www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014
.:: ONLINE - RADIO ::: www.Domaći.de ::.

O leksickom siromasenju jezika
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Jezik je produžetak misli, osećaja, znanja ~
::  
Autor Poruka
pinkie
Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 34

Datum registracije: 01 Okt 2004
Poruke: 19325
Mesto: u skrivenom kutku

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pon Sep 04, 2006 11:11 am    Naslov poruke: O leksickom siromasenju jezika Na vrh strane Na dno strane

Milan Šipka

JOŠ O LEKSIČKOM SIROMAŠENJU JEZIKA

Uzroci leksičkog siromašenja jezika, na koje smo, iznošenjem nekoliko karakterističnih primera, ukazali u prošlom broju našeg časopisa (Jezik danas, 7/1998, 12—14), brojni su i raznovrsni, ali bi se ipak mogli svesti na dva osnovna faktora.

Prvi je opšti, društveni.

Jezik je, naime, po svojoj prirodi i funkcijama društvena pojava, pa se i različite promene koje se u društvu zbivaju, u jeziku ogledaju i na jezik odražavaju, ponajpre i ponajviše na njegov leksički sastav, na rečnik. Tako su, na primer, raspad i nestanak patrijarhalnih porodičnih zadruga, koje su se na našim prostorima zadržale i do početka dvadesetog veka, doveli do siromašenja našeg inače veoma razvijenog sistema naziva za rodbinu i svojtu i njihovog svođenja samo na nekoliko najosnovnijih izraza: majka, otac, ded(a), baba (baka), sin, kći, unuk, unuka, ili zet, punica i punac (ili tašta i tast), snaha, svekar, svekrva i sl. Nazivi za malo dalje srodničke odnose, a još više za svojinske, postepeno se gube, pa se tako umesto ujak, tetak (teča) i stric govori, naročito u gradovima, samo čika ili čiko, umesto ujna, strina i tetka samo tetka ili teta itd. Ostale nazive, kao što su nećak, sinovac, (prvi, drugi ili treći) bratučed, pašenog, jetrva, šurnjaja, šuričić i sl., retko ko u urbanim sredinama poznaje, a još ređe upotrebljava, pa se sve svodi na izraz „moj rođak”, bez obzira na to je li reč o rodbini ili svojti. O nazivima za dalje pretke (navrnded, askurđel, kunđel, kurlebalo ili sukurdov) da i ne govorimo — oni su potpuno iščezli čak i u našim najzabačenijim selima.

I promena strukture stanovništva — prevladavanje gradskog življa nad seoskim — uslovila je odvajanje velikog broja ljudi od prirode i zemljodelstva, pa se i to odrazilo u jeziku potiskivanjem iz upotrebe i gubljenjem mnogih naziva za pojave u prirodi, poljoprivredne radove, pribor za rad i drugo što je vezano za život na selu. Urbani čovek jednostavno nema više ni potrebe da takve reči upotrebljava. Umesto njih tu je sva sila novih reči iz sveta moderne tehnike, sporta, zabave itd.

Drugi faktor leksičkog siromašenja jezika, moglo bi se reći, subjektivne je naravi. To je naša već poslovična nemarnost i odsustvo brige o jeziku i jezičkoj kulturi, i to u područjima gde je ta briga najpotrebnija: u školskoj nastavi, u medijima, u izdavačkoj delatnosti, u administraciji. U našim školama, na primer, veoma se malo pažnje posvećuje kulturi usmenog i pismenog izražavanja. Pri tome se posebno zanemaruje bogaćenje učeničkog rečnika. Sve se uglavnom svodi na najviše četiri pismena zadatka u toku školske godine i uzgredna objašnjenja „stranih i nepoznatih reči” prilikom obrade pojedinih književnih tekstova u čitankama. Tako učenici o bogatom i zanimljivom svetu reči i o pojavama kao što su polisemija, sinonimija, homonimija, paronimija, antonimija i sl., ne saznaju gotovo ništa. Koliko se naših učenika služi riznicama našeg leksičkog blaga — rečnicima i leksikonima; koliko ih uopšte i zna da takve knjige postoje? Bilo bi zanimljivo napraviti u vezi s tim širu anketu po našim školama. Pri tome treba imati na umu i činjenicu da se jezik, koliko-toliko, uči u osnovnoj školi, a u srednjoj gotovo nikako, jer se tu daje prednost književnosti. Kako onda može biti govora o nekakvom sistematskom učenju i pravilnom korištenju ogromnog leksičkog blaga našeg jezika?



