Ivo Andric

vecadok · Prijatelj foruma

Beograd je pun takvih nakratko nasađenih ljudi. To je stil života. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi ne bi bili, jer se tako bolje pliva i lakše odršava ili, prosto, jer i drugi tako rade.Ne može se kazati da u njihovom držanju i ponašanju nema nečeg slobodnog, neke snage i teško odredljive
veličine.

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata, i on bi bio i miran i srećan.

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

Takav je "naš čovek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe
do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost
na reči i delu.
Sreća je što u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukčiji i koji nisu pravi "naši ljudi".

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko kad se osili, poraste podvaljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću.
U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno.To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

Možda su, u sebi, najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pričala i šaldžije. Na sve što iskrsne pred njihovim duhom i njihovim očima, oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izmedju sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid, samo da se ne bi morali
suočiti sa nekom novom stvarnošću, misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe, pa možda čak i za druge.
To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi, nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko
sebe.
Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije, sve to nije ni šaljivo ni utešno. Ta
tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života.

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

Čuvajte se prvih večernjih časova kad se smenjuju dan i noć, sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci, kad niču izdajnicki osmesi i padaju pogubne reči. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice, tražite spasenje u snu i ćutanju, i čekajte da ponovo svane
dan.

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

U nas ima mali broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom rešavanju.
Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmerno više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu.

"Znakovi pored puta"

vecadok · Prijatelj foruma

Poslednja stranica sveske.....
Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće
i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa retko, ali zato
dopušta sve, i najoprečnije, mogućnosti.
Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

"Znakovi pored puta"

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Anikina vremena

Mihailo je proveo nekoliko teskih dana boreci se sa sopstvenim
mislima kao sa senkama i prividjenjima. Godinu dana ga je drzala
misao na Aniku. Sad je gubio tu misao, i bilo mu je isto kao da
gubi zivot sam.

Kada ga je Plema jos jednom zvala Aniki, odgovorio je da ne
moze doci. Kad je, uoci Djurdjevdana, ponovo dosla da ga pita
za teferic, odgovorio je da nece ici. Jos mu je jednom Anika
porucila, sutradan po Djurdjevdanu, "da kaze hoce li doci ili
nece". "Ne mogu", odgovorio je, i ostao u ocekivanju dogadjaja
kao sto se ocekuje udarac. (Kao teski bolesnici, on je mogao
da misli samo na sebe; ni pomisljao nije, ni naslutiti nije
mogao sta se u to vreme desava sa Anikom.)

A dogadjaji su dosli ubrzo, tezi i gori nego sto se moglo
ocekivati.

Taj Djurdevdan ostao je u secanju sveta kao dan kada se Anika
objavila. Otada pa do ilindanskog vasara, ona je potpuno razvila
svoj barjak. Otvorila je kucu muskarcima; nabavila neke dve
seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje.
Od tog vremena pa za godinu i po dana, ona je smisljala zlo
i nesrecu kao sto drugi svet misli o kuci, o deci i hlebu,
zarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku
visegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga poboravilo, a
mnoga je muka ostala zauvek nevidjena i nekazana, ali tada se
tek uvidelo sta moze da pocini zena otpadnica.

........
- Sta je? Sta se deres? Sta hoces? - pitala ga je priguseno
svojim muklim glasom, a lice joj je sasvim mirko, samo se obrve
sastavile. - Koga ces ti da ubijes? Evo, pa ubij! Mislis neko
se boji tvoga noza, budalo seoska! Ubi, de!

.......
- Osevapio bi se onaj ko bi me ubio.

.......
- Sto ne ides u Dobrun? Otac te zove.

- Nemam ja oca. Ti znas dobro.

- Sta znam? - pita ga ona mirno.

- Znas ti dobro sta sam ti govorio svake noci, a pamtim i ja
sta si ti meni govorila.

On je pominjao milovanje i nejasne reci iz minulih noci,
razumljive samo njoj i njemu. Ona je uporno cutala. Slabim,
kao tudjim glasom on je sricao:

- Ja kazem: "Anika, svice", a ti mi dlanom pokrivas oci...

I tako je redom pominjao pojedinosti iz proslih noci. Bilo
je i smesno i zalosno videti toga ogromnog coveka kako sedi i
nabraja kao zena. Ali te su ga reci ocito opijale kao i ljubav
sama, i on nije znao ni sta radi ni sta govori.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Aska i vuk

Za zrtvu to su bili neocekivani cudni trenuci, negde izmedju
samrtnog uzasa, u kom je vec bila potonula, i nezamisljene, krvave
i konacne cinjenice koja se krije iza reci - smrt. To je vec
premrloj Aski ostavljalo nesto malo vremena i tamo gde je
mislila da ga vise nema i ne moze biti, ali tako malo da je
to jedva licilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret,
ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila
sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo - igra.

