Prevodilaštvo i prevodioci

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Palimpsesti

Otrcani naslov za stalno nove teme

Po Vujakliji, palimpsest je "pergament s koga je, u doba oskudice u pergamentima, prvobitni tekst izbrisan pa napisan nov; pomocu hemijskih reagencija cesto je moguce procitati i raniji tekst". Neki ce i za svaki prevod reci da je, figurativno, palimpsest. Jedan strani casopis posvecen knjizevnom prevodjenju tako se i zove.

Ni tema prevodjenja nekog dela s jezika na kojem nije napisano, nego je prevedeno na nj (a krace i jasnije receno: prevodjenje s prevoda) takodje nije nova: ona od prve vuce u cisto strucne vode, prema teorijskoj i prakticnoj obali podjednako. Ali matica te reke nosi ono sto je, za mene barem, sustina (jedan, ne bas mali deo moje dosadasnje prevodilacke sudbine bio je da prevodim s prevoda): u takvom poslu najtezi mi nisu jezicki problemi, nego civilizacijski. Jer, kad se delo ne prevodi s izvornika, obicno se prevodi s prevoda na neki od velikih svetskih jezika, dok mu je izvornik na nekom od malo rasprostranjenih, ili nedovoljno ucenih jezika sveta. U takvim delima ceste teme su razdoblja, mesta, obicaji, ljudi koji su nam veoma daleki i nepoznati.

Nekoliko dela Isaka Basevisa Singera, koji je pisao na jidisu, prevodila sam s engleskog (pricaju da je Singer, dosavsi u Sjedinjene Drzave, sa svojim americkim izdavacem potpisao ugovor po kojem se njegova dela, uz njegov nadzor i saradnju jednom prevedena na engleski i kao takva objavljena, imaju dalje prevoditi samo s americke verzije). "Kratku istoriju kineske proze", koju je Kinez Lu Sin napisao na kineskome, takodje sam prevela s prevoda te knjige na engleski. Takodje i jedan simpatican decji roman, izvorno napisan na svedskom (Peti ugao od Kristine Erenstrole).

Premda ovaj poslednji primer moze izgledati najbeznacajniji, bas mi je on nametnuo ona vrlo ozbiljna pitanja koja sam malocas pomenula. Radnja tog delca odigrava se na Obali Slonovace. I, ako se ispod sloja engleskog jezika nije nazirao svedski (kao sto se jidis i te kako nazire u prevodima Singerovih dela na engleski, a Kineska proza obiluje protumacenim kineskim izrazima), jedan nepoznati svet biljni i zivotinjski, nepoznati obicaji, folklor, nacin misljenja, jedan nepoznati jezik za koji cak ne znam ni koji je, bili su nesto kao prvi tekst na palimpsestu i svojom prevodilackom "reagencijom" trebalo je da ih nekako dozovem i docaram citaocima.

Na takve "palimpseste" prevodioci nailaze i u delima koja prevode s jezika na kojem su napisana, ali koja u manjoj ili vecoj meri sadrze citate prevedene s nekih drugih jezika, ili obilje nekih stranih, uglavnom egzoticnih reci, ali i onda kad je maternji jezik pisca neki drugi, a ne onaj na kojem je napisao knjigu koja se prevodi.

Pokvareni telefon

Prevodjenje s prevoda uvek krije razne opasnosti: da previse pojednostavimo autorov iskaz (on je u prevodu s kog radimo obicno vec uproscen), da ga zakomplikujemo, zato sto nam se cini da je u recenome prevodu suvise jednostavan, ili da ga u svome prevodu sasvim promasimo i dobijemo rezultat slican onome sto se desava u igri "pokvareni telefon": prvi igrac dosapne jednu rec drugome, ovaj je, cuvsi je dobro ili lose, namerno ili nenamerno malo iskrivi i tako dosapne trecem, ovaj cetvrtom i tako dalje, a onaj poslednji glasno izgovori ono sto je stiglo do njega. Igra ume da bude vrlo smesna. Isto tako i ishod prevodjenja posredstvom drugog jezika, ili desifrovanje palimpsesta.

Secam se kako je D. K. u svojoj biblioteci imao neki spijunski roman na francuskom. Francuski autor je smestio radnju negde na "nase prostore", pa je, kolorita radi, gde-gde ubacio i po koju nasu rec. Na jednome mestu neko nekome hoce da kaze da je gad (na francuskom "salaud", gad, od "sale", prljav). Autor nije znao nas jezik, nego je rec nasao u recniku (vodeci sopstvenu istragu, D. K. je otkrio i u kom). I tako, onaj neko onome nekome upucuje, kurzivom ispisanu da se vidi da je posredi strana rec, ovu ubitacnu pogrdu: Zamazan!

Prevodilac je na velikoj muci kad u tekstu naidje na rec iz nekog njemu nepoznatog jezika koju je autor priblizno preveo na svoj, ili je ostavio "u originalu". Kako da je prevedemo, kako da je napisemo? U sredinama u kojima se imena i strani pojmovi pisu izvorno, pa nek cita kako ko zna, lakse je nego kod nas, pogotovu ako se nas prevod stampa cirilicom. Za neke jezike (kineski, japanski, turski, persijski) uz mnogo traganja mozemo naci strucnog redaktora koji ce nas posavetovati ili resiti nase probleme (i meritorno stajati iza resenja, jer neki drugi strucnjak za istu oblast moze i da se ne slozi s onim sto smo ponudili), ali za neke (sosonski, samoanski, jezici pojedinih africkih plemena) to ce biti znatno teze, ako ne i nemoguce.

Da li je to uopste vazno? Jeste. Nedokucivi su putevi kojima ce neka takva rec uci u svetsku upotrebu pa tako stici i do nas - zato ne bismo smeli mnogo da pogresimo prevodeci njeno znacenje ili ispisujuci nacin na koji se izgovara. Mozda ce nas prevod ranije ili kasnije stici i u ruke nekog nama nepoznatog znalca, ni pred njim ne bismo smeli da se obrukamo.

A povrh svega: mozda uopste nije posredi nesto neobicno, nego samo nase nedovoljno znanje. Desilo mi se da sam deo Fukoove Istorije ludila prevodila u jednom selu, bez dovoljno pomocnih knjiga - enciklopedija, atlasa, recnika. Kad je u tekstu bila pomenuta slika Tentation de Lisbonne, glavna mi je briga bila da saznam ko je taj Lizbon-ili-kako-se- -vec-zove sto je naslikao to Iskusenje, ili mu bio izlozen, mozda; sva sreca te sam obelezila mesto, i otkrila, naknadno, da je posredi vrlo cuvena Bosova oltarska slika Iskusenje svetog Antonija koja se nalazi u Lisabonu (na francuskom "Lisbonne"). I danas me probije hladan znoj na pomisao da mi je to moglo i promaci...

Citati, ili sistanje za sveca

Citati iz nekog drugog dela, s drugog jezika, prevedeni na jezik s kog knjigu prevodimo na nas jezik, prica su za sebe. Neke je preveo sam autor ciju knjigu prevodimo, to je za prevodioca jos najlakse. A neke su preveli neki drugi prevodioci, i ponekad autor kog prevodimo uporedjuje razne prevode istog citata na sopstveni jezik i na tome zasniva svoju analizu. Nadju se tu takve nijanse i zavijuci znacenja da se prevodiocu zavrti u glavi. A povrh svega, sad i on treba odnekud da nadje ili sam da stvori nekoliko varijanti prevoda istog citata, da bi i njegovom citaocu bilo koliko-toliko jasno.

Postojeci prevodi na nas jezik dela iz kog poticu ti citati cesto su nam od najvece koristi. Svaki pisac pise u drugacijem registru, tako i nas autor u jednom, a autor kog on navodi u drugom. Prebacivanje u taj drugi registar ume da bude vrlo, vrlo tesko, i zato nam postojeci prevod, ako mozemo da ga upotrebimo, zaista mnogo pomaze: nas kolega koji je prevodio to drugo delo iz kog je uzet citat stalno je bio u registru svog autora.

Nevolja je ako postojeci prevod ne mozemo da upotrebimo. Ne zato sto je los, naprotiv, neki takvi prevodi ovencani su ogromnom slavom i tako reci su nedodirljivi. Bar ih ja kao takve dozivljavam, jer, ko je moja malenkost pa da kudi i ispravlja prevode jednog Djure Danicica, jednog Vuka Karadzica, jednog Mise Djurica, jednog Albina Vilhara... Neko drugi, veci znalac klasicnih jezika, mozda, ali ja... S druge strane, autor kog prevodim zasniva svoju analizu na jednoj reci, ili slici, koja u prevodima Biblije, ili Ilijade ili nekog Aristotelovog dela kojima se on sluzio postoji, a u prevodu na nas jezik ne postoji, ili se kosi s onom koju autor pominje... Da ispravljam postojeci prevod ne smem, da prevedem potreban citat s originala ne umem, ostaje mi samo da prevodim s prevoda, to jest s jezika s kog prevodim i celu knjigu, i da potom u fusnoti objasnjavam sta sam uradila i zasto. Zapetljano jeste, ali i obavezno ako su ostali citati u istom delu uzeti iz postojecih prevoda na nas jezik i oznaceni kao takvi.

Prilika da kolegu povucemo za rukav

Kad nam nesto nije jasno, najbolje je da za objasnjenje pitamo samog autora cije delo prevodimo. Sa savremenim piscima to nije nemoguce: mozda ce doci u nasu zemlju, ili cemo mi otici u njegovu, ili cemo mu pisati pa ce nam verovatno odgovoriti, ili ce (kao Umberto Eko), sam sastaviti nesto kao prirucnik za prevodjenje sopstvenih dela na strane jezike. Ali, ima autora do kojih je tesko doci, a ima ih i do kojih se ne moze doci, osim da im se odnese cvece na grob. A nejasnih i teskih mesta u njihovim delima ima te ima.

Prevodilac, razume se, nije bespomocan: postoje knjizevne kritike i analize koje ce mu razjasniti ono sto ne zna, postoje znalci koji ce mu mozda pomoci (narocito ako ih izdavac angazuje kao strucne redaktore); ako ima vremena, poslusace savet Isidore Sekulic, koja je smatrala da prevodilac koji prevodi jedno delo nekog pisca mora pazljivo da procita celokupan njegov opus da bi shvatio u kom on znacenju upotrebljava izvesnu rec.

