O jeziku

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Језик је систем гестикулације, граматике, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата (тј., за комуникацију), идеја, значења и мисли. Може се замислити као „семантички код“. Проучавање језика као кода се зове лингвистиком, коју је као академску дисциплину у том облику увео Фердинанд де Сосир. Они који говоре или на друге начине користе језик сматрани су (од стране самопроглашених лингвиста) делом те језичке теоријско-лингвистичке заједнице.

Људски језици

Неопходно је разликовати „стварни“, употребни језик од стандардног, званичног. Стандардни језик постоји док постоји подржавајућа политичка структура, док употребни језик од таквих структура (условно) не зависи. Стандардни језик је уско везан за политичке и етничке прилике, док употребни језик није; иако се не може спорити њихов међусобни утицај.

Најречитији пример за ово је јужнословенски језички простор: од Црног мора на истоку до Алпа на западу и од јужне Мађарске на северу до северне Грчке на југу. На том простору постоји седам стандардних језика (бугарски, македонски, српски, црногорски, босански или бошњачки, хрватски и словеначки) и један некада стандардни (српскохрватски) а данас, са становишта подржавања политичких структура -- мртви језик. Са друге стране, постоји један једини дијалекатски континуум: померајући се од истока према западу и од севера према југу Балкана -- између два суседна места се неће пронаћи до те мере значајна дијалекатска разлика да би се та два места могла дефинисати као насеобине у којима се користе различити језици.

Стандардни бугарски језик је заснован на источним дијалектима бугарског језичког простора, док је стандардни српски језик заснован на западним дијалектима српског језика. Говорници западних бугарских дијалеката и говорници источних српских дијалеката de facto говоре истим језиком и међу њима не постоји готово ни најмање неразумевање. За разлику од њих, иако се начелно могу разумети, говорници ова два стандардна језика имаће поприлично тешкоћа у споразумевању. Иако су у питању знатно мањи простори, слична је ствар и са разликом између хрватског језика словеначког језика, али и, сваког понаособ, бугарског и српског језика према македонском језику.

Ствари постају знатно бизарније када се упореде чак и стандарди четири званична језика настала на основу, данас мртвог, српскохрватског језика. Чак и између стандарда српског, црногорског, босанског или бошњачког и хрватског језика не постоје разлике које би их лингвистички одвојиле у различите језике. Ипак, политички и етнички осећај говорника тих језика је такав да се они поистовећују само са нормом језика свог етницитета, односно државе.

Зато је битно схватити да је стандардни језик политичка а не лингвистичка категорија, док се лингвисти баве особинама и стандардног и употребног језика. (Погледајте одреднице дијалекат или Август Шлајхер за дужи опис ове проблематике; у једном случају савремени (дијалекат) у другом онакав каквим су ову проблематику видели лингвисти из деветнаестог века Август Шлајхер.)

Концепти Ausbausprache-а, Abstandsprache-а, и Dachsprache-а су коришћени за стварање јаснијих разлика између језика и дијалеката.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Лингвистика

Најчешће прихваћено, лингвистика је наука о људским језицима а лингвиста је особа која се том науком бави. Проучавање лингвистике се може раслојити путем три осе:

Синхронијска и дијахронијска -- Синхронија се бави искључиво једновременим приказом језика; дијахронија се бави историјом језика и група језика и какве су се структуралне промене догодиле.
Теоријска и примењена -- Теоријска лингвистика се бави стварањем теоријских модела за опис појединачних језика, као и теоријама о језичким универзалијама. Примењена лингвистика се бави обрадом конкретног језичког материјала.
Контекстуална и независна -- Контекстуална лингвистика је концентрисана на то како се језик понаша у свету: његова друштвена функција, али такође и како је прихваћен, створен и перцепиран.
Према овим осама, научници који се једноставно зову лингвистима без додатних одредница, у основи се баве независном теоријском синхронијском лингвистиком, за коју се данас сматра да је срж лингвистике. То се обично назива "теоријском лингвистиком".

Постоји широк спектар области у лингвистици, а по многим питањима не постоји заједнички став.

Поља теоријске лингвистике

Теоријска лингвистика је подељена на одређени број посебних области које су мање или више независне. Најпознатије области су:

фонетика, наука о различитим гласовима које користе људски језици;
фонологија, наука о разликовним јединицама између основних гласова;
моpфологија, наука о унутрашњој структури речи;
синтакса, наука о томе како се речи комбинују у обликовању граматичких реченица;
семантика, наука о значењу речи (лексичка семантика), и о томе како се оне комбинују у обликовању значења реченица;
стилистика, наука о стилу у језицима;
прагматика, наука о коришћењу изражајних средстава (књижевно, фигуративно или друкчије) у комуникативном чину;
Не постоји универзално одређење ових области, али би се већина лингвиста сложила да међу овим областима постоје преклапања. У сваком случају, свака од ових области има своје основне концепте.

Дијахронијска лингвистика

Док се срж теоријске лингвистике налази у изучавању одређеног тренутка у развоју језика (обично садашњег), дијахронијска лингвистика проучава језике кроз време. Историјска лингвистика ужива и богату историју (лингвистика је проистекла из историјске лингвистике) и јаку теоријску залеђину у проучавању промена језика.

