Klajv Barker

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

9. JEDNO TAJNO MESTO
Suzana se veoma lagano budila iz sna izazvanog drogom. U početku nije mogla više od nekoliko sekundi da drži podignute kapke i svest joj se borila sa tamom. Ali njeno telo se postepeno čistilo od onoga, šta god to bilo, što joj je Hobart ubrizgao u venu. Morala mu je dati dovoljno vremena da se samo pobrine za to.
Nalazila se na stražnjem sedištu Hobartovih kola; to je uspela da razabere. Njen neprijatelj sedeo je napred, pored vozača. U jednom se trenutku okrenuo, primetio da je počela da se budi, ali ništa nije kazao. Samo ju je kraće vreme posmatrao, a onda pažnju ponovo obratio na put. Bilo je nečeg neprijatno lenjog u njegovom pogledu, kao da je bio siguran u ono što donosi budućnost, pa nije morao da joj žuri u susret.
Onako dremljivoj bilo joj je teško da proračuna vreme, ali nema sumnje da su se vozili već nekoliko časova. Kada je jednom otvorila oči videla je da se voze kroz neki uspavani grad - nije znala koji - a onda su je ostaci droge ponovo savladali; kada se naredni put probudila vozili su se nekim krivudavim seoskim putem, a s obe strane uzdizala su se neosvetljena brda. Tek tada je shvatila da Hobartova kola predvode konvoj; kroz stražnji prozor primetila je farove automobila koji su ih sledili. Uspela je da prikupi dovoljno snage da se okrene. Iza njih je bila marica, a iza nje još nekoliko kola.
Dremljivost ju je ponovo svladala na neodređeno vreme.
Sledeći put ju je probudio hladan vazduh. Vozač je otvorio prozor od čega joj se naježila koža na rukama. Uspravila se na sedištu i duboko udahnula, dozvolivši da je hladnoća razbudi. Vozili su se kroz planinsku oblast. Pretpostavila je da putuje kroz severni deo Škotske; gde su se inače usred proleća još mogli naći vrhovi pokriveni snegom? Upravo su skrenuli sa puta i pošli nekom neravnom stazom koja im je uveliko usporila kretanje. Staza se krivudavo kretala naviše. Motor kombija iza njih je brektao; put je postao još gori i strmiji pre no što ih je doveo do vrha brda.
"Tamo", reče Hobart vozaču. "Pronašli smo. Tamo!"
Suzana proviri kroz prozor. Ni mesec ni zvezde nisu osvetljavali okolinu, ali mogla je svuda unaokolo da razazna crne ogromne planine, a daleko u nizini, upaljena svetla.
Konvoj je nastavio da se kreće prevojem brda otprilike pola milje, a onda je počeo da se spušta u dolinu.
Svetlost koju je primetila propadala je farovima vozila parkiranih u velikom krugu obrazujući arenu. Očigledno su očekivali dolazak Hobartovog konvoja; kada su se približili na otprilike pedeset jardi od kruga primetila je neke prilike kako im prilaze da ih pozdrave.
Kola se zaustaviše.
"Gde smo?" nejasno izgovori ona.
"Putovanje je završeno", bilo je sve što je Hobart kazao. Zatim je naložio vozaču: "Dovedi je."
Noge su joj bile kao od gume; morala je da se pridrži za kola pre no što je uspela da ih natera da se ponašaju kako treba. Zatim ju je vozač, čvrsto je držeći, odveo do arene. Tek je tada uočila razmere ovog skupa. U prstenu se nalazilo na desetine kola, a još mnogo više u tami izvan njega. Vozači i putnici, čiji broj se peo na nekoliko stotina, nisu bili ljudi već Vidovnjaci. Među njima bilo je prpadnika takve građe i boja da su zasigurno bili izgnani iz Kraljevstva.
Prelazila je pogledom s jednog na drugo lice, ne bi li pronašla neko poznato, tragajući, u stvari, za jednim određenim licem. Ali Džeriho nije bio među njima.
Hobart tada zakorači u krug svetlosti; u tom času iz senke na suprotnom kraju arene istupi jedna prilika za koju je Suzana pretpostavila da je Prorok. Njegovo pojavljivanje Vidovnjaci pozdraviše tihim žamorom. Nekolicina stade da se probija napred kako bi bolje videla svoga Spasioca; ostali padoše na kolena.
Bio je prilika i po, priznade Suzana sama sebi.
Duboko usađene oči nije skidao sa Hobarta, a usnama mu se razlio jedva primetni smešak odobravanja kada je inspektor pognuo glavu pred svojim gospodarem. Znači, stvari stoje tako. Hobart je bio u Prorokovoj službi, što mu baš nije služilo na čast. Izmenjali su nekoliko reči; u hladnom vazduhu jasno se ocrtavao dah govornika. A onda Prorok spusti šaku u rukavici na Hobartovo rame i okrenu se prema okupljenima da im saopšti kako im se Utkani svet vratio. Vazduhom stadoše da se prolamaju uzvici.
Hobart se okrenu ka marici i dade znak. Iz nje iziđoše dva pripadnika inspektorovih kohorti noseći ćilim. Stupiše u krug svetlosti i, sledeći Hobartova naređenja, položiše ćilim pred Prorokove noge. Ugledavši svoj uspavani svet gomila se utiša; Prorok uopšte nije morao da podigne glas kada je progovorio.
"Evo", poče on ležerno. "Nisam li vam obećao?" rekavši to on spusti stopalo na ćilim. Malo ga gurnu i ćilim se razmota pred njim. Zavlada potpuna tišina; sve oči bile su uprte u šaru; više od dve stotine umova spajala je ista misao.
Sezame, otvori se...
...povik nestrpljivih posetilaca, izrečen pred zatvorenim vratima, kroz koja žele da prođu.
Otvori se; pokaži se.
Da li je raspredanje uslovila ta kolektivna volja, ili je Prorok prethodno otkočio mehanizam, Suzana nije mogla znati. Dovoljno je bilo već i to da je počelo. I to ne u središtu ćilima, kao u Šermanovoj kući već na ivicama.
Poslednje raspredanje bilo je više slučajno nego smišljeno, divlja provala niti i pigmenata, pri kojoj je Fuga iznenada i haotično oživela. Očigledno, sve se sada odvijalo sistematski, čvorovi su se razvezivali i razgrađivali šare po unapred utvrđenom redu. Ples i nije bio ništa manje složen nego prošli put, ali ceo prizor je bio nekako savršeniji i graciozniji, jer su niti činile krajnje elegantne pokrete dok su ispunjavale vazduh, sejući za sobom život. Oblici su se oblačili u meso i perje, kamenje je teklo, a drveće poletalo prema mestima na kojima će uhvatiti korena.
Suzana je sve ovo jednom već videla, i bila je u izvesnom smislu pripremljena. Ali na Vidovnjake, a još više na Hobarta i njegove teškaše, prizor je delovao krajnje zastrašujuće.
Njen je stražar potpuno zaboravio svoju dužnost, posmatrajući stvari koje su se pred njim odvijale poput deteta koje prvi put gleda vatromet i ne zna šta mu valja činiti: pobeći ili ostati. Iskoristila je priliku koja joj se ukazala i umakla od njega i svetla koje ju je moglo izdati, ipak ostavši dovoljno dugo da vidi Proroka, kome je kosa lepršala oko glave poput bele vatre, kako stoji usred raspredanja dok je Fuga svuda oko njega oživljavala.
Teško joj je bilo da odvoji pogled, ali potrčala je što su je noge nosile prema tami na padinama. Udaljila se dvadeset, trideset, četrdeset jardi od kruga. Niko nije krenuo za njom.
Izrazito sjajno rascvetavanje iza njenih leđa na trenutak je osvetlilo zemljište ispred nje kao da je tog trenutka promakla zvezda padalica. Bilo je neravno, neobrađeno i samo povremeno se po njemu uzdizalo kamenje; ovu dolinu su najverovatnije izabrali zbog njene udaljenosti od ostalog dela čovečanstva; u njoj je Fuga mogla nesmetano da se probudi iz sna. Koliko će dugo ovo čudo ostati skriveno, jer leto je bilo na pragu, to je bilo pitanje, ali možda su imali u vidu neki zanos kojim će znatiželjnicima skrenuti pažnju sa tog mesta.
Tle ispred nje je ponovo bilo osvetljeno i ona na trenutak opazi jednu priliku na uzvisini. Pojavila se i nestala tako brzo da nije bila sigurna da li ju je uopšte videla.
Međutim, posle još jednog pređenog jarda, na obrazu je osetila ledeni dah koji nije mogla pripisati nikakvom vetru. Pogodila je njegovo poreklo onog časa kada ju je dodirnuo, ali nije imala vremena da se povuče ili pripremi pre no što se tama razmakla i gospodarica daha joj preprečila put.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

10. KOBI
1.
Lice joj je bilo toliko unakaženo da je bilo gotovo neprepoznatljivo, ali je glas, ledeniji od jeze koju je telo ispuštalo, nesumnjivo pripadao Imakolati. Nije bila sama: uz nju su bile i njene sestre, mračnije od samog mraka.
"Zašto bežiš?" upita vračara. "Nemaš kuda da pobegneš."
Suzana stade. Pored njih tri nikako nije mogla da prođe.
"Okreni se", naredi Imakolata, a sjaj iz Tkanja ponovo neumoljivo osvetli njeno izranavljeno lice. "Vidiš Šedvela" Za nekoliko trenutaka Fuga će stići i do njega."
"Šedvel?" ponovi Suzana.
"Njihovog voljenog proroka", glasio je odgovor. "Ispod te maske sveca koju sam mu pozajmila kuca Prodavčevo srce."
Znači, Prorok je bio Šedvel. Kakva savršena ironija, prodavac enciklopedija završava karijeru prodajući nadu.
"Njegova je bila ideja", reče vračara, "da im podari Mesiju. Sada imaju pravedni krstaški rat, kako ga Hobart naziva. Nameravaju da zatraže svoju obećanu zemlju. I da je tokom procesa unište."
"Neće se upecati na to."
"Već jesu, sestro. Svete ratove je lakše otpočeti nego pustiti glasine, kako među tvojom Vrstom, tako i među mojom. Veruju u svaku svetu reč koju izgovori, kao da im životi zavise od nje. U izvesnom smislu i zavise. Protiv njih je skovana zavera i oni su prevareni... i sada su spremni da rastrgnu Fugu kako bi ščepali odgovorne. Zar to nije savršeno? Fuga će umreti od ruku onih koji su došli da je spasu.
"A to je ono što Šedvel želi?"
"On je čovek: želi da mu se dive." Ona baci pogled preko Suzaning ramena prema raspredanju i Prodavcu koji je i dalje stajao usred svega toga. "A upravo je to i dobio. Znači, srećan je."
"Vredan je sažaljenja", reče Suzana. "Ti to isto tako dobro znaš kao i ja. Pa ipak si mu podarila moć. Svoju moć. Našu moć."
"Imala sam razloga da to učinim, sestro."
"Dala si mu sako."
"Ja sam ga napravila, to je tačno. Mada je bilo trenutaka kada sam požalila što sam mu ga poklonila."
Pošto su joj bili pokidani mišići na licu, Imakolata više nije bila u stanju da se pretvara. Dok je govorila nije uspevala da skrije tugu koja ju je razdirala.
"Trebalo je da mu ga oduzmeš", reče Suzana.
"Poklon koji stvori zanos ne može se pozajmiti", stade da objašnjava Imakolata, "može se samo pokloniti i to zauvek. Zar te baka ništa nije naučila? Vreme je da naučiš neke stvari, sestro. Ja ću te podučiti svemu što treba da znaš."
"A šta ti time dobijaš?"
"Zaboraviću, bar na kratko, poklon koji je Romo meni dao." Ona dodirnu lice. "I smrad muškaraca." Ona zastade, a unakaženo lice joj se smrknu. "Uništiće te zbog snage koju posedujeŠ. Ljudi poput Hobarta."
"Jednom sam poželela da ga ubijem", reče Suzana, prisetivši se mržnje koju je osetila.
"On to zna. Zato i sanjari o tebi. Smrt služavka." Na to prsnu u smeh. "Svi su oni ludi, sestro."
"Nisu svi", odvrati Suzana.
"Šta da učinim kako bih te ubedila?" upita vračara. "Da te nateram da shvatiš na koji način će te izdati. Kako su te već izdali."
Nije učinila nijedan korak, a ipak se udaljila od Suzane. Treperave niti svetlosti sada su promicale pored njih, dok se Fuga širila iz svog skrovišta. Ali Suzana to nije primećivala. Oči su joj bile prikovane za prizor koji se ukazao kada se Imakolata sklonila u stranu.
Tamo se nalazila Magdalena raskošno odevena u nabore čipkaste ektoplazme: ukleta mlada. A ispod sukanja tog stvorenja počela je da se pomalja jedna jedina prilika koja okrenu lice prema Suzani.
"Džeriho..."
Pogled mu je bio zamagljen; iako ga je uperio u Suzanu nije ničim pokazao da ju je prepoznao.
"Shvataš?" upita Imakolata. "Izdana."
"Šta ste mu to učinile?" htela je da sazna Suzana.
Od Džerihoa kakvog je poznavala nije ostalo baš ništa. Ličio je na nešto već mrtvo. Odeća mu je bila u dronjcima, koža puna teških rana koje su curile.
"Ne prepoznaje te", reče vračara. "Sada ima novu ženu."
Magdalena ispruži šaku i spusti je na Džerihoovu glavu, pomilovavši ga kao da je kućni ljubimac.
"Dobrovoljno se prepustio zagrljaju moje sestre..." dodade Imakolata.
"Ostavi ga", vrisnu Suzana na Magdalenu. Droga ju je dosta oslabila, tako da je njena samokontrola bila opasno narušena.
"Ali u pitanju je ljubav", podbadala ju je i dalje Imakolata. "Uskoro će deca. Mnogo dece. Njegova žudnja ne poznaje granice."
Od pomisli na to kako se Džeriho pari sa Magdalenom, Suzana se strese. Ponovo ga pozva po imenu. Sada on otvori usta i pokuša jezikom da oblikuje neku reč. Ali ne. Njegovo nepce uspelo je da stvori samo pljuvačku.
"Eto vidiš kako se brzo okrenuo novim zadovoljstvima?" primeti Imakolata. "Čim im okreneš leđa počnu da oru novu brazdu."
U Suzani je sve jače ključao bes, nadjačavajući odvratnost. Nije prispeo sam. Iako joj je još bilo teško da sa na bilo šta usredsredi zbog ostataka droge u organizmu, u stomaku je ipak osetila komešanje menstruma.
Imakolata je to znala.
"Ne budi perverzna..." reče ona, a Suzani se učini da joj je te reči šapnula na uvo iako ih je razdvajalo nekoliko jardi. "Mi smo međusobno mnogo više slične nego različite."
Dok je govorila, Džeriho podiže šaku sa tla i ispruži je prema Suzani i ona tek tada shvati zašto joj njegove oči nisu rekle da ju je prepoznao. Nije mogao da je vidi. Magdalena je oslepela svog muža, kako bi ga zadržala uza se. Ali on je znao da je ona tu: čuo ju je, ispružio je šaku ka njoj.
"Sestro..." obrati se Imakolata Magdaleni, "... upokori svoga muža."
Magdalena je smesta posluša. Šaka koju je malopre položila na Džerihoovu glavu se izduži, prsti se preliše preko njegovog lica, uđoše mu u usta i nozdrve. Džeriho je pokušao da joj se suprotstavi, ali Magdalena stade da ga viče, tako da se zateturao unatraške među njene kužne suknje.
Bez ikakvog upozorenja, Suzana oseti kako se menstrum izliva iz nje i leti prem Džerihoovom mučitelju. To se zbilo u trenu. Na trenutak je ugledala Magdalenino lice, razvučeno u vrisak, a zatim vide i kako je pogađa potok srebrne svetlosti. Utvarin vrisak se razbi u paramparčad, a delići zvuka spiralno se udaljiše... jecavo žaljenje, ljutito zavijanje... kada ju je napad podigao u vazduh.
Kao i obično, Suzanine misli malo su zaostajale za menstrumom. Pre no što je postala potpuno svesna onoga što je radila, svetlost je već razdirala utvaru, širom otvarajući rupe u njoj. Magdalena je parirala tako da se bujica menstruma vratila Suzani u lice. Ona oseti kako joj niz vrat curi krv, ali to peckanje samo još više pojača njen bes; kidala je svog neprijatelja kao da je utvara komad hartije.
Imakolata nije bila pasivni gledalac, već je i sama napala Suzanu. Tle oko Suzaninih stopala je zadrhtalo, a zatim se odiglo kao da namerava da je zatrpa, ali njeno krhko telo uspelo je da potisne zemljani zid unazad i da krene na Magdalenu sa udvostručenim besom. Iako se činilo da menstrum poseduje vlastiti život, to je bio samo privid. Znala je da poseduje tu moć; sada jače nego ikada. Napajao ju je bes koji je osećala, bes je takođe bio taj koji nije ostavljao mesta za milost ili izvinjenje, ona nije htela da se smiri dok ne svrši sa Magdalenom.
A onda se sve iznenada završilo. Magdalenini krici su zamrli.
Dosta, naredi Suzana. Menstrum dozvoli da nekoliko pramenova pokvarene ektoplazme padne na poprskano tlo, zatim povuče svetlost nazad ka svojoj gospodarici. Od napada do protivnapada, pa do coupde-grace proteklo je možda desetak sekundi.
Suzana pogleda prema Imakolati i vide da je njeno unakaženo lice posmatra s nevericom. Tresla se celim telom, od glave do pete, kao da će svakog časa da se sruši. Suzana iskoristi priliku. Nije mogla znati da li bi preživela ako bi vračara nastavila da je napada, a ovo sigurno nije bio trenutak da to ispita. Čim se treća sestra bacila na Magdalenine ostatke i stala da zavija, Suzana podbrusi pete.
Plima Fuge sada je bujala svuda oko njih tako da je blistavi vazduh prikrio njen beg. Tek kada je prevalila nekih deset jardi i više došla je k sebi i setila se Džerihoa. Nije ga videla blizu mrtve Magdalene. Nadajući se da je uspeo da se izvuče sa bojnog polja, ona nastavi da trči, dok joj je uši paralo Hagino glasno naricanje.