A postoji jos jedan nacin: da nabavimo prevod tog dela na neki drugi jezik, koji znamo. Tako cemo svaki cas moci da proveravamo sve sto nam padne na pamet, i to ce biti kao da nam je kolega-prevodilac tu, pod rukom, pa ga svaki cas vucemo za rukav trazeci njegovo tumacenje. (Dok sam bila pocetnik cinilo mi se da je to velika pomoc, ali danas sam uzdrzanija i opreznija. Kontrolisanje sopstvenog rada na prevodu prevoda prilicno zadrzava - katkad i vise nego sto pomaze.)

Ako je prevod uradjen valjano i savesno, mnogi nasi problemi razresice se sami, to jest - razresio ih je nas strani kolega (mozda su njemu bili manje teski nego nama). Ali, ni u to se ne smemo previse uzdati. Primetila sam da cu, ako mi za ispomoc sluzi prevod francuskog dela na engleski, naci velika uproscenja, "prepeglanost" teksta. Sve je tacno, smisao je uglavnom tu, ali je sve receno jednostavnije, ravnije nego u izvorniku, a mene mozda muci bas neka nijansa.

A ako potegnem za francuskim prevodom engleskog teksta, unapred znam da ce se moje "cimanje kolege za rukav" cesto zavrsiti time sto cu ja ostati kratkih rukava: ono sto je zamrseno i nejasno u izvorniku, francuski prevodioci naprosto izbacuju. Ne sme se, jasno, uopstavati na osnovu desetak primera, i bez sistematskog istrazivanja. Ovo je zapazanje, a ne zakljucak. Obrni-okreni, u takvim slucajevima ostaje nam da se, puni pravednoga gneva, tesimo kako mi takve stvari ne radimo, i da dalje "kopamo" dok ne iskopamo valjano resenje i ne iskopamo se iz nevolje. Zastoj u radu ume i da potraje.

I jos nesto povodom prevodjenja izmedju dva pomenuta jezika s kojih i sama prevodim. U francuskom i engleskom ima mnogo istih reci koje imaju jedno znacenje u jednom, a drugo u drugome jeziku. Cak postoje i recnici takvih reci (jedan, francuski, zove se "Lazni prijatelji"), ali prevodioci ih obicno zadrzavaju takve kakve su. Lengovo delo Politics of Eljperience (u mom prevodu Politika dozivljaja) na francuskom je La politinjue de l'eljperience, iako "eljperience" na francuskom pre svega znaci "eksperiment, iskustvo". "Taj naslov na francuskom ne znaci apsolutno nista", tvrdio je Misel Fuko kad sam jednom razgovarala s njim. Pitam se da li i naslov u mom prevodu nesto znaci...

Skracenice koje produzuju muke

U jednom od prvih knjizevnih tekstova koje sam prevela s francuskog nalazila se i skracenica C.Nj.F.D. Katastrofa! Sta li je sad to? Od silne prenerazenosti nisam se setila da odmah pogledam u recnik. Kad sam pogledala, videla sam da to znaci, otprilike, "to sto je i trebalo pokazati". Ali ona tajanstvena slova cinila su mi se tako znacajnim da sam posto-poto htela da slicno tajanstvo ostvarim na svom jeziku. Jedva su me znalci veci od mene ubedili da je ta skracenica na francuskom prilicno uobicajena, a da se na nasem jeziku ne upotrebljava ni ta, ni neka tipa SJTP, koju sam htela da uvedem.

(Uzgred: na pozivnicama koje Francuzi salju za vecere, prijeme i slicne prilike u dnu sa strane redovno stoji skracenica R.S.V.P. - Réponse s'il vous plait, to jest trazi se potvrda da li prihvatate poziv. Nedavno mi je do ruku dosla jedna slicna pozivnica upucena, cirilicom, posto je posredi bila vecera kod nasih ljudi, mome dedi, pre sedamdesetak godina. U dnu je stajalo M.O. - "Molimo odgovor", ocigledno. Posto ne dobijam pozivnice "od nasih", ne znam da li se ta skracenica primila i da li se upotrebljava...)

Na samom svom ozbiljnom prevodilackom pocetku povereno mi je da prevedem nekoliko francuskih tekstova nastalih u OULIPO - Ouvroir de littérature potentielle, sto znaci Radionica za potencijalnu knjizevnost, u mom prevodu RAPOK. Tako je i objavljeno (u casopisu "Delo"). Mnogo dovijanja je bilo potrebno da se prevede i ono sto se inace ne prevodi, pocev od naziva OULIPO. Ta Radionica jos postoji, ali ako je neko upoznao samo preko mog prevoda kao RAPOK, u OULIPO-u je nece prepoznati. Nece takvih biti mnogo i ne verujem da sam svojim uzaludnim trudom nanela neku veliku stetu, ali ipak...

S druge strane, neke skracenice koje to zapravo nisu nego samo tako izgledaju umeju da prodju nezapazeno. Prevodeci knjigu o dadaizmu prilicno sam se namucila s onim sto sam imala ispred sebe, i stosta ostavila na francuskom. Postenije nego da izmisljam. Kad budem htela da budem dadaista, bicu. Sad sam prevodilac. I tako, kad sam nasla napomenu da je Disan uz svoju brkatu Mona Lizu stavio slova LHOONj, ostavila sam ih tako, ne razmisljajuci sta je to. Ali, u drugoj knjizi, u kojoj sam proveravala druge stvari, naletim na tu skracenicu i napomenu da, kad se slova citaju onako kako se zovu na francuskom ("l" je "el", "h" je "as" i tako dalje), dobija se nesto nepristojno. Pogledam, razdelim reci, stvarno. Prevod "nije za stampu", ali bar napomena stoji, pa ko zna francuski dokucice i ovaj "palimpsest".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kakvo ime dati naslovu

Podvodni grebenovi

Kad se upusta u prevod nove knjige, prevodioceve muke ponekad pocinju veoma rano: vec od naslova. Ako nije posredi licno ime (a i ako jeste...) vrlo je verovatno da ce, prevodeci naslov, naici na jedan ili vise podvodnih grebenova.

Koliko je naslov ponekad tesko prevesti najbolje se vidi ako se u delu koje prevodimo pominju naslovi nekih drugih, neprevedenih ili nama nepoznatih dela: bez konteksta, bez predznanja o delu, mozgamo nad one dve-tri obicno poznate nam reci koje sacinjavaju naslov nepoznate nam knjige i preznojavamo se: moze ovako, a moze i onako... Da delo nije vec prevedeno? Ako jeste, kako? Gotovo da nema glupljeg prevodilackog kiksa nego pogresno prevesti naslov vec prevedene knjige.

Ali, vratimo se osnovnom slucaju: knjiga je pred nama, mi je prevodimo prvi, kako cemo prevesti naslov? Mnogo nam pomaze to sto smo sad s knjigom dobro upoznati i uglavnom nam je jasno sta je pisac hteo da kaze: to ce cesto biti sasvim dovoljno, i mi cemo naslov prevesti manje-vise tacno... ako nije neprevodiv.

Ostavljam po strani otrcanu dilemu o tome da li ima neprevodivih stvari. Mnogi naslovi prakticno jesu neprevodivi, a opet, prevesti se moraju. (Mogu se, doduse, izmisliti neki novi, ali ovde je rec o prevodjenju.) Dok u tekstu mozemo da se dovijamo, da neprevodivu poentu prepricamo, preradimo, preskocimo da bismo je nadoknadili na nekom drugom mestu, kad nam se sama namesti u nasem jeziku, kod prevodjenja naslova nema mnogo prostora za manevrisanje: s jedne strane stoji naslov, s druge mi. Poznavanje svih, ili skoro svih slojeva koje naslov nosi neophodno je, ali nedovoljno za prevod. Ponekad moze i da zasmeta. Jer, po mom misljenju, naslov treba prevesti tako da bude od prve prepoznatljiv u sravnjenju s izvornim naslovom, a ovo se ponekad kosi s nekim drugim zahtevima koje prevod naslova treba da zadovolji ako hocemo da znaci priblizno isto ono sto znaci i na koricama izvornika.

Ima sireva i sireva

Evo i primera. Prevodila sam jedan roman za mladez, bolje receno - crni triler u kojem je glavni junak jedan decak. Izvorni naslov je glasio I Am The Cheese, u mom prevodu Ja sam taj sir. I ma koliko se moj prevod tog naslova cinio tacan, on to nije. Rec "cheese" (sir) u americkom slengu oznacava, izmedju ostalog, vaznu, kljucnu osobu ili predmet, a bas to znacenje mozda "nosi" i naslov knjige koja je, kao sto rekoh, triler. U nasem jeziku, onaj sir u naslovu nikako ne izaziva iste asocijacije kao na engleskom, naprotiv ("zbog sira i vojne muzike" kazemo kad hocemo da natuknemo da je nesto "bez veze"...) Ali, moj prevod zadovoljava neke druge zahteve: prvo, naslov romana je prepoznatljiv, citalac koji ga je citao u prevodu prepoznace ga kad vidi izvornik i obrnuto, a prepoznace ga i u prevodu na neki drugi jezik ako se njegov prevodilac drzao istih nacela kojih i ja. (Sto, kad su posredi francuski prevodioci - ili mozda izdavaci? - ne mora biti slucaj. Singerovog Sotonu u Goraju, prvo i mozda najznacajnije delo ovog pisca, oni su preveli kao Ovnujski rog...)

Drugo, "taj" sir se pominje u jednoj pesmici, inace vrlo poznatoj decjoj pesmici angloamerickog govornog podrucja, koja se provlaci kroz celu knjigu, strofa za strofom kako se razvija radnja i razotkriva tajna, a ona strofa sa sirom stoji na samom kraju knjige (... dete je uzelo macku... macka je ulovila misa... mis je nasao sir... sir stoji sam...). Ocigledno je da tu sir znaci samo sir, onaj za jelo. No da li to znaci i u poslednjoj recenici knjige, na onom koncu koji delo krasi: mali junak, decak kom je oteto detinjstvo, ubijeni roditelji, uskracena sloboda, oduzet identitet, a verovatno ce uskoro i zivot, veli na kraju: "smesim se i pevam jer ja znam, naravno, ko sam, i ko cu uvek biti." (Pa nov red i zakljucni iskaz) "Ja sam taj sir."

