Ana Ahmatova

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ana Andrejeva Ahmatova (rođena:Gorenko) (Odessa, 23. lipnja 1889. - Domodevo kraj Moskve, 5. ožujka 1966.), ruska pjesnikinja.

U književnosti prije revolucije nositelj je akemeizma. Izrazito je lirski talent, a poezija joj se zasniva na jedinstvu naivnosti i iskusnosti, čuvstvenosti, snažnih osječaja i patetike.

Procvat njezine lirike pada u vrijeme revolucije, a poslije nastaje zastoj sve do novog uspona, pedesetih godina.

Zbirke pjesama

* "Bijelo jato",
* "Iva",
* "Poema bez heroja",
* "Trputac",
* "Anno Domini MCMXXI".

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Novogodišnja balada

Mesec kroz oblake što se roje

baci u sobu svoj mukli pogled

Šest pribira na stolu stoje

I samo jedan prazan, proklet

To moj muž, i ja, i prijatelji

Dočekujemo Novu godinu

Zašto su mi prsti krvavi i crveni

I zašto osećam otrov u vinu?

Domaćin, podigav punu čašu -

Bio je važan i tvrd ko zid:

''Pijem za zemlju rođenu našu

U kojoj ležimo svi!''

A moj drug pogleda u mene

I, setivši se nečega živo

Uzviknu: ''A ja - za pesme njene

U kojima svi živimo!''

A treći, ne znajući ništa od toga

Ni koga nema, ni ko ode

Uz istu misao uhvati mi pogled

I prošapta: ''Moramo i za onoga

Koji bi, da je živ, bio ovde!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje

Za moj život pun žala

Za samovanje u dvoje

Za tebe pijem ja -

Za laž usana što izdaše

Za mrtvi pogled zena

Za to što je svet strašan

Zato što spasa nema

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zakletva

Ona što se danas oprašta sa milim -

Nek bol svoj snagom zakiti

Kunemo se grobljem, okom detinjom

Da nas niko neće pokoriti

Lenjingrad, jul 1941

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

U spomen prijatelja

Na dan pobede, nežni, magleni

Zora nam se ko privid osmehuje

A kao udovica, uz grob bezimeni

Zakasnelo proleće nešto snuje.

Ne žuri ono da se ispravlja

Na noge. Miluje i zemlju i travu

I leptira s ramena na zemlju stavlja

I prvi maslačak duva u glavu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Umesto posvete

Talasima lutala, šumom se krila

Priviđala se na emajlu sebi

Rastanak bih, možda, hrabro primila

Ali susret, bojim se, ne bih.
''Grčih ruke ja pod tamnim velom…
Zemlja ne mora biti rođena

Ali se uvek voli

Makar u moru nežno-ledena

Bila voda i to bez soli

Na dnu pesak kao kreda

A vazduh pijan kao od vina

I borova četa bleda

O zalasku gola, nevina.

Zalazak u talasu etera

Takav je da ne shvatiš

Je li kraj dana ili sveta

Ili o novoj tajni snatriš.
Dobro je ovde: njihanje i šum

Jutra nas grle rukama studenim

U belom plamenu povija se žbun

Ruža blještavih, ali ledenih.

Na paradnim, svečanim snegovima

trag skija klizi kao sećanje moje -

Nekad, u davnim vekovima

Prošli smo tim putem nas dvoje
''Od čega si danas bleda, čega?''

- Zato što sam tugom neveselom

Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada

Iskrivivši usta najbolnije.

Ne taknuvši drvo s balustrada

Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: ''Šala sve je.

Ako odeš - ode život moj.''

Jezivo, a kao da se smeje,

Reče mi: ''Na promaji ne stoj''.
Pismo moje, mili, ne cepaj

Pročitaj ga dragi, i pazi:

Neću više da budem nepoznata

Tuđinka što te sreta na stazi
Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se

Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja

Niti pastirka, niti kraljica,

Čak ni monahinja-bogomoljka

U ovoj sivoj sam haljini od tralja

U cipelama izlizanih potpetica…

Ali, kao pre, dajem vreo zagrljaj

I strah nosim sred velikih zenica

Pismo moje ne cepaj, mili

Ne plači zbog laži istinske

I dobro ga, na samo dno, sakrij

Na dno svoje torbe sirotinjske
Samo u voljene postoji molba

A nevoljena molbe prezire

Tako sam srećna što ovde voda

Pod bezbojni led zamire.

I ja ću stati - Hristose, sačuvaj -

Na taj krov svetli, lomljivi

A ti pisma moja popričuvaj

Da bi nam potomci presudili

Da jasnije, i sasvim javno

Tvoj hrabri um pred njima sine

Zar u biografiji tvojoj slavnoj

Može i biti neke beline?