2.
Trčala je bez prestanka, stalno zamišljajući da oseća Devicin hladan dah na vratu. Ali samo joj se izgleda pričinjavalo kako je neko goni, jer je nesmetano pretrčala više od milje uz padinu doline, a zatim se prebacila preko prevoja brda i nastavila da trči dok svetlost nadolazećeg Tkanja nije postala nejasna.
Fuga će je uskoro stići, i ona ju je morala dočekati spremna. Ali prvo je valjalo doći do daha.
Mrak joj je izvesno vreme išao na ruku. Zastala je i trudila se da previše ne razmišlja o onome što je upravo učinila. Ipak ju je ispunilo neko divlje ushićenje. Ubila je Magdalenu; uništila je jednu od Tri: nije to bio mačiji kašalj. Zar je moć koju je posedovala oduvek bila tako opasna?; zar je sazrevala bez njenog znanja, sticala mudrost, postajala smrtonosna?
Zbog nečeg se setila Mimine knjige koja je verovatno još bila kod Hobarta. Više no ikada ponadala se da bi joj mogla otkriti nešto o tome ko je i kako to da iskoristi. Mora ponovo doći do nje, čak i po cenu da se još jednom suprotstavi Hobartu.
Čim je uočila ovu misao, čula je kako je neko doziva, to jest kako neko nejasno doziva njeno ime. Pogledala je u pravcu iz koga je dolazio glas, i tamo, na udaljenosti od nekoliko jardi, ugledala Džerihoa.
On je stvarno pobegao iz Magdaleninog zagrljaja, mada mu je sestra dobro izbrazdala lice svojim eteričnim prstima. Njegovo izmučeno telo jedva se držalo uspravno, tako da su ga, dok je po drugi put izgovarao Suzanino ime i pokušavao da ispruži ruke prema njoj, noge izdale i on licem tresnu o tle.
Istog časa našla se na kolenima pored njega, i stala da ga okreće na leđa. Bio je lak kao pero. Sestre su iz njega iscedile sve što su mogle osim iskre razuma koji ga je nagnao da posrćući krene za njom. Mogle su da mu izmu krv; seme i mišiće. Ali ne i ljubav koju je osećao prema njoj.
Ona ga povuče u naručje. Glava mu se ljuljala na njenim prstima. Disao je ubrzano i površno, a hladno telo mu se neprestano trzalo. Milovala ga je po glavi; sve slabija okolna svetlost poigravala je oko njenih prstiju.
Nije mu bilo dovoljno samo da ga ljuljuška, odvojio se od nje nekoliko inča kako bi mogao da joj dodirne lice. Vene na vratu su zatreperile kada je pokušao da progovori. Ona ga ućutka, kazavši mu da će kasnije biti vremena za priču. Ali on jedva primetno odmahnu glavom; držeći ga u naručju i sama je osetila da mu je kraj blizu. Nije se pretvarala da to ne vidi i nije ga tešila. Došlo je vreme da umre, i on je tražio njeno naručje da u njemu ispuni tu dužnost.
"Oh moj slatki..." reče ona, dok joj je grudi razdirao bol. "... slatki čoveče..."
Ponovo je pokušao nešto da kaže, ali jezik ga je opet izneverio. Iz grla mu dopreše samo neki meki zvuci bez ikakvog smisla.
Ona se sagnu bliže njemu. Više se nije opirao njenom zagrljaju, već ju je uhvatio za rame i privukao se još bliže u želji da joj nešto kaže. Uspela je da razabere šta joj govori, mada su mu reči bile tek nešto glasnije od uzdaha.
"Ne plašim se", reče on, otposlavši poslednje reči na poslednjem dahu koji se spustio na njen obraz poput poljupca.
Ruka mu zatim izgubi i ono malo snage i skliznu s njenog ramena, oči mu se sklopiše i on je napusti.
Pohodila ju je jedna gorka misao: njegove poslednje reči bile su i preklinjanje i tvrdnja. Jedino je Džerihou ispričala kako je u skladištu menstrum povratio Kala iz nesvesti. Da li je tim svojim ne plašim se hteo da kaže: pusti me da umrem?; ne bih ti bio zahvalan da me spaseš?
Šta god da je hteo reći, ona to nikada neće saznati.
Nežno ga je položila na zemlju. Jednom joj je izjavio ljubav rečima koje su se suprotstavile svom stanju i postale svetlost. Da li su postojale i takve, njemu poznate, što su proricale smrt, ili je već bio na putu ka oblasti u koju je Mimi otišla, prekinuvši svaku vezu sa svetom u kome je Suzana i dalje boravila?
Izgleda da su stvari, ipak, tako stajale. Mada je posmatrala to telo dok je oči nisu zabolele, ono nije pustilo ni glaska od sebe. Prepustio ga je zemlji, a sa njim i nju.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

11. KAL, PUTOVANJE NA SEVER
1.
Kalovo putovanje na sever potrajalo je celu noć, ali on nije bio umoran. Možda mu je pojedeno voće održavalo čula tako neprirodno izoštrena; ili to, ili ga je novopronađeni cilj gonio napred. Zauzdao je svoje analitičke sposobnosti, nagonski birajući kojim će putem da krene.
Da li se on to sada ravnao prema istom onom čulu koje poseduju golubovi? Čulu-sna, van dohvata intelekta ili razuma: prema nagonu za vraćanjem kući? Tako se osećao. Kao da je postao ptica, koja se ne orijentiše prema zvezdama (zaklonili su ih oblaci), niti prema magnetnim polovima, već udovoljava jednostavnoj potrebi da stigne kući; da se vrati u voćnjak, u kome je stajao okružen blagonaklonim licima i recitovao stihove Ludog Munija.
Dok je vozio, pokušavao je da se priseti sličnih odlomaka, novih odlomaka za naredno recitovanje. Počeše da me se vraćaju kratke rime iz detinjstva, čudni stihovi koje je naučio više zbog njihove melodičnosti nego zbog značenja.

"Gola nebesa dolaze i odlaze,
Izbacuju mora i rose ružu,
Zaogrću se kaputima vetra i kiše,
A onda ih jednostavno ponovo skidaju."

Ni sada nije ništa bolje shvatao značenje pojedinih stihova nego u detinjstvu, ali navirali su mu na usne osveženi, sigurni u svoj ritam i rimu.
Pojedini su imali gorku žaoku:

"Pošast porodica
Nije urođena boljka
Već stopala koja idu tragom stopala
koje im je predhodilo."

Ostalo su bili odlomci iz pesama što ih je ili zaboravio ili ih nikada nije u celosti naučio. Naročito mu se jedan stalno vraćao.

"Kako samo volim belo-crne konje!
Najviše od svih, belo-crne konje!"

Pretpostavljao je da su to završni stihovi nečega, ali čega - to nije mogao da se seti.
Bilo je još mnogo odlomaka. Stalno je iznova recitovao te stihove, trudeći se da ih što bolje izgovori, stalno pronalazeći razloge da jedan stih više istakne, a drugom izmeni ritam.
Iz potiljka se nije čulo nikakvo šaputanje; pesnik je ćutao. Ili su možda on i Ludi Muni konačno progovorili jednim glasom?

2.
Otprilike u dva i trideset ujutro prešao je granicu Škotske i nastavio da vozi prema severu; predeo je postajao sve brdovitiji i nenaseljeniji. Ogladneo je, u mišićima je osećao bol posle toliko sati neprekidne vožnje, ali ništa manje od Armagedona sada nije moglo da ga natera da uspori ili stane. Sa svakom miljom bio je sve bliže Zemlji iz bajke u kojoj ga je čekao suviše dugo odlagani život koji je trebalo proživeti.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

12. ODLUKA
1.
Suzana je ostala da sedi pored Džerihoovog tela veoma dugo, razmišljala je, mada je sve vreme pokušavala da ni na šta ne misli. U podnožju brda raspredanje je još trajalo; plima Fuge joj se približavala. Ali ona nije bila u stanju da se suoči sa njenom lepotom, ne u ovom trenutku. Kada su joj se niti približile na pedeset jardi, ona se pred njima povukla, ostavivši Džerihoovo telo.
Zora je počela da rudi i osvetljava oblake iznad njene glave. Odlučila je da se popne još više kako bi imala dobar pogled kada svane. Što se više pela postajalo je sve vetrovitije; duvao je neprijatan vetar sa severa. Ali drhtanje joj se isplatilo, jer se sa ispupčenja na kome je sada stajala pružao divan vidik; što se više razdanjivalo bilo je jasnije zašto je Šedvel izabrao ovu dolinu i koliko je mudro postupio. Sa svih strana bila je okružena strmim brdima na čijim padinama nije bilo ni jedne jedine kuće, ma kako skromna bila. Jedini znak prisustva ljudi bio je primitivni put koji je konvoj sledio da bi stigao ovamo i koji je najverovatnije više bio korišćen tokom poslednja dvadeset četiri sata nego sve vreme dosadašnjeg postojanja.
Na tom je putu, kada je zora svetlošću okupala brda, ugledala kola. Puzila su jedno vreme duž prevoja brda, a onda se zaustavila. Vozač, koji je sa mesta na kome se Suzana nalazila izgledao minijaturan, izašao je iz kola i stao da osmatra dolinu. Fuga kao da je bila nevidljiva za takve usputne svedoke, jer vozač se gotovo istog časa vratio u kola, verovatno shvativši da je negde pogrešno skenuo. Međutim, nije krenuo dalje, kao što je ona očekivala da će učiniti. Umesto toga, sišao je sa puta i parkirao se malo dalje među žbunjem borovnice. Zatim je ponovo izišao i krenuo u njenom pravcu, sledeći krivudavi puteljak duž padine brda posute kamenim gromadama.
A onda joj se učinilo da ga je prepoznala; u njoj se probudila nada da je oči nisu prevarile i da joj se to odista približavao Kal.
Da li ju je video? Izgleda da nije, jer upravo je počeo da se spušta. Ona pretrča kraći deo puta kako bi smanjila razdaljinu među njima, a onda se pope na jednu stenu i stade da maše rukama. Prošlo je nekoliko minuta dok je nije primetio, a i onda je sasvim slučajno pogledao u njenom pravcu. Zastao je i šakom zaklonio oči. Zatim je promenio pravac kretanja i stao krivudavo da se vraća uz padinu prema njoj, i da! bio je to Kal. Ni tada se još nije usudila da poveruje kako je to odista on, sve dok joj do ušiju nije doprlo njegovo teško disanje i škripanje peta po orošenoj travi.
Poslednjih nekoliko jardi prešao je više spotičući se nego trčeći, a onda se iznenada našao pred njom i ona mu se bacila u naručje, privukavši ga k sebi.
Ovaj put je ona bila ta koja je rekla: "Volim te", i odgovorila na njegov osmeh bujicom poljubaca.

2.
Izmenjali su što su brže mogli najvažnije novosti, ostavivši ostatak za kasnije. "Šedvel više ne želi da proda Fugu", reče Suzana. "Želi da je poseduje."
"I da zauvek igra Proroka?" upita Kal.
"Sumnjam. Kada sve bude pod njegovom kontrolom prestaće da se pretvara."
"Znači moraćemo da ga sprečimo da stekne kontrolu", reče Kal. "Moraćemo da ga demaskiramo."
"Ili jednostavno da ga ubijemo", dodade ona.
On klimnu. "Ne gubimo vreme", dodade on.
Ustadoše i zagledaše se u svet koji je zauzeo celu dolinu pod njima. Raspredanje još nije bilo završeno; vlakna svetlosti puzala su koz travu, ostavljajući za sobom floru i faunu.
S druge strane dodirišta Kraljevstva i Utkanog sveta sijala je obećana zemlja. Kao da je Fuga iz sna prenela vlastito godišnje doba, a to godišnje doba bilo je večno proleće.
U svetlucavom drveću, na poljima i rekama, pojavila se neka svetlost koja nije dopirala sa neba, već je bila sumorna, iako se prolamala iz svakog pupoljka i iz svake kapi. Danas je čak i najdrevniji kamen bio ponovo stvoren. Nalik na pesme koje je Kal pokušao da odrecituje za vreme vožnje. Stare reči, nova magija.
"Čeka na nas", reče on.
Zajedno krenuše niz brdo.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

Osmi deo: POVRATAK
"Spremalo si se da mi kažeš
nešto, dete - ali si
odustalo pre nego što si i počelo."

Vilijem Kongrejv, Stari neženja

1. STRATEGIJA
Tri glavna bataljona sačinjavala su Šedvelovu vojsku spasa.
Prvi, i najveći, sačinjavali su Prorokovi sledbenici, preobraćenici čiji žar je porastao do razmera fanatizma, i čija odanost njemu i njegovom obećanju da dolazi novo doba nije imala granica. Upozorio ih je da će doći do prolivanja krvi, i doći će, a veliki deo te krvi biće njihova. Ali bili su spremni na takvu žrtvu; najneobuzdanuju skupinu među njima sačinjavali su uglavnom Je-Meei; članovi te Porodice imali su najusijanije glave i sada su ih svrbeli prsti da polome nekom kosti.
Taj njihov entuzijazam Šedvel je već koristio - premda potajno - kada bi pojedini pripadnici njegove pastve izrazili sumnju u ono što je propovedao, i bio je spreman ponovo da ga iskoristi ako primeti makar i najmanji znak smekšavanja u njihovim redovima. Učiniće, razume se, sve što je u njegovoj moći da Fugu pokori rečitošću, ali nije mnogo nade polagao u uspeh. Sledbenike je krajnje lako nasamario: život u Kraljevstvu ih je toliko navikao na poluistine da su bili spremni da poveruju u svaku izmišljotinu koja je valjano reklamirana. Ali Vidovnjake koji su ostali u Fugi neće moći tako lako da obmane. Tada će u igru biti uvedeni policijske batine i pištolji.
Drugi deo njegove vojske sačinjavali su Hobartovi saveznici, izabrani članovi Voda koji je Hobart marljivo pripremao za revoluciju do koje nije došlo. Šedvel ih je upoznao sa zadovoljstvima iz svog sakoa i svi do jednog pronašli su u njegovim naborima po nešto za šta je vredelo prodati dušu. Sada su oni sačinjavali njegovu Elitu; bili su spremni i život da daju za njega ako bude potrebno.
Treći i poslednji bataljon bio je manje vidljiv od ostala dva, ali zbog toga ne i manje moćan. Vojnici tog bataljona bili su zbogomčići, Magdalenini sinovi i kćeri: neobuzdana rulja kojoj se nije znalo broja i čiji su članovi obično izdaleka podsećali na svoje roditelje, a raspon osobina koje su ih krasile kretao se od prefinjenog ludaka do besomučnog goropadnika. Šedvel se postarao da ih sestre dobro sakriju, jer oni su u krajnjoj liniji predstavljali dokaz izopačenosti s kakvom Prorok nije trebalo da ima nikakve veze; čekali su, spremni da jurnu ako se u toku pohoda ukaže potreba za užasima koje su oni donosili.
Isplanirao je invaziju sa Napoleonovom preciznišću.
Prva faza, koja je otpočela jedan sat pre svanuća, sastojala se u tome da stigne do Kaprine kuće i da se tamo suprotstavi Veću Porodica pre no što im se ukaže prilika da razmotre situaciju. Stigli su u trijumfalnom maršu, Prorokovim kolima, za zatamnjenim staklima koja su od očiju znatiželjnika skrivala putnike i kretala se na čelu konvoja od desetak vozila. Šedvel je sa Imakolatom pored sebe sedeo u stražnjem delu kola. Dok su se vozili izrazio joj je saučešće zbog Magdalenine smrti.
"Veoma sam potresen..." reče on tiho, "... izgubili smo moćnog saveznika."
Imakolata ništa ne odvrati.
Šedvel izvadi izgužvano paklo cigareta iz džepa na sakou i pripali jednu. Ta cigareta i lakom način na koji je pušio, kao da će mu je neko svakog časa oduzeti, potpuno su odudarali od maske iza koje se skrivao. "Mislim da smo oboje svesni koliko su se stvari njenom smrću izmenile", reče on, bezbojnim glasom.
"Kako izmenile?" upita ona. Uživao je u teskobi koja se jasno očitavala na njenom licu.
"Ranjiva si", podseti je on. "Više no ikada. To me brine."
"Ništa mi se neće dogoditi", ostade ona uporna.
"Oh, ali moglo bi", reče on nežno. "Ne znamo na kakav otpor ćemo naići. "Možda bi bilo mudro da se sasvim povučeš iz Fuge."
"Ne! Želim da ih vidim kako gore."
"Razumljivo", odvrati Šedvel. "Ali bićeš im meta. A ako izgubimo, gubimo pristup i do Magdalenine dece."
Imakolata popreko pogleda Šedvela. "Znači, o tome je reč? Želiš zbogomčiće?"
"Pa... smatram da postoji izvesna taktična..."
"Tvoji su", prekide ga ona. "Uzmi ih, tvoji su. Poklanjam ti ih. Ne želim da me podsećaš na njih. Prezirala sam njene sklonosti."
"Zahvaljujem", reče on.
"Nek'ti je sa srećom. Samo mi dozvoli da posmatram vatru, to je sve što tražim."
"Oh, svakako. Razume se."
"I želim da pronađete onu ženu. Suzanu. Želim da je pronađete i predate mi je.'
"Tvoja je", pristade Šedvel kao da ništa nije bilo jednostavnije od toga. "Samo još nešto. Deca. Postoji li neka određena reč koju treba da upotrebim kako bih uspeo da ih dozovem?"
"Postoji."
On povuče dim. "Bilo bi dobro da je znam", primeti on. "Pošto su sada moji."
"Jednostavno izgovori imena koja im je nadenula. To će ih razulariti."
"A kako se zovu?" upita on, posegavši u džep za nalivperom.
Ona poče da ih navodi, a on da ih zapisuje na poleđini kutije cigareta kako ih ne bi zaboravio. Zaključivši posao, nastavili su da se voze u tišini.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

