Beta: Ljubav preko radija

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

U eri mobilnih telefona i interneta Zorica Sekić (1971) iz planinskog sela Merdare i Dejan Todorović (1971) iz Kuršumlije, upoznali su se na neobičan način.

Ovo dvoje mladih ljudi, koji uveliko spremaju svadbeno veselje, nikada nisu koristili kompjuter i internet za četovanje. Upoznali su se preko lokalnog radija "Minić", a njihovo udvaranje preko radio talasa, trajalo je više od četiri meseca.

Dejan živi u Kuršumliji, a radi u jednom građevinskom preduzeću kao električar. Kako je njegov posao mahom terenski, put ga je vodio po mnogim gradovima u Srbiji. Nije imao vremena za izlaske niti druženja, a kako kaže, nikada ga nisu ni privlačile devojke iz grada.

Želja mu je bila da upozna devojku sa sela. Kako su kuršumlijska sela skoro opustela, Dejan je izgubio svaku nadu da će mu se životni san ispuniti. Dolazeći povremeno u svoj rodni grad, Dejan je imao običaj da sluša lokalni radio "Minić".

Jedno jutro na radiju je čuo devojku koja je glasala za pevača meseca i koja se predstavila kao "Zorica iz Merdara". Dopao mu se glas i poželeo je da je upozna.

Posle te emisije počeo je redovno da sluša lokalni radio. Kada je u nekoj od narednih emisija ponovo čuo Zoricu, došao je na ideju da je javno pozdravi preko radija uz pesmu "Zorice, Zorule". "Iako nisam znao ko je ta devojka niti da li je čula moj pozdrav, ispostavilo se da je on bio presudan za naš dalji kontakt. Bio sam uporan i svakodnevno sam na radiju naručivao pesme samo za nju", priča Dejan.

Posle više od mesec, Zorica je odgovorila na Dejanovu pažnju tako što mu je u radio emisiji koju su zajedno slušali uzvratila pozdrave uz pesmu "Dejo, Dejane".

Zorica je tada živela sa majkom u planinskom selu Merdare udaljenom od Kuršumlije oko 40 kilometara. Bavila se poljoprivredom i stočarstvom. U grad je vrlo retko dolazila. Kaže da je nisu zanimali kafići, provod i izlasci.

U polunapuštenom selu gde se svi znaju, Zorica nije imala društvo a o momku je mogla samo da sanja jer ih nije bilo. Čula je da je neko pozdravlja preko radija, ali nije reagovala jer je mislila da se radi o šali.

Kako su se Dejanovi pozdravi ponavljali iz dana u dan, Zorica je počela sve više da obraća pažnju na tajnog obožavaoca. "Nosila sam radio u baštu da slučajno ne bih propustila da čujem njegov glas. Čuvala sam stoku i obrađivala imanje, a radio je non stop bio uz mene. Maštala sam da upoznam tog mladića".

Kada mu je Zorica prvi put uzvratila pozdrav, njihova komunikacija putem radija intenzivno se nastavila naredna četiri meseca. I pre nego što su se zvanično upoznali i videli, između njih se rodila ljubav.

Njihovi susreti su postali češći da bi se posle mesec dana dogovorili da zajedno žive. Po starom srpskom običaju, Dejan je "ukrao mladu" i odveo u svoj stan.

U međuvremenu, baš kao u priči sa sretnim krajem, Dejanov stric iz Amerike, kada je čuo za ovu neobičnu romansu, svom sinovcu poklonio je kuću u centru grada. Nedavno, Zorica i Dejan su se uselili u svoj novi dom, a ovih dana su odlučili da svoju ljubav krunišu brakom.

Inače, prema podacima crkve Svete Trojice iz Kuršumlije, na teritoriji ove opštine godišnje se u crkvi sklopi oko 45 brakova i još desetak van crkve. Prema rečima protojereja kosaničkog Jovice Vićentijevića, to je izuzetno mali broj brakova u odnosu na broj stanovnika.

S druge strane, veliki je broj neženja na teritoriji ove opštine. Samo u Lukovskoj banji ima oko 150 neženja srednjih godina.

(Beta)

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

Ko kaze da ljudi ne slusaju radio Smile

.. nikad ne znas gde moze ljubav da se rodi Wink