до мајора државне полиције, Сигмунда фон Имхофа. Он је одмах позвао све своје "зелене" полицијске јединице, и наредио им да заузму централну телеграфску станицу, и телефонску централу. Међутим, његов најзначајнији чин је био да обавести војног команданта Минхена, генерал мајора Јакоба фон Данера. Као прави аристократа, он се гнушао "малог каплара" и оних "фрајкорпс банда грубијана". Такође није пуно ценио свог команданта, фон Лосова, "бедног човека". Био је решен да угуши пуч са или без фон Лосова. Генерал Данер је поставио штаб у баракама 19. пешадијског пука, и узбунио све војне јединице.

У међувремену, капетан Карл Вилд, сазнавши за пуч од оних који су учествовали у маршу, је мобилисао своје снаге да чувају фон Карову зграду владе, "Комесаријат", са наређењима да пуцају.

Око 23:00, фон Данер, заједно са генералом Адолфом фон Руитом и генералом бароном Фридрихом Кресом фон Кресенштајном, је натерао фон Лосова да одбаци пуч.

Један члан кабинета није био у пивници: Франц Мат, вице-премијер и министар образовања и културе. Он је био врло конзервативни католик, и вечерао је са кардиналом Михаелом фон Фаулхабером, и папским нунцијем, монсињором Еугенијем Пачелијем (који ће касније постати папа, Пије XII), када је сазнао за пуч. Одмах је телефонирао фон Кару. Када је видео да је фон Кар колебљив и несигуран, Мат је одлучно почео да планира успостављање остатака владе у егзилу у Регензбургу, и саставио је проглас у коме је позвао све полицијске, војне, и цивилне службенике да остану лојални влади..

Активности ове неколицине људи су довеле пуч пред пропаст.

Charmed · Malo ~ mače ~

Последице

Након вести о успеху реакционарних елемената, и мистерије у вези са Хитлеровом локацијом, дивљи нереди и збрка су избили широм Минхена. У суботу је 4.000 студената Минхенског универзитета правило нереде, и марширало до места где се догодио обрачун како би положили венце. (Наставили су са нередима до понедељка кад се сазнало да је Хитлер ухапшен.) Фон Кар и фон Лосов су прозвани "јудама" и "издајницима".

Три дана након пуча, Хитлер је ухапшен и оптужен за издају. Неки од његових сарадника завереника су ухапшени, док су остали побегли у Аустрију. Извршена је рација у седишту Нацистичке партије, и њене новине, Völkischer Beobachter ("Народни стражар") су забрањене.

Ово нису били Хитлерови први сукоби са законом. У инциденту септембра 1921, он и неколицина припадника СА су прекинули скуп Бајернбунда, и нацисти који су тамо отишли да изазову нереде су зато ухапшени. Хитлер је одслужио мало преко месец дана од тромесечне казне затвора.

Суђење Хитлеру је почело 26. фебруара 1924. и Хитлер је заједно са Хесом осуђен на пет година Festungshaft-а (дословно, "притвор у тврђави") због издаје. "Festungshaft" је био тип затвора у коме није било присилног рада, ћелије су биле релативно удобне, а затвореницима је било допуштено да примају вишесатне посете готово свакодневно. Ово је била уобичајена казна за људе за које би судија веровао да су имали часне, али погрешно усмерене мотиве.

И од ове прилично благе казне, Хитлер је одслужио само мало преко осам месеци. Услед ратних заслуга и веза, Лудендорф је ослобођен. Рем и доктор Вилхелм Фрик, иако су проглашени кривима су пуштени. Геринг је претрпео рану од метка у ногу, што је довело до тога да је постајао све зависнији од морфијума, и других лекова против болова.

Мада Хитлер није успео да испуни своје прокламоване циљеве, и у ствари, тешко да је могло да се догоди да овако лоше организовани пуч не пропадне - овај догађај је донео нацистима прво велико иступање пред националну јавност, и медијску победу. Док је служио затворску казну, написао је Мајн кампф. Пуч је такође променио Хитлеров став о насилној револуцији као средству за стицање моћи. Од тада је сматрао да у циљу освајања срца Немаца, мора све да ради легално, строго по прописима, јер Немци очигледно нису благонаклоно гледали на непоштовање правила. Одлучио је да ствари постави тако да га немачки народ изабере за диктатора. Касније су га Немци прозвали "Adolf Legalité" и "Адолф, легалистични".