Ukrštene greške

Nemaran odnos prema jeziku, prvenstveno leksici, nije obeležje samo naše školske nastave. To je, kako je već rečeno, opšta pojava koju susrećemo na svakom koraku i u svim oblastima društvenog života. Ovde ćemo ukazati na jedan naizgled nevažan i nebitan primer. Radi se o običnim ukrštenim rečima, koje svakodnevno rešava veliki broj ljudi različitog uzrasta i različitog stepena obrazovanja. Nema u nas gotovo nijednog dnevnog ili nedeljnog lista koji redovno ne donosi bar jednu ukrštenicu, a postoje i posebni enigmatski časopisi čiji je to osnovni sadržaj. Komponovane inventivno ili manje inventivno, ukrštene reči su u svakom slučaju prilika da se njihovim rešavanjem ponešto i nauči i otkrije što se ranije nije znalo. Stoga popunjavanje praznih kvadratića u ukrštenicama nije puka razbibriga, ne služi samo za zabavu u časovima dokolice, nego je to i efikasno sredstvo podizanja nivoa obrazovanja, pa i širenja jezičke kulture, posebno u smislu bogaćenja rečnika i sprečavanja leksičkog siromašenja. Tu činjenicu sastavljači ukrštenica morali bi stalno imati na umu, da ne kažemo da bi neki od njih, na koje će se odnositi naše primedbe, morali imati više opšteg obrazovanja i više sluha za značenja pojedinih reči koje dovode u vezu. Onda se ne bi dešavalo da umesto ukrštenih reči dobijemo „ukrštene greške”, kao što su, recimo: „načiniti tesajući”, umesto tešući (rešenje: istesati), ili „zapovedni glagol”, umesto zapovedni način (rešenje: imperativ); ili da se kao jedina moguća zamena za sinonime opasač, remen može upisati kajiš (sa j), umesto kaiš, kako je jedino pravilno, ili da je „bolest šarenice oka” — iris, umesto iritis itd. Najčešće su ipak one greške koje nas ovde najviše i zanimaju. To je izjednačavanje nekih reči koje nemaju istovetno značenje, kao što su npr. pritisak i potisak, bundeva i tikva, vo i bik, čopor, krdo i stado i sl.

U školi se na časovima fizike uči a i u rečnicima je zabeleženo da je pritisak — „sila kojom jedno telo deluje na površinu drugog tela, pritiskivanje”, a potisak — „sila koja deluje odozdo naviše”, koja, dakle, potiskuje.

Ni reči bundeva i tikva ne znače baš isto. Jer bundeva je tek „vrsta tikve koja se upotrebljava za hranu ljudima i stoci”, a ne tikva uopšte. Prema tome, da bi se u ukrštenici dobio odgovor bundeva, trebalo je staviti: „vrsta tikve”, a ne prosto — „tikva”.

Zna se takođe da je vo — „muško goveče (obično uškopljeno), koje se upotrebljava kao tegleća životinja”, a bik — „neuškopljeni vo”. To je razlika koju ni krave ne mogu zanemariti.