Почев од Фердинанда де Сосира, синхронијска лингвистика постаје све доминантнија у лингвистичким истраживањима. Осим када су у питању руске лингвистичке школе (са ретким изузецима по остатку света, као што је Александар Белић), може се слободно тврдити да је целокупна савремена лингвистика -- синхронијска. Данашња проучавања историје језика, осим изузетака, обично се обављају методама установљеним у 19. веку. Са Жаном Пијажеом и Ноамом Чомским су се, чак, главна научна супротстављања у савременој лингвистици пренела на разлику између две наследнице структуралне лингвистике: на когнитивну лингвистику и трансформационо-генеративну граматику.

Експлицитно и историјска перспектива укључује историјско-компаративна лингвистика и етимологија.

Примењена лингвистика

Колико је теоријска лингвистика усмерена према трагању за језичким универзалијама и њиховом опису, примењена лингвистика преузима резултате тих трагања и "примењује" их у осталим областима. Обично, "примењена лингвистика" се односи на коришћење лингвистичких истраживања у учењу језика, али и у другим областима. Синтеза говора и препознавање говора, на пример, користе лингвистичка знања за пружање гласовног интерфејса рачунарима.

Контекстуална лингвистика

Преко контекстуалне лингвистике лингвистика ступа у контакт са другим наукама. Колико теоријска лингвистика има свој засебан пут, интердисципларне области лингвистике проучавају како се језик односи према остатку света и утолико проучавања зависе од њега.

Социолингвистика, антрополошка лингвистика, и лингвистичка антропологија су науке у које проучавају однос између друштва у целости и језика.

У критичкој анализи дискурса однос са лингвистиком налазе реторика и филозофија.

У психолингвистици и неуролингвистици спој са лингвистиком налазе медицинске науке.

Остале интердисциплинарне области лингвистике укључују језичка аквизиција, еволуциона лингвистика, стратификациона лингвистика, и когнитивна лингвистика.

Појединачни говорници, језичке заједнице и језичке универзалије

Лингвисти се, такође, разликују у приступу проучавања говорника. Неки анализирају конкретни језик говорника или језички развој у детаље. Неки проучавају језик у целости језичке заједнице, као што је језик свих оних који говоре призренско-тимочким дијалектом. Други покушавају пронаћи језичке универзалије и примене их, на неком апстрактном нивоу, на све говорнике људског језика свуда. Најпознатији заговорник овог последњег пројекта је Ноам Чомски, а занима велики број људи који се баве психолингвистиком и когнитивну лингвистиком. Идеја Ноама Чомског о језичким универзалијама говори о томе да оне леже у универзалијама људског мишљења.

Опис и кодификација

Највећи део онога што је урађено под именом лингвистике сирово је дескриптивно. Лингвисти траже природу језика без упуштања у вредносне судове или траже графике будућих језичких праваца. Али, постоје и многи професионалци и аматери који кодификују језичка правила, стварајући тиме делимични стаднард који би сви требало да прате.

Колико прескриптивисти (они који кодификују) желе избећи оно што називају "неправилном употребом", дескриптивисти (они који описују) траже корене такве употребе. Дескриптивисти би то једноставно описали као идиосинкретичку употребу или би можда пронашли правилности које прескриптивисти не воле можда зато што им је то превише ново или из дијалекта који они не одобравају у стандардној употреби.

Говор и писање

Многи савремени лингвисти сматрају да је говорни језик фундаменталнији, а тиме и много битнији за проучавање него писање. Разлози за такво становиште укључују:

Говор је универзално људски, док су постојале и постоје многе културе које нису имале писану комуникацију;
Људи уче да говоре и користе орални језик лакше и раније него писање;
Одређени број когнитивиста сматра да мозак има посебан "језички модул", посебно језичко знање, на основу чега се сматра да ће више доћи од проучавања говора него од проучавања писања.
Наравно, лингвисти се слажу да проучавање писаног језика може бити корисно и вредно. За лингвисте који користе методе корпусне лингвистике и рачунске лингвистике, писани језик је много погоднији за обраду великих количина лингвистичких података. Велике корпусе говорног језика је тешко створити и још теже наћи.

Такође, проучавање система писања улази у простор лингвистике.

Области лингвистике : фонетика, фонологија, синтакса, семантика, прагматика, етимологија, лексикологија, лексикографија, теоријска лингвистика, историјско-компаративна лингвистика и дескриптивна лингвистика, језичка типологија, рачунска лингвистика, корпусна лингвистика, семиотика.

Интердисциплинарне лингвистичке области : примењена лингвистика, историјска лингвистика, ортографија, системи писања, компаративна лингвистика, криптоанализа, децифермент, социолингвистика, критичка анализа дискурса, психолингвистика, језичка аквизиција, еволуциона лингвистика, антрополошка лингвистика, стратификациона лингвистика, текстуална лингвистика, когнитивна лингвистика, неуролингвистика, а у рачунској лингвистици постоје разумевање природног језика, препознавање говора, препознавање говорника (разазнавање), синтеза говора, и, уопштеније, обрада говора

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Вештачки језици

Вештачки језик је језик који је свесно сачињен од стране једне особе или групе (тима). Највећи број њих су сачињени за лакшу комуникацију између људи који немају исти матерњи језик (да би били језици исто као и природни језици). Многи су сачињени у жељи да буду употребљавани као међународни помоћни језик, или као научна фантастика, научни експеримент, или као тајни језик.