2. DRUŽINA ZA SAHRANU
Prva Suzanina i Kalova dužnost bila je da pronađu Džerihoovo telo i na to su utrošili punih pola sata. Predeo iz Fuge već je odavno uspeo da naseli okolinu i mesto gde ga je ostavila, tako da je bila puka sreća da su ga našli.
Poslužila ih je sreća, a pripomogli su i dečji glasovi; jer Džeriho nije ostao bez društva. Dve žene i jedno šestoro njihove dece, od dve do otprilike sedam godina, stajalo je (i igralo se) oko leša.
"Ko je on?" upravo se raspitivala jedna od žena kada su se približili.
"Bio", ispravi je jedno dete.
"Bio."
Kal postavi neizbežno i delikatno pitanje. "Šta se ovde radi sa leševima? Hoću da kažem... kuda da ga odnesemo?"
Žena se isceri, pokazavši mu vilicu gotovo bez ijednog zuba.
"Ostavite ga ovde", reče ona. "Njemu je svejedno, je li tako. Pokopajte ga."
Ona s puno ljubavi pogleda svog najmanjeg dečaka, nagog i prljavog, s kosom punom lišća.
"Šta ti misliš?" upita ga.
On izvadi palac iz usta i povika. "Pokopajte ga!" a taj napev smesta prihvatiše i ostala deca. "Pokopajte ga! Pokopajte ga! vikala su, a jedno od njih istog časa pade na kolena i poče da kopa poput mešanca koji traži kost.
"Mora da postoje neke formalnosti", primeti Kal.
"Ti si znači Kukavica?" raspitivala se jedna od majki.
"Jesam."
"A on?" upre prst u Džerihoa.
"Nije", odgovori Suzana. "Bio je Babu; i pravi prijatelj."
Sada su se već sva deca prihvatila kopanja, smejući se i gađajući se zemljom dok su radila.
"Čini mi se da je spremno dočekao smrt", obrati se žena Suzani. "Sudeći po njegovom izgledu."
Ona promrmlja: "Jeste."
"Onda treba da ga spustite u zemlju i svršite s tim", glasio je odgovor. "To su samo kosti."
Kal se trže, ali Suzanu dirnuše ove ženine reči.
"Znam", reče. "Stvarno znam."
"Deca će vam pomoći da iskopate raku. Vole da kopaju."
"Je li to u redu?" upita Kal.
"Jeste", odvrati Suzana sa iznenadnom sigurnošću. "Da, u redu je", pa se i ona i Kal spustiše na kolena pored dece i počeše da kopaju.
To baš nije bilo lako. Zemlja je bila teška i vlažna; oboje su se ubrzo ublatnjavili. Ali znoj koji se cedio s njih i činjenica da su se uhvatili ukoštac sa glibom ispod koga će ostaviti Džerihovo telo, pretvorila je posao u nešto zdravo i pružila im čudno zadovoljstvo. Kopanje je dosta dugo potrajalo, a za to vreme žene su ih psmatrale, nadgledale decu i delile lulu ljutog duvana.
Dok su radili Kal je razmišljao o tome koliko su već puta Fuga i njeni žitelji izneverili njegova iščekivanja. Evo ga sada ovde na kolenima kako kopa grob sa gomilom dece: a snovi o boravku u Fugi nisu ga na to pripremili. Ali ovo je na neki svoj način bilo stvarnije nego što se ikada smeo ponadati da će biti - prljavština pod noktima i balavo dete pored njega koje, srećno i zadovoljno jede crva. Nije bio nikakav san, već buđenje.
Kada je raka bila dovoljno duboka da se Džeriho pristojno u njoj sakrije, prihvatiše se da ga prenesu. Kal više nije mogao da podnese prisustvo dece. Čim su priskočili da im pomognu pri podizanju leša, naredio im je da se sklone.
"Dopustite im da vam pomognu", ukori ga žena. "Baš se dobro zabavljaju."
Kal podiže pogled prema deci koja su se za vreme kopanja pretvorila u ljude od blata. Jasno se videlo da žude da učestvuju u nošenju leša, svi osim onog koji je jeo crva i koji je i dalje sedeo na ivici groba, klateći nogama.
"To nije posao za decu", reče Kal. Poražavala ga je ravnodušnost majki prema morbidnosti njihovih potomaka.
"Ma nemojte?" primeti jedna od žena, puneći lulu po ko zna koji već put. "Zar vi znate nešto više o tome od njih?"
On se smrknuto zagleda u nju.
"Hajde", stade ona da ga izaziva. "Recite im šta vi to znate."
"Ništa", priznade on nevoljno.
"Čega se onda plašite?" nežno ga upita. "Ako se ničega ne treba plašiti, zašto im onda ne biste dozvolili da se igraju?"
"Možda je u pravu, Kale", reče Suzana, spustivći šaku preko njegove. "Mislim da bi se to i njemu dopalo", dodade. "Nije voleo ozbiljnost."
Kal nije bio ubeđen u ispravnost ovakve odluke, ali nije bilo vreme za prepiranje. Slegao je ramenima, a deca svojim ručicama dohvatiše Džerihoovo telo u želji da ga podignu i polože u grob. U stvari, učinili su to krajnje nežno, bez imalo formalnosti ili uvežbanosti. Jedna od devojčica dlanom je očistila prljavštinu s lica mrtvaca, pokretom lakim kao pero, a njeni braća i sestre ispravili su mu udove kada se našao u krevetu od zemlje. Zatim su se bez reči povukli, otavivši Suzanu da spusti poljubac na Džerihoove usne. Tek tada, na samom kraju, za trenutak je zajecala.
Kal dohvati šaku zemlje i baci je u grob. Deca to shvatiše kao znak i stadoše da pokrivaju telo. Obavila su to u tišini. Čak su i majke prišle grobu i bacile po šaku zemlje, kao poslednji pozdrav ovom momku koji je za njih bio samo predmet rasprave.
Kal se setio Brendanove sahrane, kovčega koji je nestao iza izbledele zavese dok je jedan bledunjav mladi sveštenik pevao otrcanu himnu. Nema sumnje da je ovo bio bolji svršetak, a dečji osmesi su na svoj način bili prigodniji od molitvi i uobičajenih primedbi.
Kada je sve bilo gotovo, Suzana je ponovo smogla snage da progovori, zahvalila se i kopačima groba i njihovim majkama.
"Posle sveg tog kpanja", primeti najstarija devojčica, "nadam se da će izrasti."
"Hoće", odvrati njena majka, bez imalo obzirnosti. "Uvek izrastu."
Posle ove neprimerene primedbe, Kal i Suzana odoše svojim putem, u pravcu Kaprine kuće. Gde će se, da su to samo tada mogli znati, muve uskoro gostiti.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

3. ISPREGNUTI KONJ
1.
Noris, hamburgerski milijarder, odavno je zaboravio vreme kada su se prema njemu ophodili kao prema čoveku. Šedvel ga je koristio u druge svrhe. U početku, razume se, za vreme prvog buđenja Tkanja, služio mu je kao konj. Zatim, kada su se čovek i konj vratili u Kraljevstvo, a Šedvel zaogrnuo plašt Proroka, konj je postao klupica, kušač hrane i luda, žrtva koja je podnosila svaki Prodavčev ponižavajući ćef. Noris je sve to trpeo bez roptanja. Dokle god je bio rob zanosa Šedvelovog sakoa, bio je mrtav kao ličnost.
Ali noćas se Šedvel umorio od tog stvorenja. Svuda oko sebe video je nove vazale, tako da mu je dosadilo da kinji negdašnjeg plutokratu. Pre no što je otpočelo raspredanje predao je Norisa na milost i nemilost svojoj Eliti, da njima bude sluga. Ali ni to nije bilo ništa spram sledeće pakosti koju mu je priredio: povukao je iluziju pomoću koje je zadobio Norisovu naklonost.
Noris nije bio glup čovek. Kada se otreznio i video da je sav u modricama, od glave do pete, doživeo je šok, ali brzo ga je prebrodio i sklopio u celinu deliće onoga što se u poslednje vreme događalo. Nije mogao znati koliko je vremena prošlo od kada je naseo na Šedvelov trik (kod kuće u Teksasu proglašen je mrtvim i njegova se žena već preudala za njegovog brata), a i samo neodređeno sećao se svih neugodnosti i pogrda kojima je bio izložen tokom ovog razdoblja svojevoljnog potčinjavanja. Ali u nešto je bio sasvim siguran. Prvo, da ga je Šedvel naterao da se spusti ovako nisko, i drugo, da će mu Šedvel to platiti.
Prvo je morao da umakne svojim novim gospodarima, što je sasvim lako izveo za vreme raspredanja. Nisu čak ni primetili da se iskrao. Ono što je potom morao učiniti bilo je da pronađe Prodavca, a to će najbolje uraditi, razmišljao je on, uz pomoć policijskih snaga ove neobične zemlje, kakve god one bile. S tim na umu prišao je prvoj skupini Vidovnjaka na koju je naišao i zatražio da ga odvedu do nekog na vlasti. Međutim, njegov zahtev na njih nije ostavio nikakav utisak, već je samo pobudio sumnju. Nazvali su ga Kukavicom, na šta je on prigovorio, a zatim ga optužili da je uljez. Jedna žena čak je napomenula da je možda špijun i da ga što pre treba predati nekom nadležnom; Noris ju je tada podsetio da on upravo to od njih i traži od samog početka.
I tako su ga poveli.