Tako je slatko zemaljsko piće

Gusto je ljubavi mreža satkana

Jednom, valjda, u udžbeniku biće

Stranica i o meni pročitana

A kad đaci čuju priču što dira

Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo

Kad mi već ne daš ljubavi i mira

Daruj me svojom gorkom slavom
Večernji sati nad stolom minu

Neopozivo - bela stranica

Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu

Kroz mesečinu leti ogromna ptica.

Čvrsto sam kosu noćas splela

Kao da će mi trebati kosa

Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam

Na more puno talasa ko otkosa.

Koliko snage imaju oni

Što čak ni književnost ne mole!

Ne podižu se kapci umorni

Čak ni kad čujem da me zove.
Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih

Voleo me je kao svoje kosti

Ali moju belu pticu ubi

Da ne bi pevala o prošlosti.

O zalasku uđe u moju sobicu:

''Voli me, smej se, piši stihove!''

A ja zakopah veselu pticu

Iza starog bunara, pokraj jove.

Obećala sam da neću plakati

Ali srce pretvorih u stenje

I, čini mi se da su moji sati

Ispunjeni pesmom ptice ubijene
Kukavicu priupitah

Koliko mi još ostade

Borova šuma se zanjiha

Žuti zrak u travu pade

Ni jednog zvuka u gustišu

Idem smelo

A prohladni vetri njišu

Vruće čelo
Nisi više među živima

Mrtvi ne ustaju

Dvadeset osam sa noževima

Pet što streljaju

Tužnu sam pletnju plela

Za prijatelja

Krvi, krvi je željna

Ruska zemlja.
Doslutih smrt za svoje drage -

Svi ih plotuni oboriše

O, tugo moja! Te se rake

Mojim pesmama otvoriše.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kraj samoga mora

1.

Reckaju drage obale nisku,
Sva jedra pobegla u more,
A ja sam sušila slanu kosu
Vrstu daleko od kopna, na steni.
Plivahu k meni zelene ribe,
Sletao mi je i beli galeb,
A ja sam bila drska, ljuta, vesela
I nisam znala da je to sreća.
Haljinu žutu peskom zatrpavah,
Da je ne oduva vetar, odnese skitnica,
I otplivavah daleko u more,
Ležeć' u valima tamnim, toplim.
A kad se vraćah, svetionik s istoka
Već je treperio svojim sjajem,
I monah s kapije Hersonesa
pitao bi: ''Što ti lutaš noću?''

Susedi znahu - imam njuh za vodu,
I, kad bi kopali novi bunar,
Pozivahu me da kažem gde će,
Da ljudi ne bi uzalud radili.
Ja skupljah francuske metke stare
K'o što se gljive i jagode beru,
ili donosih kući u skutu
Parčad od bombi, zarđalu, tešku.
I u ljutini govorih sestri:
''Ja ću, kad postanem carica,
Da sagradim šest jakih oklopnjača,
I još šest torpednih čamaca,
Da brane drage sve do Fiolenta''.
Uveče, molih se pored kreveta
Pred tamnom ikonom na zidu
Da gradni oblak ne smlati trešnje,
Da mreže izvlače krupnu ribu,
A i da haljinu onu žutu
Skitnica lukav ne primeti.

Družih se s ribarima često,
Ispod izvrnutog starog čamca
Za vreme pljuskova s njima sedeh,
Slušah o moru, sve pomno pratih,
Potajno verujuć' svakoj reči.
I oni su na mene svikli.
Ako me nema u pristaništu,
Starešina bi po mene slao
Devojku: ''Vratili su se naši!
I sad ćemo pržiti ribu.''

Bio je visok sivook dečak,
Pola godine od mene mlađi,
On mi je doneo bele ruže.
Upitao me je kratko: ''Smem li
Da sedim s tobom na onoj steni?''
Ja se nasmejah: ''Šta će mi ruže?
Pune su trnja, bodu!'' - ''Pa šta ću -
On će tad meni - sad ja da radim,
Kad se u tebe zaljubih tako.''
Mene to povredi: ''Čuj gluperdo! -
Upitah ga. - Šta si ti, princ možda?''
Bio je samo sivooki dečak,
Pola godine od mene mlađi.
''Hteo bih da se tobom oženim, -
Reče on - brzo ću da odrastem,
Pa ću sa tobom na sever poći...''
Zaplakao je visoki dečak
Zato što nisam ni ruže htela,
A ni da s njim na sever krenem.

