Andrija Artuković

držte lopova · Zna tudju muku

1. Poreklo prezimena Artuković
2. Mladost i odlazak u ustaški pokret
3. Period od 1941-1948
4. Boravak u emigraciji ( 1948-1986)
5. Amerika isporučuje Artukovića 1986.

POREKLO PREZIMENA ARTUKOVIĆ

Turska reč artuk ili artmak je koren prezimena Artuković. U prevodu to bi značilo onaj ko se nadmeće, mladić koji voli da se takmiči ili najkraće rečeno delija.U tome su saglasni i hrvatski i muslimanski izvori. Dakle nema ni govora o tome da je reč o čisto hrvatskom prezimenu na koje se pozivao sam Andrija, tj. Hadžija kako mu je glasilo konspirativno ime.Izvesni Fikret Artuković, koji je imao mnogo problema zbog svog prezimena potrudio se da prouči ovu tematiku . I evo šta je napisao:

"Ja nosim prezime Artuković a ime Fikret. Ova kombinacija prezimena i imena me je često, na cijeloj teritoriji bivše Jugoslavije, dovodila u neobične situacije. A zašto? Zbog pogrešnog shvatanja o porijeklu ovog prezimena. Općeprihvaćeno je bilo, a i danas je, da je to prezime hrvatsko. Pa i kod Bošnjaka. Naveden na razmišljanje i razotkrivanje tajne porijekla ovog prezimena nađoh dosta interesantrnih podataka koji pokazuju da se prezime Artuković ne bi nikako moglo svrstati u grupu čistih hrvatskih prezimena te da se Bošnjaci, koji nose ovo prezime, trebaju ponositi s njim i izgovarati ga punim ustima. Jer prvi pomen ovog prezimena, vezan je za grad Jerusalim, a star je više od 900 godina."

"Na području bivše Jugoslavije su dva glavna žarišta ovog prezimena, oba u Bosni i Hercegovini (110). To su Raduša kod Tešnja u Srednjoj Bosni (muslimani) i Klobuk kod Ljubuškog u Hercegovini (rimokatolici). Izvan Bosne i Hercegovine ovo se prezime pojavljuje najviše u Turskoj (414), Hrvatskoj (79), Turkmenistanu (?), Vojvodini i Srbiji (5), Ukrajini (?), Rusiji (?), Sloveniji (2) Kaliforniji (16), Floridi (2), Njemačkoj (?) i Kanadi (3). Pregledavajući telefonske imenike pronađeni su slijedeći rezultati. Bosna i Hercegovina - muslimani: Tešanj (62), Zenica (5), Sarajevo (2)..."

Medjutim , zaustavimo se kod onih Artukovića iz sela Klobuk kod Ljubuškog.
To je gradić iz koga je takodje još jedan okoreli ustaša i zlikovac, čije prezime takodje ne može da se svrsta u hrvatsko. Dabome, reč je o Vjekoslavu Maksu Luburiću.
Za Luburiće je poznato da su starinom od Vujačića sa Grahova i da slave svetog Nikolu.
Andrija Luburić je 1930. objavio knjigu Drobnjak, gde piše o tome i napominje kako je tada ostalo samo 3 kuće Luburića, jer su svi ostali otišli trbuhom za kruhom u beli svet. Jedni ovde, drugi onde, a jedan ogranak iznad Mostara. Ponavljam, ta knjiga je napisana 1930. godine.Slobodan Drašković je jedini novinar koji je na 15 minuta sreo Maksa Luburića i razgovarao sa njim. Pukovnik Drinjanin, kako je glasilo konspirativno ime Maksa mu je tada doslovno rekao: " Znam ja dobro da sam srpskog porekla i da su moji pokatoličeni".

