Mihail Jurjevic Ljermontov

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Prorok

Otkako mi je vjecni sudac
Sveznanje dao svog proroka,
U ocima ja ljudi citam
Stranice zlobe i poroka.

I objavljivat ljubav stadoh,
Nauk pravi Istine same,
Al tad su stali bliznji moji
Kamenje bijesno bacat na me.

I pepelom tad posuh glavu,
Iz grada bjezah ja skitnica,
U pustinji otada zivim
Na bozjoj hrani kao ptica.

Cuvajuc zavjet Iskonskoga
Tu sva me bica slusat znaju,
I same zvijezde slusaju me,
Dok radosno treperec sjaju.

A kada opet uzurbano
Ja probijem se bucnim gradom,
Starci uz osmijeh samoljublja
Potomstvu zbore svome mladom:

"Gledajte: to je primjer za vas!
On ohol bjese, ne htje s nama;
Budala, htjede uvjerit nas
Da Bog mu zbori na usnama!

Gledajte, djeco, sad na njega!
Kako je tuzan, glednite ga!
I blijed, i slab, i gô, i bijedan,
I kako svaki prezire ga!"

------

Original na ruskom:

С тех пор как вечный судия
Мне дал всеведенье пророка,
В очах людей читаю я
Страницы злобы и порока.

Провозглашать я стал любви
И правды чистые ученья:
В меня все влижние мои
Бросали бешено каменья.

Посыпал пеплом я главу,
Из городов бежал я нищий,
И вот в пустыне я живу
Как птицы, даром божьей пищи;

Завет предвечного храня,
Мне тварь покорна там земная;
И звезды слушают меня,
Лучами радостно играя.

Когда же через шумный град
Я пробираюсь торопливо,
То старцы детям говорят
С улыбкою самолюбивой:

"Смотрите: вот пример для вас!
Он горд был, не ужился с нами:
Глупец, хотел уверить нас,
Что бог гласит его устами!

Смотрите ж, дети, на него:
Как он угрюм и худ и бледен!
Смотрите, как он наг и беден,
Как презирают все его!"

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ne, ti sad nisi. . .

Ne, ti sad nisi više ona - koja
Osvajaše me nekad; nit' ljepota
Privlači mene! To je - bol života
I izgubljena zalud mladost moja.

I kad, ponekad, očaram se tobom,
Gledajuć željno u oči ti sjajne,
Ja tada vodim razgovore tajne,
Ali ne s tobom već sa samim sobom.

Sa slikom one drugarice mlade,
Čije se crte u tvom liku skriše,
S ustima koje ne govore više
I sa očima - blijeskom mrtve nade!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Stjena

Oblak zlatni zanoćio
Na grudima đžina - stjene;
A jutrom rano otplovio
Azurom vaseljene...

Al' stjena vlažna postala je...
Sve dane i sve noći
Tuži - jer sama ostala je
Plačuć u samoći.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Rastali smo se

Rastali smo se. - No lik lijepi taj
I još u srcu nosim svom,
Ko lijepih dana odblijesak i sjaj,
Ko ljubav - dušu miluje mi njom.

Strastima drugim predadoh se sam...
Al' vječno ja se sjećam lika tvog:
Napušten hram je ipak osto hram.
Odbačen idol ipak osta - bog!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Stance

Zavičajne čame dosta mi je,
dalje, dalje, u krvavi boj.
Tu će, možda, prestati da bije
srce, koje lik ispuni tvoj.

Ne, ja tvoje ljubavi ne tražim,
neću da te strašću uzburkam;
smrt i krv bih da gledam, da blažim
i prelivam svojih grudi plam.

Neka padnem u ljutom ograšju.
Neće mene oplakati svet,
nikog više neće svojom strašću
potresati ovaj život klet.

Leta mladih sveta obećanja
sudbina će prekratiti tu
gde ću se bez misli, bez roptanja
smiriti u žuđenome snu.

Ali ako u snu tom pečalni
san ljubavni dalje snivam ja,
ako li mi ko pratilac stalni,
sudbom poslat, lik tvoj svuda sja;

ako onde sred dalekih strana
gde se duša nada naći lek,
ne iščezne trag dubokih rana
koje usud nanese joj prek;

o, pogledom tad ozari lepim
onog koga vuče gorda strast,
ko od ljudi i muka ne strepi
i za domovine pašće čast;

ko je nekad, s tajnim ushićenjem,
kroz suza te posmatrao roj,
i budeći ljudsko sažaljenje
tako osmeh voleo je tvoj.

1830-1831. (B. Živojinović)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Molitva

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j' sumnja jako -
I verujem, i plačem,
I lako mi je, lako . . .