2.
Nešto kasnije, Šedvelov otpušteni konj doveden je u Kaprinu kuću, u kojoj je u tom trenutku vladao priličan metež. Prorok je u nju stigao pre pola sata, završivši tako svoj trijumfalni pohod, ali većnici su odbili da ga puste na sveto tle pre no što razmotre da li se to kosi s njihovim moralom ili ne.
Prorok je izjavio da je voljan da prihvati njihov metafizički oprez (nije li on konačno bio Kaprin portpalor?, predodređen da shvati delikatnost svega ovoga), i da će ostati skriven iza zatamnjenih stakala automobila dok članovi veća ne razmotre stvar.
Mnogi su došli da vide Proroka, a privukla su ih i kola. Zavladalo je neko nevino uzbuđenje. Glasnici su prenosili poruke između onih u Kući i predvodnika konvoja koji je čekao na pragu, dok konačno nije bilo objavljeno da će Proroku biti dozvoljeno da uđe u Kaprinu kuću, s tim da se pojavi bos i sam. Prorok se s tim očigledno složio, jer su se vrata kola otvorila posle svega nekoliko minuta pošto je ovo objavljeno, i iz njih je izišao ovaj veliki čovek, bosih nogu, i uputio se ka pragu. Gomila je nagrnula napred da bi ga bolje videla - tog Spasioca koji ih je doveo na bezbedno mesto.
Noris, koji se nalazio bliže kraju gomile, tek je na trenutak ugledao ovu priliku. Čovekovo lice nije video. Ali sasvim je dobro uočio sako i istog ga je časa prepoznao. Bio je to isti onaj kaput kojim je Prodavac njega prevario. Nikada neće zaboraviti to svetlucavo tkanje. Bio je to Šedvelov sako. Iz toga je sledilo da je onaj koji ga je nosio bio Šedvel.
Pogled na taj sako podsetio ga je na poniženja kroz koja je prošao dok je bio u Šedvelovim rukama. Setio se udaraca i psovki; setio se prezira. Ponesen iznenadnim besom, on se istrgnu iz ruku čoveka pored sebe i stade da se probija kroz gomilu posmatrača prema vratima Kaprine kuće.
Kada se našao u prvim redovima, na trenutak je ugledao sako i čoveka u njemu upravo kada je ulazio u kuću. Pošao je za njim, ali mu je stražar na vratima preprečio put. Bio je odgurnut naglavačke, a gomila je stala da se smeje i pljeska njegovom čudnom ponašanju; baš su bili idioti.
"Poznajem ga!" povika on, kada Šedvel nestade s vidika. "Poznajem ga!"
Ustao je i potrčao po drugi put prema vratima, izmakavši se u poslednjem trenutku. Stražar je zagrizao mamac i pojurio za njim kroz gomilu. Život koji je proveo kao sluga, naučio je Norisa ponešto o strategiji; izbegao je stražara i bacio se prema nebranjenim vratima, preletevši preko praga pre no što je njegov gonilac uspeo da ga obori.
"Šedvele!" povika on.
U odaji Kaprine kuće Prorok se ukoči usred jedne otrcane primedbe. Izgovarao je reči izmirenja, razumevanja, ali čak ni najzaslepljenijem među prisutnima nije mogao da promakne trpeptaj besa u očima ovog čoveka koji im je nudio mir, kada je začuo to ime.
"Šedvele!"
On se okrenu prema vratima. Iza leđa je čuo predstavnike veća kako šapatom razmenjuju primedbe. Onda je došlo do neke pometnje u prolazu koji je vodio do ove odaje, vrata su se širom otvorila i na njima se ukazao Noris, uzvikujući njegovo ime.
Konj ustuknu kada ugleda Proroka. Šedvel primeti da se pokolebao. Noris nije očekivao da vidi ovo njegovo lice. Možda bi još mogao da se izvuče.
"Šedvel?" obrati se on Norisu. "Bojim se da ne znam nikog pod tim imenom." Zatim se okrenu predstavnicima veća. "Poznajete li ovog gospodina?" upita on.
Posmatrali su ga jasno izražavajući sumnju, a to je naročito važilo za starca koji se nalazio u središtu skupine, i koji nije skidao zlokoban pogled sa Proroka još od trenutka kada je Šedvel stupio u ovu šupu. A sada je to zrnce sumnje prešlo i na druge, prokletstvo.
"Sako..." promuca Noris.
"Ko je ovaj čovek?" upita Prorok. "Hoće li ga neko, molim vas, izvesti odavde?" Pokušao je da sve izokrene na šalu. "Čini mi se da baš nije pri zdravoj pameti."
Niko se nije pokrenuo; niko osim konja. Noris krenu ka Proroku vičući.
"Znam šta si mi učinio!" govorio je. "Nemoj misliti da ne znam. Za sve ćeš mi platiti, Šedvele. Ili ko god, do đavola, da si."
Na ulaznim vratima došlo je do nove pometnje; Šedvel podiže pogled i vide dvojicu Hobartovih najboljih ljudi kako obaraju stražara i hitaju mu u pomoć. On zausti da im kaže kako je u stanju sam da iziđe na kraj sa situacijom, ali pre no što mu reči potekoše sa usana Noris se, lica iskrivljenog od besa, baci na svog neprijatelja.
Prorokova Elita dobila je izričita naređenja kako da postupi u takvoj situaciji. Niko, baš niko, nije smeo da spusti ruku na njihovog voljenog vođu. Ne oklevajući ni trenutka, ona dvojica izvukoše pištolje i na licu mesta ubiše Norisa.
Pao je licem na pod ispred Šedvelovih nogu, dok mu je krv šiktala iz rane u svetlim mlazevima.
"Blagi bože", procedi Šedvel kroz stisnute zube.
Odjeci pucnjave duže su zamirali nego što je Noris umirao. Kao da zidovi nisu mogli da poveruju u taj zvuk, odbijali su ga, napred nazad, napred nazad, dok se nisu ipak uverili da je prekršaj počinjen. Gomila koja se okupila napolju, potpuno je utihnula; ćutala je i skupina iza njega. Osećao je na sebi njihove optužujuće poglede.
"To je bilo glupo", mrmljajući reče ubicama. A onda se, raširivši ruke, okrenu predstavnicima veća.
"Izvinjavam se zbog ovog nesrećnog..."
"Ovde niste dobro došli", reče jedan od njih. "Uneli ste smrt u Kaprinu kuću."
"Posredi je nesporazum", odvrati on blago.
"Nije."
"Zahtevam da me saslušate."
Ponovo isto: "Ne."
Šedvel im se bledunjavo nasmeši.
"Smatrate da ste mudri", poče on. "Verujte mi, ako je to tačno, onda ćete saslušati ono što imam da vam kažem. Nisam ovamo došao sam. Sa mnom je puno ljudi... vaših ljudi. Vidovnjaka. Oni me vole. Zato što želim da vidim Fugu kako napreduje, što je ujedno i njihova želja. Evo... spreman sam da vam dozvolim da učestvujete u mojoj viziji, i u pobedi koja će uslediti, ako to želite. Ali verujte mi, oslobodiću Fugu uz vašu podršku ili bez nje. Jesam li bio jasan?"
"Gubi se odavde", reče starac koji ga je sve vreme posmatrao.
"Budi oprezan, Mesimerisu", prošaputa jedan od prisutnih.
"Vi izgleda ne shvatate", reče Šedvel. "Donosim vam slobodu."
"Ti nisi Vidovnjak", odvrati Mesimeris. "Ti si Kukavica."
"Pa šta ako sam?"
"Na prevaru si dospeo ovamo. Nisi u stanju da čuješ Kaprin glas."
"Oh, čujem ja glasove", odgovori Šedvel. "Čujem glasne i jasne glasove. Govore mi da Fuga nije u stanju da se brani. Da su njene vođe provele suviše vremena skrivajući se. Da su slabi i zaplašeni."
Posmatrao je lica pred sobom, i primetio, morao je priznati, vrlo malo od one slabosti i straha o kojima je govorio: ta lica su izražavala samo ravnodušnost na koju nije smeo da gubi vreme. On se okrenu prema ljudima koji su ubili Norisa.
"Izgleda da nemamo izbora", reče on. Odlično su razumeli znak. Povukoše se. Šedvel se ponovo okrenu prema članovima veća.
"Želimo da odeš odavde", ponovo poče Mesimeris.
"Je li to vaša poslednja reč?"
"Jeste", odvrati neko drugi.
Šedvel klimnu. Prolazile su sekunde tokom kojih se ni na jednoj strani ne pomeri ni mišić. A onda se ulazna vrata ponovo otvoriše, i ljudi sa pištoljima se vratiše. Sa sobom s doveli još četvoricu iz Elite, tako da su sada sačinjavali šestočlanu četu za streljanje.
"Poslednji put tražim od vas", reče Šedvel, kada se četa postroji i levo i desno od njega, "ne opirite mi se."
Pre bi se moglo reći da su ga članovi veća gledali s nevericom nego sa strahom. Ceo život proveli su u ovom svetu čuda, ali sada su se suočili sa bahatošću koja je konačno uspela da ih zgrane. Čak ni kada su ljudi sa pištoljima podigli oružja oni se nisu pokrenuli, nisu se pobunili. Samo je Mesimeris uptao:
"Ko je Šedvel?"
"Prodavac koga sam nekada poznavao", odvrati čovek u lepom sakou. "Ali on je mrtav, nema ga više."
"Nije tačno", reče Mesimeris. "Ti si Šedvel."
"Zovite me kako vam drago", reče Prorok. "Ali pognite glave preda mnom. Pognite glave i sve će vam biti oprošteno."
Niko se nije pomerio. Šedvel se okrenu ka naoružanom čoveku sa svoje leve strane i uze mu pištolj iz ruke. Zatim ga uperi Mesimerisu u srce. Njih dvojicu nije delilo više od četiri jarda; ni slepac ne bi promašio sa te razdaljine.
"Ponavljam: pognite glave."
Konačno je nekolicina shvatila da je situacija ozbiljna i pokorila se njegovom zahtevu. Međutim, većina je samo zurila, ne mireći se s njegovim zahtevom zbog ponosa, gluposti ili čiste neverice.
Šedvel je znao da je to krizni trenutak za njega. Ili će povući okidač i time sebi kupiti svet, ili će napustiti sobu za prodaju i neće se osvrtati. U tom se trenutku setio kako je stajao na vrhu brda i posmatrao Fugu pod svojim nogama. To sećanje je odnelo prevagu. Ubio je čoveka.
Metak je pogodio Mesimerisa u grudi, ali iz rane nije potekla krv; niti je on pao. Šedvel je ponovo opalio, a onda i treći put za svaki slučaj. Svaki metak pogodio je cilj, ali čovek nikako nije hteo da padne.
Prodavac je osetio kako drhtaj panike obuzima šestoricu naoružanih ljudi koji su stajali oko njega. I njima je na usnama bilo isto pitanje kao i njemu: zašto starac odbija da umre?
On opali po četvrti put. Kada ju je metak pogodio, žrtva zakorači prema svom, nazovimo ga, dželatu, podigavši pri tom ruku, kao da namerava da istrgne Šedvelu iz ruke oružje koje se pušilo.
Taj je pokret bio dovoljan da jedan od šestorice izgubi samokontrolu. Uz prodoran vrisak počeo je da puca u skupinu. Njegova histerija istog časa prešla je i na ostale. Odjednom su svi pucali, prazneći pištolje u želji da sklope optužujuće oči ispred sebe. Posle nekoliko trenutaka odaja je bila ispunjena dimom i bukom.
Kroz sve to, Šedvel je ugledao čoveka koga je prvog pogodio kako završava pozdravom pokret koji je započeo. A onda Mesimeris pade, mrtav, licem prema podu. Njegov pad nije utišao pucnjavu; pištolji nastaviše da bljuju vatru. Nekoliko članova Veća palo je na kolena, pognutih glava, upravo onako kako je Šedvel zahtevao od njih, a ostali su potražili spas po uglovima odaje. Ali većina je jednostavno oborena tamo gde se zatekla.
A onda, isto onako iznenada kao što je započela, pucnjava je prestala.
Šedvel je odbacio pištolj - i mada nije bio ljubitelj klanica - primorao sebe da pređe pogledom preko krvavog prizora. Dobro je znao da onaj ko teži da postane bog nikada ni od čega ne sme da odvrati pogled. Voljno neznanje predstavljalo je poslednje utočište čovečanstva, a to je bilo stanje koje će on uskoro nadmašiti.
Kada je proučio prizor, zaključio je i da nije tako nepodnošljiv. Bio je u stanju da zadrži pogled na gomili leševa i da ih vidi kao prazne vreće što su oni u stvari i bili.
Ali kada se okrenuo prema vratima, nešto ga ipak natera da se žacne. Nije po sredi bio prizor, već sećanje: sećanje na Mesimerisov poslednji čin. Njegovo kretanje napred, podignuta šaka. Tek je sada shvatio šta je taj pokret značio. Čovek je tražio da mu se plati. Koliko god se trudio da pronađe, neko drugo objašnjenje, Šedvelu to ipak ne pođe za rukom.
On, negdašnji prodavac, konačno je postao kupac; Mesimeris je pred smrt želeo da ga podseti na to.
Moraće da pokrene vojsku, pokori opoziciju i obezbedi prilaz Vrtlogu što je brže moguće. Kada jednom bude uklonio veo oblaka postaće bog. A bogovi su bili izvan domašaja poverilaca, bilo živih bilo mrtvih.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

4. IGRAČI NA KONOPCU
1.
Kal i Suzana kretali su se brzo koliko im je znatiželja dozvoljavala. Mada su imali malo vremena za ono što su naumili, bilo je toliko stvari koje su im usporavale kretanje. Uhvatili su sebe kako stalno prave opaske na račun neverovatnih primera plodnosti u svetu oko sebe, i na račun poput žileta oštrog uma koji ga je uobličio, tako da su morali da odustanu i jednostavno samo posmatraju. Među prizorima flore i faune koji su ih okruživali nisu uočili nijednu vrstu što nije postojala u Kraljevstvu Kukavica, ali ovde je sve - od kamenčića do ptice, kao i sve čemu se oko moglo diviti između toga dvoga - pretrpelo uticaj neke magije koja se bavila preoblikovanjem.
Stvorenja koja su im prelazila preko puta imala su neke daleke veze sa porodicama lisica, zečeva, mačaka i zmija; ali veoma daleke. Jedna od promena koja je kod njih odmah padala u oči bio je potpuni nedostatak strašljivosti. Nijedna od njih nije utekla pred pridošlicama; samo bi pogledale u pravcu Kala i Suzane, primile k znanju njihovo postojanje, a zatim odlazile svojim putem.
Ovo je mogao biti Eden - ili opijumski san o njemu - da iluziju nije razbio zvuk nepodešenog radija. Delići muzike i razgovora mešali su se sa prodornim zavijanjem i belom bukom, a sve to je još bilo prekidano kricima zadovoljstva koji su dopirali iza male skupine srebrnih breza. Krike su, međutim, ubrzo zamenili povici i pretnje, koji su postajali sve jači dok su se Kal i Suzana probijali između drveća.
S druge strane nalazilo se polje visoke, uvele trave. U njemu, tri mladića. Jedan je balansirao na konopcu što je mlitavo bio razapet između dve motke i posmatrao drugu dvojicu koji su se tukli. Povod za svađu bio je očit: radio. Onaj niži, čija je kosa bila gotovo bela koliko je bila svetla, branio je svoje vlasništvo od krupnijeg protivnika, ali sa slabom nadom na uspeh. Napadač ote radio iz mladićevih ruku i zavitla ga preko polja. Radio pogodi jedan od nekoliko kipova napola izgubljenih u travi na kojima su se uočavali tragovi vremena; melodija koja je iz njega dopirala iznenada prestade. Vlasnik se baci na uništioca, vikom izražavajući svoj bes.
"Kopile jedno! Slomio si ga! Uništio si ga."
"To je Kukavičje BiiiiP, de Bono", odvrati drugi mladić, lako odbijajući udarce. "Ne bi smeo da se mešaš s govnima. Zar ti mama to nije rekla?"
"Bio je moj!" doviknu mu de Bono, odustavši od napada i krenuvši u potragu za svojim izgubljenim vlasništvom. "Ne želim da ga dodiruješ svojim prljavim šakama.
"Srce mi se para kada te slušam!"
"Zaveži, praznoglavi!" odvrati mu de Bono. Nije mogao da pronađe radio u visokoj travi, što je samo još više potpirivalo njegov bes.
"Galin je u pravu", zapiskuta i ptica sa konopca.
De Bono je iz gornjeg džepa na košulji izvukao žičane naočari i spustio se na kolena kako bi puzeći potražio svoju nagradu.
"To je mito", nastavi mladić na konopcu, koji je upravo počeo da izvodi čitav niz složenih koraka: poskoka, skokova na jednoj nozi i pravih skokova. "Zvezdanpotok bi ti dao deset po dupetu kada bi saznao."
"Zvezdanpotok neće saznati", progunđa de Bono.
"Oh, hoće, i te kako", primeti Galin, bacivši pogled prema igraču na konopcu. "Ti ćeš mu reći, zar ne, Toleru?"
"Možda", dopre do njih odgovor propraćen samozadovoljnim osmehom.
De Bono je pronašao radio. Podigao ga je i protresao. Iz njega nije dopirala nikakva muzika.
"Usranko jedan", reče on okrenuvši se prema Galinu. "Vidi šta si učinio."
U tom je trenutku bio spreman na novi napad, da Toler, sa konopca, nije primetio da imaju publiku.
"Ko ste, do đavola, sad pa vi?" upita on.
Sva trojica se zabuljiše u Suzanu i Kala.
"Ovo je polje Zvezdanpotoka", reče Galin, pretećim glasom. "Ne biste smeli biti ovde. On ne voli da mu se žene motaju ovuda."
"Man'te ga, on je prokleta budala", reče de Bono, provukavši prste kroz kosu i uputivši Suzani osmeh. "I to mu slobodno reci, ako se ikada vrati."
"Hoću", odvrati smrknuto Toler. "U to se možeš kladiti."
"Ko je taj Zvezdanpotok?" upita Kal.
"Ko je Zvezdanpotok?" ponovi Galin. "Svi to znaju..." Glas mu zamre; shvatio je. "Vi ste Kukavice", reče on.
"Tako je."
"Kukavice?" pridruži se i Toler, toliko prestravljen da je gotovo izgubio ravnotežu. "Na Polju?"
De Bono samo još više razvuče usta u osmeh kada ču ovo.
"Kukavice", ponovi on. "Znači, možete da popravite ovu mašinu..."
Zatim priđe Kalu i Suzani, pruživši im radio.
"Mogu da pokušam", reče Kal.
"Da se nisi usudio", reče Galin, ili Kalu, ili de Bonu, ili možda obojici.
"To je samo običan radio, pobogu", pobuni se Kal.
"To je Kukavičje BiiiiP", reče Galin.
"Mito", ponovo naglasi Toler.
"Odakle ti?" Kal upita de Bona.
"Ne tiče te se", odvrati Galin. On zakorači prema uljezima. "Ponavljam: ovde niste dobrodošli."
"Mislim da je bio jasan, Kale", reče Suzana. "Pusti ga."
"Izvini", obrati se Kal de Bonu. "Moraćeš sam da ga popraviš."
"Ne umem", odvrati mladić snuždeno.
"Čeka nas posao", reče Suzana, jednim okom motreći na Galina. "Moramo poći."
Zatim povuče Kala za ruku. "Hajdemo", reče ona.
"Tako", izusti Galin. "Proklete Kukavice."
"Osećam želju da mu razbijem nos", javi se Kal.
"Nismo došli da prolivamo krv. Već da sprečimo krvoproliće."
"Znam. Znam."
Kal izvinjavajući se slegne ramenima u pravcu de Bona, okrete leđa polju i oni krenuše nazad između breza. Kada su stigli na drugu stranu začuše korake iza sebe. Oboje se okrenuše. De Bono ih je sledio brižljivo noseći radio.
"Poći ću s vama", izjavi on, iako ga niko nije pozvao. "Možeš popraviti mašinu putem."
"A šta je sa Zvezdanpotokom?" upita Kal.
"Zvezdanpotok se neće vratiti", odvrati de Bono. "Mogu čekati dok im trava ne izraste do dupeta, ali on se neće vratiti. Imam ja preča posla."
Zatim se osmehnu.
"Čuo sam šta je mašina rekla", obavesti ih on. "Biće lep dan."

