Petrovaradinska tvrđava

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Dunav se, pre ko zna koliko hiljada godina sudario s Fruškom gorom. Planina je bila jača, pa je reka do dana današnjeg zaobilazi umivajući njene severne i istočne obronke. Jedna stena se naročito ističe svojim otporom vodenoj sili. Uoči smene stare i naše ere, Rimljani su na toj steni podigli Cusum, vojničko utvrđenje, za odbranu od varvarskih plemena sa severa.
Tvrđava na steni iznad reke odtad će često biti rušena i ponovo podizana prelazeći iz ruke u ruku.
Petrovaradinska tvrđava, kakvu danas znamo, građena je od 1692. do 1780. godine, po sistemu francuskog vojnog inženjera markiza Sebastijana Vobana. Izgradnju tvrđave plaćala je čitava hrišćanska Evropa, jer je Petrovaradin trebalo da bude poslednja odbrana od turske napasti s istoka. Radnu snagu činilo je "šareno društvo", bilo je i dobrovoljaca i stručnjaka i vojnika, ali najteže poslove radilo je domaće stanovništvo koje je kulučilo. Ostalo je zabeleženo da su za podizanje tvrđave radile četiri ciglane i osam krečana.
O mukama graditelja, od kojih su mnogi svoje kosti ostavili u temeljima tvrđave, svedoči kletva iz tog vremena: "O, junače, dabogda ti duša Varadin gradila!"
Utvrđenje građeno 88 godina, prostire se na 112 hektara, ima tri ili četiri (neki kažu i pet) sprata ispod zemlje, a ukupna dužina podzemnih hodnika je oko 16 kilometara. U lavirint pod zemljom može da se smesti oko 50.000 ljudi.

Zimski svetac u letnje dane

Turci su pokušali da napadnu tvrđavu već u drugoj godini gradnje, 2. X 1694, ali ih je pokosila kuga pa su se povukli bez borbe.
22 godine kasnije, Osmanlije su prvi i poslednji put opsele tvrđavu. Bio je 5. VIII 1716. godine. Damad Alipaša doveo je pod bedeme Petrovaradina 200.000 askera. Po hrišćanskom kalendaru, 5. avgusta pada Snežna Gospa, zimski svetac u letnje dane. Dan uoči bitke, 4. avgusta, besnelo je nezapamćeno nevreme, padao je i grad. I naredni dan osvanuo je neobično studen za to doba godine. Turci su cvokotali, legenda veli da su se mnogi usred leta posmrzavali.
Princ Eugen Savojski koji je komandovao odbranom tvrđave raspolažući sa svega 70.000 vojnika iskoristio je zbunjenost smrznutog neprijatelja, zašao mu s leđa i potukao ga. Katolička crkva pokušala je da iskoristi nebeske prilike i pobedu hrišćana pripiše odlučujućoj pomoći Snežne Gospe, omalovažavajući izvanredan taktički manevar princa Eugena Savojskog.

