Klađenje na školskom odmoru!

Shiseido · **N-SNG-J06**

Stranac ne može da ne ostane impresioniran brojem kladionica na koje naiđe u polučasovnoj šetnji Beogradom, a naročito brojem dece koja čuče po ovim zadimljenim rupama, buljeći u rezultate mečeva treće engleske lige i analizirajući koji su igrači povređeni i ko ima žuti karton... Šuškaju deca i dalje među sobom „iz keca u dvojku ili tri plus", ali to nije priča o ocenama u školi. Čak ni užina nije ono što je bila. Važno je uplatiti tiket u kladionici.
Zakonom o igrama na sreću zabranjeno je otvaranje kladionica na manje od 150 metara od obrazovnih ustanova i primanje uplata od maloletnika. Ali, đaci „legitimno" veliki odmor provode popunjavajući tikete u kladionicama koje mogu biti na 151 metar od škole. Prema statistici Instituta za istraživanje tržišta i medija „Medijana Adrija", više od 20 odsto dečaka od 15 do 18 godina svakodnevno posećuje sportske kladionice. Svaki peti tinejdžer postaje patološki kockar.
Marko i Saša, učenici 8. razreda jedne beogradske osnovne škole, u razgovoru za Press kažu da novac za klađenje dobijaju od roditelja ili se odriču užine kako bi popunili tiket.
- Matorci znaju da se kladim. Otac mi vikendom daje pare za tikete. I on voli da se kladi. Preko nedelje, kad je Liga šampiona, igram s novcem od užine. Pojedem dve kifle umesto pljeskavice i ostane mi 50 dinara za tiket - kaže Marko, a Saša tvrdi da se kladi cela škola i da ima mnogo zagriženijih od njih dvojice.
- Volimo da se kladimo, ali za 50-100 dinara. Jedan dečko iz naše škole pre dva meseca ukrao je iz kuće 500 evra i sve potrošio na kladionicu. Igrao je tikete po 3.000 dinara. Kad su njegovi saznali, prebili su ga kao mačku i zabranili mu da izlazi napolje. Sad iz škole ide pravo kući, a u kladionicu ne sme da priviri - objašnjava ovaj 13-godišnjak.
Iako su maloletni, tvrde da im se retko dogodi da radnik u kladionici odbije da im uplati tiket. Ako se to kojim čudom dogodi, uvek se nađe neko stariji da uplati listić umesto njih. Marko i Saša hvale se svojim nedavnim dobitkom:
- Napiši da smo uzeli 1.700 dinara na Premijer ligu! Uložili smo po 50 dinara na pet parova i sve pogodili. Samo nas je Mančester zezao, ali pred kraj je došao u keca. Sad ima da se opušteno kladimo bar deset dana.

Čoporativna radoznalost

Deca počnu da se klade iz radoznalosti ili zbog drugara, koji čak beže s časova ne bi li popunili listić. Da bi ih prihvatili vršnjaci, čoporativno navaljuju u kladionice. Neke i očevi vode sa sobom u kladionicu, šalju ih da uplate tiket ili sin usput popunjava listić.
Neuropsihijatar u Dnevnoj bolnici zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje Vera Trbić kaže da je onaj ko ima uspeha posebno cenjen. Počinje i sam da veruje da je drugačiji, umešniji od drugih. Motivisani dobicima i divljenjem drugara, da bi očuvali imidž uspešnog, s manjih uloga prelaze na veće.
ih vraća novim uplatama i uvaljuju se u dugove. Više se odlazak u kladionicu ne shvata kao rekreacija ili zabava, već kao ozbiljan izvor zarade. Prelazi se u patologiju. Roditelji često zažmure na jedno oko i sami srećni zbog dodatne „zarade". Alarm za uzbunu upali se tek posle nekog incidenta - tuče, krađe, zaduživanja.
- Roditeljima retko prijavljuju koliko novca su dobili. U praksi sam imala samo dva adolescenta koji su pričali u kući koliko su para uzeli. A, to su nekad sume od 100.000 dinara. Koriste ih za dalja ulaganja - kaže Vera Trbić.
Deca zapostavljaju školu, beže s časova i ređaju loše ocene, uzimaju novac i vrednosti iz kuće, pa preprodaju. Uplaćuju tikete i preko mobilnog telefona. Kad period dobitka pređe u gubitničku fazu, pozajmljuju novac od drugova, rodbine, kućnih prijatelja. Manipulišu, lažu da im novac treba da kupe poklon majci, da skupljaju u školi dobrovoljne priloge za operaciju nekog deteta... Postaju nervozni, povlače se u sebe, impulsivni su, razdražljivi, žele da se zaštite od pitanja „gde si bio, šta si radio" i odgovaraju sa „da" i „ne". Kad roditelji vide da je „vrag uzeo šalu", dete prvo šalju na urinske testove, ne pretpostavljaju da je listić uzrok problema.
- Greška je što roditelji ne prepoznaju kladionice kao opasnost. Govore „bolje da popunjava tiket, prati sport, nego da se drogira" - navodi Vera Trbić.

