Francuska

Charmed · Malo ~ mače ~

Франачка победа

Кад је постао краљ у данашњој Француској су своје територије држали варвари и римски патрициј.

* Визиготи
* Алемани
* Франци
* Бургундинци
* римски патрициј Сјагриос

Клодвиг је 486. победио римског патриција Сјагриуса, који је био задњи римски управник у северној Галији. Та победа је проширила Клодвикову власт на већину подручја северно од Лоаре.

Савез са Остроготима и победа над Алеманима

После тога Клодвиг прави савез са Остроготима, удајући своју сестру за остроготског краља Теодорика Великог. Победио је Алемане у бици код Толбиака близу Келна.. Клодвиг прелази 496. на хришћанство.

Клодвиково крштење

Крстио се 496. у Рејмсу и отад се сви француски краљеви крунисани у Рејмсу све до 1825. Прелазак Клодвига на католичанство, религију већине његових поданика, ојачало је везе његових римских поданика и Франака као германских освајача. Постоје они који тврде да је тиме војно ослабио, јер су његови главни вазали били Франци, који су се још држали паганских веровања. Његово крштење је значајна промена, с обзиром да су други германски краљеви, као Визиготи и Вандали прихватали аријанизам. Постаје оснивач прве хришћанске династије Западне Европе.

Клодвиково крштење

Победа над Визиготима

Иако је победио Бургундију 500. у бици код Дижона, није успио да потчини Бургундију. Победио је Визиготско краљевство Тулуза у бици код Вујеа 507. Визиготи се после тога повлаче у Шпанију. Тада цела јужна Француска до Пиринеја постаје део Франачке. Основао је Париз као главни град и успоставио је опатију посвећену светом Петру и Павлу. на јужној обали Сене.

После битке код Вујеа византијски цар Анастазије I додељује Клодвику титулу конзула. После битке против Визигота има је низ битака на унутрашњем плану против важнијих вазала, тј подкраљева. Пред своју смрт Клодвиг је сазвао први синод галских бискупа у Орлеану, с циљем да се реформише црква и да се створи јака веза цркве и круне.

Смрт

Умро је 511. После његове смрти Франачку су поделила његова 4 сина: Теудерик, Клодомер, Хилдебер и Клотар.

Charmed · Malo ~ mače ~

Клотар II

Клотар II (584.-629.) зван је и Клотар Велики или Клотар Млађи. Био је краљ Франачке од 613. до 629. из династије Меровинга. Он је трећи меровиншки владар, који је успио ујединити царство. Истовремено битно је редуцирао краљевску моћ у корист племића, а припремио је пут уздизању мајордома као великих моћника царства.

Споразум Клотара II са Ломбардима

Charmed · Malo ~ mače ~

Стални сукоби за контролу над царством

Његов отац Хилперик I умро је пре његовог рођења 584. Клотарова мајка Фредгонда била је регент до своје смрти 597. Од тада Клотар влада али само Неустријом. Аустразијом је владала краљица Брунхилда.

Започео је 599. рат са својим рођаком Теудериком II из Бургундије и Теудебером II из Аустразије. Био је поражен у тој бици, али друга два брата су се сукобила после тога. Напао је Теудерикову Бургундију 605. , али не успева да овлада. Са Теудериком је био у сталним сукобима. Теудерик је умро 613.

Клотар постаје краљ целе Франачке 613.

Мајордом Аустразије и мајордом Бургундије предају та два дела царства на управљање Клотару II, тако да Франачка поново након Клодвига и Клотара I има обједињено царство. Дотадашња краљица Аустразије Брунхилда није хтела да мирно преда власт. Намеравала је да Теудерикова сина Сигберта II постави на престо Аустразије и Бургундије.

Изазвала је побуну дела племства, па је кренула са војском против Клотара. Међутим напустили су је многи савезници тако да је била присиљена да побегне. Након дуге потере Клотарови витезови хватају њу и младог краља Сигберта II. Погубљени су по Клотаревом наређењу.