Често се користи термин плански језик да би се нагласило да је реч о језику за споразумевање у свакодневној људској комуникацији. Најчешће овај термин алудира на тзв. међународне језике као што је есперанто. Многи есперантисти у кампањи за популаризацију више воле тај термин но вештачки језик, јер је овај последњи вишесмислен. (видети природни језици).

Често је тешко дефинисати термин плански језик у пракси. На пример Логлан (Loglan) је плански направљен да тестира Сапир-Ворфову хипотезу и зато је експериментални језик, док њему слични Лојбан (Lojban) јесте, по својим присталицама говорни језик, те је због тога плански језик. Међутим, свакако да се оба могу класификовати у обе класе.

Још једна дистикција битно раздваја поменуте језике између себе и од природних језика а то је: aприорни и aпостеорни језици.

Врсте креираних језика

Плански језик
-Међународни језици
-Стручни или цеховски плански језици као Шатровачки
-Помоћни језик који није за међународну (у ширем смислу) већ регионалну употребу Словио
-Логички језици као Лојбан
вештачки језик,
Експериментални језици
-Логички језици као Логлан
Језици за играње и шаљиви језици
Тајни језици

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Животињски језици

Иако се термин „животињски језик“ користи, највећи број истраживача се слаже у томе да животињски језици нису тако сложени и изражајни као људски. Неки други истраживачи говоре да постоји значајна разлика која дели људске језике од комуникације међу животињама, као и да основни принципи тих комуникација нису у вези.

Друти истраживачи кажу да постоји континуитет између комуникационих метода свих животиња. Готово сви истраживачи се слажу да је људски језик сложенији него комуникација међу животињама. Више о комуникацији међу осталим животињама погледајте на Пројекту „Животињска комуникација“ (на енглеском).

Формални језици

Математика и рачунарске науке користе вештачке ентитете зване формалним језицима (укључујући програмске језике и језике за означавање). Ови језици често представљају низове карактера узглобљених у неку врсту комбинације формалне граматике и семантике.

Izvor: Wikipedia

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pisci o jeziku -1-

Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna šta oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugoga jezika, zavičaju našem je kraj; oni koji se do dna i do kraja razumeju rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele? Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici. Seoba Srba i bežanije Srba išle su u krajeve gde se srpski govori. Emigracije naše u Rusiju, Vlašku, severnu Mađarsku, nisu mogle zameniti zavičaj: tuđina, to je tuđ jezik. U mnogim srpskim porodicama viđa se na zidu slika koja se zove Seoba srpskog naroda pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Ta je slika jedna tamno svečana apoteoza narodnom i maternjem jeziku. Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život.

Češće smo u položaju da nekome, strancu ili domaćem, treba da kažemo najvišu duhovnu vrednost našeg naroda. Kao iz puške odgovaramo svi isto, istim rečima: narodne pesme, Gorski vijenac. Zaboravljamo kazati osnovnu veliku vrednost: narodni jezik naš. Neposredan i pun izraz narodnog duha kod nas, to je, još uvek, naš razgranati, plemeniti, snažni narodni jezik. Naš je književni i jezički slučaj poseban. Najbolju poeziju u nas stvorio je narod; najveći naš moderni pesnik, Vladika Rade, Njegoš, neškolovan je brđanin. Jezik narodne pesme naše, epske i lirske, jezik Gorskog vijenca, to je veličanstvena dikcija, vanredan stil, stvoreni za izraz visokih duhovnih potreba: za aforističku misao, za religioznu mudrost, za očišćen bol. Za nas Srbe, za naš poseban slučaj, mi se usuđujemo postaviti ovu tezu: dok jezik u prostom narodu ne postane stilski i pesnički moćan, nema pesnika koji će na tom jeziku pevati znatnu i veliku poeziju. Pesnik najpotpunije upotrebljava jezik, ali narodni jezik kreće i budi pesnike među onima koji su daroviti za pesmu: jezik svira, jezik slika, jezik kuće gradi. Reči su za pesnika objekti kao za slikara figure koje ređa po platnu. Objekti, ne predstave. Kakav je čiji narodni jezik, onakva mu je mašta o lepoti i večnosti. U Sofoklovoj tragediji, Grk Ajaks kaže: „Ono što ljude nosi nije delanje nego reč.”

Isidora Sekulić,
Govor i jezik

Ja, u stvari, vodim izvestan rat sa epskom naracijom, epskom situacijom našeg jezika. Težim da taj jezik učinim kraćim, pregnantnijim, da ga učinim sažetijim, da mu izlomim kičmicu, da ga sabijem i da u tom sabijanju postignem njegovo drugo značenje, da ne mora da se uvek pruža široko, epski — mrzim razlivenu baru; ne volim suvišnu nakinđurenost, zaobilazne puteve, petospratne figure da bi se probilo do slike ili pojma. Istina, nikada jedan put nije dovoljan, pa je razvijanje i modernizacija našeg jezika išla i drugim tokom, u proširenu rečenicu, baroknu, bujnu. Samo, ja pripadam piscima koji teže ka skraćenju, upotrebi što manje reči, a da se dobije opet, tako da kažem: u skraćenom obliku — dug sadržaj.

