Danas te ima sutra te nema...

Ohanzee · **.:Tale Believer:.**

Zivot i smrt... dve stvari koje se kose jedna sa drugom. Apsolutne suprotnosti.

Neki ljudi imaju tu "privilegiju" da se rode, zivot im bude ispunjen ljubavlju i u dubokoj starosti okoncaju zivot na prirodan nacin.

Neki ljudi nisu uopste privilegovani.
Necu da govorim o bolestima i smrti uzrokovane zbog toga. Ili ratovima gde ljudi svesno i namerno ubijaju jedni druge...

Hocu nesto da kazem.... o tome... kako jedan kratak zivot moze da se okonca na veoma stravican nacin.

Zivis... u sredini... gde si ispunjen ljubavlju, okruzen svojim najmilijima, okruzen porodicom i prijateljima kojima je stalo do tebe. Postizes odlicne rezultate u skoli, napredujes u drustvenom zivotu. Mastas o stvarima koje ces uraditi u buducnosti... Cekas jos godinu dana da zavrsis srednju skolu i da upises fakultet. Radujes se rodjendanima svojih drugova i drugarica koji nadolaze. Spremas se da provedes leto na najbolji moguci nacin.
I... vise te nema.
Neko se poigrao sa tvojim zivotom.
Nemarnost vozaca, koji je zaspao za upravljacem, okoncava tvoj mali svet... koji je tek trebao da zazivi.
Malo je reci tragedija... Napustiti svet na tako nasilan nacin.... sa tek dva meseca od napunjenih 18 godina.

Bez komentara Crying or Very sad

emmi · Odomaćeni član

Cesto se dese slicni slucajevi.I ja sam izgubila druga na taj nacin,neoprez u voznji je bio uzrok.problem je u tim sto osobe ne paze kada voze,ako im se spava zasto ne stanu i malo odspavaju,ako su popili zasto se prvo ne otrijezne?
Ja mislim da i malo veca paznja policije bi dovoljna bila da se sprece nekoliko smrtnih udesa...

black_panthera · Iskusni član

Mislim da je to nesto o cemu svi razmisljamo dosta cesto, ja recimo kad si bas stavim da je to tako, ali ono svjesno postanem jako depresivna. Bojim se toga kao i svaki covjek vjerovatno. A svakodnevne tragedije nas stalno podsjecaju kako je zapravo sve nepredvidivo i zato nije dobar osjecaj o tome misliti.

crnibiser · samotvoja24

Ne zna se i nikad se nece saznati kako se osjecaju oni koji okoncaju svoj zivot na takav nacin..ali znam kako se osjecaju oni koji ostanu iza njih jer sam ja to dozivjela.

Mojoj sestri je tada bilo 28 godina,a meni 18. U 15.40 je dosla iz radnje kod mene i rekla mi da ispeglam haljine koje ona nije stigla da ispegla i da ide po robu . Otisla je i vise je zivu nisam vidjela. U 16.10 su mi javili da je poginula u prometnoj nezgodi. Nisu bili ona i zet krivi osim sto su se nasli u pogresno vrijeme na tom dijelu ceste.

Jednog trena sam ju imala pored sebe , a vec sljedeceg smo se spremali za njen ukop.
Osjecaji nas koji smo ostali su uzasni u tim trenutcima. Naime mnogo je lakse to podnijeti kada znas da neko boluje , pa mu prilazis i udovoljavas i smatras da si barem nesto ucinio za njih. Ali na ovaj nacin osjecas kao da ti je neko ukrao nesto , kao da je taj neko otisao samo na kratko negdje , osluskujes korake u haustoru i cekas da pozvoni na vrata.
Uhvatis sam sebe kako sjedis u kutu sobe i razmisljas da li si bio dobar prema njemu , da li si mogao nesto jos vise da mu prutzis u zivotu...krivis sebe sto mu nisi dozvolio tvoju maicu da obuce neku vecer itd. Mnogo je toga da se nabroji.

Ali mislim da je to najokrutniji nacin za odlazak neke drage osobe za one koji ostaju iza njih.
Od pogibije moje sestre je proslo 11 godina , a ja jos uvijek ponekada pomislim kako je ona tu negdje i da ce se svakoga trena pojaviti na vratima moga stana. Sad

emmi · Odomaćeni član

@crnibiser@ ovo si tako lepo napisala da sam gotov bila pocela plakat.Stvarno mi je zao za to sto ti se desilo i shvatam kako se osecas,tacno je to da u jednom trenu osoba je kraj tebe a u drugom je vise nema...