Даје племству велике концесије

Клотар даје племству велике концесије Париским едиктом 615. Париски едикт је једна врста енглеске повеље слободе (Магна Чарта). Тим едиктом забрањено је запошљавање Јевреја у краљевску службу. Племство је добило много већа права, па је царство постало слабије. Два мајордома, који су Клотару помогли да дође до краљевства Аустразије и Бургундије успели су да приволе Клотара да мајордом постане доживотна функција и да имају велику законодавну моћ. Тим потезима Клотар је изгубио доста законодавних овласти.

Краљевство Аустразију је предао свом сину Дагоберу I. То је поново била политичка цена подршке коју су му давала два највећа племића Аустразије бискуп Арнулф од Меца и мајордом Пепин I. Тиме су бискуп и мајордом добили велику аутономију деловања.

Клотар је умро 629. након 45 година на трону. На крају његове владавине моћ краља је битно редуцирана. Он је припремио пут уздизању мајордома.

Charmed · Malo ~ mače ~

Лотар II (краљ Лотарингије)

Лотар II (краљ Лотарингије) (835.-8. август 869.) био је краљ Лотарингије (855.-869.). Други је син цара Лотара I .

После очеве смрти добија Лотарингију у наслеђе. То је била територија западно од Рајне, а протезала се од Јурског масива до Северног мора. Касније то подручје постаје познато као Лотарингија, па Лорена. Његов старији брат Лудовик II добија северну Италију и титулу цара, а млађи брат Карло Провансалски добија Бургундију и Провансу.

Кад му је умро брат Карло Провансалски 863. придодао је свом поседу и неке територије јужно од Јуре.

Доста времена је провео настојећи се развести од прве жене. Тражио је подршку рођака Карла Ћелавог и Лудвига Немачког. Морао је уложити доста напора и код локалних бискупа и предати неке територије брату Лудовику II , да би се коначно некако развео 862. Синод француских бискупа потврђује ту одлуку 863, али жена му бежи код Карла Ћелавог, а папа поништава одлуку црквеног синода. Напад на Рим био је без резултата.

Папа је 865. запретио Лотару екскомуникацијом, а Карло Ћелави и Лудвиг су дотле разматрали како да поделе Лотарингију. Због тога је морао поново да прихвати прву жену. Касније је његова жена затражила развод, па је Лотар кренуо код новог папе. Умро је на повратку од папе 8. августа 869. Имао је сина Игоа, којега су Карло Ћелави и Лудвиг Немачки прогласили нелегитимним. Његово краљевство деле Карло Ћелави и Лудвиг Немачки према Споразуму из Мерсена 870.

Charmed · Malo ~ mače ~

Мајордом

Мајордом је била средњевековна титула и служба. Највише се користила у Франачкој током 7. и 8. века. Током 7 века уред мајордома се развија у велику и праву моћ на краљевском двору у Аустразији, североисточном делу Франачке под Меровинзима. Мајордом је доносио одлуке, а краљ је почео вршити само церемонијалне функције. Касније се мајордоми појављују и у осталим деловима Франачке, тј. у Неустрији и Бургундији.

Функција мајордома постала је наследна у породици Пипинида. Након уједињења Аустразије и Неустрије мајордом Пипин Мали узима меровиншку круну и успоставља нову краљевску линију Каролинга. Његов син Карло Велики постао је 800. цар Светог Римског Царства.

Мајордом може означавати и главног слугу у аристократској кући. Рангиран је изнад батлера и био је одговоран за све управне и финанцијске послове свога газде. У француском језику реч мајордом се још увек користи, али означава и слуге нижег ранга.

Charmed · Malo ~ mače ~

Меровинзи

Меровинзи су династија Франачких краљева, која је владала Франачком од 481. - 751.

Клодвиг, Франачки краљ

Charmed · Malo ~ mače ~

Порекло

Меровиншка династија дугује своје име Меровеху, који је био вођа Салијских Франака од 447. до 457. Меровинзи постају познати под Хилдериком I после његове победе над Визиготима, Саксонцима и Алеманима. Понекад су их називали дугокоси краљеви, јер су носили дуге косе.