Tesko, kao u mucnom snu, devojcica je ucinila prvi pokret,
jedan od onih pokreta koji se vezbaju uz "stanglu" i koji jos
i ne lice na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treci.
Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osudjenog tela, ali
dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenadjenog vuka. I kad
je jednom pocela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa uzasnim
osecanjem da ne sme stati, jer ako izmedju jednog i drugog
pokreta bude samo sekund razmaka, smrt moze uci kroz tu pukotinu.
Izvodila je "korake", onim redom kojim ih je ucila u skoli i kao
da cuje ostri glas svoje uciteljice: "Jedan - i - dva! Jedan - i
- dva - i - tri!"

Tako je islo sve redom. Sve sto je u toku prve godine mogla
da nauci. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme
sto stoji nepomicno kao praznina iz koje stalno preti smrt.
Presla je i na figure koje se u skoli izvode bez oslona, na
sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njena snaga bili ograniceni.
Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih
je izvodila groznicavo. Jedna, pa druga, pa treca. I tu je bio
otprilike kraj njenog znanja i vestine. Morala je da ponavlja
pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i
privlacnosti. I uzalud je nastojala da se seti jos necega sto
bi mogla da izvede i cime bi zatrpala ponor koji je ceka na kraju
igre. Vreme prolazi, vuk jos gleda i ceka, ali vec pocinje da se
priblizava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja
klasicne igre, i glas uciteljice postaje sve tisi, gubi se negde
potpuno. Dobro je posluzilo njeno znanje, ali sad je i njemu
dosao kraj. Znanje izneverilo, skola ne ume nista vise da joj
kaze, a valja ziveti i, da bi se zivelo, - igrati.

I Aska je krenula u igru iznad skola i poznatih pravila, mimo
svega sto se uci i zna.

Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono sto je tog
dana videla skromna i bezimena suma iznad Strmih Livada.

......
Sto zivota osecala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage
upotrebila je da produzi jedan jedini, svoj zivot, koji je bila
vec pregorela.

Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogucnosti krije u sebi
svako zivo stvorenje. I ne slutimo sta sve umemo. Budemo i prodjemo,
a ne saznamo sta smo sve mogli biti i uciniti. To se otkriva samo
u velikim i izuzetnim trenucima kao sto su ovi u kojima Aska igra
igru za svoj vec izgubljeni zivot.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Gospodjica

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo;
i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskosi; i za letnjih oluja
kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim
vetrom, nosi kisu pomesanu sa prasinom panonske ravnice; i u prolece
kada izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteza
od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato; kao naknada ovoj
cudnoj varosi za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega onog sto
ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskos toga neba nad Beogradom, to
su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani kao pustinjske
vizije, a zimi prigusene tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako
doba godine vrlo su cesti dani kada se oganj toga sunca koje zalazi u
ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli
neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po rasutoj varosi. Tada
suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i
odblesnje u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

Treba da znas, jednom zauvjek, i da nikad ne zaboravis da je
svaki covjek koji ne umije da uredi odnos izmedju svojih prihoda i
rashoda onako kako zivot od njega trazi, unaprijed osudjen na
propast. Ne vrijedi ti ni naslijediti ni steci ni imati, ako to
ne umijes. Tvoji prihodi ne zavise samo od tebe nego od raznih
drugih ljudi i okolnosti, ali tvoja stednja zavisi jedino od
tebe. Na nju treba da ide sva tvoja paznja i sva tvoja snaga. Tu
moras biti nemilosrdna prema sebi i prema drugima. Jer nije
dovoljno otkidati od svojih zelja i potreba; to je manji dio
stednje; nego treba prije svega zauvijek ubiti u sebi sve one
takozvane vise obzire, gospodske navike unutrasnje otmenosti,
velikodusnosti i bolecivosti. Na te nase slabosti koje ljudi, da
bi nas zavarali, nazivaju najljepsim imenima, svak racuna kad
nam prilazi; one gutaju sve plodove nasih sposobnosti i napora,
one su ponajcesce uzrok naseg dozivotnog robovanja siromastvu
ili cak nase potpune propasti. Sve to valja bezobzirno iz duse
iscupati, jer stednja treba da je nemilosrdna kao zivot sam...
I treba da znas da su ljudi dobri i savjesni prema onima koji
od njih ne zavise i nista ne traze, ali cim se vezes i dodjes
u zavistan polozaj, sve prestaje, bog i dusa, rod i prijateljstvo,
obraz i obzir. I zaustavljaju se samo pred onim sto cvrsto drzis
u svojim rukama, i to samo u mjeri i za onoliko koliko iznosi ono
sto imas i sa koliko ga vestine i snage umijes da cuvas i branis.
Pamti dobro: svi su nasi osjecaji i obziri samo nase slabosti i
njih vreba i na njih cilja sve oko nas. Odmalena se navikni da ti
nimalo ne laska kad te hvale i da ti ni najmanje ne smeta kad te
nazivaju tvrdicom, bezdusnim i samozivim stvorenjem. Prvo je znak
da treba biti na oprezu, a drugo da si na pravom putu. Ne uspijeva
kod ljudi onaj ko je dobar i izdasan, nego onaj ko je sposoban da
ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu nista. A sto
svijet hvali dobre i izdasne ljude, to je zato sto od njih i
njihove propasti zivi. Ali ti zarana nauci da se nikad ne das
zbuniti ni zavesti rijecima; gledaj samo stvar o kojoj se radi
a ime kojim se ljudi nazivaju ostavi onima koji su ga izmislili
da bi zavarali tvoju paznju. Ko tebe postuje i svoje cuva, toga
svi cuvaju i postuju; na druge se ne mozes osloniti. Zato, svoje
gledaj, tako da, po mogucnosti, nista sto je tvoje nikad, ni za
jedan minut ne dodje u zavisnost od dobre volje drugih ljudi.

Ko se sam odvoji od drustva, drustvo ga iskljuci bez zaljena
i bez mnogo nutkanja, i jos se pobrine da mu zauvek onemoguci
povratak, sve da se i predomisli.

"Treba steci prvi milion; posle sve ide lako. A samo onaj
nije milionar koji to nece da bude. Treba hteti."

... nije para sve. Ko obrazom placa ono sto stece, taj je
rdjav trgovac.

Ko nema, gaze ga; ko stece, otimaju.

Svaka istinska, velika strast trazi samocu i bezimenost. Covek
koji sluzi svojoj strasti zeli da ostane nevidjen i neznan, nasamo
sa predmetom svoje strasti, i o svemu drugom voli i ume vise i
bolje da govori nego o tome sto je glavni predmet njegovih misli
i zelja. Cak i porok ima svoj stid i svoje obzire, iako naopake
i neobicne.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Cilim

- Nek prodaju kome hoce i nek kupuje onaj kome obraz podnosi. U
moju kucu nece ni kradeno ni oteto, jer od tudje nesrece niko srece
vidio nije.

- Kupi ovo pa nosi napolje- govorila je starica glasom muklim
od gneva i udarala jednako stapom po cilimu.
Sin je pokusavao da joj objasni, da kaze nesto u svoju odbranu.
Pijani vojnik je, kaze, bio uporan i nije hteo, bar do sutra, da
nosi dalje cilim. Uostalom - rat je, cilim je turski.
Ali starica mu nije dala da zavrsi.
- Turski? Ako je turski, nije tvoj. Sta ste naumili vas dvoje,
da bogovski harem od ove kuce napravite? Tako ste poceli kucu da
kucite! To te ova tvoja begovica uputila, je li? E, necete za
mene zive!
- Razvlaci se, nano, roba. Pa ja mislim, kad ce i onako propasti...
- A, to te tvoja plitka pamet uci! Nek se razvlaci, nek istrune
na sokaku, samo daleko od mene. Zar vas nije strah da vam djeca,
gledajuci ovo, hajduci i palikuce postanu? Vi ste cilime poceli da
primate, a ona ce kuce i ducane otimati.
- Ovo je rat, nano...
Ta nemocna i u svojoj nemoci glupa primedba potpuno razjari
staricu.
- Sta rat? Za koga rat, luda glavo? Ti mislis da se carevine
valjda biju da bi takvi kao ti zaimali i tudjom mukom kuce zastrli.
Kad vam prije tudja sila i gospodstvo udarise u glavu? Mislite
li vi ovdje sa svijetom zivjeti i umirati? Jos se svapska vojska
nije ni izula, a tebi vec nije dobar onaj Marunovica iram, na kom
si se rodio i koji ti je otac posteno radeci stekao, nego trazis
gospodstva i to tudjeg, kradenog. Dzamijsko i komsijsko vam treba,
je li? I mislite da to niko nece znati ni vidjeti, ili da cu ja,
zato sto sam ovako sakata, sjediti luda i slijepa, dok mi obraz
gori i hajduci po kuci vrsljaju? E nece, sinko, biti tako. Nego
iz ovih stopa da ste iznijeli tudji cilim.
Sin jos jednom pokusa da odlozi stvar do sutra. Gde da ga nosi
i kome da ga preda? Ali starica je imala za sve odgovor.
- Izbaci ga na sokak, pa neka nosi ko hoce; tudje i jeste.