Antonije Isaković,
Govori i razgovori

Jezik je osnovna i prva brana na jezeru, koja reguliše vodostaj i održava čistotu korita. Može pisac smisliti najgenijalniji postupak i zanimljivu formu, ako je jezik faličan, i rezultat će biti loš. Biće jezika najbolje se čuva u narodnom govoru i najboljim delima književnosti, iako se pripovedaču ponekada čini uzak, nemoćan i nesavršen. Sećate li se zaveta poznatog pisca koji je obećao da neće napisati ni retka sve dok ne postigne da može drugačije reći onu Valerijevu misao: Markiza je izašla u pet sati. Nije to kazao bez razloga.

Kada danas čujem kako je Vuk veliki balast našeg jezika, da je unazadio kulturu i suviše je poseljačio — ostaje mi da se gorko osmehnem. Posebno je smešan prigovor kako Vukov jezik nije dovoljno filozofičan. Kao da Gorski vijenac i Vukov prevod Novog zavjeta nisu najbolji demanti takve tvrdnje. Vuku se može prigovoriti što je izostavio ovu ili onu reč, može se žaliti što nije posetio mnoge krajeve kao što su oni u Staroj Srbiji i Hercegovini, ali mu se ne može osporiti da je udario kamen temeljac našoj novijoj pismenosti i duhovnosti…

Jezik mojih junaka je bogat i jasan, kao što ume biti i u digresijama. Sadrži puno obrta i neočekivanog. Prosejan je kroz hiljadu rešeta i sita. Stariju reč će upotrebiti da bi se narugali pomodnosti nove. Samo je pitanje da li sam išta od toga umeo uneti u svoju prozu. Pridevi su škrti i malobrojni, ali ubojiti. A humor je ključ za slušaoca i čitaoca. Na njemu se najčešće drži zaplet priče. Jezik je kišobran pod kojim zajedno koračaju pisac, naratori i junaci, dok se spremaju oluje i nepogode. Jezik je piščeva busola, koja mu pokazuje strane sveta.

Jezik je toplomer u ruci lekara, kojim se određuje zdravstveno stanje junaka — „pacijenta”.

Jezikom se podiže i učvršćuje građevina. On je jedina šansa da čitalac poveruje kako neke nade ima i na samom dnu. Najčistiji je i najpodsticajniji za mene u onoj melodiji dečjeg plača i smeha.

Za svakog pisca jezik je izvod iz matične knjige rođenih, vazduh i hrana kojima se održava u životu.

Jezik je piščev zavičaj.

Radoslav Bratić,
Šeherezadin ljubavnik

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pisci o jeziku -2-

Svi, koji od ovo nekoliko godina prate politički život u narodu srpskom, opazili su kako se već odavna pojavila i kako svakim danom sve jače u njemu uzimlje maha ona nesrećna bolest što se zove frazeologija. Za tu se bolest i kod drugih naroda još mnogo izranije zna. Među njima pravi strašne pustoši. Ona se prenaša kroz vazduh i putuje iz jedne države u drugu, da li sa vetrom, da li zato što je prenose ljudi, još dobro utvrđeno nije. Zasad je toliko načisto izvedeno, da su fraze za narode to što i mikrobe za ljude. Dok ih je umereno, dotle se daju trpeti; ponekiput su i prijatne, a, ovda onda, mogu čak i da budu korisne. Ali kad ih se mnogo na jednom mestu nagomila, onda su opasne i pune najfatalnijih posledica. Isto kao i mikrobe…

Kad gledate čoveka koji je ovom bolešću nagrižen, onda se na njemu ne opaža ništa što bi ga od drugih ljudi razlikovalo… Ali sve se menja, čim otvori usta i počne da govori. Odmah u petoj rečenici opazićete jasno, da tu sve koze nisu kod kuće… To je bolestan čovek i, što je najgore, bolestan bez leka i povratka. Jedino što vam ostaje da radite to je da se dobro uzmete na um da i vas bolest ne zahvati.

Ako za vašu nesreću udarite u politiku, onda Bog da vas prosti; a ako je to slučajno bio novinar ili skupštinar, onda slobodno bežite u svet. Inače ćete ubrzo sa zaprepašćenošću opaziti da ste počeli i sami da pravite fraze, i, što je neosporni dokaz bolesti, opazićete još i to da vam se čak i dopadaju…

Milutin Garašanin: Dokolice (1892)

Ako jezik ne izlaja, glava ne isklima.

Bolje je pokliznuti nogom nego jezikom.

Voda svašta opere do pogana jezika.

Vo se veže za rogove, a čoek za jezik.

Gori je ženski jezik no turska sablja.

Dokle ti je kod majčice,
Mirnija je od ovčice;
A kada se s mužem združi,
Od aršina jezik pruži.

Đetlići s jezika ginu (jer ih po kliktanju nalazi lovac).

Jedna glava hiljada jezika. Kad ko zna mnogo govoriti.