Клодвиг

Хилдериков син Клодвиг (481. - 511.) ујединио је већину Галије северно од Лоаре после победе над римским патрицијем те области око 486. Постао је вођа и Салијских и Рипаурских Франака. Ујединио је Франке. Победио је Алемане 496. у бици код Толбиака. Клодвиг је први француски краљ, који прима хришћанство. Победио је Визиготско краљевство Тулуза у бици код Вујеа 507.

После смрти Клодвига царство се дели између 4 сина, према франачком обичају. Тај обичај се одржао још 100 година. Иако је владало више Меровиншких краљева, краљевство је остајало јединствено, јер власт је била колективна.

Карактер

Меровиншки краљ је био одговоран за расподелу освојеног блага између својих главних присташа. Када би меровиншки краљ умро, његова имовина се делила на једнаке делове наследницима. Краљ би одређивао властелу задужену за обрану, администрацију и судство. Грофови су требали опскрбљивати војске, регрутовати их и награђивати земљом. Та војска би долазила на краљев позив. Постојала је годишња национална скупштина властеле и заповедника, где би се одређивала главна политика ратног дејства.

Војска би проглашавала новог краља дижући га на штиту, што је представљало антички обичај, где је краљ био војни вођа, а не шеф државе. Од краља се очекивало да се може финансијски сам одржавати са свог приватног имања. Та очекивања да се краљ сам одржава постојала су све до Стогодишњег рата. Трговина је опала падом Западног Римског Царства, па су пољопривредна имања омогућавала најбоље самоодржање. Преосталу међународну трговину одржавали су трговци Блиског Истока.

Меровинчки накит

Закон

Закон у доба Меровинга није био исти за све. За Салијске Франке је постојао Салијски закон, а за Рипуаријске Франке други закон. По томе су Франци били иза Визигота и Бургундијаца, који су прихватили унивезално Римско право. Меровиншки закон је био базиран на преседанима. Није познавао концепт креирања новог закона, него само одржања традиције.

После Клодвига

Меровиншко краљевство је обухваћало целу Галију без Бургундије. Од прве поделе 511. готово стално је било у рату, најчешће грађанском. Клодвигови синови су одржавали братске везе током рата са Бургундијцима, али почели су међусобне сукобе и убојства наследника. Коначно 558. Клотар I уједињује франачко краљевство. Међутим умире три године касније 561., тако да се царство поново дели.

Меровиншка некропола

Поново су избили сукоби између различитих фракција, који су трајали од 561.-613. Нестрија и Аустрасија и Бургундија представљале су три велика дела Франачке. Фракције које владају Неустријом обично би ратовале са фракцијама које би владале Неустријом. Постојали су тако краљеви само Неустрије и краљеви само Аустрасије.

Клотар II успева да уједини царство. Спојио је сва три дела: Неустрију, Аустрасију и Бургундију. Царство је постало слабије. Племство је постало много јаче, јер су добили концесије од краља у замену за подршку. Током 6. века франачко царство је било пример стабилне и значајне творевине Западне Европе, али током 7. века краљеви престају играти значајну улогу. Све више добијају симболишну улогу. Мајордом (главни службеник краљевског двора) постаје све важнија функција, а краљ од њега треба одобрење за акције. Постојали су мајордоми само Неустрије и само Аустрасије.

Моћни Дагобер I (629. -639.) закратко је поново објединио Франачко краљевство. Провео је много времена у ратничким походима у страним земљама, као што су Шпанија и словенске територије на истоку. Секуларизацијом црквених имања изазвао је незадовољство цркве, тако да Меровинзи остају и без те подршке. После њега појављују се краљеви, који су названи "краљеви који ништа не раде". У ствари само задња два краља нису радила ништа. Краљеви би долазили на власт и умирали млади , тако да су практички краљевством владали мајордоми.

Пипин Млађи постаје први мајордом, који влада целим царством од 687. до 714.. Његови наследници су исто мајордоми, а касније постају краљеви. Од каснијих краљева вреди споменути јаче краљеве као што су Дагобер II и Хилперик II, али мајордоми настављају да врше велику власт и у Неустрији и у Аустрасији.