E, taj sir je, po mom misljenju, morao ostati sir. Zar da preradjujem ceo roman, izmisljajuci neku novu pesmicu (kako da je ucinim starom i svakom americkom detetu poznatom?) koja ce se provlaciti kroz knjigu, izmisljajuci nov zavrsni iskaz, poentu, da bih adekvatnije, i sa sasvim neizvesnim uspehom, docarala jednu mogucnu dimenziju naslova? Prevodjenje je, razume se, kreativan posao, ali ne bas toliko...

I tako, naslov romana I Am The Cheese u mom prevodu donekle je tacan, nadovezuje se na ono sto se kaze u romanu, to jest preuzeta je replika iz romana, kao i u izvorniku, i - zanimljiv je, to jest "intrigira", kao i naslov izvornika. Valjda je i toliko dovoljno.

Ornitologija u infinitivu

Manje sam zadovoljna drugim jednim svojim postignucem. Postignucem, velim, jer sam uz mnogo muke uspela da ubedim izdavaca da s naslovom romana (inace svetskog bestselera) To Kill A Mockingbird ne napravi istu gresku koju i filmski distributer kad je pre mnogo godina istoimeni film (snimljen po recenome romanu) prikazao nasim gledaocima pod naslovom Ubiti pticu rugalicu. Taj naslov je efektan, uvukao nam se u usi, zvuci kao od reci do reci tacan prevod, ali netacan je da netacniji biti ne moze. Prvo, infinitiv u naslovu, na nasem jeziku, ima nekako zapovedni karakter, ukazuje na nesto sto treba uraditi ili, da pojednostavim, zvuci "parolaski". A ptica-rugalica, pogotovu u sprezi s onim infinitivom, i to jos infinitivom "ubiti", neminovno izaziva krvolocne asocijacije: utamani tu tamo pticurinu koja se ruga... A autorka, Harper Li, htela je da kaze nesto sasvim drugo: greh je uciniti nepravdu jednoj bezazlenoj osobi, kao sto je greh ubiti i pticu-pevacicu koja ne pravi nikakvu stetu, nego samo izliva srce kroz pesmu, ljudima na radost.

("Mockingbird" je ptica "Mimus poliglottos" - ubedjivala sam izdavaca - koja zivi na jugu SAD, gde se radnja romana i desava, i u Meksiku, i istice se sposobnoscu da podrazava pesmu drugih ptica. Otuda ono "mocking", ono ovde znaci "imitiranje" a nikako "ruganje". Vecina recnika za "mockingbird" kazu "americki drozd".)

Izdavac je, razume se, hteo da preuzme naslov filma, a ja to, razume se, nisam htela, jer ono "Ubiti pticu rugalicu" odvodi na pogresnu stranu. To su, uostalom, i gledaoci svojevremeno primetili (nisu shvatali zasto se film tako zove). Od prevoda na druge jezike nasla sam samo slovenacki, a on glasi: "Ne ubijaj slavca". Slovenacki kolega je pojednostavio stvar, pretvorio americkog drozda u domaceg slavuja, ali je poruku u sustini preneo. Ja sam bila tvrdokornija, i zato sam uzela jednu repliku iz romana, od reci do reci, pa tako naslov romana u mom prevodu glasi Kao da ubijes drozda. Ne bas slavno, kad danas bolje razmislim. Niti je dovoljno prepoznatljivo, niti dovoljno efektno, nema "zakacke". (Nekoliko godina kasnije, primecujem: knjiga se brzo rasprodala, imala uspeha kod citalaca, nema je u antikvarnicama, tesko se dobija u bibliotekama... Nije, znaci, sve u naslovu...)

Kad je vec rec o naslovima knjiga i naslovima po tim knjigama snim- ljenih filmova, desilo mi se i nesto zabavnije. Prevodila sam knjigu Henri i Dzun; posredi su bili ranije neobjavljeni, necenzurisani delovi cuvenih dnevnika Anais Nin, i to oni u kojima Nin govori o svojoj strasnoj ljubavi s Henrijem Milerom i njegovom tadasnjom suprugom Dzun. Nasem izdavacu se naslov ucinio nedovoljno golicav, pa ga je prekrstio u Tajne sveske a meni je tog puta, iskrena da budem, bilo svejedno. Knjiga se kiselila kod izdavaca dve godine, a u medjuvremenu je po njoj snimljen film koji je u svetu, a ubrzo i kod nas, prikazivan s velikim uspehom, i to bas pod naslovom Henri i Dzun! Da smo bili dalekovidiji, i izdavac i ja, film bi verovatno doprineo i prodaji i citanosti knjige (zato joj je, uostalom, i bio promenjen prvobitni naslov - da bi se bolje prodavala). Bez toga, Tajne sveske su mogle da racunaju samo na svoju tajnovitost i magicno ime Anais Nin. Na ponekoj ulicnoj tezgi jos se nadje po koji zaostali i zalutali primerak...

Sad o necem prozaicnijem. Kratka istorija kineske proze je naslov podebele knjige kineskog knjizevnika Lu Hsina (cita se, otprilike, Sin) koju sam prevodila s engleskog. Engleski naziv je A Brief Histordz of Chinese Fiction, a "fiction" je prevod kineskog "hsjaosuo". Ne samo sto je engleska rec "fiction" u smislu prozne knjizevnosti vrlo nezgodna za prevodjenje, jer kod nas "fikcija" znaci "izmisljotina", te se knjizevni rod koji obuhvata roman i pripovetku, ali ne i esej (non-fiction), mora prevoditi kako kad (rec "fikcija" u znacenju "proza" ustaljuje se, doduse, i u nasem jeziku). Za kratko "proza" odlucila sam se u dogovoru s izdavacem i redaktorom knjige. Redaktor je, jasno, bio poznavalac kineskog i strucnjak za kinesku knjizevnost. Drugi jedan poznavalac kineskog i strucnjak za kinesku knjizevnost, medjutim, nikako se nije slagao ni s tim sto je ova znacajna knjiga prevodjena s engleskog, ni s prevodom njenog naslova. Posredi je roman, i samo roman, a ne proza, tvrdila je ta osoba, i knjizevno vece posveceno predstavljanju pomenute knjige pretvorilo se u svadju dvoje sinologa. A sve zbog naslova...

A ni prica nije uvek samo prica

The Stordz of Art je naslov jedne zaista divne knjige. Autor je ser Ernst Gombrih, a knjiga je, od kako se pojavila, 1950, do danas imala oko 16-17 revidiranih i prosirenih izdanja i bezbroj reprinta, i prevedena je na nekoliko desetina jezika. Cast da je prevedem na nas pripala je meni.

Izdavac nije zeleo naslov "Prica o umetnosti" (ni sama nisam sigurna da li bi to doista bio najbolji prevod naslova). Delo je, pod naslovom Umetnost i njena istorija (koji je dobilo i u francuskome prevodu) objavljeno u elitnoj ediciji, i s odgovarajucom cenom. Vrlo je brzo rasprodato, ipak, ali ne verujem da je redovno dospevalo u ruke onima kojima je namenjeno.

Sad jedna digresija: mogu ja da zalim sto knjiga nije objavljena u nekom skromnijem i cenom pristupacnijem izdanju, ali ovakva se dopala njenom autoru. A njega sam upoznala zahvaljujuci svojoj nepromisljenosti, zbog koje ovoga puta nimalo ne zalim. Kad mi se ukazala prilika da proboravim dve nedelje u Londonu kao gost Britanskog saveta, pitali su me koga zelim da upoznam. Trebalo je da odgovorim vrlo brzo, i ja sam, izmedju ostalih, pomenula ser Ernsta Gombriha, autora na cijoj sam se knjizi Umetnost i iluzija prilicno prekalila kao prevodilac. Elem, stari gospodin je odmah odgovorio Britanskom savetu da ce me primiti, i tako sam se ja jedno popodne, prestravljena od sopstvene drskosti i ne znajuci o cemu da razgovaram s tako znacajnom licnoscu, nasla u Varburgovom institutu, oci u oci s proslavljenim istoricarem umetnosti. Da ne duzim, zahvaljujuci gospodskoj srdacnosti mog domacina poseta je bila prijatna. U kabinetu je bilo mnogo knjiga, a jedna polica u uglu bila je krcata prevodima Gombrihovih knjiga na razne jezike. Mog prevoda nije bilo. Kao da mi cita misli, ser Ernst je primetio: "A, izdanja na srpsko-hrvatskom su vrlo lepa, njih drzim kod kuce!"

Na rastanku je pozeleo da mi da nesto na sta bi mi se potpisao, posto sam zelela njegov potpis. Na americkom univerzitetu Rutgers u Nju Dzerziju govorio je jednom o sebi, slusaoci su "skinuli snimak" njegovog govora, on je autorizovao tekst i tako je u casopisu Rutgers Art Reviedj, VIII, 1987, izisla njegova autobiografija. Dao mi je fotokopirani primerak, s posvetom. Izuzetno zanimljivo stivo. Iz njega sam saznala da je Stordz of Art napisao za nekoliko nedelja, diktirajuci daktilografu istoriju umetnosti po secanju, i to sve da bi zaradio novac koji mu je u jednom razdoblju njegovog zivota bio preko potreban: kad mu je ponudjeno da napise istoriju umetnosti za decu, prvo je odgovorio da to nije oblast za decu, onda je izdavac ponudio vise para i tako je nastala knjiga po kojoj se procuo u celom svetu.

Knjiga je, rekoh, izisla i kod nas, u mom prevodu. U luksuznom izda- nju, zbog cega mozda nije svaki primerak stigao do onih kojima je delo prvobitno namenjeno - mladezi i neupucenima. (Uzgred, isti autor napisao je i vrlo ozbiljnu strucnu studiju o slikarstvu, Umetnost i iluzija, koju sam takodje ja prevela, i koja je izisla u istoj ediciji u kojoj i Umetnost i njena istorija.) Nekoliko godina posto su te dve knjige izisle njihov prevodilac zestoko je izgrdjen na Beogradskim susretima prevodilaca, na kojima je bilo reci i o prevodjenju dela iz istorije umetnosti.

Ugledna istoricarka umetnosti, i sama izvrstan prevodilac, primetila je tom prilikom kako su prevodi takvih dela vrlo neujednaceni, a za primer je uzela dela Ernsta Gombriha cija je jedna knjiga, kako je rekla, kod nas prevedena odlicno, a druga grozno. Posto sam ja prevela obe, pitala sam je koja je to grozno prevedena. (Prvu, Umetnost i njenu istoriju prevela sam lako, s drugom, Umetnost i iluzija, gadno sam se namucila. Mozda sam ipak nesto zabrljala...) Ne, razuverila me je moja kriticarka, prevod Umetnosti i njene istorije ne valja. Zasto ne valja? Pa tako, njoj je neko tu knjigu poklonio, a to nije strucna knjiga, kao Umetnost i iluzija, a isti je pisac, nesto joj se u njoj ucinilo mnogo povrsno pa je pomislila da je prevodilac na svoju ruku pojednostavio tekst...