Jedno mu je na srcu a drugo na jeziku.

Jezik gore može posjeći nego mač.

Lajav (jezik) što više zbori, manje se mori.

Mlati jezikom kao pliska repom. Kad ko mnogo govori.

Na jeziku med, a ne srcu jed.

Nigda mu jezik ne stoji, kao vodenično kolo (koji mnogo govori).

Nije mu mati jezik ispredala. Zna dobro govoriti.

Opasala se jezikom kao kuja repom. Reče se za lajavo žensko.

Sva mu je pamet na jeziku. Ko govori šta mu na usta dođe.

U jeziku nema kosti. Nije teško dobru riječ reći, pa pomogla, ne pomogla.

Usta ima, a jezika nema. Kad se za koga — u hvali — hoće da kaže da nije jezičan.

Što mu je na srcu to i na jeziku.

Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne poslovice

Bez dlake na jeziku (govoriti), dlake na jeziku nemati — otvoreno, bez ikakvih ustručavanja, bez ikakvih obzira (govoriti).

Biti proliven na jeziku, biti prolivena jezika — biti brbljiv, sklon odavanju tajni.

Biti vezana jezika, biti svezan za jezik — ne umeti (od)govoriti; biti neodlučan.

Biti po jeziku (nekoga) v. Za jezik (po)vući…

Glava bez jezika — mudra, pametna osoba koja ne priča mnogo.

Dogoreti do jezika (nekome) — doći do stanja, trenutka posle koga se ne može ćutati, kada se nešto mora reći.

Držati jezik za zubima, iza zuba — ne govoriti nikome ništa, mučati, ćutati.

Držati jezik na uzici — paziti na svoje reči; ćutati.

Dug, dugačak jezik imati, duga, dugačka jezika biti — biti brbljiv, mnogo i ružno govoriti.

Za jezik (po)vući, potegnuti (nekoga) — izaz(i)vati, navesti, navoditi nekoga da kaže ono što inače ne bi želeo da kaže.

Zao (pogan, neopran) jezik — 1) sklonost ka zajedljivom, pakosnom ogovaranju; zajedljivo, pakosno ogovaranje. 2) osoba koja ružno govori o drugima, koja ogovara.

Zla (pogana) jezika biti, zao (pogan) jezik imati — rđavo govoriti o nekome, biti sklon ogovaranju, ogovarati.

Zli (zlobni, pakosni, pogani) jezici — oni koji pronose rđave glasove o nekome, koji vole da rđavo govore o drugima, osobe koje vole da ogovaraju.

Imati zajednički jezik (s nekim) — uzajamno se razume(va)ti, složiti se, slagati se.

Imati riblji jezik — ne pričati nikome ništa.

Jezik zavezati, svezati — 1) prestati govoriti, umuknuti, ućutati. 2) (nekome) ne dozvoliti, ne dati nekome da govori, primorati, naterati nekoga da ućuti, ućutkati.

Jezik za zube — ućúti, umukni (u grubom izražavanju).

Jezik mi se zavezao (svezao, uzeo) — ne mogu da govorim (obično od nekog uzbuđenja); izgubio sam moć govora.

Jezik mi se zaleteo — kazao sam nešto što nije trebalo.

Jezik mi se odrešio, razdrešio, razvezao — dobio sam volju za pričanje, za razgovor; stao sam mnogo pričati.

Jezik (o)drešiti, razvezati — 1) početi, počinjati govoriti, prekinuti, prekidati ćutanje, progovoriti; raspričati se. 2) (nekome) — (u)činiti da neko progovori; prisiliti, prisiljavati, navesti, navoditi nekoga da progovori.

Jezik (pro)češati (o nekome, nečemu, o nekoga, nešto) — (po)pričati o nekome, nečemu, uzeti, uzimati nekoga, nešto za predmet razgovora, ogovaranja, ogovarati.

Jezik sebi v. Jezik za zube.

Jezikom zavaljivati, prevaljivati — teško, s mukom govoriti, izgovarati, mucati, zamuckivati (zbog pijanstva, bolesti, govorne mane).

Lomiti jezik — 1) teško govoriti. 2) mučiti se izgovarajući reči iz nekog tuđeg, stranog jezika.

Na vrh, na vrhu jezika biti (nekome) — 1) biti u podsvesti (kome); ne moći se trenutno setiti nečega što se inače dobro zna. 2) osetiti potrebu, želju da se nešto u datom trenutku kaže, ali se ipak uzdržati.

Na jezik doći, dolaziti, naleteti, pasti (nekome) — trenutno ili slučajno se setiti, sećati se nečega, pasti, padati na pamet.

Na jeziku biti (nekome) — v. Na vrh, na vrhu jezika…

Na po(la) jezika (reći, kazati) — v. S pola jezika (reći…).

Naći, nalaziti zajednički jezik — sporazume(va)ti se, složiti se, slagati se, dogovoriti se, dogovarati se.

Ne drži uzla na jeziku — kaže se za onoga ko ne može da se uzdrži da nešto ne kaže.

Oteti s jezika (nekome) — preteći, preduhitriti nekoga u onome što je upravo hteo da kaže.

Oštriti jezik — vežbati se, uvežbavati se, pripremati se za govor.

