Smrt bliske osobe

:LOL: · **>bitchy witch<**

Kako nastaviti dalje. Dan po dan. Sa nekim tupim bolom u srcu i.. Praznike najteze podnosim. Ne placem. Ne kukam. Samo shvatam da ono "nikada se vise necemo videti" postaje jakooooo dug vremenski interval. Ponekad me savladaju emocije, odem na grob, ispricam se, kazem sve sto bih i inace. Mozda je ludo,ali... works for me.

Anđela · **inso umjetnica**

e, meni javili jutros da mi je baka na samrti i da me želi vidjeti poslijednji put u subotu.
imam jako tupav osećaj u sebi, ne znam se sad ni izraziti.
stalno mi se sudaraju misli, te ,, stara je, kad tad bi do toga moralo doći,, te ,, što baš sad, htjela sam da opet na ljeto sjedimo zajedno ispod bugenvilija i ćaskamo,,.....
ne znam kaj ću od sebe sad..
kad bi bar mogla plakati.

*Mayche* · **.:Lust Stained Despair:.**

Ja sam u osnovnoj skoli izgubila naj druga u saobracajnoj nesreci, imao je 14 godina. Malo pre toga umrla je moja tetka, rodjena sestra moje mame, a za njom i njen muz, moj tetak, pre 4 godine umrla mi je baka. Pomirila sam se sa tim, i verujem da im je tamo gde su bolje.

hot usa cars · Početnik Domaćeg.de

boli i boli sve kada izgubis nekog!to ti je deo zivota!!

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Proslo je vise od dve godine, a meni se ponekad cini kao da je bilo juce. Sve se desilo tako brzo, a ja sam znala posle prvog telefonskog poziva da je tu kraj. Tesko je kada izgubite nekoga ko je bio deo vaseg zivota, nekoga ko je bio vas oslonac, ko se radovao vasem uspehu i bio tu da pazi da ne padnete... Kada znate da je neko bolestan i da vreme istice, na neki nacin ste pripremljeni na ono sto dolazi, ali kada se to jednostavno samo desi i zatekne vas u nekom raskoraku... to je onda sok. Mislim da mi ta noc nikada nece izbledeti iz secanja, nisam imala snage da placem, samo sam sela i razmisljala o svemu, gledala slike i nadala se da nije tacno. Prvih nekoliko dana sam bila "ok", takva sam osoba da ne dozvoljavam da ljudi vide moje slabosti, ali posle toga je krenuo period kada postajete svesni da te osobe stvarno vise nema, da vise nikada nece sedeti sa vama, smejati se, pricati... Krece onaj tup bol, boli vas, a ne znate sta... Danas jedino sto mogu reci je da sam naucila da zivim sa tim da te osobe vise nema, nisam prebolela i mislim da nikada necu, ali me pokrece cinjenica da je ova osoba zivela za osmeh na mom licu i da je po tom pitanju ne smem izneveriti. Nisam ona osoba koja sam bila pre ovog dogadjaja, ali se trudim i pokusavam ziveti uz onu dobro poznatu "zivot ide dalje"...

jcona13 · Početnik Domaćeg.de

Nakon gubitka voljene osobe na scenu stupa mehanizam koji se naziva "rad tuge", njegov zadtak je da u odredjenim fazama i po odredjenom redosledu obradi intojektovane /voljene osobe/ i ukoliko ovaj mehanizam odradi svoje proces se završava do najduže druge godine. za to vreme se restituiše /zameni/ izgubljeni objekat. Izgubljena osoba dobija svoje pravo mestu u mnestičkim tragovima ožalošćenog i povremeno sećanje je normalna pojava. Ne odradi li ovaj mehanizam svoje, umesto normalne žalosti javlja se produžena tuga koja je sada na žalost "patološka". I ono što je najvažnije, kažu psiholozi dovodi se u sumnju ljubav prema izgubljneom objektu, sa konstatacijom da ta ljubav nije bila "prava" već ambivalentna /istovremno se volela i mrzela/. Tako se stvara tzv.produžena depresija koja ima svoje odlike i koja se psihoterapijski tretira. Za nevernike u ove teorije - literatura, psihoanalitička, Oto Fenihel, i antropološka - Mirče Elijade.

