www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Руски књижевници
Strana 1, 2, 3  sledeća
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Književnost ~
::  
Autor Poruka
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:05 am    Naslov poruke: Руски књижевници Na vrh strane Na dno strane

Александар Александрович Блок

Александар Александрович Блок (16. новембар 1880. - 7. август 1921.) је био руски песник, најзначајнији представник руског симболизма.

Одгојен у изразито интелектуалној средини своје породице, упознао се рано с најбољим достигнућима руског и европског песништва као и модерног лирског израза. У књижевност улази симболистичким Песмама о дивној дами (Стихи о прекрасној дами 1898.-1904.) у којима обрађује мистично-религиозну тематику и у мелодиозним стиховима пуним недоречености успева да изрази недефинисане тежње своје генерације за недостижним идеалом.

Постепено у његову поезију почиње да се увлачи оштар смисао за животну реалност и тематика се проширује мотивима из градског живота.

Под утицајем револуционарних превирања у Русији, песник напушта коначно и своју друштвену изолацију, прикључује се напредним струјама и у својој најпознатијој поеми Дванаесторица (1918.) даје грандиозну симболичну визију револуције.

Стилски, Блок у тој поеми обогаћује рафинирану технику свог симболистичног израза (музикалност и ритмичка разноликост стиха, метафорика и симболика) смелим мешањем различитих стилова и техника (убацивањем жаргона, парола, сатире и пародија, фолклорних елемената итд.), те постаје један од претеча модерне европске поезије.



_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:07 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Антон Павлович Чехов

Антон Павлович Чехов (рус. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Танганрог, 29. јануара 1860. - Баденвајлер, Немачка, 15. јула 1904.) је био руски новелиста, приповедач и драмски писац.

У књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим прелази на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претвара у резигнацију и очај. Исту тематику обрађује и у драмама, у којима нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти, него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија живот његових јунака. Сматра се, уз Мопасана, навећим новелистом европског реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско позориште.

Значајнија дела:
* Драме:
o Галеб (1869)
o Ујка Вања (1897)
o Три сестре (1900)
o Вишњак (1903)

* Збирке прича:
o Мелпоменине бајке (1884)
o Шарене приче (1886)
o У помарачини (1887) и др.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:10 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Александар Сергејевич Пушкин

Александар Сергејевич Пушкин (рус. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин) (6. јун 1799. - 10. фебруар 1837), руски књижевник, многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.

Биографија

Пушкин је рођен у Москви 6. јун 1799. (26. маја по старом календару) у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, који је стигао у Русију као роб, али је постао усвојено кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке - Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1931. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1931. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д'Антеса на двобој, због сумње да је флертовао са његовом супругом.

Двобој

Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д'Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д'Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д'Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837. (29. јануара по старом календару).


Изабрана дела

Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820-1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.

Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824-1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Евгенија Оњегина је издао 1833. године.

Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1931, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:11 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Александар Солжењицин

Александар Солжењицин (руски: Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918.), руски прозаистa.

Студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, вандредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Прусији, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970., чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974., вративши се у отадџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: "Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања". Приповетком "Један дан Ивана Денисовича" у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка "Матрјонини дани", романи "У кругу првом", "Онколошка клиника", "Август Четрнаесте", "Црвени точак", "Русија у провалији", критичка аутобиографија "Борио се шут с рогатим", драме "Гозба победника", "Заробљеници", "Република Рада", "Светлост која је у теби", публицистичка дела "Лењин у Цириху", "Два век заједно I-II", сценарији "Тенкови знају истину", "Паразит".

Дело

Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка "Један дан Ивана Денисовича", 1962, која се темељи на опису "обичног" дана "обичног" Руса у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања очитовало се затим у "Догађају на станици Кречетовка " (1963.), а оријентација на "сеоску прозу" у стилу и идеологији у новели "Матрјонини дани" (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна очувати високе моралне квалитете.

Врхунац првога раздобља су романи "Одељење за рак" (1968.), и "Први круг" (1968.), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у иностранству. "Одељење за рак" је полуаутобиографски (бивши затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници) роман који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа, лекара и медицинског особља и разних пацијената. Истовремено дирљив љубавни роман (или – роман о нереализованој љубави), сатира на постстаљинистичку епоху и студија о људском понашању у екстремној ситуацији смртоносне болести, тај велики роман је у најбољим традицијама руске класике која људскошћу и животношћу превазилази савремена јој остварења западноевропске и америчке приповедне уметности. "Први круг" (асоцијација на први, "привилеговани" круг Дантеовога пакла) рекреира пишчево искуство првих година затвора, када је радио у Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик, Гљеб Нержин, опет је утелотворење самог аутора, а приказане су и неке друге особе које су играле важну улогу у Солжењициновом животу (његова прва жена, пријатељ Лев Копељев, руско-жидовски комунистички "верник", по струци германиста, дан у лику Лева Рубина). Многобројне нити овога дјела имају тематску сродност с претходним делом: сатира је присутна на свим нивоима, а посебно у саркастичном портрету Стаљина, морална кушња у мешавини претњи и заводљивих понуда затворских власти. Реалистички је приказан живот изван логора за научнике и у њему. Но, као и претходни роман, и ово Солжењициново дело успева да понови чудо руске класичне прозе коју је Томас Ман не без разлога прозвао "светом": веру у победу храбрости и величину људскости, која је укорењена у хришћанском поимању битно спиритуалног достојанства људског бића.

Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко лична оптужба совјетског система концентрационих логора, "Архипелаг Гулаг", (1973-75.), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Та је уништавајућа оптужба совјетскога система за пропаст и смрт милиона људи сломила и последње комунистичке апологете на Западу.

Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој теми пише, па је Солжењицин ухапшен и протеран из СССР-а. Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД-у (Вермонт), да би се у 1990-им вратио у Русију, гдје је дочекан и као идеолог руске нације. У егзилу је настао низ романа који следе у руској књижевној свести опстали узор, Толстојев "Рат и мир", и ревидирају историјски модел какав су наметнули бољшевици, с гледишта руске нације, и то од "Августа четрнаесте", 1971., проширено 1983, преко "Октобра шеснаесте", 1984 и "Марта седамнаесте ", 1986 до "Априла седамнаесте", 1991. Заједнички им је наслов: "Црвени точак ". И док у концепцији "историјске епопеје" Солжењицин следи Толстоја, дотле њену структуру настоји модернизовати: сам своја дела назива "полифоничним" (Бахтинов појам за романе Достојевског), чему одговара различитост фрагмената од којих се у чвор (узел) целине везују фабуле о људским судбинама (претежно руских официра; ратни противници, Немци, остају углавном изван текста), документарни уметци, лирске дигресије. Језик је архаичан и кореспондира с намерама очигледним у његовом "Руском речнику језичног проширивања" (1995) – у смеру староруског лексика. Солжењицин је на тај начин истовремено модернизовао прозу (мешавина документарности, приказа историјских особа, исечака из штампе слична је поступцима у делу Јохна Дос Пассоса, док је употреба временских скокова и преплитање стилова и жанрова подсећа на Фокнера), а језичном архаизацијом је остварио посебну патину која не иде за моделом језичних игара карактеристичних за стерилност постмодернизма, него јој је сврха регенерација руског националнога бића у огледалу пишчевог дела.

Важнија су му публицистичка дјела: "Како да преуредимо Русију" (1991.), "Руско питање крајем XX века", (1994.), "Два века заједно", (2003). Како у иностранству, тако по повратку у Русију након слома комунистичкога система, Солжењицин је често донекле површно етикетиран као руски православни националиста, антисемита, антикатолички бигот, мрзитељ Запада, апологет царизма и славјанофилски ксенофоб. Иако су те оптужбе бесмислене, сам ауктор сноси делимичну "кривицу" неким својим незграпним изјавама и површним генерализацијама. Но, снага је Солжењицинове критике у његовим јасним опажањима духовне празнине и кукавичлука који леже у срцу испразног секуларног хедонизма који доминира западњачким друштвима.

По свеукупном делу Солжењицин је један од најзначајнијих прозаиста 20. века, писац који је истовремено наставио традиције класичне руске приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака карактеристичких за европски модернизам. Иронија која прати његово дело је и последица различитог животнога искуства и погледа на свет у односу на већину савременика који су живели или живе у нормалнијим и лагоднијим животним условима: у доба када је стварао свој најопсежнији и најамбициознији прозни циклус, "Црвени точак", светском књижевношћу је доминирао (и још доминира) понешто тривијалнији приступ уметничком делу, уозбиљен у постмодернистичким фикцијама Умберта Ека, Томаса Панчона или Салмана Руждија. Писац као пророк је анахронизам, и већина неспоразума између Солжењицина и његових критичара проистиче из сукоба непомирљивих погледа на свет о човековом животу и судбини.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:14 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Сергеј Јесењин

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергей Александрович Есенин, 21. септембра [стари кал.]/3. октобар 1895 - 28. децембар 1925) био је руски песник.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону, 1895.

Почео је да пише поезију са девет година. Као вундеркинд, преселио се у Москву 1912. и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915, преселио се у Санкт Петерзбург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Кљујева и Андреја Белог. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

Од 1922. до 1923. био је ожењен америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је пратио на турнејама. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Као последица алкохолизма, Сергеј је стекао лош глас због вандализма по хотелским собама. Очаји пијанства видљиви су у његовим песмама из овог периода. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се 1923. вратио у Москву.

