Risto Ratkovic

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Ponoc Mene

Zaspati ili umreti…
Ili se pretvoriti u suncokret…
Da li je ona ikada i bila…
Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim pogledam…

Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti.
Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa očima,
Ili sa haljinom novom sto joj kupih.

Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako često smo se svlačili kao vedar dan.
I čini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.

Mrtva si, a tebe nema.

Zašto mi ne dođes…
Ta znaš li kako si obećala
Češće da ćeš se meni javljat.

Možda ti i kucaš uporno na vid mi,
Možda su oči moje nesposobne da te vide.
Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.

Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oči moje…

Sluh mi je već malo savršeniji:
Zovneš li me
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih,
I srce mi je još sposobnije

Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ovo čini da noću kadkad moram
zatvoriti vrata od sobe

I osećam da ležiš povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji
Prevrnutim očima.

Al mi još došla nisi,
I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar
beše zagrobno živa.

Mučiš se dugio u toj noći,
Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir naš sprečava,
I što do mene nisi ljepse
doputovala
Poverih tome, sumnjivom prijatelju
zaveru svoju
Da tog ću duha polako ubiti iz puske,
Što smeta našem sporazumevanju.

Pobediću ga, mislim, grobom tvojim,
likom i kosom crnom tvojom,
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju,
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.

Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu uđeš.
Bar sad ne brinem brige sirotinjske,
Jadnice moja!

Celog dana onog dana uzalud tražih pare,
I kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh…
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Bivši anđeli

Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,
Zvezdana, hladna.

Silazili ste na reku smrznutu,
Visoki, vitki, lepi.

Anđeli bivši znam:
Krotili ste mrak uvodama.

U moje srce-zvon zvonili ste
Krinom,
Da ne svisnem od života.

Ko vas otera sa izvora
Oka moga...
Ne vidim vas.

Još samo u snežnom cveću prozorskom
Tražim krila i kolena vaša predivna.

Uzalud.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

NEKO

Pogledah bolje oko sebe:
tisina osamljena ruho mi dodiruje.
I strah me obuze od sebe:
Kroza me kao da neko drugi poviruje.

Ostajem i dalje ipak isti,
Kao tamna i nevidljiva reka;
Zemlja se njenom vodom cisti,
A ona bezi i nece pobeci doveka.

Pa tako treptim i venem,
Slutim i hocu da mi se neko tada javi.
Tisinom drhtim: a to ceznem
da se u moju mirnu pustos niko ne javi.

I najednom opazih: glava.
Pognuta, i kao andjeo nepomicna je.
Preda mnom beyvoljna je glava,
Zarobljena je mnom nevoljno, i umorna je.

Ko duh bez mira i bez stana,
Tako pognuto sedi neko u mojoj sobi.
I pun je, vidim, ocajanja
Da mu se bice celo mojim glasom ne zdrobi.

Cutimo tako oba dugo,
Pogledamo se katkad samo, tiho i tajno.
Onda se javi lice drugo.
Ali nikad oko glave da mi je sjajno.

I odjedanput, posred noci,
Kada se iz postelje izvukoh i topla sna,
Stadoh, ne mogah dalje poci:
Neko pored izbe, bled i bez sna!

Nesta, al' kad se vratih sebi,
Ruku jednu, samu, ugledah za stolom tada,
I, da me noc zgrabila ne bi,
Sedoh kao kad zvezda pada.

I gle, ruka mi njena zraci!
Deo po de, zatim, javlja se najzad cela.
No znati ne mogoh sta znaci
Da mi ne okrenu lica i ne videh cela.

Tiho, da ni andjeo se probudio ne bi,
Poceh da pijem kafu, od sinoc zaostalu.
Da li to bese samo san u sebi? -
Tek neko mi je treso ruku, svu uzdrhtalu.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Laz

Lazem, a nije laz.

U gradu Barsi
Na reci Satel-Arab,
Zapljusnu me hamamski vazduh.

U kafani pijem gust serbet.
I cini mi se da je tuda prolazio Rembo,
Onaj nesrecni, divni, nemirni.

I pricam saputniku o njegovim bezanjima:

Hteo je od sebe da pobegne sam
I pokazujem na zidu saru neku:
To je nasarao on.