2.
Pokazalo se da je de Bono bio svestrano obdaren saputnik. Nije bilo teme o kojoj on nije bio spreman da razgovara, tako da je njegova spremnost na razgovor na neki način navela Suzanu da zaboravi melanholiju koja ju je obuzela kada je Džeriho umro. Kal ih je pustio da razgovaraju. Imao je pune ruke posla pokušavajući da u hodu popravi radio. Ipak je uspeo da ponovo upita de Bona odakle mu.
"Dao mi ga je jutros", objasni de Bono, "jedan od Prorokovih ljudi. Imao je pune kutije istih."
"Zaista", primeti Kal.
"To je mito", dodade Suzana.
"Zar mislite da ja to ne znam?" upita ih de Bono. "Znam da se ništa ne dobija zabadava. Ali ne verujem da je svaka stvar koju mi neki Kukavica da mito. Tako govori Zvezdanpotok. I ranije smo živeli sa Kukavicama i preživeli..." On zastade da bi svoju pažnju usredsredio na Kala. "Jesi li uspeo?"
"Još ne. Nisam baš neki stručnjak za žice."
"Možda ću naći nekoga u Bez-premcu", reče on, "ko bi mi ga mogao popraviti. Još malo pa smo stigli tamo."
"Mi smo krenuli do Kaprine kuće", reče Suzana.
"Poći ću s vama. Samo via grad."
Suzana poče da se prepire s njim.
"Čovek mora da jede", reče de Bono. "Stomak će mi još pomisliti da mi u glavi nije sve u redu."
"Nema skretanja", reče Suzana.
"Nećemo skretati", odvrati sav srećan de Bono. "To nam je na putu." On je iskosa pogleda. "Ne budi tako sumnjičava", reče. "Gora si od Galina. Neću vas povesti stranputicom. Imajte poverenja u mene."
"Nemamo vremena za razgledanje. Čeka nas jedan hitan posao."
"U vezi s Prorokom?"
"Da."
"To ti je pravo Kukavičje sr**je", dodade Kal.
"Ko? Prorok?" upita de Bono. "Kukavica?"
"Bojim se da je tako", reče Suzana.
"Vidiš, Galin nije baš u svemu grešio", primeti Kal. "Radio stvarno predstavlja mali mito."
"Ja sam bezbedan", odvrati de Bono. "Mene ne može da dirne."
"Oh, stvarno?" upita Suzana.
"Ne ovde", odgovori de Bono, lupnuvši se po grudima. "Zapečaćen sam."
"Da li to znači da tako mora biti?" upita Suzana uzdahnuvši. "Ti ostaješ pri svojim pretpostavkama, a mi pri svojim?"
"Zašto da ne?" odvrati pitanjem de Bono. "Vi nama niste potrebni."
"Želiš radio", podseti ga ona.
On frknu. "Ne baš toliko. Ako ga izgubim neću plakati. Bezvredan je. Kao uostalom i sve drugo što dolazi od Kukavica."
"Da li su to reči Zvezdanpotoka?" upita Suzana.
"Baš si pametna", odvrati on, pomalo zlovoljno.
"Sanjao sam o ovom mestu..." reče Kal, umešavši se u raspravu. "Mislim da to čini mnogo Kukavica."
"Možda vi sanjate o nama", nezahvalno odvrati de Bono. "Ali mi o vama ne sanjamo."
"To nije tačno", suprotstavi mu se Suzana. "Moja je baka volela jednog od vaših, i on joj je uzvraćao ljubav. Ako nas možete voleti, onda možete i sanjati o nama. Onako kako mi sanjamo o vama, kada nam se ukaže prilika."
Misli na Džerihoa, shvati Kal: govori uopšteno, ali na njega misli.
"Stvarno?" primeti de Bono.
"Da, stvarno", odgovori Suzana planuvši. "Stalno ista priča."
"Kakva priča?" upita Kal.
"Mi je proživljavamo i oni je proživljavaju", odvrati ona, pogledavši u de Bona. Priča o tome kako se rađamo, kako se plašimo da umremo, i kako nas ljubav spašava." To je izgovorila sa takvom sigurnošću kao da joj je bilo potrebno dosta vremena da dođe do ovog zaključka, ali je zato sada niko više nije mogao ubediti u suprotno.
Za neko vreme uspela je da utiša opoziciju. Više od dva minuta sve troje je nastavilo da korača ćutke, a onda de Bono reče.
"Slažem se."
Ona podiže pogled prema njemu.
"Stvarno?" upita ona, vidljivo iznenađena.
On klimnu. "Ista priča?" reče. "Da, čini mi se da to ima smisla. Konačno, ista je i za vas i za nas, bez obzira na zanose. Kao što si rekla. Roditi se, umreti: a između ljubav." Nešto je mrmljajući odmeravao, a zatim dodade: "Ti, razume se, svakako više od mene znaš o ovom poslednjem", nesposoban da potisne kikot. "Pošto si već dosta stara."
Ona se nasmeja; a radio u tom trenutku, kao da želi da obeleži ovaj trenutak, na zadovoljstvo vlasnika i Kalovo iznenađenje ponovo ožive.
"Dobar si ti čovek", povika de Bono. "Dobar čovek!"
Uze ga iz Kalovih ruku i stade da ga podešava, tako da su uz pratnju muzike ušli u neobični grad Bez-premca.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

5. BEZ-PREMCA
1.
Kada su zašli u ulice, de Bono ih je upozorio da je grad bio sklepan u velikoj žurbi, i da ne očekuju nikakav obrazac u planiranju. Ali i pored tog upozorenja nespremni su se suočili sa onim što ih je u gradu čekalo. U tom mestu kao da nije postojao ni nagoveštaj nekog reda. Kuče su bile postavljene jedna uz drugu u nerazrešivoj zbrci, između njih protezali su se tuneli - izraz ulica upotrebio bi neko ko bi hteo da im polaska - tako uski, i tako natrpani da bi se čovek, kud god da pogleda, susretao sa licima i fasadama u rasponu od sasvim primitivnih do onih baroknih.
Pa ipak, u njima nije bilo mračno. Svetlucali su i kamen i pločnik pod njihovim nogama osvetljavajući tako prolaze, pretvarajući i najskromniji zid u slučajno remekdelo sjajnog maltera i još sjajnije cigle.
A i građani su se, više nego ravnopravno, nosili sa svim tim postojećim sjajem kojim je grad mogao da se pohvali. Njihova odeća posedovala je istu onu smesu uštogljene otmenosti za koju su posetioci znali da je stopostotno vidovnjačka; ali ovde, u gradu koji je bio najpribližniji primeru urbane sredine u Fugi, taj je stil doveden do novih krajnosti. Svuda oko njih promicala je izuzetna odeća. Obavezni prsluci zvonili su bezbrojnim zvončićima. Jedna žena imala je na sebi odelo, zakopčano do grla, ali čija je boja toliko odgovarala boji njene kože da je izgledalo kao da je naga. Na ispustu prozora sedela je mlada devojka prekrštenih nogu, a oko lica su joj vijorile raznobojne trake iako nije bilo ni najmanjeg povetarca. Malo niže, u istom prolazu, jedan čovek sa šeširom koji je izgledao kao da je satkan od njegove kose razgovarao je sa kćerkom, dok je na obližnjem ulazu, neki drugi čovek u odelu od konopaca pevao svom psu. A stil je, razume se, bio negovani antistil, koji je podsećao na razliku između crnkinje i belkinje koje prolaze zviždućući gole do pasa i u pantalonama vezanim vrpcama. Mada se videlo da svi uživaju u svom izgledu, on im ipak nije bio najvažniji u životu. Ovoga jutra čekao ih je neodložan posao; nisu imali vremena za gubljenje.
Jedino što im je koliko toliko privlačilo pažnju bile su neke sitnice, proizvodi kasnog dvadesetog veka, tričarije kojima se nekolicima građana igrala. A to su, nema sumje, bili pokloni Prorokovih ljudi. Igračke koje će izbledeti kroz nekoliko dana kao i Šedvelova obećanja. Nisu imali vremena da pokušaju ubediti vlasnike da pobacaju te svetlucave gluposti; ionako će sami uskoro otrkriti kako su nepostojani svi pokloni iz dotičnog izvora.
"Odvešću vas do Lažova", reče de Bono, krčeći im put kroz gomilu. "Tamo ćemo jesti, pa krenuti dalje."
Pažnju Kukavica privlačili su prizori i zvuci koji su dolazili iz svih pravaca. Odlomci razgovora dopirali su do njih kroz vrata i prozore kuća; kao i pesme (neke sa radio aparata); i smeh. Jedna je beba plakala u majčinom naručju; nešto je zalajalo iznad njihovih glava, a kada je podigao pogled, Kal je ugledao pauna kako se šepuri na jednom od gornjih balkona.
"Kud li je, pobogu, nestao?" upita Suzana kada se de Bono izgubio u gomili po treći ili četvrti put. "Prokleto je brz."
"Moramo mu verovati. Potreban nam je vodič", reče Kal i u tom trenutku ugleda de Bonovu plavu glavu. "Eno ga..."
Zaviše za ugao. Odmah potom prolomi se vrisak negde ispred njih u zakrčenom prolazu, tako prodoran i pun bola kao da je počinjeno ubistvo. Ni taj zvuk nije uspeo da ućutka gomilu, ali uspeo je ipak dovoljno da je utiša tako da su Kal i Suzana uhvatili reči koje su usledile pošto je jecaj zamro."Spalili su Kaprinu kuću!"
"Nemoguće", neko reče, i neverica stade da se širi poput plime prateći ovu tvrdnju. Ali glasnik nije dao da ga ućutkaju.
"Spalili su je!" bio je uporan. "I pobili su članove Veća."
Kal je uspeo da se kroz gužvu probije do mesta sa koga je mogao da vidi čoveka; odista je izgledao kao da je prisustvovao nekoj katastrofi. Lice mu je bilo čađavo i blatnjavo i niz njega su se slivale suze dok je ponavljao svoju priču, to jest ono nekoliko bitnih momenata. Prisutni su sve manje izražavali nevericu: više nije bilo nikakve sumnje da govori istinu.
A onda je Suzana postavila najjednostavnije moguće pitanje:
"Ko je to učinio?"
Čovek pogleda u njenom pravcu.
"Prorok..." uzdahnu on. "Prorok je to učinio."
Na to gomila eksplodira, kletve i proklinjanja ispuniše vazduh.
Suzana se okrenu ka Kalu.
"Nismo bili dovoljno brzi", reče sa suzama u očima. "Kale, trebalo je da budemo tamo."
"Ne bismo stigli", reče jedan glas pored nje. De Bono je odnekud iskrsao. "Ne krivite sebe", reče. A zatim dodade: "Ili mene."
"Šta sad?" upita Kal.
"Pronaći ćemo to kopile i ubiti ga", odvrati Suzana. Zatim ščepa de Bona za rame. "Hoćeš li nam pokazati kako da iziđemo odavde?"
"Svakako."
On skrenu i povede ih dalje od mnoštva građana koji su opkolili rasplakanog čoveka. Prolazeći gradom uverili su se da su vesti već stigle do svakog uveta i svakog prolaza. Ni od kuda više nisu dopirali pesma i smeh. Nekolicina ljudi zurila je u parče neba između krovova, kao da čekaju munje i gromove. Izrazi njihovih lica podsetili su Kala na izraze lica ljudi iz Ulice Kočija onoga dana kada se podigao vazdušni vrtlog: odražavali su mnoštvo neizgovorenih pitanja.
Ako je suditi prema delićima razgovora koje su hvatali u prolazu, ljudi se nisu slagali u pogledu onoga šta se dogodilo. Neki su govorili da su pobijeni svi koji su se zatekli u Kaprinoj kući, drugi da je bilo preživelih. Ali bez obzira na ta neslaganja, ono glavno niko nije poricao: Prorok je objavio rat svakom ko se usudi da ospori njegov primat; njegovi sledbenici već su pročešljavali Fugu tražeći nevernike.
"Moramo umaći na otvoreno", reče Suzana. "Pre no što stignu ovamo."
"Ovo je mali savet", primeti de Bono. "Neće im biti potrebno mnogo vremena da ga očiste, ako su sposobni."
"Biće", reče Kal.
Stanovnici nisu ispoljavali ni najmanji znak panike; nisu pokušali da se spakuju i umaknu. Ovakvih progonstava i događaja bilo je i ranije, ili su bar to nagoveštavala njihova izbrazdana lica. I najverovatnije će ih opet biti. Zar bi trebalo da se tome čude?
Bilo im je potrebno desetak minuta da se izvuku iz grada i stignu na otvoreno.
"Žao mi je što moramo tako brzo da se rastanemo", reče Suzana de Bonu, kada se nađoše na granici grada.
"Zašto bismo morali da se rastanemo?"
"Zato što smo došli ovamo da zaustavimo Proroka", odgovori Suzana, "i upravo to ćemo uraditi."
"A ja ću vas odvesti do mesta gde ćete ga naći."
"Kakvog mesta", upita Kal.
"Do nebeskog svoda", sa sigurnošću odvrati de Bono. "Stare palate. Pominjali su je na ulici. Zar niste čuli? To ima smisla. Ako želi da postane Kralj moraće da osvoji Nebeski svod."

2.
Nisu odmakli daleko od Bez-premca kada de Bono zastade i pokaza preko doline prema stubu dima.
"Nešto gori", reče on.
"Nadajmo se da je Šedvel", dodade Kal.
"Mislim da bi trebalo nešto da saznamo o tom kopiletu", reče de Bono. "Ako već nameravamo da ga smaknemo dok je budan."
Ispričali su mu sve što su znali, što je, kada su sve sabrali, bilo veoma malo.
"Čudno", reče Kal. "Čini mi se kao da ga poznajem celog života. A ni godina nije prošla od kada sam ga prvi put ugledao."
"Senke mogu pasti u svim pravcima", izjavi de Bono. "To je moje uverenje. Zvezdanpotok je imao običaj da kaže da postoje mesta čak i u blizini Vrtloga na kojima se prošlost i budućnost prepliću."
"Sve mi se čini da sam možda posetio jedno od njih", reče Kal, "kada sam prošli put bio ovde."
"Kako je izgledalo?"
Kal odmahnu glavom.
"Pitaj me sutra", odvrati on.
Put ih je naneo na močvarni teren. Preko blata su prešli skačući sa kamena na kamen, odustavši od svakog razgovora zbog žabljeg kreketanja koje je dopiralo iz trske. Kada su bili negde na pola puta, do njihovih ušiju dopre zvuk automobila. Zaboravivši na oprez uputili su se ka čvrstom tlu prečicom, do članaka upadajući u raskvašeno tlo dok je na stotine žaba - veličine nokta na palcu, i crvenih kao mak - skakalo pred njima.
Kal se na drugoj strani uspentrao uz drvo kako bi imao bolji vidik. Sa vrha je ugledao konvoj automobila koji se kretao u pravcu grada. Putevi mu nisu bili potrebni. Probijao se točkovima i konjskim snagama. Pred njim su se dizala jata ptica; životinje... one dovoljno brze... bežale su na sve strane.
Suzana mu doviknu:
"Šta vidiš?"
"Čini mi se da je to Hobartova rulja."
"Hobartova?"
U sekundi se stvorila pored njega na drvetu, pruživši se preko jedne grane kako bi se oslobodila krošnje.
"On je", čuo ju je kako kaže, gotovo kao za sebe. "Blagi bože, on je."
Okrenula se ka Kalu i uputila mu jedan divlji pogled koji mu se nije mnogo dopao.
"Dalje ćete morati bez mene", reče ona.
Sišli su sa drveta i počeli da se svađaju.
"Imam neka posla sa Hobartom. Ti pođi dalje. Pronaći ću te kada završim."
"Zar to ne može da pričeka?" upita Kal.
"Ne", odvrati ona odlučno. "Ne, ne može. Kod njega je knjiga koju mi je Mimi dala, i želim da je uzmem."
Primetila je zbunjeni izraz na njegovom licu i unapred je znala svaku primedbu koju će izreći zbog njihovog razdvajanja. Reći će da je njihov pravi cilj Šedvel; da nije vreme za odlaganje susreta s njim. Pored toga, knjiga je samo knjiga, zar ne?; sutra je novi dan. I sve je to razume se, bilo tačno. Ali negde u dubini stomaka osetila je da u tome što se Hobart toliko vezao za knjigu ima neke izopačene logike. Možda se na tim stranicama nalazi znanje sakriveno među onim Jednom davno koje bi se moglo dobro iskoristiti u predstojećem sukobu. Hobart je nema sumnje u to bio ubeđen, a ono što neprijatelj misli o vama verovatno je tačno, inače zašto biste uopšte bili neprijatelji?
"Moram se vratiti", reče ona. "Nema druge."
"Onda ću i ja s tobom."
"Kale, u stanju sam sama da iziđem na kraj s njim", reče ona. "Vas dvojica morate nastaviti ka Nebeskom svodu. Kada se dočepam knjige, lako ću vas naći."
Govorila je krajnje samouvereno; osetio je da nema smisla prepirati se s njom.
"Čuvaj se", reče on zagrlivši je. "Nemoj dopustiti da ti se nešto dogodi.
"Ni tebi, Kale. Zbog mene."
Rekavši to, ona se udalji.
De Bono, koji nije učestvovao u ovom razgovoru već se igrao svojim radiom, sada upita:
"Zar nećemo s njom?"
"Ne", odgovori Kal. "Želi da pođe sama."
De Bono ga upitno pogleda. "U pitanju je ljubav, je l' da?" upita on.
"Otprilike."

3.
Suzana se žurno vratila do grada; ispunjavalo ju je izvesno ushićenje koje nije potpuno shvatala. Da nije jednostavno želela da se već jednom nađe oči u oči s njim i obavi to? Ili je, pak, možda žudela da ponovo vidi Hobarta; da on nije postao neka vrsta ogledala pomoću koga je mogla bolje da upozna samu sebe?
Kada se vratila na ulice - koje su sada bile manje-više prazne, jer su se građani povukli u kuće - ponadala se da on zna kako je ona blizu. Nadala se da mu je srce počelo brže da kuca zbog njene blizine, i da su mu se dlanovi znojili.
Ako se to, ipak, nije dogodilo, ona će mu već pokazati.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

6. TELO JE SLABO
1.
Iako je Šedvel bacio oko na Nebeski svod - jedinu zgradu u Fugi vrednu nekoga ko teži da postane božanstvo - kada se jednom našao u njoj uverio se da je to jedno krajnje neuređeno prebivalište. Svaki od monarha i matrijarha koji su ga nastanjivali tokom vekova unosio je svoje vizije u dvorane i predvorja, sa jednim jedinim ciljem da nadmaši tajne prethodnog stanara. Rezultat je bio ovaj polulavirint, polu kuća strave.
On nije bio prvi Kukavica koji je pretraživao čudovišne hodnike Nebeskog svoda. U prošlosti se nekoliko pripadnika Čovečanstva probilo u palatu i slobodno lutalo po njoj, zahvaljujući tome što njeni tvorci nisu želeli da naruše postojeći mir grubim rečima. Izgubivši se u njenim dubinama ta nekolicina srećnika videla je prizore koje će sa sobom odneti u grob. Na primer, odaju u kojoj su pločice na zidovima imale dvaput više strana nego kocka, tako da su se bez prestanka okretale, a svaka faceta zauzimala određeno mesto u fresci koja nikada nije dovoljno dugo mirovala da bi oko moglo potpuno da je shvati. U drugoj odaji neprestano je padala kiša, topla, prolećna, noćna kiša, a iz poda se širio miris pločnika koji se hladi; jedna od njih je na prvi pogled izgledala sasvim obično, ali bila je sagrađena tako da je njena geometrija varala čula, pa je čovek u jednom trenutku mogao pomisliti da mu se glava toliko nadula da će je ispuniti, a u narednom da se smanjio na veličinu bube.
Posle jednog sata, ili dana, provedenog među ovim čudima, neki nevidljivi vodič poveo bi ih do vrata kroz koja bi izlazili kao da se pojavljuju iz sna. Kasnije bi pokušali da ispričaju šta su sve videli, ali izneverili bi ih sećanje i vlastiti jezik i tako sprečili svaki njihov pokušaj da unaokolo brbljaju o tome. Mnogi su u očajanju ponovo krenuli u potragu za tim delirijumom. Ali Nebeski svod bio je pokretna poslastica koja bi uvek odletela.
Šedvel je stoga bio prvi Kukavica koji je hodio tim hodnicima od zanosa i nazivao ih svojim. Međutim, nije osećao nikakvo zadovoljstvo. To je možda bio najelegantniji način na koji se Nebeski svod mogao osvetiti svom nemilom stanaru.