Podvijati jezik — govoriti izveštačeno, neprirodno.

Pomoliti jezik — pokušati nešto reći, zaustiti.

Prevaliti (preturiti) preko jezika — 1) s mnogo ustezanja, uzdržavanja i s naporom, obično polako i tiho, izgovoriti, reći nešto (snebivajući se ili nerado se izjašnjavajući). 2) izgovoriti, reći.

Prelomiti jezik — ovladati izgovorom, početi govoriti, progovoriti.

Pružiti (pružati) (pustiti, puštati) jezik — raspričati se; zasuti, zasipati rečima, (iz)govoriti, (is)pričati mnogo i obično oštro.

Svrbi me jezik — hoću, želim da kažem nešto što bi trebalo prećutati.

Skratiti (pokratiti, podrezati) jezik — 1) (obično upućeno u pretnji) odmeriti svoje pričanje, povesti računa o svojim rečima. 2) (nekome) prisiliti nekoga da manje priča, da pazi šta govori.

S pola jezika (reći, kazati) — poluglasno, tiho (reći, kazati).

Tupiti jezik badava (uzalud) — uzalud, uprazno govoriti.

Uvući jezik (u usta) — 1) prestati govoriti, ućutati, umuknuti. 2) (nekome) prisiliti nekoga da ćuti, da umukne, ućutkati.

Uzeti, uzimati (nekoga) na jezik — početi, počinjati nepovoljno pričati (o nekome), početi, počinjati ogovarati.

Ujela ga pčela za jezik — kaže se za pijanog čoveka koji muca, zamuckuje.

Ujesti se, ugristi se za jezik (ugristi jezik) — 1) reći što ne treba; pokajati se zbog izgovorenih reči. 2) naglo prestati govoriti, ućutati (da se ne bi izgovorilo nešto neprijatno, nepromišljeno); uzdržati se od govora.

Utopliti jezik — ućutati, umuknuti.

Rečnik SANU (odrednica jezik)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pisci o jeziku -3-

Vukov jezik… živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos, na široke prostore života sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno. To je apokrifni, izrazito svetovni jezik, osveštan mukom i gorkim iskustvima, sav ovozemaljski, čak i kad izražava naivnu fantastiku svoje detinje kosmogonije, neumitan kad pamti, podsmešljiv kad se spori, ciničan kad se poštuje, gibak, životan, ubedljiv uvek. Prirodan kao disanje, on je iskustvo, a empirija priznaje samo viđeno i doživljeno, samo konkretnost. Ne gradi se, on postaje; ne misli se, on se doživljava; ne uči se, on se upija; nema pravila, ima svojstvo; ne vodi ga razum, već jezičko osećanje. Ako se gradi a ne postaje, ako se misli a ne doživljava, ako ima dogmatska pravila a izgubio je svojstvo autentičnosti i neponovljivosti, ako ga vodi razum a ne podsvesni osećaj — nešto se zlokobno s jezikom desilo: on više ne živi, on umire. Kao instrument nacionalne kulture, takav jezik je onemogućen, sputan, nehranjen životnim sokovima, odvojen i zatvoren, on postaje neživotna veštačka tvorevina a ne puna spontanost od koje svako polazi kao od osnove služeći se njime i razvijajući ga prema svojim vlastitim mogućnostima, ali uvek u živoj i masovnoj komunikaciji. Onemoćali jezik, koji se nužno okoštava, kao i zatvoreno društvo koje se njime služi, nesposoban je da izražava život, njegovo kretanje i razvitak, i pretvara se u anemičnu visokoparnost. Jer jezik, izraz koliko i podstrek, nužno stagnira u zaustavljenom životu, ali i on može pomoći da se život zaustavi.

Meša Selimović,
Za i protiv Vuka

Reč vatra! ja sam rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim,
Reč smrt! hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

Branko Miljković,
Svest o pesmi

Bez prevodilaca i prevođenja, ljudska kultura ne bi bila ono što jeste: univerzalna. Prevodilaštvo doprinosi njenoj trajnosti i sveobuhvatnosti. Bez prevođenja teorijskih i primenjenih nauka ljudska civilizacija ne bi bila na sadašnjem nivou. Prevodilac je ukrštavač kultura. Prevođenje je učinilo ogromnu uslugu razvoju evropskih jezika. U srednjem veku na svim univerzitetima nastava je bila na latinskom i sastojala se od jednog prevoda — Aristotelovih logičkih spisa. Hiljadu godina se to učilo na latinskom. Iako je svetlost tih škola bila nevelika, ona je bila jedina u to mračno doba. Bilo se ukorenilo mišljenje da jezici evropskih naroda nisu dorasli za kulturu, da su inferiorni u odnosu na latinski. Luterov prevod Biblije oborio je tu dogmu, i nemački jezik je baš blagodareći tom prevodu pokazao svoje mogućnosti kao književni jezik. Zahvaljujući prevodima, počinju se razvijati i drugi jezici: to važi i za engleski, i prvi prodor u tom smislu učinjen je s prevodom Biblije. Prevodi Ŕure Daničića i Vuka Karadžića, Starog i Novog zaveta na naš narodni jezik pokazali su kakvo je on neizmerno blago.

