Veljko Petrović

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

O zašto

O zašto smo se, zašto smo se sreli
Na mrtvoj stazi opora venenja,
Nad mutnim nebom macijskog jesenja
O, zašto smo se pogledali, je li?

O, zašt' se nismo mimoišli, draga,
K'o do dve lađe na sred okeana,
Što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
Plove i minu u magli bez traga?

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Verujte prvo!

Prvo je: svaki neka zna sta hoće!
O maglu koplja nikad se ne lome.
Slobode? Dobro! Al' to nije voće
Što zrelo pada u šešir ma kome.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Gospodin, seljak, bogat i siroma',
U uspeh borbe verujte - i dosta.
I vaša snaga biće snaga groma,
I zamršena pitanja sva prosta.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Velika dela istu tvrdu siju.
Začep'te usta mudrih grošićara!
Dignite srca! zgaz'te sumnje zmiju,
I bor'te se za uspeh bez šićara.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Vera u uspeh, uspeha je pola.
Slobode prsten ko na ruci nosi,
Taj već je jači nego sila hola,
I cerov list mu već cveta u kosi.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti.

- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode,
I da smo svoji u rođenoj kući; -
I pre no što nam mač srce probode
O volju našu on će krto pući!
Mi verujemo! i stisnutih pesti,
Sa ruku nasih lance ćemo stresti!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Avali

Kada sputan klonem pod nemim pritiskom,
Kada mi se njegove useku u žile,
Kada se uvijam sa beznadnim vriskom,
A pod tvrdom šakom nemilosne sile,
Kao ranjen oro moj duh tebi letne,
Sa smirene grude sumornih ravnica,
O Avalo, što si oblake plavetne
Kao veo svila oko gorda lica.
Ali ti si hladna, i ja uzaludno
Sa uzdanjem čvrstim i ljubavlju stedrom
Oblećem te, ljubim i preklinjem žudno,
Tebe što se oholo dižeš nebu vedrom.
...Kao despotica, krunom ovenčana
U gluhoj osami porfirnoga trona,
Ti ne ćutiš bole zakorelih rana,
I ne čuješ vapaj ropski miliona.
O, al' možda ove reči, reči nisu,
Tek očajan jecaj u ludilu bola, -
Možda tvoja duša strepi i u visu
Za pastorčad hudu zatočenih kola?
Ponositos tvoja možda je tek varka,
I srce se tvoje, ko naše, krvavi,
Pod studenom korom krv ti ključa žarka,
I duša se tvoja otima i davi.
O, ja imam veru tvrdu kao stena,
- Divno li se s njome i bori i pati!
Da u tebi živi jos spomen vremena,
Kad si bila nama svima, svima mati.
O, ja imam veru da će doći trenut:
- Zapeni l' se krvlju i Dunav i Drina -
Dušmani će naši poraženi blenut,
Kad ti grune najzad srdžba iz dubina.
Iz utrobe tvoje pokuljaće lava,
I od tvoga srca plamenoga žara
Usahnuće Dunav i drina i Sava,
I stopit se opet otadžbina stara!
A na kraju bure i podviga slavni',
O, carice naša, s tvog najvišeg krša,
Kao prvo slavlje naših zlatnih ravni,
Rujne će slobode steg da zaleprša!

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ratar

Zuljave ruke odmara na plugu.
Duboko dise, i kao da dremlje.
A vetar, cuhom probudjene zemlje
Nadojen, trese sedu vlas mu dugu.
Pred nogama mu polegle, spokojne,
Bogate brazde, i kako ih gleda,
Ko svoja dobra i marljiva ceda,
Bezmerna neznost obleva mu znojne
Bore, u mracnoj borbi uzorane.
On voli zemlju tu, na kojoj stoji,
Napornim radom, znojem sto je gnoji,
Na kojoj svoje on tavori dane.
On sa nje klikce, s nje ga seta mori...
I kada seme necujno pucketa,
Il' klasje susti, giba se sred leta:
On to razume, to mu zemlja zbori.
I kad je tako miluje, u grudi
Nesvesno mu se tiha pesma javi:
Prosta ko zemlja, ko razlicak plavi,
Sumorna, blaga, bez golemih zudi...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Srpska zemlja