Карло Мартел спасава Европу 732.

Син Пипина Млађег, Карло Мартел је владао неколико година без краља, иако сам себе није сматрао краљем. Заслужан је за обрану Европе од Исламске инвазије. Спасио је Европу победом над Муслиманима у бици код Поатјеа 732.

Пипин Мали свргава Меровинге

Касније његов син Пипин Мали постаје краљ 751. Добио је најпре подршку племства за промену династије. Помогао је папи у борби против Ломбарда, па је тражио протууслугу од папе да га призна краљем. Задњи меровиншки краљ Хилдерик III је збачен. Оошишали су га и послали у манастир. Пипин Мали је први краљ из династије Каролинга.

Да Винчијев код

У књизи "Света крв, свети грал" од М. Бајџента, Р. Лија и Х. Линколна спомиње се теорија да су Меровинзи наводно потомци Исуса Христа и Марије Магдалене. Та теорија је основ књиге Да Винчијев код (роман).

Charmed · Malo ~ mače ~

Опсада Париза (885.-886.)

Опсада Париза (885.-886.) је била опсада главног града Француске од стране Викинга. Викинзи нису успели заузети Париз. То је био најзначајнији догађај током владавине Карла Дебелог. Карло Дебели је постао омражен у целом царству јер није на време помагао опкољеном Паризу, а кад је и стигао дао је Викинзима откуп, иако их је могао дотући. Због тога је Карло Дебели збачен са власти 887.

Charmed · Malo ~ mače ~

Увод

Викинзи су постали главна опасност у континенталној Европи током касног IX века. Нормани су нападали континенталну Европу, Данци бритамска острва, а Варангињани и Швеђани Русију и Балтик. Викинзи су долазили све до Медитерана и нападали су и хришћане и муслимане. Нападали су по обалама и дуж пловних река Француске, Шпаније и Италије. Највише су нападали Холандију и Белгију и оближња подручја Француске и Немачке.

Карло Ћелави је још 865. створио обрамбени систем против Викинга

Тако су 845. напали Париз. Током 860-тих учинили су то још три пута, напуштајући подручје тек кад би нагомилали довољно опљачканог блага или кад би добили довољан откуп да не пљачкају одређено подручје.

Токoм 864. Карло Ћелави је припремио Француску за будуће опасности, па су по Едикту из Пистра саграђени мостови са обрамбеним утврдама преко Сене. У Паризу су тада изграђена два моста, која ће имати велику улогу 20 година касније, током опсаде 885.

Велике наде доласком Карла Дебелог на власт

Француска је трпила због мноштва краљева, који су кратко владали, све до појаве Карла Дебелог, који је био краљ Италије, Немачке и Француске. Наде су порасле због уједињења царства Карла Великог.

Опсада

Вођа Данаца Зигфрид захтевао је откуп од Карла Дебелог, али Карло је одбио. Зигфрид је дошао са 700 бродова и 30.000 Данаца до Париза. Париз је у то доба био град на острву. Стратешки значај града долази од могућности блокаде проласка бродова низ Сену. Блокада се изводила помоћу два ниско-лежећа моста. Један је био дрвени, а други камени мост. Чак ни ниски викиншки бродови нису могли проћи испод мостова. Одо Париски се припремао за долазак Викинга. Имао је две куле, које су браниле сваки мост. Имао је само 200 људи са оружјем.

Викинзи су дошли 25. новембра 885. и тражили су плаћање данка. Кад је то одбијено започели су са опсадом. Већ 26. новембра нападају североисточну кулу са катапултима и кишом стрела и камења. Одбијени су врелим уљем. Тога дана одбијени су сви викиншки напади, а Парижани су преко ноћи изградили још један спрат на кули.

Викинзи нападају 27. новембра овновима, ватром и поткопавањем. Тога дана се и опат придружио обрани.

Два месеца су Викинзи копали, правили ровове. Јануара 886. покушали су да напуне плићаке разним отпатцима, да би могли да прођу око кула, али поновио нису успели. То су радили и следећа два дана. Затим су трећег дана запалили три брода и усмерили их према дрвеном мосту. Бродови су потонули пре праве ватре на мосту, али успели су мало ослабити мост.