Anđela · **inso umjetnica**

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

crnibiser · samotvoja24

@Anđela

ne znam mozda me nisi razumjela , ali ipak i dalje smatram da je u mnogome lakse podnijeti kada si svjestan da ce neko umrijeti samo je pitanje vremena bez obzira kolika je njegova bol , jer ti imas tada priliku da ucinis sve kako bi mu udovoljio i kako bi mu bilo lakse. Znam to jer sam bila 5 mjeseci na svu srecu samo 5 mjeseci jer se Bog smilovao i uzeo sebi dusu njenu , dusu moje nene. Ali meni je lakse radi nje jer sam ucinila sve da joj udovoljim , ni sekundu mi nije bilo tesko ni mrsko otici u hitnu u neka doba noci i traziti injekciju za nju , nije mi tesko ni klistirati ju bilo pa cak sam se ponekada morala slusziti i prstima da joj olaksam , nije mi bilo tesko ni prati ju kao malu bebu jer je vrsila sve podase, nije mi bilo tesko obici cijelu drzavu ako treba da bih joj kupila grozdje ako joj se jede , itd. da ne nabrajam jer ne bih zavrsila za dugo.

Medjutim ja sam sestru izgubila u samo par minuta..nisam imala vremena ni da joj dodam zadnju kap vode , ni da joj obrisem celo oroseno znojem od boli , ni da ju poljubim ni da ju pitam da li bi zeljela da joj nesto ispunim.

E prema tome za mene osobno mnogo je teze izgubiti nekoga u jednom trrenu nego ga izgubiti onda kada se to ocekiva.

Respekt na tvoje misljenje.

Anđela · **inso umjetnica**

Poštujem i ja Vaša, hvala Bogu. Potpuno je prihvatljiva činjenica da se teže prihvata nečija iznenadna smrt. A najteže je ono pitanje ,,pa zašto baš sad?,,. Tako da ja razumem što si ti želela reći. Sutradan kad sam se probudila bez svog prijatelja a trebalo je da idemo na put? Ajme meni. Jednostavno nema goreg osjećaja. Nema.
Ali valjda mi je također ostalo u teškom sjećanju boravak bolesnog mi dede nekada doma, bio je čak 8mjeseci tu i vjerojatno imam prema tome neku odbojnost jer roditelji nisu htjeli da mu pomažu pa sam morala ja sa svojih 12 godina. Nije mi naravno bilo to teško, ali eto...Jednostavno, meni je to teže. Naravno, svi nekako na svoj način to prevazilazimo. Wink

Konjanik · **Ludi Bosanac**

Nekome je teže ovako, nekome onako.

Imam i ja priču sličnu kao Crnibiser ili Anđela. Umrla mi je najbolja kolegica iz srednje škole, 2 sedmice prije rezultata mature, a taj dan kad je poginula u saobračajnoj, pričali smo ujutro, da se nađemo navečer, ja nešto nisam mogao, ona je otišla sa kolegicom i momkom. Stopirali su, momak jih je pokupio i na jednom mostiću, izgubio kontrolu nad kolima i sletjeli su. Samo je ona poginula tada. Šok je bio prevelik, znam da do sahrane, nisam mogao ni suze da pustim, tek onda, kad sam konačno shvatio da je više nema, da sve to nije samo neka "neslana šala", tek tad sam zaplakao.

Ja potpuno shvaćam Crnibiser, spremaš se, znaš da če ti voljena osoba umrijeti, ali si uz nju, ovako, to je šok, to je ono ko da te neko onako šamar opali, ne znaš ni ko je ni zašto ni kako. Ovako, se spremiš, ja na primer, sam se davno spremio za moga oca, ružno zvući, ali je tako, otac mi je jako bolestan, i njemu može srce otkazati svakog časa, tripujem, bit če mi lakše tako ali ko zna. Smrt je smrt, sa njom moramo da živimo.

Koliko god mi bili kao spremni na smrt, ona nikad ne pita kad da dođe, nego jednostavno dođe i uzme šta je njeno. Kruto i bezobrazno, ali je tako.

Ohanzee · **.:Tale Believer:.**

Koliko god se nama cinilo da mozemo da se spremimo za neciju smrt... kakva god ona bila... nikada necemo biti dovoljno spremni.
Pogotovo u slucaju da se desi iznenadno. Kao grom iz vedra neba.
Šok... ostanes nem... oslepis... ogluvis... sva cula na trenutak izgubis.
Zaustavi se vreme. A onda.... vrisak u glavi...
I nije vazno kako se ti osecas... ni najmanje...
Te osobe vise nema... kako - znam, ali mi nije jasno... Zasto?

Nije fer... i nikada nece ni biti.

Konjanik · **Ludi Bosanac**

smrt jeste nefer, ako to zadesi mlade ljude, pa i starije. Sve to ima svoje, ali moramo da shvatimo, htjeli to ili ne, smrt je sastavni dio života. Teško se je pomiriti sa smrču drage nam osobe, to je normalno, neki se nikad ne pomire.

Ja sam se naučio da ne pitam više "zašto?". Više se pitam, na primer, "dokle?"
13 godina se spremam na očevu smrt, glupo zvući, patimo i ja, mater, seke a najviše on. Ne daj Bože, ne želim nikome smrt, a kamoli svome ocu, pitam se samo dokle da ON sve to trpi, i da, pitam se samo "zašto trpi". A kad jednog dana... neću pitati zašto je umro, nego ču se pitati: "dokle Bože?"