1839. (Kiril Taranovski)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Pesnikova smrt

Pogibe pesnik, rob svoje časti,
Pade pod kletvom jezika zlih,
S metkom u srcu, odmazde žedan,
Sad i dušom ponosnom spi.
Pesnička duša ne podnese
Sitnih uvreda sram;
Ustade protiv celog sveta
I pade boreći se sam.
Pogibe! I čemu plakati sada,
Hvale i suza izlišan je hor,
I čemu žalost i pokajanje
O smrti njegovoj zbor!
Zar niste nekad baš vi gonili
Njegov slobodni divni dar,
Iz obesti raspirivali
Tek ljubomore zapreteni žar.
Radujte se! Poslednjih muka
Podneti nije mogao jad.
Ko baklja utrnu božanski genije,
S vencem na čelu svenu mlad.
Ubica podli srca tvrda
Prekide njegov plemenit dah
I bez milosti na nišan uze
Genija živog - ne bi ga strah!
I nije čudo. Iz tuđine
Ko mnogi, jurnu i on u lov
Za srećom, čašću, činovima,
Zabasa k nama na sudbe zov,
I smejući se, prezirao je
Svetinje naše i sve nas,
Čak i genija božanski glas!
Pojmio nije na kog se digo
U taj krvavi kobni čas ! . .

Pogibe i sad je samo sen,
Podoban onom sanjaru blagom
Što ga opeva s iskonskom snagom
Kako ko ljubomore plen
Ko i on pade pod rukom svirepom.
Zašto ostavi domaće radosti
I prijatelje iskrene, časne,
Sa žarom duše slobodne, strasne,
Što stupi u svet prepun gadosti?
On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti,
Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama?

Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi,
Uvijen lovorima, al' venac patnje trnovi;
Skrivene igle naneše
Svirepo njemu ranu
Krva sa čela mu bleda na crnu zemlju kanu.
Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane
Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane,
I on zatvori oči, duboko žedan osvete
I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . .
Prekrasnih pesama zamukoše zvuci
I nikad se neće razlegati više,
Onemela lira u njegovoj ruci,
Divna mu se usta navek zatvoriše.

Vas ja žigošem, nadmene potomke
Podlošću strašnom čuvenih dedova
Što ropskom petom zgaziše odlomke
U igri sudbe propalih rodova !
Vas koji oko prestola puzite,
Slobodi, Geniju, Slavi kobite !
Zakon vas štiti silni, svemoćni,
Sud su i pravda pred vama nemoćni !
Al' ima Boga, vi čeda razvrata !
Sudija strašni vas će dostići,
Nepokolebljiv pred sjajem zlata,
Vaše će misli, dela pronići.
Ništa vam neće tad pomagati
Pred njime padati, podlo lagati !
Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati
Al' krv nevinu pesnika nećete njome sprati !

1837. (M. Kovačević)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Tebi

1.

Pa zbogom ! – Sad nismo već dvoje,
I zadnji put stežemo ruke;
Pa zbogom ! – Sad srce je slobodno tvoje . . .
Tek s drugim ga čekaju muke.
Ja znam da će porivi bola
Još jednom ovladati njime,
Kad dopre mu istina gola
I sazna za umrlog ime.

2.

Postoje ti zvuci što plamte,
Od oholog sveta skriveni –
Al oni se večito pamte:
Ko život su s dušom sliveni;
U njima sni minuli stoje,
Ko grob što sve zanavek prima;
Razume ih jedino dvoje,
I dvoje zadrhti pred njima !

3.

Za tren smo mi zajedno bili,
Šta večnost pred njime sad vredi !
Svu slast smo za tren taj mi pili,
I spalili poljubom jednim;
I zbogom ! – Ta ljubav je naša,
I zato bez žalosti beži:
Jer kraj nam se činio strašan,
Al susret bi bio još teži!

1832. (M. Sibinović)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Jedro

Beli se jedno jedro samo
kroz plave morske magle dalj. -
Šta traži ovom tuđom stranom?
Što ostavi svoj rodni žal?

Talase mreška vetar sveži,
i škripi jarbol, drhti kilj;
ah, ono nit od sreće beži
niti je sreća njemu cilj! -

Pod njim duboke modre struje,
nad njime zlatan sunčev pir: -
a ono žudi huk oluje,
ko da oluja nosi mir!

1832. (B. Živojinović)

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prosle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U casu, kad te zadivljeno gledam,
S ocima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, vec sa srcem svojim.

Ja s dragom zborim, koje vise nema,
U tvome liku trazim crte njene,
U zivim ustima - usta davno nijema,
U ocima ti - sjaj ugasle zjene.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

I pusto i tuzno

I pusto, i tuzno, i nikog da ruku ti dade
kada je dusa raspeta...
Zelje! ... Ta nasto zaludne zelje i nade?
A ljeta bjeze - najbolja ljeta!

Ljubit... al` koga? ... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vjecne ljubavi nema.
Pogledas u se - proslosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u nista pala.
A zivot, kad hladno pogledas oko sebe svuda,
pusta je i glupa sala.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Oblaci

Oblaci nebeski, vječiti putnici!
Ko đerdan bisera preko plavih stepa
jurite vi, kao i ja, prognanici
u tu zemlju južnu sa sjevera lijepa.

Tko li vas to goni: Odluka sudbine?
Il zavist potajna? Il glas zlobe žive?
Il ne podnosite zločina težine?
Ili prijatelja laži zajedljive?

Ne! Vama dodija žeđ tih njiva gladnih...
Strasti i stradanja — tuđa su vam ona!
Vi, vječito slobodni i vječito hladni,
nemate domaje, nemate progona.