Велике кише су 6. фебруара биле потпомогнуте баченим отпадом у реку, тако да је река потопила мостове. Потпоре од мостова су попустиле и један мост је река однела. Североисточна кула је постала изолирана са само 12 бранилаца. Викинзи су захтевали од те дванајсторице да се предају, а кад су ови то одбили, уследио је напад, у коме је једанаест бранилаца убијено, а дванаести је заробљен. Тај заробљеник се ослободио и побио је многе пре него што су га зауставили.

Одо Париски одлази тражити помоћ

Викинзи су оставили део војске да држи опсаду, а већина је кренула у пљачку по околним подручјима Ле Манса и Чартра. Одо Париски је успео да се провуче кроз викиншке линије и кренуо је у Италију да тражи помоћ од Карла Дебелог. Главни Карлов вођа из Немачке Хенрик Саксонски дошао је до Париза. Морал Викинга је опао, па је Зигфрид битно смањио цену и тражио је 60 фунти сребра да би дигао опсаду Париза. Зигфрид је отишао у априлу, а оставио је Рола да држи опсаду.

Карло Дебели не жури да се обрачуна са Викинзима

У мају у Паризу се раширила болест. Одо Париски је поново прошао кроз викинчке редове да би тражио помоћ Карла Дебелог. Карло је дао нешто војске, па су се Одо и Хенрик Саксонски борбом пробијали до Париза. Међутим Хенрик је умро.

Љети су Данци извршили задњи покушај освајања града, али били су одбијени. Велика царска војска стигла је тек у октобру и разјурила је Викинге. Карло Дебели је опколио вођу Викинга Ролоа и његову војску Међутим Карло Дебели није желио да се бори, иако је био много јачи. Карло је у пролеће 887. дао Викинзима 700 фунти сребра због тога што се повлаче.

Последице

Издани Парижани и Одо Париски нису пуштали Викинге низ Сену, па су Викинзи морали вући чамце копном до Марне. Карло Дебели је постао омражен у Француској, а и у Италији и Немачкој. Збачен је са власти 887, а Французи су изабрали Ода Паришког да им буде краљ. Касније је и брат Ода Паришког постао краљ.

Charmed · Malo ~ mače ~

Сен Сардоски рат

Сен Сардоски рат био је кратки рат Енглеске и Француске 1324. У рату су Енглези изгубили, па је рат индиректно довео до свргавања Едварда II. Рат је био један од претходника Стогодишњег рата.

Увод

Током владавине Филипа IV Лепог и његових синова, монархија је јачала. Моћ краља је расла на рачун великаша. Париски врховни суд (зван парламент, иако то није ) је био кључно средство јачања краљевске моћи. Ту су се људи могли жалити на одлуке нижих судова. До доношења коначне пресуде њихова имовина је била под директном заштитом краља. То је ослабило привилегије племића, да имају директну јурисдикцију над својом земљом.

Енглески краљ Едвард II је владао Гаскоњом као војвода од Аквитаније. Он је по томе био француски вазал на тој територији, иако је територија била његово власништво. Француски краљеви су желили да се реше енглеског присуства на француском тлу. Едвард II је само могао посматрати како лагано губи ситније делове територија у великом броју ситних спорова. Француски суд би углавном досућивао против њега.

Доноси се пресуда у корист бенедиктинаца

Мало место Сен Сардос било је под јурисдикцијом војводе од Аквитаније, али бенедиктински ред је ту исто имао своје поседе. Бенедиктинци траже 1318. од француског врховног суда да их изузме из јурисдикције војводе од Аквитаније, дакле да их изузме од Едварда II . Француском краљу нуде право да сагради тврђаву на том месту. Споро је текао спор и коначно у децембру 1322. врховни суд доноси пресуду у корист бенедиктинаца.