Dugovi od 40.000 evra

Kad deca ispucaju sve dosetke kod bližnjih, pozajmljuju pare od zelenaša. A, oni tačno znaju kome pozajmljuju. Predstavljaju se kao prijatelji, vešto ispitaju klinca iz kakve porodice potiče i hoće li roditelji pare, naravno s kamatom, moći da vrate. Doktorka Trbić kaže da su se pozajmice njenih mladih pacijenata kretale od 7.000 do 40.000 evra. A, onda zelenaši počnu da zovu, prete i uznemiravaju. Roditelji se trgnu. Vrate novac misleći da detetu u životu više na pamet neće pasti da kroči u kladionicu. Ne govore o problemu, radi očuvanja ugleda kriju „tu bruku kao zmija noge". Međutim, iskustvo doktorke Trbić govori da većina dece apstinira mesec, dva i onda „Jovo nanovo". Ponovo upadaju u dugove i lavirinte laži.
- Posle tog drugog „talasa", terapija je potrebna celoj porodici, jer i roditelji treba dosta toga da nauče. Jedan otac prodao je veliki stan i kupio manji. Razlikom je platio sinovljeve dugove. Rekao je: „Znam da će nastaviti da ide u kladionice, ali morao sam da isplatim uterivače, ne mogu da izdržim zvonjavu telefona i pretnje svaki dan" - priča Vera Trbić.
U bolnici postoji savetovalište gde se roditelji edukuju kako dete da privole da dođe na pregled. S roditeljima i detetom razgovaraju psiholog, defektolog i neuropsihijatar.
- I roditelji dobiju status pacijenta jer je to za sve stres. Cela porodica izložena je pritiscima, ucenama, brigom kako da dođe do novca i vrati dug - kaže Vera Trbić, i dodaje da je interesantno koliko roditelji veruju deci, koja tek tokom terapije priznaju koliko su novca obrtala, izgubila, zajmila.
Kad dođe u bolnicu, dete prolazi laboratorijske analize, vrši se i urinski test. Ukoliko test pokaže da dete koristi marihuanu, što nije retka pojava, ili druge psihoaktivne supstance, prvo se rešava taj problem. Ovde se mogu lečiti od svih narkotika, osim heroina.

Lečenje

Samo lečenje odvija se u dnevnoj bolnici sa svakodnevnim dolascima od 8 do 14 sati, po metodi grupne porodične terapije bolesti zavisnosti. Osim deteta, uključeni su i roditelji, a povremeno i šira porodica. Po isteku šeste sedmice, dete napravi spisak planova za 12 meseci. Jednom sedmično u narednih godinu dana s roditeljima dolazi na kontrolu. Prati se kako se adolescent vraća na stari način života.
- Krize se javljaju, recidivi kocke češći su nego kod alkoholizma, ali uz čvrstu volju sve se savlada - kaže Vera Trbić, i dodaje da nije imala nijedan slučaj devojčice zavisne od kladionica. Popunjavanje tiketa je vezano prvenstveno za fudbal, što nije u sferi interesovanja tinejdžerki.
Veliki broj kladionica i omladina koja ne izbija iz njih ozbiljan su indikator bolesti društva. Ipak, najveća odgovornost je na porodici. Roditelji moraju da objasne svojoj deci da plodovi upornog i vrednog učenja dolaze kasnije i da će neko i u zemlji kladionica njihovo znanje ceniti i platiti.

(Blic)

kenzo_japanac · **~наша ствар~**

Ni ja ne mogu da se nacudim kako u npr. Atini klinci od po 8 godina ubrizgavaju drogu u venu. NJih cude kladionice koje su nista prema evropskim metroima i zeleznicama. Jeza te uhvati kad prodjes pored takvih mesta. Prostitucija na mnogo jacem nivou nego bilo gde u istocnoj Evropi, Narkomani, dileri... A taj deo grada je "nezavistan od zakona i policije". E to je bruka a kladionice su macji kasalj u odnosu na sve ovo

D@cha · Prijatelj foruma

Nijima ono Kao Ulaz mladjima od 18 godina stoji samo reda radi ali bi trebalo kladionice ne zatvoriti nego im uvesti poreze kao nekim velikim firmama bez obzira na sve pa da vidimo da li ce ih biti vise.Kladionica je bolest zavisnosti definitivno

aureliano · ♣ El Capitán ♠

Kladionice i kockarnice su RAK rana. Ono što je gore kad su u pitanju kladionice, u usporedbi s drogama ili prostitucijom na primjer, je to da su ne samo dozvoljene nego je to nešto kao OK sasvim. Znam ljude koji su dužni po tisuće i tisuće Eura doma u ZG, a zbog tih istih kladionica, kamatari im dolaze na vrata i maltretiraju familiju, a oni opet... nastavljaju s istim.

Mamin susjed doma u ZG ima 4 djece a od kladioničkog duga praktično klinci jedva da imaju za jest i odjeću. Da nema Crvenog Križa tko zna šta bi bilo. Kraj takvih primjera-roditelja, kojih ima bezbroj, zar treba čuditi da i klinci postaju ovisnici o kladionicama?

Hvala ti Bože ne zalazim u kladionice, ne kockam na Internetu - koje su to gluposti...