A šta kažu hrvatski izvori za familiju Artuković?!
Familija Artuković je nekad nosila prezime Čuljak i taj njihov rodonačelnik, Filip Čuljak, je imao malopre pomenuti nadimak Artuk.Godine 1870. njegovi potomci odbacuju prezime Čuljak i dotadašnji nadimak pretvaraju u prezime, postaju Artukovići.
1890. kršten je prvi Artuković, Mijo Artuković, a 1899. rodjen je Andrija Artuković.
Dakle to je prva garnitura novokomponovane familije. Interesantno je da se to dešava u vreme kada katolički emisari grade novu crkvu na tom području i odmah prihvataju u svoje krilo sve što se prihvatiti može. Dakle, novi članovi te crkve nisu Hrvati nego Škutori( kako ih svi zovu u tom regionu), oni koji su promenili veru i prešli sa pravoslavlja na katoličanstvo.

MLADOST I ODLAZAK U USTAŠKI POKRET

Andrija Artuković je rodjen 21. novembra 1899. u selu Klobuk kod Ljubuškog od oca Marijana i majke Ruže( devojačko Rašić).Završava franjevačku gimnaziju u Širokom Brijegu, a odatle odlazi na studije prava u ZG. Tamo će se sresti sa svojim zemljakom i istomišljenikom Jozom Dumandžićem, takodje iz Klobuka kod Ljubuškog, koji će kasnije kao i Andrija biti jedan od ustaških ministara u NDH.
1924. radi kao sudki pripravnik i tada upoznaje Ante Pavelića . Budući Poglavnik vidi da se radi o osobi u kojoj ima istomišljenika i smatra ga svojim čovekom od poverenja. Artuković ubrzo postaje član Pavelićeve stranke HSP( Hrvatska Stranka Prava).
1926. Artuković sa svojim zemljakom Jozom Dumandžićem odlazi u Gospić gde otvaraju advokatsku kancelariju. Jozo Dumandžić je bio kontrast Artukovića: povučen, miran , uvek u senci Andrije.Artuković je, kao i mnogi ljudi iz zapadne Hercegovine, odmah uspeo da se izbori za dobre pozicije u novoj sredini.U rekordno kratkom periodu njihova kancelarija je postala najjača u tom gradu i stiču mnogobrojnu klijentelu u Lici.
Nije birao sredstva da uspe u životu: podmićivao je sve živo što se podmititi moglo.
Sve živo. Počev od čistačica i običnih kurira, pa sve do samih sudija. Postao je atrakcija grada Gospića. Tu je upoznao i Anu Mariju Došen, koja će mu kasnije postati žena.
Veoma se ističe i u boemskom životu, on je omiljeni gost svih konobara gde sa svojim društvom troši mnogo para i čašćava sve oko sebe. Umeo je da pridje studentima i mladima željnim provoda i lepog života.Upitao bi ih za zdravlje, potapšao po ramenu, časkao sa njima kao sa ravnima sebi, a zatim ih vodio u hotel " Lika" gde je za noć umeo da naruči i po 100 flaša vina. Za mlade u to vreme to je predstavlalo znak prestiža. Svi su se utrkivali da budu u njegovom društvu. Kasnije preuzima i lokalni fudbalski klub i gotovo da nema institucije gde nije prisutan i, što je najgore, gde nije čovek od uticaja.

Očevidci iz tog perioda su pričali:
" Gde on dodje sve je treštalo, uvodi ciganski orkestar u hotel " Liku" i oni mu na uvce sviraju francusku Marseljezu."

