Momčilo Popadić

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Lastavice su napustile ovu kuću

lastavice su napustile ovu kucu

gnijezda su vec suha i sipka i

trune se kao nepouzdan lapor

vlaga sol i sumorna tisina kaplju

niz krov stepenice okna zidove

magla se nevoljko spusta

na ovu kucu

mrzovoljno se naslanja noc

na ovu kucu

i skupa s njom postajem samo boca

davnog proseka

sto blijedi sto odlazi sto ostaje

samo voda i talog

i pluto

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Na dnu dobrog mora

Na dnu dobrog mora moja draga spava
algama ovita, satrvena tugom,
okruzena tamom i tisinom dugom
pa je struje njisu tim dubokim lugom.
Na dnu dobrog mora moja draga spava
raspletenih vlasi, puna cudnih trava.

Na dnu dobrog mora spava moja draga,
a visoko nad njom susrecu se ladje;
napusteni galeb svoje jedro nadje.
Otocima pustim caruje beznadje.
Na dnu dobrog mora spava moja draga
smirena i cista i bijela i naga.

Moja draga spava na dnu dobrog mora
duga blijeda lica, kao da je ziva:
mudro jato riba naokolo pliva,
ona tankom rukom male grudi skriva.
Moja draga spava na dnu dobrog mora,
a zauvijek lijepa, bez tlapnji, bez tmora.

Na dnu dobrog mora spava draga moja
i ne zna za mrznju i ne zna za ljubav,
za samocu ne zna, ne zna da sam gubav.
Kao dobra skoljka, kao koralj ubav;
na dnu dobrog mora spava draga koja
zauvijek me voli, zauvijek je moja.

Momcilo Popadic
(1947 - 1990)

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Stari ljubavnici

Ne zbiva se ništa, život je bez mane,
mi trajemo isti sve te duge dane,
ljubimo se katkad, šutljivi smo vrlo,
od ljubavi guste suho nam je grlo.

Donose nam mora oseke i plime;
prolaze nam ljeta, prolaze nam zime,
bijele lađe plove, duge kiše pljušte
oči nam se mute, suha lišća šušte.

I vrlo smo sretni i ne znamo čemu
počinjemo naglo rugati se svemu.
I ne znamo sada zašto i zbog čega
dosadno je meni, njemu dosta svega.

I ne znamo više zbog čega je sjeta
urezala bore poput oštrog dlijeta.

A život se zbiva i dalje bez mane
sad brojimo jutra, sad brojimo dane;
nevremena rijetka primamo bez straha
već smo posve stari i već smo bez daha.

A ljubav se ona pretvara u tugu,
vrtimo se kratko po istome krugu,
gledamo za brodom što daleko plovi,
ne čekamo život drugačiji, novi.

Ne zbiva se ništa, život je bez mane,
mi trajemo isti sve te duge dane.

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Balada o glumcu

Ja za sobom vučem vaša sva godišta
vama je to smišno, ne ćutite ništa
i dok trošim svoja nudim vaša lica
guštate vi skladno kao mala dica.
Uvek ista trema, ladna garderoba
svaku večer druga naftalinska roba
slažu mi piture, stavljaju mi maske
poslin tega triba izaći na daske.
Koji put se smijat, koji put zaplakat
jednima se klanjat, drugom udrit lakat
jerbo čovik glumac uloge ne bira
plesat mora tako kako drugi svira.
Ja za sobom vučem nesriće i sriće
kada dođem doma još malo pa sviće
nisu mi baš dobro ni skinuli šminku
i šminkeri rade, zna se - po učinku.
Kada dođem doma gladan i jidan
koji put pomislim jel' iko baš vridan
da umisto njega činin ja monade
kada znan koliko i šta drugi rade
pa se proban sitit ko san sinoć bija
i za koga san plaka, za koga se smija
i kako se zove junak iz te drame
kad su sve te drame u svakome same.
Ja za sobom vučem uloge ka vriću
vučen straj i suze, nesriću i sriću
pa kad dođen doma u jutarnje doba
volija bi samo da je topla soba
ali di ćeš ono bacit u škovace
onu vriću riči, naravi i face
vaja blizu sebe pod kušinom čuvat
i nemirno spavat, privrćat se, kuvat.
Pomislit na sutra, mislit na jude
što će opet doći da glumcu se čude
pa ti tako prođu godine i dani
isto ka i sutra, isto ka i lani
jerbo ja za sobon vučen otu vriću
pomalo sriću, pomalo nesriću
i zato ne želin puno od vas tražit
probajte bar dikod pinkicu uvažit.

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Naš stari

Nije bilo lako plivati uz rijeku
protiv struje vazda ostaješ bez daha,
tebe više nema, rijeke dalje teku
baš je rijeku briga za malo tvog praha.
Nije bilo lako živjeti i znati
da će sve to naglo biti šaka mulja
i nikad se ono djetinjstvo ne vrati
u kojem te neka cipelica žulja.
Stari, naš stari.

Nije bilo lako, sad je još i teže
vjerovati dalje, nastojati biti,
posiplju se kiše i snjegovi sniježe
od sudbine svoje 'ko se može kriti.
Nije bilo lako znati kao ptica
letjeti visoko i letjeti niže,
pokazati svijetu različita lica,
da bi bio bolji, da bi bio bliže.