Ja sam ga tešila, dosta slabo:
''Pomisli sam, biću carica,
Zašto bih imala takvog muža?''
- ''E ja ću onda da budem monah,
I to kod vas - u Hersonesu.''
- ''Ne, ne treba, bolje: jer monasi
Neprekidno samo umiru.
Kad god im dođeš - neka sahrana,
A oni ostali ne plaču.''

I ode dečak, bez pozdrava,
Odnese sobom prelepe ruže.
Ja sam ga pustila da ode,
Ne pozvav: ''Ostani malo sa mnom.''
A tajni bol zbog rastanka je
Zacvilio k'o labud beli
Nad plavom stepom pod pelinom,
Nad pustim gradom, nad Korsunjom.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

2.

Reckaju drage obale nisku,
Dimljivo sunce u more palo.
Izađe Ciganka iz pećine,
Zove me prstom da priđem bliže:
''Što ti lepotice, ideš bosa?
Brzo ćeš bogata, srećna biti.
Čekaj do Uskrsa važnog gosta,
Gostu ćeš tome da se pokloniš.
Nećeš ni ljubavlju, ni lepotom,
Pesmom ćeš samo da ga osvojiš.''
Ciganki dadoh svoj zlatni lančić
I krstić zavetni sa krštenja.
Pomislih radosna: ''Eto, mili
Prvi mi glas o sebi posla''.

Prestah u nemiru svom da volim
Sve moje zalive i pećine,
Da zmije prepadam u ševaru,
Krabe da za večeru skupljam.
Počeh kroz južni do' da odlazim,
Kroz vinograde, u kamenolom
Što nije bilo baš tako blizu.
I dešavalo se često da mi
Gazdarica iz novog majura
Maše i zove: ''Zašto ne svratiš?
Svi kažu - da ti donosiš sreću.''
Ja odgovarah: ''Donose sreću
Potkovice i mladi mesec,
Ako te pogleda zdesna u oči''.
Ne volim da zalazim u kuće.

S istoka vetri duvahu suvi,
A s neba zvezde padahu krupne,
U donjoj crkvi služahu molepstva
Za mornare što na put polaze,
U dragu stizahu i meduze -
Ko zvezde, u noći opale,
Plavile se iz morske dubine.
Kako sve ždralovi grakću s neba,
Kako se nemirni cvrčci čuju,
Kako o tuzi soldatuša peva -
Sve to ja upamtih nežnim sluhom,
Al' nisam samo pesmicu znala
u kojoj ostaje princ uz mene.
Devojku počeh često da sanjam
S uskom brazletnom, s haljinom kratkom,
S belom sviralom u ruci hladnoj.
Smireno sedne, i dugo gleda,
O mojoj tuzi ne pita ništa,
Niti o svojoj govori išta,
Samo me nežno po ruci gladi.
Kako će princ da me prepozna,
Pamti li on kako izgledam?
Ko moju kuću da mu pokaže?
Ona je sasvim skrajnuta s puta.

Jesen se nastavi kišnom zimom,
U beloj sobi s prozora duva.
Bršljan se njiše s ograde vrta.
Po dvorištu mi psi tuđi jure,
Pod prozorom mi do zore viju.
Teško je vreme za srce bilo.
Gledam u vrata i tiho zborim:
''Mi ćemo, Bože, vladati mudro,
I dići visoke svetionike.
A čuvajući vodu i zemlju
Nikoga nećemo da uvredimo.''

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

3.

More odjednom postade dobro,
Povratiše se laste u gnezda,
Zemlja crvena od maka posta,
Razveseli se sve priobalje.
Za jednu noć nam čak leto dođe -
A proleća i ne videsmo.
Prestadoh da se pribojavam
Da će me sudbina mimoići.
Tako sam uveče, o Vrbici,
Iz crkve došavši, sestri rekla:
''Uzmi brojanice i sveću moju,
Bibliju našu ostavljam ovde.
Za nedelju će da bude Uskrs,
Vreme mi je i za spremanje -
Jer princ je svakako već na putu,
Doći će da me odvede morem.''
Ona me ćutke s čuđenjem gleda,
Uzdahnu samo - seća se, valjda,
Šta reče Ciganka kod pećine.
''On će ti doneti ogrlicu
I prsten s plavim draguljima?''
- ''Ne - rekoh - ne znam zasad ništa
Kakav je poklon pripremio.''