A onda je došlo vreme da se istakne u nekoj akciji, da uradi nešto konkretno za ustaški pokret. Gospić je bio idealni regrutni centar za tako nešto. Na tako malom prostoru našlo se mnogo okorelih ustaša: Artuković, Dumandžić,Došen, Starčević, braća Frković...
To je period kada u celoj Hrvatskoj jača ustaški pokret, ali osim nekih sitnijih diverzija ništa više nije učinjeno. U noći izmedju 6. i 7. septembra 1932. sa 10 svojih istomišljenika napada policijsku stanicu u Brušanima. Akcija je izvedena traljavo, ali je postignut glavni efekat: pokazati da su ustaše toliko ojačale da smeju da udare i policiju, kako bi podstakli ostale na slične akcije. Posle toga je prinudjen da beži iz zemlje i Pavelić ga šalje u Italiju gde se nalazilo dosta ustaša na obuci u kampu kod Parme.
Tu je takodje došao do izražaja njegov temperament i želja za liderskom pozicijom.
U tom kampu su glavni bili Mijo Babić i Zvone Pospišil. Artuković se odmah sukobio sa njima, jer nije hteo da im bude podredjen i tako se ustaški kamp deli na dva tabora, na pristalice Artukovića i njegovih Hercegovaca i na pristalice Mija Babića.
Btw, Mijo Babić je , takodje , bio čovek od Pavelićevog poverenja koji je uz Jureta Francetića jedan od glavnih ljudi Crne Legije. Nije dugo učestvovao u ratu, jer je posle nekoliko borbi u Hercegovini poginuo. Zvonimir Pospišil, je jedan od učesnika atentata na kralja Aleksandra , koji je posle toga zaglavio zatvor iz koga nikad nije izašao. Umro je tamo ne dočekavši 1941.

Artuković je posle izvesnog vremena napustio Italiju i krenuo za Englesku, ali mu je atentat na kralja Aleksandra poremetio planove. To je bio skandal medjunarodnih razmera posle kojih su sve evropske zemlje htele da dokažu kako nisu umešane u to.
Hitlerova Nemačka( koja ništa nije imala sa tim) je kao znak saradnje odmah pohapsila ustaše i izrazila spremnost da saradjuje sa Jugoslavijom kako bi se dokazalo da oni ne stoje iza toga. Engleska, u kojoj se tada nalazio Artuković, to isto radi. Hapsi Artukovića i šalje ga u Francusku gde je došao Vladeta Milićević, najobavešteniji policajac, koji je trebao da utvrdi neke detalje oko atentata. To je bio čovek izuzetne inteligencije, koji je kralju ukazivao na to da se sprema atentat na njega.
Jedino Italija odbija da isporuči ustaše, oni hapse Pavelića, ali ne žele da ga isporuče Jugoslaviji. V. Milićević, razgovara u Francuskoj sa Artukovićem i donosi izveštaj gde navodi da ovaj Klobučanin nema veze sa atentatom, već da je to delo Pavelića, Bugarina Vanča Mihajlova i posebno Dida Kvaternika. Nadjena su i pisma koja to potvrdjuju.

Dido Kvaternik: " Zapevao sam rekvijem onom crnom Ciganinu" i " Marsejski atentat je moje remek delo".

Ipak, Artuković je isporučen Jugoslaviji zbog ličkog napada na policijsku stanicu i odrobijao je 18 meseci. Posle toga se vraća u " njegov" Gospić na kratko, a odatle opet odlazi u emigraciju.
U Jugoslaviju će se vratiti arila 1941. kad je proglašena NDH zajedno sa svojim prijateljem Jozom Dumandžićem, kome je prva funkcija gradonačelnik Zagreba pre nego što će preuzeti ministaske resurse.

PERIOD OD 1941-1948

Odmah po dolasku u ZG, Artuković je bio uz Pavelića najistaknutija ličnost i kreator ustaške politike. Bio je ministar unutrašnjih poslova, pa ministar pravde, pa predsednik Vrhovnog suda. Učestvovao je u zakonu o prekom sudu, zakonu o logorima...

Evo nekih stavki iz tog zakona:
* zabranjeno sklapanje brakova izmedju arijevaca i nearijevaca
* zabranjen vanbračni snošaj sa osobama koje nisu arijevske krvi
* nearijevcu se izbacuju iz svih društvenih, kulturnih, sportskih organizacija u državi...

Krešo Tonogal je po Artukovićevom naredjenju pobio dosta Srba u Gackom.
Ivo Kovačević , takodje , pobija oko 150 Srba izmedju Medjugorja i Černog i baca ih u jamu.
Mijo Babić slične stvari radi u rejonu Stolac i sve to po Hadžijinom naredjenju

Medjutim, kad su kola krenula nizbrdo i kad se videlo da NDH propada on i Pavelić su napisali zakon o izjednačavanju na osnovu rasne pripadnosti. To su uradili 5. maja 1945. godine, dan-dva pre nego što su pobegli iz Hrvatske. A pre toga su pobili sa svojim egzekutorima najmanje 500 000 ljudi.

Bili su hrabri i drčni kad je trebalo klati goloruki narod, a čim im je se protivnička strana približavala Zagrebu , pobegli su glavom bez obzira ostavljajući svoje saborce na cedilu.
O kukavičluku Pavelića same ustaše su pričale na sudjenju u Jugoslaviji. Otišao je iz Zagreba uz izgovor da ide da zatrži pomoć od Engleza za borbu sa komunistima i nikad se više nije vratio iz Austrije.
Bežte noge, posra vas guz'ca!

I Artuković i Pavelić beže u Austriju, gde im se putevi zauvek razilace. Hadžija se nalazi u zoni koju drže Englezi, a Ciglar( konspirativno ime Pavelića) u američkoj zoni.
Dva čoveka su najzaslužnija za njihovo bekstvo. To su sveštenici Krunoslav Draganović i fra Dominik Mandić. Oni su bili ključni ljudi operacije " Pacovski kanali" kojoj je cilj bio ileglano prebacivanje ratnih zločinaca u emigraciju.

Englezi hapse Artukovića, ali ga posle 2 meseca puštaju na slobodu i drže pod prismotrom. Samosan Svetog Jeronima u Rimu na čelu sa Krunoslavom Draganovićem i Dominikom Mandićem se opet pobrinuo da smesti njihovog ljubimca na sigurno.
Upućuju ga na fra Berta Dragićevića ( komandanta ustaške milicije u Hercegovini)koji mu nalazi smeštaj u jednom samostanu u Ženevi. Tu dobija nove papire na ime Alojzije Anić i sa njima odlazi u Irsku jula 1947.
Sledeće godine odlazi u Ameriku kod svog brata Ivana ( Johna) Artukovića, veoma bogatog čoveka, čak i za američe prilike i to je lokacija gde će se skrasiti.
Brat mu kupuje kuću u Kaliforniji i on počinje novi život.
Postao je toliko opušten i bezbedan da je svoje ime( Alojzije Anić) stavio u telefonski imenik Los Andjelosa.

BORAVAK U EMIGRACIJI ( 1948 - 1986)

Kako je u Kaliforniji bilo dosta Srba brzo je otkriveno pravo poreklo Alojza Anića iz Sunsfielda kod L.A. i Jugoslavija 1951. traži njegovo izručenje. On sa svojim advokatima priprema odbranu koja se zasniva na tome da je bio ministar u NDH , ali da nije pitan za ništa i da nije imao nikakva ovlašćenja.
Interesantan podatak: tri advokata koja su branila Artukovića su kasnije postali sudije najvišeg suda u Los Andjelosu???
Oni su u startu odbacili optužbe Jugoslavije kao neosnovane, tvrdeći da je Artuković jedan miran i skroman čovek čiji je jedini greh to što je antikomunista.
A uz to je i siromašan čovek.

I počinje rat advokata, svako traži neku sitnicu na kojoj će temeljiti svoje izlaganje.
Jugoslovenska strana se poziva na to da ga ne traže po političkom pitanju već zbog ubustava koje je nalagao podredjenima. Dolaze i do podatka da je Artukoviću 1951. odbijen zahtev za useljenje. Ni taj argument im ne pomaže na sudjenju.
Vlada SAD odlučuje da plati troškove sudjenja+ dovodjenje svedoka iz celog sveta.
Jugoslovenska strana se poziva na zakon iz 1901. izmedju Amerike i Srbije o isporučivanju gradjana. Ali to je potpisano izmedju Srbije i Amerike, brani se druga strana, to se ne odnosi na Jugoslaviju.