:LOL: · **>bitchy witch<**

^aha,meni je to donekle jasno,ali recimo vise bih volela da cujem vasemisljenje o tome,nego neki naucni citat, bla truc Laughing

Miss Independent · Početnik Domaćeg.de

Kad sam imala 13,umrla mi je mama od raka.
Pred malu maturu, umro mi je najbolji drug od leukemije.
Posle toga,moja baka sa kojom sam provela celo detinjstvo.
Shta reci..teshko je izboriti se sa time,ja sam bila u depresiji 2 godine.
Izlechena sam Rolling Eyes

ali dan danas mi je teshko.

jcona13 · Početnik Domaćeg.de

LOL ako te zanima moje mišljenje a ne stručno ja to kao stručnjak teško mogu da odvojim. Upravo naučnoistraživački tekst pod naslovom "Rad tuge" napisao sam uz petogodišnje istraživanje na populaciji Vlaha u istočnoj Srbiji i poulaciji iz Gradske sredine Niša. Nakon završene potvrde moje hipoteze i otkrića da se u Vlaškoj populaciji izvrsno leči produžena depresija uz pomoć seoskih ceremonijal majstora, za razliku u urbanim sredinama kao što je Niš terapija je neuspešna. U istraživanje sam uklučio i nabliže rodjake, kod kojih terapija nije uspala, ali je nakon smrti osoba koja je žalila apolutno potvrdila moju hipotezu, jer je zahtevala da bude sahranjena preko pokojnika za kim je žalila. Nažalost tema je široka i ovde vam je ne bih referisao dalje ali kada bude objavljena na mom blogu pročitajte je. http://psiholog.mojblog.com ali za iyvesno vreme. Dakle slažem se sa svojim mišljenjem predhodno oznetim. Žaljenje koje sa sobom nosi depresiju, ukazuje da RAD TUGE nije odradio i žaljenje je sumnjivo, dopalo se nama ili ne.

trriper · Dobro upućeni član

Pre malo više od dve godine brat mi se ubio. Tada mi je bilo 17 leta, a njemu 18. To je bio jedan od najtežih poraza u mom životu. Iz njega je nestao neko s kim sam odrastao. Neko s kim sam prošao i sito i rešeto. Neko koga sam voleo višeo od samog sebe, više od života. Koliko mi je bilo teško rečima ne mogu opisati. Kad sam saznao da ga više nema izgubio sam se u bujici neobjašnjivih osećanja i bola. Prva dva dana nisam bio pri sebi, nisam ni suzu pustio, kao da ništa nisam osećao, kao da su i moja osećanja s njim umrla. Zaplakao sam tek na sahrani kad su kovčeg sa njegovim telom spustili u zemlju. Valjda sam tek tada stvarno shvatio šta se dogadja...

Od tada nisam plakao, al u narednih 6 meseci nisam bio svoj. Izgubio sam kontakte sa svetom, sa svim ostalim ljudima koje volim i koji mi puno znače u životu. Jednostavno nisam mogao da se pomirim s tim da ga više nema, da se nikad više nećemo videti, smejati, čekati zore zajedno...

I dan danas bol je isti kao onog dana na sahrani, samo sam ja došao sebi i naučio sa njim da živim...

nextajox · **حزب الحيوان**

Desilo mi se 2 puta do sada da mi je umrla bliska osoba Crying or Very sad

Baba i deda..
Smrt je glavni deo ljuskog života.Čovek nastaje rođenjem a nestaje smrću..

Baba mi je umrla 2005 a deda godinu dana kasnije tj.2006.
I dan danas,iako su prošle 4-5 godina kad ih se setim počnem da plačem jer sam jako bila vezana sa njih.Baba je čuvala mene i brata kad smo bili mali dok je mama radila tako da sam faktički veću deo detinjstva provela sa njom.. tako da kod mene nema od-do kada traje period oplakivanja jer ako ti umre bliska osoba uvek ćeš je oplakivati.. Crying or Very sad

šamar · Iskusni član

Dosta dragih i bliskih osoba sam izgubio,teško mi je bilo ali život ide dalje...
Sve to ostavi na čovjeka nekakav trag,žalost i radost su sastavni dio naših
života...Koliko god da čovjek žali za nekim i pati ne može ništa da uradi da te osobe vrati...
Što se brže to shvati bolje je za čovjeka...
Naravno te bliske ljude nikada ne mogu da zaboravim,
Ali nekako vremenom tuga je svakim danom sve manja...
Sve što se rodi mora i da umre,mada nama to ne paše,
ali je tako i protiv toga ne možemo ništa.
Samo kada bi to moglo da ide nekako po redu,kako treba,ali ne mi smo "ljudi"
kod nas ništa ne ide po redu pa tako i umiranje...
Smrt ne bira ne gleda na godine i to dali je osoba dobra ili ne...
Nego nam uzima i otima drage osobe bez toga da nas pita dali mi to želimo ili ne...
Nama ostaje samo tuga i sjećanje na te osobe,koje nikada ne zaboravljamo.
Koliko god da se trudimo da ne mislimo o tome uvijek nas nešto posjeti na te ljude,
ispočetka je to sjećanje tužno,ali vremenom to postane onako,ne neki način drago sjećanje,kada se sjetimo dobrih stvari iz života tih ljudi,pa onako nekako više ne pričamo o njima sa tugom u glasu,ne osjećamo bol pri svakoj misli na te ljude...
Sve u svemu nikada ne mogu da zaboravim ljude koje sam volio i koji su mi bili dragi,bez obzira, koliko vremena da prođe...