Reči čopor, krdo i stado posebna su priča. U jednoj ukrštenici, naime, stajalo je: „krdo, čopor”, a jedino moguće rešenje, kad se pravilno popune sve reči uspravno, bilo je — stado. Kao da te reči u našem jeziku znače isto, kao da tu ne postoje baš nikakve semantičke razlike. Pre svega, krdo i stado razlikuju se po tome što prva reč (krdo) označava veći broj životinja koje se drže ili pasu zajedno u slobodnom prostoru, dok druga (stado) označava uglavnom — „veći skup domaćih životinja preživara, obično iste vrste, koje zajedno pasu i koje su pod nadzorom jednog čuvara (pastira)”. Differentia specifica ovde je upravo nadzor, čuvanje. Krdo niko ne čuva, dok se stado čuva, nadzire. Otuda i prenesena značenja tih reči: stado — vernici koji imaju svoga „pastira” (pastora, sveštenika), a krdo — raspuštena gomila ljudi bez ikakve kontrole. Zamena ovih dveju reči u tom smislu nemoguća je, pa nam i to govori da se radi o rečima s različitim značenjima u današnjoj upotrebi. I hungarizam (reč mađarskog porekla) čopor razlikuje se danas donekle od reči krdo. Ta su se dva sinonima, dakle, semantički izdiferencirala, što se može zaključiti i po njihovoj upotrebi u vezama s drugim rečima. Tako se obično govori čopor vukova, čopor pasa, čopor (divljih) svinja, ali ne i čopor bivola, čopor krava, a pogotovo ne — čopor ovaca. Kao da se u reči čopor oseća neki značenjski prizvuk agresivnosti i krvožednosti i sl. Ali ako se čopor i krdo i mogu nekako dovoditi u vezu kao sličnoznačnice, ni u kom slučaju ne bi ih, bar ne u negovanom jeziku, trebalo značenjski izjednačavati s rečju stado. Nerazlikovanje i izjednačavanje semantički već jasno izdiferenciranih reči utire put leksičkom siromašenju jezika, čemu, kako smo videli, doprinose i sastavljači ukrštenica.

Isti prigovor mogao bi se u nekim slučajevima staviti i našim leksikografima, koji takođe, objašnjavajući značenja pojedinih leksema, posežu za neistoznačnim rečima. Karakterističan primer u tom smislu je objašnjenje dato u RMS uz reč potisak, gde stoji da je to i sila „koja pritiskuje, pritisak”. Time su praktično reči potisak i pritisak značenjski izjednačene. I to bez ijednog valjanog primera koji bi to potvrdio. To je, međutim, druga tema, za neku drugu priliku. Uostalom, ona za nas ovde nije ni od nekog značaja. Jer ko još danas čita rečnike?! Ukrštene reči rešava veliki broj ljudi, pa je njihov uticaj na širenje jezičke kulture, ili nekulture, neuporedivo veći. Zato ćemo se vratiti u svet enigmatike.



Šta bi rekao Napoleon?

U jednoj ukrštenici pronašli smo ovaj primer. Trebalo je u odgovarajući broj kvadratića vertikalno uneti sinonim reči velik. Jedino moguće ispravno rešenje bilo je ništa drugo nego — visok!? Po tome ispada da pridevi visok i velik znače isto. A to, kao što svi dobro znamo, nije tačno. Jedno je velik (suprotno: malen), a drugo visok (suprotno: nizak). Osim toga velik u prenesenom smislu može značiti i „važan”, „značajan” i sl. U tom smislu jedan od velikih ljudi bio je i Napoleon, koji je, nasuprot tome, bio jako nizak, tj. maloga rasta. Upravo u vezi s tim ostala je, i još se prepričava, jedna anegdota. U jednoj od verzija ona glasi ovako:

Napoleon, radeći u svom kabinetu, pokušava da sa visoke police dohvati neku knjigu, ali mu to, pošto je bio nizak, ne polazi za rukom. Pritrčava ađutant da mu pomogne:

— Dozvolite, Sire, ja sam veći, ja ću vam dohvatiti tu knjigu!

— Samo viši, generale, tek za glavu viši od mene — obrecne se na to Napoleon i nastavi: — A ako mi još jednom kažete da ste veći od mene, lišiću vas i toga preimućstva!

Napoleonova reakcija bila je u svakom slučaju ne samo izraz povređene sujete nego i potvrda rafiniranog jezičkog osećanja jednog pravog Francuza. On je dobro znao šta znači velik a šta visok, pa je stoga mogao i dopustiti da neko iz njegove okoline bude viši od njega, ali veći — nikako! Šta bi tek danas rekao veliki imperator kad bi kojim slučajem oživeo, pa onda iz dosade (jer su mu drugi u međuvremenu razgrabili imperiju) počeo da uči srpski i rešava ukrštene reči, gde stoji da je veći isto što i viši?! Ili kad bi negde na času fizičkog vaspitanja čuo kako nastavnik naređuje da se đaci poređaju po veličini (umesto po visini) i sl.?!