Ovo je zemlja burjana i draca,
Ovo je zemlja podlih suncokreta,
Ovo je zemlja pijanki i placa
I leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i draca.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
Al' na njoj samo stir visoko djiko.
Ovo je zemlja cmalih pupoljaka,
Plodove cije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,
Ovo je zemlja mrazeva prerani',
Ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
A berbu misli tuca potamani.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.
Ovo je zemlja otrovana krvi,
Korenje gdeno krepkog duba trune,
Orlovi ginu a blaguju crvi,
Gde se il' kadi il' pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.
Ovo je zemlja prokleta, al' moja;
Maceha moja, moja mati draga;
O, ja te mrzim, jer te niko ko ja
Ne ljubi tako, mati moja draga!
O, ti si zemlja prokleta, al' moja!
A ja sam tvoje pastorce sto gori,
I silne zudi raspinju mu prsa,
I sto se slepo nada novoj zori,
I ceka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastorce sto gori.
Da svoja krila razma'ne; i smelo,
Titanskom snagom i uzdanjem, hoce
Svetlosti prave da dosegne vrelo
I da ti pruzi s daljneg grma voce.
O, ja sam tvoje pastorce sto gori.
Al' cujem tvoj glas. On me natrag zove.
I ja se vracam s nesvrsena dela.
U supljih grudi suplje nosim snove,
Skrhan i jadan; al' tako si htela,
Jer ja cuh glas tvoj, gde me natrag zove.
I ja se vracam opljackane krune,
Da vucem krst svoj bez ropca i placa.
Gusim se, gusim, a snaga mi trune;
Postajem hranom burjana i draca,
Postajem hranom burjana i draca.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

U prolazu

Prosla je kraj mene necujno ko miris,
Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
A kad dalje tiho i svetacki minu,
I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu
...O, ko si ti, zeno sa neznanih strana,
Obasjana cudnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
- Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.
Ti si ko uvelak iz kog tajno struji
Prva moja ljubav, ona sreca tija -
Ah, u srcu mome probudjena bruji,
Ona slatka, slatka stara melodija...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Moli vocka mlada kalemara

Moli vocka mlada kalemara:
- da mi cuvas martovske pupoljke,
da mi cuvas aprilskoga cvata,
da mi cuvas letnje zelenilo
a s jeseni slatko rumenilo,
od prokleta mraza jutarnjega,
od manita vetra olujine,
od burine hladne kisurine,
i od rdje, a od grada grdje,
leptirice lazne laskavice,
gusenice, gadne izelice:
pa cu tebe nagraditi lepo;
kad s proleca zagrlis jaranku,
zasucu vas cvetnom vejavicom
da vas dusman selu ne prokaze;
junskom danku dacu hladovine
i cutljivu pod mesecom senku;
a kad prva maglica zabeli,
iz vrbaka i na dolovima,
ja cu kumu jabuku u ruku,
da dukatom ureze budimku,
da rumenu daruje devojku.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Zapis Cara Dusana

Oholo pade carska sen na stube,
Uljenik plamti sa kamena stola,
A u daljini Sofijino kube
Blesti ko dojka raskosna i gola.
Govori Silni. Rec mu zvoni svaka
Ko zlatni dukat sa njegovom slikom:
"Dijace, pisi crvenilom maka,
Sto car jos nije reko nikad nikom.
Ja, Stefan Dusan, s uzdignutim macem,
S nogom na kruni vecitoga cara,
Ne znam za srecu i u dusi placem,
Jer sila moja tek je zlatna para.
Dok jednom rukom gradim carski bedem,
Raskola zloduh krotim, ko psa, drugom;
Al, on ce proci, cim ja oci svedem,
Preko mog dela sverazornim plugom.
- O, lazno svetli teska kruno bona,
O, carski san je varljiv san bez mira,
O, kol'ko krvi od Rodope do Stona,
O, ko'lko zamki od Sola do Epira!
Ne vara mene trofej sa Velbuzda,
Ni mir vlastele, ni protosevasti,
Ni skupi poklon mletackoga duzda;
- O, sve to ceka, kad cu u grob pasti:
Ja verujem u bezimenog sebra,
Sto pevajuci pase tudja stada,
Sto pljusku strela pruza svoja rebra,
Sto zivi i kad car s velemozom pada.
O, znam ja dusu bezglasnoga puka;
Ja cuh njen glas, sto dize i survava,
Bez licemerstva kesara i duka,
Pitom i strasan ko pucina plava.
Znaj kad god mi se stegle o vrat omce
Dusmana mojih i vlastele hole,
Kad videh crne duplje smrti, momce,
Ja spustih oci sa prestola dole.
Pa kad hiljade zenica se sliju
Na carskom celu i usnama bledim,
Prislusnem; srca zajedno nam biju,
Duh mi poraste, kliknem i pobedim.
Granice moje od mora do mora,
Pocasti, svite, sav raskos mog dvora,
Sve zaduzbine od zlata i srebra,
Sve je to delo moje i mog sebra.
- A ja mu ne beh pravi otac, djace,
Podjoh, i stadoh slepo na po puta...
- Mutne mi slutnje svetli vidik mrace,
Svud cujem sikce, vreba zmija ljuta. -
Kad trijumfalno prodjem Zlatnim Rogom,
Zasmejacu se svemu tastom blesku,
Jer oseticu da sam vencan glogom,
Jer znacu: sve je kasno i na pesku.
Smrtno je carstvo to, ko moja snaga.
Ja vidim gde ga, ko odoru Hrista,
Vlastela besna vrh mog sarkofaga
Kida i glodje u komada trista.
I vidim vrtlog kobi, gde sve guta,
I tudji zakon gde po mome gazi.
- Al' pogle, sebri dizu se, ko pluta,
A moja kruna s groba njima silazi.
I misao, koju dadoh, al ne sazre
U zaru moje same dijademe:
Kad dodje sebi i kada je nazre
Jednom u tesko i buntovno vreme,
Moj ce je sebar oplotiti divnu
S hiljadu svojih besmrtnih srdaca!..."
- I carsko celo u zanosu zivnu,
A luca purpur pred noge mu baca.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Vidoviti