Процес комбинације, где су конзервативно-националистичко-монархистичке групе мислиле да могу да искористе и контролишу национал-социјалистички покрет, како би дошле на власт, се на трагичан начин поновио десет година касније, 1933. када је Франц фон Папен затражио од Хитлера да оформи владу.

Charmed · Malo ~ mače ~

Присталице нациста који су погинули у пучу

* Феликс Алфарт
* Андреас Бауридл
* Теодор Касела
* Вилиам Ерлих
* Мартин Фауст
* Антон Хехенбергер
* Оскар Кернер
* Карл Кун
* Карл Лафорце
* Курт Нојбауер
* Клаус фон Папе
* Теодор фон дер Пфордтен
* Јохан Рикмерс
* Макс Ервин фон Шеубнер-Рихтер
* Лоренц Ритер фон Странски
* Вилхелм Волф

Ове особе се сматрају првима које су погинуле за нацистичку партију, и Хитлер их помиње у предговору Мајн кампфа као мученике. 1935, су њихови остаци премештени у украшени маузолеј у Минхену. 1947, савезници су уништили маузолеј.

Charmed · Malo ~ mače ~

Спартакистичка лига

Спартакистичка лига (Spartakusbund на немачком) је био левичарски марксистички револуционарни покрет организован у Немачкој током и одмах након политички турбулентних година Првог светског рата. Основали су је Карл Либкнехт и Роза Луксембург (која је добила надимак "Црвена Роза") заједно са другима попут Кларе Цеткин. Најактивинији период деловања лиге је био током Немачке револуције, 1918, када је покушавала да подстакне револуцију сличну оној коју су извели Бољшевици у Русији пуштањем у промет илегалних субверзивних публикација, попут новина Спартакова писма. Лига је названа по Спартаку, вођи највеће побуне робова у историји Рима. Децембра 1918, лига је постала члан Коминтерне и променила име у Комунистичка партија Немачке (скраћено "КПД", од Kommunistische Partei Deutschlands); 1. јануара, 1919, Спартакистичка лига/КПД је извела краткотрајну комунистичку револуцију у Берлину (супротно наређењима руководства), коју су лако сломиле националистичке снаге.

И Роза Луксембург и Карл Либкнехт су били значајни чланови левичарске фракције Социјал-демократске партије Немачке (СПД). Либкнехт је био син оснивача СПД-а, Вилхелма Либкнехта. Одлучили су да оснују независну организацију након што је СПД одлучила да порджи одлуку немачке владе да објави рат Русији, 1914. на почетку Првог светског рата. Осим противљења ономе шта су сматрали империјалистичким ратом, осећали су потребу за револуционарним методама насупрот вођству СПД-а које се одлучило за учествовање у парламентарном процесу.

Након Руске револуције, 1917. спартакисти су одлучили да агитују за сличан систем, власт која би била базирана на радничким саветима у Немачкој. Роза Луксембург и Карл Либкнехт су били у затвору од 1916 до 1918 због учешћа у организовању јавних демонстрација у Берлину против учешћа Немачке у рату. Након Немачке револуције, која је довела до свргавања цара, и краја рата, почео је период нестабилности и револуција - период који ће трајати до 1923. Либкнехт је прогласио социјалистичку републику у Немачкој са балкона царске Берлинског царског двора новембра 1918, исте ноћи када је Филип Шајдеман из СПД-а прогласио Вајмарску Републику са балкона Рајхстага.

Децембра 1918, Spartakusbund је постао Комунистичка партија Немачке, немачка подружница Комунистичке интернационале (Коминтерне). 1. јануара, 1919, КПД је покушала да преузме власт у Берлину у ономе шта је познато под именом Спартакистички устанак. Он се збио упркос саветима Розе Луксембург, која је сматрала да је устанак преурањен јер је Spartakusbund био исувише слаб и да још није имао довољну подршку у радничкој класи.

Покушај револуције је сломљен здруженим снагама СПД-а, Немачке армије, и десничарских паравојних група (Фрајкорпс), по наређењима канцелара Фридриха Еберта. Роза Луксембург и Карл Либкнехт су уз многе друге убијени док су били у заробљеништву Фрајкорпса, а њихова тела су бачена у реку. Стотине спартакиста су убијени током недеља након устанка.

Остаци Спартакистичке лиге су наставили да делују као Комунистичка партија Немачке (КПД), која је задржала новине лиге, "Црвена застава" (die Rote Fahne) као свој гласник. Након Другог светског рата, совјетске окупационе снаге у Источној Немачкој су спојиле КПД и СПД у зонама под својом контролом, и поставиле нову Партију социјалистичког јединства на власт у Источној Немачкој.

Charmed · Malo ~ mače ~

Спартакистички манифест 1918.

Питање данас није демократија или диктатура. Питање које је историја ставила дневни ред гласи: буржоаска демократија или социјалистичка демократија. Јер диктатура пролетеријата не значи бомбе, пучеве, немире и анархију како агенти капиталистичких профитера намерно и лажно тврде. Уместо тога, она значи коришћење свих инструмената политичке власти да би се достигао социјализам, извршила експропријација капиталистичке класе, кроз и у складу са вољом револуционарне већине пролетеријата.

Неки од чланова Спартакистичке лиге

* Лео Јогишес
* Паул Леви
* Карл Либкнехт
* Роза Луксембург
* Јулијан Марчлевски
* Франц Мехринг
* Ернест Мејер
* Вилхелм Пиек
* Клара Цеткин

Charmed · Malo ~ mače ~

Француско-пруски рат

Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и савеза немачких држава на челу с Прусијом.

Позадина

Узрок рата било је јачање утецаја Прусије у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866. те стварање Северноњемачког савеза који је имао потенцијал постати, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већом силом од дотада доминантне Француске.

Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпанско престоље. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио у тзв. Емском брзојаву чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности Прусији објави рат.

Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. те бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове су снаге располагале и с примитивним митраљезима. С друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног стожера на челу с Молткеом – институције која је годинама прије израђивала детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.

Charmed · Malo ~ mače ~

Рат

Та се предност показала већ на самом почетку рата када су се обје војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успиевали постићи локалну надмоћ те их терати на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена с циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.

Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике. Нова републиканска влада држала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, те да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. Но, прије него што се та војска могла створити, Пруси су успели Париз ставити под опсаду, а убрзо након тога окупирати и већи део северне Француске.

У позадини њемачких снага створио се партизански покрет тзв. слободних стрелаца, којега су Немци почели гушити узимањем талаца и другим репресалијама. У међувремену се тежиште ратних операција преместило на реку Лоар, где су француске снаге, упркос повременим локалним успесима, показале да нису у стању ослободити Париз од опсаде.

Због свега тога је 28. јануара 1871. потписано примирје. Неколико дана раније је у окупираном Версају пруски краљ проглашен немачким царем, чиме је створен Други Рајх.

Charmed · Malo ~ mače ~

Последице

Док су трајали преговори, радикално расположени елементи Националне гарде, лево орентисани политичари и градска сиротиња у Паризу су се одбили помирити с поразом, те су подигли побуну која ће постати позната као Паришка комуна. Но тај покрет није стекао симпатије изван подручја опкољеног Париза те је угушен уз помоћ Пруса које су владине снаге пропустиле кроз своје редове.

Мировним уговором потписаним 10. маја 1871. Француска се обавезала платити велику ратну одштету те Немачкој предати покрајине Алзас и Лорен у којима је постојала немачка национална мањина.

Много је важнији резултат била појава уједињене Немачке као најјаче војне силе у Европи, а делимично захваљујући угљену из нових покрајина нова је држава постала и великом индустријском силом која ће с временом, попут САД-а у исто време, почети да угрожава примат Британског Империја као једине глобалне суперсиле.

Но, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио реваншизам. Бизмарк је стога велик део своје енергије уложио како би стечевине рата очувао дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар Виљем II напустио ту политику створени су предувјети да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику Првог светског рата.

Charmed · Malo ~ mače ~

Узроци Првог светског рата

Непосредни повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат. Међутим, узроци су били много дубљи.

Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза – Централне силе и Антанта. Централне силе – Аустро-Угарска и, пре свега, Немачка – су тежиле новој подели света (пре свега колонија) због чега су дошле у конфликт са старим колонијалним силама, нарочито са Енглеском и Француском. Временом, односи између блокова су се заоштрили што је довело до тзв. политике хладног рата, а то је значило сталну трку у наоружавању, честе кризе и спорове међу супротстављеним блоковима, избијање бројних локалних ратова, шпијунске афере, итд.

Рат су узроковали и многи мањи догађаји: аустро-угарски покушај да завлада Балканом, немачка жеља за већом моћи на међународном плану, што је започело утрку у поморском наоружању са Британијом, те започета градња нових бојних бродова дреднота; француска жеља за осветом још из пруско-француског рата 1871., руска жеља за повратком моћи, престижа и спречавање грађанског рата због пораза у рату с Јапаном 1905.