Rak izlečili ribolovom!

Shiseido · **N-SNG-J06**

Negovan i Mirjana Žekić iz Helsingborga decenijama se bore protiv najtežih oboljenja. Osmeh i optimizam su im jedino oružje, a strast prema ribolovu najbolja zaštita. Odlučnost i volju za životom preneli su i na ćerku Emu, koja se takođe bori protiv neizlečive bolesti.
Kada je Negovan Žekić krajem šezdesetih godina prošlog veka napustio posao u beogradskom Pozorištu na Terazijama i otišao na privremeni rad u Švedsku, imao je samo dve želje: da kupi „spačeka" i nabavi inkubatore za piliće. I jedno i drugo je ostvario za manje od godinu dana. I onda, umesto da se vrati kući i nastavi da živi, želje su počele da se nižu. Samo još ovo, samo još ono... I ko zna šta bi sve Negovan do sada uspeo da stvori i napravi, da ga ubrzo u tome nije sprečila bolest. Nije napunio ni 30 godina, kada se obično probadanje u stomaku pretvorilo u pravu agoniju.
- Stajao sam nasred lekarskog kabineta bolnice u Helsingborgu i nemo posmatrao čoveka ispred sebe - seća se Žekić. - Profesionalno i hladno, izbegavajući pogled, pročitao mi je dijagnozu: „Rak debelog creva u poodmakloj fazi. Operacija je jedino rešenje, ali valja požuriti". I požurili su. Hirurški zahvat je bio uspešan, ali su lekarske prognoze bile više nego sumorne: pet, šest, najviše deset godina života.

Kao da sam se ponovo rodio
Ipak, Negovan je odlučio da se bori. Dugovao je to sebi, ali najviše supruzi Mirjani i tek rođenoj ćerki Emi. Nije ni slutio da će njegova odluka kasnije presudno uticati i na život njegovih najmilijih. Da će se i oni tokom života suočiti sa sličnim iskušenjem.
- Pre odlaska u Švedsku najviše sam voleo pecanje - priča naš sagovornik. - I tamo sam, povremeno, zabacivao udicu, ali to je bilo kao da nešto kradem. Jednostavno, imate utisak da dangubite, da radite nešto zaludno i nedozvoljeno. Međutim, posle operacije, sve se promenilo. Sve ono što mi je bilo strašno važno, preko noći je postalo potpuno beznačajno. Prestao sam da stvaram milione i kamione, počeo sam da živim i uživam. Kao da mi je svaki dan poslednji.
Nedugo posle operacije otputovao je na Kanarska ostrva. Bio je to njegov prvi susret sa egzotičnim morima, neobičnim ribama, nesvakidašnjim kulinarskim specijalitetima... Počeo je da upoznaje prijatelje sa svih svetskih meridijana, zanimala ga je tuđa kultura, običaji i način života. Ribarske avanture su ga vodile na Tajland, u Maroko, Tunis i Gambiju, u Brazil, Novi Zeland i Australiju. Tragajući za egzotičnim vrstama, ribario je od Baltičkog mora, pa sve do Amazona. Na putovanjima je imao i brojne dogodovštine, zanimljive susrete, neobične ulove...
- Iako potisnuta, moja bolest nije zaboravljena - kaže Negovan. - Sve ove godine je bila tu uz mene, uspavana i mirna. Trudio sam se da je „ne provociram", da je pozitivnim mislima sprečim u razvoju. I uspevao sam u tome skoro 20 godina. A onda se ponovo pojavila! Počela je ponovo da me jede iznutra, počeo sam da mršavim i odmah sam znao o čemu je reč. Medicina je potvrdila moje sumnje, ali me bolest ovog puta nije ni iznenadila, ni uplašila. Jednostavno, znao sam kako da joj se suprotstavim. Prilikom druge operacije potpuno je odstranjeno debelo crevo, usledio je oporavak, a čim sam ponovo stao na noge požurio sam na vodu. Sećam se da sam imao utisak da sam se ponovo rodio kada sam osetio trzaj ribe i kada je plovak ponovo zaigrao.

Dve teške operacije
Možda bi se moglo zaključiti da je produžetak njegovog života bio samo sticaj srećnih okolnosti. Nažalost, tragična zbivanja u porodici, koja su kasnije usledila, otklonila su svaku sumnju. Nedugo posle druge operacije, opaka bolest napala je i Mirjanu. Tumor na dojci je kasno otkriven, pa je amputacija bila neizbežna. Da zlo bude veće, tada je otkrivena i urođena anomalija srca, pa je i to zahtevalo hiruršku intervenciju. Dve teške operacije za kratko vreme bi verovatno pokolebalo i najveće optimiste. Srećom, ne i Mirjanu. Imala je, doduše, primer supruga, znala je kako da se bori. Ribolovačka strast je vremenom prešla i na nju i, čim se završio bolnički oporavak, požurila je sa njim na pučinu.
- Naše zdravlje zahteva umerenu ishranu, a plodovi mora su za to pravi melem - kaže Negovan. - Gde god bismo boravili, zavlačili smo se u kuhinju i gledali šta domaćini rade sa ribama, rakovima, školjkama i drugim plodovima. Sve smo to zapisivali da bismo kasnije pretočili u knjigu recepata. Većinu specijaliteta smo kasnije i sami spremali u našoj kuhinji, a moram priznati da su ukusi izvanredni.

I ćerka nosi svoju bolest

Nekada se problemi prebrode lako, nekada veoma teško. Najteže iskušenje se dogodilo pre desetak godina, kada je bolest napala i njihovu ćerku. Debelo crevo je odstranjeno, ali se rak već bio proširio na limfne žlezde. I tada su lekari presudili: godinu, najviše dve života.
- Prošla je od tada jedna decenija. Moja Ema i dalje živi, radi, putuje. Sa suprugom Sorenom Johansenom živi u Helsingborgu, ali mi se veoma često javi iz najudaljenijih delova planete. Nosi svoju bolest u sebi, ali ne predaje se. Uostalom, kao i svi mi. Ne plašimo se sudnjega dana, ali ga i ne požurujemo. Šta god da se dogodi, znam da ćemo živeti do poslednjeg časa - veselo zaključuje Negovan.

(PRESS)

D@cha · Prijatelj foruma

To se zove istrajnost