Пали се Саинт Сардос до темеља па пада сумња у енглеску умешаност

Краљева војска ту долази 15. октобра 1323 да би саградили тврђаву. Локални велепоседници су били незадовољни. Бојали су се да ће тврђава привући насељеника са њихових имања и њима тиме смањити приходе. Они пале Сен Сардос до темеља и нападају краљеве војнике.

Едвард II је имао довољно проблема код куће, па се извињава и тврди да је невин. Међутим Французи не верују, јер је највиши енглески чиновник у Гаскоњи виђен два дана пред напад са вођом напада на село.

Дипломатске мисије

Крећу енглеске дипломатске мисије да зауставе могући рат. Енглези су обећали предају једног града, као компензацију за мир. Међутим Енглези су се предомислили па због тога следи рат.

Рат

Краљев ујак Карло III Валоа напада Аквитанију у аугусту 1324. Енглези су били слабо припремљени. Многи гарнизони су били полупразни или скоро празни. Уз помоћ локалних племића успели су да прикупе 7.000 војника. Карл Валоа их је просто помео и прошетао се регијом и рат је завршио за 6 седмица. Многи градови су се одмах предали. Највећи отпор је пружан у утврђењу Ла Реол. Ту је отпор пружан неколико седмица до предаје.

Последице

Краљица Изабела Француска је послата у преговоре. Услед губитка територија позиција њеног супруга Едварда II је била пољуљана, тако да га нешто касније Изабела Француска присиљава на абдикацију у корист њеног сина Едварда III.

Charmed · Malo ~ mače ~

Стогодишњи рат

Европа током Стогодишњег рата, 1430.

Стогодишњи рат (1337.-1453.) представља серију конфликата између Енглеске и Француске, а у каснијој фази и Бургундије. Рат се углавном водио у Француској и имао је карактер и француског грађанског рата и међународног рата.

Рат је историјски значајан по увођењу нових оружја и нових тактика. Показало се да треба напустити стари систем феудалних армија у којима је доминирала тешка коњица.

Први пут у средње веку појављују се прве стајаће војске у Западној Европи. Мењају се улоге племића и сељака. Тај рат се сматра једним од најзначајнијих у средњовековној историји.

Charmed · Malo ~ mače ~

Рани поводи 911-1314

Каролиншки владар Карло III Прости допушта Викинзима 911. да се населе у Нормандији. Викинзи познати као Нормани предвођени Вилијамом Освајачем (војвода нормандијски) освајају Енглеску 1066.. Вилијам Освајач постаје краљ Енглеске.

Англо-Нормани су владали Нормандијом и Енглеском преко 150 година. Они 1216. губе већину територија у Француској. Енглески племићи 14. века су углавном били потомци Англо-Нормана, још увек су говорили верзију француског и памтили су да су њихови дедови владали Нормандијом. Међутим сањали су да опет владају њиховом домовином Нормандијом. То је била богата земља, па би и Енглеска постала богатија , ако би освојила Нормандију.

Пред рат 1314-1337

Династија Капет је владала Француском 320 година. То је била најдужа континуирана династија у средњовековној Европи. Када је умро 1314. Филип IV Лепи остала су му три мушка наследника: Луј X, Филип V Високи и Карло IV Лепи. Најстарији син Луј X релативно рано умире 1316. и оставља сина, који умире исте године, те ћерку Јовану II од Наваре. Средњи син Филип V Високи пушта гласине да Јована од Наваре није ћерка од Лујa X, него је последица мајчине невере. Филип V Високи умире 1322., па на власт долази најмлађи син Карло IV Лепи.

Карло IV Лепи води кратки рат 1324. са енглеским краљем Едвардом II. Највећи догађај тога рата је била енглеска опсада тврђаве Ла Реоле ма реци Гароњи. Енглеска војска се предала, а после рата Енглеска остаје у поседу само Бордоа и малог појаса уз обалу. Енглеска дипломатија је била заузета питањем како повратити изгубљене територије. Због пораза у рату створа се јака опозиција енглеском краљу.

Династија Капет остаје без мушких наследника

Краљ Француске и Наваре Карло IV Лепи умире 1328., без мушких наследника и тиме ствара велику кризу. Династија Капета завршава без мушких наследника.

