Pesme by branka84=>kritikujte moje poetske ispade

branka84 · Početnik Domaćeg.de

nisam sigurna da li se ovo moje (bedno)piskaranje moze nazvati poezijom,ali sam sigurna da me sa poetama povezuje prokletstvo pera,tj potreba da se duši da oduška na papiru.volela bih da neko moje pesme pročita i da mi kaže svoje mišljenje, ali do sada nisam mogla to da uradim, ili zbog stida i nesigurnosti, ili zbog toga što su to bili moji prijatelji koji nisu baš objektivni i neće da kritikuju.elem, u nadi da će pročitati neko ko me ne poznaje i ko će i najoštriju kritiku lagano da mi saspe u lice...ili da me pohvali i podstakne i posavetuje kako da nastavim, reših da stavim nekoliko pesama na ovo čudo tehnike koje tek učim da koristim(7 dana)

:coffee:
***
sanjam kako rastem
ka tebi
ti si nebo u proleće
ljubim ti sunčane obraze
srce mi je usplahirena srna
drhti u prisustvu lovca
boji se da bude ulovljena
ali svuda oko mene sad su tvoje zamke
puštam da me tvoje ruke stegnu jako
osećam da pripadam
***
steže me svojim obručima samoća
sputana trošim dane škrte
beskrajne sate dnevnih rituala
besmisao pojede sve
više ni zaplakati ne mogu
u nigdini zidam dvorac
grad svoj koji ne vidim
zagrliću kolena
i jecati naglas
dok ne prođe
ili dok iz sebe
novu dušu ne porodim
a do tad ću
spavati
ustajati
disati
ko zna do kad
***
sunce izgubilo kompas
pita za put
strah u grlu zapeo
progutaj brzo
da te ne uguši
kažem
i desno i levo je noć
svetlost je u njemu
svaki je put dobar
dok je put ljubavi
***
kako
da dam sebe ljudima
sa koje strane pečurke ugrizeš
da porasteš
ne postoji zemlja čuda
to je bio san
sad si sam
***
popadalo belo inje
hladno,hladno
duši gladnoj
kći prašume
sred pustinje
konak traži
duši jadnoj
tama,tama
i tišina
nemir guši
dušu ruši
pojela je pomrčina
trave moje i drveće
mesto sunca mesečina
zla praznina
mesto sreće
***
pokaži mi ulicu
u kojoj se ukrštaju putevi
tvoje i moje čežnje
da bar stojim tamo
kao stena
dok oboje čekamo,vladimire
da se iz sudara naših tišina
razlegne prasak godoa
da popuca kamen
da prokuca srce
i da vojske krvi pohrle u pomoć
ubledelim nadanjima
zgaženim snovima
i nepreglednim čekanjima
svestan si dok kraj mene nemo stojiš
koliko žena poznaje
jezik tvoje ćutnje
i sve što u meni počinje
u tebi se završava
pa zašto onda
kao sunce i mesec
uvek izmicemo jedno drugom
zarobljeni smo
u krugovima beskonačnih ponavljanja
vladimire
pod plaštom noći
u atmosferi hiljade upaljeih fenjera
shvatila sam
da to što gledamo
nije mesec
nego zlatne ruke sunca
prisni zagrljaj ljubavnika
oni su se ipak sreli
...
ova pesma ima nastavak,ali me brat guši da mu treba komp, tako da će se nastaviti možda neki drugi put...čekam vaš komentar :piknik:

iiivan · Početnik Domaćeg.de

e svaka ti cast, lepo pises!!!