Јесењин је био у браку укупно пет пута. Први и други брак је био са Синаидом Рајх, са којом је имао двоје деце. Имао је и двоје ванбрачне деце (једно од њих је био познати математичар и дисидент Александар Јесењин Волпин). После Исадоре Данкан, оженио се младалачком симпатијом Галином Белиславскајом, а касније Софијом Толстајом, унуком Лава Толстоја.

У почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском савезу, нарочито у време Стаљина.

Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама. Јесењин се обесио у соби лењинградског хотела „Англетер“ (Angleterre). Постоји сумња се да је то било убиство по налогу агената званичне власти. Имао је 30 година. Галина Белиславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.

Познате песме

* Бреза (1913)
* Јесен (1914)
* Песма о керуши (1915)
* Мангуп (1919)
* Исповест мангупа (1920)
* Ја сам последњи песник у селу (1920)
* Молитва за умрле (1920)
* Пугачов (1921)
* Писмо мајци (1924)
* Кафана Москва (1924)
* Исповест мангупа (1924)
* Ко сам, шта сам? (1925)
* Снежно поље (1925)
* Црни човек (1925)
* Качаловљевом псу (1925)
* Довиђења друже мој (1925)

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:17 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Михаил Јурјевич Љермонтов

Михаил Јурјевич Љермонтов (Михаил Юрьевич Лермонтов) (3. октобар(јк)/15. октобар 1814. - 15. јул(јк)/27. јул 1841.) је био руски романтичарски писац и песник, познат као "песник Кавказа".


Рани живот

Љермонтов је рођен у Москви, а одрастао је у селу Тархани, где се налази његов гроб. Његова породица води порекло од шкота Леармоунт, који се доселио у Русију у раном XVII веку.

Његова баба, која га је одгајила јер му је мајка рано умрла, а отац био у војсци, се постарала да Љермонтов добије одлично образовање.

Након завршетка гимназије, Љермонтов је 1830. уписао Московски Универзитет, али се није дуго задржао због непокорности према једном професору. Од 1830. до 1834. је ишао у војну школу у Санкт Петербургу те је постао официр. За то време је писао доста поезије под утицајем Пушкина и Бајрона. Такође се занимао за руски историју и средњевековну епску поезију, што се одразило на "песму трговца Калашњикова", дугачку поему Бородино и серију популарних балада.

Слава и егзил

Након смрти Пушкина 1837. године, Љермонтов је изразио осећања кроз песму упућену Цару Николају I Павловичу, захтевајући освету над убицом Пушкина. Песма је осудила "стубове" руске високе класе за Пушкинову смрт.

Николај Павлович га је због ове песме прогнао у Кавказ, где је Љермонтов већ био као мали.

Љермонтов је посетио Санкт Петербург 1838. и 1839. године. Његова неузвраћена љубав према Варвари Лопухини је забележена у незавршеном роману Принцеза Лиговскаја. Након дуела с сином француског амбасадора, опет је враћен у армију на Кавказу.

1839. је завршио свој једини роман, Херој нашег времена, који готово предвиђа дуел у ком је Љермонтов изгубио живот две године касније.

Дела

Током свог живота, Љермонтов је објавио само једну збирку песама 1840. године. Три нове збирке, оштро цензурисане, су објављене годину дана након његове смрти.

Објавио је само један роман, који је имао пуно утицаја на руску прозу. „Херој нашег времена“ (или „Јунак нашег доба“) је уско повезана колекција приповетки о карактеру Печорина.

Тада иновативна структура романа је навела неколико имитација, једна од којих је Набоков роман Пнин (1955).

Писао је поеме: "Демон", "Песма о трговцу Калашникову", "Мцири", песме: "Пророк", "Песник", "Излазим сам на пут...", "Једро", "Поводом песникове смрти", "Мисао", "Отаџбина", "Збогом, неумивена Русијо...", "Облаци", драму "Маскарада" и роман "Јунак нашег доба".Mora da napomenemo da Lermontov nije bio narkoman.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:18 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Михаил Булгаков

Михаил Афанасијевич Булгаков (Кијев, 15. мај 1891. – Москва, 10. март 1940), писац, драматург. По завршетку медицине радио као лекар у малим местима. Године 1923. прелази у Москву и започиње живот професионалног књижевника. Писао је приповетке, драме и романе. Дела која нису одговарала владајућој политици нису ни објављивана. Тражио је да се такав поступак према њему објасни или да му се допусти да оде у емиграцију. На интервенцију самог Стаљина запослен је као драматург у Московском театру, но и даље није могао објављивати своја дела.