Енглези сматрају да је њихов краљ наследник француске круне преко Изабеле Француске

У Енглеској је живела Изабела Француска , сестра француског краља Карла IV Лепог и супруга енглеског краља Едварда II. Она је контролисала енглеско краљевство. Присилила је свог слабог супруга краља Едварда II да абдицира у корист сина Едварда III. Тиме је млади Едвард III фактички био једини мушки наследник династије Капета. По енглеској интерпретацији феудалних закона Едвард III треба постати енглески краљ.

Франсуско племство има други принцип за избор краља

Французко племство не жели да им влада странац, а посебно не енглески краљ. Француско племство је тврдило да насљедство тко ће бити краљ може да иде само лроз непрекинуту мушку линију, а Едварда III је био наследник преко мајке Изабеле Француске, дакле прекидала се мушка линија. Тај принцип је познат као Салијски закон, јер потиче од Салијских Франака. Млађи брат Филипа IV је био Карл Валоа, а он је имао сина Филипа Валоа (Филип VI Валоа). Француско племство по правилу мушке линије сматра да Филип Валоа (Филип VI Валоа) треба бити краљ.

Едвард III одустаје од претензија на престо у замену за Гаскоњу

Енглези су контролисали Гаскоњу, а то је данас југозапад Француске. Те територије су биле остатак некад великих територија у Француској. Гаскоња је производила сол и вино и била је профитабилна за енглеско племство. Гаскоња је била посебан феуд од француске круне, који није био територија Енглеске. Филип VI Валоа зато тражи да буде признат као суверен у Гаскоњи, а Едвард III жели с друге стране да поврати изгубљене територије.

Компромис из 1329. није задовољавао ниједну страну. Међутим Едвард се суочавао са проблемима код куће, па 1331. прихвата Филипа VI као краља Француске и одустаје од полагања права на француски трон. Тачније Едвард III добија Гаскоњу у замену за признање да је Филип VI легитимни краљ Француске.

Филип VI Валоа захтева Гаскоњу и тиме почиње рат

Едвард III креће 1333. у рат против шкотског краља Давида II и тиме почиње Други рат за независнот Шкотске. Филип VI Валоа то сматра добром приликом да поново захтева Гаскоњу. Шкотски краљ Давид II је поражен и побегао је 1333. у Француску. Филип VI прави планове да заузме Гаскоњу и да поврати Давида II на шкотски престо. Отворена непријатељства настају када француски бродови почињу нападе на насеља на Ла Маншу. Филип VI захтева Гаскоњу цитирајући феудални закон, а Едвард III одговара да је он легитимни краљ Француске. На дан свих светих 1337. проглашава се рат.

Почетак рата 1337-1370

Рат се даде поделити у 4 фазе:

* фаза енглеског успеха под Едвардом III 1337-1360
* Французи су успешни и скоро избацују Енглезе 1360-1400
* велике енглеске победе под Хенриком V 1400-1429
* уједињена Француска под Валоа краљевима 1429-1453

Кад је почео рат Француза је било 14 милиона, а Енглеза 2 милиона. Осим тога Француска је имала највише витезова у Европи , а били су и најбоље обучени.

У почетку је Едвард III имао савезнике из Фландрије и Холандије, али након неуспеха, та коалиција се распада 1340. Велики трошкови одржања војске ван територија Енглеске и плаћања страних витезова доводе Енглеску до банкротства.

На мору Француска је била неко време супериорнија, тако да су разорили неколико градова на енглеској обали. Међутим један покушај да спречи искрцавање Енглеза претвара се у битку. Француска флота је уништена 1340. у бици код Слија, па одтад Енглези доминирају Ла Маншом и спречавају француске инвазије.

Током 1341. конфликт око насљедства војводства Бретање претвара се у Рат за бретонско наслеђе. У том рату Енглеска и Француска подржавају два претендента, а рат се ту одвија неколико година, при чему градови неколико пута прелазе из руке у руку. Рат у Гаскоњи исто тако се води променљивом срећом за обе стране.