I tako to ide dalje. Prvo se pomeša upotreba dveju reči različitog značenja, pa se onda jedna od njih potisne iz upotrebe, što sve opet dovodi do leksičkog siromašenja jezika, a time i do smanjivanja mogućnosti jasnog i preciznog izražavanja.



O „hamamima turskih kupatila”

Ima u nas reči, mahom stranog porekla, koje su odavno potisnute iz svakodnevne upotrebe, ali se ipak čuvaju u rečniku našeg jezika kao tzv. „stilska rezerva”. Jedna od takvih reči je i hamam. Ta reč je turskog porekla i znači doslovno: „javno kupatilo”. Ali ona znači i nešto više: označava posebnu vrstu kupatila, karakterističnog za islamski svet na Istoku. Takva kupatila postojala su i u našim krajevima za vreme turske vladavine, pa se stoga hamam naziva još i „tursko kupatilo”. Uz hamam ili „tursko kupatilo” vezan je čitav jedan istočnjački ritual kupanja i druženja, posebno ženskog sveta, što je opisano i u delu Bore Stankovića. Dobar i tačan opis hamama i njegove uloge u životu istočnjačkog čoveka dat je u jednoj reportaži, objavljenoj u beogradskom listu Blic (15. maj 1998, str. 12) pod naslovom Erotika i molitva. A u nadnaslovu te reportaže stoji doslovno ovako: Otkrivanje tajni ritualnih kupanja u hamamima turskih kupatila!? Očigledno je da onaj ko je sročio takav naslov misli da hamam nije isto što i „tursko kupatilo”, ili bar nema jasnu predstavu o tome šta je to hamam. Kao da nije uopšte ni pročitao reportažu koja o tome govori. Inače se u nadnaslovu pomenute reportaže ne bi pojavili „hamami turskih kupatila”. Jer to je isto kao kad bi se reklo: „u avlijama turskih dvorišta” i sl.

Ovaj primer ukazuje nam na još jednu pojavu koja se takođe može smatrati leksičkim siromašenjem jezika. To je zanemarivanje bogatog fonda reči sa specifičnim konotacijama (spletom asocijacija koje same sobom nose). I ne samo onih koje se nalaze u tzv. stilskoj rezervi, nego i brojnih drugih sinonima i srodnih reči koje su nepresušno blago našega jezika. To u isto vreme ukazuje i na potrebu da se sinonimija u srpskom jeziku detaljno prouči i da se o tome izradi ozbiljna leksikološka studija, kakve već imamo o polisemiji (Darinka Gortan-Premk) i homonimiji (Danko Šipka)

Tekst preuzet iz casopisa Jezik danas



_________________
Cutanje je tesko samo onima koji ne misle(Ivo Andric)
Beskorisno je pobijati tudje misljenje; ponekad covijek uspije da pobjedi nekoga u diskusiji, ali da ga uvjeri -nikada.Misljenja su kao ekseri: sto vise udaramo po njima, to dublje prodiru (Dumas Aleksander)
 
Annabel_Lee
ஐ NaUgHtGeLiC ஐ
<b>ஐ NaUgHtGeLiC ஐ</b>



Godine: 31

Datum registracije: 02 Feb 2005
Poruke: 30310

blank.gif
PorukaPostavljena: Ned Jan 14, 2007 8:07 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Milan Šipka

Primeri leksičkog siromašenja jezika


U govoru naših ljudi, posebno onih koji su rođeni i žive u većim gradovima, broj reči kojima se služe postaje sve manji. Dve, tri pa i više različitih leksema obično se svodi na jednu tako da ona preuzima značenja ostalih. To onda dovodi do smanjivanja aktivnog rečničkog fonda pojedinih govornika, ali i do leksičkog siromašenja jezika u celini, pa se tako umanjuje i mogućnost jasnog, nijansiranog i preciznog izražavanja. Savremeni gradski čovek, odvojen od prirode i podvrgnut paklenom tempu urbanog života, a uz to pritisnut i stalnom borbom za opstanak, kao da gubi smisao za detalje i nijanse, za jedru i tačnu narodnu reč, pa mu se jezik sveo na nekoliko stotina ustaljenih i najneophodnijih izraza, koje neprestano vrti i obrće. Toj svojevrsnoj devastaciji jezika doprinose i neki obrazovani ljudi, čak i oni od pera. To će najbolje pokazati primeri koji slede.