Prevodilo se odavno, još od faraona. Ali je u početku prevodna jedinica bila reč: prevodila se reč po reč. Posle se prešlo na prepričavanje, to je druga etapa u razvoju prevođenja. Stari Rimljani su, na primer, prepričavali stare Grke. Tek u doba renesanse shvatilo se da je prevodna jedinica cela rečenica, jer rečenica je jedinica misli, a ne reč. Mi danas, naravno, smatramo da ni rečenica nije dovoljna, već da se mora gledati celo delo, njegov duh…

Obično se misli da prevod siromaši original. To je samo donekle tačno: uglavnom, kada je u pitanju poezija i kad prevod nije dobar. Ali, ja govorim o dobrim prevodima: ima slučajeva, i ima ih sve više, kada prevod nadmaši original. Pravo, nadahnuto književno prevođenje, to je zaista ponovno stvaranje na svom jeziku. Mnogi neupućeni i dalje misle da je to što mi radimo lak posao, čak i — površan. To je, prirodno, vrlo površno rezonovanje: posle toliko godina rada mogu da kažem da su za književno prevođenje potrebne sve vrline originalnog stvaralaštva!…

Živojin Simić (u knjizi Dragoslava Adamovića,
Razgovori sa savremenicima)

„Onaj ćaplavi Lazović”, kaže moj otac za nekog Rožanjca. Pitam ga šta znači „ćaplav”. „To ti je kad je nekom potiljak kao spljošten.”

Žao mi je što ne mogu da koristim tatine lokalizme. Vrlo su precizni. Ne postoji nikakav ovdašnji lokalizam s tim značenjem. Ili neki ekvivalent u rečniku standardnog srpskog jezika. Ako bih i dala značenje u fusnoti, nema efekta, jer kakvu sliku može izazvati ta reč kod nekog ko nije iz zlatiborskog sela Rožanstva ili iz onih krajeva. Slika mora biti kao munja, a objašnjenje u fusnoti više nije slika već propratni tekst.

Milica Mićić-Dimovska

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pisci o jeziku -4-

Čovjek organ dosta slabi ima
da izrazi svoje čuvstvovanje,
zato znake različite dava,
različita tjelodviženija,
umna čuvstva da objelodani;
no svi naši slabi izgovori
i sva naša slaba čuvstvovanja,
spram onoga što bi šćeli kazat,
nijemo su spletno narječije
i klapnjanje duše pogrebene.

Petar Petrović Njegoš,
Luča Mikrokozma

Za duhovno stvarnu [reč]. Jer ona se ostvaruje ka duhovnosti.

Te je prvi tomu korak postaviti sebi teži zadatak nego što se može rešiti. Za koliko bilo izvan sopstvene moći, samo ne u granicama nje.

Onda, za koliko ne mogući, znak je, za toliko izmožditi ono najnesavitljivije u sebi, ono što je mukli otpor slovu: tek tada otvoriv se na slepoj mrlji vidu, zatamni dotle shvatljivi privid neshvatljivom jasnošću suštine.

I reč je tada, ne da se njome zavara ćutanje, ne da se jeftino u sebi što skuplje proda, već da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori.

I kroz koga god progovori suština, u radosnom je to porazu sebe. Jer do u beskraj premaša granice i moć uboge jedinke. Jer obelodanjujući se, donese vrhunac štete u odnosu na ja — sopstveno uništenje.

I mislim, nema toga da, iza stvarno iskazanog, ne posumnja — jesam li ja to zaista mogao? i da, ako ne kao Sokrat u punoj svesti, ono bar naslućujući ne pomisli: „Demon mi je došanuo.”

Te merilo je specifičnoj duhovnoj reči, je li bit progovorila kroz nju ili nije. I kolika je njena nesamerljivost, upravo toliko je u njoj i prisustvo biti.

Kao noć koja bi, ostajući to, najednom bila vidnija nego dan.

Ili ovako:

Ponavljajući što se stvarno, u sto na sto duha kazalo, sve je puniji sadržinom pojam, sve bliskiji dodir, sve šire otvaranje, sve dublje utapanje, do iščeznuća samog sebe, do blaženosti oslobođenja.

Ponavljajući što se nestvarno kazalo (a to je, ili bez duha, ili prividno u njemu) prividna sadržina čini, pojam se prazni do potpune nesadržajnosti, do mehaničkog pokreta glasnih žica i jezika.

Pun zahvat, dakle, rečju ne samo da se nikad ne isprazni suštinom nego, naprotiv, bude izvor za sve dalja zahvatanja.

Ili, ako pribegnemo simbolu strele, onda, što je stvarno kao reč, to nepromašimo pogađa u samo srce duhovnog krvotoka.

To, s jedne strane, kao koren u Bogu, ne da svesti (stalno je suzbijajući u njene granice) da zavede čoveka ništavilu.

To, s druge strane, ne da slepilu da opet uzme maha, kad je već jednom čovek progledao.

Pisanje sveo bih u granice nužnosti.

Čemu još veći napor, pisati, kad je i napor praznog govora izlišan.