1954. usvojena je žalba Jugoslavije : ugovor iz 1901. ipak važi.
Druga strana je i za to imala odbranu: Da, ali to se ne odnosi na one protiv kojih je optužba političke prirode.

Stvorena je afera posle koje Artukoviću počinju da stiže preteća pisma. On menja telefonski broj i više ne stavlja novi u tel. imenik .

Oglašava se i vojvoda Djujić:" Da smo hteli da s spuštamo na nivo ustaša, odavno bismo očistili Artukovića. Da sam izdao naredbu on bi bio mrtav u roku od 24 časa".

Medjutim bilo je i onih koji su hteli da se lično obračunaju sa Artukovićem. Dva mlada Jevreja su čitala o toj aferi i njihovih 76 rodjaka je pobijeno od fašista u 2. svetskom ratu.
30.1. 1975. bacaju 2 molotovljeva koktela na kuću Džona Artukovića. Policija ih hapsi i njihova porodica je prinudjena da založi kuću na ime kaucije kao bi bili na slobodi.

A to su uradili , jer je su videli da neko očigledno štiti Artukovića.
Dva agenta koja su bila u Birou za useljenje tvrde da je sve uradjeno kako bi se zaštitio Artuković.

" Vlasti su sve uradile da ometaju proces. Poverljiva akta o Artukoviću su nestala. Vašington je bilo u interesu da sve to zataška.A onda smo ja i moj kolega oterani sa posla.Ponudjeno nam je novo radno mesto na Aljasci! Imali smo posla sa istim onima koji su bili u aferi Votergejt".

1954. jugoslovenska strana ulaže žalbu, pa 1957. dolazi do novog sudjenja.
Medjutim, tek tada Artuković ima mnogo moćne zaštitnike.
VITEZOVI KOLUMBA je katolička organizacija koja je propagandi u korist Artukovića i koja je finansijski pomagala njegovu odbranu. U Vitezovima su : Ivan Šarić, velečasni Stjepan Lacković ( ustaški kapetan)Dragutin Kamber , otac Robert Ros...
Svi oni dolaze na sudjenje i govore u korist Artukovićeve odbrane.

Džordž Danielson, zastupnik Jugoslavije nije mogao da veruje svojim očima.
" Nameštaljka od samog početka. Prvo su ga branili da nije nikog ubio, a onda su rekli da su to politička ubistva. Doveli su mnogo novih svedoka iz celog sveta, ne znam samo odakle im toliko novca.Artukovićev dosije je kasnije nestao. Pisalo je samo-Nedostaje."

AMERIKA ISPORUČUJE ARTUKOVIĆA 1986.

Kad je Artuković imao 87 godina Amerika je odlučila da ga isporuči Jugoslaviji, da ne bi umro na njihovoj teritoriji. Anegdota koju je on prepričavao po ustaškim krugovima ispostavila se kao tačna. Govorio je: " Kad se budem vratio u ZG dočekaće me na rukama." Na zg aerodromu su ga izneli iz aviona noseći ga u bolničkom ćebetu, jer je bio toliko star da nije mogao da hoda. 1986. počinje proces protiv njega , gde je osudjen na smrt ali ta presuda nije izvršena zbog njegovog zdravstvenog stanja. Umro je 1988. u zatvorskoj bolnici.

p.s. Zamolio bih sve za jednu informaciju. U Širokom Brijegu danas jedna gimnazija nosi ime fra Dominik Mandić. Interesuje me da li je ona dobila naziv po svešteniku koji je sa Krunoslavom Draganovićem organizovao " Pacovske kanale" ili je u pitanju neki drugi sveštenik sa istim imenom