Kako je Ršum sadio kukuruz


U emisiji Sa dna šešira, emitovanoj u okviru Obrazovnog programa RTS iz Studija Beograd, 31. decembra 1997. godine, pesnik i voditelj Ljubivoje Ršumović, popularni Ršum, stojeći pred stabljikama stasalog kukuruza, pita decu:

— Kako znamo da je to onaj kukuruz koji sam ja zasadio?

Usledio je duhovit odgovor.

— Po brkovima!

Sve bi to bilo lepo i dobro kad ne bi bilo pitanja da li se kukuruz sadi, kako reče Ršum, ili se seje.

— Naravno da se seje! — reći će svako ko se iole razume u poljoprivredne setvene radove. Jer, ko bi zasadio, tj. pojedinačno stavio u zemlju, toliko sitnog kukuruznog zrnevlja? Ratari dobro znaju da se kukuruz, pšenica, raž, zob, kao i druge žitarice, seju, a ne sade. I u Rečniku Matice srpske zabeleženo je da sejati (ijekavski sijati) znači: „rukom ili kakvom mašinom bacati seme u zemlju pripremljenu za setvu” (V, 721b). Nasuprot tome, saditi, prema istom izvoru, znači: „stavljati u zemlju seme, sadnice i sl.” (V, 607a). Sade se obično voćke (sadnice), ali i luk, krompir, pasulj (grah), krastavci, bundeve, a (kao rasad, u strukovima) i drugo povrće — paradajz, paprika, kupus, kelj itd. Postoji, dakle, jasna razlika (i u stvarnosti i u jeziku) između sejanja i sađenja, pa tu razliku ne treba zanemarivati.

Ršum je, doduše, mogao i „zasaditi”, tj. staviti u zemlju, „ubosti”, jedno ili dva zrna kukuruza pojedinačno. Verovatno je tako i mislio kad je govorio o kukuruzu koji je „zasadio”. Ali ipak bi bilo bolje da se uz kukuruz veže glagol sejati, pogotovo kad je reč o čitavoj njivi kukuruznih stabljika, pred kojom je naš pesnik razgovarao sa decom. To je, uostalom, bila i prilika da ona nauče šta znači sejati, a šta saditi.



O oblačenju cipela i papuča


Naš narod stvorio je, ili, kako je Isidora Sekulić govorila, iznitio, desetak različitih glagola, i dvostruko više glagolskih imenica i drugih srodnih reči, koje se odnose na stavljanje (ili navlačenje) i svlačenje odeće i obuće. To su: obući/oblačiti i, obrnuto, svući/svlačiti, zatim obuti/obuvati i izuti/izuvati, nazuti/nazuvati i sazuti/sazuvati, pa navući/ navlačiti, natući/naticati, ustaći/usticati, nabiti/nabijati, ogrnuti/ogrtati i sl.; otuda onda i oblačenje, navlačenje, obuvanje, nazuvanje, naticanje, nabijanje, ogrtanje, i, suprotno tome, svlačenje, izuvanje, sazuvanje kao i pridevi obučen, svučen, obuven, izuven, odeven, neodeven, razodeven itd.

U savremenom našem razgovornom jeziku, naročito u gradovima, ali i u novinama, na radiju i televiziji, sve se ređe poseže za tim rečima, pa se upotrebljavaju uglavnom samo dva glagola: obući/oblačiti i svući/svlačiti, uz, naravno, odgovarajuće glagolske imenice i izvedene prideve. Tako se onda u nas sve oblači i svlači: odelo, kaput, košulja, pantalone, suknja, haljina ili jakna (što je u redu), a uz to i čarape, cipele, papuče, natikače, nanule, pa čak i kapa, kravata, tregeri i kaiš (što nikako ne ide, jer se protivi zdravom jezičkom osećanju).