Ne mogoše ga u platno ni povit
a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,
kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,
iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, što sama sebe jedu,
ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, što se grče u gluhome miru,
kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.

I noć kad seda kao mukla sova
s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:
- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.

... I svuda suze kapaju bez mere,
ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Ponor

Ko duplja džina što pogibe anit,
jer htede drsko svod da robi zvezdan,
i čije kosti već srasle u granit -
u grotlu zija ponor, crn i bezdan.

Od njega pastir svoja stada čuva,
i burnih noći, kad se lomi građa,
mlađima priča: - vitlac to je Stuva,
noćas u muci majka mrtvo rađa.

Kad oštra stena u oblake zadre,
i bljunu blatni bujičini besi,
sva voda s brda tad u njega nadre,
a on je guta - i spasava vesi.

No blisne l kolo duhovsko u srmi,
u njemu rikne potmulo aždaha:
vazduh zanemi, posukne od straha,
pretrne lišće - i tuča zagrmi.

Ni mahovina njegov rub ne krasi,
ni ranjena se divljač tu ne skriva;
naleti l svitac nad njim, on se gasi,
a pogleda l ga ko, o smrti sniva.

Pustolov samo što rukama golim
orliće hvata sme da se nadviri,
no javi l mu se sa uzvikom holim,
huleći memla iz dubine piri.

Ko ružu spusti u milosnoj ćudi,
crna, ko suza o ponoći, pline;
veseli smeh se u njegovoj studi
mrzne, i kao jecaj dole gine.

A hiti l kamen ko u ponor crni,
on prvo jekne ko grudva po lesu,
pa ko lavina glas raste i grmi:
brda se ruše, svetovi se tresu!...

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Erotika

Još osećam miris kose tvoje
i kus usana tvojih jagodasti';
još strepi, dršće, gori srce moje
sa milja i sa prohujalih slasti;

a još te želim i ruke ti pružam,
i gorim, plamtim sa ljubavne žeđi.
O, dođi, da te svu obaspem ružam'
i krinom što je od mene još bleđi.

O, dođi, svilna i blistava ženo,
utoli moje čeznuće i žudi,
u praznom času dok još nisam sveno,
mladošću dok mi još raspinju grudi.
O, dođi, svilna i blistava ženo!

Šibaj me, šibaj bičevima svoje
zlaćane kose, buhavne i meke;
pusti da tonem u nebesne boje
očiju tvojih i snivam daleke,
čarobne snove!...

Siši, iscrpi gramzivim usnama
svu toplu rumen dečaštva mi čedna,
nek padne pusta ravnodušna tama
i nemoć, šuplja, zimogrozna, ledna.

Ti samo ljubi, manito i slepo,
u zlikovačkoj, usplamteloj strasti,
dok nisam žića uze sve pocepo,
opijen od tvog vrućeg daha slasti!...

O dođi, divna, demonova kćeri,
pripij se zmijski uza me, priljubi,
i kikoćuć se isposničkoj veri,
nek blesnu tvoji slatki, grešni zubi!

O, dođi, divna, demonova kćeri!
Padajmo slepo i u zagrljaju,
u usijano to rumeno more;
zagnjurimo se u sunčanom sjaju
i nek mladost bukteći izgore!...
O, dođi, divna, demonova kćeri!

ex_deda · *28*

Svidja mi se, pitam se koliko ga ili uopc'e muchila to kana da bude uz kanu? Wink

Al ajde rechi i jezik na stranu, ovaj deo izdvajam kao veoma dobar:

Možda tvoja duša strepi i u visu
Za pastorčad hudu zatočenih kola?
Ponositos tvoja možda je tek varka,
I srce se tvoje, ko naše, krvavi,
Pod studenom korom krv ti ključa žarka,
I duša se tvoja otima i davi.