Miloš Crnjanski

nastasenjka · **~daydreaming~**

Jadranu

Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličuća kroz bure?

Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.

Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.

Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.

Zagreb, 1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pobedi

Videh tvoja kola od krvavog zlata,
zasuta ružama i ženama golim.
U moru modrih telesa preli me plačem starim
robova, satrapa, imperatora i bogova
onaj urlik divan: "Thalatta, Thalatta".
Tad sinu nebo sjajno, ko mladost,
u njemu planu strašnom senkom Rim.
Deca i zveri i žene gole putem
padahu po tebi, polivene vinom.

Videh na njima maske i hetere i dželata,
u beloj svili suznu, stidnu Madonu sa sinom
u bujici krvi i kruna i zlata.
Pobedio je svaki narod, svi carevi.
Pobedila su deca i razbojnici.
Pobedila je smrt. Pobedila je slast.
Jednu nikad ne vukoše tvoja kola:
čast.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Spomen Principu

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj tek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Ditiramb

Stoleća te digla razapetog.
O rode blagosloven bol.
Slavu sam pevo mira svetog,
koje toči ubica ohol.

Tebe o rode jer veseo mreš,
a smrt je samo čast,
gusle ne daju da za život zreš,
za služinsku počast.

Naša je sudba urlikom mreti
oholo strašno po gorju.
Pevati, glasno razapeti,
po stenju, kršu i borju:

Da je život za sluge čast,
i nad veseo gnjili svet
vitlati sebe smrti u počast,
kao steg krvav i svet.

Steg dičan buna i ubica.
O rode ti si izabranih njin.
Klekneš li životu ponizna lica
nisam više tvoj sin.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Vojnička pesma

Nisam ja za srebro ni za zlato plakao,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

A šta je meni do tih mramornih dvora
tučnog ponoćnog sata,
što očima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata?

A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glošu vuci.

Baš ništa me za crkve duša ne boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu dom.

Dao je njinoj duši oproštaj
guslara seljački poj.
U njivama mi je sahranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Nikoli I

Seti se, presto je rumen, ko krv.
Seti se, proboden bog umire u krvi.
Seti se, kud moj narod sa pesmom povri,
Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi
No se sudi kralju i sluzi, na krvi, na krvi.

Na Lovćen gorki da iznesemo presto, zasadimo ti
vrte pune ruža?
I poklonimo se u prašinu često, na rukoljub
šaka da ti se pruža?

Vojska da kliče sedome gospodaru
a narod zida po pepelu i garu
nakinđuren dvor i visoki zid?

Na Lovćenu je sramota i stid.
Na tvom licu lukavi bratski sjaj.
Ne treba nam tvoj pozdrav i uzdisaj.

Zar ruka da diže protiv reči svete, što željaše
svilu, zlato, amorete?
Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti talijanski
nakiti što zveču.
Za narod, kamen, sirotinju i glad, nisi dosta tvrd
ni pošten, veran, mlad.

Obuci svilu i pokupi sinove, ordene tuđinske
i krpe šarene.
Čekaju te jadne, puste gore, ove, gladni starci i
obeščašćene žene
i obala što ti porodicu zove.

Da nam zasviraju otmeni klaviri,
tvoj osmeh što lepo sa svim pomiri
neka uči dičnoj smrti perjanike.

Nek sinu ko Montekarla ogledala,
zabrujaše zvona sa naših obala
a narod će vući kola naše dike.

Zaori se urlik sa Bardanjiola
sirotinje bedne i klisura pustih,
zaplakaše svaka porodica gola
silna slava sa pomodrelih usti.

Tebi, jer tebi je sam bog dao vlast
jer nikad nisi zaboravio
te stene ponosne, sure, orlovite.

Mučeniče, sveče naš nekloniče.

Na pepelu krvavom Crne Gore
nije dosta gorka slast nove zore
no ti što si očuvao čast.
Misliš da su stene dedovina tvoja.
Lovćen da daje stene na pazar.

Ti...
more seti se, da znamo
u Gori Crnoj pašu da dočekamo
pa kad je prokletstvo naše krv
i nikad nije još pomogo bog,
ni plač, ni čast, ni junaštvo, ni vera,
pomaže večna nada roda mog
i protiv brata i protiv zvera.
Nada u majku, osveta u krv.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Večni sluga

Oplakali ste rat
i mislili: sad je kraj.
O mučenici,
vešala rastu više
nego sin, žena i brat
i verna su, u beskraj!

Okitiće mramorom sale
i spustiti zavese žute,
da lešine zidove ne provale
i da ćute!

Obesiće odore šarene
i noge i ruke vojnika,
a ruševine i obeščašćene žene,
gledaće samo sa slika.

Ah, sve je to leprš šarenih tica,
pobede gorka slast.
Otadžbina je pijana ulica,
a očinstvo prljava strast.

Smeh se zaori da sve dovrši,
sram se krije iza grobnog plota.
A posao sluge dalje da vrši,
za svačiju bludnicu, i skota,
bog ostavlja, u ritama, vas.

1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Zamorenoj omladini

Da li znaš još naše noći budne
kad su u jorgovana rumene senke,
kad je tavan kao žudne
nebu uperene oči?

Da li si osetila da svud to boli
ne samo kod nas: biti mlad.
I nositi u duši neku mutnu setu
što sve, a da pomoći može, voli?

I da li si se već jednom utešila
da je to mladost:
ta bolna mutna sudba?

Karlovci, 1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Pozdrav

Tebi, što si me srela na moru
i zbrisala mi sa čela žig
majke bludnice i roba oca,
skinula mi sa vrata zmije,
žudne, žalosne, ženske ruke,
slava, Slobodo!

Tebi, što si me srela ovenčanog trnjem
sumnja, zakona, suza i vera
i zdrla mi sa čela taj venac.
Tebi, što si mi narumenila usta
plodom dobra i zla, da sve znam,
slava, Slobodo!

Tebi, što si mi u telo
zasadila vetrovito bilje šuma,
iščupala stid i strah.
Tebi, što si mi oči pomračila
tugom zveri, a kožu osvetila
veselošću oblaka,
slava, Slobodo!

1918.

nastasenjka · **~daydreaming~**

NOVE SENKE

Gardista i tri pitanja

Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi,
a perjanica bela da mi leprša visoko.
Da imam brčiće smeđe i vrlo male,
pa kad bi zorom sve zavese popadale
i poklonivši se ravno zlatni elabardi...
kad prođe, da na meni stane kraljičino oko.
Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:
Što si uvek tužan?
Smešeći se počast bih šinuo
i tiho rekao: Jer sam muško.

Posle da je godinama tuda nema.
Jedno veče da, iznenada, opet, tuda lovi,
i zvezdana, majska, noć da mi je na grudi,
rujnu od žudi, baci, svu bledu od žudi.
Da zasuzi, zagrli, rukama obema,
gola kao potok, sa bedrima kao labudovi.
Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:
što si uvek tužan?
Ja bih mačem počast šinuo
i tiho rekao: Jer sam muško.

Jedne lepe jesenje zore rujne,
da me na izdanku nađe, pod kikotom truba.
Nežna kao bela ruža, čista kao rosa,
da dotrči zadihana, vrela, bosa,
suzna zbog zore jesenje, blage, nečujne.
Ja bih se digo, i, kad bi ko leprš goluba,
viknula i zaplakala, ko kad bi lepir šuško:
Reci, zbogom, zori.
Ja bih počast šinuo i tiho rekao:
Tužno je biti muško.

nastasenjka · **~daydreaming~**

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Potkamien, u Galiciji, 1915.