Lazem, a nije laz.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Leviatan

Stanes li na prag tamnice moje
tamnice cija su vrata izgubljena za uvek,
videces da sam bas taj
dubiki zabrinuti arhandjeo
pakla tvoga
zar uvek zaboravljas to
kad na privremeni odes
izlet
u bisoskop, u knjizaru,
na razgovor prijateljski,
pismo radosti kad pises,
ili kad golu zenu
gledas
odusevljenjem tvojim hrabrim
dzelat se ogrne vesto
da svezanog te baci u crnu vodu utopljenu
u vodu punu nociju strasnih

ne kuca niko na tvoju senku
ona se otvoriti nece
osim ako te na novu pozovu patnju
a dotle me prati u rusevine tela pokrivenog
prasinom svesti

--------------------------------------------------

ne nadaj se da te oslobodi smrt
ona te samo plasi
nju je zauvek zarobio pakla jezivi hrt

svi su kljucevi nasi
places no suze tvoje nisu vise mokre
one su prasak od kojeg oci bole
da placu jos vise
da bole jos vise
uzdises, no uzdah bespomucno siba
skrguces,
ali se tebi cini da izmedju gornjih i
donjih
vilica daleko tako strasno
da se ni dodirnuti nece
iscrpljena je svaka nada

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Ona

Izidje iz mora
Sva u goloj vodi.

Na glavi joj kapa:
Ziva morska zvezda.

Kicma, bela zmija,
Puzi joj niz ledja.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Luminal

Dobauljaj do mene vodo,
Pridji mi, hladna ti!
Uskoci u moj krevet, vodo,
Pozar mi ovaj ugasi.
Potokom brzim poteci u grlo bolno.

Nemoj mi natrag iz guse poteci
kad na iglene usi vatru mi palis.
Je l' to vidim il ne vidim, te je nema.
Uzalud se do plafona verem ja po zidu
da je trazim,
vodu zednu.

Sta ono minu ulicom preko mraka?
Zlatna odezda - uspravljen zmaj.
Da li bezi ili u pomoc hita...
Citava jedna katedrala
rapada se do zore.

------------------------------------

Hodnicima blude plave misli,
Posivele, usmirene
Dobre misli pomirenja,
mudre misli pregorenja.
Nema nade, nema beznadezja
u predvorju pakla mog.
Cim progovorim,
izdam se.
Neki me prozor napred vodi,
cudan prozor, neizrecim.
Vuce me da kroza nj pogledam.
I vo vjeki vjekov vuce
taj na materiji prozor.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Car

Sunce, ah, u sve pore se uvlaci.
Pune mi oci i puna utroba sunca.
Zatvaram se, zavese navlacim, a sunce tu.
Kad ga napolju nema, ono je u meni.
Oh, umoran sam.

A tu negde blizu, i daleko tamo, rat.
I velicaju se junacka razbojnistva.

Jedan proplanak zelene trave,
Jedan potocic vode hladne -
I ja bih bio car.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Vojnici

Noc aleksandriska:
Puno nebo ptica.
Crna, trezna i pijana, bela
Promicu lica.

Arapi i Juznoafrikanci,
Novozelandjani i razni Sloveni,
Englezi i Austrijanci -
Krklja pesma i mesec seni.

Bombardovan ljubavni kraj.
U senci rusevina sapuce Arapka.
Pijani mornari tetoviraju raj.
Psovke, prelivene smehom svaka.

Treba ga cuti, taj definitivni smeh,
Smeh u lice besmislenoj smrti.
Gladni sveta, zedni zaborava,
I uvek umorni, umorni vojnici.

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Zivi vetar

Puno je vetra groblje,
Jaukom poludelog vetra
Sto cupa kose od bola
Od bola i jada besmislenog.

Na grobu jednom, gle, nikao divan cvet,
Krilat ko osmeh nekada one
Sto sada dole spi.

O, to i jeste njeno bivse oko,
Taj krilati cvet!
Uberi ga, slepi vetre,
Vetre!

Razmahni krilima, vetre,
Tako silno da vise razlike ne bude
izmedju neba i tebe.

Zvezdama li to vetar,
Krilima zvezdanim lupa li to vetar
Ogromno oko okeansko,
Ili to moje srce ne otkucava ravnomerno?

Ah, sta mi sva ta pitanja znace,
Za ovo krvavo lisce ljudskoga mesa!

sara65 · Početnik Domaćeg.de

Ikona

Vidim li koju zenu
tebi da lici:
U kaputu pepeljastom i belom sesiru,
desava se na ulici da zastanem.
I mada znam
odavno vec da trunes,
pomislim: mozda si ti.

Inace, ti znas:
u Boga nismo verovali
ni ja ni ti.
I zaista nema to sa njim veze
sto zelim
pred slikom tvojom kandilo da palim.