2.
Kasno popodne, pre no što se suviše smrklo, Prorok se popeo na vrh Nebeskog svoda, u osmatračnicu, u nameri da iz nje razgleda osvojene teritorije. Uprkos svim obavezama iz prošlih nedelja - prerušavanju, zborovima, stalnom politiziranju - nije osećao umor. Sve što je obećao svojim sledbenicima i samom sebi obistinilo se. Kao da mu je izigravanje Proroka obezbedilo moć proricanja. Pronašao je Tkanje, što je i rekao da će učiniti, i oduzeo ga čuvarima; poveo je svoje krstaše u samo srce Fuge, ućutkavši gotovo natprirodnom brzinom sve koji su mu se usprotivili. Dalje nije imao kud osim da postane božanstvo, a sa mesta na kome se trenutno nalazio video je način da to i ostvari.
Vrtlog.
Njegov Plašt je previrao i tutnjao, skrivajući svoje tajne od svačijeg pogleda, pa i njegovog. Nije važno. Sutra, kada Hobartov bataljon završi pokoravanje urođenika, ispratiće Proroka do vrata Vrtloga, mesta koje je Vrsta nazivala Uska jasnoća, i on će zakoračiti unutra.
Tada?; ah tada...
Hladnoća na zatiljku trgnu ga iz maštanja.
Na vratima odaje za osmatranje stajala je Imakolata. Svetlost joj nije smetala. Pokazivala je svoje rane u svoj njihovoj zagonetnoj slavi; pokazivala je i svoje slabosti; i svoju mržnju. Teško mu je padalo čak i da je gleda.
"Šta želiš?" upita on.
"Došla sam da ti se pridružim", reče ona. "Ne dopada mi se ovo mesto. Zaudara na Staru nauku."
On slegnu ramenima i okrenu joj leđa.
"Znam o čemu razmišljaš, Šedvele, reče ona. "Veruj mi, to ne bi bilo mudro.'
Već dugo nije čuo da mu neko izgovara ime, i nije mu se dopalo kako je zvučalo. Bio je to pomak unazad ka biografiji za koju je gotovo prestao da veruje da je bila njegova.
"Šta to ne bi bilo mudro?" upita on.
"Da pokušaš da prodreš u Vrtlog."
On ništa ne odgovori.
"Upravo to nameravaš, zar ne?"
I dalje je bila u stanju sasvim lako da ga prozre.
"Možda", odvrati on.
"To bi bila pogubna greška."
"Oh, stvarno?" reče on, ne skidajući pogled sa Plašta. "A zašto, molim te?"
"Čak ni Porodice ne shvataju šta su to stvorile kada su pustile Razboj u pogon", reče ona. "On je nesaznatljiv."
"Ništa nije nesaznatljivo", progunđa on. "Ne za mene. Više ne."
"Još si samo čovek, Šedvele", podseti ga ona. "Ranjiv si."
"Zaveži", odbrusi on.
"Šedvele..."
"Zaveži!" ponovi on i okomi se na nju. "Ne želim više da te slušam dok si tako malodušna. Evo me ovde, je li tako? Osvojio sam Fugu."
"Mi smo je osvojili."
"U redu, mi. Šta želiš za tu uslugu?"
"Znaš ti dobro šta ja želim", reče ona. "Šta sam oduvek želela. Spori genocid."
On se osmehnu. Dugo se spremao da joj odgovori, a kada se konačno odlučio, polako je izrekao.
"Ne, mislim da to neće moći."
"Zašto smo ih onda sve ove godine sledili?" upita ona. "Da bi ti stekao dobit, a ja bila osvećena."
"Stvari su se izmenile", reče on. "Želim da okusim stvaranje. Želim ono što se nalazi u Vrlogu."
"Razneće te."
"Sumnjam", reče on. "Nikada nisam bio snažniji."
"U Svetilištu si rekao", odvrati ona, "da ćemo ih zajedno uništiti."
"Lagao sam", sasvim lako priznade Šedvel. "Rekao sam ti ono što si želela da čuješ, jer si mi bila potrebna. Sada mi se gadiš. Kada postanem bog imaću nove žene."
"Sada već hoćeš da budeš bog?" Ova misao kao da joj se strašno dopala. "Ti si prodavac, Šedvele. Ti si otrcani mali prodavac. Ja sam ta koju štuju."
"Kako da ne", odvrati Šedvel. "Video sam taj tvoj Kult. Kosturnica i čašica evnuha."
"Neću dozvoliti da me prevariš, Šedvele", reče ona i krenu ka njemu. "Od svih ljudi, baš ti."
Već mnogo meseci znao je da će doći i ovaj trenutak, trenutak kada će konačno shvatiti da ju je iskoristio i prevario. U potaji i sistematično pripremao se za posledice, odvajajući je od svih saveznika i povećavajući vlastitu zalihu sredstava odbrane. Ali ona je i dalje posedovala menstrum, a njega joj nikada neće moći oduzeti. Čak i sada je video kako joj navire kroz oči, i jedva je uspeo da suzbije želju da utekne pred njim.
Ipak je uspeo da savlada taj poriv i krene ka njoj, da joj spusti šaku na lice i pomiluje ozlede i kraste.
"Ne bi me..." promrlja on, "... valjda ubila?"
"Neću ti dozvoliti da me prevariš", ponovi ona.
"Ali biti mrtav znači biti mrtav", reče on umirujućim glasom. "Ja sam samo Kukavica. I sama znaš koliko smo mi slabi. Za nas nema Vaskrsenja."
Dodir mu postade ritmičniji. Znao je da to mrzi. Ona, prava devica, ona, sva od leda i žaljenja. Ranije je bila u stanju da mu sagori kožu na prstima ako bi je ponizio na ovaj način. Ali Mama Pas je bila mrtva, Hag je postala beskorisna luda dovoljna sama sebi. Nekada moćna vračara sada je bila slaba i umorna, i oboje su to znali.
"Sve ove godine, srce..." poče on, "... sve ove godine taman toliko si popuštala dizgine, taman toliko si me dovodila u iskušenje..."
"Dogovorili smo se..." poče ona, "... zajedno..."
"Ne", odvrati Šedvel, kao da ispravlja neko dete. "Iskoristila si me, kako bi dospela među Kukavice, jer budimo iskreni, oni su te plašili." Htela je da mu se usprotivi, ali on joj položi šaku preko grla. "Ne prekidaj me", reče on. Poslušala ga je. "Oduvek si me prezirala", nastavi on. "Poznato mi je to. Ali bio sam ti od koristi i činio sam ono što bi mi naredila, sve dok sam želeo da te dodirnem."
"Je li to ono što sada želiš?" upita ona.
"Nekada..." reče on, gotovo žaleći zbog gubitka, "... nekada bih ubijao samo da mi dozvoliš da osetim pod prstima bilo na tvom vratu. Kao sada." On je malo steže. "Ili da te milujem..."
Zatim pređe dlanom druge šake preko njenih grudi.
"Ne čini to", reče ona.
"Magdalena je mrtva", podseti je on. "Ko će sada da stvara novu decu? Neće valjda stara kučka; ona je sterilna. Nema ljubavnika. Ne. Mislim da ćeš morati ti. Konačno ćeš morati da ponudiš tu tvoju dragocenu stvarčicu."
U tom ga trenutku ona odgurnu od sebe i verovatno bi ga ubila, da je u tome nije omelo gnušanje koje je osetila dok se prema njoj onako grubo ponašao. Uskoro je povratila samokontrolu. U očima joj se videlo da je bila spremna da ubije. Više nije mogao da odgađa osvetu, a da ne ugrozi vlastitu bezbednost. Smatrala ga je budalom, ali znao je on kako će je naterati da zažali što je bila tako arogantna. Kada je podigla glavu kako bi ga popljuvala menstrumom on stade da izvikuje imena koje je, pre samo nekoliko časova, zapisao na paklici cigareta.
"Sosa! Vesel! Ferčajld! Divajn! Los! Hana!"
Zbogomčići stadoše da pristižu na njegov poziv, stružući uz stepenice. Više nisu bili bedna, usamljena stvorenja kojima je nedostajala ljubav; takvi su bili dok se Magdalena brinula o njima. Šedvel je sa njima postupao nežno i za kratko vreme ih je pridobio; hranio ih je, učinio ih moćnima.
Svetlost na Imakolatinom licu zgasnu kada ih ču iza sebe. Okrenula se u trenutku kada su nahrupili na vrata.
"Poklonila si mi ih" reče on.
Ona vrisnu kada ih ugleda, onako debele i mesnate. Zaudarali su na klanicu.
"Dao sam im krvi umesto mleka", reče Šedvel. "To ih je nateralo da me zavole."
On coknu jezikom i stvorenja postrance krenuše ka njemu, vukući za sobom organe kojima su tek morali da pronađu namenu.
"Upozoravam te", reče on, "ako pokušaš da me povrediš oni preko toga neće olako preći."
Dok je govorio shvatio je da je Imakolata u poslednji čas pozvala Hag iz hladnijih delova Nebeskog svoda. Ona je sada poput kakve jogunaste senke lebdela uz vračarino rame.
"Pusti ga", čuo je kako uzdiše Imakolati u uvo. Nijednog trenutka nije pomislio da bi ona mogla poslušati taj savet, ali upravo to je učinila; prvo je pljunula na pod ispred Šedvelovih nogu, a zatim se okrenula i pošla. Jedva je mogao da poveruje da je ovu bitku tako lako izvojevao. Do sada nije smeo ni da se ponada da su je tuga i ono što je pretrpela od Roma ovoliko obeshrabrili. Konačni obračun se završio pre no što je i počeo.
Jedan od zbogomčića pored njega razočarano vrisnu. On odvrati pogled od sestara i reče mu da ućuti. Pokazalo se da je to bilo pogubno, jer u trenutku kada je skrenuo pogled utvarna sestra obrušila se iz vazduha na njega, širom razjapljenih vilica punih zuba koji su odjednom strašno izrasli, spremna da mu iščupa varavo srce.
A kod vrata, Imakolata se upravo okretala, dok je menstrum provaljivao iz nje.
On pozva zveri da mu priteknu upomoć, ali još dok je to činio Hag je već bila na njemu. Izbila mu je dah bacivši ga na zid, i kandžama mu zaparavši grudi.
Zbogomčići nisu mogli da dozvole da onog ko im daje krvi vide poraženog. Stuštili su se na Hag pre no što je noktima uspela Šedvelu da raspara sako, i odvukli je od njega; sve vreme je vrištala. Pomogla je ovim stvorenjima da dođu na svet; pustila ih je u svet ludila i tame. Možda upravo zbog toga nisu prema njoj imali milosti. Komadali su je ne zastavši ni na trenutak.
"Zaustavi ih", povika Imakolata.
Prodavac je pregledao rupe koje je Hag napravila u njegovom sakou. Da je samo još trenutak potrajalo ščepala bi mu srce.
"Opozovi ih, Šedvele! Molim te!"
"Već je mrtva", reče on. "Pusti ih da se poigraju."
Imakolata koraknu da pomogne sestri, ali čim je to učinila najveći od zbogomčića, sa sićušnim belim očima kao u kakve ribe iz velikih dubina i ustima nalik na ranu, ispreči se između nje i spasa. Ona otpljunu strelu menstruma u njegova pulsirajuća prsa, ali on u hodu primi udarac i nastavi prema njoj.
Šedvel je video ova čudovišta kako se međusobno ubijaju iz zabave. Znao je da su u stanju da podnesu i najtežu ranu ne trepnuvši. Ovaj, na primer, po imenu Vesel, mogao je da izdrži i stotinu ovakvih rana, pa da i dalje bude veseo. A nije bio ni glup. Dobro je savladao lekcije koje im je on održao. Upravo je skočio na Vračaru, obavio joj ruke oko vrata, a noge oko bedara.
Znao je da će tolika intimnost pomesti Imakolatu. I stvarno, kada je prineo svoje lice njenom, ljubeći je što je umešnije mogao svojim deformisanim usnama, ona poče da vrišti, konačno izgubivši kontrolu i sračunatost. Menstrum je oticao iz nje u svim pravcima, uzalud trošeći snagu na tavanicu i zidove. Ono nekoliko bodlji koje su pronašle njenog napadača samo su ga još više razljutile. Iako nije posedovao seksualni aparat, Šedvel ga je naučio osnovnim pokretima. Trljao se o nju poput uspaljenog psa, zavijajući joj u lice.
Pogrešio je što je otvorio usta, jer je delić menstruma pronašao put do njegovog grla i razneo ga. Vrat mu je eksplodirao, a glava, koja nije više imala na čemu da stoji, zanela se unazad viseći na masnim nitima.
Čak i posle toga, nastavio je da se pripija uz nju, tarući svoje telo u drhtavim grčevima o njeno. Stisak mu je ipak dovolno popustio da je mogla da ga strgne sa sebe, izišavši iz ovog okršaja krvava od glave do pete.
Šedvel pozva preostale zbogomčiće koji su se osvetnički igrali sa Hag. Oni se okupiše pored njega. Od Hag je ostala samo gomilica đubreta koja je podsećala na ostatke riblje iznutrice u slivniku.
Videvši ostatke, Imakolata, lica otromboljenog kao u kakvog imecila, ispusti jedan jecavi krik.
"Vodite je odavde", reče Šedvel. "Ne želim da vidim njeno ogavno lice. Odvedite je u brda. Bacite je na đubre."
Dva zbogomčića priđoše vračari i dohvatiše je. Nije ni trepnula, ni prstom makla da iskaže neslaganje. Kao da ih više nije ni videla. Možda je smaknuće jedine preostale sestre, ili napad zveri, ili je možda i jedno i drugo, uslovilo da se u njoj nešto raščini. Odjednom je ostala bez moći da začara ili zastraši. Prazna vreća koju su izvukli kroz vrata i sneli niz stepenice. Nije čak ni paodigl pogled u Šedvelovom pravcu.
Osluškivao je klecavo silaženje zbogomčića niz stepenice, i dalje iščekujući da se ona vrati po njega, da krene u poslednji napad. Ali ne. Sve je bilo gotovo.
On priđe onom što je ostalo od Hag. Njeni ostaci zaudarali su na nešto pokvareno.
"Poslužite se, reče preostalim zverima, koje se baciše na ostatke i pobiše se oko njih. Osetivši gađenje nad njihovim apetitom on se okrenu prema Vrtlogu.
Uskoro će se nad Fugu spustiti noć, hitro spuštena zavesa zakloniće dnevne aktivnosti. Sa sutrašnjim danom počinje novi čin.
Negde s druge strane oblaka koji je posmatrao nalazilo se znanje, koje će ga preobraziti.
Posle toga, neće biti ni dana ni noći ako on to ne naredi.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