Eto, izdavac je promenio osnovni karakter dela time sto ga je uvrstio u vrlo prestiznu i skupu biblioteku. Mozda, da nije promenio i naslov, da se knjiga u prevodu ipak zvala Prica o umetnosti, do zabune ne bi doslo.

Najteze mi je, pak, kad se nadjem pred naslovom u kojem znam svaku rec, kad mi je sasvim jasno zasto se knjiga zove onako kako se zove, a ipak taj naslov moram da prevedem polovicno. Sta raditi s naslovom The Black-Queen Stories? Tako se zove zbirka prica kanadskog pisca Barija Kalahana. Razne crne kraljice se pojavljuju u tim pricama: ona s karata za igranje, kraljica Viktorija na postanskoj marki, americki sleng recju "kraljica" oznacava i jednog od partnera u homoseksualnom paru, postoji i pauk sa slicnim imenom, a tu je i crna kraljica bluza... To nisu "Price crne kraljice", nisu ni "Price o crnoj kraljici", naslov "Crnokraljicne price" se na nasem jeziku ne drzi. Knjiga je, posle savetovanja s autorom i uz njegovu saglasnost, dobila na nasem jeziku naslov "Crna kraljica i druge price".

Nije to to, ali lici. Kad se nadjem pred nekim takvim problemom, ostaje mi jedino da osvetoljubivo pomislim: a da vidim vas kako ste preveli naslov Na Drini cuprija!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pastorcad prevodilackih pregnuca

Jedan stari tekst, i danas aktuelan

Ne mogu da odolim: evo prvog teksta koji sam napisala o prevodjenju - objavljen je u "Politici" 20. decembra 1980. Boze, kao da je juce bilo...

Prevodilacko pastorce

Jedan neprijatan dogadjaj bio je povod da se prevodioci ovih dana nadju nedaleko od sredista paznje kulturne javnosti. O njima se, inace, govori retko, a i onda nekako uz put. To je i razumljivo: u prvom planu jeste i mora da je delo, a sto se prevoda tice - on treba da bude veran. Pod tim se razumeva veoma mnogo stvari, ne samo "tacnost", kako se obicno misli. Ali, sta sve spada u vernost izvorniku, i kako je prevodilac postize, to zaista ne mora zanimati citaoca, kao sto ga ne zanima ni to kako se kvalitetno izradjuje bilo koji drugi zanatski, ili umetnicki proizvod.

Od svekolikog prevodjenja, cini mi se da najveci ugled uziva prepevavanje poezije. Smatra se da se tu dostizu najveci prevodilacki dometi koji su uopste moguci - ako se dostignu, naravno. Ali, dalje od toga, misljenja su podeljena. Raspre se vode oko toga da li samo veliki pesnici mogu da prevode velike pesnike, ili je to moguce i obicnim smrtnicima; zatim da li prepeve koji umetnickim kvalitetom prevazilaze izvornik valja smatrati vrhunskim postignucem ili apsurdom; i da li ima uopste smisla prepevavati kad se zna da se uvek i uprkos svemu nesto mora zrtvovati. Bilo kako bilo, prevodioci poezije jedini su do sada uspeli, i to samo u ponekim slucajevima, da im se ime pojavi vec na koricama knjige, a teoreticari, prakseolozi i (retki) kriticari prevodjenja najveci deo svojih razmisljanja posvecuju upravo prevodjenju poezije.

Druga prevodilacka oblast koja privlaci paznju na sebe nema toliki ugled, ali zato uziva vecu popularnost: rec je o proznim prevodima radjenim u nekom dijalektu, ili zargonu. I ovde, kao i u prevodjenju poezije, prevo- dioci mnogo nadogradjuju i, ako vec ne "prevazilaze original", cesto kao prevod nude delo koje je njihovo sopstveno bar koliko i autorovo. To se sve vise uvidja i ti prevodioci s pravom sticu glas stvaralaca.

Najzad, izvestan ugled koji se granici sa strahopostovanjem ima prevodjenje filosofije. Svi znaju da je to strasno tesko i skidaju kapu pred prevodiocima filosofskih dela. I tu razgovor prestaje. Kritike nema, osim ako se neki prevod ne proglasi za "neupotrebljiv" (u drugim prevodilackim oblastima taj se pridev ne koristi).

Prevodjenje "obicne" beletristike (dobre ili manje dobre, gotovo je svejedno) smatra se necim sto se nekako samo po sebi razume. Delo moze izbiti u prvi plan i ako je prevod osrednji, a odlicni prevodi za citaoce neprivlacnih dela ostaju, po prirodi stvari, u zapecku. Samo se na prevod vrhunskih knjizevnih dela ponekad obrati praznja. Prevodi onih ostalih, ruku na srce, i ne zadaju prevodiocima neke posebne probleme osim onih koji prate svako prevodjenje, ali koji nimalo nisu za potcenjivanje.

To se, medjutim, ne bi moglo reci za prevodjenje esejistickih, to jest teorijskih knjiga, ma koja oblast da je posredi. Pored poznavanja prevodilackog zanata kao takvog, neophodnog sta god se prevodilo, potrebno je i temeljno poznavanje odredjene naucne discipline. Pravi znalci samo se povremeno lacaju prevodjenja, jer se bave drugim poslovima. Prevodiocu, dakle, ostaje da nauci ono sto ne zna. Nikoga ne zanima koliko ce on vremena na to utrositi. Ali, ne tvrdim da je prevodjenje esejistike zbog toga prevodilacko pastorce, naprotiv. Ono je to zato sto se smatra da osim opstih prevodilackih i posebnih strucnih znanja za prevodjenje esejistike nije potrebno nista drugo: ni neka posebna obdarenost, ni nadahnuce, ni inventivnost, ni neko narocito "jezicko osecanje". Ako se zna materija, "stvar" se prevede tako reci sama od sebe... Od tih se prevoda, uostalom, i ne ocekuje neka druga vrednost do informativna: da upozna citaoca koji ne zna strani jezik s onim sto-je-taj-tamo-rekao.

Pisci esejistickih, teorijskih knjiga, medjutim, cudni su neki pisci: ponekad u najsuvlje cinjenice unose humoristicke note, ili poetske tonove; drugi put, usred teorijskog razglabanja ubace neku sliku tako upecatljivu da se prevodiocu zavrti u glavi; mnogi vole i igre reci, a poznato je koliko su one "zahvalne" za prevodjenje; neki pak vole neobicne recenicne obrte, ili retke reci; drugi, opet, pisu pod snaznim emotivnim nabojem; treci, pak, dopunjuju svoje izlaganje spletom tesko uhvatljivih asocijacija ili ga, nasuprot tome, svode na tako reci neprevodive jezgrovitosti... A za sve bi se moglo reci da grade ne samo osobeni jezik u strucnom smislu, vec i osobeni knjizevni stil.

Prevodilac esejistike mora da vodi racuna o literarnim i jezickim osobenostima pisca koga prevodi. Po tome je on u potpuno istom polozaju u kojem i prevodilac poezije, ili umetnicke proze, i njegovi prevodilacki dometi cesto nisu nista manji od dometa dostignutih u spektakularnijim knjizevnim rodovima. Strucno znanje na stranu, ako se o njegovim tesko- cama uopste i povede rec, onda se govori samo o teskocama strucno-termi- noloske, a ne i umetnicke prirode. Isto tako, dok se pretpostavlja da prevodilac poezije mora imati nesumnjivog pesnickog dara, a umetnicke proze - snaznog osecanja za jezik, domisljatosti i duhovitosti, o krea- tivnim sposobnostima neophodnim da bi neko bio dobar prevodilac ese- jistike ne misli se, izgleda, nista - cak ni to da su potrebne. A trebalo bi.

Prilikom sklapanja ugovora za prevod jedne strucno teske i literarno pretenciozne teorijske knjige, odgovorna sluzbenica ugledne izdavacke kuce rekla je prevodiocu: "Budite zadovoljni sto i toliko dobijate, ovo je teorijska a ne umetnicka knjiga, i za TO samoupravni dogovor (onaj koji prevodioci imaju s izdavacima o visini honorara) ne vazi."

Ako sami prevodioci zanemaruju umetnicka i estetska svojstva teorij- ske literature, zasto bi ih u obzir uzimali cinovnici? Sa pastorcicima se od vajkada moglo svakojako. Na nama je da to vise ne budemo.

Samotni prevodilac esejistike

Zadovoljstvo da cuje da je neko procitao knjigu koju je preveo i da je zapazio njegov prevod, prevodilac esejistike retko dozivljava. Dok prevodi tzv. teorijsku knjigu on se, koliko mu je to moguce, izdvaja od sveta i povlaci u oblast koju prevodi. Nije retko posredi oblast o kojoj prvo treba mnogo da nauci pre nego sto se lati prevoda, ili o njoj uci "u hodu". Mozda nije preterano reci da je prevodjenje svake teorijske knjige kao priprema za neki ispit. Razlika je u tome sto se na ispitu ocena dobije odmah.

Prevodilac esejistike nema onu prednost koju ima prevodilac romana pisanog zivim govornim jezikom: tad mu u posao spada i da se druzi s najrazlicitijim ljudima, da na svakome mestu osluskuje sta se prica i kako, jer mu to osvezava recnik. On ne moze da svojim najblizima prica o onome sto radi - njih to najcesce ne zanima, a ne moze ni kolegama, jer ovi su zauzeti sopstvenim slicnim mukama. Drukcije je to kad se prevodi pesma, prica, roman ili drama: tad se jos i nadje poneko zainteresovan, neko ko hoce da slusa prevodioca, kaze mu svoje misljenje dok je rad jos u toku.

A prevodilac o kom je sad rec, dok radi, ne dobija putem povratne sprege nikakvu reakciju koja bi mu pomogla u poslu. Ako je izdavac galantan pa pristane da plati strucnog redaktora, polozaj mu je donekle olaksan, ali to je retko.

Reakcije najcesce nema ni kad knjiga izidje iz stampe. Ako i bude prikazana, vecina kriticara smatra da prevodilac ne zasluzuje da bude pomenut u njihovim prikazima, cak i ako polovinu prikaza sacinjavaju citati prikazivanog dela, u prevodu, jakako.