Čemu ritmovati, čemu stavljati u prozu ono što ni za sebe lično nije otkriće. Jer je misao najčešće samo slabi odsev prave misli. Jer je raspoloženje samo nejasni odjek pravog bivanja; samo dim suštinske vatre.

Te bi načelo stvarne reči, a tim više beleženja njenog, moglo glasiti: gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti.

(O poslovnoj reči, koja je sušta razumnost, saopštiti nešto radi uštede fizičkog pokreta, i svoju tvrdnju i odricanje, isto kao osećanje, kao i čuđenje, i pitanje; ukratko, sve što je neophodno sredstvo saobraćaja, čak i misaonog, i državnog; što uslovljava samo međusobno razumevanje i osećanje, ali ne i prodiranje u bitnost, u žižu bića, gde prestaje i misao i osećanje i ličnost; o toj reči bez koje se ne bi moglo kao ni bez sitnog novca na tržištu, mislim, nije u ovoj prilici mesta pominjati.)

Momčilo Nastasijević,
Beleške za stvarnu reč

Kad previše obraćam pažnju na reči, događa se da mi postanu strane, kao da mi izmiču, isto kao kad bih obratila pažnju na svoje korake i zbog toga počela da se saplićem.

Ne znam da li saobražavam misli rečima ili reči mislima. I misao se otima, i reči se otimaju. Nepoverljiva sam prema rečima. Umeju da podilaze. Suviše lepa rečenica može da zatvori put drugim rečenicama. Koliko me je lepih rečenica na početku priče prevarilo, okovalo. Više volim da počnem rogobatno, nevešto, ali da mi je otvoren put.

Napredovati u pisanju i s vremena na vreme se osvrtati i proveravati kako zvuči. Volim reči na koje sam navikla, jezik koji je blizak mome uhu, provereni jezik mojih roditelja, moje sredine…

Milica Micić Dimovska,
Beleške

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Cuvajte jezik kao zemlju

"Bolje ti je izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik"

- Napominje se u zavestanju monaha Simeona
srpskog - vladara Stevana Nemanje.

Srpski vladar Stevan Nemanja poslednje godine zivota proveo je u manastiru Hilandaru, na Svetoj Gori, kao monah Simeon. Na samrtnickoj postelji kazivao je zavestanje koje je zapisao njegov najmladji sin Rastko - sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop. Ta poruka narodu, od pre gotovo osam stotina godina, nije ni danas izgubila aktuelnost. Evo zavestanja o jeziku.

"Cuvajte, cedo moje milo, jezik kao zemlju. Rec se moze izgubiti kao grad, kao zemLja, kao dusa. A sta je narod izgubi li jezik, zemlju, dusu?"

Ne uzimajte tudju rec u svoja usta. Uzmes li tudju rec, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveci i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznacajniju rec svoga jezika.

Zemlje i drzave se ne osvajaju samo macevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reci potro i svojih poturio.

Narod koji izgubi svoje reci prestaje biti narod.

Postoji, cedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najcesce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.

Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu ziveti u najvecem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmesaju, oni su kao dve vojske u bici na zivot i smrt. Dok se god u toj bici cuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad pocinje da se bolje i vise cuje jedan od njih, taj ce prevladati. Najposle se cuje samo jedan jezik. Bitka je zavrsena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.

Znaj, cedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za coveka tren ili dva. Zato je, cedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.

Covek nauci svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik covek nauci isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odrece svoga jezika i prihvati tudji. Cedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek pocinje da se odrice svoga jezika i prihvati tudji, bilo sto mu je to volja, bilo da to mora.

I ja sam, cedo moje, u svojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oruzje. Pustao sam i ja zaraze i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vreme opsada, i dugo posle toga, slao sam cobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove grade i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci i polkovi dolazili su na napola osvojenu zemlju i gradove. Vise sam krajeva osvojio jezikom nego macem.

Cuvajte se, cedo moje, inojezicnika. Dodju neprimetno, ne znas kad i kako. Klanjaju ti se na svakom koraku. I zato sto ne znaju tvoj jezik, ulaguju ti se i umiljavaju onako kako to rade psi. Nikada im ne znas sta ti misle, niti mozes znati, jer obicno sute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima, i evo ti ih, preko noci domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nadju hranu. Jednog dana tako osvanes opkoljen gomilom inojezicnika sa svih strana.

Tada doznajes kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pesme, i svoja kola i obicaje. Postaju sve bucniji i zaglusniji. Sada vise ne mole niti prose, nego traze i otimaju. A ti ostajes na svome, ali u tudjoj zemlji. Nema ti druge nego da ih teras ili da bezis, sto ti se cini mogucnijim.

Na zemlju koju tako osvoje inojezicnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono sto je jezik osvojio.

Jezik je, cedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne ocajavaj, nego gledaj i slusaj sta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Posalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slusaju. Tamo gde odzvanja nasa rec, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrce nasa rec, znaj, cedo moje, da je to jos nasa drzava bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, drzave propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezickoj matici i svome maticnom narodu.

Zapamti, cedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je stetno za narastaj. To moze stetiti samo jednom narastaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, cedo moje, trajniji od narastaja i od svake drzave. Kad tad narod ce se spojiti kao voda cim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, cedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i mocna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otacastvo i jednu drzavu".