Portret prosečne Srpkinje

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Statističari feminističke provenijencije barataju podatkom da prosečna srpska žena za hranjenje, kupanje i presvlačenje naslednika dnevno potroši 67 minuta, za dnevnu šetnju mališana utroši oko 40 minuta, pola sata investira u pomoć deci u izradi školskih zadataka, a u druženju i razgovoru s klincima provede sto minuta dnevno. Tu nije uračunato vreme koje provede u molitvama da što kasnije svane dan kada će kćerka tražiti da se prijavi na neki kasting za manekene i foto modele, a sin odustati od bubanja hemijskih formula i poželeti da se prijavi na audiciju za „Velikog brata” i izda autobiografiju svojih nestašluka iz srednje mašinske škole. Ova statistika postaje zanimljivija kada se uporedi s podatkom da srpski vlasnici Adamove jabučice za operativne poslove oko naslednika požrtvovano potroše jedanaest minuta dnevno - uglavnom u igri i deljenju vaspitnih lekcija, piše beogradska „Politika”.

Prosečna srpska žena svoje sudbonosno „Da” izgovara sredinom treće decenije, nakon što je manje ili više uspešno razrešila dilemu - da li da pred matičara izvede maminog sina, koji je za borbu sa životom kvalifikovan koliko i alpinisti-amateri koji u osvajanje Kilimandžara kreću s mapama severnoitalijanskih jezera ili tatinog sina koji od škole ima „višu uličnu”, a od tate porodični biznis u kome mu je Interpol glavni inostrani partner.

Na venčanju prosečne srpske žene obično je svekrva ta koja hvata „bidermajer”, a scene iz antologijske serije „Pozorište u kući” jesu iste one situacije zbog kojih plače petina stanovnika sadašnje Srbije. Proučavajući feng šui umetnost uređenja stana, ona vrlo brzo dolazi do zaključka da je za sreću i blagostanje svih članova njene porodice bitnije da se iz dnevne sobe izbaci svekrva, a ne fikus.

Prosečna srpska žena nema vremena za frizera, kozmetičara, rekreaciju i lekara, a nema vremena ni da ode i primi nagradu „heroina socijalne tranzicije”, koju joj svih ovih godina dodeljuju socijalni analitičari, odajući joj priznanje za očuvanje porodice u vremenu koje je prohujalo s vihorom ratova i bede. Jer sve svoje slobodno vreme ona posvećuje vidanju rana svojoj jačoj polovini, čija je mentalna stabilnost krhka poput porculanske balerine iz bakine predratne vitrine i čiji je muški „ego” u tranziciji stradao fatalnije od Napoleonove vojske u bici kod Vaterloa.

Mlade dame koje ne žele da konkurišu za portret „prosečne” i koje su na oltaru punoletstva položile sve iluzije o ljubavi u rentiranom stanu s pogledom na novobeogradski buvljak, krenule su u lov na krupnu tranzicionu divljač. Naoružane silikonskim usnama, megabrushalterima i mikro suknjicama, moderne predatorke kreću u lov na srpske kapitalce, nadajući se da će baš one zauzeti mesto na „Fendijevoj” kožnoj garnituri i s reporterima tabloida veselo čavrljati o planovima za opremanje dečje sobe.

Na visokim potpeticama one svake večeri hrle ka Ulici Strahinjića bana i pretvaraju Silicijumsku dolinu u beskonačnu modnu pistu po kojoj koračaju njihove dvojnice ispeglanih kosa, probušenih pupkova i grudima koji prkose sili gravitacije. Zlobnici tvrde da se u ovom dorćolskom kvartu sklapa više kupoprodajnih aranžmana nego na Njujorškoj berzi. Kupuju se mladost i lepota. Prodaju se duše. Svaki njihov izlazak je sudbonosno ulaganje u budućnost, a njihova tela najvažniji su ulog u lutriji čiji je glavni zgoditak spas od malenih sobica na periferijama novobeogradskih blokova. I bežanje od skice za portret „prosečne srpske žene”. (Politika, Mondo)

nastasenjka · **~daydreaming~**

'periferije novobeogradskih blokova'???!!! ja eto bas tu zivim i nesto se ne pronalazim u ovom textu Neutral