Tek kasnije, ne zna se u kom trenutku i s koje strane, mozda ce do usiju prevodioca esejistike dospeti neki znak da je njegov prevod neko zaista i procitao. Ume da stigne i poneka vrlo umesna primedba koja bi bila od koristi da je stigla na vreme. Ovako, samo podseca prevodioca na to da je u pravu sto, dok radi, bere kozu na siljak zato sto je rezultat njegovog rada podlozan kritici dokle god postoji i jedan primerak objavljenog prevoda.

Vera u rec

Po jednoj od mnogobrojnih uproscenih definicija, prevodioci su najbolji citaoci. Jer, knjiga se sa stranog jezika ne moze prevesti jednim sirokim zamahom, opstom makrokomandom ili nekim slicnim postupkom: mora se citati rec po rec, red po red, recenica po recenica, pasus po pasus - i kad neka celina otkrije svoj obuhvatniji smisao, onda se on u prevodu rekonstruise, takodje rec po rec, red po red...

Tehnike brzog citanja, a ni uzivacko citanje koje ne priznaje nikakve tehnike, nisu za prevodioce: brzim se citanjem mogu, u najboljem slucaju, samo obavestiti o delu koje treba da prevedu, a u onom uzivackom najcesce im smeta profesionalna deformacija. Kao sto je za uzivanje u pozorisnoj predstavi potrebno "voljno obustavljanje neverovanja" (Kolridz?), tako prevodilac, da bi uzivao u citanju neke knjige, mora voljno da obustavi svoj analiticki pogled koji vreba greske, nedoslednosti, jezicke nezgrapnosti, pogled koji neprestano izostrava dok cita, to jest nadzire sopstveni tekst ili prevod.

To neprestano citanje, udubljivanje u izvorni tekst i staranje da se on valjano pretoci u prevod cini da se u prevodiocu, mozda vise nego kod drugih citalaca, u raznim pravcima razlije osecaj za granicu izmedju knjizevnosti i zivota, a posebno za granicu izmedju sopstvenog zivota i zivota uopste.

Koliko puta nam se, dok smo prevodili neku knjigu, ucinilo da ona mora promeniti svet? A promenila je samo nas: pruzila nam je neki novi uvid zahvaljujuci kojem se prosirio ili izmenio nas pogled, ako ne na svet, a ono bar na neki vazan problem u svetu. No svet oko nas ostao je kakav je bio, pogotovu onaj neposredno oko nas, kojem smo u mislima i namenjivali svoj prevod. Retko, vrlo retko do prevodioca dopre bilo kakav odjek reci koje je s onoliko uverenja prevodio. I zato, iako je pateticno, evo: svaka novoprevedena knjiga, novi oziljak na prevodiocevoj dusi.

Da li to znaci da su knjizevni prevodioci oni najnaivniji citaoci koji najvise veruju u moc reci? Da ne veruju u moc reci, ne bi verovali ni u svoj posao, a kako bi radili bez toga?

Knjizevno prevodjenje od svojih poslenika zahteva cudna prekopcavanja: sneg veje, a prevodilac po specijalizovanim recnicima traga za nazivima tropskih biljaka; u svakodnevnom zivotu nad njega se nadvijaju razne pretnje, a on nedeljama okapa nad nekim stihom i prepevava ga u bezbroj varijanti; kud god da se okrene sudara se s gruboscu i ruznocom, a prevodi knjigu o razvoju osecaja za lepo... No postoji u svemu i jedan paradoks: dok ga prevodilacko citanje odvodi daleko od zivota, daleko od vremena u kojem zivi i mesta na kojem se nalazi, u onome sto je preveo neprestano se prepoznaje i vrlo cesto mu se ucini da pisac upucuje poruku njemu licno, ili da je ono sto je pisac, iz druge sredine i drugog vremena, napisao ko zna povodom cega, vrlo primenljivo i na njegovo, prevodiocevo vreme i okolnosti u kojima upravo zivi.

Treba obratiti paznju na odlomke koje prevodioci biraju u ne precestim prilikama kad im je omoguceno da javno citaju svoje prevode: redovno su posredi tekstovi u kojima prepoznajemo probleme koji nas muce, doba u kojem zivimo, ljude koji nas okruzuju. Svaki knjizevni prevodilac mogao bi dati precizan, umesan, izostreni pregled svog "ovde i sada" sluzeci se citatima iz knjiga koje je preveo, a koje su napisane negde drugde, nekad, na nekom drugom jeziku, nekim drugim povodom.

To je, doduse, dobro poznato svojstvo citata kad se istrgnu iz konteksta. No ovde ne govorim o instrumentalizaciji, ili zloupotrebi takvog postupka. Govorim o prevodilackom citanju, a ono nam veli da su problemi covecanstva trajni i uglavnom nepromenljivi i neresivi, ali da se ne moze odustati od truda da se oni, u konkretnim pojavnim oblicima, ipak rese. Trud je prvenstveno piscev, prevodiocev je doprinos u tome sto otkriva piscevo nastojanje i daje mu pocetni zamah u sopstvenoj sredini.

Dalje vise nista ne zavisi od njega.

(preuzeto iz časopisa Mostovi broj 111)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

A evo i jedne pesme o prevođenju Wink

Svi stalno nesto prevodimo

Svi stalno nesto
prevodimo

Na neki nacin
svi smo prevodioci

Kada kazemo jao
(tu valjda prvu rec
iz koje se
pre milion-dva
i nekoliko godina
rodio covek)
to nije originalan tekst
nasega bola
nego samo nas prevod
jer inace bi ta rec
bila ista
na svim mogucim jezicima

Prevodimo i ljude
koje srecemo
ili kojih se secamo
najcesce ne u obliku
neke tzv. misli
vec nekako difuzno
te zato i sveobuhvatnije

Prevodimo i sebe
sebi
sunjajuci se blize sredistu
svoje svesti

A pri tom neprestano
prevodimo i sam svoj zivot
nastojeci da gradju
uoblicimo u nesto sto bi bilo
citljivije
pre svega za nas same

(ne drzeci se striktno
redosleda poglavlja
kako nam stizu

od Velikoga Urednika)
poredeci bezbrojne
ranije verzije tih prevoda
revidirajuci ih stalno
ponekad i u vrlo
sirokim potezima

(A prevodimo ponekad nesto
i samim svojim zivotom
ili bar njegovim delom
ali to je vec duza prica)

Uzgred budi receno
dok prevodimo svoj zivot
(ili to slavno Ono Nesto
u kome nam se zivoti pretapaju)
i ne slutimo katkad
da se suocavamo
prosto sa nekom
slovnom greskom
nacinjenom tamo negde
u Stampariji samog Vremena

(Uopste
i sam je zivot
obicno netacan prevod
nekakvoga impulsa
u nekakvom vremenu)

A sto je narocito vazno istaci
sve prevodimo uvek
na neki drugi jezik
jer svi mi
iz dana u dan
bezmalo od trenutka do trenutka
nekakvim drugim
jezikom govorimo

(jer sve sto nam se desi
i sto uopste biva
menja i sam nas jezik
te nam se i reci uvek javljaju
sa nekim novim svojim iskustvom
najcesce stecenim drugde)

I kada sanjamo
prevodimo sve ono
sto se samo u snu
i moze zamisliti

Pa cak i kad spavamo
a nista ne sanjamo
prevodimo i tada
ono
i u snu Nezamislivo

I ne samo da smo
svi mi prevodioci
nego je i sve prevod
(kao u nasem prvom primeru
onom u vezi
sa iznenadnim bolom)
naprosto zato
sto nista nije identicno
ni sa cim drugim
osim sa samim sobom
kada god nastojimo
to da definisemo
(a i svaki je prevod
pokusaj definisanja)
opiruci se jeziku
kao preuskoj i prestrogoj disciplini
nametnutoj nasem duhu

A pri tom reci
samo ukazuju na nesto
sto je na granici
onog sto znamo
i onog sto ne znamo

Te tako kao da zivimo
u dvostrukome svetu
svetu onog sto jeste
(ili se cini da je)
i svetu onog sto se
tako i tako zove

A ako uvek postoji neki jezik
izmedju dva jezika
koliko li tek neznanih jezika ima
izmedju jezika
i svih mogucih Nejezika
a i koliko nemustih reci
izmedju reci
i Nereci

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Takođe odlično, preuzeto iz časopisa Mostovi dvobroj 105/106 Wink

O prevodjenju poezije

Jan Malaplat
Prevela sa francuskog Isidora Stojanovic

Ako svetska knjizevnost tvori celinu, onda je to prevashodno zahvaljujuci prevodiocima. Samo je mali broj citalaca u stanju da ceni knjizevni tekst na stranom jeziku; uzmemo li u obzir poznavanje dva, tri i vise jezika, ovaj se broj smanjuje do isceznuca. Ako Gete i Tolstoj, Sekspir i Lorka, Dikens, Po i Kazancakis cine deo naseg univerzuma na isti nacin kao Rasin, Ruso, Volter ili Balzak, njihova poruka retko dopire do nas putem neposrednog dodira sa njihovim delima, a mnogo cesce posredstvom prevodilaca (da ne govorimo o kriticarima i komentatorima). Za vecinu del- ovih velikana, kada je rec o romanima, pozorisnim komadima i esejima, nasli su se strucni prevodioci, ponekada i oni sami genijalni, koji nam dopustaju da zaboravimo da ne citamo izvornik, te da uzivamo u avanturama kneza Andreje, u nedacama Davida Koperfilda, u Zaratustrinim vrtoglavim razmisljanjima, sa skoro istim zadovoljstvom kao engleski, ruski ili nemacki citalac. Ima, bez sumnje, proznih tekstova tako usko vezanih za jezik da se prevod ispostavlja teskim, skoro nemogucim. Rableove igre recima, te Dzojsove, nama jos blize, tesko mogu proci bez znacajnih gubitaka u nekom jeziku drugacijem od onog na kom su napisane. No to su tek izuzeci i pojedinacni slucajevi, ma koliko bili za zaljenje.

Postoji, medjutim, citava jedna oblast knjizevnosti svake zemlje, koja se takoreci u potpunosti sukobljava sa ovom teskocom, sa ovom takoreci nemogucnoscu; i, daleko od toga da je rec o kakvoj sporednoj oblasti - rec je upravo o jednoj od najzacajnijih, mozda bas o najznacajnijoj oblasti, o najvrednijem biseru svake knjizevosti: o poeziji.

O, ne da pesnici nisu prevodjeni kao i sve ostalo! Mozete na francuskom doci do Virgilija i Teokrita, Bajrona i Puskina, Hajnea i Dantea, Selija i Helderlina, ukratko do svih tih genija koji cine nesto poput nebeske cete na celu velike mase pisaca. No, rec je skoro uvek, barem u Francuskoj, o proznim prevodima, cak i ako raspored teksta podseca, putem crtica ili novih redova, na postojanje stihova u izvorniku. Sta onda, najcesce, ostaje od pesnikove poruke, od tih predmeta lepote, vajanih s toliko ljubavi u njihovom jeziku? Nista, ili gotovo nista. Svako od nas je to dosta puta iskusio, uzeo delo kakvog latinskog, engleskog, ruskog pesnika i brzo ga, zbunjen, ostavio. Je li to cuveni Gete? "Genij treceg reda", potvrdice Barbe d"Orvili (Barbedz d'Aurevilldz). Horacije, Marcijal, Juvenal, pesnici? Kako bismo to znali na osnovu ovih zamrsenih, konfuznih, nespretnih tekstova koje drzimo u rukama? Odista, ko moze imati estetskog zadovoljstva citajuci u francuskoj prozi Enejidu, Bozanstvenu Komediju, Bajronovog Don Zuana ili Puskinovog Evgenija Onjegina? I obratno, koji stranac bi uzivao u Rasinovom pozoristu ili Lamartinovoj Zoslin, preobracenim u lokalnu prozu? "Stavljamo u prozu kao sto se stavlja u mrtvacki kovceg", govorio je Pol Valeri, poznavalac, ako je takvih bilo, stoga sto je i sam preveo - u stihovima bez rime, ali sa potpuno vergilijanskom harmonijom - Vergilijeve Bukolike. Povrh svega se radi, u svim primerima koje sam naveo, o delima koja u sebi sadrzavaju radnju, pricu, likove, o delima u kojima forma svakako igra znacajnu, ponekad i glavnu, ali ne iskljucivu ulogu. Sekspirovo pozoriste, napisano vecinom u stihovima, prezivljava u proznom prevodu dobro koliko i lose, poput onih mocnih spomenika kojima podlost vekova i ljudske otimacine ne uspevaju sasvim da oduzmu velicanstvenost. Sta pak reci o kratkim pesmama, sonetima, naime o svoj lirskoj poeziji, u kojoj su ritam, zvucni izbor reci i rima odlucujuci elementi naseg estetskog zadovoljstva?

U svakom narodu, naime, poezija u sustini sacinjava jezik unutar jezika, sa svojim propisanim i nepropisanim pravilima, svojim recnikom, svojom krajnjom osetljivoscu koja cini da promena, prosto premestanje reci moze unistiti celu gradjevinu. (Napominjem da ovde govorim prevashodno o klasicnoj poeziji, o rimovanoj ili barem ritmovanoj poeziji, a ne o modernoj poeziji koja je cesto tek obicna proza, vestacki izdeljena u nejednake redove, gde se uzalud pokusava doci do neke kadence ili napeva i koju bismo previse cesto - no, na srecu, ne uvek - i samu mogli uzeti za osrednji prevod neke strane pesme.) Cujmo Misea, u Namuni:

J'aime surtout les vers, cette langue immortelle;

C'est peut-être un blasphème et je le dis tout bas,

Mais je l'aime à la rage. Elle a ceci pour elle

Njue les sots d'aucun temps n'en ont pu faire cas,

Nju'elle nous vient de dieu, nju'elle est limpide et belle,

Njue le monde l'entend et ne la parle pas.

"Narocito volim stihove, taj besmrtni jezik; # mozda je uvreda, te govorim sasvim tiho, # no volim ga do ludila. Njemu je svojstveno # da ga budale nikada nisu mogle koristiti, # da nam dolazi od boga, da je cist i lep, # da ga svet razume a ne govori ga.

Ovaj pesnicki jezik, cija je osnovna osobina stih, ocigledno nije jednolican. On sadrzava citavu jednu skalu stepeni, nivoa, upotreba, od pozorisnog stiha do velike lirske pesme ili epopeje, preko fiksnih formi, satire, poslanice, epigrama, price, pesme, basne itd. On moze biti duhovit ili uzvisen, poucan ili strastven. Pesnicko osecanje koje on prenosi moze ostati osrednje, odsutno, ili se naci s vise zestine u neversifikovanim delima. Reci da je svaki stih poezija ili da je svaka poezija u stihu bila bi ocita zloupotreba reci. Tako bi i razmatranja o pesnickom prevodjenju koja slede morala biti nijansirana prema samom karakteru prevedenog dela. No, kada pesnik koristi stihove, on to nikad ne cini bez izvesne namere, bez izvesnog utiska o kome ce prevodilac morati da vodi racuna.

Jedan se primer ove krajnje osetljivosti, ove ranjivosti pesnickog jezika pojavljuje u filmu "Ulaz za umetnike". U njemu je Luj Zuve (Louis Jouvet) igrao ulogu profesora Konzervatorijuma i trazio od svojih djaka da recituju ovih nekoliko stihova iz Oktobarske noci:

Le mal dont j'ai souffert s'est enfui comme un rêve.

Je n'en puis comparer le lointain souvenir

Nju'à ces brouillard légers njue l'aurore soulève

Et nju'avec la rosée on voit s'évanouir.

"Bol od kog sam patio nestao je poput sna.# Mogao bih uporediti daleko secanje na njega# samo sa onim lakim maglama koje zora dize# i koje sa rosom vidimo da venu.

Jedan od djaka je izlazio na kraj i dobro i lose u pocetku, medjutim, dosavsi do cetvrtog stiha, prestravljen mozda inverzijom, ili pak ne primecujuci njenu svrhu, ovako je zakljucio:

Et nju'on voit s'évanouir avec la rosée,

"I koje vidimo da venu sa rosom.

satiruci time rimu, krseci ritam i cineci, sa svoje strane, da svene sva car ovih stihova. Pesnik i prevodilac Zan-Lik Moro (Jean-Luc Moreau) podjednako umesno zapaza da je La Seine coule sous le pont Mirabeau veoma tacan prevod cuvenog Apolinerovog stiha: Sous le pont Mirabeau coule la Seine... ali da mu oduzima svu njegovu poeziju "Sena tece pod mostom Mirabo. (...) Pod mostom Mirabo tece Sena.

Stoga, ako je, da bi se ubila poezija, dovoljno, unutar jednog istog jezika, ne promeniti vec samo premestiti neku rec ili odstraniti inverziju, te time ustanoviti prirodan sintaksicki red, sta ce tek biti pri prelasku s jednog jezika na drugi, onakav kakav se najcesce upraznjava, odnosno kad stihove prevodimo prozno, brinuci prevashodno o semantickom sadrzaju i vrlo uzgredno, ako uopste, o muzici? Elem, katastrofa je uglavnom potpuna: bukvalni smisao ostaje; umetnicki efekat je unisten.

Ako pokusamo da analiziramo uzroke ovog jedinstvenog fenomena, otkricemo tri osnovna: prvi ocigledan, drugi suptilniji, treci odista paradoksalan uzrok.

Sto se ociglednog uzroka tice, radi se, naravno, o nestanku muzike, ustanovljnog zvucnog kadra, sacinjenog od ritma, rim-, govorne melodije, svih tih elemenata koji daju pesmi u njenom izvornom jeziku onu vrstu neminovnosti koja proizlazi iz jedne priznate harmonije. U sonetu, na primer, uho citaoca ili slusaoca prati poznati pokret, naglasen povratkom istih rima u katrenima, otvoren za nove misli s novim rimama u tercinama. Odsustvo ove stroge ravnoteze lisava pesmu dobrog dela zanimanja za nju, izmedju ostalog i zadovoljsta koje proistice iz pobedjene teskoce. Trebalo bi, uostalom, kako bi se bolje opravdalo koriscenje stihova, u jednoj pesmi bas kao i u njenom prevodu podrobnije analizirati razlog i posledice ove stege koju su sebi, pre toliko vekova, pesnici postavili i koje ih je nasa epoha navodno oslobodila. Zapazimo ovde samo to da versifikovani oblik nije puki hir, puko podrazavanje knjizevne mode, vec estetski, magicni postupak, kako bi se jeziku dao visi doseg i vise snage, kao sto laser u fizici daje vise koherentnosti i jacine svetlosti. Zar nije upravo ovaj fenomen opisao vec Vinji u sledecem odlomku o poeziji iz Pastirove kuce:

Comment se garderaient les profondes pensées

sans concentrer leurs feulj dans ton diamant pur

Njui conserve si bien leurs splendeurs condensées?

Ce fin miroir solide, étincelant et dur...

"Kako da se misao duboka odrzi,

A da joj se plamen ne sazme u dragulj

Tvoj cisti sto cuva sazete joj drazi?

Ogledalo cvrsto, u svetlosti dragoj...

Suptilniji uzrok ovog poraza prevodjenja u prozi jeste da se, mimo takoreci mehanickog efekta pravilne versifikacije, izbor reci izvornog pesnika odnosi na sastav, tradicije, harmonije jezika, bilo da bi se oni slêdili, ili da bi se njima suprotstavilo, ili da bi se prosto na njih aludiralo. Zvucnost reci, njihovi medjusobni odnosi, aliteracije, naizmenicnost suglasnika i samoglasnika koji ih sacinjavaju, ucestvuju u proizvodjenju efekta pesme isto koliko i obicno semanticko znacenje, pa i vise. Ova igra, koju poznaju vec knjizevna proza i njeni pazljivi prevodioci, u poeziji je dovedena do vrhunca. Kako ce se te konotacije, te tanane ravnoteze, ta implicitna ukazivanja na proslost jezika moci ponovo pronaci nakon prevoda u jednom jeziku u kom su sve te mreze drugacije, u kom reci s jednakim sustim smislom nisu okruzene istovetnom aurom? Sama cinjenica, na primer, da su mesec (der Mond), smrt (der Tod), zvezda (der Stern), bol (der Shcmerz) muskog roda na nemackom, dok su sunce (die Sonne), oblak (die Djolke) ili ljubav (die Liebe) zenskog roda #na francuskom je upravo obratno: mesec, smrt, zvezda, bol su zenskog roda (la lune, la mort, l'étoile, la douleur), dok su sunce, oblak i ljubav muskog roda (le soleil, le nuage, l'amour).prim.prev.#, svakako ce obojiti ton pesme u kojoj se nalaze ove reci i manje-vise promeniti taj kolorit kad se pesma prevede s jednog jezika na drugi. Neki jezici, poput latinskog ili ruskog, ne znaju za clanove, drugi pak ne razlikuju rodove reci.

Napokon, paradoksalni uzrok je sama zelja za vernoscu. Prozni prevodilac jedne pesme najcesce dobro uocava stete koje joj nanosi time sto ne prenosi formu. Stoga se tim pre trudi da budi istinski veran, da ostane sto je blize moguce bukvalnom smislu. Nije li to jedino opravdanje koje ostaje njegovom poduhvatu? No, cineci to, on ce neizostavno sacuvati u svom tekstu mnogi izraz, epitet, preokret, koji su postojali u izvorniku jedino radi ritmovane i rimovane forme, nivoa pesnickog stila. Ovi elementi proizisli iz prvobitne pesme i preneseni u prozu, a povrh toga u jedan drugi jezicki sistem, doslovno vise nemaju smisla. Oni daju tekstu, u jeziku na koje se prevodi, haotican, izvestacen, proizvoljan lik, koji se prevodilac, usled svog precutnog ugovora o krajnjoj vernosti, ne usudjuje, ili bar ne dovoljno, da ublazi. On pada u zamku koju je obznanio vec Volter, izmedju ostalog veliki borac za prevodjenje stiha u stihu, u osamna- estom od svojih Filozofskih pisama (nakon jednog prepeva Hamletovog monologa koji daje sebi, treba priznati, najpreteranije slobode naspram izvornika):

"Jaoj tvorcima doslovnih prevoda, koji prevodeci svaku rec nadrazuju smisao. Upravo ovde se moze reci da slovo ubija a da duh ozivljuje".

Takvi su, ukratko sazeti, osnovni uzroci koji skoro uvek daju proznom prevodu pesme taj kruti, izvestacen, takoreci jadni izgled. Ne mozemo a da ne pomislimo na Bodlerovog Albatrosa:

A peine les ont-ils déposés sur les planches

Njue ces rois de l'azur, maladroits et honteulj,

Laissent piteusement leurs grandes ailes blanches

Comme des avirons tra"ner à côté d'eulj.

.................................................

Ce vodzageur ailé, comme il est gauche et veule!

Lui naguère si beau, nju'il est cominjue et laid!

"Kad ga na pod stave, uhvacen i svladan,

Car azura tada rasiri kraj tela,

U svom batrganju nespretan i jadan,

Ko ogromna vesla, duga krila bela.

.......

Taj krilati putnik kako je sad bedan!

Tako lep malocas, sad se smesno valja #...#

Prevod Nikole Bertolina, u: Sarl Bodler, Cvece zla, Beograd 1979.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

knknpnkn · * Đavolkova žena *

Pa, upravo je objasnjeno tom metaforom! "U njenoj kozi" i nije neka metafora! Ali "u njenim cipelama" je bas metafora! Bilo je pitanje reditelju filma, od kud bas taj naslov. On je naveo da je opsesija starije sestre-bilo sakupljanje prelepih cipela, koje ona nikada zbog svog zivotnog stila, nije mogla da nosi. Dok, je mladja sestra, ludela i obozavala da "pozajmljuje" sestrine cipele! Glavna poenta filma, nije uopste (kao ni same knjige, po kojoj je film uradjen) njihova razlicitost, vec koliko je porodica, kao i odnosi u njoj bitna!
Opet, "u njenim cipelama" jeste metafora. "u njenoj kozi", meni i ne zvuci kao metaforicno, vec kao direktno receno.
Opet, ponavljam, ovo je samo moje misljenje, moj dozivljaj cele ove price, posle knjige i samog filma, ali kao laika. Verujem da si ti u pravu i da je to nepravilan prevod naziva filma, ali meni ce ostati "u njenim cipelama", jer sa "kozom" ne mogu da povezem ovaj film! Nikako! Very Happy

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Gravedigger_girl_4ever · Početnik Domaćeg.de

Ucim Englenski oko 6 godina.... (zvanicno)... Pre toga sam ucila iz raznih emisija, decjih kaseta za upoznavanje sa jezikom itd.
Ne smatram sebe dovoljno strucnom da odgovorim na temu, ali kada cujem neke gluposti koje je veoma lako prevesti, a prevodioci idioti prevedu sasvim drugacije.... E to mi je jadno.
Npr. filmovi:
- Dodgeball - nasi su preveli kao "Pazi lopta" ( onaj ko nije gledao film: to je naziv sporta kao sto su fudbal, kosarka....)
- Cheaper by the dozen - preveli su kao: "Sto vise, to bolje", "12 katastrofalnih".....
- Legaly blond" - "Otkacena plavusa"....

Ja uglavnom zbog ovakvih gluposti sve filmove pisem po njihovom originalnom nazivu.

pinkie · Prijatelj foruma

Kada je rec o prevodjenju jednom sam vec navela da moze da se dodje i u situaciju da neciji tekst sa originalnog teksta prevedemo recimo na srpski, koriscenjem daleko manjeg broja reci, sto svakako ne znaci da prevod nije adekvatan i ispravan. Evo banalan primer:

"...The new evidence and more orderly atmosphere also suggested that the trial — which has come under strong criticism by Iraqi officials and human rights groups — may yet fulfill American hopes for a credible public forum on the crimes of Mr. Hussein's rule." - 42 reci

"...Novi dokazi i disciplinovanija atmosfera su takodje nagovestili da ce proces - ostro kritikovan od irackih zvanicnika i grupa za ljudska prava - mozda ipak ispuniti americka ocekivanja kao verodostojan javni forum o zlodelima vladavine g. Huseina." - 35 reci - 7 reci krace i pored upotrebe pasivnog oblika u originalu.
Rolling Eyes

Ivan Klajn pak u "Piscima i pismenjacima" kaze da, iako nam se nekad, posmatrajuci pojedinacne reci, moze uciniti da je engleski sazetiji, jezgrovitiji i koristi manje reci da objasni neki pojam, u sustini to nije tacno. On to objasnjava time da srpski ima sinteticku, a engleski analiticku strukturu i daje primer: "He touched the little piece of paper with the tip of his fingernail" prevodi se, mnogo krace, sa:"Vrhom nokta dotace papiric". Klajn jos smatra da skoro svi zapadni jezici, zbog koriscenja odredjenih i neodredjenih clanova, kao i spojeva s predlozima umesto padeza, koriste daleko vise reci i prostora za iskazivanje neke misli nego nas jezik.

Rolling Eyes

kalamiti dzejn · Početnik Domaćeg.de

A sta kazete za prevod "prince charming" kao sarmantni princ.
Kod nas je to oduvek bio princ na belom konju.
Ili je ovo trebalo da postujem na temi lazni prijatelji. Rolling Eyes

Losi prevodi nisu samo nasa boljka, rekla bih da je prilicno univerzalna kategorija. Istu gresku sam upecala u jednom prevodu sa engleskog na spanski ( na spanskom bi bilo pr'incipe azul)
Ovaj apostrof pored "i" bi trebalo da bude akcenat... izvinjavam se tastaura mi je za djubre, ne funkcionisu mi svi dugmici Very Happy

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Dejan Ilic, O jednoj dobroj knjizi i jednom losem prevodu

Linda Hutcheon /Linda Hacn/: A Poetics of Postmodernism, Routledge, New York and London 1988; Linda Hacion: Poetika postmodernizma, preveli Vladimir Gvozden i Ljubica Stankovic, Svetovi, Novi Sad 1996.

Moglo bi se pisati o prevodu knjige Linde Hacn Poetika postmodernizma a da se o samoj knjizi ne kaze ni rec. I to svakako ne bi bio kratak tekst. Na zalost, ne bi bio ni zanimljiv. Pored toga sto je duga, prica o tome kako vecina domacih izdavaca objavljuje prevedene knjige tuzna je i dozlaboga dosadna, jer se neprekidno ponavlja. Zbog toga cu o prevodu Vladimira Gvozdena i Ljubice Stankovic reci tek nesto vise u drugom delu ovog teksta. Naime, zaista bi bilo steta da zbog lose prevedene i urednicki zapustene knjige ne bude nista receno o pokusaju Linde Hacn da odredi i protumaci fenomen postmodernizma, odnosno, kako to ona sama zove, postmodernistickog kulturnog poduhvata ili preduzeca. Dakle, o prevodu za sada samo jos ovoliko: rec je o tipicnim propustima, odnosno o poslovicnoj polovicnosti u domacem izdavastvu; knjiga Linde Hacn svakako zasluzuje da bude prevedena i objavljena, i u tom pogledu urednicki izbor nije sporan; sto se samog prevoda tice, ovakav kakav je predat citaocu los je, ali, uprkos mnostvu gresaka, daleko od toga da je nepopravljivo los, i utoliko je propust urednika veci. U odnosu na ono sto je uradjeno, trud da se prevod dodatno poboljsa, odnosno popravi, neznatan je, i da je ulozen, dobili bismo na nasem jeziku knjigu na koju bismo mogli da se pozovemo i da je s dobrim razlozima citiramo. Medjutim, taj zavrsni, pre svega, urednicki, a onda i prevodilacki napor izostao je, a steta je jos veca ako uzmemo u obzir i to da se kod nas s vremena na vreme ipak razgovara o razumevanju i tumacenju savremene srpske postmodernisticke pripovedne knjizevnosti, te bi povoda za svrsishodnu upotrebu interpretativnih uvida Linde Hacn bilo sasvim dovoljno.

I
Zasto isticem da kriticka studija Linde Hacn moze da bude od narocitog znacaja iskljucivo za tumacenje pripovednih tekstova, kada sama autorka kaze:

Rather than either eulogize or ridicule, what I have tried to do is study a current cultural phenomenon that exists, has attracted much public debate, and so deserves critical attention. (Hutcheon 1988: viii)

Radije nego da hvalim ili ismevam, u ovoj studiji cu pokusati da proucim tekuci kulturni fenomen koji postoji, izaziva brojne debate i, samim tim, zasluzuje kriticku paznju. (Hacion 1996:

Umesto da velicam ili ismevam, pokusala sam da proucim sadasnji kulturni fenomen koji postoji i predmet je mnogih javnih rasprava, te zasluzuje da mu se posveti kriticka paznja.*

i pri tom misli na

... cultural enterprise we seem determined to call postmodernism. (Hutcheon 1988: viii)

... kulturnu inicijativu koju smo, kako se cini, odlucili da zovemo postmodernizam. (Hacion 1996:

... kulturni poduhvat koji smo, izgleda, reseni da zovemo postmodernizmom.

Jasno je, dakle, da je Linda Hacn nameravala da, kako sama kaze, prouci opsti kulturni fenomen druge polovine dvadesetog stoleca, ciji je savremena proza tek jedan deo. Pa ipak, ona se uglavnom bavi pripovednom knjizevnoscu, odnosno, sasvim precizno, savremenim romanom. Reklo bi se da je okvirno razmatranje savremene arhitekture, izlozeno u uvodnim poglavljima knjige, Linda Hacn upotrebila samo kao odgovarajuci model za razumevanje savremenog romana, kao god sto joj retki primeri iz vizuelnih umetnosti, pre svega fotografije i filma, sluze samo kao pogodne ilustracije zakljucaka izvedenih na osnovu tumacenja pripovednih dela. Sama autorka ovako objasnjava svoje usredsredjivanje na pripovednu knjizevnost:

I have concentrated on fiction, particularly in the second part of this study, partly because many others writing on postmodernism have also done so, and partly because it overtly (because verbally) articulates and problematizes the assumptions of our dominant culture. (Hutcheon 1988: 227)

Usredsredila sam se na fikciju, narocito u drugom delu ove studije, jer mnogi napisi o postmodernizmu cine to isto, a delimicno i zbog toga sto ona ocigledno (jezicki) artikulise i problematizuje pretpostavke nase dominantne kulture. (Hacion 1996: 374)

Usredsredila sam se na prozu, narocito u drugom delu ove studije, delimicno zato sto se i mnogi drugi koji pisu o postmodernizmu takodje bave prozom, a delimicno i zbog toga sto proza jasno (buduci da to cini recima) artikulise i razmatra pretpostavke nase dominantne kulture.

Nema potrebe da ovde dovodimo u pitanje opravdanost pokusaja da se u okviru jednog razdoblja dela koja pripadaju razlicitim vrstama umetnosti tumace na isti nacin, odnosno da se svakom pojedinacnom delu, bilo ono likovno, muzicko ili knjizevno, na primer, prida isti konacni smisao, kao sto to, cini se, pokusava da ucini Linda Hacn kada tvrdi da savremena umetnost

... foregrounds the process of meaning-making in the production and reception of art, but also in broader discursive terms: it foregrounds, for instance, how we make historical "facts" out of brute "events" of the past, or, more generally, how our various sign systems grant meaning to our experience. (Hutcheon 1988: lj)

... stavlja u prvi plan procese proizvodnje znacenja u proizvodnji i recepciji umetnosti, ali i u sirem diskurzivnom smislu /.../ stavlja u prvi plan, na primer, nacine na koje mi stvaramo istorijske "cinjenice" mimo nasilnih "dogadjaja" proslosti ili, opstije, nacine na koje nasi razliciti znakovni sistemi dodeljuju znacenje nasem iskustvu. (Hacion 1996: 10)

... skrece paznju na proces stvaranja znacenja u proizvodnji i recepciji umetnosti; a u sirim okvirima, takodje, skrece paznju na to kako, recimo, od sirovih proslih "dogadjaja" pravimo istorijske "cinjenice", ili, jos uopstenije, kako nasi raznorodni znakovni sistemi daju smisao nasem iskustvu.

Jednostavno govoreci, ovakve tvrdnje odnose se u stvari na opsta mesta, odnosno topose karakteristicne za ono sto bismo mogli da nazovemo duhom vremena druge polovine dvadesetog stoleca. Ali i same po sebi ove tvrdnje jesu bas ta opsta mesta, te nam, kao takve, malo sta novo otkrivaju o savremenoj umetnosti. Usredsredimo se zato na mnogo podrobniju i pazljivije izvedenu analizu savremenog, postmodernistickog romana.

... what would characterize postmodernism in fiction would be what I here call "historiographic metafiction"... (Hutcheon 1988: ilj)

... postmodernizam u fikciji olicavace "istoriografska metafikcija"... (Hacion 1996: 9)

... ono sto bi bilo obelezje postmodernizma u prozi ovde zovem "istoriografskom metaprozom"...

Naziv "istoriografska metaproza" treba da oznaci niz paradoksa nastalih kada su se modernisticka shvatanja o umetnickom delu zatvorenom u sebe i modernisticke teznje ka estetickoj autonomiji sukobili sa teznjom da delo bude istorijski i politicki utemeljeno. I umesto da u tom sukobu nadvlada jedna od dve uzajamno protivrecne teznje, doslo je, prema, rekao bih, tacnom tumacenju Linde Hacn, do njihovog objedinjavanja unutar proznog tkiva. I, prema jos jednom tacnom zapazanju Linde Hacn, tim objedinjavanjem nije nastala nova jedinstvena celina u kojoj su sukobljene teznje izgubile svoja glavna obelezja. Naprotiv, rec je o heterogenoj celini, u kojoj, koristeci odgovarajuce narativne forme, svaka od navedenih teznji pokusava da ostvari sebi svojstven cilj. Sta zapravo znaci tvrdnja da je postmodernisticka prozna knjizevnost izrazito zaokupljena razmisljanjima o vlastitoj prirodi, ali da istovremeno nastoji i da odredi svoje mesto u "istorijskom svetu"; a zatim, koji su to narativni oblici kojima se unutar jednog pripovednog dela iskazuju ovakve, reklo bi se, protivrecne teznje?

Nije sporno da je knjizevnosti druge polovine ovog veka svojstvena izrazena sumnja u ono sto se obicno naziva "zdravim razumom", sto se podrazumeva i sto nam izgleda "prirodno". Uporedo sa slicnim analizama u teorijskoj misli, i u savremenoj knjizevnosti pripovedaci nastoje da pokazu kako se ispod onoga sto smo navikli da prihvatamo "zdravo za gotovo" krije zapravo slozen sistem istorijskih uslovnosti i drustvenih konvencija koje bismo mogli da odredimo na mnogo razlicitih nacina, ali svakako ne kao "prirodne" i same po sebi razumljive. U zavisnosti od sklonosti autora, takva analiza dalje bi mogla da vodi ka imenovanju onih sila koje nastoje da nas privole da bez imalo sumnje prihvatamo odredjene "istine". Linda Hacn pripada onoj grupi autora koji zastupaju, kako je to formulisala u svojoj narednoj knjizi Politika postmodernizma,

... a theoretical position that seems to assert that dje can only know the world through 'a network of socially established meaning systems, the discurses of our culture'.*

... teorijski stav kojim se, izgleda, tvrdi da svet mozemo da saznamo jedino kroz 'mrezu drustveno ustanovljenih sistema znacenja, diskursa nase kulture'.

A pod diskursom podrazumeva "sistem odnosa izmedju strana koje ucestvuju u javnom zivotu", sto ukazuje na

... politically un-inonocent things like the expectation of shared meaning and it does so within a dynamic social context that acknowledges the inevitability of the existence of power relations in any social relations. (Hutcheon 1989: 4)

... politicki obelezene stvari kao sto je ocekivanje opste saglasnosti i to cini unutar promenljivog drustvenog konteksta koji priznaje da je neminovno da u svim drustvenim odnosima postoje odnosi moci.

Zbog toga Linda Hacn istice da su postmoderni umetnici svesni da ne mogu da izbegnu politicki kontekst u kojem govore i stvaraju. Ali, ako ne mogu da izbegnu politicke implikacije svojih dela, mogu svojim delima da pokusaju da podriju, odnosno dovedu u sumnju one "istine" koje, usled toga sto ih zastupa grupa koja unutar zajednice ima najvecu moc, prete da postanu dominantne i jedino vazece. Takve "istine" Linda Hacn naziva "totalizujucim ideologijama", jer pretenduju na opste vazenje i nastoje da sebi podrede svako drugacije misljenje ili da poreknu njegovu ispravnost.

Na koji nacin, kojim pripovednim postupcima, pisci "istoriografske metaproze" prigovoraju svakoj "totalizujucoj ideologiji"? Drugim recima, kako postmodernisticka naracija pokazuje da nijedna "opsteprihvacena istina" nije u manjoj meri uslovljena istorijskim i drustvenim okolnostima dakle, nije u manjoj meri posledica trenutnih odnosa moci u drustvu od bilo koje druge, njoj alternativne "istine". Linda Hacn posredno odgovara na ova pitanja kada u Politici postmodernizma obrazlaze zasto je odlucila da svoje vidjenje kljucnih odlika postmodernizma zasnuje na tumacenju savremene proze:

And indeed I have chosen to concentrate here on two art forms which most self-consciously foreground precisely this awareness of the discursive and signifying nature of cultural knowledge and they do so by rising the question of the supposed transparency of representation. These are fiction and photography, the two forms whose histories are firmly rooted in realist representation but which, since their reinterpretation in modernist formalist terms, are now in a position to confront both their documentary and formal impulses. This is the confrontation that I shall be calling postmodernist: where documentardy historical actuality meets formalist self-reflexivity and parody. At this coquncture, a study of representation becomes, not a study of mimetic mirroring or subjective projecting, but an exploration of the way in which narratives and images structure how we see ourselves and how we construct our notions of self, in the present and in the past. (Hutcheon 1989: 7)

I zaista, odlucila sam da se ovde usredsredim na dve umetnicke forme koje u najvecoj meri svesno isticu upravo ovu svest o diskurzivnoj i oznacavajucoj prirodi naseg kulturnog znanja, i to cine tako sto pokrecu pitanje o pretpostavljenoj prozirnosti predstavljanja. Rec je o dvema formama prozi i fotografiji cija je istorija cvrsto ukorenjena u realistickom predstavljanju, ali koje danas, s obzirom na to da su iznova protumacene u modernistickom formalistickom kljucu, mogu da se suoce sa obe svoje teznje dokumentaristickom i formalistickom. Ovo suceljavanje nazvacu postmodernistickim: dokumentarna istorijska stvarnost srece se sa formalistickim samorazmatranjem i parodijom. U ovakvim okolnostima, proucavanje predstavljanja ne postaje proucavanje mimetickog odrazavanja ili subjektivnog projektovanja, nego istrazivanje nacina na koje pripovedna i likovna dela strukturisu nacin na koji vidimo sami sebe i konstruisemo nasa shvatanja vlastitog ja u sadasnjosti i proslosti.