Zanimanje - profesionalni lelekač

Baraba · Džentlmen

Drevni je običaj kod pravoslavaca da na grobu pokojnika neko održi lep govor ili zaleleče. Za očuvanje tog običaja od zaborava, na severu Crne Gore „zadužen” je sada penzionisani učitelj Tadiša Tale Leković iz sela Pavino Polje. Gotovo da nema mesta u Vraneškoj dolini, u bjelopoljskoj opštini, u kojem Tale nije bio bar na jednoj sahrani i nad odrom zalelekao ili održao dirljiv posmrtni govor. Do odredišta najčešće stiže „fićom” ili na konju, a za kraće relacije noge ga još dobro služe. „Pre odlaska na ispraćaj pokojnika, bilo da sam ga dobro ili manje poznavao, moram psihički da se pripremim. Kada stignem pred njegovu dotadašnju kuću ili odar, zauzmem određeni položaj tela sa jednom nogom isturenom napred i rukama na kukovima. Korak po korak primičem se odru, obratim mu se po imenu i prezimenu, a onda reči krenu, ponekad i suze, tako da sam u nekim prilikama imao osećaj da ih neću moći zaustaviti”, priča Tale.

Tu retoričku sposobnost, dodaje, nasledio je od dede i oca. Deda je bio dobar lelekač, a otac, kako pričaju ovdašnji meštani, bio je u toj umešnosti neprevaziđen, tako da dok je mogao da hoda nije propustio ni jednu sahranu, kaže Tale.

Tale smatra da, prema onoj latinskoj izreci „O mrtvima sve najbolje”, treba o svakom pokojniku, prilikom njegovog ispraćaja sa ovoga sveta, reći lepe reči, jer bez njih, kaže, sahrana bi bila oskudna.

„Ne znam na koliko sam sahrana tačno zalelekao tokom prethodnih 40 godina, ali sam siguran da se to desilo barem 250 puta”, ističe Tale i dodaje da je posmrtnih govora održao mnogo više.

„U trenucima razmišljanja i donošenja odluke da govorim na nekoj sahrani, u meni se javi neka tuga za umrlim, gotovo kao da sam pripadao njegovoj porodici, što mi trenutno daje inspiraciju da smislim birane reči koje ću izgovoriti”, priča ovaj profesionalni lelekač.

„Pre desetak godina, kada je jedan Cerović iz sela Čokrlije pobio celu svoju porodicu, obratio mi se njegov deda i zamolio da održim posmrtni govor. Iako nerado, pristao sam i odmah pošao kući. Legao sam da spavam i tokom noći u snu su mi se javile sve reči koje treba izgovoriti, tako da mi je za sahranu te porodice ostalo samo da ih ponovim”.

Tale kaže da sve rečenice koje izgovori o umrlom često budu dirljive do te mere, da su mu mnogi rekli „da mogu pobuditi suzu u kamenu”. Tale navodi slučaj sahrane jednog deteta starog četiri meseca, tokom koje je on govorio, lelekao i plakao, ali su plakali i svi građani koji su došli na taj ispraćaj.

„Slično sam doživeo i na sahrani devojaka starih 17 i 20 godina, kojima je rodbina obukla venčanice. Ambijent na tim sahranama vizuelno je ličio na svadbe, uz razliku što se umesto muzike čuo prvo moj lelek, a zatim plač svih prisutnih”, priča Tale.

Zadnji „kolektivni” i najteži lelek Tale je imao 24. januara ove godine, kada je u bjelopoljskoj sportskoj hali pored svakog od 24 sanduka, u kojima su bila tela poginulih u železničkoj nesreći, odlelekao po rečenicu-dve, jer, kaže, više ne bi izdržao. (Beta)