Sestra i ja smo vršnjakinje,
Jedna na drugu ličimo mnogo,
K'o male nas je razlikovala,
Po mladežima, jedino mama.
Sestra ne hoda od malena,
I kao voštana lutka leži.
Nije se ljutila ni na koga,
Sve vreme je plaštanicu vezla.
U snu je buncala o svom vezu,
Čula sam kako šapuće noću:
''Plašt Svete Device će plav biti...
Bože, za apostola mi Pavla
Biseri-suze nedostaju...''
Dvorište lobodom skroz obraslo,
Magare pase kraj kapije,
A na ležaljci od slame Lena
Leži, i, raširenih ruku,
Za svojim poslom silno čezne -
Greh je raditi na takav praznik.
Slani nam vetar donosio
Iz Hersonesa zvon Uskršnji,
Svaki je udar u srce bio,
Pa se po krvi razlivao.
''Lenočka - rekla sam sestri svojoj -
Ja ću sad otići na obalu.
Ako naiđe princ da me vodi,
Ti mu pokaži put do mene.
Neka me sustigne u stepi,
Danas bih morala na more.
- ''A gde si pesmu naučila,
Tu, kojom ćeš princa da dozoveš? -
Spuštenih kapaka me sestra pita. -
Više u grad i ne odlaziš,
A ovde takve ne pevaju.''
Ja joj se nagnuh nad uho samo
I prošaputah: ''Znaš li šta, Lena,
Pa ja sam sama smislila pesmu,
Od koje bolje na svetu nema.''
Ne poverova mi i dugo me,
Dugo s prekorom gledala ćutke.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

4.

Ležalo sunce na dnu bunara,
Stonoge se pod zracima greju,
I bežalo mi čarano polje
Kreveljeći mi se kao pajac,
Dok se visoko dignuto nebo
K'o Bogorodičin plašt plavilo -
Nikada takvo pre nije bilo.
Utrkuju se lagane jahte,
Besposličarki se belih mnogo
Skupilo u konstantinovskoj trupi -
Imaju danas povoljan vetar.
Lagano pođoh na rt iz drage,
Na crne, oštre, brazdave stene,
Penom za oseke zalivene,
Stalno ponavljajući novu pesmu.
Znala sam: s kim god princ sada bio,
On će me čuti i zbuniće se -
Zbog toga mi je i svaka rečca
Kao dar Božiji bila draga.
Vodeća jahta ne ide - leti,
Ali je sustiže druga što je,
Dok se sve ostale tek naziru.

Kako kraj vode legoh - ne sećam se,
Kako zadremah tu - ni to ne znam,
Ali se prenuh i videh: jedro
Blizu leprša. A tu preda mnom,
U vodi porinut do pojasa,
Rukama hvata ogromni starac
Ivice priobalskog stenja,
Promuklim glasom u pomoć zovuć'.
Ja počeh molitvu iz sveg glasa,
Kako me učiše iz malena
Da se zaštitim od strašnih snova,
A i od nevolja rodnog doma.
Samo što rekoh: ''Čuvaru Sveta!'' -
Videh - u rukama starčevim se
Nešto belasa, srce mi se sledi...
Iznese starac onoga što je
Bio u najlepšoj krilatoj jahti,
I položi ga na mrki kamen.

Ne smem da verujem svojem vidu,
Grizem i prste da dođem k sebi:
Opaljen suncem, moj princ nežni
Leži i mirno gleda u nebo.
Oči mu zelenije od mora,
Tamnije od naših kiparisa -
Videh kako se polako gase...
Bolje da sam se rodila slepom.
Nerazgovetno kao da jeknu:
''Lastice, lasto, o, ala boli!''
Očito, učinih mu se pticom.

U suton sam se vratila kući.
U mračnoj sobi je tiho bilo,
A na mom kandilu gori visok,
Boje maline, izdužen plamen.
''Princ nije dolazio po tebe -
Reče mi Lena, kad ču korake -
Čekala sam ga do večernje,
A i u luku sam decu slala.''
''Nikad neće po mene doći,
Neće se više vratiti, Lena.
Moj princ je danas preminuo.''
Sestra se dugo još krstila,
Bez reči, k zidu okrenuta.
Ja sam shvatila da Lena plače.
Čula sam pojanje nad princom:
''Hristos voskrese iz mrtvih'' -
I neviđenim je bleskom sjala
Okrugla crkva.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zemlja ne mora biti rođena

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvijek voli
Makar u moru nježno - ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pjesak kao kreda
A zrak pijan kao od vina
I borova četa blijeda
O zalasku gola,nevina
Zalazak u valu etera
Takav je da ne shvatiš
Je li kraj dana ili svijeta
Ili o novoj tajni razmišljaš.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ljubav

Čas zmija u klupku
Kraj srca prst sudbine vuče,
Čas danima slično golupku
Na prozoru belom guče.

Čas blistavim injem zasija,
Čas s prividom šeboja drema...
Al tačno i tajno vas vija
Pa mira i radosti nema

Zna zaridati slasno
Uz tugu violinsku tešku
I nju je pogoditi strašno
U nekom još neznanom smešku