Petak oficirskih žena

Kad je završena izgradnja, tvrđava je opremljena sa 400 topova. Prilaze utvrđenju štitilo je i oko 12000 puškarnica načičkanih duž bedema. U to vreme tvrđava je bila isključivo vojna građevina. Civili su mogli da dođu na Petrovaradin samo po pozivu, najčešće na vojne parade, dok je ženama oficira poseta bila dozvoljena svakog petka, zimi na čaj, a leti na koncert vojne muzike.
U podnožju tvrđave, na levoj obali Dunava, sredinom XVIII veka, već je izrastao pravi grad od naselja koje 1694. godine podigoše Swrbi, graničari koji su ovamo, mahom, dospeli u velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Ovo mesto se prvo zvalo Racko Selo, zatim Racki Grad, pa Petrovaradinski Šanac, Neoplanta i najposle Novi Sad.
Ugledni Srbi iz Novog sada su, u vreme prvog srpskog ustanka, od podmitljivih austrijskih oficira krišom kupovali oružje, municiju, pa čak i topove, pa ih prebacivali preko Save, Karađorđevim ustanicima. Vožd Karađorđe je lično boravio u Petrovaradinu, ali tek 1813. godine, kad je posle propasti ustanka prebegao u Austriju. Austrijske vlasti su ga, sa nekoliko njegovih vojvoda, neko vreme ovde držale u zatočeništvu.
Tvrđava je služila i kao kazniona za neposlušne austrijske oficire i vojnike. Oni su najčešće dospevali u zatvor zbog psovanja carice. Za vređanje cara bila je predviđena samo novčana globa. U Petrovaradinskim lagumima tamnovali su i mnogi znameniti civili. U tvrđavi je bio zatvoren Matija Zmajević, admiral Petra Velikog, inače rodom Bokelj, za koga se ne zna kako je tu dospeo, zatim škotski princ Džejms Stjuart, pa Vasa Pelagić, Anton Gustav Matoš...
U jesen 1914. godine u Petrovaradinskoj tvrđavi je bio zatočen mladi austrougarski podoficir Josip Broz. Pretpostavljeni su ga poslali iz Rume, gde se nalazila njegova jedinica, da pronađe zagubljene vojne vagone. Umesto da se odmah javi komandi tvrđave, Broz je odseo u petrovaradinskom Majuru i privatno se interesovao za ono radi čega je došao. Uhapšen je u vojničkom bircuzu koji je držala izvesna Mara Brkić, jer je navodno glasno napao Austriju i njenu soldatesku zbog streljanja talaca iz Srema i srpskih ratnih zarobljenika.
O poverenju u bezbednost i neosvojivost Petrovaradinske tvrđave svedoči podatak da su 1812. godine ovde donete carske dragocenosti. Bilo je to vreme najvećih Napoleonovih osvajanja, pa se smatralo da će simboli imperije, žezlo, jabuka, mač, kruna i plašt, tu biti najsigurniji.
Sredinom prošlog veka, kad su se razbuktale revolucije širom Evrope, neosvojivi Petrovaradin ipak je bio osvojen. Zauzeli su ga mađarski pobunjenici koji su tražili odvajanje Pešte od Beča. Pokušaj snaga vernih ćesaru da pod komandom bana Jelačića povrate Petrovaradin napadom iz Novog Sada, završio se tragično. Pobunjenici su 12. VI 1849. godine bombardovali Novi Sad. Varoš je bila potpuno uništena. Od 2812 kuća porušeno je 800, a stanovništvo je sa 20.000 spalo na 6000 duša.
U prvom svetskom ratu, u Petrovaradinu je jedno vreme bila smeštena austrijska Ratna komanda koja je rukovodila napadom na Srbiju.
Između dva svetska rata tvrđavom je raspolagala vojska Kraljevine Jugoslavije. Tu su se obučavali razni rodovi vojske: pešadija, artiljerija, avijacija, pa čak i – golubovi. U Petrovaradinu je osnovan prvi Jugoslovenski kraljevski vazduhoplovni puk iz čije je sedme klase 1933 godine izašao Franjo Kluz.
U tvrđavi je pod vođstvom Komunističke partije 1941. godine bila organizovana grupa koja je tajno snabdevala oružje partizane na Fruškoj gori i u Bačkoj.
Petrovaradinska tvrđava je 1948. godine proglašena spomenikom pod zaštitom države. Kad ju je 1951. godine napustila vojska, postaje kulturno i turističko središte. Živko Marković, kustos Muzeja grada Novog Sada, koji je najbolji poznavalac istorije Petrovaradina i lavirinata u podzemlju tvrđave, veli da kroz njene podzemne ratne linije, barutane i lagune godišnje prođe oko 50.000 posetilaca.

Maršal Voban "Utvrđeni"

Sebastijan Voban (1633-1707), projektant i graditelj Petrovaradinske tvrđave, bio je francuski markiz, vojni inženjer, maršal i pisac...
Rođen je u gradiću Sen Ležer Fužere (danas se zove Sen Ležer Voban) u siromašnoj porodici, kao vojni inženjer gradio je mnoga utvrđenja, a kasnije je stvorio čitav sistem za izgradnju neosvojivih tvrđava onog vremena. Umro je kao najveći vojni inženjer koga je Francuska ikad imala. Bio je poznat po svom liberalizmu. Borio se za slobodnije odnose u zemlji i vojsci što je u to vreme bilo neobično za nekoga ko ima maršalski čin.

[iz "Politikinog zabavnika" #1781/1986]