7. OTVORENA KNJIGA
1.
Zakon je stigao u Bez-premca.
Došao je da iskoreni nesuglasice: ali nikakve nesuglasice nije pronašao. Prispeo je s batinama, oklopima i mecima, spreman da se suoči sa naoružanim pobunjenicima: a njih niko čak nije ni pominjao. Dočekao ga je lavirint senovitih ulica, uglavnom praznih, i nekoliko pešaka koji su pognuli glave čim su ugledali uniforme.
Hobart je smesta naredio da se pretresu sve zgrade. To je, doduše, propraćeno nekolikim mrkim pogledima, ali na njima se i završilo. Bio je razočaran; dobro bi mu došlo da je naišao na bilo kakav otpor koji bi mu omogučio da ispolji autoritet. Znao je da je cilj ove sveopšte pokornosti da ga nagna da oseti lažnu sigurnost, pošto je očekivani sukob izostao. Sada je najvažnije bilo stražariti; stražariti bez prekida.
To je bio razlog što se smestio u kuću sa čijih je gornjih spratova imao dobar pregled grada i u kojoj je mogao da provede noć. Sutra je dan velikog otisnuća u Vrtlog i mogle su se očekivati nevolje. Pa opet, ko može bilo šta zasigurno tvrditi kada je reč o ovim ljudima. Bili su tako poslušni; poput životinja, prevrtali su se preko glave već pri najmanjem nagoveštaju neke veće moći.
Zgrada koju je rekvirirao malo šta je imala da mu ponudi, osim dobre preglednosti grada. Predstavljala je lavirint soba; zbrku izbledelih murala koje gotovo da nije ni pogledao; oskudan i škripav nameštaj. Neudobnost mu nije smetala: voleo je spartanski život. Ali zato mu je smetala atmosfera; imao je osećaj da su izbačeni stanari još tu, samo da ih on ne vidi. Da je verovao u duhove, kazao bi da ih je ova kuća puna. Ali kako nije, svoje je strahove čuvao u sebi, gde su se množili.
Palo je veče i ulice su postale mračne. Sada je malo šta mogao da vidi sa prozora na vrhu, ali čuo je smeh koji je dopirao odozdo. Dao je ljudima slobodno veče da malo uživaju, upozorivši ih da ne zaborave kako je ovaj grad neprijateljska teritorija. Smeh je postajao sve raskalašniji, a onda se udaljio niz ulicu. Neka se zadovolje, pomisli on. Sutra će ih krstaški pohod odvesti na tlo koje ovdašnji žitelji smatraju svetim: ako uopšte nameravaju da im se odupru, učiniće to tada. Iste stvari događale su se i u spoljašnjem svetu: čovek koji ne bi pomerio ni mali prst kad bi mu spalili kuću, pobesneo bi ako bi neko samo dodirnuo neku tričariju koju je on smatrao svetinjom. Sve je nagoveštavalo da će sutrašnji dan biti zamoran i krvav.
Ričardson je odbio da uzme slobodnu noć i ostao je u kući kako bi sačinio izveštaj o dnevnim zbivanjima za vlastitu arhivu. Brižljivo je zapisivao svaki korak sitnim, pedantnim rukopisom. Upravo je sada na tome radio, dok je Hobart osluškivao smeh koji je bledeo.
Konačno je odložio pero.
"Gospodine?"
"Šta je?"
"Ovi ljudi, gospodine. Čini mi se..." Ričardson zastade, ne znajući kako da oblikuje pitanje koje mu se motalo po glavi od kada su stigli ovamo. "... čini mi se da ne izgledaju baš sasvim kao ljudi."
Hobart se zagleda u čoveka. Kosa mu je bila besprekorno podšišana, obrazi besprekorno obrijani, uniforma besprekorno ispeglana.
"Možda si u pravu", odvrati on.
Senka zbunjenosti pređe preko Ričardsonovog lica.
"Ne razumem... gospodine."
"Dok si ovde ne treba da veruješ ni u šta što vidiš."
"Baš ni u šta, gospodine?"
"Tako je", reče Hobart. On spusti prste na staklo. Bilo je hladno; toplota njegovog tela napravila je magličaste krugove oko vrhova njegovih prstiju. "Celo ovo mesto predstavlja gomilu iluzija. Trikova i zamki. Ničemu ovde ne treba verovati."
"Ništa nije stvarno?" upita Ričardson.
Hobart se zagleda preko krovova ove male nedođije, razmišljajući o ovom pitanju. Stvarno je bila reč koju je nekada upotrebljavao bez problema. Stvarno je ono što je pokretalo svet, što je bilo opipljivo i istinito. A njegova druga strana, nestvarno, to je bilo ono što je neki ludak izvikivao u ćeliji u četiri sata izjutra; nestvarni su bili neosnovani snovi o moći.
Ali njegov stav o ovim stvarima suštinski se izmenio od njegovog prvog susreta sa Suzanom. Želeo je da je uhvati više no bilo kog drugog, ali progoneći je upadao je iz jedne čudnovatosti u drugu, dok se nije toliko zamorio da je jedva razlikovao levu stranu od desne. Stvarno? Šta je bilo stvarno? Možda je (ovo mu nikada ne bi palo na pamet pre Suzane) stvarno bilo samo ono što je on kazao da je stvarno. On je bio general, a vojniku je trebalo odgovoriti kako bi očuvao zdrav razum. Trebalo mu je dati jasan odgovor koji će mu obezbediti miran san.
To je i učinio:
"Ovde je samo zakon stvaran", reče on. "Toga se moramo držati. Svi mi. Razumeš li?"
Ričardson klimnu. "Da, gospodine."
Nastupila je duža pauza, a neko je napolju počeo da podvriskuje poput pijanog Čirokija. Ričardson zatvori dnevnik i uputi se ka drugom prozoru.
"Pitam se..." poče on.
"Da?"
"Možda bi trebalo da iziđem. Tek na kratko. Da se suočim s tim iluzijama.
"Možda."
"Sada kada znam da je sve to laž..." reče on, "... sasvim sam bezbedan, je li tako?"
"Krajnje bezbedan", odvrati Hobart.
"E pa, onda, ako nemate ništa protiv..."
"Samo idi. Uveri se u ono šta sam ti kazao."
Ričardson se istog časa udaljio iz sobe i počeo da spušta niz stepenice. Nekoliko trenutaka kasnije Hobart ugleda njegovu senovitu pojavu kako odmiče ulicom.
Inspektor se protegnu. Bio je veoma umoran. U susednoj sobi nalazio se madrac, ali odlučio je da se ne prepusti njegovoj udobnosti. Ako bi spustio glavu na jastuk njegovo bi prisustvo bilo veoma čujno.
Umesto na madrac seo je na jednu od tvrdih stolica i izvadio iz džepa knjigu bajki. Nije se odvajao od nje od trenutka kada ju je prisvojio; više nije znao koliko je već puta pregledao njene stranice. Krenuo je iz početka. Ali redovi su mu postajali sve zamagljeniji pred očima, i mada je pokušavao da se pribere, kapci su mu se sve češće i češće sklapali.
Mnogo pre no što je Ričardson pronašao iluziju koju je mogao nazvati svojom, Zakon koji je došao u Bez-premca zaspao je.

2.
Suzani uopšte nije bilo teško da izbegne Hobartove ljude kada se vratila u grad. Iako su ih ulični prolazi bili puni, senke u njima postale su neprirodno guste, tako da je uspela da održi rastojanje sa neprijateljem. Međutim, trebalo je stići do Hobarta, a to baš nije bilo tako lako. Mada je htela da posao završi što je pre bilo moguće, ipak nije imalo smisla izlagati se opasnosti da je uhapse. Već dva puta je uspela da im pobegne; nije više smela da izaziva sreću. Iako je postala strašno nestrpljiva, odlučila je da sačeka da se smrači. U ovo doba godine dani su još bili kratki; moraće da se strpi samo nekoliko časova.
Pronašla je jednu praznu kuću - poslužila se jednostavnom hranom koju su vlasnici ostavili - i lutala odajama sa odličnom akustikom dok napolju nije počelo da se smračuje. Nikako nije mogla da prestane da misli na Džerihoa, i okolnosti pod kojima je umro. Pokušala je da se priseti kako je izgledao, i donekle je uspela da sebi dočara njegove oči i ruke, ali to je ujedno i bilo sve. Rastužila ju je nemogućnost da se priseti njegovog lika. Suviše brzo se izgubio. Upravo je zaključila da je dovoljno mračno i da bi sada već mogla da iziđe, kada je začula glasove. Spustila se u podnožje stepeništa i izvirila napolje. Na pragu su se nalazile dve prilike.
"Ne ovde..." čula je kako šapuće neka devojka.
"Zašto da ne?" jedva je razaznala reči njenog pratioca. Nema sumnje, bio je to jedan od Hobartovih ljudi. "Zašto da ne? Mesto kao i svako drugo."
"Ovde već nekog ima", reče devojka zagledavši se u tajnu kuće.
Muškarac se nasmeja. "Odvratni jebači!" povika on. Zatim grubo povuče ženu za ruku. "Hajde da nađemo neko drugo mesto", reče. Zatim se udaljiše ulicom.
Suzana se pitala da li je Hobart blagoslovio ovakvo bratimljenje. Nije mogla da poveruje u to.
Bilo je krajnje vreme da prestane da ga sledi u svojoj mašti; i umesto toga, da ga pronađe i obavi posao. Izvukla se iz kuće, osmotrila ulicu, pa zakoračila u noć.
Vazduh je bio miomirisan; retke su bile kuće u kojima je gorela svetlost, a i svetlost koja je dopirala kroz prozore poticala je od sveća; nebo iznad njene glave bilo je sjajno, a zvezde nalik na kapljice rose posute po somotu. Izvesno vreme koračala je s licem podignutim spram neba, zanesena prizorom. Ali u toj zanesenosti nije mogla da oseti da li je Hobart blizu. A bio je tu negde. Ali gde? Mogla je izgubiti dragocene časove obilazeći kuću po kuću u pokušaju da ga pronađe.
Kada nisi sigurna, pitaj policajca. To je bila jedna od majčinih omiljenih izreka, krajnje primerena ovom trenutku. Nekoliko jardi od mesta na kome se nalazila, jedan pripadnik Hobartove horde piškio je uza zid pevajući nakaradnu verziju pesme Zemlja nade i slave, prateći njome mlaz kojim je polivao zid.
Nadajući se da je dovoljno pijan da je ne prepozna, upita ga za Hobarta.
"Šta će ti on", reče čovek. "Uđi ovamo. U toku je proslava."
"Možda kasnije. Moram videti inspektora."
"Pa, ako baš moraš", složi se čovek. "On je u onoj tamo visokoj zgradi belih zidova." On pokaza u pravcu iz koga je upravo došla, polivši pri tom cipele. "Negde s desne strane", reče.
Čovek ju je dobro uputio uprkos svom ne baš najdoličnijem stanju. Kada je skrenula desno našla se u ulici utihlih zdanja, a na uglu naredne raskrsnice nalazila se jedna dosta velika zgrada, čiji su zidovi izgledali izbledeli pri svetlosti zvezda. Na vratima nije bilo stražara; verovatno su se predali zadovoljstvima koja je Bez-premca mogao da im ponudi. Gurnula je vrata i zakoračila unutra, a da je niko nije presreo.
O zidove odaje u koju je stupila bili su oslonjeni štitovi Hobartovih ljudi, ali njoj nije ni bila potrebna potvrda da se nalazi u pravoj kući. Stomak joj je već govorio da Hobart boravi u jednoj od odaja na spratu.
Krenula je uz stepenice, ne znajući šta će preduzeti kada se jednom nađe licem u lice s njim. Svojim proganjanjem pretvorio joj je život u košmar i želela je da ga na neki način natera da zažali zbog toga. Ali nije mogla da ga ubije. To što je uklonila Magdalenu već je samo po sebi za nju bilo i previše grozno; savest joj ne bi dozvolila da ubije jedno ljudsko biće. Najbolje će biti da se dočepa knjige i ode.
Na vrhu stepeništa nalazio se hodnik, na čijem kraju je ugledala odškrinuta vrata. Uputila se ka njima i gurnula ih. Njen neprijatelj je bio unutra; sam, opušteno je sedeo na stolici, zatvorenih očiju. U krilu mu je počivala knjiga bajki. Čim ju je ugledala živci su joj zatreperili. Uopšte nije oklevala, već se preko golog poda unutila ka mestu gde je dremao.
Hobart je u snu lebdeo iznad nekog zamagljenog mesta. Oko glave su mu leteli noćni leptirovi, i lepetali mu prašnjavim krilima po očima, ali on nije bio u stanju da podigne ruke i otera ih. Negde u blizini osetio je opasnost, i upitao se iz kog li će pravca doći?
Magla se pomerila na levu stranu, a potom na desnu.
"Ko...?" promrmlja on.
Kada ga ču kako nešto govori Suzana se ukoči. Nalazila se na jard od stolice, ne više. Promrmljao je još nešto; neke reči koje nije mogla da shvati. Ali nije se probudio.
Iza kapaka Hobart je na trenutak ugledao neku nestalnu priliku u magli. Počeo je da se bori protiv snenosti koja ga je obrvala; želeo je da se probudi i odbrani.
Suzana napravi još jedan korak ka spavaču.
On ponovo zastenja.
Drhtavim prstima posegnula je za knjigom. Kada ih je obavila oko nje, on širom otvori oči. Pre no što je uspela da mu je istrgne, njegov se stisak pojačao. Ustao je.
"Ne!" povika on.
Usled šoka koji je doživela kada se probudio umalo nije ispustila knjigu, ali sada više nije htela da se odrekne svoje nagrade: ta je knjiga bila njena. Trenutak su se gušali boreći se da je otmu jedno od drugog.
A onda - bez ikakvog upozorenja - iz šaka stade da im se podiže veo tame, ili tačnije iz knjige koju su držali između sebe.
Podigla je pogled prema Hobartovim očima. I njega je zapanjila isto koliko i nju moć koja se iznenada oslobodila između njihovih isprepletenih prstiju. Tama se isprečila između njih poput dima, rascvetala se naspram tavanice i istog časa počela ponovo da se spušta, obavijajući ih oboje u noć unutar noći.
Čula je kako je Hobart kriknuo od straha. Sledećeg trenutka reči kao da su počele da naviru iz knjige, nalik na bele oblike naspram dima, i dok su se dizale postajale su ono što su označavale. Ili je to bilo posredi, ili su ona i Hobart padali i pretvarali se u simbole dok se knjiga otvarala da ih primi. Možda je posredi bilo jedno, a možda drugo; ili oboje, na kraju se sve stopilo u jedno.
Bez obzira da li su se uzdizali ili padali, kao jezik ili život, bili su preneti u zemlju iz bajki.