Први његов роман „Бела гарда“ објављен је прво у Француској (I, 1925, II, 1929), а у Совјетском Савезу у целини тек 1966. Написао је драму „Дани Турбинових“, (драматизација романа „Бела гарда“ (1926), комедију „Зојкин стан“ (1926), драме „Бег“ (1927), „Последњи дани или Пушкин“, Робовање лицемера или Молијер“, „Приглупи Журден“, „Иван Васиљевич“ (гротескна комедија из 1935).

Његова драма „Бег“ скинута је са сцене јер је Стаљин имао неповољно мишљење о њој, а већ скинута са сцене „Дани Турбинових“, захваљујући Стаљину враћена на сцену.

За живота писца објављени су само први део романа „Бела гарда“, циклус прича „Белешке младог лекара“ (1925-1928), и новински фељтони. Остала дела објављена су постхумно педесетих и шездесетих година 20. века: „Мајстор и Маргарита“, „Живот господина де Молијера“ (1962), незавршен „Позоришни роман“ (1965).

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:19 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Николај Васиљевич Гогољ

Николај Васиљевич Гогољ хронолошки први међу великим руским реалистима, писао је приповјетке, романе и комедије. Живео је од 1. априла 1809. до 4. марта 1852.

На његово опредјељење за књижевност јако су утицала пријатељства са Жуковским, и нарочито Пушкином који му је дао идеје за неколико дјела. Гогољ је имао велики утицај на касније руске реалисте.

Главна дјела су му:

* Мртве душе
* Ревизор
* Тарас Буљба

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:20 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Иван Гончаров

Иван Александрович Гончаров (рус. Иван Александрович Гончаров), Уљановск, 18. јун 1812. - Санкт Петербург, 27. септембар 1891.) је био руски писац из доба реализма. Најпознатије дјело му је Обломов настало 1859

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:22 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Максим Горки

Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; 28. март, 16. март по Јулијанском календару, 1868 - 14. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), је био совјетски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.

Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.

У 19. години покушао је самоубиство. Агитирао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913., гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.

Дела

* "Детињство"
* "Мати"
* "Непријатељи"
* "Међу људима"
* "Малограђани"

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:26 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године. — умро 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата цјелине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Микхаила и Марије Достојевски. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Микхаил су били послани у Војну академију у Ст. Петесбургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Микхаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Микхаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Микхаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Ст. Петесбургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.

Достојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николај I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв Петрашевски круга. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Дмитриевну Исеаву, удовицу пријатеља из Сибира, коју је потом оженио.

Године 1860 се враћа у Ст. Петесбург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Микхаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу његове жене 1864, и одмах затим смрћу његовог брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу његовог брата. У то време је потпнуо утенуо у депресију, често губећи коцкајући се и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцкањем. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без пара. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аолинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григоревну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, коју је оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима - Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877 одао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст Петесбурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тикхвин при манастиру Александар Невски у Ст. Петесбургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.

Стваралаштво

Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човјека достојни живот. Међутим, под теретом савjести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.

Смрт

Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа. Фјодор Михајлович је изразио жељу да буде сахрањен поред Њекрасова, али је био сахрањен у близини надгробног споменика свог дуго омиљеног песника - Жуковског.

Романи


* Бедни људи, 1846 - роман у писмима

* Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности

* Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман

* Неточка Незванова, 1849 - недовршено дјело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир

* Село Степаничково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели

* Понижени и увријеђени, 1861 - роман-фељтон

* Записи из мртвог дома, 1861

* Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, Раскољников

* Идиот, 1868 - низ етичко-моралних питања и расправља о руском друштву онога времена, кнез Мишкин

* Зли дуси, 1871-1872 - "антинихилистички роман"

* Младић, 1875 - писан у првом лицу, сматран најмање цјеловитим његовим дјелом

* Браћа Карамазови, 1879-1880

Новеле

* Записи из подземља, 1864 - "интимна филозофска исповијед човјека из подземља"

* Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у свјетској књижевности

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Charmed
Malo ~ mače ~
Malo ~ mače ~





Datum registracije: 03 Avg 2004
Poruke: 14625
Mesto: Nije bitno ko je odakle bitno je ko je kakav covek

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Nov 18, 2006 11:27 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Едуард Лимонов

Едуард Лимонов (рус. Эдуард Вениаминович Лимонов, *22. фебруар 1943.) је руски националистички писац и дисидент, и оснивач и вођа Национал-бољшевичке странке Русије.

_________________
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, Gledaj sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Književnost ~ -> Руски књижевници Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana 1, 2, 3  sledeća
Strana 1 od 3

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras - Anwalt - legal -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon