Klajv Barker

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

9. O MOĆI PRINCEZE
Vračara nije pogledala u Šedvelovom pravcu kada je ovaj ušao; u stvari, izgledalo je kao da se na njoj nijedan mišić nije pokrenuo još od prethodne noći. Hotelska soba bila je ustajala od njenog daha i znoja. Šedvel duboko uzdahnu.
"Jadni moj razuzdanko", promrmlja ona. "Uništen je."
"Kako je to moglo da se dogodi?" upita Šedvel. Slika te prilike još mu se vrzmala po umu, u svoj svojoj groznoj veličanstvenosti. Kako je jedna tako moćna stvar mogla biti ubijena?; a naročito kada je već bila mrtva.
"To su učinile Kukavice", reče ona.
"Muni, ili devojka?"
"Muni."
"A ćilimari?"
"Preživeli su svi izuzev jedne", reče Imakolata. "Jesam li u pravu sestro?"
Hag je čučala u uglu, a telo joj je podsećalo na sluz razmazanu po zidu. Odgovorila je Imakolati tako tiho da je Šedvelu njen odgovor promakao.
"Da", odvrati vračara. "Moja je sestra videla kako je jedna od njih bila uništena. Ostali su umakli."
"A Bič?"
"Čujem samo tišinu."
"To je dobro", primeti Šedvel. "Večeras ću premestiti ćilim."
"Kuda?"
"U kuću na drugoj obali reke koja pripada čoveku s kojim sam nekada poslovao: zove se Šerman. Tamo ćemo održati aukciju. Ovo mesto je suviše javno za naše klijente."
"Znači dolaze?"
Šedvel se isceri. "Svakako da dolaze. Ti su ljudi godinama čekali. I to samo da dođu u priliku da se nadmeću. A ja ću im tu priliku sada pružiti."
Voleo je da razmišlja o tome kako tih sedmoro moćnih, koji su hteli da se nadmeću i koje je pozvao na ovu prodaju nad prodajama, spremno skaču kada bi im naredio.
Među njima bili su neki od najbogatijih ljudi sveta; zajedno su imali dovoljno veliki imetak da pokupuju čitave narode. Nijedno od njih sedmoro nije imalo ime koje bi nešto značilo u puku - oni su bili pravi moćnici, anonimno veliki. Ali Šedvel je sproveo iscrpnu istragu. Znao je da tih sedmoro imaju još nešto zajedničko pored neprocenjivog bogatstva. Znao je da svi žude za čudovišnim stvarima. Zbog toga su upravo sada i napuštali svoje dvorce i vile i, suvih usta i znojavih dlanova, hitali u ovaj mračni grad.
On je posedovao nešto što je svako od njih želeo isto onoliko koliko i sam život; i možda više od bogatstva. Bili su moćni. Ali zar danas on nije bio moćniji?"

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

10. LJUDSKA LJUBAZNOST
"Toliko želje", reče Apolina Suzani dok su koračale ulicama Liverpula.
U Džilkristovom skladištu nisu ništa pronašle, samo su privukle na sebe sumnjičave poglede, tako da su žurno izišle kako ne bi počeli da im postavljaju pitanja. Kada su se našle napolju, Apolina je zahtevala da malo obiđu grad i pouzdavši se u svoj nos stizala je do najprometnijih ulica koje je mogla da pronađe, čiji su pločnici bili zakrčeni kupcima, decom i klošarima.
"Želje?" upita Suzana. To nije bila stvar koja bi joj se istog časa nametnula u ovoj prljavoj ulici.
"Posvuda", dodade Apolina. "Zar ne vidiš?"
Ona pokaza preko ulice na oglasnu tablu sa reklamom za posteljno rublje koja je prikazivala dvoje klonulih ljubavnika posle koitusa; pored nje nalazila se reklama za kola na kojoj se razmetalo jedno savršeno telo, ističući kako vrline meke putenosti tako i čvrstog čelika. "A tamo", reče Apolina, okrenuvši Suzanu prema izlogu sa dezodoransima, u kome je zmija dovodila u napast privlačno nage Adama i Evu obećavajući im da će uz pomoć dotičnih dezodoransa osećati sigurnost u masi.
"Celo ovo mesto je jedna javna kuća", reče Apolina, jasno stavljajući do znanja da se s tim slaže.
Tek je tada Suzana shvatila da su izgubile Džerihoa. On se vukao nekoliko koraka iza žena, svojim uznemirenim očima osmatrajući tu paradu ljudskih bića. Sada ga nije bilo.
Krenuše istim putem nazad kroz gomilu pešaka i nađoše ga ispred video radnje za iznajmljivanje kaseta, kako u zanosu stoji pred nizovima monitora.
"Jesu li oni zatvorenici?" upita on i dalje zureći u glave koje su govorile.
"Nisu", odvrati Suzana. "To je predstava. Nalik na pozorište." Zatim ga povuče za njegov preveliki sako. "Hajdemo", reče.
On se okrenu i pogleda je. Oči su mu bile zamagljene od suza. Kada je shvatila da se skoro rasplakao jer je video desetak televizijskih ekrana, ona se uplaši za njegovo nežno srce.
"Sve je u redu", reče ona, odvlačeći ga od izloga. "Oni su veoma srećni."
Uhvatila ga je pod ruku. Licem mu se na trenutak razli blaženstvo i oni zajedno krenuše kroz gužvu. Osetivši kako mu telo podrhtava pored njenog nije joj bilo teško da s njim podeli šok kroz koji je prolazio. Ona je zdravo za gotovo prihvatila razvratni vek u kome je rođena, jer drugi nije poznavala, ali sada - gledajući ga njegovim očima, osluškujući ga njegovim ušima - došla je do novog saznanja; videla je kako se očajnički trudio da zadovolji, a koliko je ipak u njemu bilo malo zadovoljstva; kako je bio okrutan, čak i kada se pozivao na uglađenost; i kako je, uprkos svojoj gorljivosti da očara, bio krajnje prozaičan.
Međutim, za Apolinu je to iskustvo predstavljalo sve veću radost. Koračala je kroz gomilu, vukući za sobom dugačku crnu suknju poput kakve udovice na daći.
"Mislim da bi trebalo da se sklonimo iz glavne ulice", reče Suzana kada je sustigoše. "Džeriho ne voli gužvu."
"Biće mu bolje da se navikne na nju", reče Apolina, prostrelivši Džerihoa pogledom. "Ovo će u najskorije vreme postati naš svet."
Rekavši to, ona se okrenu i ponovo se odvoji od Suzane.
"Samo čas."
Suzana krenu za njom, pre no što se izgubila u gomili.
"Stani!" reče ona, uhvativši Apolinu za ruku. "Ne možemo zauvek lutati unaokolo. Moramo se sastati sa ostalima."
"Pusti me da malo uživam", zamoli Apolina. "Suviše vremena sam provela spavajući. Potrebno mi je malo zabave."
"Možda kasnije" reče Suzana. "Kada pronađemo ćilim."
"Nek' se nosi", spremno odvrati Apolina.
Dok su se raspravljale, usporile su nesmetani protok pešaka a oni su im upućivali ljutite poglede i psovali ih. Jedan pubertetlija pljunu Apolinu, a ona mu spremno i neverovatno tačno uzvrati. Dečak se povuče sa zaprepašćenim izrazom na popljuvan om licu.
"Dopadaju mi se ovi ljudi", primeti ona. "Ne pretvaraju se da su učtivi."
"Ponovo smo izgubile Džerihoa", reče Suzana. "Proklet bio, ponaša se poput kakvog deteta."
"Vidim ga."
Apolina pokaza niz ulicu, ka mestu na kome je Džeriho stajao, trudeći se da glavu održi iznad gomile kao da se plašio da bi se mogao udaviti u moru čovečanstva.
Suzana krenu nazad prema njemu, ali kako je išla protiv struje, sporo je napredovala. Srećom, Džeriho je stajao na mestu. Svoj zaplašeni pogled usredsredio je na prazan vazduh iznad glava iz gomile. Sudarali su se s njim i gurkali ga, ali on je i dalje samo zurio.
"Umalo te nismo izgubile", reče Suzana kada konačno stiže do njega.
Odgovor mu se sastojao iz samo jedne reči:
"Pogledaj."
Iako je bila nekoliko inča niža od njega, potrudila se da prati njegov pogled.
"Ništa ne vidim."
"Šta mu je sad?" htela je da zna Apolina koja im se upravo pridružila.
"Svi su tako tužni", reče Džeriho.
Suzana se zagleda u lica koja su prolazila pored njih. Nervozna, da; ponekada mlitava i ogorčena; ali svega joj se nekoliko učini tužnim.
"Vidiš li?" upita Džriho, ne pruživši joj priliku da mu se suprotstavi. "Svetla."
"Ne, ona ih ne vidi", odlučno reče Apolina. "Ona je, ipak, Kukavica, ne zaboravi, čak i ako poseduje menstrum. Hajdemo."
Džeriho spusti pogled na Suzanu i ona vide da samo što se nije rasplakao. "Moraš videti", reče on. "Želim da vidiš."
"Ne čini to", upozori ga Apolina. "To ti nije baš pamentno."
"U boji su", nastavi Džeriho.
"Ne zaboravi na Principe", pobuni se Apolina.
"Kakve boje?" upita Suzana.
"Nalik na dim, obavijaju im glave."
Džeriho je uhvati za ruku.
"Slušaj me", nastavi Apolina. "U Trećem Kaprinom principu stoji..."
Suzana ih nije slušala. Zurila je u gomilu, a onda odjednom ščepa Džerihoa za šaku.
Sada više nije delila samo njegova osećanja, već sve veću paniku, zarobljenu u ovom stadu topla daha. U njoj poče da raste sve izraženije osećanje klaustrofobičnosti; sklopila je oči i rekla sebi da se smiri.
Okružena tamom ponovo je začula Apolinin glas, kako pominje neke principe. Tada je otvorila oči.
Umalo nije kriknula zbog onoga što je ugledala. Nebo kao da je promenilo boju, a slivnike su zavhvatili plamen i dim. Međutim, to kao da niko nije primećivao.
Ona se okrenu ka Džerihou tražeći neko objašnjenje i ovog puta stvarno kriknu. Bio je obavijen vatrenim oreolom iz koga se uzdizao stub svetlosti i žutocrvenog dima.
"Oh, bože", izusti ona. "Šta se to događa?"
Apolina ju je ščepala za ramena i počela da je vuče.
"Hajdemo odavde!" povika ona. "Raširiće se. Više od troje, mnoštvo."
"A?"
"Princip."
Ali njeno upozorenje prošlo je neshvaćeno. Suzana - čiji je šok prerastao u oduševljenje - pogledom je prelazila preko gomile. Posvuda je videla ono što je Džeriho opisao. Talase boja, njeno paperje koje su ispuštala ljudska tela. Gotovo sve je bilo zahvaćeno njome; bilo je čiste sive, a ostale boje podsećale su na upletene čađavo pastelne trake; ali jednom ili dvaput u gomili ugledala je i čiste pigmente: jarko narandžastu oko glave deteta koje je otac nosio za vratom; paunski šareniš koji je ispuštala devojka što se smejala sa svojim dečkom.
Apolina je ponovo povuče, i Suzana sada pokorno krenu za njom, ali pre no što su prešle jednu jardu iz gomile iza njih prolomi se vrisak... pa još jedan, i još jedan - i iznenada i sleva i zdesna ljudi su prinosili šake licima i skrivali oči. Pored Suzane je jedan čovek pao na kolena naizust izgovarajući molitvu - drugi je počeo da povraća, ostali su se hvatali jedni za druge tražeći oslonac, samo da bi ustanovili kako je užas koji su osećali sveopšta pojava.
"Prokleta da si", reče Apolina. "Vidi šta si učinila."
Suzana je videla kako se boje oreola menjaju, dok su se oni koji su ih nosili grčili od panike. Drečavo zelena i purpurna probijale su se kroz preovlađujuće sivilo. Mešavina krila i molitve stvarala je buku koja joj je vređala uši.
"Zašto?" upita Suzana.
"Kaprin princip!" doviknu joj Apolina. "Više od troje, mnoštvo."
Sada je Suzana shvatila. Ono što su dvoje mogli da zadrže za sebe postajalo bi svima poznato ako bi im se pridružio i neko treći. Čim je prihvatila Apolininu i Džerihoovu viziju - viziju koju su poznavali od detinjstva - vatra je buknula, i za nekoliko sekundi mistična zaraza pretvorila je ulice u ludnicu.
Gotovo istog časa strah je posejao nasilje i gomila je stala da traga za žrtvenim jarcima koje je trebalo okriviti zbog tih vizija. Kupci su zaboravili šta su došli da kupe i počeli da se hvataju za guše; sekretarice su lomile nokte na obrazima knjigovođa; odrasli muškarci plakali su pokušavajući da urazume žene i decu.
Ono što je moglo biti rasa mistika iznenada se pretvorilo u čopor divljih pasa, boje u kojima su plivali izopačivale su se u sivu i mrku boju izmeta kakvog bolesnika.
Ali to nije bilo sve. Tek što je tučnjava započela, a jedna dobro odevena žena, kojoj se šminka razmazala u gušanju, upre optužujući prstom u Džerihoa.
"On!" zavrišta ona. "To je bio on!"
Zatim se baci na okrivljenog, spremna da mu iskopa oči. Džeriho se zatetura unazad na kolovoz, a žena krenu na njega.
"Zaustavite ga!" povika ona. "Zaustavite ga!"
Kao odgovor na njenu dreku, nekoliko pojedinaca iz gomile zaboraviše na ratove koje su do tada vodili i usredsrediše se na njegovu metu.
Neko sa Suzanine leve strane reče: "Ubijte ga." Trenutak kasnije polete prvi prijektil. Pogodi Džrihoa u rame. Za njim je usledio i drugi. Saobraćaj se zaustavio, pošto su vozači, usporivši iz radoznalosti, potpali pod uticaj vizije. Džeriho se našao u zamci između automobila i rulje koja je krenula na njega. Suzana iznenada postade svesna da je reč o životu i smrti. Zbunjena i zaplašena rulja je bila spremna, željna čak, da rastrgne Džerihoa i svakoga ko mu pritekne u pomoć.
Još jedan kamen pogodi Džerihoa, i na obrazu mu se pojavi krv. Suzana je napredovala prema njemu, dovikivajuši mu da se pokrene, ali on je samo posmatrao rulju koja mu se približavala kao da je hipnotisan ovim izlivom ljudskog besa. Ona nastavi da se probija napred, penjući se preko haubi i provlačeći se između branika kako bi stigla do mesta na kome je on stajao. Ali predvodnici rulje - ona zamazana žena i još dvojica-trojica drugih - već gotovo behu stigli do njega.
"Ostavite ga na miru!" povika ona. Niko uopšte ni ne obrati pažnju na nju. Bilo je nečeg gotovo obrednog u tome kako su žrtva i dželati izvodili sve ovo, kao da su sve to nosili zapreteno u dubinama svojih ćelija još iz davnina, a nisu imali snage da ponovo ispišu priču.
Čaroliju su razbile policijske sirene. Ovo je bio prvi put da je Suzana s radošću dočekala to prodorno zavijanje koje ledi krv u žilama.
Efekat je bio trenutan i sveopšti. Gomila poče da jadikuje kao da podražava sirene, oni koji su se još tukli zaboraviše na vratove neprijatelja, a ostali su s nevericom zurili u rasute stvari i okrvavljene pesnice. Jedno ili dvoje se istog časa onesvestiše. Nekolicina poče ponovo da plače, sada više usled zbunjenosti nego straha. Mnogi odlučiše da je bolje biti razborit nego završiti u zatvoru i podbrusiše pete. Pošto su se ponovo vratili u svoju kukavičku zaslepljenost razbežaše se u svim pravcima, odmahujući glavama kao da žele da se oslobode i poslednjih ostataka svojih vizija.
Probivši se za nekoliko minuta gomili iza leđa, Apolina se pojavi pored Džerihoa.
Pokušala je zastrašivanjem da ga povrati iz transa, tresla ga je i vikala. Zatim ga je odvukla odatle. Spasla ga je u poslednjem trenutku jer iako se glavnina društva koje je htelo da ga linčuje raštrkala, desetak njih nisu bili spremni da prekinu lov. Bili su željni krvi i naumili su da je puste pre no što se zakon umeša.
Suzana se osvrnu unaokolo tražeći put kojim bi mogli da umaknu. Izvesnu malu nadu nudila je jedna bočna uličica. Ona dozva Apolinu. Dolazak patrolnih kola pokazao se kao korisno odvlačenje pažnje: rulja je nastavila da se osipa.
Ali najzagriženiji linčeri dadoše se u poteru. Kada su Apolina i Džeriho stigli do ugla ulice prva iz gomile, ona žena sa zamrljanim licem, dohvati Apolininu haljinu. Apolina pusti Džerihoa, okrenu se ka svojoj progoniteljici i tresnu je po vilici tako snažno da je obori.
Nekoliko policajaca primetilo je poteru pa se i oni dadoše u trk, ali pre no što su uspeli da stignu gomilu i spreče nasilje, Džeriho se saplete. U tom trenutku rulja se nađe na njemu.
Suzana se okrenu da mu pomogne. Dok je to činila, prema njoj pojuriše jedna kola, očešavši ivicu pločnika. U narednom trenutku nađoše se pored nje, vrata se širom otvoriše, i Kal zavika:
"Upadaj! Upadaj!"
"Stani!" doviknu mu ona, onda se osvrnu i vide Džerihoa pritešnjenog uza zid od cigala, a svuda oko njega progonitelje. Apolina, koja je za duže vreme onesposobila još jednog pripadnika gomile, probijala se ka otvorenim vratima kola. Ali Suzana nije mogla da ostavi Džerihoa.
Ona pohita nazad prema klupku tela koja su ga sada potpuno zaklonila, ne osvrćući se na Kalov glas koji joj je dovikivao da beži dok još može. Kada je stigla do Džerihoa on je već bio izgubio nadu da bi se mogao odbraniti. Jednostavno je klizio niza zid, zaklanjajući okrvavljenu glavu od kiše pljuvačke i udaraca. Ona im viknu da prestanu, ali je nečije nepoznate ruke odvukoše od njega.
Ponovo je začula Kalov povik, ali čak i da je htela, sada nije mogla da stigne do njega.
"Vozi!" doviknu mu ona, moleći se da je čuje i ode. Zatim se baci na najrevnosnijeg Džerihoovog mučitelja. Ali bilo je previše ruku koje su je vukle nazad, a neke su je čak potajno pipkale koristeći trenutnu pometnju. Ona se otimala i vikala, ali bezuspešno. U očajanju je posegnula za Džerihoom i pripila se uz njega spasavajući goli život, pokrivši glavu drugom rukom pošto su udarci počeli još jače da pljušte.
Sasvim iznenada, bubotci, psovke i udarci prestadoše, pošto su dva policajca uspela da probiju prsten linčera. Dvoje troje iz gomile već je iskoristilo priliku da zbriše pre no što budu pritvoreni, ali većina ničim nije pokazivala da se oseća krivim. Upravo suprotno; otrali su pljuvačku sa usana i vrištavim glasovima stali da opravdavaju svoju okrutnost.
"Oni su prvi počeli, policajče", reče jedan od mnogih, neki ćelavko koji je mogao biti blagajnik u banci pre no što mu je krv natopila zglobove na šakama i košulju.
"Je li to tačno?" upita policajac, zagledavši se u crnu propalicu i njegovu mrzovoljnu ljubavnicu. "Ustajte vas dvoje", reče on. "Moraćete da odgovorite na neka pitanja."

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

11. TRI VINJETE
1.
"Nije trebalo da ih ostavimo", reče Kal kada su obišli oko bloka i vratili se ponovo Ulicom Lord koja je sada bila preplavljena policajcima, a od Džerihoa i Suzane nije bilo ni traga. "Uhapšeni su", reče on. "Prokletstvo, nije trebao da..."
"Budi praktičan", prekide ga Nimrod. "Nismo imali izbora."
"Umalo nas nisu ubili", dodade Apolina. I dalje je dahtala poput konja.
"U ovom trenutku prvenstveno moramo misliti na tkanje", reče Nimrod. "Nadam se da se svi slažete s tim."
"Lilija je videla ćilim", objasni Fredi Apolini. "Iz kuće Lašenski."
"Je li ona sada tamo?" raspitivala se Apolina.
Nekoliko sekundi niko joj ne odgovori. A onda se začu Nimrodov glas.
"Mrtva je", reče on ravnodušno.
"Mrtva?" ponovi Apolina. "Kako? Nije valjda neki Kukavica?"
"Ne", odgovori joj Fredi. "Ubilo ju je nešto što je Imakolata poslala. Naš Muni je to uništio, inače bismo svi bili pobijeni."
"Znači ona zna da smo budni", primeti Apolina.
Kal uhvati njen lik u ogledalu. Oči su joj u tom trenutku ličile na crne kamenčiće utisnute u naraslo testo lica.
"Ništa se nije promenilo, zar ne?" upita ona. "S jedne strane čovečanstvo, a sa druge loši zanosi."
"Bič je bio gori od bilo kog zanosa", reče Fredi.
"Ne treba buditi ostale, još nije bezbedno", bila je uporna Apolina. "Kukavice su opasnije no ikad."
"Ako ih ne probudimo, šta će biti sa nama?" upita Nimrod.
"Postaćemo Čuvari",reče Apolina. "Bdećemo nad ćilimom dok ne dođe bolje vreme."
"Ako ikada dođe", dodade Fredi.
Ova opaska zapečati razgovor na duže vreme.

2.
Hobart se zagleda u još svežu krv na kaldrmi Ulice Lord, ubeđen da je krš koji su anarhisti ostavili u Ulici Kočija bio samo početak. Ovde su bar stvari bile jasnije: došlo je do spontanog izliva ludila među prosečnim ljudima, a njihovo divljaštvo izazvalo je ono dvoje pobunjenika koji su se sada nalazili u pritvoru i čekali da ih on sasluša.
Prošle godine su se uglavnom služili ciglama i bombama kućne proizvodnje. Ove godine tetoristi izgleda imaju veći pristup boljoj opremi. Čini se da je ovde, u ovoj neuglednoj ulici došlo do masovne halucinacije, bar je tako čuo. U svedočenjima umno potpuno zdravih građana stoji da je nebo menjalo boju. Ako su subverzivne snage odista počele da se služe novim oružjem - na primer gasovima koji izazivaju poremećaje u umu - onda će morati da se posluži mnogo agresivnijim metodama: moraće da upotebi teže naoružanje i obezbedi dozvolu da ga slobodno koristi. Iz iskustva je znao da će naići na otpor kod onih viših po rangu; ali što više krvi bude proliveno to će njegov slučaj postati ubedljiviji.
"Ti", reče on, pozvavši jednog fotografa da mu se pridruži. Skrenu čoveku pažnju na mrlje na pločniku. "To pokažite svojim čitaocima", reče on.
Čovek stade revnosno da slika mrlje, a onda foto-aparat okrenu prema Hobartu. Ali nije stigao da ga slika, jer se Frier istog časa stvorio pred njim i oteo mu foto-aparat iz ruke.
"Nema slikanja", reče on.
"Nešto krijete?" uzvrati fotograf pitanjem.
"Vrati mu to", naredi Hobart. "Kao i svi mi i on mora da obavi svoj posao."
Novinar uze foto-aparat i udalji se.
"Propalica", promrmlja Hobart čim mu čovek okrenu leđa. A zatim upita: "Ima li vesti iz Ulice Kočija?"
"Dobili smo neke dozlaboga čudne iskaze."
"Je l'?"
"Ne mogu da kažem da je iko priznao da je išta video, ali očigledno su se u vreme dok je ulicom harao vazdušni vrtlog događale lude stvari. Psi su podivljali; pogasili su se svi radio-aparati. Nema sumnje da se tamo događalo nešto čudno."
"Kao i ovde", dodade Hobart. "Mislim da je došlo vreme da porazgovaramo sa našim osumnjičenima."

3.
Kada su policajci otvorili vrata marice u dvorištu Hobartovog štaba, i naredili Suzani i Džerihou da iziđu, oreoli su već bili izbledeli. Sve što joj je ostalo od vizije koju je delila sa Džerihoom i Apolinom bile su neka neodređena mučnina i glavobolja.
Odveli su ih u tmurnu zgradu od betona i razdvojili; oduzeli su im sve što su imali kod sebe. Suzana nije imala ništa za čim bi žalila osim Mimine knjige koju je, od kada ju je pronašla, nosila u ruci ili u džepu. Mada se bunila što joj je uzimaju, ništa nije postigla.
Policajci zaduženi za hapšenje kratko su se posavetovali gde da je smeste, a zatim su je sproveli niz neko stepenište do jedne prazne ćelije za ispitivanje, negde u unutrašnjosti zgrade. Tu je jedan policajac uneo u formular podatke o njoj. Odgovorila je na pitanja što je bolje umala, ali misli su joj sve vreme lutale: razmišljala je o Kalu, Džerihou, ćilimu. Ako su stvari jutros izgledale loše, sada su se činile još mnogo gorima. Govorila je sebi da treba preći preko svakog mosta tek kada se stigne do njega, a ne bespotrebno požurivati stvari na koje nije imala uticaja. Prvo za šta se morala pobrinuti bilo je da izbavi sebe i Džerohoa iz zatvora. Kada su ih rastavljali u njegovim je očima pročitala strah i očaj. Predstavljaće lak plen ako neko odluči da bude grub s njim.
Misli joj prekinu otvaranje vrata. Neki bledunjav čovek u crnosivom odelu zagleda se u nju. Izgledao je kao da dugo nije oka sklopio.
"Hvala ti, Stilmane", reče on. Policajac koji je ispitivao Suzanu isprazni stolicu nasuprot nje. "Sačekaj, molim te, napolju!"
Čovek se povuče. Vrata se za njim zalupiše.
"Ja sam Hobart", objavi pridošlica. "Inspektor Hobart. Moramo porazgovarati."
Više nije mogla da vidi ni puku senku kakvog oreola, ali znala je, još pre no što je seo ispred nje, koje je boje duša ovog čoveka. To saznanje je nimalo nije utešilo.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Četvrti deo: KOJA JE CENA ZEMLJE IZ BAJKI?
Caveat Emptor, (Neka kupac bude oprezan)

Latinska izreka

1. PRODAVATI ZNAČI POSEDOVATI
1.
To je najvažnija lekcija koju je Šedvel naučio kao prodavac. Ako ono što se nalazi u vašem posedu žarko želi neko drugi, onda to znači da posedujete i tu osobu.
Čak i prinčeve i princeze može neko posedovati. Evo ih sada ovde, ili su bar to njihovi moderni ekvivalenti, okupili su se na njegov poziv: stari i novi novac, aristokratija i skorojevići, gledaju oprezno jedni druge, nestrpljivi kao deca da bace pogled na blago oko koga će se ovde nadmetati.
Pol van Nikerk, poznat po naboljoj zbirci erotike na svetu, van zidina Vatikana; Margarita Pirs, koja je posle smrti roditelja, sa nežnih devetnaest godina nasledila tako veliko lično bogatstvo da se nalazila među nekolicinom najbogatijih ljudi u Evropi; Boklerk Noris, kralj hamburgera, čija je kompanija posedovala čitave male države; naftni milijarder Aleksander A., koji je umirao u vašingtonskoj bolnici, ali je poslao svoju dugogodišnju saputnicu, ženu što se predstavljala samo kao gospođa A., Mišel Rahimzadeh, poreklo njegovog bogatstva nije bilo moguće utvrditi, jer su svi prethodni vlasnici nedavno preminuli; Leon Devero, koji je na brzinu napustio Johanesburg sa džepovima podstavljenim zlatnim prahom; i na kraju, jedna bezimena prilika čijim su se licem poigravali nebrojeni hirurzi, ali nijedan od njih nije uspeo da mu iz očiju odstrani pogled čoveka veoma burnog životopisa.
To je bila ta sedmorka.

2.
Sredinom popodneva počeli su da pristižu u Šermanovu kuću koja se nalazila na privatnom imanju na ivici Turstaston Komona. Do pola sedam svi su se već okupili. Šedvel je izigravao savršenog domaćina - služio je piće i sipao otrcane primedbe - tek s vremena na vreme nagoveštavajući šta ih čeka.
Utrošio je silne godine i mnogo puta je morao da zažmuri kako bi dopro do moćnika, a da bi otkrio medu njima one koji sanjaju o magiji morao je da se posluži nebrojenim trikovima. Kada bi se našao pritešnjen uza zid, koristio je sako, zavodeći ljude koji su šenili pred moćnicima, da bi mu odali sve što znaju. Mnogi od njih nisu imali šta da mu ispričaju; njihovi gospodari nisu ničim pokazivali da žale za kakvim izgubljenim svetom. Ali na svakog ateistu dolazio je bar po jedan koji je verovao; jedan sklon da žali za izgubljenim snovima detinjstva ili za ponoćnim ispovestima o tome kako su njihove potrage za nebesima završavale samo u suzama i zlatu.
Spisak onih koji veruju Šedvel je onda suzio samo na pojedince čije je bogatstvo bilo praktično nemerljivo. Posluživši se zatim još jedanput sakoom, prošao je pored potčinjenih i sastao se licem u lice sa svojim izabranim krugom kupaca.
To je bilo mnogo lakše no što je zamišljao. Izgleda da su već dugo kružile glasine o postojanju Fuge kako na najvišim tako i na najnižim mestima; bile su to krajnosti koje su neki iz ovog društva podjednako dobro poznavali; a on je od Imakolate saznao dosta pojedinosti o Utkanom svetu da ih ubedi kako će uskoro biti u stanju to mesto da ponudi na prodaju. Jedan sa njegovog skraćenog popisa odbio je da ima bilo kakve veze sa Aukcijom, promrmljavši da se takve sile ne mogu kupovati i prodavati i da će Šedvel zažaliti zbog svoje gramzivosti; drugi je umro prošle godine. Ostali su bili ovde, sa pravim malim bogatstvima koja su bili spremni da potroše.
"Dame i gospodo", objavi on, "mislim da je došlo vreme da pogledamo pomenuti predmet."
On ih poput ovaca povede kroz lavirint Šermanovog zdanja do sobe na prvom spratu u kojoj je bio rasprostrt ćilim. Zavese su bile navučene; tkanje, koje je prekrivalo gotovo ceo pod, obasjavala je svojom blagom svetlošću jedna jedina svetiljka.
Šedvelovo srce zakuca nešto brže dok ih je posmatrao kako pregledavaju ćilim. Ovo je bio odlučujući trenutak, trenutak kada kupac prvi put ugleda robu; tada se, u stvari, obavljala svaka prodaja. U razgovoru koji potom sledi mogla se menjati cena, ali nikakve reč, bez obzira na to koliko lukave bile, nisu mogle da se mere sa tim prvim trenutkom. Od njega je sve zavisilo. A on je bio svestan da je taj ćilim, bez obzira na neobičnost njegove šare, izgledao kao sasvim običan ćilim. Bila je potrebna kupčeva mašta, podstaknuta žudnjom, da bi se uočila geografija koja je u njemu pritajeno čekala.
Kada je osmotrio lica ovo smedmoro, znao je da je uspeo. Mada je nekoliko njih pokušalo da prikrije oduševljenje što ih je obuzelo, bili su hipnotisani, svi do jednog.
"To je to", reče Devero, čiju je strogost omekšalo strahopoštovanje. "... nisam mislio..."
"Da je stvaran?" požuri da ga prekine Rahimzadeh.
"Oh, dovoljno je on stvaran", reče Noris. Već se spustio na kolena da opipa robu.
"Samo pažljivo", reče Šedvel. "Nepostojan je."
"Kako to mislite?"
"Fuga želi da se pokaže", odvrati Šedvel. "Spremna je i čeka."
"Da", prihvati gospođa A., "Osećam da jeste." Očigledno joj se taj osećaj nije mnogo dopadao. "Aleksander je rekao da će izgledati poput svakog običnog ćilima, i čini mi se da upravo tako i izgleda. Ali... ne znam... ima nečeg čudnog u vezi s njim."
"Kreće se", reče čovek s tuđim licem.
Noris ustade. "Gde?" upita on.
"U središtu."
Sve oči počeše da ispituju zamršeni izgled Vrtloga, i zaista, izgleda da je stvarno došlo do tananog kovitlaca u tkanju. Čak ni Šedvel to ranije nije primetio. Zbog toga je sada još više želeo da što pre obavi posao. Došlo je vreme za prodaju.
"Ima li ko kakvo pitanje?" upita on.
"Kako da budemo sigurni", upita Margaret Pirs, "da je ovo taj ćilim?"
"Nikako", odvrati Šedvel. Predvideo je ovaj izazov i imao je spreman odgovor. "Ili osećate da Fuga čeka u tkanju, ili zaboravite. Vrata su vam otvorena. Izvolite. Samo napred."
Ništa nije rekla nekoliko sekundi.
A onda: "Ostajem", reče.
"Svakako", primeti Šedvel. "Pa, da počnemo?"

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. NE LAŽI ME
Prostorija u koju su smestili Suzanu bila je hladna i potpuno bez šarma, ali mogla je da uzima časove kod čoveka koji je sedeo naspram Suzane. Obrađivao ju je s ljubaznom ironijom koja ni u jednom trenutku nije u potpunosti prikrivala čekić koji se nalazio iza nje. Nijednom za vreme jednočasovnog ispitivanja nije podigao glas, niti je pokazao imalo nestrpljenja dok je ponavljao stalno ista pitanja.
"Kako se zove vaša organizacija?"
"Ne pripadam nikakvoj organizaciji", odvrati mu ona po stoti put.
"Snašla vas je ozbiljna nevolja", reče on. "Jeste li svesni toga?"
"Zahtevam advokata."
"Advokata nećete dobiti."
"Imam pravo na to", pobuni se ona.
"Proigrali ste svoja prava u Ulici Lord", reče on. "A sada mi navedite imena svojih saveznika."
"Nemam nikakve saveznike, prokleti da ste."
Govorila je sebi da se smiri, ali u njenom telu je bilo sve više adrenalina. I on je toga bio svestan. Ni trenutka nije skidao svoje zmijske oči s nje. Nije prestajao da je posmatra i da postavlja ista stara pitanja, navijajući je poput opruge dok nije bila spremna da zavrišti. "A crnac...", reče on. "I on pripada istoj organizaciji.
"Ne. Ne, on ništa ne zna."
"Znači priznajete da postoji organizacija."
"Ja to nisam rekla."
"Upravo ste to priznali."
"Stavljate mi reči u usta."
A onda je ponovo postao oporo uljudan: "Molim vas... govorite u svoje ime."
"Nemam šta da kažem."
"Imamo svedoke koji će posvedočiti da ste vi i crnac..."
"Prestanite tako da ga nazivate."
"Da ste se vi i crnac nalazili u srcu pobune. Ko vas snabdeva hemijskim oružjem?"
"Ne budite smešni", reče ona. "Da, tako je. Vi ste smešni."
Osećala je kako crveni i kako joj se oči pune suzama. Prokletstvo, neće mu pružiti zadovoljstvo da je vidi kako plače.
Mora da je osetio njenu rešenost, pa je napustio taj pravac ispitivanja i pokušao s drugim.
"Recite mi nešto o šifri", reče on.
To ju je do kraja sludilo. "Kakvoj šifri?"
On iz džepa na sakou izvadi Miminu knjigu i položi je na sto između njih, spustivši svoju krupnu, bledunjavu šaku preko nje, stavljajući joj time do znanja u čijem se ona vlasništvu trenutno nalazi.
"A šta je ovo?" upita on.
"Knjiga..."
"Nisam ja baš takva budala kakvom me vi smatrate."
"Ne smatram vas budalom", reče ona, "Opasni ste i plašim vas se."
Ali odgovori: "To je, zaista, knjiga bajki."
On otvori i stade da je prelistava.
"Znate nemački?"
"Nešto malo. Ta je knjiga poklon. Dobila sam je od bake."
Zastao je tu i tamo, da na brzinu pregleda ilustracije. Kod jedne se zadržao - ilustracije zmaja, čije su krljušti sijale u ponoćnoj šumi - pre no što je nastavio dalje.
"Nadam se da vam je jasno da će, što mi više lažete, po vas biti gore."
Ovu pretnju nije udostojila odgovora.
"Rastrgnuću ovu vašu knjižicu na deliće..." reče on.
"Molim vas, nemojte..."
Znala je da je njenu zabrinutost protumačio kao potvrdu krivice, ali nije mogla drugačije.
"Stranu po stranu", nastavi on. "Reč po reč, ako budem morao."
"Ničega nema u njoj", ostade ona uporna. "To je obična knjiga i pripada meni."
"To je dokaz", ispravi je on. "Ona nešto znači."
"...bajke..."
"Želim da saznam šta."
Oborila je glavu, kako mu ne bi dozvolila da uživa u njenom bolu.
On ustade.
"Nemojte otići, molim vas", reče on, kao da je mogla da bira. "Idem da porazgovaram sa vašim prijateljem crncem. Društvo mu prave najbolja dvojica u gradu..." zatim zastade kako bi joj pružio dovoljno vremena da shvati poruku, "...ubeđen sam da je do sada već spreman da mi odgovori na pitanja. Odmah se vraćam."
Ona prekri šakom usta kako ne bi počela da ga preklinje da joj poveruje. Od toga ne bi imala nikakve koristi.
Pokucao je na vrata. Neko ih otklujuča; on iziđe u hodnik. Za njim ponovo zaključaše vrata.
Ona sede za sto na nekoliko minuta i pokuša da pronađe smisao u osećanju koje kao da joj je stezalo dušnik i sužavalo vidokrug, ostavljajući je bez daha, i slepu za sve ostalo osim za osećanje na njegove oči. Nikada u životu nije osetila ništa slično.
Prošlo je izvesno vreme pre no što je shvatila da je to mržnja.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. TAKO BLIZU, TAKO DALEKO
1.
Odjeci koje je Kamel pominjao još su glasno i jasno odzvanjali Ulicom Tuge kada su, predveče, Kal i njegovi putnici tamo stigli. Apolini je prepušteno da, uz pomoć istrgnutih stranica poređanih nalik na karte za igranje po podu u gornjoj sobi, odredi gde se ćilim trenutno nalazi.
Kalovom neupućenom oku činilo se da ona to radi gotovo isto onako kao što je njegova majka birala konje na godišnjem derbiju, kada bi sebi dozvolila da se kladi, zatvorenih očiju i pomoću pribadače. Preostalo mu je samo da se nada da je Apolinin način bio pouzdaniji; Elena Muni nikada u životu nije se kladila na pobednika.
Negde na polovini izbila je svađa, kada je Apolina - koja kao da je zapala u neku vrstu transa - ispljunula na pod gomilu koščica. Fredi nešto prazno primeti, a Apolina istog časa otvori oči.
"Hoćete li biti mirni, do đavola?" upita ona. "Ovo je krvavo težak posao."
"Nije mudro upotrebljavati Džidije", primeti on. "Nisu pouzdani."
"Želiš da preuzmeš?" izazivala ga je ona.
"Znaš i sama da nisam vešt u tome."
"Onda drži jezik za zubima", sreza ona. "I ostavi me na miru, hoćeš li? Odlazi! Ona ustade i stade da ga gura prema vratima. "Hajde izlazite odavde. Svi."
Oni se povukoše na odmorište, gde Fredi nastavi da se žali. "Ta je žena lenja", reče on. "Liliji nije bilo potrebno voće."
"Jedna je Lilija", reče Nimrod, spustivši se na najgornji stepenik, i dalje umotan u svoju dronjavu košulju. "Pusti je da to obavi na svoj način, molim te? Nije ona glupa."
Fredi pokuša da privuče Kala na svoju stranu. "Ja ne pripadam tim ljudima", bunio se on. "Sve je to jedna užasna greška. Ja nisam lopov."
"Čime se onda baviš?"
"Ja sam brijač. A ti?"
"Radim u osiguravajućem društvu." Izgledalo mu je čudno da razmišlja o tome; o svom stolu, o formularima nagomilanim na poslužavniku; o žvrljotinama koje je ostavio na upijaču. To je bio jedan sasvim drugi svet.
Vrata spavaće sobe se otvoriše. Na njima je stajala Apolina sa jednom od stranica mape u ruci.
"I?" prvi izusti Fredi.
Ona Kalu predade list.
"Pronašla sam ga", reče.

2.
Trag odjeka odveo ih je preko Merzija, kroz Birkenhed, pa preko brda Irbi, u blizinu Turstaston Komona. Kal uopšte nije poznavao tu oblast i veoma se iznenadio što se našao u seoskoj sredini na samo nekoliko koraka od centra grada.
Kružili su unaokolo; Apolina je sedela na mestu suvozača, zatvorenih očiju, dok na kraju nije objavila.
"Ovde je. Zaustavi."
Kal zakoči. Velika zgrada pred koju su stigli bila je u mraku, iako je na prilazu bilo parkirano nekoliko besnih automobila. Iziđoše iz kola, preskočiše zid i priđoše zgradi.
"Tu smo", izjavi Apolina. "Gotovo da mogu namrisati tkanje."
Kal i Fredi dva puta obiđoše oko cele zgrade, tražeći ulaz koji nije bio zaključan, i pri drugom obilasku pronađoše prozor koji je bio suviše mali da se kroz njega provuče odrasla osoba, ali sasvim dovoljan za Nimroda.
"Polako, samo polako", savetovao je Kal, dok je Nimroda podizao do otvora. "Čekaćemo ispred prednjih vrata."
"Kako ćemo postupiti?" raspitivao se Kamel.
"Ulazimo. Uzimamo ćilim. Iskradamo se", odvrati Kal.
Začu se prigušeni udar kada je Nimrod skočio ili stropoštao se sa prozorske daske na drugu stranu. Sačekali su trenutak. Nikakav se više zvuk nije čuo, pa su se vratili do prednje strane kuće i ostali da čekaju u mraku. Prošao je jedan minut; pa još jedan, i još jedan. Vrata se konačno otvoriše, a na njima je stajao Nimrod koji je sav sijao od sreće.
"Izgubio sam se", prošaputa on.
Uvukoše se unutra. I prizemlje i gornji spratovi bili su u mraku, ali u toj tami nije bilo ničeg smirujućeg. Vazduh je bio uzburkan, kao da prašina nije mogla nikako da se slegne.
"Mislim da ovde nema nikoga", reče Fredi, krenuvši ka podnožju stepeništa.
"Nije tačno", prošaputa Kal. Uopšte nije sumnjao odakle potiče ona jeza u vazduhu.
Fredi ne obrati pažnju na njegove reči. Već se bio popeo uz dva do tri stepenika. Kalu prođe kroz glavu da njegovo ludo neobaziranje na opasnost, koje je nema sumnje trebalo da ga iskupi za kukavičko ponašanje u Ulici Kočija, nikome neće biti od koristi. Ali Apolina je već krenula za Fredijem uz stepenice, ostavivši Kala i Nimroda da ispitaju prizemlje.
Put kojim su krenuli pokazao se ubistvenim; pošto je bio mnogo manji, Nimrod ga je savlađivao s mnogo manje napora nego Kal.
"Poli je u pravu", prošaputa Nimrod dok su išli iz sobe u sobu. "Tkanje je ovde. Osećam ga."
Osećao ga je i Kal; već pri samoj pomisli da je Fuga blizu, on oseti kako mu se hrabrost vraća. Ovaj put neće se sam suprotstaviti Šedvelu. Imao je saveznike, koji su posedovali razne moći, a i element iznenađenja bio je na njihovoj strani. Uz malo sreće mogli bi ukrasti Prodavcu plen ispred nosa.
Ali u tom času prolomi se krik sa gornjeg odmorišta. To je nema sumnje bio Fredi; glas mu je bio prigušen. U narednom trenutku do njih dopre zvuk tela koje se kotrlja niz stepenice od čega im se prevrnuše stomaci. Bili su unutra samo dva miuta, a igra je već počela.
Nimrod je odmah krenuo nazad putem kojim su došli, očigledno sasvim ravnodušan prema posledicama. Kal ga je sledio, ali je u mraku naleteo na sto, čiji je ćošak pronašao njegove slabine.
Dok se ispravljao, držeći se za testise, začu Imakolatin glas. Činilo se da njen šapat dopire iz svih pravaca odjednom, kao da se nalazila u samim zidovima.
"Vidovnjaci..." reče ona.
Narednog trenutka osetio je ledeni vazduh na licu. Prepoznao je opori smrad koji je on doneo, sećao ga se još od one noći provedene u kanjonima đubreta pored reke. Bio je to smrad truleži - truleži sestara - a sa njim dopre i turobna svetlost koja mu omogući da se snađe u sobi u kojoj se nalazio. Od Nimroda nije bilo ni traga; odmakao je napred i već je sigurno bio u hodniku, odakle je svetlost dopirala. U tom trenutku Kal začu njegov krik. Svetlost zatreperi. Krik uminu. Vetar je postao ledeniji kada su sestre pošle u potragu za novim žrtvama. Morao se sakriti; i to brzo. Ne skidajući oči sa prolaza ispred sebe, niz koji se svetlost slivala, on krenu unatraške prema jedinim vratima kroz koja je mogao izići.
Prostorija u koju je kročio bila je kuhinja i u njoj nije bilo nijednog mesta gde bi se mogao sakriti. Bešika ga je bolela dok se kretao ka stražnjim vratima. Bila su zaključana. Ključ nije bio u bravi. Dok je u njemu rasla panika, osvrnuo se prema kuhinjskim vratima. Magdalena je lebdela kroz sobu koju je upravo ostavio za sobom, a slepa glava joj se klatila napred nazad dok je pretraživala vazduh ne bi li otkrila trag toplote što ga za sobom ostavlja ljudsko telo. Činilo mu se da već oseća njene prste na svom vratu; njene usne na svojim usnama.
On očajnički stade pogledom ponovo da pretražuje kuhinju, i pogled mu se ozari kada ugleda frižider. Dok se Magdalena približavala kuhinji, on ode do frižidera i otvori vrata. Prema njemu poče da kulja ledeni vazduh. Širom je otvorio vrata i izložio se hladnoći.
Magdalena se sada nalazila na kuhinjskom pragu, ostavljajući za sobom otrovni trag mleka koje joj je kapalo iz grudi. Tu je ostala da lebdi kao da nije bila sigurna da li je osetila život ili ne.
Kal je stajao potpuno nepokretan, moleći se da hladni vazduh prikrije njegovu toplotu. Mišići su već počeli da mu se grče, a potreba da mokri postala je gotovo nepodnošljiva. Ona je i dalje tamo nepomično stajala; jedino je prinela šaku svom neprestano nadutom stomaku kako bi pomilovala ono što se u njemu nalazilo.
A onda, iz druge sobe, začu promukli Hagin glas.
"Sestro..." prošaputa ova. Približavala se. Bio je izgubljen ako ona uđe.
Magdalena zakorači dublje u kuhinju, i sa užasnom namerom okrenu glavu u njegovom pravcu. Zatim je dolebdela još malo bliže. Kal zadrža dah.
To stvorenje sada se nalazilo na svega dve jarde od njega, dok mu se glava i dalje klatila napred-nazad na vratu od sluzi etera. Kapi gorkog mleka poleteše prema njemu i poprskaše ga po licu. Nešto je osetila, u to nije bilo sumnje, ali zbunjivao ju je hladan vazduh. On stegnu vilicu kako bi sprečio cvokotanje, moleći se da joj nešto odvuče pažnju.
Kroz otvorena vrata pade Hagina senka.
"Sestro? ponovi ona. "Jesmo li same?"
Magdalenina glava krenu napred, a vrat joj postade groteskno dugačak i tanak, dok joj se slepo lice nije našlo na stopu od Kalovog. Jedva se uzdržavao da ne potrči.
A onda, kao da se odlučila. Okrenula se prema vratima.
"Same smo", odvrati ona i povuče se nazad ka sestri. Bio je ubeđen da je sve vreme dok se povlačila razmišljala o tome da li je dobro postupila, i umišljao je da će ponovo krenuti u potragu za njim. Ali ona nestade kroz kuhinjska vrata i njih dve odoše da nagde drugde nastave započeti posao.
Sačekao je čitav minut dok i poslednje fosforoscentno svetlucanje koje su ispuštale nije izbledelo. A onda, boreći se za vazduh, udalji se od frižidera.
Odozdo začu povike. Stresao se i od same pomisli na to kakva je žurka tamo bila u toku. Stresao se još jednom kada je shvatio da je ostao sam.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. KRŠENJE ZAKONA
1.
Suzana uopšte nije sumnjala da je to čula Džrihoov glas koji se prolomio u znak neartikulisane pobune. Taj ju je krik trgnuo iz mračnog raspoloženja koje ju je obuzelo posle Hobartovog odlaska. U tili čas našla se kod vrata i počela da lupa po njima.
"Šta se to događa?" upita ona.
Stražar s druge strane joj ne odgovori; do nje dopre samo još jedan srceparajući Džerihov krik. Šta li mu to rade?
Ceo život proživela je u Engleskoj i nikada nije imala posla s zakonom - smatrala ga je prilično zdravom životinjom. Ali sada se našla u njegovoj utrobi i uvidela je da je truo; veoma truo.
Ponovo je počela da lupa po vratima, ali opet bez uspeha. Suze nemoći počeše da joj peku sinuse i oči. Oslonila se leđima o vrata i pokušala da priguši jecaje šakom, ali u tome nije uspela.
Svesna da ju je stražar u hodniku mogao čuti kako tuguje, ona krenu ka suprotnom kraju ćelije, ali nešto je zaustavi na pola puta. Zamagljeni pogled pade joj na nadlanicu kojom je otrala suze i vide da one više uopšte ne liče na suze. Bile su gotovo srebrne; i još dok ih je posmatrala počele su da se rasprskavaju u sićušne kugle svetlosti. To je možda poticalo iz jedne od priča u Miminoj knjizi: iz priče o ženi koja je lila žive suze. Samo ovo nije bila bajka. Ali ta vizija je bila nekako stvarnija i od betonskih zidova koji su joj onemogućavali izlazak; stvarnija čak i od bola koji joj je naterao suze u oči.
Isplakivala je menstrum. Nije osetila njegovo komešanje u sebi još od događaja u Skladištu kada je klečala pored Kala, a stvari su se od tada odvijale takvom brzinom da gotovo uopšte nije razmišljala o njemu. Ali sada je ponovo osetila tu bujicu, te ju preplavi talas oduševljenja.
Negde dalje niz hodnik, Džeriho ponovo kriknu, a u odgovor na to, menstrum, sjajan do zaslepljenosti, ispuni do kraja njeno krhko telo.
Nesposobna da se obuzda, ona zavrišta, a potok sjaja pretvori se u bujicu koja joj je izvirala iz očiju i nozdrva, i slivala se između nogu. Pogled joj pade na stolicu na kojoj je sedeo Hobart i ova istog časa polete ka udaljenom zidu, udarivši u betonski zid kao da panično želi da pobegne što dalje od nje. Za stolicom krenu i sto i razbi se u paramparčad.
Ispred vrata začu vrištanje, zaprepaštene glasove. Nije marila. Njena svest čas se nalazila u bujici, a čas izvan nje, dok joj je pogled hitao do ivice do koje se protezao menstrum, odakle se osvrtala sama na sebe, razrogačenih očiju, osmehom stvarajući reku. Gledala je i sa tavanice, do koje se njeno tečno biće popelo u obliku pene.
Iza nje su otključavali vrata. Pomislila je kako će ući sa batinama. Ti me se ljudi plaše. A i imaju razloga za to. Ja sam njihov neprijatelj, a oni su moj.
Okrenula se. Policajac na vratima izgledao je tako jadan i krak, u čizmama i sa dugmetima koji su otkrivali slabića koji žudi za snagom. On se zabezeknu nad prizorom pred sobom - nameštajem pretvorenim u iverje, svetlošću koja igra po zidovima. A onda se menstrum usmeri ka njemu.
Sledila ga je dok se budio, dok je odbacivao čoveka u stranu. Delići njene svesti vukli su se za njom, zgrabili su mu batinu iz šake i razbili je u paramparčad; ostali delići pohitali su ispred njenog fizičkog tela, prevrćući ćoškove, zavirivajući ispod vrata, uzvikivajući Džerihoovo ime...

2.
Hobart nije bio zadovoljan rezultatima ispitivanja osumnjičenog muškarca. Čovek je bio ili imbecil ili prokleto dobar glumac - čas je na njegova pitanja odgovarao novim pitanjima, a čas je govorio u zagonetkama. Izgubio je nadu da će uspeti da urazumi zatvorenika, pa ga je ostavio u društvu Laverika i Bojsa, dvojice svojih najboljih ljudi. Oni će ga uskoro naterati da ispljune istinu zajedno sa zubima.
Gore, za svojim stolom, upravo je počeo podrobnije da razgleda knjigu šifara kada začu lomljavu odozdo. Potom je Peterson, policajac koga je ostavio da čuva ženu, počeo da vrišti.
Pošao je da ispita stvar i upravo se spuštao niz stepenice kada je osetio neodoljivu potrebu da isprazni bešiku; dok je silazio bol se pretvorio u agoniju. Nije hteo da dozvoli da mu to uspori silazak, ali kada je stigao do kraja stepeništa, bio je gotovo dvostruko širi.
Peterson je sedeo u uglu prolaza, sa licem zagnjurenim u šake. Vrata ćelije bila su otvorena.
"Ustani, čoveče!" naredi mu Hobart, ali policajac samo nastavi da jeca poput deteta. Hobart ga ostavi i ode dalje.

3.
Bojs je primetio da se izraz zatvorenikovog lica menja trenutak pre no što su se vrata ćelije s treskom otvorila i umalo nije doživeo srčani udar kada je na njemu u tom času ugledao široki osmeh, a samo čas ranije ono se kupalo u znoju usled pretrpljeonog maltretiranja. Upravo se spremao da ga s tim osmehom pošalje na drugi svet kada je čuo Laverika, koji je u suprotnom uglu prostorije uživao u puš-pauzi, kako kaže: "Isuse bože", i narednog trenutka...
Šta se dogodilo u tom narednom trenutku?
Prvo su se vrata zatresla kao da sa druge strane čeka zemljotres; zatim je Laverik ispustio cigaretu i ustao, a Bojs je, iznenada se osetivši bolestan kao pas, posegnuo za osumnjičenim u želji da ga upotebhi kao taoca protiv onoga, šta god to bilo, što je lupalo na vrata. Zakasnio je. Vrata su se širom otvorila, a kroz njih se unutra izlio sjaj; Bojs je osetio kako mu telo postaje sve slabije tako da se umalo nije srušio. Trenutak kasnije nešto ga je poduhvatilo i stalo da ga vrti na petama. Nije mogao da se oslobodi tog zagrljaja. Jedino je mogao da vrišti dok se hladna sila ulivala u njega kroz svaku rupu na njegovom telu. A onda, isto onako iznenada kao što ga je to nešto ščepalo, tako ga je i pustilo. On tresnu o pod ćelije upravo u trenutku kada neka žena, za koju je istovremeno mislio i da je naga i obučena, prođe kroz vrata. I Laverik ju je video, i nešto je vikao, što je zujanje u Bojsovim ušima - kao da mu je glava zaronjena u reku - prigušilo. Jedino je još u snovima znao da iskusi ovoliki strah kao sada kada je ugledao tu ženu. Njegov um se napinjao da se priseti obreda zaštite protiv sličnih užasa, obreda koji je znao još pre no što je postao svestan svog imena. Znao je da mora biti brz. Um samo što mu nije bio ispran.
Suzanin pogled se samo na trenutak zadržao na mučiteljima - Džeriho je bio taj zbog koga je brinula. Lice mu je bilo ranjavo i podbulo od mnogobrojnih udaraca, ali smešilo se svome spasiocu.
"Požuri", reče ona, pruživši mu ruku.
On ustade, ali joj ne priđe. I on se plaši, pomisli ona. Ili ako se ne plaši, onda bar oseča poštovanje.
"Moramo poći..."
On klimnu. Vratila se u hodnik, uverena da će on da je sledi. Za svega nekoliko minuta, pošto je menstrum potekao njome, počela je da uspostavlja izvesnu kontrolu nad njim, poput mlade koja uči da popušta i steže dizgine. Sada, po napuštanju ćelije, ona putem uma pozva protok energije da je sledi i on to učini.
Bila je zadovoljna što je sluša, jer kada se uputila duž hodnika, na njegovom suprotnom kraju pojavio se Hobart. Njenog samopouzdanja istog časa nestade, ali i sam pogled na nju - ili na ono što je on video umesto nje - bio je dovoljan da ga zaustavi. Kao da nije verovao svojim očima, jer je divlje vrteo glavom. Povrativši samopouzdanje, ona krenu ka njemu. Iznad njene glave svetla su se besomučno vrtela. Betonski zidovi su pucali pri samom dodiru njenih prstiju pa se činilo da bi uz malo napora mogla i da ih sruši. Pomisao na to natera je da se nasmeje. Hobart nije mogao da podnese zvuk njenog smeha. Povukao se i potrčavši uz stepenište nestao.
Niko im se više nije suprotstavio dok su bežali. Popeli su se stepenicama i prošli kroz naprasno ispražnjenu kancelariju. I od samog njenog prisustva gomile hartije dizale su se uvis, a zatim se zavojito spuštale oko nje nalik na bezbroj konfeta. (Venčala sam se sa samom sobom, objavi njen um). Zatim je prošla kroz mnoga vrata i izišla u veče, a Džeriho ju je pratio na pristojnoj udaljenosti. Nije joj zahvalio. Samo je kazao:
"Ti možeš da pronađeš ćilim."
"Ne znam kako."
"Pusti da ti menstrum pokaže", reče joj on.
Odgovor joj se učini nesuvislim, dok on ne ispruži šaku, sa dlanom okrenutim nagore:
"Nikada nisam video da je menstrum u nekome toliko jak", izjavi on. "Ti si u stanju da pronađeš Fugu. Ona i ja..."
Nije morao da završi rečenicu; razumela je. On i ćilim bili su sazdani od iste tvari; tkanje je bilo istkano, i obrnuto. Ona ga uhvati za ruku. U zgradi iza njih počeše da zvone alarmni uređaji, ali znala je da neće krenuti za njom: bar ne za sada.
Džerihoovo lice grčilo se od bola. Njen mu dodir nije prijao. Ali u njenoj glavi linije sile stale su da se uvijaju i međusobno približavaju. Pojaviše se slike neke kuće i sobe. I da, ćilima, kako leži u svom sjaju pred gladnim očima. Linije se uvrnuše; i druge slike borile su se za malo njene pažnje. Je li to videla mnogo prolivene krvi na podu?; i Kala kako se okliznuo na njoj?
Ona pusti Džerihoovu šaku. On je stisnu u pesnicu.
"I?" upita on.
Pre no što je stigla da odgovori, jedna patrolna kola škripeći uleteše u dvorište. Vozačev ortak, upozoren zvonjavom alarma, već je izlazio iz njih, naredivši beguncima da stanu. On krenu ka njima, ali menstrum baci prema njemu jedan sablasni zrak koji ga pokopi i izbaci na ulicu. Vozač izlete iz kola i potrča prema sigurnosti cigala i maltera, ostavivši vozilo na milost i nemilost.
"Knjiga", reče Suzana dok se smeštala na vozačevo sedište. "Moja knjiga je još kod Hobarta."
"Nemamo vremena da se vratimo", reče Džeriho.
Lako je to bilo reći. Osećala je bol i pri samoj pomisli da mora ostaviti Mimin poklon u Hobartovim rukama. Ali ako se vrati, može izgubiti dragoceno vreme i ostati bez ćilima. Nije imala izbora; moraće knjigu ostaviti kod njega.
Čudno, ali znala je da je kod njega na sigurnom.

4.
Hobart se povukao u toalet i ispraznio bešiku pre no što je napunio pantalone, a zatim je izišao da se suoči sa haosom koji je ovaj štab, u kome je inače vladao red, pretvorio u bojno polje.
Obavestili su ga da su osumnjičeni pobegli patrolnim kolima. To je bilo utešno. Vozilo će lako pratiti. Problem nije bio u tome da ih ponovo nađu, već da ih savladaju. Žena je bila u stanju da izaziva halucinacije; kakve je još moći mogla da upotrebi ako se nađe u škripcu? Sa ovim, i još desetak sličnih pitanja koja su mu se motala po glavi, on siđe da potraži Leverika i Bojsa.
Nekolicina se motala oko vrata ćelije, očigledno ne želeći da uđe. Pobila ih je, pomisli on, gotovo zadovoljan što je cena odjednom tako porasla. Ali kada je stigao do vrata nije osetio miris krvi, već smrad izmeta.
Levrik i Bojs skinuli su uniforme, i od glave do pete namazali se proizvodom vlastitih creva. Sada su puzili unaokolo poput životinja, cereći se od uveta do uveta, očigledno zadovoljni sami sobom.
"Blagi bože", izusti Hobart.
Začuvši glas gospodara Laverik podiže pogled i pokuša da oblikuje neko objašnjenje. Ali tom zadatku više nije bio dorastao. Zato je otpuzao u ugao i sakrio glavu.
"Najbolje da ih operete crevom", obrati se Hobart jednom od policajaca. "Ne možemo dozvoliti da ih žene vide ovakve."
"Šta se dogodilo, gospodine?" upita ga čovek.
"Još ne znam."
Iz ćelije u kojoj su držali ženu, pojavi se Peterson, lica umrljanog od suza. Peterson pokuša da objasni šta se dogodilo.
"Ona je opsednuta, gospodine", reče on. "Otvorio sam vrata i video kako se nameštaj sam razbija o zidove."
"Zadrži svoju histeriju za sebe", reče Hobart.
"Kunem se, gospodine", pobuni se Peterson. "Kunem se. A onda i ta svetlost..."
"Grešiš, Petersone! Ništa ti nisi video!" Hobart se okrenu prema ostalim posmatračima. "Ako iko od vas izlane makar i jednu jedinu reč o ovome, poješće nešto gore no što je BiiiiP. Jeste li razumeli?"
Svi nemo klimnuše.
"A šta ćemo s njima?" upita neko, bacivši pogled prema ćeliji.
"Već sam vam rekao. Izribajte ih i odvedite kući."
"Ali oni su poput dece", primeti neko.
"Nisu moja deca", odvrati Hobart i poče da se penje stepenicama do kancelarije u kojoj je mogao na miru da sedi i razgleda slike iz one knjige.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. PRAG
1.
"Kakva je to pometnja?" želeo je da zna van Nikerk.
Šedvel mu uputi jedan od svojih osmeha. Iako je bio nervozan zbog ovog upada na aukciju, ipak je gledao kako da ga iskoristi da još više zagreje svoje potencijalne kupce.
"Pokušaj da se ukrade ćilim..." odvrati on.
"Ko je to pokušao?" upita gospođa A.
Šedvel pokaza na ivicu ćilima.
"Kao što ste već verovatno primetili, tamo nedostaje parče tkanja", priznade on. "Malo, ali u tamošnjim čvorovima krila se nekolicina stanovnika Fuge." Posmatrao je lica kupaca dok je ovo govorio. Potpuno ih je hipnotisao svojom pričom, jer su očajnički tražili neku potvrdu za svoje snove.
"I onda su došli ovamo?" upita Noris.
"Da, jesu."
"Da ih vidim", zatraži kralj hamburgera, "ako su ovde, dajte da ih vidimo."
Šedvel napravi pauzu pre no što odgovori. "Možda jednog", reče on.
Bio je spreman na ovaj zahtev, i već se dogovorio sa Imakolatom kojeg zatvorenika će pokazati. On otvori vrata i Nimrod, koga je Hag pustila iz zagrljaja, polete na ćilim. Šta god da su kupci očekivali da vide, to sigurno nije bilo jedno nago dete.
"Šta je ovo?" frknu Rahimzadeh. "Smatrate li nas za budale?"
Nimrod podiže pogled sa ćilima pod svojim nogama ka zbunjenim licima oko sebe. Nema sumnje da bi im rado kazao da nisu u pravu, ali Imakolata se pozabavila njegovim jezikom tako da sada nije iz njega mogao da izvuče ni glasa.
"Ovo je jedan od Vidovnjaka", objasni Šedvel.
"Pa, to je dete", primeti Margarita Pirs, glasom koji je odavao izvesnu nežnost. "Jadno dete."
Nimrod se zagleda u tu ženu: nije loša, ima velike grudi, pomisli on.
"Nije on dete", reče Imakolata. Uvukla se u sobu neprimećena; sada se sve oči okrenuše prema njoj. Svi se zagledaše u nju osim Margarite koja je i dalje posmatrala Nimroda. "Pojedini Vidovnjaci su u stanju da menjaju obličje."
"Ovako?" upita van Nikerk.
"Svakako."
"Šta to pokušavate da nam utrapite, Šedvele?" Javi se Noris. "Ne verujem ja ni u..."
"Zaveži", prekinu ga Šedvel.
Noris je od šoka zanemeo; mnogo je mesa prošlo kroz mašinu od kada je neko poslednji put s njim tako razgovarao.
"Imakolata može da raščisti ovaj zanos, reče on, pustivši reč da visi u vazduhu poput ljubavne izjave.
Nimrod vide kako vračara ukršta palac i srednji prst kroz koje, uz oštro uvlačenje vazduha, nonšalantno provuče zanos za menjanje oblika. Drhtaj koji ga je protresao nije bio neprijatan; ionako se već zamorio od ove detinje kože bez ijedne dlake. Osetio je kako mu se kolena tresu, zatim pade licem na ćilim. Oko sebe je čuo zadivljeni šapat koji je postajao sve glasniji i izražavao veće zaprepašćenje što se iluzija više raspadala.
Imakolata nije bila baš nežna u obnavljanju njegove anatomije. Trzao se sve vreme dok se odvijao preobražaj u njegovom telu. Ali došao je i onaj slastan trenutak u tom užurbanom otkrivanju, kada je osetio kako mu se ponovo spuštaju testisi. A zatim mu se izdužila i muškost da bi započela druga etapa rasta; osetio je peckanje po koži kada po stomaku i leđima počeše da mu izbijaju dlake. Konačno kroz masku nevinosti prodre njegovo pravo lice i tako on ponovo postade - sa testisima i svim ostalim - ono što jeste.
Šedvel baci pogled na stvorenje koje je ležalo na ćilimu; koža mu je bila plavkasta, a oči zlatne; a potom pogleda kupce. Ova predstava je sigurno udvostručila cenu koju će ponuditi za ćilim. U ovom telu koje je dahtalo krila se magija; magija koja je bila stvarnija i čudno očaravajuća čak i više no što je on sam pretpostavljao.
"Bili ste krajnje jasni", reče Noris ravnodušno. "Pređimo na cifre."
Šedvel se složi.
"Možda bi bilo bolje da ukoniš našeg gosta?" obrati se on Imakolati, ali pre no što je uspela i da se pokrene, Nimrod je ustao i našao se na kolenima pred Margaritom Pirs, obasuvši joj članke poljupcima.
Ovo uzbuđeno ali nemo preklinjanje nije prošlo nezapaženo. Žena ispruži ruku da dodirne Nimrodovu gustu kosu.
"Ostavite ga sa mnom", reče ona Imakolati.
"Zašto da ne?" pristade Šedvel. "Neka gleda..."
Vračara promrmlja nešto u znak neslaganja.
"Nema ničeg lošeg u tome", primeti Šedvel. "Mogu s njim izići na kraj." Imakolata se povuče. "A sada..." poče Prodavac. "Da krenemo ponovo sa ponudama?"

2.
Negde na pola puta između kuhinje i podnožja Kal se priseti da nije naoružan. Žurno se vratio u kuhinju i stao da pretura po ladicama dok nije našao jedan novi nož. Iako je sumnjao da su eterična tela sestara osetljiva na običnu oštricu, težina noža u šaci pružila mu je izvesnu utehu.
Kada je krenuo uz stepenice okliznuo se na krv; bila je čista sreća što je mahinalno ispruživši ruku dohvatio ogradu i izbegao pad. Opsovao je u sebi zbog vlastite nespretnosti, a preostale stepenice prešao je mnogo sporije. Iako na gornjem spratu nije bilo ni traga od svetlosti koju su sestre zračile, znao je da su u blizini. Iako uplašen, nastavio je dalje, jer ga je na to teralo uverenje da će, bez obzira na užase koji ga čekaju, pronaći načina da ubije Šedvela. Ako bude morao čak i vlastitim šakama da mu raspori grlo, on će to učiniti. Prdavac je slomio srce njegovom ocu, a to je bio zločin koji je zahtevao smrtnu presudu.
Na vrhu stepeništa začuo je neki zvuk; ili bolje reći nekoliko zvukova: povišene ljudske glasove koji su se prepirali. On obrati pažnju na ono što su govorili. Nije u pitanju bila nikakva prepirka. Nadmetali su se; Šedvelov glas se izdvajao, on je vodio nadmetanje.
Pod okriljem buke Kal skliznu preko odmorišta i stiže do prvih od nekoliko vrata koja se pojaviše pred njim. On ih oprezno otvori i uđe. Ta mala soba bila je prazna, ali su vrata koja su vodila u susednu prostoriju bila odškrinuta i kroz njih je dopirala svetlost. Ostavivši vrata prema odmorištu otvorena, u slučaju da se mora brzo povući, on se odšunja do drugih vrata i proviri kroz njih.
Na podu su ležali Fredi i Apolina; nigde ni traga od Nimroda. Osmotrio je senke kako bi se uverio da ne skrivaju zbogomčiće. Zatim je otvorio vrata.
Nove ponude su letele jedna za drugom i zbrka koju su stvarale prigušivala je zvuke što ih je izazvao krećući se ka mestu na kome su ležali zatvorenici. Bili su veoma mirni, usta su im bila zapušena krpama od neke prozračne tvari, oči sklopljene. Očigledno je ona krv na stepeništu poticala od Fredija; njegovo su telo sestre dosta izmrcvarile, a lice mu je bilo izrovašeno od njihovih prstiju. Ali najdublju ranu imao je između rebara, i ona je poticala od njegovih vlastitih makazica. Još su virile iz njega.
Kal skide povez koji je Frediju bio obmotan oko usta, a ovaj stade da mu puzi po šakama poput gomire crva; iz usta ranjenog čoveka dopre slabašan dah. Ali on i dalje nije dolazio svesti. Zatim to isto učini i sa Apolinom. U njoj je bilo više života - počela je da ječi kao da se budi.
U susednoj sobi nadmetanje je postajalo sve žešće; buka koju su stvarali otkrivala je da je umešan veći broj potencijalnih kupaca. Kako se uopšte mogao nadati da će moći sve to da prekine kada su svi bili na Šedvelovoj strani, a on je bio sam?
Fredi se pored njega pokrenu.
Kapci mu zatreperiše i otvoriše se, ali skrivali su sasvim malo života.
"Kale..." pokušao je da izgovori. Reč je više oblikovao usnama nego što ju je izgovorio. Kal se nagnu bliže njemu i obgrli njegovo ledeno, drhtavo telo.
"Ovde sam, Fredi", reče on.
Fredi ponovo pokuša nešto da kaže.
"...gotovo..." izusti on.
Kal pojača stisak, kao da će time sprečiti život da iz njega istekne. Ali to ne bi moglo da učini ni stotinu ruku; njegov je život suviše žudeo za nekim drugim mestima. Pa ipak, Kal ne izdrža da ne kaže:
"Ne idi."
Čovek jedva primetno zatrese glavom.
"...gotovo..." ponovi on, "... gotovo..."
I ovo što je rekao bilo je izgleda prenaporno za njega. Drhtanje prestade.
"Fredi..."
Kal prinese prste čovekovim usnama, ali ne oseti dah. Dok je zurio u to bezizražajno lice, Apolina ga ščepa za šaku. I ona je bila hladna. Pogledom je pokazivala na nešto u pravcu tavanice i on podiže oči ka njoj.
Imakolata je lebdela priljubljena uz tavanicu i zurila odozgo u njega. Sve vreme je bila tamo, uživajući u njegovoj tuzi i bespomoćnosti.
Uzvik užasa pobegao mu je sa usana pre no što je uspeo da ga potisne, a ona se u tom trenutku obrušila, svojom tamom posegnuvši za njim. Međutim, ovaj put mu je njegova nespretnost bila od pomoći, jer je posrnuo unazad pre no što su njene kandže uspele da ga ščepaju. Vrata iza njega počeše da se otvaraju pod njegovom težinom i on grunu kroz njih, dobivši na brzini usled užasa koji je osetio pri pomisli na njen dodir.
"Šta je ovo?"
Te reči izgovorio je Šedvel. Kal je uleteo u sobu u kojoj se održavala aukcija. Prodavac se nalazio na jednom kraju sobe, dok su ostali, njih šestoro, odeveni kao da su pošli na večeru u Ric, stajali unaokolo. Imakolata se sigurno neće usuduti da ga ubije pred ovakvim skupom. Bar je za kratko bio pošteđen.
On zatim spusti pogled ka podu i umalo ne vrisnu od radosti.
Ležao je na ćilimu; njegovi osnova i potka golicali su mu dlanove. Je li to bio razlog što se odjednom osetio tako apsurdno bezbednim? kao da je sve ono što se pre toga dogodilo predstavljalo samo probu, a nagrada se sastojala u ovom slatkom sjedinjenju?
"Izbacite ga odavde", reče jedan od kupaca.
Šedvel koraknu prema njemu.
"Mičite se, gospodine Muni", reče Prodavac. "Imamo posla."
Imam i ja, pomisli Kal i, dok se Šedvel približavao, izvuče nož iz džepa i skoči na njega. Iza sebe začu Imakolatin krik. Na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi. Potegnu nož na Šedvela koji se lako izmakao iako je bio krupan.
Među kupcima nastade pometnja i Kal pomisli da je ona posledica užasa, ali ne - bacivši pogled prema njima vide da su prodaju uzeli u svoje ruke, i da ponude izvikuju jedni drugima u lice.
Prizor je bio komičan, ali Kal nije imao vremena da im zapljeska, jer Šedvel poče da raskopčava sako. Postava zasvetluca.
"Želiš li nešto?" upita.
Dok je govorio krenuo je ka Kalu zaslepivši ga blistavim kaputom što mu je omogućilo da mu izbije nož iz ruke. Pošto ga je razoružao, pribegao je grubljoj taktici; pogodio je Kala kolenom u prepone usled čega ovaj klonu na pod. Ostao je da leži nekoliko sekundi, nesposoban da se pomeri, dok bol nije malo uminuo. Kroz izmaglicu svetlosti i mučnine uspeo je da raspozna Imakolatu koja ga je i dalje čekala na vratima. A iza nje, sestre. Toliko o ovom napadu. Bio je bez oružja i sam...
Ali ne; nije bio sam. Nikada više neće biti sam.
Ležao je na svetu, nije li tako? Na uspavanom svetu. U tkanju ispod njega skrivala su se, kada bi samo mogao da ih oslobodi, nebrojena čuda.
Ali kako? Verovatno su postojali zanosi koji su bili u stanju da uzburkaju Fugu i probude je iz njenog dremeža, ali on nije znao nijedan. Jedino što je mogao da učini bilo je da položi šake na ćilim i prošapće:
"Probudite se..."
Da li je on to sebe zavaravao ili su čvorovi već počeli da podrhtavaju? Kao da su se tamošnja bića bunila protiv stanja u kome su se nalazila, slična spavačima koji očajnički žele da se probude znajući da je dan svanuo, ali nemoćna da se pokrenu.
U tom je trenutku krajičkom oka ugledao jednog kupca. Nema sumnje da je to bio jedan od Vidovnjaka, ali ga nije poznavao. Ili bar, nije ga znao u ovom obličju.
"Nimrode?" promrmlja on.
Stvorenje ga primeti i poče da puzi sa svog bezbednog mesta ka ivici ćilima. Niko ga nije primetio. Šedvel se već vratio među kupce, pokušavajući da spreči da se aukcija pretvori u krvoproliće. Potpuno je zaboravio na Kala.
"Jesi li to ti?" upita Kal.
Nimrod klimnu, pokazujući na svoje grlo.
"Ne možeš da govoriš? sr**je!"
Kal baci pogled prema vratima Imakolata je i dalje čekala. Bila je strpljiva poput lešinara.
"Ćilim..." poče Kal. "Moramo ga probuditi."
Nimrod ga bledo pogleda.
Zar ne razumeš šta ti govorim?"
Pre no što je Nimrod mogao na bilo koji način da mu odgovori, Šedvel je uspeo da umiri kupce i već je objavljivao:
"Krenućemo iz početka."
A zatim se obrati Imakolati: "Ukloni ubicu."
Kalu je, u najboljem slučaju, preostalo nekoliko sekundi pre no što ga vračara liši života. Očajnički se osvrtao po sobi ne bi li pronašao neki način da pobegne. U njoj je bilo nekoliko prozora i preko svih su bile navučene zavese. Ako bi uspeo da stigne do jednog od njih možda bi mogao da iskoči. Čak i kada bi pri tom poginuo, takva smrt bi bila bolja od one koja ga čeka u Imakolatinom zagrljaju.
Ali pre no što je stigla do njega, on zastade. Pogled kojim ga je netremice posmatrala skrenu u stranu. Okrenula se ka Šedvelu i izgovorila samo jednu reč:
"... menstrum..."
U tom trenutku susednom sobom, u kojoj su ostali Apolina i Fredi razli se svetlost koja potom prođe kroz vrata i obasja ćilim. Od njenog dodira boje kao da postaše življe.
A onda se promoli urlik besa - Hagin glas - koji dopre iz sobe i bi propraćen novim rasipanjem svetlosti.
Ti novi prizori i zvuci bili su dovoljni da se kupci ponovo uskomešaju. Jedan pojuri ka vratima - ili da vidi šta se dešava ili da pobegne - i pade na leđa, šakama prekrivši oči i vičući da je oslepeo. Niko mu ne priteče u pomoć. Ostali se povukoše u suprotni kraj sobe, dok je pometnja na ovom kraju bivala sve žešća.
Na vratima se pojavi jedna prlika oko koje su se uvijale svetlucave niti. Kal ju je uprkos preobražaju smesta prepoznao.
Bila je to Suzana. Tečni vatromet protezao se nalik na vene preko njenih ruku i izbijao iz vrhova prstiju; plesao joj je po stomaku i grudima, isticao između nogu i palio vazduh.
Videvši je takvu, Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da povrati glas i izrazi joj dobrodošlicu, a za to vreme sestre su već prošle kroz vrata i dale se u poteru sa njom. Obe strane pretrpele su ozbiljne povrede u toj bici. Menstrum koji ju je obavijao nije bio u stanju da prikrije krvave rane na Suzaninom vratu i telu; i sestre-utvare zadobijale su mnogo rana iako verovatno nisu poznavale bol.
Da li su se iscrpile ili ne, tek povukle su se kada je Imakolata podigla šaku, prepustivši Suzanu svojoj živoj sestri.
"Zakasnila si", reče ona. "Čekali smo te."
"Ubij je", naredi Šedvel.
Kal je pomno posmatrao izraz Suzaninog lica. Koliko god da se trudila nije mogla da prikrije iscrpljenost.
Tada je, možda osetivši da je posmatra, pogledala u njegovom pravcu, i njihove su se oči srele; zatim je pogledom skliznula do njegovih šaka koje su još dlanovima bile položene na tkanje. Da li mu je čitala misli?, pitao se. Da li je shvatila da jedina nada koju su još imali leži uspavana pod njenim stopalima?
Oči im se ponovo sretoše i Kal u njima pročita da je shvatila.
Tkanje pod njegovim prstima zatreperi kao da kroz njega prolazi slaba struja. On ne povuče šaku, već dozvoli da ga energija iskoristi za čim je i inače žudela. Sada je on bio samo sudeonik u procesu: bio je deo kruga sile koja je isticala kroz Suzanina stopala, proticala kroz ćilim, ulivala se u njegove dlanove i kroz njegove oči uprte u njene ponovo vraćala k njoj.
"Zaustavi ih..." povika Šedvel, naslućujući šta se događa, ali čim je Imakolata krenula ponovo prema Kalu jedan od kupaca reče:
"Nož..."
Kal nije raskinuo vezu koju je uspostavio sa Suzanom putem pogleda, ali primetio je nož koji je sada lebdeo u vazduhu između njih, kao da ga je podigla toplina njihovih misli.
Suzana nije znala više nego Kal zašto ili kako se ovo sve dešavalo, ali je shvatila, mada tek nejasno, svrhu kola koje je proticalo kroz nju, menstrum, ćilim, njega, pogled i ponovo se vraćalo u nju. Šta god da se ovde dešavalo preostalo je još svega nekoliko sekundi za to čudo, pre no što Imakolata stigne do Kala i raskine krug.
Nož tada poče da se okreće, svakim okretanjem dobijajući na brzini. Kal oseti gotovo bolnu ispunjenost u testisima; i - što ga još više onespokoji - osećanje da više ne boravi u svom telu, da je istisnut, istisnut kroz oči, da bi se sreo sa Suzaninim pogledom na nožu između njih koji se kretao takvom brzinom da je podsećao na srebrnu loptu.
A onda, sasvim iznenada, nož pade kroz vazduh poput ustreljene ptice. Kal je sledio njegov pad i video kako se uz tresak zariva u središte ćilima.
Istog časa, udarni talas prođe kroz svaki inč osnove i potke, kao da je vrh noža prekinuo nit od koje je zavisilo jedinstvo celine. A kada je ta nit bila prekinuta, tkanje se oslobodilo.

3.
To je bio kraj sveta, i početak svetova.
Prvo se jedan stub u obliku derviškog oblaka izdigao iz središta Vrtloga i odleteo uvis prema tavanici. Kada je udario o nju, otvoriše se široke pukotine koje izazvaše odron maltera po glavama svih koji su se tu zatekli. Kal istog časa shvati da ono što su on i Suzana oslobodili više nije bilo u njihovoj vlasti. A onda počeše da se događaju čudesa i on zaboravi na sve slične brige.
Oblak počeše da paraju munje koje su u lukovima pogađale zidove i pod. Dok su iskakali, čvorovi sa oba kraja ćilima počeše da se razvezuju, a pramenovi da rastu poput žita usred leta, rasipajući boju dok su se dizali uvis. Sve je to bilo veoma nalik na ono što su Kal i Suzana sanjali pre neko veče, samo stostruko uvećano; prodorni plamenovi peli su se i umnožavali po celoj sobi.
Pritisak rastenja pod Kalom bio je dovoljno jak da ga zbaci s ćilima dok su plamenovi iskakali iz veza, razbacujući unaokolo semenje u hiljadu oblika. Jedno je bilo spremnije da izraste od drugog i za svega nekoliko sekundi stizalo je do tavanice. Drugo je, pak, odabralo da krene ka prozorima, vukući za sobom raznobojne vrpce dok je razbijalo prozore i jurišalo napolje u susret noći.
Dokle god je oko sezalo prostirali su se novi i neobični prizori. U početku je eksplozija oblika bila suviše haotična da bi se iz nje mogao izvući bilo kakav smisao, ali uskoro se vazduh kupao u boji, posle čega su plamenovi počeli da oblikuju pojedinosti, praveći razliku između biljke i kamena, kamena i drveta, te drveta i ljudskog mesa. Jedan užurbani pramen rasprsnuo se kada je stigao do krova izazvavši pljusak čestica, od kojih je svaka, u dodiru sa humusom tkanja koje se raspadalo, ispaljivala sićušne izdanke. Drugi je ispisivao krivudave staze plavo-sive magle preko sobe; treći i četvrti su se prepirali, a iz njihovog braka rađale su se vatrene muve, ocrtavajući pri kretanju pticu i zver koje su njihove saputnice odevale u svetlost.
Za svega nekoliko sekundi Fuga je ispunila sobu, i nastavila je da tako brzo raste da joj je Šermanova kuća uskoro postala premala. Dok su tragali za novim teritorijama, pramenovi su na svom putu čupali daske, grede su bile odbačene u stranu. Cigle i malter nisu predstavljali ništa bolju odbdranu pred premenovima. Ono što nisu mogli da izmame, oni su tiranisali; ono što nisu mogli da tiranišu, jednostavno su prevrtali.
Kal nije imao nameru da dozvoli da ga zatrpaju. Pošto su ove porođajne muke bile tako snažne, verovatno neće dugo vremena proteći pre no što se kuća sruši. On se čkiljeći zagleda kroz taj vetromet prema mestu na kome je stajala Suzana, ali nje tamo više nije bilo. I kupci su takođe bežali, uspaničeno se među sobom boreći poput uličnih pasa.
Pošto je teturavo ustao, Kal krenu ka vratima, ali ni dvaput nije koraknuo kada je ugledao Šedvela koji je išao prema njemu.
"Kopile!" vrištao je Prodavac. "Zašto se stalno mešaš, ti kopile jedno!"
Zatim je zavukao ruku u džep sakoa, izvukao pištolj i nanišanio u Kala.
"Mene još niko nije prešao!" povika on; a zatim opali.
Ali još dok je povlačio okidač neko skoči na njega. On pade u stranu. Metak promaši cilj.
Kalov spasilac bio je Nimrod. Sada je trčao prema Kalu, a na licu mu se jasno videlo da mu se jako žuri. I to s razlogom. Cela je kuća počela da se trese; i odozgo je dopirala tutnjava koja kao da je nagoveštavala predaju. Fuga je stigla do temelja, i u svom žaru spremala se da prevrne zgradu.
Nimrod ščepa Kala za ruku i povuče ga ne prema vratima, već prema prozoru. Ili bolje rečeno, prema zidu u kome se nekada nalazio prozor, pošto ih je talas rasta sve iščupao. S druge strane ruševine Fuga je tu i tamo kazivala svoju dugo prigušivanu priču, ispunjavajući tamu novom magijom.
Nimrod se osvrnu.
"Zar ćemo skočiti?" upita Kal.
Nimrod razvuče usta u osmeh i još čvršće steže Kalovu ruku. Dovoljno je bilo da se Kal samo jednom osvrne pa da vidi kako je Šedvel pronašao revolever i da im upravo cilja u leđa.
"Pazi!" povika on.
Nimrodovo lice se ozari i on šaku pritisnu uz Kalov zatiljak kako bi ga naterao da uvuče glavu. Trenutak kasnije Kal shvati zašto je to učinio: iz tkanja je iskočio talas boje, a Nimrod je obojicu povukao ispred njega. Sila ih je izbacila kroz prozor i za vreme jednog paničnog trenutka koračali su kroz redak vazduh. A onda svetlost kao da je očvrsla i raširila se pred njima, a oni nastaviše da klize niz nju poput serfera na talasu svetlosti.
Vožnja se suviže brzo završila. Tek nekoliko sekundi kasnije grubo su bili zbačeni na neko polje malo dalje od kuće, a talas je nestao u noći, rađajući u prolazu silu flore i faune.
Ošamućen, ali i ushićen, Kal ustade i obradova se Nimrodovom poviku:
"Ha!"
"Možeš da govoriš?"
"Izgleda", odvrati Nimrod, razvukavši usta od uveta do uveta. "Ovde sam van njenog domašaja..."
"Imakolatinog."
"Razume se. Ona je raščinila moj zanos kako bi Kukavice dovela u iskušenje. Baš sam predstavljao pravo iskušenje. Jesi li video onu ženu u plavoj haljini?"
"Ovlaš."
"Zaljubila se u mene na prvi pogled", reče Nimrod. "Možda bi trebalo da je potražim. Kako stvari sada stoje biće joj potrebno malo nežnosti..." i ne rekavši više ni reč okrenu leđa kući koja samo što se nije srušila. Tek sada, dok je nestajao u toj zbrci svetlosti i prašine, Kal je primetio da Nimrod u svom pravom obličju ima rep.
Nema sumnje da je on mogao sam da vodi računa o sebi, ali bilo je i drugih za koje je Kal još bio zabrinut. Na primer, Suzana i Apolina koju je poslednji put video na podu pored Fredija u sobi ispred one u kojoj se održavala aukcija. Iako je oko njega sve odzvanjalo i rušilo se, on ipak krenu nazad ka kući ne bi li ih pronašao.
Činilo mu se da pliva protiv struje u tehnikoloru. Zakasneli pramenovi proletali su i rasprskavali se iznad njega, a neki su se čak lomili o njegovo telo. Bili su neizmerno blaži prema živoj materiji nego prema cigli. Nijedan ga nije povredio, već mu je svaki njihov dodir ulivao novu snagu. Telo ga je peckalo kao da je upravo izišao ispod ledenog tuša. U glavi mu je odzvanjala pesma.
Od neprijatelja nije bilo ni traga. Nadao se da je Šedvel ostao zatrpan u kući, ali dobro je znao da pokvareni imaju sreće, tako da mu je teško bilo da u to poveruje. Ipak je pri trenutnom svetlu ugledao nekolicinu kupaca koji su lutali unaokolo. Nisu pomagali jedni drugima, već su napredovali pojedinačno, jedni zureći u tle u strahu da se ono pod njima ne otvori, a drugi posrćući, šakama prikrivajući suze.
Kada je stigao na tridesetak jardi od kuće unutra poče nešto novo da se događa; veliki oblak Vrtloga je, izbacujući munje, stresao zidove koji su ga opkoljavali i stao da se rascvetava u svim pravcima.
Imao je tek toliko vremena da primeti priliku jednog od kupaca koga je taj oblak pokupio, a zatim se okrenuo i pobegao.
Talas prašine ipak ga je zahvatio i gurnuo napred; končići sjaja leteli su levo i desno od njega poput traka u uraganu. Usledio je drugi talas, ovaj se sastojao od krhotina cigli i nameštaja. Ostao je bez daha i tla pod nogama. A onda je počeo da se prevrće preko glave, nesposoban da odredi gde je nebo a gde zemlja.
Nije pokušao da se odupre, čak i da je mogao on to ne bi učinio, već je dozvolio da ga brzi voz ponese kud god odluči da krene.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Knjiga druga: FUGA

Peti deo: GOZBA
"Pobegni u neku zaboravljenu noć i budi
dok god traje tama moja kao mesec sjajna družica;
Tamo gde više ni šapat se ne čuje - raj počinje.
Tamo, van svakog sećanja,
podigni naš dom.

Volter de la Mer, Dogovor

1. KAL, MEĐU ČUDESIMA
Istinska radost se lako ne zaboravlja; isto je i sa istinskim bolom.
I tako se zbilo da je, kada se uskovitlana prašina što je dohvatila Kala konačno slegla, a on otvorio oči i ugledao Fugu rasprostrtu pred njim, osetio kao da se ono nekoliko krhkih trenutaka epifanije koje je iskusio za svojih dvadeset šest godina - iskusio ali uvek i izgubio - ponovo pojavilo i sjedinilo. Već je i ranije uspevao da dohvati deliće ovog blaženstva, čuo je njegov šapat u snu o utrobi i snu o ljubavi, video njegove posledice u iznenadnom dobru i iznenadnom smehu, upoznao ga u uspavankama. Ali nikada, bar ne do sada, nije pred sobom imao celinu, celokupnu stvar.
Bilo bi to, on lenjo pomisli, dobro vreme za umiranje.
A još bolje za život, kada mu se toliko toga pruža.

Nalazio se na nekom brdu. Ne naročito visokom, ali dovoljno velikom da pruži dobar pregled okoline. On ustade i poče da osmatra ovu novo pronađenu zemlju.
Raspredanje ćilima bilo je očigledno završeno; zanosi Razboja bili su suviše složeni da bi se spremno ponovo oblikovali. Ali zato je osnova bila postavljena: brda, polja, šuma i još mnogo toga.
Prošli put gledao je ovo mesto iz ptičje perspektive i predeo mu se učinio dosta raznolikim. Ali iz ljudske perspektive njegovo obličje naginjalo je razuzdanosti. Činilo mu se kao da je izvrnut neki ogroman kovčeg, spakovan u velikoj žurbi, a njegov sadržaj prosut u beznadežnom neredu. Pokazalo se da nema nikakvog reda u geografiji, već se mesto sastojalo od nasumice sakupljenih tačaka koje su Vidovnjaci voleli te poželeli da ih spasu od razaradnja. Šumarci puni leptirova i spokojne vodom natopljene livade; brlozi i ozidana svetilišta; tvrđave, reke i megaliti.
Samo nekolicina od ovih mesta bila je završena: većina je predstavljala tek iverje i krhotine, delove Kraljevstva prepuštene Fugi iza leđa čovečanstva. Uglovi porodičnih soba koje su pohodili duhovi i koji nikome neće nedostajati niti će za njima iko žaliti, u kojima su deca možda viđala duhove, a možda i svece; tu je begunac mogao da nađe utehu ni sam ne znajući zašto, a samoubica razlog da još jednom udahne vazduh.
Usred toga nereda, ređali su se najčudniji prizori. Most postavljen usred polja makova, a nigde provalije koju je premošćivao; obelisk usred ribnjaka, zagledan u svoj odraz.
Posebno jedan prizor privuče Kalov pogled.
Bilo je to brdo koje se gotovo uspravno uzdizalo do pošumljenog vrha. Svetlost je prelazila preko njegovih obronaka i poigravala se između grana. Kako ovde nije mogao uopšte da se orijentiše, odlučio je da krene dole prema njemu.
Negde iz tame čula se muzika. Dopirala je do njega na mahove, po naređenju povetarca. Bubnjevi i violine; mešavina Štrausa i Sijuksa. A povremeno su se čuli i glasovi ljudi. Šapat u krošnjama; prilike u senci ispod nadstrešnice što se nalazila u središtu polja žita koje je dopiralo čoveku do struka. Ali ta stvorenja su iščezavala; dolazila su i odlazila suviše brzo tako da je stekao tek ovlašni utisak. Vreme će pokazati da li je tako bilo zbog toga što su znali da je Kukavica, ili usled stidljivosti. Razume se, ovde nije osećao da mu preti bilo kakva opasnost, uprkos činjenici da je on, u neku ruku, bio na tuđem tlu. Upravo suprotno, osećao je da je u potpunom miru sa svetom i samim sobom. I to u toj meri da mu je malopređašnja briga za ostale - Suzanu, Apolinu, Džerihoa i Nimroda - izgledala kao nešto jako daleko. Kada su mu se misli dotakle njih učinio je to samo zato da ih zamisli kako, izgubljeni među čudesima lutaju baš kao i on. Ništa im se loše nije moglo dogoditi; ne ovde. Ovde nije imalo pristupa ništa loše, nikakvo zlo, niti zavist. Pošto ga je obuzeo ovaj živi zanos, šta je još mogao da poželi ili na čemu je bilo kome mogao da pozavidi?
Kada se našao na stotinak jardi od brda, stao je i zadivljeno se zagledao u njega. Ona svetla koja je ugledao iz daljine, to su, u stvari, bili ljudi-svici; iako bez krila, opisivali su bezuspešne arabeske oko brda. Između sebe nisu komunicirali, bar ih on nije čuo, ali ipak su bili veoma smeli, jer su kružeći uvek iznova dolazili veoma blizu jedni drugima.
"Ti mora da si Muni."
Govornikov glas bio je blag, ali je razbio čaroliju svetala koja su ga zarobila. Kal pogleda desno. U senci jednog luka stajale su dve prilike čije su glave i dalje bile uronjene u tamu. Jedino je uspeo da nazre dva plavo-siva ovala njihovih lica koji su poput svetiljki visili ispod luka.
"Da. Ja sam Muni", reče on. Pokažite se, pomisli on. "Otkud znate moje ime?"
"Vesti ovde brzo putuju", glasio je odgovor. Glas mu se učini neznatno blaži i pevljiviji nego prvi put, ali nije bio siguran da to nije onaj isti govornik. "Reč je o vetru", kaza njegov obaveštajac. "On ogovara."
Nijedno od ovo dvoje ne iziđe na noćno-svetlo. Slabo osvetljenje s brda pređe jednom preko lica, dajući mu čudan izgled; mada, da ga je Kal video i pri dnevnoj svetlosti, taj izgled bi ga još dugo progonio. Bio je mlad, pa ipak potpuno ćelav, lice mu je bilo napuderisano kako se ne bi primećivale nijanse u boji kože, usta i oči bili su mu suviše vlažni, suviše ranjivi s obzirom na crte lica.
"Ja sam Boaz", reče on. "Dobro došao, Muni."
On uhvati Kala za ruku i protrese je, a dok je to činio njegov sadrug raskinu svoj savez sa senkom.
"Vidite li Amadu?" upita ona.
Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se uveri kako je drugi sagovornik odista žena, što je opet dovelo u pitanje pol Boaza, jer njih dvoje su bili toliko slični da bi čovek lako mogao pomisliti kako su jednojajčani blizanci.
"Ja sam Ganza", reče drugi sagovornik. Bila je odevena u istovetne obične crne pantalone i komotnu tuniku kao i njen brat, ili ljubavnik, ili šta god da je bio; i ona je bila ćelava. To je, kao i njihova napuderisana lica, izgleda zbunjivalo sva klišea polova. Lica su im izgledala istovremeno i ranjiva i neumoljiva; nežna i okrutna.
Boaz pogleda prema brdu, gde su svici i dalje poskakivali.
"Ovo je Stena prvog usuda", objasni on Kalu. "Amadui se uvek ovde okupljaju. To je mesto na kome su pale prve Bičeve žrtve."
Kal se osvrnu prema Steni, ali samo na trenutak. Boaz i Ganza su na njega ostavili snažniji utisak; što ih je više promatrao to su se za njih vezane dvosmislenosti umnožavale.
"Kuda ćeš večeras?" upita Ganza.
Kal slegnu ramenima. "Nemam pojma", odvrati on. "Ne poznajem ovo mesto."
"Oh, da, poznaješ ga", reče ona. "Veoma ga dobro poznaješ."
Dok je govorila bezposleno je zaplitala prste, ili se bar Kalu činilo da to radi, dok se dve-tri sekunde nije usredsredio na njeno vežbanje. Tada mu je postalo jasno da ona prstima jedne šake prolazi kroz dlan druge, desnom kroz levu, poričući njihovu čvrstoću. Činila je to usputno, bila je to iluzija - ako je bila iluzija - i izvodila ju je tako brzo da se Kal nije mogao zakleti da je baš to bilo po sredi.
"Na koga ti oni liče?" raspitivala se ona.
On ponovo podiže pogled ka njenom licu. Nije li trik koji je izvodila prstima predstavljao neku vrstu testa za ispitivanje njegovih opažanja? Međutim, nije govorila o svojim šakama.
"Amadui", reče ona. "Na koga ti liče?"
On ponovo pogleda prema Steni.
"...na ljudska bića", odvrati on.
Ona mu se tek jedva primetno osmehnu.
"Zašto pitaš?" želeo je da zna. Ali nije stigla da mu odgovori pošto je Boaz progovorio.
"Sazvao je Veće", reče on. "U Kaprinu kuću. Mislim da će odlučiti da se ponovo utkamo u ćilim."
"To ne može biti tačno", reče Kal. "Nameravaju da vrate Fugu?"
"Tako sam čuo", reče Boaz.
Izgleda da je to bila sasvim sveža vest za njega; nije li je upravo pokupio od vetra što odgovara? "Vremena su suviše opasna, tako kažu", reče on Kalu. "Je li to tačno?"
"Ne poznajem nijedno drugo vreme", reče Kal. "Stoga nemam s čime da ga uporedim."
"Imamo li bar ovu noć?" upita Ganza.
"Samo njen manji deo", reče Boaz.
"Onda ćemo poći da posetimo Loa; važi?"
"To je mesto dobro kao i svako drugo", odvrati Boaz. "Hoćeš li s nama?" upita on Kukavicu.
Kal baci pogled na Amadue. Privlačila ga je pomisao da ostane još malo i posmatra njihovu predstavu, ali onda možda neće naći drugog vodiča koji bi mu pokazao okolinu; a uz to još, ako ovde treba da provede kratko vreme, bolje da ga što korisnije iskoristi.
"Da. Poći ću."
Žena je prestala da prepliće prste.
"Dopašće ti se Lo", reče ona, okrenuvši glavu i zakoračivši u noć.
On krenu za njima, već sav napet od pitanja, ali svestan da će, ako odista ima na raspolaganju svega nekoliko časova da okusi zemlju bajki, biti bolje da to vreme ne gubi na postavljanje pitanja.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. NA JEZERU I KASNIJE
1.
Došao je trenutak, tamo u kući u kojoj se odigravala aukcija, kada je Suzana pomislila da joj se bliži kraj. Uravo je pomagala Apolini da siđe niz stepenice kada zidovi počeše da pucaju, tako da joj se učinilo kako se kuća urušava oko njihovih ušiju. Čak i sada, dok je stajala i posmatrala jezero, nije bila sigurna da može objasniti kako su uspele žive da se izvuku. Verovatno se menstrum zauzeo za nju, mada ona to svesno nije od njega zatražila. Još je mnogo morala da nauči o moći koju je nasledila. A najvažnije je bilo da otkrije koliko je on pripadao njoj, a koliko ona njemu. Kada pronađe Apolinu koju je izgubila u pometnji, otkriće ono što sve žene znaju.
U međuvremenu, ostala su joj ostrvca pošumljena čempresima da o njima razbija glavu i žamor talasa po kamenju da je smiruje.
"Trebalo bi da pođemo."
To ju je iz sanjarenja, što je nežnije mogao, trgnuo Džeriho dotakavši joj vrat šakom. Ostavila ga je u kući na obali, u razgovoru sa prijateljima koje nije video čitav jedan ljudski vek. Imali su da razmene mnoga sećanja, u kojima za nju nije bilo mesta i koja, osećala je to, ostali nisu imali želje da podele. Bio je to razgovor razbojnika, zaključi ona bez imalo milosti i prepusti ih njima. Konačno, Džeriho je bio lopov.
"Zašto smo došli ovde?" upita ga ona.
"Ovde sam rođen. Svaki ovdašnji kamen znam po imenu." Njegova je šaka i dalje počivala na njenom ramenu. "Ili sam ga bar znao. Mislim da će ti se mesto dopasti..."
Ona odvoji pogled od jezera i zagleda se u njega. Obrva mu se nakostrešila. "Ali ne možemo ostati", reče on.
"Zašto ne možemo?"
"Poželeće da te vide u Kaprinoj kući."
"Mene?"
"Ti si rastkala tkanje."
"Nisam imala izbora", odvrati ona. "Ubili bi Kala."
Bora se produbi.
"Zaboravi Kala", reče on, čvrstim glasom. "Muni je Kukavica. Ti nisi."
"Jesam", ostade ona uporna. "Ili se bar tako osećam, a to je važno..."
Njegova šaka skliznu sa njenog ramena. Odjednom se smknuo.
"Ideš li ili ne?" upita on.
"Razume se da idem."
On uzdahu.
"Nije trebalo ovako da ispadne", reče on, glasom u kome je ponovo bilo nešto od ranije nežnosti.
Nije bila sigurna o čemu je govorio: o raščinjavanju tkanja, svom ponovnom susretu sa jezerom; ili o njihovom malopređašnjem razgovoru. Možda o svemu po malo.
"Možda smo pogrešili što smo rasčinili Tkanje", reče ona, kao da se brani, "ali nisam to sama učinila. I menstrum je za to kriv."
"Ta moć pripada tebi", reče on, bez pakosti. "Upravljaj njome."
Ona ga ledeno odmeri. "Koliko daleko je Kaprina kuća?"
"U Fugi ništa nije daleko", odvrati on. "Bič je uništio većinu naših teritorija. Preostao je samo jedan manji deo."
"Ima li ih još u Kraljevstvu?"
"Možda nekoliko. Ali uglavnom sve do čega nam je odista stalo nalazi se ovde. Zato moramo sve to ponovo da sakrijemo, pre jutra."
Jutra. Gotovo da je zaboravila da će sunce uskoro izići, a sa njim i ljudi. Kada se setila svojih sunarodnika Kukavica - i njihovih sklonosti ka zoološkim vrtovima, nakaznim predstavama i karnevalima - i zamislila kako nadiru ovamo, raspoloženje joj splasnu.
"U pravu si", reče ona. "Moramo požuriti", a onda zajedno krenuše u suprotnom pravcu od jezera i počeše da se penju prema Kaprinoj kući.

2.
Dok su išli Suzana je dobila odgovore na nekoliko pitanja koja su je mučila još od rasčinjavanja tkanja. Najvažnije među njima bilo je: šta se dogodilo sa onim delom Kraljevstva koji je Fuga zauzela? Razume se, taj deo nije bio gusto naseljen - iza kuće u kojoj je bila održana aukcija protezao se na velikoj površini Terstenson Komona, a sa obe strane polja; ali ta oblast nije ipak bila sasvim nenastanjena. U njoj se nalazio izvestan broj kuća, a u pravcu Irbi Hita naseljenost je bila još gušća. Šta se dogodilo sa tim stambemim zgradama? I sa ljudima koji su u njima živeli?
Odgovor je bio sasvim jednostavan: Fuga se raširila oko njih, prhvativši njihovo postojanje i iskoristivši ga na najbolji mogući način. Tako je, na primer, niz uličnih svetiljki, sada ugašenih, bio ukrašen rascvetalim puzavicama pa su ličile na antičke stubove; jedna kola bila su gotovo zatrpana obronkom brda, a druga dvoja bila su nasađena na stražnje delove, a dodirivala se prednjim.
Sa kućama je pažljivije postupala; uglavnom nisu bile oštećene, mada im je cvetni tepih Fuge dosezao do samih pragova, kao da je čekao poziv da uđe.
Dok su išli ulicom, ona i Džeriho sreli su nekoliko Kukavica. Svi su izgledali više zbunjeni nego uplašeni. Jedan muškarac, koji je na sebi imao samo pantalone i tregere, glasno se žalio da je izgubio psa - "Glupavi mešanac", reče on. "Jeste l' ga videli?" kao da ne primećuje da se svet oko njega izmenio. Tek kada se udaljio, nastavivši da doziva begunca, Suzani sinu da on uopšte nije video ono što je ona videla, već da je ista ona selektivna slepoća koja prekriva oreole pred ljudskim očima i ovde bila na delu. Nije li možda vlasnik psa lutao poznatim ulicama, nesposoban da vidi dalje od svog nosa? Ili je možda tek krajičkom oka primećivao Fugu, tu slavu koje se sećao iz svog ludovanja i oplakivao je?
Džeriho nije znao odgovore na ta pitanja. Nije znao, rekao je, a i nije ga bilo briga.
A vizije su nastavile da se razmotavaju. Sa svakim narednim korakom sve ju je više zapanjivala raznovrsnost mesta i predmeta koje su vidovnjaci sačuvali od velikog požara. Fuga nije bila, kao što je to ona u prvi mah pretpostavila, samo zbrka gajeva i gustiša koje posećuju duhovi. Bilo je mnogo više svetlosti; ona je nadahnjivala sve i sva: intimne i trenutne, prirodne i veštačke delove. Svaki ugao i niša posedovali su vlasti neobični način zanosa.
Uslovi pod kojima su oni očuvani pokazivali su da je većina tih delova bila istrgnuta iz celine poput listova iz knjige. Ivice su još bile krvave od tog nasilničkog kidanja, a njihovo slučajno udruživanje samo je još više isticalo nejedinstvenost. Ali bilo je i stvari koje su to nadoknađivale. Sama razuzdanost komada - način na koji se domaće graničilo sa javnim; opštepoznato sa bajkovitim - stvarajući nove zagonetke; nagoveštaji novih priča koje su ove do sada nepovezane stranice mogle da ispričaju.
Ponekad su za vreme svoga putovanja nailazili na sudare tako raznorodnih elemenata da nisu ni pokušavali da ih ujedine. Pse koji su pasli oko grobnice, sa čijih puknutih poklopaca je šikljao uvis mlaz vatre koji je tekao poput vode; prozor postavljen u tlu čije su se zavese vijorile u pravcu neba na povetarcu koji je donosio šum mora. Ove zagonetke, koje su premašivale njenu moć razumevanja, ostavile su na nju dubok utisak. Ovde nije bilo ničeg što već nije videla - pse, grobnice, prozore, vatru - ali u svom nadiranju nisu joj se predstavljali kao ponovo izmišljeni, njihova se magija ponovo otelotvorila pred njenim očima.
Pošto joj je rekao da ne ume da odgovori na njena pitanja Suzana je samo još jednom zatražila od Džerihoa da joj nešto objasni, a to se ticalo Vrtloga ranije prekrivenog oblakom što se sada nalazilo u visinama, ali je i dalje bio vidljiv i čije su najsvetlije munje sevale menjajući reljef.
"To je mesto gde se nalazi Hram Razboja", reče on. "Što mu se više približavaš to postaje opasniji."
Ona se priseti nekih stvari rečenih o ovome one prve noći kada su razgovarali o ćilimu. Ali želela je da sazna više.
"Zašto postaje opasniji?" upita ona.
"Zanosima potrebnim da se napravi Tkanje nema premca. Neophodna je velika žrtva, velika čistota da bi se moglo njima upravljati i utkati ih. To je više no što će većina nas ikada biti sposobna da učini. Moć se sada sama štiti, munjama i olujama. I radi to mudro. Ako neko prodre u vrtlog, zanos Tkanja neće izdržati. Sve što smo ovde sakupili će se raspasti: biće uništeno."
"Uništeno?"
"Tako kažu. Ne znam da li je to tačno ili ne. Ne znam ništa o teoriji."
"Ali u stanju si da padneš u zanos."
Ova opaska kao da ga je zbunila. "Ali to ne znači da umem i da ti objasnim kako se to događa", reče on. "Ja to jednostavno izvodim."
"Kako?" upita ona. Osećala se poput deteta koje traži od mađioničara da mu ovaj otkrije tajnu svojih trikova, ali bila je znatiželjna da sazna kakve on to moći poseduje.
Lice mu poprimi čudan izraz; na njemu počeše da se smenjuju suprotnosti. Bilo je tu stidljivosti; nečeg zagonetnog; nečeg zanesenjačkog.
"Možda ću ti pokazati", reče on. "Jednog od ovih dana. Ne umem ni da igram ni da pevam, ali ponešto i ja znam." On ućuta i stade.
Nije morao ničim da je upozori na zvuk zvona u vazduhu oko nih, i sama ih je čula. To nisu bila zvona sa zvonika - ova su bila lepršava i melodična - ali svejedno su pozivala.
"Kaprina kuća", reče on, krenuvši napred. Zvona, koja su znala da su ih čuli, pratila su ih celim putem.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. PRIVIDI
1.
Dnevni izveštaj Hobartove jedinice o bekstvu anarhista nije prošao nezapažen; ali uzbuna je dignuta tek nešto pre jedanaest, a to je bilo vreme kada su patrole obično imale najviše posla jer su uvek u toku bile brojne tučnjave, krađe i tada je najviše bilo pijanih vozača. Uz to, u Ulici Sil je došlo do smrtonosnog ranjavanja nožem, a i jedan travestit je gotovo izazvao pobunu u pabu na Putu dokova. Tako se dogodilo da su begunci već daleko odmakli kada je iole ozbiljnija pažnja poklonjena pozivu na uzbunu; prošli su kroz mersejski tunel na putu ka Šermanovoj kući.
Ali na suprotnoj strani reke, neposredno izvan Birkenheda, ugledao ih je pozornik po imenu Dovni. Ostavivši svog kolegu u kineskom restoranu da naruči Čop Sui i pečenu pekinšku patku Dovni se dao u poteru. U upozorenju poslatom preko radija rečeno je da su ove hulje neobično opasne i da niko ni ne pokušava sam da ih pohvata. Pozornik Dovni je stoga ostao na pristojnoj udaljenosti, u čemu mu je od velike pomoći bilo i to što je dobro poznavao oblast.
Međutim, kada su se zločinci konačno približili svom cilju, pokazalo se da ovo nije bila obična potera. Pre svega, kada je odredu javio svoj položaj, rečeno mu je da se tamo događaju čudesne stvari - da li je on to čuo u pozadini nekoga kako jeca? - i da o tome treba lično da se dogovori sa inspektorom Hobartom, Trebalo je da čeka i osmatra.
I dok je tako čekao i osmatrao po drugi put se uverio da u vazduhu ima nečeg neuobičajenog.
Počelo je treperenjem svetla koje je dopiralo kroz prozore na drugom spratu kuće; ona je zatim eksplodirala, ponevši sa sobom i zid i prozor.
Izišao je iz kola i krenuo ka kući. Njegov um, naviknut na sastavljanje izveštaja, već je tragao za pridevima kojima će opisati ono što je video, ali ipak je nastavio dalje goloruk. Sjaj koji se rasuo iz kuće nije podsećao ni na šta što je ikada ranije video ili čak sanjao.
Nije bio sujeveran. Odmah je počeo da traga za racionalnim objašnjenjem onoga što je video, ili gotovo video, svuda oko sebe; i tragajući, pronašao ga je. Upravo je posmatrao aktivnost NLO-a; nema sumnje da je to bilo u pitanju. Čitao je izveštaje o sličnim stvarima koje su se događale običnim ljudima kakav je i sam bio. Nije se on ovde našao u prisustvu boga niti je posredi bilo neko ludilo, već poseta iz kakve obližnje galaksije.
Zadovoljan što je uspeo da na neki način ovlada situacijom, pohitao je nazad ka kolima kako bi štabu podneo izveštaj. Međutim, bio je osujećen. Na svim frekvencijama čula se samo bela buka. Nije važno: obavestio ih je o svom položaju kada je stigao. Uskoro će mu poslati pomoć. Njegov se zadatak u međuvremenu sastojao u tome da poput jastreba prati ovo spuštanje.
Ali uskoro mu je zadatak bio otežan, jer su osvajači počeli da ga bombarduju neobičnim iluzijama, nema sumnje stvorenim da bi svoje delanje sakrili od ljudskih očiju. Talasi sile koji su prodirali iz kuće prevrnuli su kola na bok (ili je on to bar tako video; nije ni pomišljao da to shvati kao jevanđelje); zatim su neodređene prilike počele da se muvaju oko njega. Iz asfalta pod njegovim nogama počelo je da niče cveće; iznad glave su mu neke životinje izvodile akrobacije.
Primetio je još nekolicinu pripadnika ljudskog roda koji su ovim projekcijama takođe bili uhvaćeni u zamku. Neki su zurili u nebo, a neki su klečali moleći se da očuvaju zdrav razum.
I on je polako počeo da mu se vraća. Pošto je znao da su ove slike puki fantomi, smogao je snage da im se odupre. Neprestano je sebi ponavljao da ono što vidi nije stvarno i u izvesnoj meri vizije su se povukle pred njegovom ubeđenošću, postale slabije, a potom i gotovo potpuno izbledele.
On se uvuče u prevrnuta kola i ponovo pokuša da uspostavi vezu putem radija, mada nije imao pojma da li je iko uopšte slušao. Čudno, ali nimalo nije bio zabrinut zbog toga. Pobedio je privide, i zbog tog ubeđenja stražarenje mu je postalo samo još slađe. Čak i kada bi sada došli po njega - ta čudovišta koja su se noćas ovde spustila - on ih se ne bi uplašio. Pre bi sam sebi iskopao oči nego što bi dozvolio da ga ponovo začaraju.

2.
"Ima li štogod?"
"Ništa, gospodine", odgovori Ričardson. "Samo buka."
"Zaboravi onda", reče Hobart. "Samo vozi. Namirisaćemo ih, makar na to utrošili celu jednu noć."
Dok su se vozili, Hobartove misli vratiše se na prizor koji je ostavio za sobom. Njegovi ljudi svedeni na idiote koji guču, ćelije pune govana i molitvi. Morao je da izravna račune sa tim silama tame.
Nekada ne bi tako spremno prihvatio ulogu osvetnika. Nikada nije voleo da prizna da je u bilo šta bio lično umešan. Ali iskustvo je od njega napravilo poštenog čoveka. Sada - bar kada je bio u društvu svojih ljudi - nije se pretvarao da ga stvari ne zanimaju, već je javno priznavao da od uzbuđenja u stomaku oseća vatru.
Konačno, potera i kažnjavanje predstavljali su samo jedan od načina da se pljune onaj koji je tebe već pljunuo. Zakon je bio samo druga reč za osvetu.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. ZAKLETVE NA VERNOST
1.
Prošlo je osamdeset godina, pola desetleća manje ili više, od kada sestre nisu kročile na tle Fuge. Osamdeset godina izgnanstva u Kraljevstvu Kukavica, tokom kojih su bile na smenu štovane i klevetane, gotovo izgubivši prisebnost duha među Adamovcima; izdržale su sva ta bezbrojna poniženja da bi se jednog dana dočepale Utkanog sveta i stegle ga u svoj osvetnički zagrljaj.
Sada su visile u vazduhu iznad te zemlje iz zanosa - čiji je dodir bio tako protivurečan da je hodanje po njoj bilo puno iskušenja - i posmatrale su Fugu s jednog na drugi kraj.
"Miriše mi nekako suviše stvarno", reče Magdalena, podigavši glavu u pravcu vetra.
"Treba nam malo vremena", odgovori joj Imakolata.
"Šta je sa Šedvelom?" raspitivala se Hag. "Gde je on?"
"Napolju, verovatno juri za svojim klijentima", odvrati vračara. "Trebalo bi da ga potražimo. Ne dopada mi se da ovuda luta bez pratnje. Nepredvidiv je."
"Šta da preduzmemo?"
"Dopustićemo da se dogodi ono što je neizbežno", reče Imakolata, lagano se okrećući kako bi upila svaku svetu stopu tog mesta. "Pustićemo Kukavice da je rastrgnu."
"A prodaja?"
"Neće biti nikakve prodaje. Kasno je za to."
"Šedvelu će biti jasno da si ga iskoristila."
"Ništa više no što je on mene. Ili što bi želeo da me iskoristi."
Drhtaj prođe Magdaleninim nepostojanim bićem.
"Zar ne želiš bar jednom da mu se podaš?" tiho je upitala. "Samo jedanput?"
"Ne. Nikada."
"Prepusti ga onda meni. Mogu da ga iskoristim. Zamisli samo kakva bi bila njegova deca."
Imakolata ispruži ruku i ščepa sestrin krhki vrat. "Nikada ga nećeš ni dodirnuti", reče ona. "Ni malim prstom."
Utvarino lice se izduži do apsurdnosti, parodirajući žalost.
"Znam", reče ona. "On pripada tebi. Dušom i telom."
Hag se nasmeja. "Taj čovek nema dušu", reče ona.
Imakolata pusti Magdalenu, a vlakna materije od koje je bila sazdana njena sestra počeše da padaju u kanal od vazduha između njih.
"Oh, ima on dušu", reče ona, dopustivši sili teže da je veže za zemlju ispod njih. "Ali ja je ne želim." Njena stopala dotakoše tle. "Kada se sve ovo okonča - kada se Vidovnjaci nađu u rukama Kukavica - pustiću ga da pođe svojim putem. Nenaoružan."
"A mi?" upita Hag. "Šta će biti s nama? Hoćemo li i mi biti slobodne?"
"Tako smo se dogovorile."
"Moći ćemo da odemo u zaborav?"
"Ako je to ono što želite."
"Više od svega", odvrati Hag. "Više od svega."
"Postoje i gore stvari od postojanja", primeti Imakolata.
"Oh?" izusti Hag. "Znaš li makar jednu?"
Imakolata malo razmisli.
"Ne", priznade ona, žalosno uzdahnuvši. "Možda si, sestro, ipak u pravu."

2.
Šedvel je umakao iz kuće koja se rušila nekoliko trenutaka pošto su Kal i Nimrod nestali kroz prozor, i jedva je izbegao da ga ne zahvati oblak što je progutao Deveroa. Završio je licem okrenut ka tlu, a usta su mu bila puna prašine i gorkog ukusa poraza. Posle toliko godina nadanja, aukcija je propala, a on pretrpeo poniženje, što je već samo po sebi bilo dovoljno da mu natera suze na oči.
Ali ipak nije. Prvo, po prirodi je bio optimista: u današnjem promašaju nazirao je sutrašnji uspeh pri prodaji. A onda, prizor Fuge koja se otelotvorivala oko njega predstavljao je pravu stvar sposobnu da ga otrgne iz stanja samosažaljevanja. I najzad, pronašao je nekoga kome je bilo gore nego njemu.
"Šta se to, bogamu, događa?" Bio je to Noris, kralj hamburgera. Nije se znalo da li mu je lice više umrljano krvlju ili ulepljeno malterom, a negde u ovom kovitlacu izgubio je leđa sakoa i veći deo pantalona; kao i jednu od svojih skupih italijanskih cipela. Drugu je još imao.
"Ubiću boga u tebi", zavrišta on na Šedvela. "Ti BiiiiP usranko. Pogledaj me! BiiiiP usranko!"
On poče da udara Šedvela cipelom, ali Prodavacu je bilo dosta modrica. On snažno mlatnu čoveka po leđima. Nekoliko sekundi gušali su se poput pijanica, ne obazirući se na neobične prizore koju su oživljavali svuda oko njih. Iz okršaja su izišli samo još krvaviji i teže su dolazili do daha nego na početku, ali ništa nisu njime rešili.
"Trebalo je da preduzmeš mere opreznosti!" ispljunu Noris.
"Prekasno je za optužbe", odvrati Šedvel. "Fuga se probudila, dopadalo se to nama ili ne."
"I sam bi je probudio", reče Noris. "Da je dospela u moj posed. Ali bio bih spreman na tako nešto i iščekivao bih da se to dogodi. Spremio bih snage koje bi ušle i preuzele kontrolu. Ali ovo? Ovo je haos! Ne znam čak ni ni na kojoj strani je izlaz."
"Na svakoj. Nije baš tako velika. Ako želiš da iziđeš kreni u bilo kom pravcu."
Ovo jednostavno rešenje kao da je malo smirilo Norisa. On skrenu pogled prema predelu koji je pupeo.
"Ne znam, možda..." poče on, "... možda je bolje što je ovako ispalo. Bar sam video ono što bih možda kupio."
"I šta misliš o tome?"
"Nije onakva kakvom sam je zamišljao. Očekivao sam nešto... krotkije. Sada više nisam siguran da želim ovo mesto."
Dok mu je glas zamirao, neka životinja koja se sasvim sigurno nije mogla naći ni u kakvoj menažeriji iskoči iz protoka niti i zareža na svet u znak dobrodošlice pre no što je odskakutala odatle.
"Vidiš?" reče Noris. "Šta to bi?"
Šedvel slegnu ramenima. "Ne znam", reče on. "Ima ovde bića koja su verovatno izumrla još pre našeg rođenja."
"To?" upitno će Noris, zureći za onom hibridnom zveri. "Nikada nisam video ništa slično, čak ni u knjigama. Kažem ti da ne želim ni delić ovog jebenog mesta. Želim da me izvedeš napolje."
"Moraćeš sam da pronađeš put", odvrati Šedvel. "Ja ovde imam još neka posla."
"Oh, ne, nemaš", reče Noris, uperivši cipelu na Šedvela. "Potreban mi je telohrenitelj. Ti si taj."
Pogled na kralja hamburgera koji je spao na ovu nervoznu olupinu zabavljao je Šedvela. I više od toga, on mu je omogućio da se oseti... mada je to možda bilo pervezno... bezbednim.
"Slušaj", reče on, malo mekšim glasom. "Obojica smo se ovde našli u istim govnima..."
"E, tu si u pravu, jesmo."
"Imam nešto što bi nam moglo pomoći", reče on, i raskopča sako, "... nešto što će zasladiti ovu gorku pilulu."
Noris ga sumnjičavo pogleda. "Ma nemoj?"
"Zaviri", reče Šedvel, pokazujući čoveku podstavu sakoa. Noris otra krv koja mu se slivala u levo oko i zagleda se u nabore. "Šta vidiš?"
Trenutak je oklevao, pa se Šedvel zapita da li je sako još u ispravnom stanju. Onda se preko Norisovog lica lagano razli osmeh, a oči dobiše isti onaj izraz s kojim se već nebrojeno puta sretao.
"Vidiš li nešto što ti se dopada?" upita ga Šedvel.
"I te kako."
"Uzmi, šta čekaš. Tvoje je. Slobodno, besplatno je, gratis."
Noris se gotovo stidljivo osmehnu. "Gde li si je samo našao?" upita dok je pružao drhtavu šaku prema sakou. "Posle tolikih godina..."
Iz nabora sakoa nežno izvuče ono što ga je dovelo u iskušenje. Bila je to neka igračka na navijanje: vojnik sa dobošem, koga se njegov vlasnik s ljubavlju sećao do najsitnijih pojedinosti, tako da je iluzija koju je sada držao u šaci bila reprodukovana sa neverovatnom preciznošću.
"Moj dobošar", izusti Noris, plačući od radosti kao da je došao u posed osmog svetskog čuda. "Oh, moj dobošar." On ga okrenu. "Ali nema ključa", primeti on. "Je li kod tebe?"
"Mogao bih ti ga uskoro pronaći", odvrati Šedvel.
"Jedna ruka mu je slomljena", nastavi Noris, milujući vojnika po glavi. "Ali može da svira."
"Jesi li ti srećan?"
"Oh, da. Da, hvala ti."
"Onda ga smesti u džep kako bi izvesno vreme mogao da me nosiš", reče Šedvel.
"Da te nosim?"
"Umoran sam. Potreban mi je konj."
Noris se ničim ne pobuni protiv ovoga, iako je Šedvel bio krupniji i poteži čovek koga neće biti lako nositi. Poklon ga je potpuno ošamutio i, sve vreme dok mu bude robovao, pre će dozvoliti da mu kičma pukne nego da se suprotstavi onome ko mu je taj poklon dao.
Smejući se u sebi, Šedvel ga zajaha. Planovi su mu se možda noćas izjalovili, ali sve dok ljudi budu imali snove za kojima žale, on će biti u prilici da izvesno vreme poseduje njihove duše.
"Kuda želiš da te odnesem?" upita ga konj.
"Nekud visoko", uputi ga on. "Odnesi me negde visoko."