vtb:) · Početnik Domaćeg.de

8. BIT ZMAJA
U stanju u koje su ušli vladao je mrak; mrak pun šapata. Suzana nije mogla da vidi ništa ispred sebe, čak ni vrhove prstiju, ali zato je čula blago šaputanje koje je do nje donosio topao povetarac s mirisom borovine. I jedno i drugo dodirnuše joj lice, šapat i povetarac; oboje je uzbudiše. Znali su da je ovde, ti ljudi koji su naseljavali priče u Miminoj knjizi: jer ona i Hobart su sada postojali tu, u knjizi.
Na neki način, za vreme gušanja, bili su preobraženi - ili su to bile bar njihove misli. Ušli su u carstvo običnog života reči.
Stojeći u tami i osluškujući svuda oko sebe šaputanja, uopšte joj nije bilo teško da ih razume. Konačno, nije li autor ove knjige za vreme pisanja pretočio misli u reči, znajući da će ih njegovi čitaoci dešifrovati za vreme čitanja, ponovo od njih stvarajući misli? Štaviše: stvaraće zamišljeni život. I tako se ona sada obrela tu.
Živela tim životom. Izgubljena u Geschichen der Geheimen Orte, ili pronađena u njima.
Upravo je shvatila da se nagoveštaji neke svetlosti kreću s obe njene strane; ili se to možda ona kretala: da to ona možda ne trči, ili leti? Ovde je sve bilo moguće: ovo je bila zemlja bajki. Usredsredila se kako bi bolje razabrala šta su značili ovi odblesci svetlosti i tame, i istog časa shvatila da je putovala velikom brzinom kroz aleje drveća, nepreglednog praiskonskog drveća, a svetlost između njih postajala je sve sjajnija.
Negde iznad i ispred, Hobart ju je čekao, nju ili tu stvar u koju se pretvorila leteći po stranicama.
Ovde ona nije bila Suzana; ili bar nije bila samo Suzana. Ovde nije mogla jednostavno da bude ono što jeste, isto kao što ni on nije mogao da bude Hobart. U ovoj apsolutnoj šumi prerasli su u nešto mitsko. Privukli su na sebe snove koje je ovo mesto slavilo: želje i obećanja koja su ispunjavala priče iz dečje sobe i na taj način oblikovala sve potonje želje i veru. Obećanja.
Divljim Šumama lutala je sva sila likova, nije bilo teško izabrati: u svakoj priči se, pre ili kasnije, bar jedna scena odigravala ovde. Ovo je mesto gde su ostavljani siročići da bi umrli ili pronašli svoj usud: device su tu dolazile u strahu od vukova, a ljubavnici u strahu od svojih srdaca. Ovde su ptice govorile, a žabe žudile da dospeju na presto, svaki je gaj imao svoj ribnjak i izvor, a svako drvo vrata koja su vodila u podzemni svet.
Šta je od svega toga postala ona? Deva, razume se. Još od detinjstva bila je deva. Osetila je da Divlje šume postaju svetlije od ove misli, kao da je njome zapalila vazduh.
"Ja sam deva... promrmlja ona, ... a on je zmaj.
Oh, da. Tako je; razume se da je tako.
Brzina kojom je letela povećala se; stranice su se bez prestanka okretale. Sada je pred sobom ugledala odsjaj metala između drveća, i jednog Velikog Crva, čija je sjajna krljušt bila obmotana oko korena drevnog drveta, dok mu je ogromna glava sa zatupastom gubicom počivala na pokrivaču od krvavo crvenih makova čekajući na svoj trenutak.
No, ma kako savršen bio u svakoj ljuspi, ona je u njemu razabrala i Hobartove crte. Bio je satkan poput šare svetlosti i senke, baš kao i - a to je bilo najčudnije - sama reč ZMAJ. Sve troje naseljavali su isti prostor u njenoj glavi: živi tekst što su ga tvorili čovek, reč i čudovište.
Veliki Crv Hobart otvori svoje jedino upotrebljivo oko. Iz drugog je virila slomljena strela, kojom ga je, bez sumnje, pogodio neki od junaka nastavivši potom svojim kitnjastim i blistavim putem u uverenju da je usmrtio zver. Ali nju nije bilo tako lako uništiti. Još je bila živa; prstenovi su joj bili izbrazdani ožiljcima, ali to nije moglo da umanji njihovu veličanstvenost, ni da pomuti njen sjaj. A ono dobro oko? U njemu je bilo dovoljno zla za čitavo pleme zmajeva.
Ugledao ju je i malo podigao glavu. Rastaljen kamen iscureo mu je između usana i sparušio makove.
Njen let prema njemu nije urodio plodom. Osetila je kako je probada pogledom. Telo je počelo da joj podrhtava. Zateturala se prema mračnom tlu poput zgnječenog noćnog leptirka. Tle ispod nje bilo je posuto rečima; ili su to bile možda kosti? Ma šta da je to bilo, pala je pravo u sredinu, odbacivši na sve strane krhotine gluposti jer je sve vreme mlatarala rukama.
Ustala je i osvrnula se oko sebe. Kolonade su svuda unaokolo bile prazne: nije bilo junaka na koga bi se mogla osloniti, niti majke koja bi je mogla utešiti. Ostala je sama sa Crvom.
Podigao je glavu još nekoliko stopa uvis, a zatim je jedva primetnim pokretom izazvao slabu lavinu krljušti.
Bio je divna reč, to se nije moglo poreći, njegove svetlucave ljuspe su blistale, elegancija zla bila opojna. Gledajući ga osetila je istu onu smesu želje i straha koje se tako dobro sećala još iz detnjstva. Njegovo prisustvo ju je uzbudilo, nije bilo druge reči za to. Kao da odgovara na to njeno priznanje, Zmaj zagrme. Zvuk koji je ispustio bio je topao i dubok; nastao u utrobi, prošao je krivudajući kroz celo njegovo telo i izbio između bezbrojnih zuba tankih poput igala, kao da obećava da će okolo uskoro postati još vrelije.
Sva se svetlost izgubila između drveća. Nije se čuo ni poj ptica niti govor životinja; ako je išta uopšte živelo u Zmajevoj blizini nije se usuđivalo ni da šušne među rastinjem. Nestali su čak i kosti-reči i makovi, ostavivši ova dva elementa, Devu i čudovište, da odigraju svoju legendu.
"Završava se ovde", reče Hobart, na zmajevskom jeziku od lave. Svaki slog koji je izgovorio predstavljao je mali plamen, koji bi spržio čestice prašine oko njene glave. To je nije plašilo: samo ju je razveseljavalo. Do sada je bila samo posmatrač ovih obreda; konačno je postala izvođač.
"Zar nemaš ništa da mi kažeš?" upita Zmaj, bljujući reči između zbijenih zuba. "Nema blagoslova? Nema objašnjenja?"
"Ničeg", odvrati ona prkosno. Kakva korist od razgovora, kada su jedno drugo tako dobro čitali? Znali su ko su, zar ne? znali su šta znače jedno drugom. U konačnom obračunu u svakoj velikoj priči dijalog je bio izlišan. Kada nema šta više da se kaže, preostaje delanje: ubistvo, ili venčanje.
"Pa, dobro", reče Zmaj i krenu ka njoj zakržljalim prednjim nogama, vukući se celom dužinom preko pustopoljine koja ih je delila.
Namerava da me ubije, pomisli ona; moram brzo nešto da preduzmem. Šta čini Deva kada se nađe u sličnoj situaciji? Da li beži, ili pokušava pesmom da uspava zver?
Zmaj se već nadnosio nad njom. Ali nije napao. Umesto toga, zabacio je glavu unazad, otkrivši bledo, nežno meso na vratu.
"Molim te samo brzo", zagrme on.
Našla se u čudu.
"Da budem brza?" upita ona.
"Ubij me i završi s tim", objasni joj on.
Iako njen um nije u potpunosti shvatio ovo volte face, telo koje je naseljavala jeste. Osetila je kako se menja odgovarajući na ovaj poziv; osetila je da je sazrelo. Palo joj je na pamet da bi ona u ovom svetu trebalo da bude devica; ali to nije mogla biti. Bila je odrasla žena; žena koja se izmenila u nekoliko poslednjih meseci, odbacila godine ispraznih pretpostavki; pronašla u sebi magiju; pretrpela gubitak. Uloga Deve - stvorene od mleka i slatkih uzdaha - nije joj odgovarala.
Hobart je to znao bolje od nje. On nije stigao na ove stranice kao dete, već kao čovek kakav je i inače bio i tu je pronašao ulogu koja je najbolje odgovarala njegovim najskrivenijim i zabranjenim snovima. Ovo nije bilo mesto za pretvaranje. Ona nije bila devica, a on nije bio proždrljivi crv. On je, u svojim privatnim maštanjima, bio pod opsadom, zaveden i konačno - bolno - mučen. Zbog toga je ovaj Zmaj pred njom otkrio svoje mlečno grlo.
Ubij me i svrši s tim, rekao je, oborivši malo glavu da bi pogledao u nju. U njegovom preostalom oku prvi put je videla koliko je patio zbog toga što je njome opsednut; kako je postao njen sužanj, njuškao za njom poput izgubljenog psa, iz dana u dan je sve više mrzeći zbog moći koju je imala nad njim.
U onoj drugoj stvarnosti - u sobi iz koje su iskoračili, a koja je opet bila skrivena u jednom većem Kraljevstvu - (svetovi unutar svetova) - on bi prema njoj bio okrutan. Ako bi mu se ukazala prilika ubio bi je iz pukog straha od istine koju je smeo da prizna samo u svetom lugu svojih snova. Ali ovde se mogla pričati samo istinita priča. Zato je podigao svoje pulsirajuće grlo i zatreptao teškim kapkom. On je bio devica, uplašen i sam, spreman da umre samo da ne bi žrtvovao svoju pohabanu vrlinu.
A šta je onda ona bila? Razume se, zver. Ona je bila zver.
Još to nije ni pomislila, a već je osetila.
Osetila je kako telo počinje da joj se uvećava. Krv joj postaje hladnija od ajkuline. Plamenovi počinju da ližu zidove stomaka.
Hobart se njoj na očigled smanjivao. Koža zmaja spala je s njega u svilenkastim naborima, i pojavio se on, nag i beo: izranjavljeni muškarac. Častan vitez na kraju zamornog puta, bez snage i sigurnosti.
Koža koju je izgubio prešla je na nju; osetila je kako se stvrdnjava oko nje, kako njen štit počinje da svetluca. Sadašnja veličina njenog tela ju je veselila. Radovalo ju je što oseća da je opasna i nemoguća. Ovako je ona odista videla sebe u snovima; ovo je bila prava Suzana. Ona je bila Zmaj.
Kada je tu lekciju savladala, upitala se šta sad? Da završi priču onako kako je to želeo čovek pred njom? Da ga spali? Proguta?
Gledajući s velike visine to bljutavo stvorenje, njušeći njegovu balegu, njegov znoj - lako je mogla da posluša svoje srce da ga proguta i izvrši svoju zmajevsku dužnost. To joj uopšte ne bi teško palo.
Krenula je ka njemu, obavivši ga svojom senkom. Plakao je i osmehivao joj se sa zahvalnošću. Razjapila je svoju ogromu čeljust. Oprljila mu kosu dahom. Skuvaće ga i progutati u jednom pohlepnom zalogaju...
Ali nije bila dovoljno brza. Dok se spremala da ga proguta pažnju joj je privukao neki glas iz blizine. Zar je još nekog bilo u gaju? Zvuci su, nema sumnje, pripadali ovim stranicama. Nimalo nisu podsećali na ljudske, mada je bilo reči koje su pokušavale da se probiju kroz lavež i roktanje. Prase; pas; čovek: predstavljali su smesu svega toga, i bili su uspaničeni.
Vitez Hobart otvori oči i u njima se pojavi nešto novo, nešto pored suza i umora. I on je čuo te glasove; a pošto ih je čuo, setio se mesta koje se nalazilo s druge strane ovih Divljih Šuma.
Zmajev trenutak trijufa već je polako prolazio. Ona nezadovoljno zagrme, ali ništa se više nije moglo učiniti. Osetila je kako se oslobađa krljušti, izmetnuvši se iz nečeg mitskog u nešto privatno, dok se Hobartovo telo u ožiljcima povijalo poput plamena na povetarcu, a zatim utrnulo.
Ovaj trenutak preispitivanja sigurno će je skupo stajati. Pošto nije uspela da dovrši priču, da zadovolji žrtvinu želju za smrću, pružila joj je novi motiv za mržnju. Kakva je to promena mogla uticati na Hobarta pa je počeo da sanja kako je progutan?; i da stvara drugu utrobu u stomaku Crva iz koje će ponovo izići u svet?
Prekasno, do đavola; prekasno. Stranice više nisu mogle da ih podnesu. Ne okončavši svoj sukob napustili su reči u mlazu interpunkcije. Za sobom nisu ostavili životinjsku buku: postajala je sve glasnija dok se tama Divljih šuma podizala.
Na umu joj je bila jedino knjiga. Ponovo ju je osetila pod prstima, i još žešće ščepala. Ali i Hobartu je to bilo na pameti. Kada se soba pojavila oko njih svom svojom temeljitošću, ona oseti da su njegovi nokti zariveni u njene prste, i da joj guli kožu u želji da vrati svoju nagradu.
"Trebalo je da me ubiješ", čula ga je kako mrmlja.
Podigla je pogled prema njegovom licu. Izgledao je čak krhkiji od viteza iz priče, znoj mu se cedio niz upale obraze, oči očajnički zverale unaokolo. Onda je izgleda shvatio ko je i pogled mu je istog časa postao ledeno hladan.
Neko je lupao po vratima sa spoljašnje strane, odakle je i dopirala ona bolna kakofonija životinjskih glasova.
"Sačekajte!" povika Hobart posetiocima ko god da su oni bili. Još dok je vikao povukao je jednu šaku s knjige i iz unutrašnjeg džepa na sakou izvukao pištolj, zarivši cev u Suzanin stomak.
"Pusti knjigu ili ću te ubiti."
Nije imala izbora, morala je da popusti. Menstrum nije mogao da nabuja u toj meri da ga onesposobi pre no što povuče okidač.
Međutim, u trenutku kada su njene šake skliznule sa knjige, vrata su se širom otvorila i sve misli vezane za knjigu zatomilo je ono što se našlo na pragu.
Nekada su ova četvorica bila ponos Hobartovog voda: bili su najpametniji, najčvršći. Ali noć provedena u pijančenju i zavođenju otkopčala im je i nešto više od pantalona. Rasturila im je umove. Kao da je to bila divota s kojom se Suzana prvi put srela u Ulici Lord, ti oreoli što su pravili svece i od ljudi i od Vidovnjaa, na neki način su bili uvučeni unutar njih; koža na udovima i licima bila im je naduvana i izranavljena, a mehurovi tame komešali su se oko njihovih skeleta nalik na pacove ispod čaršava.
Upaničivši se od ove bolesti iscepali su odeću u dronjke; prsa su im se sijala od znoja i krvi. A iz grla im je dopirala ona kakofonija koja je dozvala Zmaja i Viteza da izađu iz knjige; bestijalnost je odzvanjala u desetinama užasnih pojedinosti. Lice jednoga se izgubilo u obliku rila; šake drugoga podsećale su na šape.
Pretpostavila je da su se Vidovnjaci na ovaj način suprotstavili okupaciji svoje rodne zemlje. Hinili su pasivnost kako bi zaveli vojsku osvajača i namamili je u svoje zanose, a rezultat je bila ova košmarna menažerija. Iako je bila pripravna na slične zgode, ostala je skamenjena od straha.
Jedan iz čopora posrćući uđe u sobu; usne i čelo samo što mu se nicu raspali od naduvenosti. Očigledno je pokušavao da se obrati Hobartu, ali sve što je njegov jezik vezan čarolijom uspeo da izvede bilo je mjaukanje slično onom koje mačka ispušta kada joj se zavrće vrat.
Hobart uopšte nije nameravao da dešifruje to mjaukanje, već je uperio pištolj u olupinu koja se gegala ka njemu.
"Ne prilazi", upozori je on.
Čovek, kome je pljuvačka kapala iz otvorenih usta, pokuša još jednom nešto nepovezano da zamoli.
"Napolje", bilo je sve što mu je Hobart odgovorio. Zatim je koraknuo prema ovoj četvorici.
Vođa se povuče, a to učiniše i oni na vratima. Ne zato što je u njih bio uperen pištolj, pomisli Suzana, već stoga što je Hobart bio njihov gospodar. Novi kosturi samo su potvrdili ono što su za vreme obuke odavno naučili: da su životinje koje ne misle, već samo robuju Zakonu.
"Napolje!" ponovi Hobart.
I oni su se već unatraške povlačili hodnikom, nemi iz straha pred Hobartom.
Suzana je znala da će za nekoliko trenutaka opet svu pažnju obratiti na nju. Ponovo će se okrenuti prema njoj i ona mršava prednost u kojoj se našla usled ovog prekida biće protraćena.
Morala je da se osloni na svoj instinkt; možda joj se više neće ukazati nova prilika.
Iskoristivši trenutak, ona se zalete na Hobarta i istrgnu mu knjigu iz ruke. On zaurla i pogleda u njenom pravcu, pištoljem i dalje držeći na nišanu onu četvoricu. Čim je skrenuo pogled s njih, stvorenja ponovo počeše da dreče.
"Nema drugog izlaza..." reče joj Hobart. "... osim kroz ova vrata. Možda bi volela tuda da prođeš...?"
Stvorenja su očigledno osetila nešto u vazduhu pa su udvostručila dreku. Ta je dreka podseti na vreme hranjenja u zoološkom vrtu. Ne bi uspela da učini ni dva koraka duž hodnika i oni bi se već stuštili na nju. Hobart ju je uhvatio u klopku.
Kada je to shvatila, osetila je kako se u njoj javlja menstrum i oduzima joj dah.
Hobart je istog časa dokonao da ona prikuplja snagu. Brzo je otišao do vrata i zalupio ih pred okotom što je zavijao ispred njih, a onda se ponovo okomio na nju.
"Videli smo neke stvari, je li tako?" upita on. "Ali tu priču nećeš doživeti da ikom ispričaš."
Zatim joj uperi pištolj u lice.
Nemoguće je bilo dokučiti šta se u narednom trenutku dogodilo.
Možda je opalio, ali je metak pravim čudom skrenuo i razbio prozor iza nje. Šta god da se desilo osetila je noćni vetar kako prodire u sobu, a već sledećeg trena sva se kupala u menstrumu, od pete do glave; on ju je okrenuo na peti, tako da je potrčala prema prozoru ni ne razmislivši o smislu ovakvog bega dok se nije našla na simsu i poletela napolje.
Prozor se nalazio na trećem spratu. Ali sada više nije imalo smisla razmišljati o praktičnim stvarima. Prepustila se skoku, padanju ili ...
Letu!
Usmerivši snagu prema zidu naspramne zgrade, menstrum ju je zgrabio i podigao uvis i dozvolivši joj da, niz njegova hladna leđa, sklizne s prozora na krov. Nije to bio pravi let, ali osetila ga je kao nešto stvarno.
Ulica se zavrtela ispod nje kada se dočekala na čvrst vazduh preko koga je dospela do strehe jedne druge zgrade, a već narednog trenutka menstrum ju je ponovo pokupio i preneo preko krova, dok su Hobartovi povici zamirali za njom.
Nije mogla dugo da ostane u vazduhu, to je bilo jasno; ali dok je trajala, vožnja je bila vesela. Niz drugi jedan krov skliznula je navrat-nanos, ugledavši na čas svetlost svitanja između brda, a zatim niz zabate i dimnjake krenula naniže, obrušivši se na trg na kome su ptice već uvežbavale melodije za taj dan.
Kada je sletela one su se razbežale, uplašivši se od stranputice kojom je evolucija krenula da bi stvorila jednu ovakvu pticu. Suzanino spuštanje sigurno ih je uverilo da je još mnogo trebalo raditi na ovom projektu. Odskočila je od kamenja za popločavanje, mada joj je menstrum dosta ublažio pad, i zaustavila se na nekoliko inča od jednog zida u mozaiku.
Pridigla se na drhtave noge, osetivši pri tom blagu nesvesticu. Ceo let nije potrajao duže od dvadeset sekundi, ali već je čula kako glasovi u obližnjim ulicama pozivaju na uzbunu.
Čvrsto stegnuvši Mimin poklon, napustila je trg i izišla iz grada; prethodno je jednom uspela da zaluta, usled čega se neko vreme vrtela u krug i dvaput umalo nije pala u ruke progoniteljima. Na svakom koraku otkrivala je nove modrice, ali bar je bila živa, i mudrija za noćašnju pustolovinu.
Život i mudrost. Šta je iko mogao više da poželi?