U našim selima, među seljanima, čak i onim nepismenim, nema takve zamene reči i leksičkog siromašenja jezika. Tu se zna tačno šta se oblači, šta obuva, šta nazuva, natiče, ustiče ili navlači. Zato je i u Rečniku Matice srpske zabeleženo da obući znači: „staviti odelo, ruho ili deo odela na telo (sebi ili drugom)” (III, 891). Prema tome, može se obući/oblačiti (od ob-vući/ob-vlačiti, tj. navlačiti) odelo, kaput, košulja, pulover, džemper, prsluk, pantalone, haljina, suknja, pa čak i rukavice i sl. Nasuprot tome, obuti znači: „navući obuću na noge (sebi ili drugom)” (III, 891). Po tome se cipele, čizme, ili patike, teniske i sl. obuvaju. Istina, u Rečniku Matice srpske naveden je i jedan primer, i to iz pera pisca Laze K. Lazarevića, koji pokazuje da se umesto obuti upotrebljava i obući: „Morao bih bar na jednu nogu obući cipelu.” Ali to samo pokazuje da se mešanje reči obući i obuti javlja još u XIX veku. Antonim (reč suprotna značenja) glagola obući je svući (koji, kako ćemo videti, ima i šire značenje), a od obuti — izuti: „svući, snimiti, skinuti s nogu (obuću), osloboditi se obuće” (RMS, II, 441b). Antonim svući ima šire značenje: podrazumeva i odeću i obuću. Taj je glagol u Rečniku Matice srpske protumačen ovako: „skinuti (odeću, obuću) i sl.” (V, 708a). Odeća se, dakle, uglavnom oblači i svlači, mada se za neke „odevne predmete” kaže da se natiču, ustiču, nabijaju i sl. (kapa, šešir, šubara, šajkača), a obuća se obuva ili nazuva i, suprotno tome, izuva ili sazuva. Papuče, nanule i sl. mogu se i navlačiti ili naticati, dok se čarape i nazuvci („polučarape” što se nazuvaju preko čarapa) uglavnom nazuvaju i sazuvaju.

Od svih ovih reči najšireg su značenja staviti/stavljati i skinuti/skidati, jer se jednako odnose i na odeću i na obuću, pa i na čarape, nazuvke i druge „odevne predmete”. Možemo, dakle, staviti ili skinuti kapu, šešir, šubaru, šal, kravatu (kako se obično i govori), ali i kaput, mantil, pantalone, cipele, čizme, čarape, nazuvke itd.

Sve je to zapisano u Rečniku Matice srpske i drugim našim rečnicima, ali se ipak u govornoj praksi to bogatstvo različitih reči s jasno iznijansiranim značenjima i upotrebom zanemaruje i svodi uglavnom na dva glagola: obući/oblačiti i svući/svlačiti.



Oženjeni parovi


U običnom govoru često se čuje, a i u štampi se može pročitati, kako su tamo neko dvoje (muškarac i žena) „oženjeni već dve godine”, ili kako je neka dama „oženjena” (za Peru, Miku ili koga drugog). Primera ovakve upotrebe glagola oženiti (se) i njemu srodnih reči (oženjen, oženjena i sl.) ima dosta. Susreću se, takoreći, na svakom koraku, tako da ih nije potrebno ni navoditi. Kao da su potpuno zaboravljene reči udati (se), udata (žena), venčati (se), uzeti (se) i sl. To se odnosi uglavnom na jezik grada, dok se na selu manje-više zna da se muškarac ženi i da može biti oženjen (nekom ženom), dok se žene udaju, pa mogu biti samo udate, a nikako — oženjene. Muškarac i žena, opet, mogu se venčati, uzeti, stupiti u brak, ili, birokratski rečeno — registrovati se. Ni u kom se slučaju ne mogu međusobno ženiti, ili biti oženjeni! Stupajući u brak, oni postaju bračni drugovi ili bračni par, a nikako oženjeni par, kako piše u jednim našim novinama.

Svođenje svih ovih reči samo na glagol (o)ženiti (se) i njegove izvedenice, sigurno je posledica uticaja sa strane, tj. razornog delovanja drugih jezika. Tako, na primer, u engleskom marry znači i ženiti (se) i uda(va)ti (se); married i oženjen i udata, a imenica marriage zamenjuje više naših reči različitog značenja: brak, venčanje, ženidba i udaja. Tako se onda može čuti ili pročitati kako je „ženidba (toga i toga para) bila glamurozna”, umesto da je rečeno, u duhu našeg jezika i uz korištenje našeg leksičkog potencijala, da je njihovo venčanje bilo glamurozno, ili, još bolje, da je njihova svadba bila veličanstvena i sl.

Na pogrešnu upotrebu glagola (o)ženiti (se) i njegovih izvedenica (oženjen, ženidba i sl.) upozoravao je još pre skoro stotinu godina i pisac Petar Kočić. U svome poznatom delu Jazavac pred sudom on upravo na tom primeru izvrgava poruzi odnarođeni jezik austrougarske administracije i sudstva u Bosni i Hercegovini. Evo kako dovitljivi David Štrbac, u razgovoru sa Sucem i Pisarčićem, raspetljava nesporazum nastao pogrešnom upotrebom reči (o)ženiti (se), oženjena i sl.:

„David: E, moj gospodine, ne do ti Bog š njom živiti! Ništa ti nema gore, glavati gospodine, nego kad se udovica raspali, da Bog milostivi sačuva! Kadra ti je jednu, štono vele, carevinu zadrmati. Ama, ne znam, glavati i velevlažni gospodine, koji me đavo natenta da se udovicom oženim. I najposlije doći će mi glave.
Pisarčić: Zar si udovicu oženio?
David: Kako reče?
Pisarčić: Zar si udovicu oženio, pitam te?
David: Tako ti mladosti, dijete, ne upleći se u razgovor kad ništa ne znaš. 'Zar si udovicu oženio?…'
Sudac: Vas se dvojica ne razumijete. Mene ćeš ti bolje razumjeti. Je li te ta tvoja žena, naime sadašnja, oženila kao udovica ili kao djevojka? Valjda sad razumiješ?
David (začuđeno): Ama, gospodine, nemoj ti barem biti budala! kako će mene moja rođena žena oženiti?!
Pisarčić (napreže se ozbiljno da razjasni Davidu): Je li ta tvoja žena, naime koju sad imaš, je li, pitamo te, bila prije oženita?
David: Žena oženita! (Krsti se začuđeno i hoda po sobi.) Žena oženita! Ama, zar se u vašoj zemlji žene žene?
Sudac (dugo razmišlja): Koliko je stara ta tvoja žena?
David: Pa ima jedno trideset godina s jedne strane, a…
Pisarčić: No, mlada je još.
David: Dabogme da je mlada. Još joj prednji zubi nijesu padali.
Pisarčić: Pa dobro, kad je tako mlada, onda si je morâ djevojkom oženiti.
David (uprepastio se od čuda): Ama, šta je tebi?! Kako ću ja ženu djevojkom oženiti? Šta bi to onda bilo? Bogami, dijete, ja bi reko da ti nijesi sastavio oko lijeske… Što ću ja ženi djevojku dovoditi!
Sudac (trže se): A, sad znam! Jesi li je doveo kao udovicu ili kao curu?
David: E, sad i ja znam! Dovô sam je ko udovicu. Tri puta se udavala. Ja sam je čak iz treće ruke dobio. (Svi se smiju, sudac nešto bilježi.)…”

Kočić je, kao što je već rečeno, ovo pisao pre skoro stotinu godina, a problem je aktuelan još i danas. Austrougarske administracije i stranog činovništva odavno je nestalo s naših prostora, ali poguban uticaj stranih jezika, čija je posledica, pored ostalog, i leksičko siromašenje našeg jezika, i dalje se nastavlja. Razlika je samo u tome što se umesto nemačkog sada pojavljuje engleski i što su nekad iskrivljenim i osiromašenim jezikom govorili stranci, a danas naši ljudi.

(preuzeto iz časopisa Jezik danas)

_________________
ƸӜƷ Tread softly because you tread on my dreams ƸӜƷ
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Jezik je produžetak misli, osećaja, znanja ~ -> O leksickom siromasenju jezika Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2014. godine -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon